“Ne me quitte pas“

Pariz i ja smo se upoznali i prepoznali u kafani.

Na ćošku ulice u kojoj sam iznajmila stan nalazi se mali bistro „Rochebrune“.
Zove se po ulici, „Rue le Rochebrune“.
Svako veče sam sedela u njemu.
Dan u Parizu nije mogao da se završi, bez poslednje ture u “Rochebrune-u”
Drži ga starija gospođa. Rekla da je prijatelji zovu Baba i da je i ja tako zovem. Baba je pričala sa mnom isključivo na francuskom. Kaže da ću tako najbolje naučiti jezik i da je slušam.
U početku nisam uopšte znala šta mi priča, ali non stop smo se smejali i sve smo se razumele.
Rekla mi je da moram da naučim francuski, jer izgledam kao neko ko treba da priča francuski.
Rekla sam joj, sa sve cigarom u uglu usana i pivom u ruci, izgledajući pre svega kao jedna dama, da možda izgledam više kao neko ko treba da psuje na tom jeziku, nasmejala se glasno, i rekla mi je i da psujem ali i da joj se ne pojavljujem svaki dan bez jedne naučene rečenice.
Naučila je da pijem veliko pivo, i kad me vidi da ulazim u Bistro, samo pokaže rukama – „Veliko“?
Rekla mi je da sam slatka. Na francuskom to mnogo lepo zvuči – “mignon”(minjon)
Neke večeri nije naplaćivala, davala je na račun kuće. Na njen račun.

Jedno veče sam pokušavala da objasnim Babi, da je ona moj Pariz.
Da bi Pariz bio samo grad, kao i million drugih gradova i da kao takav mi ne bi bio dovoljan da nisam u tom trenutku u njenom bistoru i da nema tog bistroa i nje.

Muzeji su predivni, ali to nije grad. To su samo zgrade u koje ulaziš u nekom gradu.
Možda one mogu da ti približe grad, na način kako je izgledao nekada ili da ti pokažu ono što više ne možeš da vidiš i doživiš, ali to nije grad, to nije sada.
Sumnjam da bi samo stojeći u muzeju i gledajući u neku sliku osetio ukus kroasana u ustima, ili čuo majku kako viče na svoje dete da ne pretrčava ulicu, ili čuo kako francuzi zvižde po ulicama. Ili pevaju.
Sumnjam da bi podigao ženi torbu koja joj je pala sa paktregera bicikla i trčao za njom ulicom vičući “madam”, dok ti klošari sa ćoška dižu palčeve i sa osmehom govore “bravo.”
Sumnjam da bi video gospođu u ranim sedamdesetim, kako skoro u ponoć sedi sama, sede kose zalizane rajfom sa crnom velikom mašnom, u zelenoj jakni, pocepanih čarapa, i još 200 šarenih krpa na sebi.
Sumnjam da bi primetio i šal i šešir na stolici pored. Gospođu sa naočarima za sunce sa roze drškama i neupaljenom pljugom koja joj visi iz usta. Gospođu koja priča sama sa sobom dok meša kafu olovkom.
Sumnjam da bi uživao gledjući čoveka sa gitarom u metrou kako priča sa zidom, i to ozbiljno udubljen u razgovor.

Ne postoji muzej koji ima izložen duh grada u vitrini.
Iz muzeja ne nosiš priče, u muzeju ih dobijaš na gotovo.
U muzeju je sve ono što ceo život želiš da vidiš i čekaš da ti se ukaže prilika da vidiš, ali meni to nije dovoljno. Uglavnom ne znam šta ću sa tim što sam videla, ako ne znam priču.
Moram da znam priču. Moram da čujem šta priča grad. Moram da čujem ljude.
Dan posle Luvra dok sam sedela kod Babe u bistrou i pričala joj da nisam nešto previše oduševljena istim, rekla sam joj  da mi ne da više da pijem jer ću početi da pevam. Sipala mi je malo pivo i rekla: – Ne ideš odavde dok mi ne otpevaš “Ne me quitte pas.“
Sela sam sa svojim pivom za sto, ponavljajući „Ne me quitte pas…“ i pustila pesmu na You tube- u da je čujem, a onda sam isključila zvuk. Baba je sama počela da peva.

„Ne me quitte pas” znači – ne ostavljaj me, a “Baba” se zove Ferida.
A meni je Pariz tek počeo da priča priču.

11815895_10153088659973182_884016217_n (1)

Umetnost je svašta, ali nije laž.

  1. Izuzetno si talentovan za to čime se baviš! U kom uzrastu si došao do saznanja da poseduješ taj talenat i na koji način isti održavaš, “zalivaš“?

O, najlepše hvala na ljubaznom komplimentu! Pretpostavljam da se pitanje odnosi na pisanje, jer za to sam nadležan; muzike ne bi bilo bez Laneta i Radeta, mojih drugara koji se bave komponovanjem, te naših čarobnjaka iz benda koji sprovedu u delo i ožive sve što oni zamisle. Elem, kako se “zaliva” pisanje? Čitanjem, naravno. A i stalnim pisanjem. Ideja je ideja, doći će ili neće doći, ali ono za šta svakako možeš da se pobrineš jeste “trening”: zanatski deo posla je nešto poput crvenog tepiha za dobru ideju. Što se uzrasta tiče, za jezik i pisanje zainteresovao sam se veoma rano, dobra priča me je kupila u najranijem uzrastu (da, bio sam jedno od one nesnosne dece koja stalno nekoga vuku za rukav da im čita ili ispriča priču:) No, ako govorimo o muzici, odgovor je sličan: “zaliva” se slušanjem. Jednu vrstu ljudi talentovaniji od sebe kompleksiraju – drugu vrstu inspirišu. Vazda bolje biti u ovoj drugoj kategoriji. Treba upijati druge autore bukvalno do samozaborava, kao da nikad ništa nisi stvarao – paradoksalno, samo tako ćeš ostati svoj.

  1. Da li možeš da izdvojiš trenutak kada si bio najponosniji na sebe?

Hah, zvučaće ti smešno. Sećam se jednog opštinskog takmičenja iz gramatike srpskog jezika, osnovna škola; imao sam pirsinge, vozio rolere, bio obučen dripački – i imao sam sjajnog nastavnika, kome je bilo važno šta znam i šta mogu. Dok smo čekali rezultate, neke devojke su komentarisale kako nisu sigurne u ovaj i onaj odgovor; onda su me pogledale i rekle (onako namerno, baš da čujem): “Nema veze, barem sigurno nismo poslednje.” To je samo maleni primer onoga sa čime se u našoj sredini (u stvari, na celom globusu) srećeš stalno: mediokriteti ti se rugaju naprosto zato što se ne oblačiš kao teča kad si klinac, naprosto zato što ne razumeju šta radiš, naprosto zato što ih nije briga šta radiš. Ali to ih ne čini boljima od tebe. Osvojio sam prvo mesto i kroz tu salu se, do tipa koji dodeljuje nagrade, dokotrljao na rolerima da je primim. Kako je samo ta pobeda bila slatka. Retko kad u kasnijem životu imaš prilike da tako jasno nekome zabiješ srednji prst u oko i okreneš nekoliko puta, da se rupa bolje izdubi. Metaforički, naravno:)

Foto Ana Kašćelan

Foto Ana Kašćelan

  1. Kada će biti izdat drugi deo trilogije „Rubikova stolica“?

Mnogo hvala na interesovanju! Trilogija se zapravo zove “Malterego”, “Rubikova stolica” je naslov prve sezone/knjige. Intenzivno radim, svestan da sam probio sve sopstvene prognoze, ali ME2 je daleko obimniji od prvog dela i traži više vremena, a i sama struktura romana prilično je drugačija: ovog puta nema novinskih članaka i Leovog bizarnog dnevnika između glava/epizoda, već smo u tim intermecima u jednoj sasvim drugoj knjizi. Osim toga, Leo se zapravo drži obećanja da neće pisati o Malteregu i ovog puta vodi stvarni dnevnik, što daje mnogo više prilika za literarne pasaže i, uslovno rečeno, književniji pristup. Priča se nastavlja nekoliko godina kasnije od trena gde je stala, ali se direktno nadovezuje na taj tren i posledice. Mislim da je ME2 nešto najbolje što sam do sada uradio, ali na to se ne vredi oslanjati, jer autori uvek to misle o svom poslednjem delu – inače ne bi ni imalo smisla da ga objavljuju, je li:) Sve u svemu, još nekoliko meseci. Znam, pretvaram se u R. R. Martina po tempu rada, ali barem nisam ni približno tako prokleto dobar da milioni ljudi pate dok čekaju:) Svima koji iščekuju ovu knjigu veoma sam zahvalan i (trenutno) uveren da vas priča neće razočarati. Trenutno, do prve kreativne depresije:)

  1. Koju vrstu muzike slušaš dok pišeš?

Uvek, uvek instrumentalnu, ili barem neku koja tome naginje. Budući da se bavim rečima, tekst me zanima i odvlači mi pažnju. To može biti svašta što mi u tom trenu zvuči zanimljivo, ali generalno gledam da nađem nešto što se “temperaturno” poklapa sa scenom koju pišem.

  1. Gde prestaje scena, a počinješ ti?

Mislim da to nije sasvim primereno pitanje ni za pozorišne glumce, kamoli za nekog poput mene:) Sve si to ti. Moderno doba donelo je mit o glamuru i glumatanju, takozvanom “poziranju”, i otuda privid da ljudi imaju svoje javne i svoje privatne, “Klark Kent” identitete:) Ali veruj mi, nikada nisam video da je neko drugačiji javno i privatno – javnost samo daje širi prostor kretenima da pokažu koliko su zapravo kreteni, i onima koji to nisu da se jasnije vidi da nisu. To je sve što se tu dešava. Ekrani nas razdvajaju i tvore sumnju, ali ti si ti. Umetnost je svašta, ali nije laž. U stvari, umetnost i seks su jedina polja ljudskog delovanja gde ne možeš da foliraš – tu si tačno ono što jesi.

  1. Odakle ljubav prema Transformersima?

Hah, iz sirotinjskog detinjstva devedesetih:) Svi u komšiluku imali smo ih svega nekoliko, a robna kuća prepuna, a nemaština. I onda se ovako, pod relativno stare dane, osvećujem:) Kolekcionarstvo je zabavno, to je lep hobi, upoznaš sjajne ljude koji vole to isto – jedino je malo strašno što bi ovo isto izjavio i neko na samitu serijskih ubica:) Ali zez na stranu, mislim da su Transformersi najzanimljivije igračke ikada smišljene – divim se tim dizajnerima, ljudima koji imaju moć da tako nešto osmisle. A kad su stvarno dobri, Transformersi su nešto poput rubikovih kocki, sjajno vežbanje kefala. Da ne pričam o tome koliko je Optimus moćna figura heroja i vođe, pravi moralni kompas za milione dece već trideset godina. A uopšte nije naivno ko ti je heroj i moralni kompas kad si dete.

  1. Kada možemo očekivati tvoj sledeći nastup?

Zavisi gde:) Ovog petka smo u Pančevu, potom na Love Festu, pa na Nišvilu. A pripremamo veliki, najveći beogradski koncert do sada za deseti oktobar. Širite dalje:) Razmišljam da se, s obzirom na svoju visinu/nizinu, za reklamnu kampanju slikam pored metra (ili lenjira, ehm) i stavim slogan: “Najveći od najmanjeg!” :) Avaj, za sve informacije gde smo/kad smo skoknite u bilo koje doba na www.facebook.com/marcelodefacto. Tamo je sve.

Sugrađani

Oko devet uveče uđem u jednu kafanu u kojoj sam često i odmah ugledam dobrog frajera. Malo viši od mene. Odlična kožna jakna koja se liže na zeleno, čvrste farmerke i zelene patike. Sve novo. Neobrijan, sa razbarušenom kosom, puši i pije pivo. Pored njega je kaciga a ispred kafane je Kawasaki. Milina jedna od frajera.

Sednem za šank, na odlično mesto. Gledam. Ekipa ispod stepeništa, tri devojke i dva tipa, svi nose cvikere. Izgledaju kao da su slučajno seli zajedno, ali posle vidim da se odlično provode. Pričaju, smeju se, znaju se. Ne pričaju u glas, fini su. Plavuša, lepotica, kaže – Pa neću ja da provodadžišem. I svi zaneme. Pa prsnu u smeh. Provod.

Ulazi tip sa kačketom nabijenim do nosa. Mršav, sa kapuljačom preko kačketa. Telefonira. Sa galerije silazi dečko u šarenom džemperu. Ne rukuju se. Izlaze napolje. Sigurno mu je doneo knjigu iz biblioteke pa sad idu tu u haustor da mu je preda.

Najstariji iz ekipe sa cvikerima se izdvaja, sedne pored mene i priča sa šankerom o rokenrolu. Pričaju kako je bilo i kako bi trebalo da bude. Slušam ih. Ama baš ništa interesantno, kafanske priče i fazoni.  Onda se kucaju pivom i kažu – Nek’ ide život. I ja kažem u sebi – Nek’ ide život. To je lepo da se kaže. Kao, život ne bi išao da mu ti ne dozvoliš, sedi tu i čeka da mu se obratiš u trećem licu, u neizvesnosti je da li će ići. A ti onda kažeš –  Nek’ ide život. – I on kao krene.

Odem u WC koji je zauzet, jer se tamo muvaju jedan veseli bradonja i jedna visoka lepa devojka. Crna, vižljasta, s lepim zubima. Bradonja nosi cvikere i ima lepe duboke cipele. On je kasnije pričao o stand-up komičarima u Srbiji sa nekim desetim tipom tako da se verovatno nije proslavio s vižljastom.

Posle toga sam sedeo, gledao oko sebe i pretpostavljao. Pretpostavljao sam da jedan dečko navija za Liverpul, da se konobarici dopada jedan mladić za šankom, da su dva glasna tipa pored mene mnogo usamljeni stvorovi. Po načinu kako se popela uz stepenice, pretpostavio sam da jedna devojka ima izuzetno interesantan život i da ume da uživa u njemu.

Surova realnost kao pokretač života

  1. Ko je Minja Cvetković, a ko je Miss Psycho Cat?

Kao što Erik postaje Bananamen kada pojede bananu, tako i Minja Cvetković postaje gospođica Psycho Cat kada je pun mesec :)

  1. Zašto baš 50’ i odakle ideja da inspiraciju nađeš baš u njima?

Zašto baš pedesete? Zato što je moda sredine dvadesetog veka za mene najženstvenija moda ikada. Mislim da ne postoji laskaviji stil za žensku figuru i obline od siluete koja je bila dominantna tokom ovog perioda. Suština ovog stila je bila da žena otkrije taman dovoljno da bude zavodljiva i umereno seksepilna, a da pritom ne pređe granicu vulgarnog.

Ja sam se dugo poigravala stilovima. Od nekog panka, grandža, hipi faze, uskočila sam u krojeve koje povezujemo sa erom pedesetih i tu se pronašla upravo zbog tog karakterističnog načina izražavanja ženstvenosti koji je sa ukusom i merom. Naravno, meni pedesete nisu samo specifična odeća, uske i široke haljine, žiponi, pantalone sa dubokim strukom, cveće u kosi, pin curls, bandane, crveni karmin i eyliner, već način života. Sve ovo nabrojano su meni drage karakteristike ovog stila, ali pedesete su takođe i period procvata tinejdžerske kulture, na primer. Oni su tada po prvi put dobili tržište namenjeno njima i odvojili se od roditeljske kulture po pitanju muzike (zato danas imamo prilike da uživamo u rokabiliju), odevanja, filmova, mesta za izlaske, ponašanja koje je postalo buntovnije i tako dalje, što je sve doprinelo socio-ekonomskom napretku. Kao antropologu kome je teza za izradu diplomskog rada bila oživljavanje pedesetih i današnja 50’s subkultura, ovo su mi izuzetno važni i zanimljivi aspekti ovog perioda.

Moje pronalaženje u svemu ovome nije bilo smišljeno, meni se to zaista samo desilo, a kada bih morala da kažem kada je tačno počelo, rekla bih na trećoj godini fakulteta, na predmetu Moda i odevanje kada sam imala prilike da istražim svaki aspekat sredine dvadesetog veka.

  1. Ozbiljno si se posvetila negovanju pin up culture, kako si se uopšte zainteresovala za nju?

Moram pre svega da napomenem samo jednu sitnicu, a to je da se danas ustalio izraz pin-up devojka kao i pin-up kultura, ali pin-up su bile prvenstveno fotografije, jer pin-up doslovno znači “okačiti na” (zid). Međutim, u poslednjih nekoliko godina se često za devojke koje neguju stil mode sredine dvadesetog veka čuje da su pin-up devojke ili moderne pin-up devojke, što su izrazi koji su već naširoko usvojeni.

Što se tiče mog interesovanja za pin-up, razvio se u isto vreme i na isti način kao i interesovanje za modu i kulturu pedesetih godina. Svi mi znamo za čuvene pin-up ilustracije umetnika kao što su Gil Elvgrin ili Alberto Vargas i njihove famozne koketne, seksi i zavodljive devojke. Ipak, ono što nije toliko poznato jeste da se pin-up razvio još sredinom devetnaestog veka i to zahvaljujući burleska umetnicama i glumicama tog doba čije su fotografije, koje su one koristile za vizit karte i promotivni materijal, izazvale pravi skandal jer su predstavljale jednu oslobođenu seksualnost i ženstvenost u vreme kada je ona bila potisnuta, stoga ih mnogi istoričari mode određuju kao prve pin-up fotografije. Pin-up je zapravo fenomen koji je nastao od strane žena za žene, a ne za muškarce i njihove oči kako se često misli, kao produkt borbe da se sruše tabui ženskog seksepila i seksualnosti. Srž pin-up fenomena je oduvek bila erotičnost naspram vulgarnosti, poigravanje, koketiranje, predstavljanje oblina i tela generalno na jedan “zapakovan” način, to ti je ono što su govorili za ilustratora Vargasa kada su rekli da njegove pin-up devojke mogu da izgledaju nage čak i ako su umotane u tepih, a to dolazi upravo iz sigurnosti, samopouzdanja koje su one imale. To koliko je meni pin-up interesantan mislim da dovoljno govori to što sam se odlučila da i master tezu posvetim ovom fenomenu i to baš aspektu izražavanja seksualnosti i ženstvenosti kroz njega.

  1. U opisu tebe stoji zaljubljenik u 50te, pin up model, antropolog, novinar, tetovaže, rokabili, hororbili,  kako to sve ide jedno sa drugim i šta si ti najviše od svega toga? J

Ide sasvim lepo, to su sve bitni aspekti mog života i nisam sigurna da bih mogla da biram između njih, jer su isprepletani međusobno. Recimo, moje zvanje antropologa i znanje koje sam tamo stekla delimično su doveli do toga da počnem da pišem za Plezir magazin; moja ljubav prema modi i kulturi pedesetih, koja je takođe započela zbog antropologije, dovela je do toga da tome posvetim diplomski i master rad; tetovaže su dovele do negovanja onoga što mnogi danas nazivaju modernim pin-up stilom što je dalje vodilo ka određenim poslovnim prilikama… Tako da ne, ne mogu da se odlučim za jedno, ja sam istetovirani moderni pin-up model koji sluša rokabili na fotkanju, uživa u gledanju treši horor filmova i da piše kad god ima vremena za to, a voli i antropologiju do granica rizikovanja da sa tom strukom nikada ne nađe posao u ovoj zemlji 😀

  1. Kako si počela da vodiš blog i koje su najčešće teme o kojima pišeš?

Cela priča oko bloga je počela pre nekoliko godina idejom da široj čitalačkoj publici predstavim nešto alternativniji stil i alternativne potrošačke prakse, kao što su kupovina u second hand radnjama, vintage buticima, na buvljacima i tako dalje, kao i da ukratko predstavim meni naročito zanimljive aspekte istorije mode. Upravo sam o tome najviše i pisala. U poslednjih godinu dana sam se u potpunosti preorijentisala na pisanje u Pleziru, tako da je blog ostao moj virtuelni kutak na kome kačim isključivo fotografije, ali moram da priznam da sam i na tom polju najaktivnija na Facebook stranici Miss Psycho Cat i Instagramu. Pored ove tri stvari ne stižem toliko da se bavim blogom kao nekada.

  1. Koliko je potrebno ljubavi i posvećenosti da bi se negovao jedan takav stil života?

Koliko je potrebno i za bilo šta drugo. Ne doživljavam to kao neku naročitu posvećenost jer je meni to jednostavno i prirodno kao što je nekome da obuče helanke, obuje air max i pusti neki narodnjak, na primer. Ne nužno tim redosledom.

  1. Odakle nabavljaš garderobu, modne detalje, cipele i ko je zadužen da izgledaš tako kako izgledaš?

Imam sponzore 😀 Šalim se, delimično makar. U početku sam se snalazila kako sam znala i umela. Nije lako u Srbiji doći do odevnih komada koji su fazonu pedesetih, ali su me second hand i vintage radnje, kao i buvljaci (naročito zemunski) spašavali. U poslednjih godinu dana sam sarađivala, ili sarađujem i trenutno, sa britanskim retro inspirisanim brendovima poput Lindy Bop, British Retro i Rock Rockabilly. Što se tiče mog stajlinga za fotkanja, uvek sam sama sebi stilista, šminker i frizer.

  1. Da li si u početku išla za tim da napraviš od sebe self brend i da li uopšte sebe doživljavaš kao brend, ili jednostavno je to tvoj stil života?

Pa znaš kako, za moj brend je najbolje da kažem da je to stil života 😀 Sad ozbiljno, ja sam pre svega neko ko je odlučio da predstavi ljudima širom sveta svoj način života i vizuelni identiet, što me čini i pomalo ekscentričnom osobom, I guess. Naravno da tu ima promišljanja na koje ću saradnje da pristanem, sa kojim ću fotografima da radim, taktiziranja kada ću šta da postavim i gde, jer moram da imam u vidu iz koje je zemlje najveći broj ljudi koji me “prati” zbog vremenske razlike , i sličnih stvari. Ipak, daleko od toga da glumim da sam nešto što nisam, ja se ne kostimiram ovako za fotkanja, to je takođe i moj privatni stil; odbijam ponude da budem model za stvari koje nisu ni nalik ovom fazonu jer ja nisam profesionalni model već nosim ono što bih nosila i privatno; ne pravim se da slušam određenu vrstu muzike da bi ljudi mislili kako sam potpuno u ovom fazonu, već je zaista i slušam… Ali, ja takođe radim i na tome da kada se u Srbiji spomene pin-up devojka ili pin-up model da ljudima jedna od asocijacija na to budem upravo ja. Tako da, zašto ne bismo rekli da su moj stil života i modni stil istovremeno i brend.

  1. Kakve su reakcije ljudi na to što si drugačija i nesvakidašnja bar za naše prostore?

Deke mi se mnogo smeškaju i niko me nije gađao jajima do sada, tako da nije loše :) Ima svakakvih reakcija, u početku je bilo podsmevanja, upiranja prstom u autobusu, ali čini mi se da je danas ljudima to postalo koliko toliko normalno, čak i zanimljivo. Ili sam ja oguglala i ne primećujem više.

Miss Psycho Cat and Andrijana Kovrlija (Large)

10. Koliko hrabrosti je potrebno progurati svoje snove i svoju priču?

Bolje me pitaj koliko je hrabrosti trebalo upisati etnologiju i antropologiju u zemlji Srbiji kada me na razgovoru za posao pitaju da li ja iskopavam dinosauruse :)

11. U čemu sve nalaziš inspiraciju u životu?

U nekoliko stotina knjiga o modi koje imam 😀 Imam par njih koje su meni izuzetno dragocene i koje uvek posluže kao inspiracija za fotkanja što se tiča poza ili ambijenta, na primer, a navukla sam se i na Instagram i zlostavljam “screenshot” jer je, na svu sreću, preko ova 50’s subkultura izuzetno razvijena i puna divnih ideja. Kada pričamo o nekim meni životno važnim stvarima, van mog posla, hobija nazovimo ga kako god, volim da dok čekam nekoga ili nešto posmatram ljude oko sebe, i tako vidim ja pre neki dan scenu na Zelenjaku gde dečak koji nema više od 10 godina, i evidentno prosi, deli keks sa kucom lutalicom i to te onda inspiriše da ne budeš govedo, što bi rekla jedna stranica na fejsu, i da odeš da kupiš klincu keks, a kuci granule. Rekla bih da mi životni pokretač nisu zalazak sunca, leptirići i cvetići, već surova realnost koja nas okružuje.

DSC_2054

12. Šta je neki tvoj životni moto i za koje stvari misliš da su važne u životu?

Uzmi neki random citat Hanter S. Tompsona i to je.  Recimo,  njegov omiljeni mi je da je život neuporedivo bolji kada prestaneš da ga shvataš ozbiljno. A što se važnih stvari tiče, bez namere da zvučim patetično jer meni je često i romantika strana, to je sposobnost da se raduješ malim stvarima. Ja sam toliko srećna bila pre neki dan kada sam kupila novi karmin, našla čašu sa malom sirenom (Dizni frik) i uveče otišla na čašu dobrog piva (rekli mi da moram da budem fina kada dajem intervju za naše portale, kažu ne vole ovde da vide devojku da pije pivo pa nek bude čaša :D) sa mojom bradatom polovinom.

13. Postoji li neko koga bi izdvojila kao osobu koja je najviše uticala na tebe ili u kojoj vidiš uzor?

Da, moja mama. Ovde mogu i da zvučim patetično, baš me briga, ali ona je žena kojoj se ja iskreno divim u svakom pogledu i kada porastem želim da budem kao ona.

„100 lisica, jedna Koprivica“

  1. Da li si više Staša Koprivica ili Staća Kopalica, i kako se slažu njih dve?

Ime „Staća Kopalica“ je nastalo tako što kao sasvim malo dete nisam uspevala da izgovorim svoje ime kako treba, pa sam se predstavljala ljudima kao Staća. Ta mala osoba sam i dalje ja, Staša je ime kojim se potpisujem kako ljudi ne bi mislili da sam potpuno skrenula sa uma.

  1. Odakle baš pozorišna i radio režija kao izbor zanimanja?

Opet moram da se vratim u rano detinjstvo. Moj otac je prilično dugo bio upravnik jednog dečjeg pozorišta, i većinu svog slobodnog vremena sam provodila u tom pozorištu. Gledala sam izbliza kako nastaju predstave, ponekad pomagala, nekolicinu puta sam i prespavala tamo. Rano sam pokupila taj „virus“, i jedino je preostalo pitanje da li ću izabrati glumu ili režiju. Negde sredinom osnovne sam shvatila da me režija više uzbuđuje, i izbor je napravljen.

  1. Pored rediteljskog, potpisuješ se i kao scenarista. Da li je lakše napisati komad ili režirati?

Kada pišem čini mi se da je režija mnogo lakša jer ti cela ekipa pomaže dok zajedno stvarate nešto novo. Kada režiram, čini mi se da je pisanje lakše, jer radiš sam, na miru i niko ti se ne petlja u posao (osim reditelja, pomalo). Možda je najtačnije reći da su oba posla podjednako teška.

  1. Kad ti se rodi ideja u glavi, šta ti se prvo „javi“, početak, razrada ili kraj?

Zavisi od ideje. Nikad to ne ide tako po redu, prilično je haotično. Uglavnom se prvo pojave obrisi neke zanimljive situacije, ili lika, ili čak samo parče dijaloga. Vrlo često mi se desi da odsanjam nešto od svega toga, i kad se probudim znam da je ideja zrela za obradu.

  1. Poslednja predstava koju si radila je adaptacija Alana Ejbronka, komedija „Upoznaj mog tatu“ , kakve su reakcije publike, obzirom da su kritike sjajne?

Čini mi se da su kritike i nastale pod uticajem reakcija publike. Kada praviš komediju do poslednjeg trenutka živiš u neizvesnosti oko toga kako će ljudi reagovati na celu priču, ali mi smo prošli odlično, publika uživa od prvog do poslednjeg trenutka komada. To nije rezultat srećnih okolnosti, naporno smo radili mesecima da bi delovalo kao da je sve lako i brzo.

  1. Kako si pored režije i pisanja počela da se baviš i muzikom, i u kom pravcu se razvija ta priča?

Pevam od kad znam za sebe. U srednjoj školi sam čak i snimala neke prateće vokale. Vrlo kasno, negde oko 26. godine života sam shvatila da ne bi bilo loše da to pevanje ispratim nečim, pa sam uz pomoć YouTube-a naučila da sviram gitaru. Ubrzo sam shvatila da mi je gitara preglomazna i komplikovana i prebacila se na ukulele. Ostatak mojih muzičkih avantura se može videti na mom YouTube kanalu. Paralelno s tim, 3 godine sam bila vokal u bendu „Fandango“ i tako stekla poprilično iskustvo u live nastupima.

  1. Da li se dešava nešto sa „Snoop Bunny & Dr. G“ projektom, i hoće li možda pasti neki novi letnji hit?

Naš duo je uvek aktivan, i uvek smišljamo nove letnje hitove, s tim što smo i Anka i ja ove godine toliko zauzete našim „normalnim“ poslovima da ne stižemo da to provežbamo i snimimo. Ipak, moja pretpostavka je da ćemo izbacivati jednu do dve pesmice godišnje do kraja naših života.

  1. Umeš li da kuvaš i šta je tvoj specijalitet?

Obožavam da kuvam, to mi je omiljena zabava i sredstvo za smirenje. S obzirom da se nikad čvrsto ne pridržavam recepata i poprilično improvizujem, specijalitet mi je uvek nešto drugo. Trenutno je aktuelna ćuretina u belom vinu, a svaku zimu se bavim usavršavanjem njenog veličanstva – sarme.

  1. Odakle ideja za UJS i da li su jednorozi i dalje ujedinjeni?

UJS je zbirni kondenzat svih domaćih stranaka sa primesom potpunog nervnog rastrojstva izazvanog njima. Jednorozi će zauvek biti ujedinjeni jer ih spaja ljubav prema šljokicama, mito, korupcija i volja za beskonačnom moći.

10. Zašto baš 100 lisica, i šta taj „čopor“ predstavlja za tebe?

Postoji izreka u Crnoj Gori koja glasi „Sto lisica – jedan/a Koprivica“ i ja pokušavam na svom sajtu da sakupim sve te lisice u sebi i sagledam stvarnost što je razumnije moguće.

11. Društvene mreže – ventil od svakodnevnice, korist ili šteta?

Sve zajedno. Svaki nalog je priča za sebe. Pametni i odmereni ljudi znaju šta su potencijalne opasnosti društvenih mreža i koriste ih za konkretne ciljeve, umesto da dopuste da društvene mreže koriste njih. Ja prolazim kroz različite faze sa njima, i naučila sam već da ako mi je muka od svega što se tu dešava – treba da apstiniram neko vreme, kao i da je besmisleno potpuno ih se odreći, jer mi se zbog njih desilo i mnogo lepih stvari.

12. Ovog leta učestvovala si na snimanju debitanskog filma Ivana Marinovića „Igle ispod praga“… kao asistent reditelja….koliko je veliki poduhvat snimati film u današnjim uslovima?

To je bila jedna velika avantura, i pravi tobogan fizičkog, psihičkog i emotivnog napora. Imali smo mali budžet i malo vremena, ali se okupila predivna ekipa, talentovana, energična i posvećena, pa su svi problemi prevaziđeni na najbolji mogući način.  Ipak, trebalo nam je svima više nedelja nakon toga da se vratimo u normalno stanje, iako smo i dalje srećni što smo bili deo te priče.

13. Da li je teže snimiti film ili postaviti predstavu?

U normalnim okolnostima, ne bi bilo pošteno porediti ove dve forme, jer su različite u svakom smislu. Ipak, na ovom prostorima i u ovdašnjim uslovima, snimiti film je neuporedivo veći podvig. Potrebna je nekolicina meseci da bi se osmislila i sprovela u delo dobra predstava, za dobar film su potrebne godine.

14. Na čemu trenutno radiš i koji su neki dalji planovi, želje, snovi?

Trenutno sam u jednom selu na moru i radim na dvema stvarima paralelno – pripremam predstavu „Čarobnjak iz Oza“ u adaptaciji Milene Depolo za otvaranje renovirane scene Boška Buhe na jesen, i pišem svoju dramu. Jednom rečju – uživam.  Dalje od toga se ne usuđujem da planiram, iskustvo je pokazalo da su kratkoročni planovi bezbedniji za dušu.

Tu sam

Na Savi, u zoru, u julu. U potkošulji, na čamcu, bos, čupav. Na mirnoj reci, dok se na površini ocrtavaju struje i oblaci.

Vozim se čamcem, nizvodno, idem na doručak kod Šeleta. Vidim početak mosta preko Ade Ciganlije. Veliki most. Vidim dimnjake toplane, Gazelu, Hram Svetog Save, Politiku, Beograđanku, vidim mesto gde je stan u kome živim u gradu. Sve je na svom mestu, sve vidim i sve znam, a nisam tamo.

Dok gledam Beograd, padaju mi na pamet razni Beograđani koje poznajem. Onda gledam kroz grad, i vidim jedno dvadeset tih prijatelja i poznanika, posmatram ih kako spavaju ili se bude, idu ovamo ili onamo, ljube dete pred odlazak na posao, dižu ruku da zaustave taksi, parkiraju se ili se penju uz neke stepenice. Seku im se putanje u mom pogledu, mimoilaze se ti ljudi, neko vreme se kreću u istom pravcu pa se razdvoje. Počinju svoj dan mirno i poslušno, kao i ja, kad sam tamo. Gledam ih i ne mislim ništa o tome, samo ih gledam, i nisam tamo.

Stižem i penjem se na Šeletov splav. Taj se budi pre mene, baš rano. Ne progovaramo. Nemamo trenutno šta da kažemo. On prži ribu u svinjskoj masti. U masti, osim ribe, plivaju listovi bosiljka, celi čenovi belog luka i široki kolutovi ljute paprike. U staklenom bokalu su breskve u crnom vinu, s ledom i listovima nane. Bajat hleb je u kesi, visi sa šipke.

Družina ptica pliva pored splava. Rade nogama, svojim prstima i kožicama između njih se odbacuju od vode, ostavljaju te male, tačno određene zapremine tečnosti iza sebe, i plivaju dalje, ka ishodištima svojih života. Gegaju se po mirnoj površini Save.

Tu sam, s pticama, Šeletom, breskvama, bajatim hlebom i reš pečenim štukama.

11780357_10153070779278182_1089523959_o

“Od tankog stakla moj je svet”

Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.

“Od tankog stakla moj je svet”

Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.

Perspektiva

Juče sam na jednom prometnom mestu u centru Beograda video pingvina i zebru. Pingvin je stajao naslonjen na semafor a zebra je sedela u fotelji ispod suncobrana. Pingvin je jeo sladoled a zebra je isto jela sladoled. Ja sam stao da kao gledam šta ima u nekoj tu radnji i slušao sam ih šta pričaju. Ovako su razgovarali.

Za potrebe ovog teksta pingvina ću označiti sa P a zebru sa Z.

P: Devojčice, ajmo na piće.
Z: Neću.
P: Zašto?
Z: Mali si i ne sviđaš mi se.
P: Ako sam mali nisam nesposoban.
Z: A šta ti to možeš da uradiš?
P: Mogu da skočim s 30 metara u more, da ronim koliko hoćeš i da ulovim skoro sve male ribe.
Z: Pa mene to uopšte ne zanima. I šta ti znači to da roniš koliko ja hoću?
P: Možeš da kažeš koliko da ronim i ja mogu.
Z: 300 metara.
P: Ih, mogu tri hilljade metara.
Z: 300 kilometara.
P: Mogu.
Z: Ipak me to sve ne zanima.
P: Pa to je druga stvar, to je stvar tvojih interesovanja, ali ja sam neviđeno kul.
Z: Možda i jesi, ali ja ne ronim u moru i ne jedem ribu.
P: Ja te nisam zvao na ručak u more, nego na piće. Oćeš na piće?
Z: Pa kad tako kažeš, može.

Onda je zebra ustala iz fotelje, pingvin se otisnuo od semafora, pa su otišli. Mnogo je ljudi prošlo i niko se nije osvrtao na njih, ni na njihov razgovor, kao da ih nisu videli ni čuli. Osim jedne devojčice koju sam video u odrazu stakla izloga, ona je mirno stajala, i kad se pingvin otisnuo, naslonila se na semafor. Ja sam već sedeo u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću označiti sa D a sebe sa J.

D: Šta misliš, je l može da roni 300 kilometara?
J: Nemam pojma, možda i može.
D: Sigurno može mnogo da roni.
J: Sigurno.
D: Ali baš 300 kilometara?
J: Teško.
D: Pa je l on nju slagao?
J: Nije, važno je da može mnogo da roni, ti brojevi ništa ne znače, to je samo cenjkanje.
D: Je l mogu ja da sednem u fotelju?
J: Možeš, ali moramo brzo da se zamenimo, da nas ne ugleda neko.
D: Ajde.

Zamenili smo se, ja sam bio naslonjen na semafor a ona je sedela u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću opet označiti sa D a sebe sa J.

D: Niko nas nije video.
J: Niko.
D: Niko nas ne vidi i ne čuje.
J: Niko.
D: Zašto?
J: Ne zanimamo ih.
D: Ali mi smo baš super.
J: Jesmo, ali to nije do nas, to je do njihovih interesovanja.
D: A šta njih interesuje?
J: Da pređu ulicu.
D: A šta će onda?
J: Onda će da idu dalje, pa će posle da se vrate i opet da pređu ulicu, na našu stranu, i da odu kući.
D: Možda će nas onda videti.
J: Neće.
D: A je l mi postojimo?
J: Postojimo, malo. Malo postojimo.
D: Je l to sigurno?
J: Nije.
D: A kad bi nas ugledali, je l bi onda bilo sigurno?
J: Ne bi. Onda bi bilo sigurno da ne postojimo.

Posle toga smo još mnogo pričali, o svemu, D mi je objasnila neke važne stvari, ali me je zamolila da to ostane tajna. Prvo me je pitala da li umem da čuvam tajnu, a ja sam joj rekao da umem, tako da, razumećete me, ne smem o tome da vam pričam.

Glumica sa petljom

1. Ko je Ljuma Penov i kako bi ona opisala sebe?

Mislim da je mene teško opisati, svaki čovek ima puno toga u sebi, tako i ja, gotovo je nemoguće opisati bilo koga, ali eto, recimo, da sam ja jedan šareni leptir koji juri i teško ga je uhvatiti.

2. Kako si otkirla da je gluma ono čime želiš da se baviš u životu i koje ti je prvo sećanje na susret sa glumom?

Gluma je došla spontano i nežno u moj život, sa 16 sam već krenula da upišem fakultet, što je bilo prerano, ali tolika je bila ljubav, i još uvek je.

3. Bavila si se solo pevanjem, plesom, sviraš gitaru i klavir i na kraju gluma? Kako je gluma „pobedila“ muziku?

Nije tu ništa, zapravo, pobedilo i nadjačalo, jer se sve to uklapa i rasklapa, umetnosti su povezane. I pored glume, ja se i dalje bavim plesom, uvek kad imam vremena, muzikom takođe, sviram, kopmonujem. Komponovala sam muziku za nekoliko projekata, između ostalih za predstavu „Art“ i za film „Žigosana“ Saše Radojevića, i druge. Trenutno, posle snimanja filma „Petlja“, izašao je iz svega toga i bend, The Loop, koji nastupa trenutno po fllmskim letnjim festivalima, zajedno sa filmom. Bend je nastao tako što smo shvatili da veliki deo ekipe koji je radio na filmu je takođe vrlo aktivan i u muzici. Reditelj Milutin Petrović je napravio sjajnu muziku za film, a mi smo se svi skupili, snimili to sve i tako je nastao taj bend. U tom bendu, ja i pevam, što mi je vrlo drago, a meni nije strano. Nije pobedila kod mene nijedna umetnost. Da bi čovek bio iole osvešćen, treba upoznati i druge, sve umetnosti, one idu, jedna za drugom i usko su bliske. Možda neko nema takav pogled na to, ja imam, jer sam odrastala u tom svetu, rasla u takvom okruženju, i znam šta mi je koja donela i kako mi je pritekla u pomoć, i u glumi kad je to trebalo. To su onda retka iskustva koje osetim snažno, i vuku me gore, ne u oblake, već u nebo.

4. Pozorište ili film?

To uopšte nije jednostavno pitanje. Za mene, to su iste, a opet i dve različite stvari. Rad i sredstva su drugačiji. Volim i film i pozorište podjednako, i baš zbog toga što za mene to nije isto.

5. Najpoznatija si po ulozi Crne Zorice, iz istoimenog filma, a sada na poslednjem Cinema Sitiju, nagrađeni ste specijalnom nagradom za film “Petlja“ Milutina Petovića. Kako i na osnovu čega biraš fimove u kojima igraš?

Uloge same dođu do mene, obratim im se, upoznam je i onda to traje po par meseci, pa nekad i duže, to prelepo druženje, gde ja kroz nju otkrivam sebe i obrnuto, i mnoge druge stvari, kao i razne nivoe, odraze i obrise uloge, i mene same. Glumu prvenstveno smatram umetnošću, pa može da liči da biram. Imam svoj kriterijim, i ne bih zbog slave, ili bilo čega drugog, nikad podlegla kiču i šundu, što je nažalost postalo skoro naše standardno okruženje.

6. Pored specijalne nagrade na Cinema Sitiju, na međunarodnom Hoboken festivalu dobitnik si dve prestižne nagrade za najbolji dugometražni film i glavnu nagradu žirija koja ti je uručena za ulogu u filmu “Crna Zorica”, koliko su nagrade važne i koliko zaista znače u ovom poslu?

Nagrade znače i ne znače, zavisi ko kako gleda na to, ali i guraju napred, one se moraju opravdavati, prvenstveno pred sobom, u velikoj prostranoj umetnosti.

7. Obzirom na trenutnu situaciju u kulturi u našoj zemlji, da li si kao mlada glumica u mogućnosti da biraš uloge, i u kojim filmovima i predstavama ćeš da se pojavljuješ ili prihvataš „šta ti nude“?

Situacija u kulturi je već duže vreme skoro pa katastrofalna, umetnost kao da se bori da uđe u ovu državu, ali joj se ne da, nekad se pojavi po koja zvezdica, ali kultura i umetnost su i dalje nažalost u jakom i zagušljivom mraku. Ni pre, ni sada, nisam prihvatala uloge koje nisu uloge već puka zabava i kič. Ja nemam problem da odbijem, jer jednostavno ne priznajem svaki projekat kao umetnički, a ako nije, ili ja procenim da nije, brzo bežim, pa makar u maštu, u neko lepše svetlo.

8. Postoji li neki film ili predstava koju bi ti lično izdvojila, kao nešto posebno za tebe?

Do sada sam svaku ulogu u predstavi i na filmu, doživljavala kao svoju prvu i poslednju i svim sam svojim ulogama i delima, projektima, u kojima sam igrala dala sve što imam, za svaku sam dala celu sebe kao što im i pripada od mene, mada svaka uloga i na meni ostavi trag koji sigurno stoji u meni, i na meni, kao pečat. Zato ne mogu da izdvojim ni jednu ulogu, predstavu ili film, jer mi je svaka uloga donela i ostavila nešto novo.

9. Šta je to što misliš da današnjoj omladini nedostaje i šta je to ne bi možda trebali da zaboravimo?

Današnjoj omladini nedostaje kultura, sistem vrednosti je kod njih nizak, čast izuzecima kojih ima malo. Nažalost, tako je ne samo sa kulturom kao užim pojmom, već i sa kulturom ponašanja, kulturom življenja. Neko bi trebalo svakako da pomogne, jer je i inače kriza u državi, i na socijalno – emotivnom, a posebno na vrednosnom nivou, što izgleda niko ne primećuje, a to je možda i najvažnije.

10. U čemu sve nalaziš inspiraciju i šta je to što te svaki dan pokreće?

U svemu može da se nađe inspiracija, u najobičnijem predmetu, zavisi kako smo ga pogledali, kako ga posmatramo i kako se postavimo pred njim, jer i krpa može da se pretvori u kralja, zavisi od nas samih da li će ili ne. Insprišu me uvek kako umetnička dela, sva, tako i najobičnije stvari iz svakodnevnog života što je lepo napisala Frančeska Rigoti u svojoj knjizi „Filozofija malih stvari“. Pitanje je koliko naši vid, sluh, miris, oseti i osećaji dosežu u daljinu i visinu nekad i beznačajnog trenutka. Takođe me inspirišu priroda, vetar, šuma, voda, kiša, biljke i životinje, jer to i volim. Kao i sama mašta, jer da nema nje ne bi bilo ni inspiracije koja nam je preko potrebna, da bi ovaj svet, a pre svega sebe učinili kroz naša dela ili umetnost nečemu. Treba samo pustiti balone, koje sigurno svi imamo, i oni će nam pokazati naš put do inspracije, a koju boju balona izaberemo, tim putem onda idemo.

11. Koji su novi projekti na kojima radiši šta je to nam spremaš?

Snimam trenutno novi film „Aleksandra“, čemu se baš radujem, a i nastupam sa bendom “The Loop” po letnjim filmskim festivalima.