Danas je godišnjica oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Jutros me je probudio vojni orkestar koji je svirao himnu. Brzo sam se spremio i krenuo na posao, ali ne pre nego što sam se naslušao muzike vojnog orkestra i nagledao njihovih plavih uniformi. Stajali su ispred ulaza u spomen park oslobodiocima Beograda i svirali. Neko od političara je položio venac, u stvari neki drugi ljudi su ga položili a on je samo kao nešto popravio. Voleo bih da jedne godine dođu samo vojnici da sviraju, ovi u odelima samo smetaju.

Jutro je bilo sunčano i vetrovito. Kad god bih hodao po suncu bilo mi je vrućina, ali u hladovini mi je bilo hladno. Usput, na putu do posla, dok sam hodao prvo malim, pa onda sve većim ulicama slobodnog Beograda, video sam jednog starog psa koji se vukao uzbrdo, jednog starog čoveka koji je prodavao bosiljak u plastičnim saksijama, mladu devojku nesvakidašnje lepote koja je sedela na zidiću ispred fakulteta, i pred sam kraj svog puta, sreo sam jednog poznanika koji mi je rekao da je izuzetno srećan. Rekao mi je da mu je pre nekoliko dana bilo toliko loše da je bio ubeđen da mu više nikad neće biti dobro, a onda je to ipak nekako prošlo, i sad je srećan jer mu nije loše. Dobro mi je zato što mi nije loše – tako mi je rekao.

Ta njegova rečenica na mene je ostavila snažan utisak, pa sam raskopčao jaknu i preko poslednjeg pešačkog prelaza prešao brzo i lako, kao vetar.