Ostrvo

U jednom trenutku se nalazim na najprometnijem mestu na svetu.

Najpromentnije mesto u mom svetu, jer se ja u tom trenutku nalazim na njemu.

Stojim na sred Bulevara. Oko mene je haos. Ljudi prolaze kroz tebe bez gledanja, ili prolaze gledajući kroz tebe. Niko ne obraća pažnju. Svi žure. Zaobilaze, guraju se, psuju, viču, cokću, prevrću očima, dobacuju, frkću, pljuju, odmahuju rukama, prete rukama, a ja stojim. I razmišjam kako je na onoj ženi što je malopre baš ružno opsovala dok je gurala drugu ženu, pre nego što je ušla u autobus, lepa marama i kako joj lepo stoji. I kako se na gospodinu kog je klinac u prolazu potkačio ramenom, baš sevnula neka tuga jer je verovatno izostalo ono izvinite, kojem je on kao klinac učen,  i kako drugarica koja pokušava drugarici da odgovori na postavljeno pitanje, u stvari odgovara pozadini drugaricinog telefona u koji ova gleda negledajući drugaricu, i momka koji ide tri koraka ispred devojke, koja polako zastaje iza njega čekajući da i on primeti momenat gde ih je dvoje bilo na tom putu kojim su se zaputili, i ljude koji gledaju isto tako kao ja, i ljude koji ne gledaju i ljudi koji ne žele da vide.

I onda naglo skrenem u jednu manju bočnu ulicu. Udaljena samo nekoliko koraka od mesta na kome sam malopre stajala. Mesto na kome sam sad je “miljama” udaljeno od najprometnijeg mesta na svetu, iako je zapravo udaljeno samo nekoliko koraka. Ulica je prazna, polu mračna i jedva šira od dva paralelno parkirana automobila.  Stojim izopštena iz te buke i gledam sve te ljude i taj haos poluparalisana. Pitam se da li se mi uopšte vidimo, osim kad se izopštimo iz svega toga, i ostanemo sami. Da li smo mi samo ostrva od ljudi koja se mimoilaze sa drugim ostrvima u ogromnom okeanu zvani život, pa čak I kad smo deo arhipelaga i dalje insistiramo na tome da budemo ostrvo. Kad smo postali tako sebični.

U tom trenutku, neko mi potkači lakat i ja pokleknem iznenađena. Okrenem se i snimim klinca koji je pokušao da prođe pored mene, ali očigledno zamišljen nije me primetio i udario je u mene. Iz ruke mu je ispala knjiga koju je čitao u hodu: “Izvinite, molim vas izvinite, nisam obratio pažnju.”

Nasmejala sam se i rekla, sve je u redu. I jeste, moje ostrvo je tad zapljusnuo talas. Tako i najveće bure počinju, jednim talasom. A ja, ja čekam plimu.

Kosmaj

Krpelja napiješ rakijom, pa ga izvadiš polako pincetom pomerajući levo desno. Bacanje rakije, al krpelj umire srećan.

Kad kruniš kukuruz najbolje da koristiš kočanjku. Meni ne uspeva da bude lakše, jer kočanjka bode.

Piletu kad odrubiš glavu sekirom pustiš ga, ono i dalje skače. Užasno zabavno da gledaš kad si mali, samo užasno kad porasteš.

Domaće kozije mleko je baš zdravo. Neka ga, nisam bolesna.

Na vrhu drveta trešnje su najlepše. Lako je da se popneš, frka je uvek za silazak.

Skakanje u blato posle letnje kiše.

Skupljanje zlatica u čašu.

Kupanje kišnicom jer nema regularne vode.

Poljski wc na mesečini.

Miris vršidbe.

I kapije grada u povratku.

Isparavanje asfalta.

Kosmaj je ostao iza kuće babe i dede.

Kosmaj u Beogradu više ne postoji.

Nije važio za jedan od boljih, ali u njemu sam odgledala Bekstvo iz Šošenka.

Hvala mu.

Kriminalnom privatizacijom „Beograd filma“ februara 2007, izgubljeno je 14 bioskopa, među kojima su i oni u centru grada koji su pod zaštitom države – „Balkan“, „Odeon, „Kozara“, „Jadran“, „Kosmaj“, „Zvezda“, i čine deo arhitektonskog nasleđa 19. veka.

Kad dođu gosti iz inostranstva

Vodite ih u svoj omiljeni WC, recite im zašto vam je baš taj omiljen, nemojte da se stidite ako imate bizarne prohteve kad je WC u pitanju, možda imaju i oni. Pokažite im gde naročito volite da stanete i da pogledate u visinu ili odakle se najbolje i najdalje vidi niz neku ulicu. Na primer ima taj pogled niz ulicu Vojvode Milenka. Tuda može da se ide u Urgentni centar, kad je neko blizak tamo dospeo nekako. Tuda može da se ide na posao. Može da se spušta tom ulicom kad se ide kod jednog tipa u Sarajevskoj. Odatle se vidi kad neko bombarduje zgradu CK, koja se lepo vidi i danju i noću. Vidi se odlično i kad je noću u plamenu. Meni kad se neko sviđa ja ga odvedem u Vojvode Milenka i objasnim mu šta se sve vidi sa jednog mesta u toj ulici. Sve prstom pokazujem i objašnjavam.

Nemojte nikoga da vodite u kafić, kafići su svuda isti, kafe aparati su svuda isti, isto pivo se distribuira po celom svetu. Novine su svuda iste kao i vesti u njima. Onima koji vam se sviđaju recite šta volite da jedete, kako to spremate, objasnite im koliko volite svoju ženu, ispričajte im kako ste se upoznali i recite im koliko vaša besna tinejdžerka provodi vremena u kupatilu i koliko vas to čudi. Pričajte o cipelama koje vas žuljaju, o tome kako komšija ima finu decu, kako se ta deca zovu i koliko imaju godina. Kad vam neko dođe u goste, odmah mu recite šta vas je činilo srećnim sa 19 a šta sa 30 godina. Ako imate 40 i znate šta vas čini srećnim, to objavite u novinama. Platite oglas i recite nam svima. Nećemo vas slušati i mislićemo da ste ludi ali vi ćete bar svoje uraditi.

Sa vetrom u leđa

Kad je bila mala Jelena Radenković je želela da bude novinar. Zapravo su je prvo zainteresovali prezenteri vesti, valjda zato što je to bilo vreme kada se u svakoj kući informativni kanali i informativne emisije najviše i gledali i oko čega se najviše polemisalo, zbog sveopšte situacije u zemlji…pa joj je to tad delovalo užasno ozbiljno I važno.
Kasnije u srednjoj školi, počinje i da se bavi time i postaje novinar na lokalnoj televiziji i radiju, sa idejom da novinarstvo bude njen životni poziv. Paralelno je maštala da postane muzički urednik, vodila je i uređivala nekoliko muzičkih emisija na radiju i televiziji i sve je nekako išlo tim tokom…Posle toga je nekako logično usledio i Faklutet političkih nauka i odsek žurnalistika, na kome je izdržala skoro tri godine, a gde je u međuvremenu počela da shvata kako je bavljenje istraživačkim novinarstvom u našoj zemlji u neku ruku potpuno besmisleno i polako počinje da odustaje od cele te priče.

Sa druge strane još kad je bila mala učili su je da kad je lepo vreme ne sedi se u kući, tako da su joj junski i septembarski rokovi unapred bili zagarantovana depresija u četiri zida. Trebalo joj je nešto kreativnije, nešto dinamičnije i tako je FDU postao sledeći  logičan izbor.

Produkcija je postala novi pravac njenog života.

Novinarstvo i produkcija imaju dosta zajedničkih elemenata, izmedju ostalog – komunikaciju, tako da se ispostavilo da joj  je iskustvo u novinarstvu bilo dragoceno. I generalno, ideja da će učiti o filmu i kasnije biti učesnik u realizaciji filmskog projekta od stvaranja ideje do bioskopske projekcije ju je neverovatno pokretala .

Ne voli da definiše šta znači biti producent. Nikada nije uopšte volela definicije, a naročito u slučaju ovog pitanja, jer se odgovori razlikuju od zemlje do zemlje. Producent u Americi i producent u Srbiji su recimo potpuno dva različita pojma. Suštinski, producent je neko ko će da izgura ideju od njenog nastanka do realizacije, ko zna da odabere kvalitetnu ekipu saradnika, obezbedi uslove za rad, ko može i ume da funkcioniše i uslovima u kojima se projekat dešava, i koji može da predvidi razne okolnosti koje usput mogu da se dese i da ima rešenje čak i za one nepredviđene. I na kraju da uspe da realizuje projekat do kraja, na zadovoljstvo svih.

Uloga prroducenta je  važna isto  koliko i uloga ostalih članova kreativnog tima. On je tu da učestvuje u procesu od početka do kraja, tako da je ta uloga neminovno jako bitna, ali bez ostalih učesnika u procesu i njihove jednake posvećenosti –ništa.jr_01

Danas, ovde i sada kaže da je teško baviti se produkcijom. Ne samo filmskom produkcijom, već bilo kojim segmentom kulture. Kaže da je sa produkcijom u advertajzingu nešto lakše,  i to je oblast koju sada istražuje i koja joj je trenutno izazov – posebna vrsta mentalne discipline koju ranije nije imala…

Do sada je radila na pozamašnom broju projekata. Od NGO projekata, preko filma, televizije, muzičkih spotova, festivala i advertajzinga. Misli da je važno za nekoga ko želi da se bavi produkcijom da proba sve, da bi se kasnije profilisao za ono što mu najviše leži. Bila je organizator na domaćim dugometražnim filmovima,  producent desetak kratkih igranih filmova, spotovima za Stray dogg, Sars, video kampanjama za Exit, Turističku organizaciju Srbije, X factor, festival Cinema City, Slobodna Zona, mnogo projekata u okviru produkcijske kuće Tuna Fish studio…
Od omiljenih projekata bi izdvojila kratki film Marka Đorđevića “Na drugoj obali”,  talentovanog mladog reditelja sa kojim joj je bilo zadovoljstvo saradjivati za vreme studija. Tim projektom su  uspeli da izađu iz studentskih okvira i naprave kratki film vredan pažnje…Generalno, svi radovi za vreme studija su joj posebno dragi, jer je to tad predstavljalo posebnu energiju i entuzijazam…

Takodje, Cinema City, joj je takođe jedan od omiljenih, jer je to jedini festival u zemlji koji se najviše posvećuje mladim autorima i debitantskim filmovima na pravi način… Omiljen joj je i zbog divnih ljudi i atmosfere.

I sve se to potrudila da sama i ostvari. Jelena je neko koga kad vidite na ulici izgleda kao zalutala francuskinja u Beogradu sišla sa stranica nekog modnog magazina. Po danu ne vidi ništa bez svojih sunčanih naočara, a crveni karmin joj je tajno oružje protiv umora i brzine života. Njene žurke u Dalmatinskoj važe za najbolje kućne žurke, pa je zbog istih zamalo i ostala bez kuće.

Bicikl vozi kad god može, i da se ona pita ne bi ni silazila sa njega.
Vozi ga kako kaže da joj vetar oduva loše misli, bez cilja i zacrtane rute, koliko noge izdrže. Voli muziku koja šapuće, i ne propušta nijedan koncert bendova koje voli. Inspiraciju nalazi u jakim i jedinstvenim ljudima, a inspirišu je hrabrost i pre svega ljubav. Njeno vreme tek dolazi.

A njena lična želja je, da kao producent potpiše dugometražni igrani film.

jr_02

DANI

Ponedeljak, 17:20, Beograd, Nušićeva.

Starija gospođa koja markerom po bilbordu sa slikom Robi Vilijamsa piše velikim crnim slovima: „ŠTA ĆE NAM TUĐI MOMCI, KAD SU NAŠI 100 PUTA BOLJI!“

Utorak,  21:39, Beograd, Terazije.

Zgužvano zavrnuti rukavi na sakou, salonke na tanku štiklu, crni koso matematički sečen paž, crveni ruž. Udubljen pogled u izlog u kome se pod reklamnim reflektorima nalazi tirkizna torba i bledo siva svilena ešarpa.

Sreda, 13:30, Beograd, Bulevar M. Milankovića.

Šest različitih sudbina za jednim stolom. Šest različitih priča. Šest nespojivih spojenih ljudi. Razumeju se osmehom. Guraju dan, zajedno.

Četvrtak, 15:20, Beograd.

Kancelarija matičara, Opština Stari grad. Venčanje.

Ona ima sunčane naočare ala Sofija Loren, cvet u kosi i punđu kao Odri u “Tifaniju”.

On ima krem sako i svet u reveru. Mirišu na puder.

Njih dvoje i kumovi. Ispred ih čeka harmonikaš. Imaju 70 godina.

Petak, 22:47, Beograd, Knez Mihailova.

Dva sladoleda u velikim kornetima, jedan pored drugog šetaju, rame uz rame. Polako. Bez žurbe. I smeju se naglas. Obasjani svetlima izloga koji gledaju njih.

Subota, 11:20, Beograd, Tašmajdan

Starija žena, u smeđem kaputu sa uredno obmotanom cvetnom maramom oko vrata, kratke kose složene u sitan minival, sa rukama mirnim, prekrštenim u krilu. Sama na klupi ispred “Poslednje šanse” na Tašu. Gleda. Nasmejana.

Nedelja.

Zvuk aparata za brijanje. Zvuk miksera koji muti šlag. Otvoreni prozori i prostiranje veša dok se komšije dovikuju. Miris pržene kafe, i pad zrnce  na vrelu ringlu dok miriše cela kuća. Supa sa rezancima i rinflajš. Zvuk lupanja tanjira.

Zvuk escajga koji zvecka. Radio Beograd jedan i emisija u podne. Buka, smeh i pričanje punim ustima. Televizor posle ručka. Smiraj dana. Mir. Dom. Bilo gde.

Jugobanka, Jugootac

Ne pričam sa ocem 4 meseca.
Ta činjenica i ne pravi neku bitnu razliku s obzirom da nikada nismo zapravo razgovarali.
Ipak, svakog vikenda pomislim na njega kada ugledam stari mural Jugobanke.
Čovek sa bradom u teksas jakni gleda u boje koje se slivaju niz zgradu.
Taj čovek me podseća na mog oca.
I njemu sam uglavnom gledala u leđa.

*Ugao Rajićeve ulice i Knez Mihajlove. Fasada nekadašnje Jugobanke. Mural je naslikan 1984. povodom proslave 25. maja u organizaciji Gradske konferencije Saveza omladine Beograda u saradnji sa Jugobankom i Komgrap-om. Naslikao ga je Čedomir Vasić sa grupom studenata FLU (Mirko Ognjenović, Perica Donkov, Igor Stepančić, Darija Kačić, Vesna Knežević). Mural je obnovljen 2000. godine.Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

Očigledno

Svako može da se rodi bilo gde. Gde god mu padne na pamet. Ja sam se prvi put rodio u Beogradu. Rodio sam se na jednom crvenom krovu kod Cvijićeve, i odmah sam ugledao šest velikih lipa u dvorištu. Obranih cvetova, sećam se. Kasnije sam se rodio u spavaćoj sobi jednog stana u Ruzveltovoj, a još malo kasnije u kupatilu tog istog stana. Sećam se da sam se jednom rodio na uglu Svetozara Markovića i Krunske i još jednom u Šumatovačkoj na Neimaru. Rađao sam se i po kafanama i pozorištima, jednom sam se baš kvalitetno rodio u pozorištu a jednom u ulici 29. novembra, u jednoj velikoj zgradi kod Dunav stanice. Poslednji put sam se rodio na Ušću, na samom ušću Save u Dunav. A posle tog poslednjeg puta, rađam se svakog jutra, sam od sebe. Niko ne treba da me rodi, ja lepo sam uzmem i rodim se. A ako mogu ja, sigurno može i svako drugi. To je očigledno.

PLAVI ZEC, ČUDNI ZEC, NACRTAN NA NETU

 

  1. Ko je Ana Petrović, gde je odrasla, i čime se sve bavi?

Ja sam ona mala iz ulaza 38a. Tu na prvom spratu živim sa mojim kućnim ljubimcem, patuljastim kunićem, po imenu Toni. Komšije često u toku dana mogu čuti moje glasno: „Ne Toni!“. To znači da mi kunić opet izvlači rese iz tepiha. Odrasla sam u Beogradu u Profesorskoj koloniji gde živim i danas. Tu je odrasla i moja mama i moj deda. Igrali smo se u istom parku. Deda je vozio kuglager kolica, a moj brat i ja BMX. Malo iznad u Ulici 27. marta odrastao mi je drugi deda i njegova porodica. Volim svoj kraj, te ulice su mi bliske i dobro poznate.

Osim što se povremeno ljutim na Tonija, volim da crtam. Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafika i knjiga. Bavim se ilustracijom. Ilustrujem knjige za decu i odrasle. Trudim se da od toga živim. U slobodno vreme radim i ilustracije i stripove u kojima su glavni likovi bezazleni Toni, šarmantna Cici i namrgođeni Biki. Teme su iz svakodnevnog života. Stripovi su kratki sa malo teksta. Trudim se da budu efektni, lucidni i pre svega iskreni. Mogu se naći na internetu, povremeno ih šaljem na grupne izložbe.

  1. Kako se rodila ideja da se baviš baš stripom?

Ilustracija je nešto čime sam planski želela da se bavim. Strip je došao spontano. S obzirom da ja ne pričam mnogo, za moje izražavanje su dovoljna tri lika i četiri kvadrata.

  1. Zašto plavi zec? Kako su nastali likovi Toni Zec, zečica Cici i bik Biki i čije osobine oni nose?

Takođe spontano. Zec je bio jedna od životinjica koje sam crtala po sveskama, knjigama, školskim klupama. Iz nekog razloga, počela sam da crtam samo zeca. Vremenom je dobio ime i svoj karakter. Toni Zec je veseo i spontan. Dodala sam mu još neke likove kako bi imao s kime da komunicira i ulazi u konflikt. Bila mu je potrebna sušta suprotnost. To je Biki. On je veliki, nezadovoljan i surovi realista. Kao šlag na torti pojavio se i ženski lik, šarmantna i dopadljiva Cici. Povremeno crtam i jednu baku i jednu mačku, a možda će nastajati i neki novi likovi. U svakom slučaju Toni, Biki i Cici ostaće glavni junaci. Oni su zapravo delovi moje ličnosti dovedeni do ekstrema. Bezazlenost, nezadovoljstvo i šarm.

z 01

  1. Ove životinje žive obične ljudske živote, i nalaze se u svakodnevnim situacijama bile one lepe ili ružne, ali uvek duhovito prikazuju besmisao neke situacije. Da li su te situacije prvenstveno autobiografske?

Svakako. Retko kad na internetu postavljam svoje podatke i fotografije. Ali neke stripove smatram i više nego ličnim. Mislim da kroz njih ljudi mogu da me upoznaju i prepoznaju, i to mnogo bolje nego kroz datum rođenja, status veze ili fotografije sa letovanja. Ovi likovi žive običnim ljudskim životom zato što ja tako živim. Ne mogu da crtam nešto što mi je nepoznato. Spominjem Cvijićevu ulicu, trolu, baku, muziku, nezadovoljstvo i slične stvari iz mog života.

  1. Za sada se tvoji stripovi mogu videti i čitati samo na internetu, da li za ubuduće planiraš da Toni Zec dobije i svoju štampanu verziju?

Imam dosta ideja što se Tonija tiče. Jedna od njih je samostalna izložba. Nadam se da ću uspeti da je izvedem ove godine. Volela bih da za života uradim i jedno obimnije štampano izdanje sa Tonijevim avanturama. Za ovo ostvarenje biće mi potrebno dosta vremena. Trenutno smišljam priču u glavi i povremeno je stavljan na papir. Imam ideja, ali imam i prepreka. Novac je naravno najveća. U borbi za egzistenciju ne ostaje mi mnogo vremena za stvaranje onoga što najviše volim.

  1. Koliko se ljudi učitavaju u tvoje stripove i priče i da li dobijaš komentare i kakve?

Moji likovi su jednostavni i njihovi problemi su svakodnevni. Ljudi se prepoznaju u njima. Naročito u biku. Radila sam i bedževe. Bikijev bedž je nosio natpis Ne izgledam srećno, a verujte i nisam. Taj bedž je odneo najviše simpatija. Drago mi je, ali mi je i žao. Biki je oličenje današnjeg Srbina. Mnogo nezadovoljstva. Ali kada dodaš malo humora, kad ga iskreno izneseš i shvatiš da nisi jedini sa takvim problemom, bude ti lakše. Zanimljivo mi je da pratim komentare i reakcije ljudi. Pozitivni su, neki su vrlo kreativni i duhoviti. Podstiču me da i dalje crtam. Prija kad vidiš da tvoj rad i razmišljanje imaju smisla i drugima. Dešavalo mi se da ljudi pomisle da sam baš njih crtala, ili da u razgovoru o nekim besmislenostima današnjice kažu: „Ovo je kao iz Aninog stripa.“

  1. U čemu sve nalaziš inspiraciju u životu?

U svemu. Prvenstveno u umetnosti. Muzika, film, pozorište… Parafraziraću jednu misao muzičarke Björk. Ona smatra da postoje životne emocije i situacije kada su je bolje razumele knjige i filmovi nego prijatelji. Dešavalo mi se slično. Neki put provedem sate i sate u sortiranju i preslušavanju muzike. Ona me uvek inspiriše na nešto novo. Ne mogu živeti i crtati u tišini. Inspiraciju pronalazim i u kućnim ljubimcima. Pre Tonija to je bio porodični pas Baki. Baki je bio mešanac sa pijace, ali vrlo dostojanstven i karakteran. Zanimljivi su mi i ljudi sa margine. Njihove priče su uvek autentične. Takođe pratim statuse i kreacije drugih ljudi na internetu. Ima baš dosta kreativinih i duhovitih ljudi. Često mi se desi da vidim nešto originalno i tada ljubomorno  pomislim: „Zašto se ja ovoga nisam setila?“.

  1. Da li je tvoj humor razumljiv svima i koliko misliš da mlađe generacije shvataju formu stripa danas?

Dešavalo mi se da ljudi neki strip razumeju na drugačiji način od mene. Imala sam jedan strip vezan za selidbu i pakovanje stvari u novine. Ljudi su to doživeli kao kritiku novinarstvu, što nije bila moja početna ideja. Komentari mi pomažu da i ja shvatim šta sam zapravo nacrtala. Zanimljivo je šta se sve može razumeti iz samo četiri kvadrata. Mlađe generacije strip o selidbi će shvatiti opet na neki svoj način. Mislim da je ovakva forma stripa bliska svim generacijama.

  1. Koliko je važno imati svoj „kreativni ventil“ i šta još sem crtanja ispunjava?

Mislim da je bitno imati bilo kakav ventil. Pogotovu danas i pogotovu u Srbiji. Na internetu smo svi povezani, možemo pratiti međusobna razmišljanja i njima se tešiti. Za mene je crtanje i profesija, i zabava i terapija. Ne moramo se svi baviti profesionalno umetnošću. Nailazim i na radove amatera i hobista. Deluju vrlo autentično i iskreno. Često čujem pitanje: „Kada si počela da crtaš?“ Odgovaram im: „Isto kad i ti. Samo što si ti prestao/la a ja nisam.“ Nije teško biti kreativan, potrebno je pronaći odgovarajuću formu. To može biti strip, muzika, grafiti, dizajn majica, pisanje… Ali pre svega moraš biti iskren u svom izražavanju.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100004957840924

https://www.behance.net/Petroviceva

 

z 02

z 03

z 04

 

 

PRIRODNO, SUPERNATURAL

„Supernatural“ je festival u prirodi koji je prvenstveno edukativan i aktivistički, a uz to nudi i kvalitetan zabavni sadržaj za sve uzraste. Kroz „Supernatural“ svake godine prođe više od 10.000 posetilaca festivala. Supernatural je pre svega pokret koji ima za cilj da podigne ekološku svest kod ljudi u Srbiji. Oko sebe okuplja mlade ljude iz oblasti umetnosti, dizajna, filma, arhitekture, obrazovanja kao i profesionalce iz ekologije i ekološkog menadžmenta koji svojim radom, zalaganjem i nesebičnim učešćem doprinose da svake godine ovaj festival bude sve sadržajniji i kvalitetniji. Njihov pokret podrazumeva konstantan rad na konkretnim ekološkim i umetničkim projektima koji doprinose održivom razvoju Srbije, očuvanju i unapređenju prirode, životne sredine i na kraju očuvanju Planete Zemlje.

Festival se dešava svake godine 22. aprila, kada je ujedno i Svetski dan planete Zemlje, a ove je četvrti po redu na Adi Huji, već poznatoj lokaciji na desnoj strani obale Dunava. Neguju koncept dnevnog festivala kako bi posetioci mogli da se druže, nauče ponešto novo ili obnove svoje znanje iz ekologije i zaštite životne sredine, i to sve uživajući u dnevnom svetlu i prirodi. Ove godine, takođe pored ostalog sadržaja žele da skrenu pažnju i na neophodnost sanacije rukavca Ade Huje, zbog čega će se na festivalu između ostalog realizovati i potpisivanje Peticije za čišćenje rukavca Ade Huje. Ada Huja je do pre nekoliko godina bila obeležena i smatrala se slepim crevom Dunava i mestom na kome se istovarivalo smeće i šut, a nakon ulaganja, sređivanja i pokušaja da se to mesto oplemeni i sredi sve više postaje lepo mesto u prirodi za odmor i rekreaciju.

Ulaznica za deveti Supernatural festival ove godine je račun iz određenih beogradskih Maxi ili Tempo prodavnica na kome su zaokruženi kupljeni Supernatural proizvodi. Kupovina dva Supernatural čaja po ceni od ukupno 400 dinara ili Supernatural čaja i Supernatural meda po ceni od ukupno 550 dinara omogućava besplatan ulaz na festival za jednog posetioca. Spisak Maxi i Tempo prodavnica u kojima se prodaju Supernatural proizvodi dostupni su kako na sajtu festivala tako  na svim sajtovima objekata koji su se priključili akciji.

Vrlo je važno da čuvamo prirodu i brinemo o planeti na kojoj živimo. Počnimo od malih stvari. Nedelja, 26. april 2015. u Supernatural parku na Adi Huji od 12-20 časova, idi, ponesi dobro rasploženje i pokaži da ti je stalo jer kako je neko davno rekao „Priroda neće slediti čoveka, ljudi moraju poštovati zakone prirode“.

Zalet

Ja bih uveče organizovao sahrane. Sahrane u trećoj smeni. U sumrak da sahranjujemo svoje najmilije, meni to ima smisla. A kad bismo već menjali termin, mogli bismo da počnemo da sahranjujemo i dane. Svaki dan da sahranimo, da više nikad ne mislimo na njega. Da odamo počast sebi što smo ga doživeli i preživeli. Ako smo se dobro proveli, napravimo veselu sahranu, ako nismo, ćutke ga ispratimo. Ali ga ispratimo, dobro ga zakopamo da ne može da se vraća. Jer dani umeju da se vraćaju, umeju da dođu i traže da ih živimo opet. A mi se pecamo.

A na ljudske sahrane treba da idemo često. Smrt je najbolji učitelj, čini mi se. Kad bismo stvarno razumeli da ćemo jednog dana umreti, mislim da bismo mnogo bolje živeli. Svoju smrt ćemo svakako doživeti ali slutim da će onda biti kasno za učenje. Dakle, moj predlog je – sahrane da se organizuju uveče i svako veče da idemo na sahrane, pre izlaska ili pre spavanja, kako ko. Spremiš se, ako si u fazonu šminkanja našminkaš se, i odeš na sahranu. Imaš umrlice u novinama, onolike, pa izabereš. Ne moraš da praviš gužvu tamo, odeš na 15 minuta, izjaviš saučešće, vidiš ta lica, lica ljudi koji trenutno gledaju istini u oči, i nastaviš dan kao i inače. Samo malo drugačije.

Moguće je da ćeš posle izvesnog kritičnog broja pohađanih sahrana malo manje ili malo više visiti u kafani, još manje ili još više ispred televizora, da ćeš biti bolji ili gori prema ženi i deci, prema kevi, prema psu i svima na koje naletiš. Razumećeš šta ti se stvarno radi u životu, dok ga imaš. Počećeš više da nalećeš na samog sebe. I kad preko dana opet počneš da žuriš, kad opet pomisliš da nemaš vremena, uveče će te sačekati sahrana, da te podseti kuda si se to zaleteo.