Zid

Pre dva meseca, jedna divna devojka pozvala me da učestvujem u projektu koji se zove WallPeople. Wallpeople je zajednički umetnički projekat započet u Barseloni pre pet godina, koji okuplja ljude da stvore zajedničku umetnost u realnom vremenu na specifičnom prostoru. Danas se taj projekat realizuje u više gradova u svetu, Lisabonu, Madridu, Londonu, Parizu, a ove godine se uključio i Beograd.

Cilj je da svi stvorimo nešto zajedno.

Sama reč „WallPeople” kaže da umetnost nastaje na zidu.
Dobila sam zadatak da ja započnem tu priču koju će slučajni ili namerni prolaznici nastaviti, inspirisani mojim početkom, i od čega će kasnije nastati jedno zajedničko delo. Imala sam veliku tremu, a istovremeno sam bila toliko uzbuđena i željna da budem deo toga, da nije bio šanse da odustanem.
Ne volim početke. Imam problem sa početcima, nisam dobra. Previše sam nervozna, previše brzam i forsiram da se desi sve sad i odmah, često previše očekujem odmah na početku. Previše idealizujem. Nikada nisam znala kako da počnem polako i gradim postepeno, ili sagorim ili pregorim. Sad učim.
Najmanje sam znala kako ću da počnem, kad sam u startu, na prvom koraku, „nalatela na zid“.

A onda je došlo samo od sebe, i počela sam priču.

Zid moraš da shvatiš kao izazov da te iza čeka svet koji treba da vidiš, a ne kao prepreku koja ti zaklanja taj svet.
Na zid se uvek možeš popeti da vidiš šta je iza njega, ali teško je ako si ti taj zid.
Onda ne vidiš ništa od samog sebe.
Kad si umoran, možeš da se nasloniš na zid da se odmoriš.
Možeš biti umoran od pokušaja da srušiš zid.
Postoji izreka „Kao da pričam zidu“. Ne postoji pitanje: „Slušaš li zid?“
Svaki zid ima svoju priču. Svaki zid ima nekoga ko razume i zna šta taj zid govori.
Nemoj da prestaneš da „pričaš zidu“.
Počni mu govoriti!

Ovo je bio moj početak. Moja poruka na zidu. Ne znam ko su ljudi koji su je pročitali. Ne znam ko su ljudi čije su rečenice nastavile moje.

Ne znam im ime i prezime.

Ali mogu da im naslutim osmeh. Mogu da ih zamislim kako sa pažnjom čitaju.
Mogu da im zamislim ozbiljnost na licu u trenutku kad pokušavaju da misle šta oni dalje žele da kažu I nastave. Mogu da ih zamislim kako radoznalim očima prelaze preko rečenica i slažu se sa njima, ili ne. Mogu da vidim nečije prevrtanje očima, ili neizainteresovanost. Mogu da vidim i odobravanje.
Mogu da vidim i osećaj povezanosti i osećaj da delimo nešto zajedno. Mogu, jer smo svi isti. Svi smo ljudi. Ljudi koji nemaju zidove među sobom. Ljudi koje spaja osećaj da smo svi zajedno u tome.

Moje je bilo da počnem, i napravim taj prvi korak, a ovo je put kuda su drugi ljudi moje reči odveli dalje…

Zid?! Mi smo ih sami izmislili. Volim momenat kada sam zavolela svoj zid i prihvatila ga, jer mi se istog trenutka otvorio i prestao da bude prepreka.
Kao da sam postao zid od stakla. Moja spoljašnost je ostala ista, ali se sve vidi kroz mene.
Zid. Da, gradila sam ga dugo. Ako ti je stalo, sruši ga.
Zid možeš ukrasiti, okrečiti različitim bojama, okačiti na njega sliku, ram, policu sa knjigama ili sitnicama.
Zid možeš oslikati, ostaviti grafit, poruku ljubavi, mira, mržnje. Zid trpi sve. Zid možeš upotrebiti i zloupotrebiti.
Berlinski zid, Kineski zid, Zid plača, pregradni zid, anti-imigrantski zid, sigurnosni zid, zidovi nosači, odbrambeni zidovi.
Ipak, to što si ga ulepšao i pronašao mu namenu, ne znači da je on prestao biti pregrada iza koje se kriješ od sveta.
Ili svet kriješ od sebe?!
Prestani se inatiti!

 

WallPeople, Beograd, 2015.

Ona

Leži.
Diše.
Srce joj kuca.
Možda će reći nešto, iznenada.
Možda spava, a možda se samo srušila i tako ostala.
Možda je legla i čeka da se pretvori u pesmu, koju neko tek treba da čuje.
Da je prepozna u njenom telu i prostoru iznad njega.
Samo da je ugleda, jer je ta pesma već tu, čeka.
Leva butina, leva mišica, leva šaka i levo oko.
Nos, kosa i gornja usna.
To je dovoljno za pesmu.

11830917_1124981074182303_2076516007_n