Čestitka

Srce je za gledanje i smejanje, oči su za ćutanje i plakanje.
Usta su za upoznavanje.
Kosa je da leti na vetru i da se presijava na suncu.
Grudi su za ljubav. Grudi su za gledanje.
Stomak je za zaljubljivanje i za strah.
Kukovi su za nove živote. Kukovi su za uživanje.
Ruke su za letenje. Noge su za grljenje.
Nos je za procenu.
Zubi su za opomenu.
Nokti su za borbu i šminkanje.
Ožiljci su za praštanje.
Šake su utočište.
Mozak je za pokoravanje.
Stopala su umetnost.
Rame je za đavola.
Osmeh je za svemir.
Duša je za istinu.
Srećna Ti nova anatomija.

Talenat u boji

Trenutno je na doktorskim studijama iz slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Do sada je učestvovala na mnogobrojinim izložbama u zemlji i inostranstvu, kako samostalnih tako i grupnih. Poslednja je bila u Mikseru gde je učestvovala na Behance Belgrade Reviews, a pre toga je imala samostalnu u Staroj Pazovi. Trenutno priprema veliku samostalnu izložbu koja će održati sledeće godine u Novom Sadu i još neke grupne.

Slikanjem se bavi od malih nogu, tome je posvećena i to istinski voli i živi. Svoj stil karalteriše kao hrabar, smeo, a najviše od svega iskren i što se toga tiče kaže da prema slikarstvu želi i da ostane iskrena jer je to jedini i pravi put ka ostvarenju i pronalaženju sebe kao umetnika.

Veliki uzor joj je Pikaso. Žao joj je što nije živ jer bi verovatno njega izabrala za mentora. Pored Pikasa, inspiraciju poronalazi u sebi i glavni pokretač su njene emocije. Ne slika ono što vidi već ono što oseća. Kada vidite njene slike, u stvari gledate njen život i njen svet. Kaže da slikarsku inspiraciju provlači i kroz kuhinju i modu, kako slika tako se i oblači i kuva. Imala je ideju da svoju umetnost pored slikarskog platna prenese i na tekstilno platno, ali kako kaže to je još uvek u planu i pokušaju. Problem joj je što je zamislila majice sa štampom preko celog materijala ali to još uvek u našoj zemlji nije moguće i izvodljivo, pa bi morala da se odluči za štampu u inostranstvu. Nisu samo majice ideja koju razvija, ima još mnogo toga na šta želi da primeni slikarstvo, ali i da se zadrži na tome kao osnovnoj tehnici i da ne prelazi u dizajn, jer kako kaže, hoće “ruku” da sačuva jer crtanje je njena primarna ljubav.  Tako da je taj vid njene umetnosti još uvek pod znakom pitanja, mada ne odustaje i volela bi da se i tu oproba jer je oduvek volela originalnost pre svega.

Ima 27 godina i ona je Biljana Milenković slikarka.

biljana 01

biljana 02

biljana 03

biljana 04

MOGLA BIH

Mogla bih da vam kažem da sam jednom u IV osnovne,
svirala Šumana na koncertu pred celom školom tada
i od treme zaboravila kraj, pa sam ga izmislila.
Mogla bih.

Mogla bih da vam kažem da u III osnovne nisam izlazila na veliki odmor,
jer me baka to leto naučila da heklam,
pa sam ostajala sama u učionici da vežbam.
Mogla bih.

Mogla bih da vam kažem da sam jednom imala sveske od recikliranog papira,
da su se lako cepale,
i stranice su bile braon,
i bile su ružne.
A ja sam ih mnogo volela.
po njima si morao da pišeš
tamnim hb olovkama,
da bi se videlo napisano.
Mogla bih.

Ali ne znam,
šta da kažem o sebi,
kao osobi,
koja žali što ne živi u inostranstvu,
gde ne bi bilo čudno,
da svojoj ćerki da ime

Pegi Su.

Objasnio mi je čovek kako to izgleda

Električna gitara, trzalica, šake, ruke, mozak i srce. Udahneš život ljudima. Šest žica, drvo, metal, pamuk, plastika, guma. Uhvatiš frekvenciju svog bića u večnosti. Pojačalo, kablovi, utikači, struja. Duša ti izlazi kroz zvučnike. Vodonik, kiseonik, azot, sagorevanje. Iz zvučnika se penje i neko vreme ti lebdi iznad glave. Bez reči, samo zvuk, bez gledanja, samo pokreti. Onda, ako imaš sreće, ponekad, retko, tvoja duša izleti napolje i preko krovova odleti daleko, ti sviraš bez duše, a ona leti negde, skuplja nešto, kisne i pliva, plače i smeje se i onda se vrati, u tebe i ti gledaš šta si dobio.

Oblikovana ljubav

Odavno se ne govori o keramici. Keramika je bila jedan od omiljenih materijala starijih generacija i nije postojala kuća koja nije imala police koje su predstavljale mini izložbe keramičkih figurica svih oblika. Ako je ne daj bože, neka bila i zakačena i polomljena, brižljivo je leplenja lepkom i vraćana na mesto, jer tu uspomenu ništa nije moglo da zameni.

A onda je vreme učinilo svoje i keramika je polako počela da “izlazi iz mode”. Zamenili su je šablonski oblici, instant materijali i štanc proizvodnja. Međutim, kod nekih ljudi ljubav prema istoj nikad nije izbledela.

Tamara Papestijević je jedna od njih.

Keramiku je odabrala na fakultetu i tada je počela magija. Kaže da je nekad mnogo teško. Glina je čudan saradnik i kod nje ne važe naučena pravila. Glina je živ materijal i ponaša se po svome. Kaže i da ne postoje dva ista predmeta koja su izašla iz peći, slična da, ali potpuno identična, ne. Svaka figura je unikatna na svoj način i svaka ima svoju priču. Nekad se desi da joj ne uspe nijedna, nekad ide samo od sebe.

Tamara je vlasnik male umetničke radionice na Vračaru, “Vrabac”. Ako ste ikada prolazili pored, nemoguće je da niste zastali da pogledate njene izloge. Izlozi su magični. Kreativne rukotvorine koje Tamara pravi, na prvi pogled će vas potpuno razuveriti da je keramika dosadna. Inspiraciju nalazi u svemu, a najviše voli zvezde. Kaže da su zvezde ono što najbolje opisuje nju, pa su stoga i najčešći simbol koji se može videti na njenim radovima.

Pored „zaboravljene“ keramike, zaboravio se i taj divni običaj poklanjanja iste. Nekada nije mogao da prođe nijedan rođendan ili neka druga prilika, da na poklon ne dobiješ minimum jednu keramičku figuricu. Tako da, Nova godina je blizu, a Tamara ima novu kolekciju, specijalnu, novogodišnju, unikatnu po specijalnim cenama. Svratite do galerije „Vrabac“ koja se nalazi u Makenzijevoj 69, i pogledajte. Možda baš vi, svojim poklonom u Novoj godini započnete novu tradiciju na nečijoj polici.

vrabac

vrabac2

vrabac3

vrabac-4

„Bench family“

U Amsterdamu na Prinzen grachtu postoji jedna klupa.  Na prvi pogled sasvim obična klupa, kao i bilo koja klupa na ovome svetu.  Nalazi se negde na sredini kanala ispred male bele kuće sa zelenim vratima. U toj kući živi jedna sasvim obična porodica, kao i bilo koja druga porodica na ovom svetu. Tata, mama i deca. Porodica.

U Amsterdamu je česta pojava da se ispred kuća nalaze klupe.  Na tim klupama obično sede stanari kuća, eventualno neki slučajni prolaznik koji zaluta ili neka umorna duša.

Na klupu „naše“ porodice izgleda je imao običaj da sedne ko je stigao.

Legenda kaže da je porodica iz bele kuće, ispred koje se klupa nalazila, jednog dana na prozor okačila obaveštenje:

„Slobodno sedite….ali  nemojte pušiti marihuanu (duvati – prim.aut) ili neke druge smešne stvari. Naša deca su suviše mlada da bi bila naduvana. Uživajte u najboljoj klupi u gradu!  Poljupci“

julija web 01

Poruka je bila napisana, i na nju se moralo odgovoriti.

Odgovori.

Odgovori su stizali sa svih strana sveta. Svako ko je seo na klupu i iskoristio gostoljubivost ove porodice, osetio je potrebu da joj odgovori i napiše nešto. Poruke su počinjale sa „Dear Bench family….“  Porodica je dobila novo, prikladno, prezime – porodica „Klupa”.

Svaki odgovor i poruka ikad napisani  stoje zalepljeni u prozorima male bele kuće, ispred koje i dalje stoji zelena klupa.  Bench family čuva svaku.

Odgovori su ono što je napisalo ovu priču. Ovo je moja poruka njima.

julija web

Lako je

Na ivici između svetova, na tankoj, labavo razapetoj žici razumljive istine, na vrhovima prstiju, zbunjen ili onesvešćen, glupo samouveren, nesiguran a uporan, zagledan u nešto malo, zagledan u boje, u postavku scene, u formu ili sadržaj, hipnotisan lepotom, zvukovima, značenjem reči, nizovima rečenica, pitanjima, pogledima, pokretima, začaran pokretima i položajima tela, slomljen surovošću, obeshrabren svojim okvirima, ohrabren svojim okvirima, zdrav a bolestan, okupan, sa isečenim noktima i opranim ušima, kroz kap vode zagledan u sve što postoji – čovek lako može da preživi.

Put do sna, biciklom

  1. Okidač koji te je naterao da započneš svoju avanturu?

Okidač je bio kada sam se jedne večeri prisetila saveta mog pokojnog oca, da je u životu najvažnije da radiš ono što voliš. Deceniju i po unazad, radila sam poslove koji manje ili više donose novac ali koji me nisu ispunjavali. Neke sam čak mrzela. Kada sam se prisetila očevog saveta, zapitala sam sebe šta je to što sam ja želela da radim, o čemu sam maštala kad sam bila dete? O tome da budem pisac i da živim slobodno. Izvan svih sistema. Logično, upitala sam sebe, a zašto to onda i ne radim? Šta me sprečava da se usudim da uradim nešto što niko drugi pre mene nije uradio na našim prostorima? Osuda okoline? Strah? Tada sam shvatila da moram makar da pokušam, pa ako i ne budem uspela, barem  ću sebi moći da kažem da sam probala.

  1. Šta je ono što tebe inspiriše i pokreće na tvoja putovanja?

Pokreće me želja za kretanjem, za promenom, za upoznavanjem sveta i sebe, za slobodom i stvaranjem – jer pisanje o proživljenom neodvojivi je deo mog putovanja.

  1. Najupečatljivija iskustva sa tvog putovanja?

Najupečatljivije iskustvo su – ljudi. Ljudi koji su mi pomagali kad sam bila u nevolji, kad nisam imala gde da spavam, kad nisam imala novca ni dovoljno da jedem. Ljudi koji su me puštali u svoje domove, u okrilje svojih porodica kao da sam im rod najrođeniji iako me vide tad i najverovatnije nikad više. Često smo se sporazumevali samo govorom tela i osmesima jer nisu govorili nijedan strani jezik. Neosporno, najupečatljivije iskustvo sa putovanja je to da su ljudi svuda isti, bez obzira na boju kože, veru, jezik kojim govore – svuda su dobri i žele da pomognu čoveku u nevolji. Zahvaljujući svim tim ljudima koji su mi pomogli da se i sama otvorim i da otvorena srca prihvatam sve što mi se dešava, naučila sam da je svet divno mesto. Razlike su samo formalne: boja kože, jezik, običaji, dok je sve ostalo isto. Kada pričate sa mladim Nepalcima ili sa mladim Česima ili sa mladim Turcima – svi imaju vrlo slične želje kao i mladi iz Srbije: da se školuju, da se osamostale i rade posao koji vole, da zarađuju za dobar život, da zasnuju porodicu, da putuju ili da se bave nekim svojim hobijem.

  1. Koliko je sve to tebe promenilo i koliko su tvoja putovanja uticala na tebe?

Mislim da sam postala tolerantnija, smirenija, a nesumnjivo sam nasmejanija – sada mi osmeh ne silazi s lica. Nadam se i da sam makar malo postala bolji čovek.

  1. Koje su po tebi pozitivne, a koje negativne strane „samačkog “ putovanja?

Za samo putovanje kao putovanje bolje je kad je čovek sam. Lokalno stanovništvo uvek će pre prići jednoj osobi jer dvoje ili dvojica ili dve – čine zajednicu. Lakše je pustiti jednu osobu u život nego dve ili više njih. Takođe, kada putujete na ovaj način koji podrazumeva veliki fizički napor, ako ste sami, ne morate da pravite kompromise već možete  da stanete kad hoćete I gde hoćete. S druge strane, mnogo je lepo kada imate nekog pored sebe, da sa njim podelite sve što doživite. Taj nedostatak ja nadoknađujem pišući blog i deleći sa mojim čitaocima sve što mi se na putu dešava.

  1. Od svega što si do sada videla, naučila, proživela kroz različite zemlje, kulture i ljude, šta je to što bi preporučila ljudima ovde da se ugledaju na to i da možda prihvate kao deo svoje kulture?

Nezahvalno je davati preporuke ili savete tog tipa. No, ja bih jako volela kada bismo makar malo mogli da usvojimo azijsku radost zbog samog života, ne očekujući da nam bilo šta pripada. Budizam uči ljude da ne očekuju ništa i da im ništa ne pripada, dok mi mahom rastemo nezadovoljni, jer smatramo da smo uskraćeni za mnogo toga na šta odnekud polažemo pravo.  Zato ćete i u najsiromašnijim krajevima Azije videti ljude koji se neprekidno osmehuju i koji su pozitivni.

  1. Proputovala si ceo svet , živiš svoj san, videla si sve što si mogla i možda nisi mogla da zamisliš, kako se osećaš zbog toga?

Nisam proputovala ceo svet, tek jednu četvrtinu. Sećam se kad sam prvi put počela da razmišljam o tako dugom putovanju, pri pomisli na to kolika je planeta, obuzimao me je strah. Nisam mogla ni da zamislim da se može – korak-po korak, okret po okret točka – sve to preći. A onda se desilo ono što se dešava kao kad dete raste: najpre mu se njegova ulica čini ogromnom, pa kad nju upozna, njegov kvart mu izgleda kao velika nepoznanica i kao izazov, a kad i tamo upozna svaku zgradu i svaki ćošak, upušta se u otkrivanje grada koji takođe u početku deluje nepregledno i zastrašujuće, sa svim mogućim opasnostima koje krije. Ali kroz neko vreme i on mu postaje poznat i tesan. Tako je i sa svetom, sa stranim zemljama i daljinama. Što više toga vidiš, to ti svet postaje sve manji i svuda se osećaš dobro, na poznatom terenu, skoro kao kod kuće.

  1. Najneočekivanija stvar koja ti se dogodila?

Događala su mi se brojna ‘čuda’ – kako volim da nazivam te neočekivane događaje koji se logički ne mogu objasniti, već samo svrhovito: da mi ponude smeštaj, baš kad mi je to neophodno jer sam bolesna ili iznurena ili nemam gde pošto sam u gradu i ne mogu da kampujem, a nemam da platim hostel, da mi neko pošalje donaciju baš kada mi urgentno treba novac. Da se usred pustinje bez ijednog znaka na koju stranu treba da pođem pojavi čovek koji mi pokaže put. Da mi se pridruži neko na deonicama puta koje su prezahtevne za samu ženu. Da nikad ne budem sama za praznike do kojih držim, iako sam u zemlji gde se slave drugi običaji ili veruje u drugog Boga – jer  se uvek desi da me baš na te dane pozovu u svoje domove. Da mi stigne ponuda da pišem i da mi to bude plaćeno baš kada ostanem bez izvora prihoda… To se dešava svim putnicima a nije reč o čudima, već o sinhronicitetima koje je objasnio još Jung.

  1. Šta je sledeće? Šta je dalje tvoj put?

Ja nastavljam svoje putovanje koje je – za sada – način mog života. Trenutno sam u Tajlandu i idem na jug, na ostrva: Maleziju, Indoneziju, Filipine, a na proleće planiram da se ‘prebacim’ u Japan i Koreju. Sledeće godine bih volela da pređem u Latinsku Ameriku.

10.Iz svega toga što radiš, kako živiš život, koja bi bila tvoja poruka mladima?

Da ne odustaju od svojih snova nikada, bez obzira koliko im izgledali nemogući i nedostižni i bez obzira na to što možda niko drugi ne veruje u njih. Važno je samo da ti veruješ i da ga slediš. I ako ne odustaneš, sigurno ćeš ga ostvariti. Samo treba uvek imati na umu da nema lakog ni brzog puta do sna – ali ni ničeg lepšeg kad se on jednom počne živeti.

snezana 01

snezana 03 (1)

snezana 04

snezana 06

Sećanje

Dvoje su se venčali
i slikali ispred Hrama Svetog Save.
A ja sam u tom trenutku prolazila pored.
I oni su se poljubili,
dok su zvonila zvona sa Hrama.
Poljubili su se za fotografiju.
Oni su odmah posle poljupca,
oboje uzeli svoje telefone i gledali u njih.

A ja sam gledala u njih i mislila,
kako je lepo ljubiti se, dok zvona zvone svetosavsku himnu.

Oni se toga verovatno neće ni sećati,
a moguće je i da nisu primetili.
Ali ja jesam.
To je moje sećanje.
I divno je.

SAMO PRIČA, SAMO O PIVU

Popili smo pivo i razgovarali sa Ognjenom Vučkovićem.

Svoje prvo pivo probao je 1992. godine. U malom marketu negde u Subotici, kupio je Franciskaner pšenični.  Koštao ga je ceo nedeljni džeparac. Bila je to godina sankcija i nije baš bilo izbora, ali to je bio njegov izbor. Kaže da mu je otac govorio, da dobro pivo možeš da prepoznaš – tako što nije mutno. Ovo je bilo mutno. Možda je  njegovo prvo pivo  bilo “malo čudnije”,  ali je samo pivo postalo to nešto što ga je na neki način obeležilo u životu.

Manje više ceo svoj život je proveo u kafani, nekad sa jedne, nekad sa druge strane šanka. Bio je u različitim pričama sa različitim ljudima i uvek je pivo bilo deo svake te priče.  Sve što je postojalo na tržištu, imali su to u kafani, ali vremenom je tržište postalo malo i obzirom na vreme u kojima su vodili posao, nisu mogli da nađu uvoznike.Te granice su morale biti pomerene. Danas, uvoznicima imponuje da nude i uvoze svoja piva. Danas tržište radi za njega.

Samo pivo je otvoreno, nije siguran, septembra ili oktobra 2013. godine. Ne zbog keša, ne zbog ličnih ili materijalnih interesa, isključivo zbog piva i to dobrog piva. Da imaš izbor da piješ dobro pivo. Ne zanima ga komercijalizacija piva. Ne zanima ga da bude popularan, da se usklađuje sa trendovima ili još gore da im podilazi. Zanima ga samo da prodaje pivo. Otvorili su kafanu, isključivo da bi prezentovali pivo i da prosečan konzument ovde,  ima opciju da proba nešto novo.
Da se on pita, u lokalu ne bi bilo ni muzike. Kaže da muzika nije ono što treba da definiše atmosferu. A atmosfera je sjajna. Non stop je puno, nekad se desi da nemaš gde da sedneš, ali da stojiš ti niko neće zabraniti. Možda si u početku samo mušterija ali ne znači da na kraju nećeš biti i prijatelj. A zna se da najbolja prijateljstva počinju u kafani.

Nije hteo ni da definišu da li su pub ili bar,  pa su se definisali kao sve. Svako je dobrodošao i zato nije bitno kako se zovu, važno je samo pivo.

Pivo je bio njegov hobi, od koga je vremenom napravio posao. Kod kuće ima sačuvanih preko 2000 etiketa piva, a ukupno je probao preko 5000 vrsta piva u svom životu. Svi koji ga znaju, nemaju dilemu šta će mu doneti sa putovanja. Donose mu piva sa svih krajeva sveta.

Po njemu, ne postoji najbolje pivo. Takođe ne postoji najbolje pivo koje je ikada probao.

Kaže da uvek, svaki dan u toku noći, kada bi te neko probudio i tražio da mu kažeš koje je najbolje pivo koje si pivo, uvek možeš da nabrojiš 3 do 5, ali to se menja. Ukus piva zavisi od toga šta si jeo, kako se osećaš. Da li si zaljubljen, da li si ostavljen. Da li je leto ili zima, gde i sa kim se nalaziš i u kakvom si društvu. Svaki taj trenutak ima svoje najbolje pivo.

Na pitanje, da li je zadovoljan, rekao je: „ Volim pivo, radim sa pivom, prodajem pivo. Šta ima bolje?“

Balkanska 13, Beograd, preko 130 razloga da posetite ovo mesto i onaj jedan najvažniji Samo Pivo.

plaza