Čitam – Čitaš. Kad pročitaš, pokloniš.

Da li su knjige ono što izumire u današnjem modernom svetu. Da li  taj poseban miris i šuškanje strana dok je listaš, zamenjuju tri kratka slova pdf, koja sve više uzimaju primat nad klasičnim čitanjem. Da li ćemo i biblioteke zameniti folderom na svom kompjuterom isto kako smo bioskope zamenili torentima i kaučom u sobi. Nećemo, dokle god ima ljudi kojima je stalo.

„Čitam – čitaš“ je grupa mladih ljudi koja se okupila sa idejom da očuva, rehabilituje i popularizuje knjige. Oni žele da nađu način da ih učine dostupnim ljudima i da pokažu da su knjige važne. Festival Čitam – čitaš održava se simbolično na Kosančićevom vencu, na mestu Prve srpske Narodne biblioteke koja je nastradala za vreme bombardovanja Beograda u požaru 1941.

Ulaz na festival je knjiga, ili dve. Festival ima za cilj da posetioci razmenjuju polovne, pročitane knjige jedni sa drugima, ali isto tako i da poklone knjige za ljude koji nisu u mogućnosti da ih kupe sami. Takođe svi posetioci su aktivni učesnici aktivnosti koje su povezane sa knjigom, edukacijom, kreativnom književnošću, stvaralaštvom. Svi su na svoj način “ organizatori ”.

Festival se održava u junu, ali ove divne ljude imate priliku da vidite i 29. novembra u Domu Omladine, gde su se udružili sa izdavačkom kućom “ Clio” i u okviru ovogodišnjeg Šminkenbala, žele da približe čitanje mladim ljudima na jedan inovativan način. Tu će mladi kroz zabavu, ali prvenstveno druženje i razmenu mišljenja i stavova, razmeniti svoja iskustva i probuditi u sebi želju za čitanjem.

Dakle 29. novembra, pravac “ Šminkembal “ i budi na jedno veče glavni junak  neke druge priče. Mi čitamo, a ti?

1614052_713350542039294_2250966908792425829_o

 

10270664_761483487217611_4528260409015726615_n

 

10380678_743017342405947_1085754190484671801_o

PRAZNIK, TO JE.

Prva pesma koju sam ikad napisala zvala se “Praznik to je“. Imala sam sedam godina i baka je mislila da sam je prepisalaod nekog. Trebalo je dva kućna saveta i minimum tri čitanja baba tetkama, baba ujnama i komšiluku da mi poveruju.
Nakon čega su me naravno proglasili za neprikosnoveni talenat i svako je insistirao da sam baš na njegovu stranu porodice povukla. Pesma je bila o Danu Republike.
Jugoslavija je tada imala ispred sebe jednog talentovanog mladog komunistu, a da toga nije bila ni svesna. Sledeće godine kad sam na sam Dan Republike trebala da postanem pionir i na priredbi pročitam svoju pesmu, koja je u međuvremenu bila nagrađena, oni ukinu pionire.
Ej! Nikad im neću oprostiti crvenu maramu. Morala je mama da mi kupi sličnu na pijaci jer sam plakala ispred škole što nisam dobila jednu. Prevarili su me sa sedam godina. Prevarili su dete, koje nije zaboravilo. Nisam mogla da shvatim kako su ukinuli nešto u šta je cela zemlja verovala. Tada sam postala nepartijski čovek. Nikom se nikad nisam zaklela i marame nosim isključivo u boji kojoj ja hoću.
Eto, danas, ako ništa drugo bar imam za biografiju kratku priču o tome kako nisam došla na red da budem komunista, i kako sam počela da pišem. Od te pesme danas imam samo početak.

“ Sutra kada zora zarudi i sunce čitav grad probudi,
ljudi će okačiti zastave plave, bele i crvene boje.
Jer Praznik to je.“

Ne može

Ako zamislimo da neko ima dva krila na leđima, ako razumemo da neko ima dva krila od belih pera na leđima, ako usvojimo da neko ima dva krila od belih pera čiji je raspon preko četiri metra, kad je umoran i nerazgiban.

Ako uzmemo da ga ta krila nose daleko, da ga svaki dan po najmanje dve čuke nose van svega što je video, ako ga nose van svake dinamike takvih krila, ako poništavaju aerodinamiku i kvantnu mehaniku i svaki dan ga vode u nove i nove univerzume.

Ako krila neće da ga nose do prodavnice, neće ni na posao, neće ni iz kafane kući da ga odnesu za minut, ali kroz dimenzije ga nose, nose ga u druge svetove, ako se on u tim svetovima oseća kao da se u svakom od njih rodio. I što su svetovi dalji, u vremenu i prostoru, on se oseća bliže kući.

Ako taj neko postoji, kako li je njemu? Da li mu je dobro? Da li mu je strašno? Je l’ mu dosadno? Je l’ glup što ne ide kući?

Da li neko takav uopšte može da zna kako mu je i šta treba da radi?

Regeneracija grada

Street Smart je projekat koji je pokrenut iz dobre ideje sa još boljim razlogom. Ideja je bila da se ulična umetnost oslikavanja, crtanja grafita, stencil art-a, papir kolaža i stikera iskoristi u cilju ukrašavanja i “oplemenjivanja” oronulih, zapuštenih objekata, zidova i zgrada u Savamali. Da se ne zaustavi tamo gde je zaživeo, već i da se proširi na ceo grad. Kada su raspisali konkurs za oslikavanje Savamale u okviru Mikser festivala, nisu očekivali odziv koji su dobili.

Javilo se preko 30 ljudi da oslika Mostarsku ulicu i to pored naših i neka eminentna  svetska imena street arta. Stikeri su im stizali u neverovatnom broju u kovertama iz celoga sveta, od Srbije, preko Velike Britanije do Japana. Svi ti stikeri bili su deo izložbe Mikser festivala na panelima duž Mostarske ulice, kao i Španske kuće, čija “gvozdena vrata” otvara lepa reč, i koja su bila otvorena Street smartu da i nju uključe i oslikaju  u okviru svog projekta.

Mostarska je danas jedna od najšarenijih i najoslikanijih ulica u Beogradu i bez lažne skromnosti može se reći da Savamali daje umetnički duh urbanog Berlina.

Street smart je pokret koji inspiriše svakog dana. Jedna mala gradska porodica koja želi lepši grad za sebe i druge. Stalno su u potrazi za novim idejama i svakog dana se trude da ponude novo.

Projekat na kome sad rade je u saradnji sa pozorištem “Boško Buha” u sklopu renoviranja istog. Uostalom priključite im se, saznajte, pitajte ih…ko zna…možda jedan od zidova Beograda čeka vaš potpis.

10353124_656356261108619_6823387584431028446_n

 

10516740_672370132818549_371031187325150374_n

Q41Jjw9vAX

ISPOD TEPIHA

Jednom sam išla nekim poslom do Opštine Stari grad, peške preko Trga Republike. Bio je decembar i Trg su spremali i sređivali za Novu godinu.

Ispred jedne od onih montažnih drvenih kućica, majstor je pokušavao da postavi tepih. Psovao je, mučio se i izgledalo je kao da mu posao baš ne ide po planu, ali je uredno pokušavao. U nekom momentu uspeva da se izbori sa tepihom, pričvršćuje ga je sa jedne strane i kreće da ga odmotava, kad na sred tepiha staje klinac. Dve – tri godine, sa flašicom mleka u ruci. Stoji i ne mrda. Mama, koja stoji pored sa kolicima, zove ga da krene i pomeri se ali on ne mrda.

Stojim sad i ja i gledam. Klinac gleda tepih, pa gleda u majstora, obilazi uglove, jedan po jedan i ne silazi sa tepiha.

Majstor šta će, zapalio cigaru, seo i gleda klinca jer ne može da radi od njega. Puši i gleda klinca, a klinac i dalje gleda tepih. Gledaju se tako njih dvojica i u jednom trenutku, klinac prebaci flašicu u drugu ruku, prilazi majstoru i pruža ruku ka njemu. Majstor mu uzima ruku u svoju.

Tu su se njih dvojica bez reči rukovali, klinac silazi sa tepiha i odlazi sa mamom. Majstor je završio cigaretu i samo gledao za njim.

Stajala sam tu još neko vreme. Zaboravila sam i gde sam pošla. Razmišljala sam samo, kada smo i da li smo mi zaboravili to dete u sebi. A ako jesmo, zašto smo dozvolili sebi da zaboravimo.

DA LI JE “ VELIČINA“ BITNA?

1. Koja je tvoja omiljena saradnja i zašto?

Moje dve najdraže saradnje su rad sa Method Man-om, koji je neverovatan lik i rad sa Wu tang clan-om, jer je to bilo ostvarenje mojih snova. Takođe sam sarađivao sa Giorgio Armani-em, na stvaranju muzike za jednu od njegovih modnih revija.

2. Koju vrstu muzike si gotivio kad si bio mlađi, pre nego što si otkrio drum ’n’ bass?

Uglavnom je to bila muzika koja se ranije puštala u “dnevnim diskotekama“. Znao sam da odem u subotnji dnevni klub koji se zvao “Raquels ”. Grupe Chic, Brothers Johnson i sve te dobre stvari iz doba ranog fank i soula.

3. Šta je bilo to što te privuklo tvrđem zvuku, za razliku od “good looking” etikete i mekšeg, “ tečnijeg ” zvuka po kome je danas poznat LTJ Bukem?

Ja volim sve stilove drum ’n’ bass muzike, ali isto tako verujem da zvuk mora da napreduje i da su najinovativniji stilovi drum ’n’ bass-a, upravo oni koji su u biti i dalje muzika pravljena za rejvere. I mislim, da energija modernog takozvanog tvrđeg zvuka može takođe biti u ubačena u  melodiju nežnijeg, takozvanog “ tečnijeg ” zvuka. Uvek sam stvarao ono što osećam da odgovara mom raspoloženju.

4. Koji su danas tvoji omiljeni drum ‘n’ bass  producenti?

Sviđaju mi se  Prototypes, Hazard, Friction, Urban Dawn, L Side – razni producenti.

5. Tvoji planovi za 2015?

Da aktiviram projekat „ Reprazent “  i da se potrudim da ponovo pozicioniram sebe kao jednog od ključnih igrača na drum ‘n’ bass sceni i u svemu drugom povezanim sa bass muzikom.

6. Da li je “ veličina “ (SIZE) bitna?

Pustiću vas da odlučite.

DOES “SIZE” MATTER? (English version)

Interview questions by #InspirishiMe.

1. Name your favorite collaboration and why?

My two favourite collaborations are working with Method Man, what an amazing character and to work with the Wu Tan clan was one of my dreams come true. I also worked with Giorgio Armani writing the music for one of his catwalk shows.

2. What kind of music did you like as a kid, before you discovered drum ’n’ bass?

I was very much into what was being played at daytime discos. I used to go to on a saturday day time club called “Raquel’s”. Chic, Brothers Johnson, all that good stuff from the early funk and soul era.

3. What‘s the thing that attracted you to much more harder sound, instead of “good looking” liquid drum ’n’ bass label which is nowadays LTJ Bukem’s?

I love all styles of drum and bass music, but I believe that sound has to move forward and the most innovative styles of drum and bass are those who still make music for the ravers. And I feel the energy of the modern so called harder sound can also incorporate the subtle melodies of the so called liquid sound. I have always made what I feel suits my mood.

4. What are your most favorite drum ’n’ bass producers nowadays?

I like the Prototypes, Hazard, Friction, Urban Dawn, L Side – various producers.

5. What is your plan for 2015?

Putting “Reprazent” back on the road and keep on trying to re establish myself as one of the key players in the movement of drum and bass and all bass related music.

6. Does “Size” matter?  

I’ ll let you decide.

Twitter: RoniSizeBristol – Facebook:RoniSizeBristol – Instagram:RoniSizeBristol

 

Avantura

Kao nešto što je uvek bilo daleko, a sad je blizu. Na korak.
Nešto nepoznato što te privlači. I plaši, ali ne dovoljno.
Kao nagoveštaj, kad na trenutak osetiš šta će da se desi, a ne znaš da li to možeš da izdržiš, i hoćeš da pobegneš, ali ne pobegneš. Nego zakoračiš u sve širom otvorenih očiju.
Pa pred tobom pukne nemoguća slika sastavljena od mogućih delova, od delova koje si već sto puta video, samo ti nije palo na pamet da mogu tako da se postave, da ima toliko nepoznatih puteva između poznatih situacija i da svi ti putevi vode na samo jedno mesto – u središte tvog bića.
Nije ti palo na pamet da si sam sebi najveća avantura.
Da je dovoljan jedan korak na pravu stranu da ti se sve razjasni.

PUT DO USPEHA VODI LIFTOM

Sa 19 godina, vozeći se liftom sa dve drugarice, umesto da fotkaju selfije u istom kao što svi rade, došli su prvo na da ideju da osmisle modni performans „Sedam grehova mladih“, da bi na kraju ipak odlučili, da je bolje da naprave modnu organizaciju BAFE ( Belgrade alternative fashion event).
BAFE  je dakle, kao ideja rođen u liftu, novembra meseca, tačno pre tri godine.
Ideja projekta je bila da se pomogne prvenstveno mladim modelima bez iskustva, da to iskustvo i steknu. Da mladi neafirmisani dizajneri dobiju priliku da pokažu svoje modele. U projekat su uključili i fotografe, video montažere, grafičke dizajnere i manje više sve ljude sa umetničkih fakulteta, koji su na ovaj način dobili priliku da sa teorije pređu na praksu.
Od te vožnje liftom do realizacije projekta prošlo je svega 4 dana i prvi BAFE je organizovan i održan u zgradi bivšeg INEX filma. Budžet za njegovu realizaciju bila je Lukina prva plata koju je zaradio kao prodavac u „Stradivarijusu“, svih 25.000. dinara. Uslovi su bili katastrofalni, zgrada je bila trošna i nesređena, a struju su imali samo na jednoj trofaznoj utičnici i kako Luka kaže, nije bilo šanse da se uključe dva fena istovremeno da se manekenke isfriziraju i srede za reviju. Kablove su razvodili sami, sami montirali osvetljenje muziku, osmisli pistu ali ništa od toga ih nije sprečilo prvi BAFE je održan.
Nakon toga, Luka je rešio da to sve podigne na jedan viši nivo. Zakazao je sastanak sa upravom MIKSER HOUSE-a, nervozan čekao 2 i po sata da počne taj sastanak i kao glavni argument zašto baš njegov projekat izneo sledeće: „ Ja verujem da će to da bude dobro.“
Luka i dalje veruje da je to dobro, i mi ga podržavamo na petom po redu Balkan art fashion event- BAFE, koji počinje 25. novembra. Kažu da put do uspeha vodi stepenicama, korak po korak, Luka Opačić nije pogrešio ni što je krenuo liftom. Ima 22 godine, a tek je počeo.

luka za web

 

luka za web2

 

luka za web3

Mikro festival – Makro umetnost

Mikro festival je festival isključivo amaterskog filma. Kao takav, jedini je u Srbiji i jedan od retkih u regionu koji se bavi amaterskim filmskim ostvarenjima. Obzirom na to, kako svakog dana tehnologija sve više napreduje, i kako je mogućnost da naučiš sve što te interesuje dostupnija nego ikad, bavljenje filmom više nije rezervisano samo za profesionalce, nego je postalo prirodno, da sve više ljudi izlazi iz uskog okvira svog obrazovanja i pokušava da se kreativno izrazi kroz film/video ili već na neki svoj način. Veliki broj filmova koje autori prijavljuju na Mikroart festival i koje festival okuplja, prikazuje i popularizuje te filmove skoro ekskluzivno u našoj zemlji. Ukoliko imaš želju ili ideju da snimiš neki film, ili si već snimio, a nisi imao priliku do sada gde i kako da ga prikažeš Mikroart je festival za tebe.
Na njihovoj stranici na facebooku https://www.facebook.com/udruzenje.mikroart možeš videti kad raspisuju konkurs za nove filmove i prijaviti se, a na njihovom vimeo kanalu, možeš pogledati dosadašnje kako takmičarske filmove iz konkurencije, tako i nagrađene. ( vimeo.com/mikroart)
Možda se zovu Mikro festival, ali im je makro učinak, jer za pet izdanja do sada, okupili su preko 150 uglavnom mladih i neafirmisanih autora, a prve filmove budućih profesionalnih stvaralaca videlo je više hiljada posetilaca.

29427_384313211653795_696519637_n

 

308190_367609446657505_1965899409_n

 

579051_384313378320445_1718450723_n

Nepotrebno znanje

Jednom me mama pitala, šta ću da radim sa tim nepotrebnim znanjem i informacijama koje skupljam i pamtim u životu?
Konačno imam odgovor na to.
Što se tiče nepotrebnih informacija i znanja u životu, čekaću da imam svoje klince, a onda ću biti keva koja priča najbolje priče na svetu.
Jer koje dete na svetu na primer, neće želeti da zna, da astronauti ne mogu da plaču u svemiru?
Pa onda od nepotrebnih informacija mogu i da kažem da iguane, koale i zmajevi sa komoda imaju 2 penisa. Možda je nekom ovo i potrebna informacija
Recimo, kako ne želite da znate u životu, da zrela brusnica odskače kao loptica skočica, a nezrela uopšte ne odskače. Ja bih crkla da ne znam.
I ne znam kako nekome nije bitno, da je registracija auta Paje Patka 313.
Sve ja to pamtim u životu.
Al’ umreću, a neću znati, zašto Novi Sad zovu srpska Atina, doduše nikad nisam ni pitala nekog, ali neverovatno je, koliko svojih izmišljenih objašnjenja imam.