Đura

Nekoliko metara niz moju ulicu, u zgradi škole za strane jezike Đuro Salaj, na poslednjem spratu živeli su čika Vita i tetka Jelka. Bili su dugogodišnji prijatelji mog dede i često smo kao klinci odlazili kod njih sa bakom. Imali su mačku kojoj se ne sećam imena, ali se sećam da nikad nije izlazila ispod fotelje kad dođu gosti. Bezuspešno sam pokušavala da je izmamim napolje. Ona je samo sijala svojim očima i čekala da odem. Bila je baksuz, što bi rekao deda.
Ipak, mačka nije bitna u ovoj prici, bitan je čika Vita, jer on je imao nešto zbog čega je svaki odlazak kod njih bio poseban i željno isčekivan. Imao je ključ bioskopa „Đuro Salaj“.
Razmišljala sam tada koliko bitan i važan treba da bude neko ko zasluži ključ bioskopa!
Mnogo godina kasnije baka mi je ispričala da je čika Vita još od mladosti održavao bioskop, pa su mu ustupili prostor na vrhu zgrade da tu živi i tu je proveo ceo svoj život.
Tada, za mene, on je prosto bio čovek u koga netremice gledaš čekajuci da izgovori „hajde deco da vas ušunjam na balkon, mislim da nema gužve“.
Čika Vita me je prvi pustio u bioskop, nisu me pre toga vodili ni mama, ni tata, ni baka, ni deda. I to ne na bilo koje mesto, nego na balkon. Tačno tamo odakle mozes da pipnes snop svetlosti koji rađa sliku. Ne sećam se koji je bio film, ali osetiti ga pod prstima…bila je to hemija od starta.
Đura. Tako smo ga zvali i godinama kasnije.
Sad kad razmislim, istina je da ja ne znam ko je bio Đuro Salaj, ali znam da je čika Vita bio kućepazitelj bioskopa sa njegovim imenom.
Pre nekog vremena bioskop je promenio ime u Akademija 28., a tih godina umro je i čika Vita.
Danas, nažalost, ovo je jedan od retkih bioskopa koji i dalje radi.

*Bioskop u sklopu R.U. “Đuro Salaj“ je počeo sa radom 1957. godine. Repertoar tadašnjeg bioskopa su u početku činili filmovi iz života, rada i organizovanja radničke klase u sklopu sindikalnog organizovanja. Kasnije, posle 1960. godine, počelo se sa prikazivanjem igranih filmova domaće i strane produkcije. Krajem 1996. godine pristupilo se ozbiljnoj rekonstrukciji bioskopa i otvaranju još dve sale, uz aktiviranje scene “Masleša“. Pomenute sale na lokaciji u Nemanjinoj ulici od 1997. godine zvanično su pod imenom “Bioskop A28“

Izvor: www.akademija28.com

**Đuro Salaj (Valpovo, 1889 — Zagreb, 20. maj 1958) je bio revolucionar i komunistički političar, predsednik Centralnog odbora Jedinstvenih sindikata Jugoslavije i junak socijalističkog rada.

Izvor: Wikipedia

17.5 km

Tri emocije.
Mi više nismo mi.
Pozorište „Pinokio“  u Zemunu više nije na starom mestu.
Umrla mi je baka.

Jednom sam negde pročitala, ili sam čula, mada kad pogledaš zaista nije ni važno odakle mi, da je život kao vožnja bicikla. Jednom kad naučiš, više nikad ne zaboravljaš. Zauvek znaš da voziš. Možeš tu i tamo da budeš nesiguran ako dugo nisi vozio, ali čim zavrtiš pedale, znaš da znaš.

Moj prvi bicikl bila je ljubičasta Violeta. Dobila sam ga za 5 ili 6 rođendan, ne sećam se. Sećam se da su mi ga baka i deda uneli u kuhinju, da je mama plakala od sreće i da sam tad prvi put saznala da možeš da plačeš i kad si srećan. Sećam se da su svi očekivali moju reakciju, a ja sam samo gledala u njega. Dobila sam bicikl. Moj prvi bicikl.

U početku sam ga vozila sa pomoćnim točkovima i uglavnom su mi mama ili tata pridržavali sic, kako bih održala ravnotežu. Dva komada pomoćnih točkova, sa leve i desne strane zadnjeg točka. Bili su beli i užasno su me nervirali. Nisam htela pomoćne točkove.

Htela sam odmah da vozim kao što veliki voze. Sama, bez oslonca i bez pomoći.

Posle „Violete“ sam od roditelja dobila trotinet.

Možda su mislili da ne treba uvek da sedim i okrećem pedale, nego da je vreme da naučim da vozim tako što ću da stojim na svojim nogama. To nije bio bilo kakav trotinet. Zadnji točak mu je bio ekscentričan, što je u prevodu značilo da mu je centralno težište bilo pomereno. Da bi pokrenula trotinet  morala sam da skačem sve vreme. Bilo bi suviše lako da sam morala samo mirno da stojim i ponekad se odgurnem nogom. Ne, morala sam da skačem. I to ne bilo kako, nego da pronađem ritam tog zadnjeg ekscentričnog točka i tek kad postanemo jedno, kad uhvatim ritam, trotinet je išao lako i bez problema. Vozila sam ga celu osnovnu školu.

U srednjoj školi sam prerasla trotinet, a moji nisu imali para za novi bicikl, tako da sam uredno ostavljena na milost i nemilost dedinom „Rog“ biciklu iz 1910., koji sam našla u podrumu. Čak sam se svađala sa mojima da ne smem da vozim pored muzeja, jer će me juriti da im vratim postavku. Moji su bili jasni, ima dva točka, sic, svetlo i zvonce i radi. Bicikl je. Na njemu sam najviše prešla. Bio je pretežak. Bio je zastareo. Bio je sve što nisu bili moderni, sjajni, nabudženi brzinci mojih prijatelja koje sam potajno želela da imam, ali me nikad nije izneverio. Stizala sam uvek i svuda. Danas kad razmislim shvatim da više ne mislim koji sam bicikl vozila u to vreme, sećam se samo sa kim sam se vozila u to vreme i  gde sam sve stigla na njemu.

Na faksu sam položila za auto. Tad sam mislila da sam užasno kul. Dugo nisam vozila bicikl.

Nisam htela više da vozim sama. Nesvesno sam vratila pomoćne točkove. Sa obe strane. I ostavila ga da stoji. I stajao je tako godinama. Nevožen.

Uvek sam imala izgovor. Uglavnom za sebe. Nemam lanac, ukrašće mi ga. Duva vetar, biće mi hladno. Ne mogu da vozim po kiši. Niko ne ide biciklom. Gde ću ga ostaviti? Kako ću sama da ga unosim i iznosim? Samo pravim sebi situaciju da moram da brinem o nečemu. Ne želim da vodim računa o biciklu. Želim da ne razmišljam.

A onda sam samo rešila da je dosta izgovora. Imam bicikl, i voziću ga. Da vidim, sećam li se kako se to radi. Da vidim da li mogu ponovo da ga vozim sama. Da nemam plan, da nemam cilj. Da ne znam kuda, samo da okrećem pedale i održavam ravnotežu i vozim. Pa gde stignem. I odjednom, ništa mi nije smetalo. Ni sunce koje mi je sve vreme išlo u oči, ni vetar, ni kamenčići koji su me ubijali uz put, ni prašina. Ništa.

17.5 kilometara. 5 gusaka, dve krave, jedna koza. Jedan beo i jedan crn konj. Jedan galeb. Jedna kolska kola natovarena granjem. 4 cigančića, od toga jedan prebačen jednom nogom preko ograde, jedan u dvorištu, jedan sa motikom koji glumi da okopava baštu, i jedan sa fudbalskom loptom koji drži fudbalsku loptu dok drugom rukom sprečava da mu ne padnu gaće. Čovek koji metlicom čisti kosilicu nakon košenja travnjaka ispred kuće. Dvoje komšija na klupi naslonjeni na štapove u ozbiljnim popodnevnim razgovorima. Žena koja naslonjena na dovratak gleda ko prolazi ulicom. Otac i sin na pecanju, i sin koji umesto ribe vadi razočaran travu iz jezera. 4 kornjače, dve u vodi, dve na obali na suncu. Momak i devojka koji dele limenku piva. Alkoholičar ispred trafike koji glasno nešto objašnjava Bogu, a onda se još glasnije smeje i nateže pivo. Žabe. Ptice. Drveće. I zvuk točkova koji se kreću.

U nekom trenutku sam se uspravila, pustila volan i nasmejala se. Nisam mogla da prestanem da se smejem. Onda sam raširila ruke na nekoj nizbrdici i pomislila kako ću sad da zamišljam da letim. A onda sam sama za sebe izgovorila naglas: Jebote, koliko je lepo.

Legla sam na neku livadu i ležala tako neko vreme. Bicikl je bio parkiran ispred mene. Gledala sam u njega, pa u nebo i jedina stvar koja mi je prolazila kroz glavu je rečenica nekog čoveka koji mi je na početku vožnje pomogao da podignem sic. Rekao mi je: – Ići će malo teže u početku, zarđao je, moraš da ga voziš češće inače će da zapeče pa nećeš moći nikako. A ako nemaš uvek vremena da voziš, bar podmaži, može i tako ponekad.

On je mislio na bicikl. Ja nisam.

Hvala mu.

Sedma umetnost, osam milimetara

  1. Nešto o tvom odrastanju, prvo sećanje na film, prvi susret sa istim?

Sećam se svog ujaka Milana koji se bavio fotografijom. Sećam se da je imao kameru. Ja sam njega mnogo voleo, bio je zabavniji od svih drugih rođaka, nije se oženio, nije imao decu, delovao je slobodno, bio je duhovit, za razliku od svih ostalih „odraslih“ koji su samo kukali i žalili se na svoje probleme. Ponavljao sam non stop da ću ja isto kao ujka Milan, da imam kameru i fotoaparat i da neću da se ženim.  Naravno, ujka Milan se posle par godina oženio i dobio dete, tako da se moja teorija potpuno srušila.  

  1. Odakle ideja uopšte da postaneš reditelj i baviš se režijom?

Nisam siguran. U srednjoj školi sam puno čitao, svirao sam gitaru u bendu, ali uzbuđenje koje sam osećao dok sam gledao filmove je ipak bilo posebno. U tom srednjoškolskom periodu sam pogledao neke filmove koji su me potpuno „oduvali“ i onda se javila ta želja da i ja pravim filmove.

  1. Prvi film koji si ikada uradio i šta te je inspirisalo?

Prvi film sam snimio 2005. Zove se „Tanka Linija“, insipirisan je Borhesom i Kafkom i bio je moj pokušaj da pokažem koliko sam pametan i neponovljiv. Naravno, taj film je pretenciozna  i polupismena  budalaština i nema veze sa životom.

  1. Koliko je teško jednom mladom reditelju danas da snimi film?

Zavisi šta. U studentskim uslovima, snimiti kratki film, sa drugarima, iz entuzijazma i mladalačke energije, moguće je vrlo lako. Ali, kada taj period prođe, onda postaje izuzetno  teško i komplikovano. Film je preskupa igračka, a o stanju u srpskoj kulturi i društvu sve znaju i ptice na grani.

  1. Do sada si se više držao forme kratkog filma, kada i da li planiraš neki dugometražni?

Moj sledeći korak je dugometražni film. Kratki filmovi su zabavni, ali dugometražni mi je sada izazov. Snimiti dugometražni film je mukotrpan i dug proces. Težak iz mnogo razloga. U fazi sam pisanja scenarija, aktivno radim na tom scenariju, i čekam sledeći konkurs. Tragam za nečim što će biti, nadam se,  potpuno drugačije od mojih prethodnih filmova.  

  1. Ako je po IMDB-u, iza sebe imaš zavidan broj radova. U tri filma se pojavljuješ kao pisac/scenarista, 4 rediteljska ostvarenja, u 6 filmova si potpisan kao asistent reditelja, a u jednom se pojavljuješ i kao glumac…Kako se snalaziš u svim tim ulogama?

Sve što je stvaralački proces na filmu ili je blizu rediteljskog posla  mi je zanimljivo i želim da radim. Odlučio sam da ću po svaku cenu ostati na filmu i da, bar za sada, neću otići na televiziju ili u marketing. Posao pomoćnika ili asistenta režije je posao od kog živim, a koji mi pritom pruža priliku da budem u bliskom kontaktu sa iskusnijim rediteljima i da od njih učim.

  1. Koliko i da li ima biografskog u tvojim pričama i filmovima?

Iskreno, ne znam ni da li bih drugačije umeo da pišem. Sve u mojim filmovima je „ukradeno“ iz života, iz mog ili iz tuđeg. Naravno, ja to obrađujem, ubacujem u različite forme. Možda će se neki ljudi zbuniti kada pogledaju moj poslednji film i shvate koliko je stilizovan, ali bez obzira na taj apsurd i stilizaciju, on je i dalje slika stvarnosti koju ja vidim.

  1. Svojim diplomskim filmom „Izlaz u slučaju opasnosti“ si prošao selekciju na festivalu kratkometražnog filma u Klermon Feranu, koliko je to značajno i koliki uspeh predstavlja za tebe?

Uspeh je veliki, Klermon Feran je jedan od najznačnijih festivala kratkog filma na svetu. Selekcija tog festivala je odlična i kvalitet filmova je na visokom nivou. Sama činjenica da je moj film među njima je dovoljan uspeh za mene. Film je prikazan u sali koja prima 1500 gledalaca i koja je bila rasprodata. Neverovatan je osećaj kada osluškujete reakcije tolikog broja ljudi na vaš film, kada željno iščekujete njihov osmeh ili aplauz.  

  1. Koliko si do sada učestvovao na festivalima što takmičarski što revijalno, i kakve su najčešće reakcije koje dobiješ od publike i kritike?

Imam pristojan broj festivala i nagrada iza sebe. Moji filmovi imaju specifičan humor, za koji nikada nisam siguran da li će ga ljudi,  koji nisu odavde, razumeti. Uglavnom nailazim na pozitivne komentare, pune pohvala. Najviše mi imponuje to što moji filmovi, gde god da sam ih prikazivao, „štrče“. Znatno se razlikuju i ljudi me po toj specifičnoj stilizaciji i humoru prepoznaju. Sećam se, meni možda i najdraže projekcije filma koju sam imao. U Minhenu sam bio sa filmom „Stevan M. Živković“. Jedna gospođa  je sedela iza mene, konstantno se smejala i ponavljala „scheisse, scheisse“. Posle projekcije filma sam imao razgovor sa publikom koji je trajao duže od samog filma, ljudi su konstatno postavljali pitanja, razgovor smo morali da prekinemo zbog naredne projekcije. Čudno je to, kada ti se desi da film koji si snimio o svom rodnom gradu i o mentalitetu ljudi koji tamo žive, toliko fascinira neku gospođu iz Minhena.    

10. Šta misliš da danas najviše nedostaje mladima?

Iluzija da je išta moguće promeniti. Nedostaje im vere i nade u bilo šta. Mi smo generacija koja svoje ideale nikada nije ni imala i koja je prerano postala svesna da neće promeniti svet.

11. Film koji bi voleo da je tvoj?

Nezgodno pitanje, ali ako moram da odgovorim, onda je to film „Frozen Stories“, poljski kratki film koji sam gledao pre par godina. Apsolutno remek delo. Taj film je blizak mom senzibilitetu, baš sam bio ljubomoran kada sam ga pogledao. Film je o izboru za najdepresivniju osobu u Poljskoj. Dvoje mladih i izgubljenih radnika u hiper-marketu su izabrani da budu kandidati. Šef ih motiviše da budu najdepresivniji i da pobede tako što im po ceo dan, preko razglasa, govori: „Nikada, ništa u životu nećete uraditi, zauvek ćete raditi u odeljku za mesne prerađevine. Vaši životi nemaju smisla…“ Upoznao sam i reditelja tog filma, Gregora Jarozuka, koji je podjednako depresivan kao i njegovi junaci,  sada sprema svoj debitantski dugometražni film. Jedva čekam da vidim šta će napraviti.

12. Imaš li neki uzor u svom radu?

Veliki broj reditelja koji su uspeli da izgrade svoju poetiku i koji su svojim filmovima  „tragali“ i „išli dalje“. U njih spadaju: Martin Skorseze, Stenli Kjubrik, Miloš Forman, Braća Koen, Vudi Alen, Bernardo Bertoluči, Dejvid Finčer, Sem Mendez, Alfonso Kuaron, Federiko Felini, Lars Von Trir, Roman Polanski, Emir Kusturica, Goran Marković, Aleksandar Petrović…Evo sada otkrivam Rubena Ostlunda i Urlika Zajdla. Naravno, trudim se da nikog od njih ne kopiram, već da samo pomalo kradem.

13. Koji filmovi su, po tvojoj preporuci vredni gledanja?

Ima ih mnogo. Evo nekih koje sam gledao u poslednjih nekoliko meseci: Calvary, Party Girl, Gone Girl, Nebraska, Im keller, Foxcatcher, Inside Llewyn Davis, Paradise: Love, Paradise: Faith, Paradise: Hope, Force Majeure, Birdman, Ničije dete, a željno iščekujem filmove Otadžbina i Panama, koji će se pojaviti ove godine.

14. Inspiracija koja te pokreće?

Inspiriše me to što ne znam ko sam i šta hoću i što nekako pokušavam da spoznam sebe i ovaj suludi svet u kom živim.

01

02w

Galeb

Leteo sam. Leteo sam i ronio sam. Leteo sam i ronio sam i lovio sam. Doručkovao sam pet malih riba. Gutao sam, nisam žvakao. Još uvek varim. Dve su žive u meni. Žive u meni. Neće dugo. Varim ih surovo, obično, ne mislim na njih, varim ih kiselinom i kontrakcijama. Njihov život se rastvara da bi se moj nastavio, još malo, još samo toliko koliko je potrebno, koliko je neophodno, koliko sam sposoban da ga produžim, da još malo sačuvam ovo telo da bi moja duša imala gde da živi.

Juče sam pojeo goluba na rivi. Dok su turisti hodali oko mene, vukao sam ga pored spomenika. Bilo je krvi. Fotografisali su nas. Te fotografije sada putuju, ljudi ih nose nekuda u svojim fotaparatima i telefonima. Golub i ja u igri života i smrti. Ja pobednik, za sada.

Prošle godine sam se rodio. I dalje živim s roditeljima. Ne gledamo televiziju. Ponekad letimo zajedno. Sve ređe.

Najviše volim da uhvatim vazdušnu struju i da pustim da me nosi. Život ponekad može da bude lep.

Balkan

Mapa kaže Beograd se nalazi na Balkanu.

Balkan se nalazi u Evropi, a Srbija nije ušla u Evropu.

Što znači da Srbija, tj Beograd nije na Balkanu.

Možda smo zbog tog paradoksa morali da zatvorimo sva zdanja koja nose ovo ime.

 

*Zgrada bioskopa Balkan je podignuta između 1867. i 1870. i ima tri celine između Makedonske, Braće Jugovića i Bulevara despota Stefana. Prvobitno je zgrada radila kao hotel Balkan u čijoj sali je  tri godine posle prve srpske filmske projekcije prikazan prvi film. Od 1909. do 1911. godine ovde je radila beogradska opera, pa je tako i hotel postao poznat kao hotel „Opera“. 1912. godine u hotelu počeo sa radom stalni bioskop pod nazivom „Grand bioskop porodice Gomon u hotelu Opera“, gde su se povremeno održavale i predstave pozorišta Brane Cvetkovića. U ovom objektu odigrali su se mnogi značajni događaji vezani za istoriju i kulturu Beograda i Srbije. Bio je jedan od bioskopa koji su bili u vlasništvu „Beograd filma“ čiju su privatizaciju pratile mnogobrojne afere. Ne radi od 2010.godine.Izvor: www.011info.com**Hotel je izgrađen 1936. godine, a renoviran 1989. godine. Hotel „Balkan“ spada među najvrednije objekte koje SANU restitucijom potražuje. On je u međuvremen prodat, iako je pod sporom. Ovaj hotel pre rata Samuilo i Golub Janić iz Mavrova zavetovali su Akademiji sa namerom da pomognu podizanju osnovnih škola u gostivarskom kraju, na teritoriji današnje Makedonije. Danas, vlasnik hotela “Balkan” je Dušimir Zabunović. U biznis ušao još 90-ih, kao vlasnik fri šopova i trgovac akciznom robom. Javnosti je postao poznat posle upada u Saveznu upravu carina 6. oktobra 2000. kada je na dan ili dva preuzeo direktorsku funkciju.

Izvor: www.blic.rs, www.novosti.rs,

Sa hotela Balkan skinut je natpis u leto 2014. Iz za sada nepoznatih razloga hotel je zatvoren i ne može se naći nijedna informacija o tome u medijima.

BUDI SNAŽAN, MISLI.

Kad je bila mala, kuća u kojoj  je odrastala u Herceg Novom je imala veliko dvorište. Leti, otac bi izneo televizor u dvorište da bi se gledao fudbal, a ona i brat su to maksimalno koristili za sebe, gledajući  filmove ostatak vremena kad se nije gledao fudbal. Celo to leto su proveli gledajući filmove. Kaže da joj je ostalo u sećanju da su jedno veče gledali „Titanik“ i  da nju film nije pogodio emotivno, u smislu nije pala na ljubavnu priču, ali je probudio jednu drugu emociju u njoj, htela je da ispriča svoju priču o tome. Bratu je u dahu objasnila kako ona vidi tu priču o brodu i kako bi ona to uradila i u tom trenutku je znala dve stvari, da hoće da ispriča svoju priču i da hoće da pravi filmove. Ona je Maja Todorović, dramski pisac.

Dramaturgija je bila jednostavan izbor. To je bila njena šansa da sedi na dve stolice i da balansira između dve svoje ljubavi – filma i pozorišta, a da se pritom nikad ne opredeli za samo jednu. Dopada joj se mogućnost da može da piše za oba, kaže da neke emocije mogu da se dožive i da se iznesu samo u pozorištu, kada postoji razmena energije i živa interakcija između publike i onoga što se događa na sceni. Sa druge strane voli sposobnost  vizuelne mogućnosti koju ti film pruža i činjenicu da nekad ne moraš da koristiš reči, i da sve možeš da objasniš i kažeš jednom slikom. U pozorištu i na filmu opstaješ jedino ako si iskren u tome, moraš da si ti, tvoja emocija, tvoj rad, u tome leži lepota stvaranja. Voli što ne moraš da ima momenat: „To neću napisati,  to ću napisati za sebe..“ Sve piše. Kaže kad si pisac to je to, to si ti, to pišeš za sebe i za druge, nisi više nikad sam u tome, to si odabrao i to je je tvoja dužnost. Smatra da je pisanje ravnopravna kombinacija talenta i rada i da ko god kaže da piše tako što „..ga pukne inspiracija i otvore se svetovi“, samo kaže. Inspiraciju moraš da juriš, kad bi svi sedeli i čekali da nas pukne inspiracija, tada ništa ne bi bilo napisano. Sam proces pisanja kod nje ima etape. Kako kaže užasno dugo ramišlja i smišlja odakle da počne, onda istražuje i sve vreme to oblikuje u svojoj glavi. Kaže da pre nego što stavi na papir mora da je skockano u njenoj glavi, mora da vidi priču i da zna zašto želi da je ispriča, a kad se to poklopi sam proces pisanja je čist rad. Sve je dotiče, kreće od stvari koje je dodiruju svakodnevno, nebitno da li su pozitivne ili ne. Trudi se da prepozna priče koje vrede i koje mogu da te pokrenu da razmišljaš. Važno joj je da je mišljenje jedna od reakcija koje dobija za svoj rad. Ne želi ni po koju cenu da ga nameće drugima, ali želi da ga isprovocira. Smatra da je mislilac jedinka koja mora da postoji, jer mišljenje je jedina stvar kojom možemo da se opiremo stvarima oko nas. Ljudi koji nemaju snage da misle, njima se lako manipuliše.

Na dramskoj sceni istakla se nagradom BDP-a, za najbolji dramski prvenac „Drekavac“ kasnije u režiji Milene Pavlović, iza nje je i nagrada za najbolji dramski tekst za decu „Kinez“, između ostalog selektovan za Meetpoint u Češkoj i MFI scenarističku radionicu pod pokroviteljstvom Medije. Za taj komad kaže da joj je mezimče, da je kroz njega polusvesno ugradila veliki deo sebe, i činjenicu koliko je pogađa neprihvaćenost u društvu na osnovu predrasuda i kako to izgleda kada se ne uklapaš jer nisi ono što se očekuje da trebaš da budeš. Zatim je tu nagrada za najbolji dramski tekst na Sterijinom pozorju za komad „Ipostas“. Iza sebe ima još i kratak film “Sutra“ koji potpisuje i kao scenarista i kao reditelj, a trenutno radi sa rediteljem Zoranom Tairovićem na „Romskoj priči“. Tu je još i „Pakovana devojka“ u režiji Staše Koprivice …a ima tek 25 godina, i njeno vreme tek dolazi.

Stalno ima potrebu da se angažuje, a da to ne bude za lične potrebe. Ima potrebu da pokuša da promeni nešto u društvu, da i drugima bude bolje. Jedan od njenih načina borbe je to što je sa svojim kolegama započela projekat okupacije bioskopa “Zvezda”, koji je poslednjih meseci skrenuo pažnju javnosti, i pokazao da postoje ljudi koji hoće da mogu da promene nešto. Cela ta akcija zamišljena je kao kreativna fabrika ideja, koja će da sistematizuje sve umetnosti i dešavanja na jednom mestu, da se udruženo organizuju i realizuju projekti i da budu dostupni svima. Želja joj je takođe da se uključi u problem obrazovanja mladih u Srbiji. Misli da su mladi zapostavljeni godinama unazad i da im se prebacuje krivica srozavanja nivoa obrazovanosti, a da su u stvari svi deo te krivice. Da veliki faktor predstavljaju godine kanalisanja razmišljanja omladine, zastarelost školstva i nemogućnost napretka. Inspiriše je da menja ljudsku svest, da od male grupe krene da menja, a da promena bude velika. Misli da se danas sve radi na tome da omladini prvenstveno budu privlačni društvene mreže, internet sam po sebi, sadržaj koji se prikazuje putem medija, dok sa druge strane obrazovanje i kultura ispaštaju. Ne postoji dobar sistem vrednosti koji kanališe ono što zaista vredi, sa jedne strane to, a sa druge ne postoji ozbiljna kritika. Osnovna ideja kritike nije samo da pohvali ili da pljune, njen zadatak je da približi široj publici neko delo, da objasni da li je značajno i zašto je značajno. Pošto toga nema, dešava se da pravimo ili banalne stvari koje su dostupne i prilagodljive svima, ili stvari zatvorene i dostupne samo usko ciljanoj grupi ljudi, koji predstavljaju manjinu.

I za kraj kaže da je užasno bitno za sve da shvate da je proceš mišljenja važan. Mišljenje, neisključenost i ne prihvatanje stvari zdravo za gotovo jeste možda bolniji put u životu, ali po njoj kvalitetniji. Čak i ono što boli, postaje deo nas i iz toga mnogo možemo da naučimo. Površnost je ono što je izluđuje i misli da ako samo prođemo kroz život, ne dozvoljavajući da nas dodirnu i dobre i loše stvari, nego biramo šta će da nas dodirne, je isto – kao da nismo ni živeli.

Razumevanje

Jednom sam prolazila Čika Ljubinom ulicom.
Bez nekog posebnog razloga.
Lepa je ulica da se prolazi njom.
Bez nekog posebnog razloga.
Bio je radni dan.Tipičan za radni dan u Beogradu.
Bašte svih kafića su bile pune.
Ljudi koji su sedeli u njima su bili prazni.
Ispred „Monumenta“, na žardinjeri sedeo je beskućnik,
jeo kiflu i pevao naglas.
U Monumentu su sedeli ljudi jeli po izboru i smejali mu se.
Beskućnik je kiflu delio sa golubovima, i pevao.
Ovi u „Monumentu“ su hranili samo sebe, i smejali mu se.
Taj dan sam razumela rečenicu Duška Radovića: „Naše malo može biti nečije mnogo“…kao i onu „udavili se dabogda“ nepoznatog autora.

RESONATE 2015 – KARTA ZA BUDUĆNOST

Razgovarali smo sa Marijom Jelesijević i Barbarom Garčević

Na početku je trebalo da bude ono što je danas. Sada se možda prvi put pojavljuje u svom planiranom, idejnom izdanju. Prvo je trajao dva dana, da bi danas došao do 6 dana trajanja i to podeljen u dva dela. Ove godine  se ravnopravno  dešava  i muzička konferencija, prvi put kao takva i konferencija u svom osnovnom obliku koja postoji od prvog dana. Resonate je festival koji se bavi ulogom i uticajem savremenih tehnologija na muziku i novim tendencijama I inovacijama u muzici uopšte. Sastoji se od radionica, predavanja, debata na aktuelne teme u polju savremene muzike kao umetnosti, ali i u muzičkoj industriji. Live program Resonate festivala čine dnevni deo, koji traje tri dana, i večernji, koji traje svih šest dana.

Osnovna ideja kad je nastajao je da to bude dobar beogradski festival. Da se na Beograd prebaci težište, i da se Beograd konačno shvati kao evropski grad koji takođe ima potencijal, da postane centar i za muziku i za medije i nove tehnologije. To što ne postoji razvijena industrija i što se u nekim stvarima sporije razvijamo u odnosu na svet u pogledu inovacija, nije izgovor da ne pokušamo. I odgovor na to je upravo „Resonate“ festival.

Resonate je festival koji u bukvalnom smislu spaja umetnike da pokrenu debatu o ulozi tehnologije i umetnosti u kulturi,odnosno na koji način to može da se razvija u budućnosti i kako da se zaista primeni. Sastoji se od stručnih predavača koji u okviru programa drže stručne radionice u okviru svojih delatnosti. Vodeći stručnjaci u svojim oblastima, prvenstveno na polju interaktivne umetnosti digitalnih medija, umetnosti i dizajna kroz radionice i svoja predavanja, razgovore, predstave, performanse i panel diskusije istovremeno kako edukuju ljude tako im i pružaju nesvakidašnje iskustvo i dobru zabavu. Na stručne radionice na polju inovacija u digitalnom svetu i svetu digitalnih komunikacija prijavljuju se mahom studenti koji na ovaj način stiču uvid u razvoj novih tehnologija, imaju priliku da vide šta je trenutno aktuelno u svetu i priliku da svoje znanje prošire. Pored stručnih radionica i edukativnog programa, tu je i prateći muzički program koji ove godine zauzima ozbiljan prostor na festivalu. Svako od šest večeri festivala biće ispraćeno nastupom četiri muzičara po jednoj večeri, a imena koja su se ove godine našla na „line -up“ listi festivala, kako strana tako i domaća, su i više nego impozantna. Resonate je festival koji se trudi da pruži priliku ljudima odavde da vide kako evropske tako i svetski poznate zvezde, ali da istovremeno ukažu na domaću scenu. Da se pokaže da i mi u nekim stvarima ne zaostajemo za svetom.  Od izvođača koji će ove godine nastupati na „Resonate“ festivalu tu su ozbiljna imena elektronkse scene i ne samo elektronske: Sons of Magdalene, Terre Thaemlitz , Yuri Landman, Lichens , Bob Osterag, Senyawa, Le Revelateur, Ben Frost, Sculpture, Van Veldhoven… i naši Nemanja Aćimović,  Emika, Olga Bell, Andy Stott, Jan Nemeček, Thinker, SOPHIE, Rahmanee, Feloneezy, Marko Nastić, Vlada Janjić i možda jedno od najočekivanijih imena ovogodišnjeg line up-a „Resonate festivala“ Blixa Bargeld, nemački muzičar poznat po svojoj karijeri u bendu „Einstürzende Neubauten“, a nekima možda poznatiji kako gitarista u bendu Nik Kejva, Bad seeds. Za svaki deo muzičkog  programa odabrani su prostori koji odgovaraju senzibilitetu kako umetnika koji nastupaju tako i energiji, u želji da se grad oživi i pokrene domaća i internacionalna publika da pored Doma omladine Beograda, poseti i najuzbudljivije beogradske klubove: Drugstore, Magacin Depo, Tube, Monsun…Samo biranje prostora i posvećenost uređenju istog je umetnost za sebe. Direktorka festivala Marija Jelesijević  kaže da svakom prostoru pristupa sa posebnom pažnjom i da joj je lično važno da stilski i estetski odgovori zadatku. Kada su opremali Dom Omladine, poveli su se činjenicom da je zgrada izgrađena 60’ ih godina, pa je u saradnji sa antikvarima celokupan eneterijer uredila nameštajem i detaljima u stilu 60’ ih. Kolarac je opet uređivan u skladu sa godinom svoje gradnje. Prošle godine su u novoj zgradi Kinoteke uredili prostor tako, da je većna ljudi dolazila samo da fotografiše isti i kači slike na Instagram. Prostor je govorio dovoljno za sebe. Ove godine im je tema svetlo, tako da budite spremni da doživite neočekivano. Ideja im je pre svega udobnost. Estetika i udobonost je ono, pored kvalitetnog programa, po čemu žele da ih prepoznaju. Za predstavljanje sebe biraju isključivo luksuzne zgrade, dobar nameštaj, najbolju kafu, i da ih pamte po najboljim žurkama. Sama direktorka „Resonate“ festivala kaže da je on za nju lična vožnja i adrenalin, njen lični ekstremni sport.

„Resonate“ je jedini „privatni“, samoodrživi festival koji je krenuo od budžeta od nula evra i opstaje na osnovu prodaje karata i ljudi koji prepoznaju dobru priču i žele da joj se priključe. Karte za ovaj festival su rasprodate mesecima unapred, a čudan je momenat da su karte uglavnom pokupovali stranci, koji su oduševljeni kako konceptom festivala, tako i celokupnim programom koji je ponuđen. Inostrani predavači, koji su učestvovali u priči od prve godine festivala, sada već insistiraju da dođu i budu uključeni u program, čak i volonterski, jer im je energija festivala fascinatna. Otvorenost sa kojom su došli u Beograd učinila je da sada imaju ovde prijatelje kod kojih dolaze. U prilog činjenici da je „Resonate“ kao festival prepoznat u inostranstvu kao kvalitetan festival koji tek razvija svoj potencijal, ide i to da je ove godine akreditaciju za njega tražilo skoro tri puta više inostranih novinara, nego domaćih.

Koncertom benda “Kanda Kodža i Nebojša” u klubu Monsun 9. aprila, “Resonate 2015” predstavlja delić onoga što vas očekuje šest dana u dve programske celine: CONFERENCE i LIVE od 13. do 18. aprila 2015 na različitim lokacijama po gradu. Ne propustite priliku da zaista doživite Berlin u Beogradu!

Sve što vas interesuje o festivalu na adresi: http://resonate.io/2015/



02

03

 

DA ŠUMA PONOVO ZAPEVA

“Heroji ljubavi, oni pravi, ne pamte se dugo, nisu bitni za istoriju, ali u sebi poseduju nešto vrednije, jače od bilo kog vida herojstva. Njihovi postupci se beleže samo u srcima, opstaju zakopani do poslednjeg otkucaja, što je dovoljno dugo da bi ostali zapamćeni onima zbog kojih su to herojstvo činili. 

Pravim herojima je to dovoljno.”

Slaviša Pavlović – Zavet

Ako bi pokušali da na jedan razlog svedemo sve njihove motive zašto su počeli da sade drveće, ljubav prema prirodi, svest o ekološkoj katastrofi koja je iz dana u dan sve izvesnija i potrebu da urade nešto dobro dok još imaju prilike onda bi taj razlog bio: lični interes.

Misle da je priroda najvažnija stvar koju možete i morate imati u svesti. Veruju da smo svi deo prirode na isti način na koji je svaki talas deo istog okeana. Zato, žele da vrate prirodi ono što je od prirode uzeto: Mi sami.
Za sada postoje 3 načina za učešće u „poslu“ kojim se „Šuma peva“ bavi. Prvi i najlakši je donacija. Drugi način je prijavljivanje mesta za sadnju nadležnoj instituciji. Ako ste u gradu, onda je to opštinski ogranak gradskog zelenila. Od samog početka su u kontaktu sa „Zelenilom“ na nekoliko opština u Beogradu i svakoj sadnji je prethodila njihova dozvola. Mesta za sadnju u gradu ima mnogo ali je važno da se svi pridržavamo plana, pa je najbolje da pošaljete zahtev sa “zgodnim mestom”, a „Zelenilo“ će kontaktirati njih, ukoliko je zgodno mesto zaista zgodno.. ili će preporučiti neko zgodnije u neposrednoj blizini. Mole sve koji se odluče da prijave lokaciju, da se ne ljute ako drvo nije zasađeno u željenom kvadratnom metru. „Šuma peva“ će uvek se truditi da poštuje želje svih ljudi koji žele da posade drvo,  ali će pre svega poštovati Zakon. Setite se da je najvažnije da drveća ima što više i da je to osnovni cilj. Takođe, kažu da im je cilj da se organizuju u nacionalnu mrežu… za početak J
Treći način da postaneš deo ove akcije je volonterski rad, odnosno ašov u ruke i pravac na sadnju.

Njihova ideja, misija, vizija, nazovite to kako hoćete, je da opet čuju šumu kako peva.
I kažu da ljudi mogu da računaju da će nastaviti sa sadnjom dokle god su u snazi.

Svi ste dobrodošli da im se pridružite.

O svakom od načina učešća više informacija možete dobiti na njihovom sajtu www.sumapeva.rs ili na FB strani http://bit.ly/sumapevafb

suma blista