1. Ko je Daša Gajić i šta se sve krije u njoj?

Magistrica politikologije, master rodnih studija i street style fotografkinja. Sanjarka koja čvrsto stoji na zemlji. Perfekcionistkinja. Radoholičarka.

2. Odakle ideja da započneš Street style blog?

Moja street style priča počela je dok sam bila tinejdžerka, 2006. godine, u periodu kada su se pojavili prvi street style blogovi (Face Hunter i Sartorialist). Pojavljivanje prvih street style blogova podudario se sa mojim boravkom u Americi i upravo zahvaljujući tome imala sam priliku pratiti početak street style blogerske scene na licu mjesta. Navedeni blogovi su mi poslužili kao velika inspiracija, ali i ohrabrenje da i sama krenem putem street style fotografije.
Moralo je proći dugih šest godina da se poslože kockice i da pokušam ostvariti nešto u šta sam vjerovala od samog početka. Željela sam spojiti ljubav prema rodnom gradu i ljubav prema fotografiji, odnosno prema modi i tako sam u septembru 2012. godine počela rad na projektu “Street Style Banja Luka by Dasha Gajic“ prvo u vidu Facebook stranice, a nakon toga i bloga, koji je ujedno i prvi blog u Bosni i Hercegovini posvećen street style-u.

3. Da li namenski biraš ljude za svoj projekat ili slikaš autentične random prolaznike

U 99% slučajeva fotografišem autentične random ljude koje sretnem na ulici, jer smatram da je upravo u tome suština ovog fotografskog žanra i street style scene.

4. Za kratko vreme tvoj blog je skrenuo pažnju svetske javnosti, koliko je ovo velika odgovornost?

Zaista osjećam veliku zahvalnost, ali i odgovornost prema ljudima koji prate moj rad, posebno prema mojim sugrađankama i sugrađanima. Želim predstaviti rodni grad u najboljem mogućem svetlu i želim da Banjaluka ima jaku street style scenu. Internacionalna priznanja i nagrade su dodatna motivacija i inspiracija da nastavim raditi ono u šta vjerujem.

5. U junu ove godine imala si promociju knjige “Street Style Banja Luka by Dasha Gajic“, i u neku ruku blog je dobio svoje štampano izdanje, kako je prošlo sve?

Promocija knjige, a kasnije i sama knjiga naišla je na velik interes publike i medija. Ponosna sam i srećna što je knjiga pronašla put do ljudi koji prate i podržavaju moj rad. Nadam se da će knjiga inspirisati mlade ljude da slijede svoje snove.

6. Koliko se u Banja Luci zaista neguje “street style” , i postoji li nešto po čemu je Banja Luka baš karakteristična?

Svakim danom sve više. Prije 3 godine kada sam pokrenula blog malo ljudi koje sam sretala na banjalučkim ulicama je znalo uopšte šta je to street style i zašto želim da ih fotografišem. Danas je situacija u potpunosti drugačija i neizmjerno mi je drago zbog toga. Jasno je da Banjaluka nije New York ili London, ali kada je stil u pitanju, imamo šta da pokažemo svijetu.

7. Šta je to što je specifično za „street style“ fotografiju, i šta je to što ona zapravo mora da uhvati i prenese?

Street style fotografija je poseban fotografski žanr koji objedinjuje modnu i dokumentarnu fotografiju. Suština street style fotografije jeste da prikaže aktuelne stilove i odnos ljudi prema modi i stilu. Postoje različiti pristupi street style fotografiji. Jedan je ‘’glossy’’ (fotografije zabilježene u svjetskim metropolama za vrijeme održavanja Fashion week-ova. To su uglavnom street style fotke ljudi iz modne industrije) i ‘’candid’’ (street style fotografije ‘’običnih ljudi’’ iz svakodnevnog života). Ja sam se odlučila za ovaj drugi pristup. Dobra street style fotografija treba da uhvati i prenese ne samo odjevnu kombinaciju, nego i emocije, atmosferu sa ulice, kontekst u kojem je fotka nastala. Pokušavam da svaka moja fotografija ispriča priču o Banjaluci, našem načinu života, običajima, kulturi…

8. Koliko si ti lično pobornik “street style mode”? Da li nalaziš inspiraciju za sebe I svoj stil u svi tim ljudima koje fotografišeš?

Moda mi je oduvijek bila važna. Priznajem da vodim računa o svojim odjevnim kombinacijama, ali mi to nije prva stvar na listi životnih prioriteta. Mislim da je najvažnije osjećati se dobro u svojoj koži i imati svoje ja. Svi divni ljudi koje sam fotografisala su moj izvor inspiracije.

9. Da li je ulična moda a neki način potcenjenja, ili zauzima ravnopravno mesto u modnom svetu?

U svijetu danas street style blogovi imaju dominantnu ulogu u modnoj industriji. Kod nas je situacija ipak malo drugačija.

10. Koga je sve dotakao tvoj blog i koliko su te ljudi prepoznali kao ozbiljni blog o uličoj modi?

Najvažnije mi je da su ljudi koji prate moj blog prepoznali iskrenu emociju, neizmjernu količinu pozitivne energije i ljubavi koje sam utkala u banjalučku street style priču. Ponosna sam na činjenicu da je blog prepoznat i vrednovan ne samo lokalno, nego i na regionalnom i internacionalnom nivou. Fotografije su objavljivane u The Guardian, Push it Magazine, Opus Mag, Urban Fieldnotes, itd.
Blog Street Style Banja Luka by Dasha Gajic dobio je brojne nagrade i priznanja: najbolja street style fotografija u 2013. godini (internacionalno takmičenje Best of Street Style), 1. mjesto na studentskom fotografskom takmičenje Univerziteta u Oslu, te je uvršten na listu najboljih street style blogova na svijetu (Street Style News).

11. Dašina neka želja vezano za posao u budućnosti?

Jedino što želim jeste da i dalje volim ono što radim i da radim ono što volim.

1. Ko je Sanja Maljković?

Po profesiji sam scenograf, osnivač i direktor pozorišta Le Studio, asistent na novom studijskom programu scenskog dizajna Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, gde sam i na doktorskim studijama. Sve što radim – volim. Odlučila sam davno da ću svoj život kreirati tako tako da u njemu potpuno uživam. Puno radim na tome, i zadovoljna sam uspesima. Uvek postavljam sebi nove ciljeve ka čijoj realizaciji, uprkos svim problemima, i dalje tvrdoglavo idem.

2. Odakle interesovanje za scenografiju, i kako su se arhitektura i urbanizam nadovezali na to?

Za scenografiju sam se zainteresovala upravo na fakultetu arhitekture kad sam počela da slušam predavanja Raše Dinulovića, arhitekte i pozorišnog čoveka, koji nas je kroz predavanja upoznavao sa životom i pravilima teatra u koji sam se tada zaljubila. Recimo da sam tada otkrila da me više zanima život koji se odvija u toj arhitekturi, nego sama arhitektura.
Postala sam vrlo brzo Rašin đak i prijatelj i malo po malo krenula da kroz studije arhitekture, čitajući knjige i posećujući sve moguće radionice i pozorišne događaje, otkrivam svet koji me je zanimao. Nakon fakulteta došla sam u Beograd sa namerom da počnem da se bavim pozorištem i imala ludu sreću da uskoro, sasvim slučajno, sretnem Žan-Batista, francuskog reditelja, koji je došao u Srbiju da nastavi svoj projekat Pozorište oko Mediterana. Žan-Batist i ja smo se u potpunosti razumeli već prvog dana oko toga kako vidimo pozorište i koja su naša očekivanja. Priča Kroz prozor fabrike tada počinje i traje do danas.

3. Šta je udruženje “Kroz prozor fabrika” i koja je ideja udruženja?

KPF je udruženje koja se bavi pozorištem. Realizujemo pozorišne predstave koje igramo na redovnom repertoaru našeg teatra Le Studio i edukativne programe u okviru projekta Slobodna dramska akademija (škola glume i radionice za profesionalce). Mi verujemo da pozorište može i treba da vrši uticaj na društvo u kome živimo. Trudimo se da tu ideju opravdamo radeći na tome da razvijemo nove i zahtevne umetničke pristupe i stilove u radu, da budemo aktuelni sa temama i time dopremo do publike, da promenimo njene navike i očekivanja prema pozorištu. Smatramo da kultura treba da pripada svima, ali nikako da se prilagođava i koketira sa ukusom većine, već da postavlja kriterijume. Trudimo se da radimo umetnički zahtevno i pametno, a opet sa druge strane pristupačno. Cilj nam je da budemo odgovorni prema profesiji, jedni prema drugima, prema temama koje biramo, kao i prema nama kao umetnicima, tako i prema publici, tj. društvu u kojem stvaramo.

4. Kako je došlo do ideje da nastane teatar “Le studio”?

Teatar je nastao iz potrebe da pravimo i delimo pozorište onako kako smatramo ispravnim. Možemo to nazvati potrebom za slobodom: slobodom izbora ljudi sa kojima radimo, tema, umetničkog izraza, vođenja procesa, načina na koji ćemo ugostiti publiku i prikazati joj naš rad.

5. Skoro si se sa Kvadrijenala iz Praga vratila sa nagradom o kojoj je pričala cela Srbija, šta možeš da nam kažeš o tome?

Da, ja sam bila u kustoskom timu i pomalo uključena u kreativni proces i organizaciju, za koju je bio odgovoran tim koji su sačinjavali većinom ljudi sa mog fakulteta. Jako sam ponosna na ceo tim koji je izneo nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu, na proces, na izabranu temu i način na koji su se pre svega mladi ljudi koji su činili studentski tim, a naravno i umetnici nacionalne sekcije, bavili njome i izneli je svetskoj publici. Mislim da smo bili hrabri i posvećeni i drago mi je da je to prepoznato. Tema „politike“ je za nas u Srbiji vrlo osetljiva tema i vrlo je teško pronaći adekvatan način da se tretira. Mislim da je iskren pristup koji smo zauzeli bio pravi način. Uspeli smo da sa mnogo rada i ljubavi da postignemo uspeh. Osećaj je divan.

6. Koji kreativni način ti je omiljeni da izraziš sebe?

Definitivno scenski dizajn. Koristim crteže, pisanje, ples, igru na sceni sa glumcima sa kojima radim da dođem do rešenja koja kasnije postaju scenografija ili umetnički radovi koje izlažem.

7. Odakle potiču ideje iz kojih nastaju predstave koje se igraju na sceni “Le studio” teatra?

Definiše ih Žan-Batist, prateći aktuelnu situaciju, osluškujući nas koji činimo tim pozorišta i sopstvene želje. Dugo mi je bilo čudno kako svaki put izabere temu koja je i meni važna, ali onda sam shvatila da je to prirodno kad sa nekim toliko provodite vreme i osluškujete.

8. Imaš li svoj omiljeni rad i koja je njegova priča?

Predstave „Istrajnost“ i „Jedan zarez nešto“ su mi posebno drage, mada, naravno da volim sve naše radove jer sam svaku temu smatrala važnom, svakom sam se posvetila i dala veliki deo sebe. Ove dve predstave su mi posebne jer su nastale iz procesa u kojem smo svi zajedno, iz svog iskustva, sećanja i razmišljanja gradili priču. Uvek kad ih gledam otkrivam nešto novo o sebi i društvu koje me je velikim delom učinilo ovakvom kakva jesam.

9. Jedno vreme ste pokrenuli i teatar senki, šta je sa ovom pričom i da li je to i dalje aktuelno?

Držala sam ranije radionice sa decom i odraslima, a sada samo kada me pozovu da budem deo nekog projekta, festivala, ili kroz čas u okviru kursa glume u našoj školi. Naravno, pozorište senki koristimo u radu na predstavama koje pravimo.

10. Kako ljudi reaguju na koncept teatra koji vi zastupate?

Najčešće su iznenađeni, izuzev ljudi koji su imali priliku da vide takav koncept u inostranstvu. Neki se odmah prepoznaju i opuste kao da su kod kuće, drugi su radoznali, pa ispituju, trećima je neprijatno i gledaju začuđeno oko sebe, iznenađeni valjda time što se naš ambijent ne poklapa sa njihovom idejom o pozorištu. Svakako vrlo malo ljudi očekuje to sa čim se susretne, jer su navikli na neku drugu vrstu pozorišne atmosfere. Jako mi je drago što najčešće ovo što radimo prepoznaju kao vredno i ne ustručavaju se da podele svoje utiske sa nama posle predstave. Mi sve ovo radimo zbog publike i njihove reakcije su nam jako važne, zbog toga je pravilo da se publika nakon izvođenja pozove da se pridruži umetničkom timu i u opuštenoj atmosferi nastavi dijalog započet samom predstavom.

11. Šta sve može da se vidi kod vas, i šta je to što samo vi nudite I što je vaša specifičnost?

Nama je stalo do naše profesije, do naše publike, do društva uopšte. Posvećeno radimo na tome da se ljudi kod nas osećaju dobro, da kreiramo predstave koje su pametne i umetnički zahtevne i da kasnije damo sve od sebe kad ih delimo sa publikom.
Le Studio karakteriše intimna atmosfera, naš prostor više liči na dnevnu sobu, nego na pozorišta na koja smo navikli u Srbiji. Ceo prostor je kreiran sa puno ljubavi od stvari koje smo vremenom prikupljali i sređivali. Glumci igraju na metar od publike što stvara poseban doživljaj. Svaka osoba koja kod nas dođe nam je važna i trudimo se da je ugostimo kao pravi domaćini.

12. Šta je to što bi Sanja promenila na ovom svetu, tj. kakav svet bi napravila?

Teško pitanje jer je puno toga. Fokusirala bih se na Srbiju. Užasavam se nepravde i lenjosti, tj. apatije koja je dosta karakteristična za nas. Fali mi da ljudi imaju vere u sebe kao nekog ko čini društvo i može, pa makar i sitnim gestovima uticati na njega. Fali optimizma. Potresa me nepravda koja je obeležila živote ljudi koji dolaze u našu zemlju kao izbeglice, osećaj bespomoćnosti koji često osećam suočavajući se sa načinom na koji naše društvo funkcioniše. Ne razumem pomirenost sa sudbinom. Smatram da iako dišemo – mrtvi smo onda kad se pomirimo sa stvarima sa kojima se suštinski ne možemo složiti. Mislim da je bitna borba, za šta god da nam je važno u životu.

13. U čemu sve nalaziš inspiraciju?

U svakodnevnici (okruženju, prijateljima, ljudima uopšte), filmovima, slikarstvu, u drugim predstavama, vestima, knjigama, muzici… u svemu što sadrži život u sebi.

14. Čime se sad baviš i šta je trenutno aktuelno?

Trenutno završam obaveze vezane za doktorske studije, pripremamo se za novu sezonu Le Studija i škole glume koju držimo već petu godinu, takođe pripremamo turneju nove predstave, maštam scenografiju za novu predstavu koju ćemo raditi uskoro i pred spavanje čitam knjigu Bekima Fehmiua i kroz nju upoznajem istoriju našeg pozorišta.

15. Planovi za budućnost?

Imamo dve nove predstave u planu za ovu sezonu, planiramo izvođenja u drugim gradovima u Srbiji i Bosni. Nadam se da ćemo privući još više publike; otvoriti sledeću sezonu u novom, većem prostoru; proširiti tim novim, vrednim, talentovanim ljudima. Takođe se radujem novoj školskoj godini na fakultetu, novoj generaciji mladih ljudi sa kojima ću raditi, novim projektima sa studentima sa kojima sam već radila i novim temama koje ću istražiti i o kojima ću pisati. Planove za dalju budućnost ne bih otkrivala.

Aleksandar je mladi Beograđanin, kojem je profesija da gleda ljudima u osmehe, a hobi da te iste navlači na obraze dok njihovim vlasnicima pokazuje skrivene ćoskove Beograda. Belgrade Alternative guide (Alternativni vodič kroz Beograd) je nastao tako što se grupa ljudi okupila oko iste ideje, kao što vole da kažu, davne 2006 –te. Njegov najbolji prijatelj Filip Balunović je jedne decembarske večeri došao do njega sa idejom da učine zajedno nešto za svoj grad. Razmenjivali su mišljenja i došli do zaključka da vode strance kroz grad, ali na ipak malo drugačiji način, nego što to čine turistički vodiči.

Iskustvo i predznanje koje je njima bilo potrebno za taj poduhvat, je tada 2006 –te, već bilo dvadesetdvogodišnje :). Kaže da još kao mali počnete da otkrivate skrivena mesta vašeg kraja. Da saznajete priče, tipa gde se krio Trbosek i ko je zalepio žvake na sanduče gospođe Petrović. Isključivo to istraživačko predznanje koje su stekli kao klinci im je dosta pomoglo da nađu skrivena blaga Beograda i pokažu ih ljudima iz drugih zemalja.

Svakako, nije sam u tome. Kada priča o ideji Belgrade alternative guide-a, sa ljudima koji žive u Beogradu, svako ma da podeli sa njima neku interesantnu priču, da im preporuči gde bi mogli da odvedu ljude, šta da im pokažu i nauče ih nešto novo. To je i najbolji način da se nauči i upozna svoj grad, a samim tim I da se prenese ljudima kojima ga pokazuju.

Najviše na čemu potenciraju osim „turističkih“ atrakcija, o kojima sad nećemo je vreme provedeno sa njima. Osim obične šetnje, važno je i da ih oni upoznaju, i da im provedeno vreme sa njima pomogne da vide grad „njihovim očima’. Kako bolje upoznati nečiji grad, nego sa ljudima koji u njemu žive? To je i bila osnovna i početna ideja.

Kaže da su stariji ljudi koji se preplaćuju na njihove ture, jako dobri i da i sami od njih dosta nauče. Od njih uglavnom saznaju dosta zanimljivih priča i zabavnih činjenica, dok ima mlađih koji ne znaju recimo ni gde je ćošak Salvadora Dalija. Ali opet, kažu da ništa ne može ni da se generalizuje, jer je njegov sveopšti utisak da od svakog imaš nešto zanimljivo da se čuje i nauči, i da su svi ljudi dosta otvoreni da saznaju nešto novo o gradu. Nekoliko puta se desilo da njihovim turama pristvuju i sami Beograđani zainteresovani da vide šta to ima kod njih u gradu, a da oni nisu čuli za to.
Oni mlađi koji dolaze da posete Beograd, uglavnom imaju slabo predznanje gde su došli i zbog čega, i uglavnom se to vrti oko noćnog provoda. Samim tim to ostavlja dosta mogućnosti da kada vide nešto što nisu očekivali reaguju veoma pozitivno. Ne bi mogao da izdvoji ništa posebno kao atrakciju, ali na primer zanimljivo im je zašto čovek koji prodaje domaće pite (gde ih odvedu na klopu) daje trudnicama za džabe, kad već živimo u zemlji sa niskim standardom Takođe ih oduševljava kako su neke zanatske radnje uspele da opstanu desetinama godina. Ko su ljudi koji su postavili znak u čast Salvadora Dalija? Zašto i kako je nastao grafit – Mesto za poljubac? Dosta je zanimljivih stvari da bi se nešto izdvojilo i akcentovalo.

Za ovih nekoliko godina koliko se bavi ovim, svašta se izdešavalo. Od toga da je vozač autobusa zaustavio isti, kako bi aplaudirao norveškom a kapela hour koji je pevao na putu od centra grada do Zemuna. Do toga da je jedan Australijanac sa njima u Beogradu video prvi put sneg u svom životu. Pa sve do malo „slobodnijih“ Rusa koji su zahtevali da kupe separe u jednom noćnom klubu. Grupa studenata iz Švajcarske je nacrtala svoj prvi grafit u Savamali, a njihov profesor je kupio Teslin portret čim ga je ugledao u jednom lokalnom ateljeu koji posećujemo, jer kako kaže: “Želim da me on gleda sa zida mog biroa, i da mi da nove ideje kako bih mogao da započnem svoj radni dan.”

Takođe su dva novinara poznatih norveških novina, nakon ručka kod Aleksandrove bake, napravili priču o njoj, i njenim kuvarskim sposobnostima, poslali joj cveće i učinili je veoma ponosnom.

Dosta je situacija i priča i sve su ih inspirisale da rade to i dalje, i shvate koliko zapravo mogu da doprinesu sebi i tim ljudima koji nas posećuju, da odu odavde srećni, a njima ostave novo iskustvo i lepe uspomene. Usput i da nešto zarade :).

Kaže da što se tiče cena, pišu na sajtu. Različite su, zavisno od ture koju neko poželi. Neke od tura su: Centar grada sa turom ulične umetnosti, Street art interactive tour, jahanje konja u Bojčnskoj šumi, roštilj na Ratnom ostrvu, poseta Kosmaja, Avale i lokalne pivare. Zavisno od broja ljudi formiraju se cene i daju popusti. Imamo i tu politiku da ljudi iz okolnih zemlja, tačnije zemalja bivše Jugoslavije ture plaćaju u pola cene.

Poslednjih godinu dana su manje više svi našli poslove u svojim strukama. Ideja im je da sve ovo do sada preneseu na mlađe ljude, tj. studente koji bi se tome posvetili i nastavili celu priču. Ceo projekat može mnogo da napreduje i dalje da se razvija. Iskustvo koje se dobija je neverovatno i neobjašnjivo. Samim tim gledaju da oforme neku novu grupu, koja bi nastavila ovde gde su oni stali, i da na svoj nacin, uz smernice, pokažu ono sto Beograd ima da ponudi.

Za kraj Aleksandar želi da nešto što su postavili traje i dalje, i da drugi ljudi dožive nešto slično ako ne i lepše, i prošire svoja znanja, zavole svoj grad još više, i znaju da su nekom ostavili uspomene kojih ce se rado sećati.