Proces

Voli me
dok čekaš u redu
u prodavnici
na semaforu
na granici
dok čekaš rezultate analize krvi
voli me
kad sam najgori
voli me kad ti se ne javljam
dok sam daleko
kad te zaboravim
kad zaboravim ko si ti
i ko sam ja
voli me nežno
sve mi oprosti
nehajno
kao da niko nije kriv
kao da nema šta da se oprosti
voli me kao da sam ti oteo sve
osim duše
voli me kao da ti je samo
duša ostala
jer sam ti samo dušu ostavio
jer je ona sve što ti je potrebno
da bi volela.

Bombondžinica Bosiljčić – “Slatki zalogaj” istorije

Bombondžije su bili zanatlije koji su proizvodili, odnosno pravili I prodavali pretežno bombone alii sve druge vrste slatkiša. Slatkiši su prodavani u radnji zvanoj “Bombondžijska radnja”, ali za vreme pijačnog dana, vašara ili sabora, bombondžija bi svoje proizvode tovario na kolica, koja su mu istovremeno bila pokretna tezga, ili bi punio korpu i svoje proizvode prodavao lično na ulici u svom mestu, ili okolnim mestima.

Pre II svetskog rata u Beogradu je postojalo 120 bombondžinica u kojima se se prodavali najrazličitiji slatkiši i one su godinama predstavljale one slatke stare srpske zanate. Posle devedestih se situacija znatno menja, i u Beogradu ostaje i danas postoji jedna jedina bombodžinica, za koju ujedno važi da je kao takva i poslednja.

U nekada elitnom trgovačkom kraju Beograda, koji je danas uveliko izgubio svoju slavu, a o kojoj svedoči tek neka oronula fasada ili starinska kuća koja svojim izgledom i dalje podseća na duh tog vremena, nalazi se Bombondžijska radnja Bosiljčić. Posao je još davno započeo deda današnjeg vlasnika, a danas treća generacija Bosiljčića neguje ljubav prema ovom poslu i održava nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno. Bombondžinica je osnovana 1937. godine, kada je u Beogradu (koji je bio manji nego sad) postojalo preko stotinu majstora za pravljenje bombona i ostalih slatkiša. Stara radnja majstora Branislava Bosiljčića prvobitno se nalazila u Ustaničkoj ulici i posle Drugog svetskog rata je nacionalizovana, ali ju je on ponovo otvorio na današnjem mestu, 1963. godine.

Modle koje se koriste za pravljenje i proizvodnju slatkiša, datiraju još iz vremena pre Prvog svetskog rata i pravljene su u Austrougarskoj. Upravo te modle koje vlasnici i dan danas koriste starije su čak i od onih koje se nalaze u Etnografskom muzeju.

Celokupni enterijer, ali i eksterijer bombondžinice je takav da će vas i samo gledanje učiniti da se vratite u to neko bezbrižno i jednostavno vreme, a ujedno vas namamiti da obavezno probate nešto od specijaliteta koje se nalazi raspoređeni svuda po policama.

Tu se i danas mogu kupiti karamele, od kojih su one mlečne specijalitet po kome su bombondžinica i sam vlasnik bili nadaleko čuveni. Tu su i promincle, za one koji ne znaju pomalo ljutkaste bombone sa ukusom nane, liciderska srca, luše i naravno nezaobilazni ratluk. Za njihov ratluk mnogi tvrde da je najbolji u gradu, a neki čak dodaju, i u svetu.

Bosiljčići su kako se priča od „Kanade do Australije“ najpoznatiji po svom ratluku. Ovaj ratluk ne poznaje granice, jer ga njihove mušterije nose gde god putuju i tako je njihov ratluk obišao svaki kutak sveta u kom ima naših ljudi. Iako je to po tradiciji i kulturi turska poslastica, uspeli su da naprave svoj, autentičan proizvod koji se prosto topi u ustima i potpuno razlikuje od originala koji je pomalo žilav i tvrd. Njihov deda je u svom asortimanu imao samo dve, a oni danas čak 15 vrsta ovog “slatkog zalogaja”, što je i bukvalni prevod naziva ovog slatkiša – rahat lokuma. Tako pored ruže i oraha zaslađenog medom, imaju i čokoladu, mentu, pistaće, suvo grožđe, kandirano voće, šljivu i rum.

Slatkiši se i dalje prave uglavnom od starih, jednostavnih sastojaka sa naglaskom na šećer, vodu i prirodne boje. Njihovi slatki i raznobojni proizvodi vole i jedu svi podjednako bez obzira na uzrast.

Plan im je da i dalje nastave da rade, i da pokažu mladima da bez obzira što pravljenje bombona i slatkiša spade u stare i retke zanate, da njemu itetako ima mesta i u budućnosti.

Najbolje je da sami posetite Bosiljčiće, i procenite da li su njihovi slatkiši samo slatkiši, ili karta za vremeplov koja vam omogućava da osetite duh, ukuse i mirise starog Beograda u ulici Gavrila Principa broj 14.

Mrak

U martu mesecu 1999, godine, iznenada je došlo do prekida programa i Slagalica koju sam do tad gledala i pokušavala da rešim krajnju asocijaciju, odjednom je nestala sa ekrana.

Počeli su da nas bombarduju. Tako mi je saopšteno. Nisam se nešto potresla tada zbog te informacije, činila mi se nerealna i daleka.

Htela sam da znam šta je bilo na kraju slagalice.

Školu je zamenilo sklonište, tj. podrum.

Razgovore je zamenilo ćutanje i slušanje vesti.

Svaka vest je odjednom postala važna. Televizor je bio neprestano upaljen.

Televizor je bio naše oči. Bez njega smo bili slepi. Ako i zažmuriš pred televizorom, imao si radio. Radio su bile naše uši.

Oslanjali smo se na sve, osim na sebe.

Bombardovanje je počelo da traje. A onda je nestala struja.

Ostali smo u mraku, slepi. I gluvi.

A onda smo progledali drugačije.

Mrak nam je možda po prvi put zaista otvorio oči. Videli smo se mi.

Ljudi. Počeli smo da shvatamo da nismo sami, da su drugi oko nas.

Počeli smo da razgovaramo. Mrak je bio svuda, ali je napolju sa ljudima bio svetliji.

Sedeli smo satima i pričali. Počeli smo da se čujemo.

Mračni meseci naših života, su imali svoju svetlu stranu. Živeli smo da umremo, i nismo se štedeli.

Onda je prestalo bombardovanje, struja je postala stalna. Svetlo se vratilo.

Ali se vratio i mrak. Neki drugi mrak.

U ovom mraku ponovo nismo mogli da se vidimo. Ovaj mrak smo mi.

Mrak, u kom ja danas ne vidim su moji prijatelji, koji su postali slova na ekranu monitora dok svaki dan sedim za njim. Mrak u kom ja danas ne vidim je ekran telefona koji me zaslepljuje, a u koji gledam svaki dan da ne budem u „mraku“.

Mrak u kom ja danas ne vidim je da su moje oči ponovo televizor, internet i slika koju drugi žele da ja vidim, a moje mišljenje naslov iz novina ili nečiji status na internetu. Mrak u kome ja danas ne vidim je da ne znam da li je napolju sunčan dan dok ne pogledam vremensku prognozu.

Mrak u kome ja danas ne vidim je zato što sam odabrala da sedim u mraku.

Jer tako je lakše. Jer tako je sigurnije. Jer u mraku i kad te neko nagazi ne znaš koga da kriviš. Pa odustaneš.

Ili su ti svi krivi.

A sve što treba da uradiš je da nađeš prekidač i da upališ svetlo.

Znači, da uradiš nešto.

 

I znate šta je bilo na kraju slagalice?

Ne znam ni ja, ali u tome i jeste poenta.

Da u životu ne saznaš sve i ne dobiješ odgovore na sva pitanja i da imaš sva rešenja. Poenta je da pustiš da te život iznenadi, a da prestaneš da si iznenađen životom.

Zato otvori oči i pogledaj oko sebe. Oko tebe su i dalje ljudi.

Živimo, uživamo

Poznajem čoveka kome se nešto desilo pa se odselio u drugu zemlju, pa mu se i tamo desilo nešto i sad je u trećoj, čeka da mu se nešto desi. Znam jednog što pazi da mu se ništa ne desi, godinama, sedi kod svoje kuće, oprezan je, ne da se. Ima jedna s lepim očima što plovi po životu kao prava mala skiperka. Ima jedan prepametan što nema pojma, stvarno skoro ništa ne zna, a i ono što bi mogao da sazna odnese mu vetar ispred nosa. Znam jednog što je dobio sve što je želeo, i jednog što nije dobio ništa. Jedna je ušla u avion, letela dvanaest sati, stigla kud je krenula, i odmah javila da je tamo sve drugačije, osim tuge. Čuo sam jednu kako recituje pesmu o davno prošloj ljubavi, i dok je recitovala, bilo je jasno da ta ljubav živi u toj pesmi, i u njenom glasu dok tu pesmu recituje. Znam jednu što pušta kosu, ima oči na struju, bahato parkira i često trese univerzum, samo da vidi šta će da se sruši. Jedan se skoro uvek smeje, ima velike lepe zube, najčešće se brzo kreće a kad stane ne možeš da ga pomeriš. Znam jednog što je od knjiga pročitao samo Hamleta i ne planira mnogo da čita ubuduće, i svakome ko ga poznaje je jasno da i ne mora, jer njegova duša čita umesto njega, i možda bi moglo da se kaže da je taj pročitao sve što je napisano, i što će biti napisano. Jedan ima sve što bi pristojan čovek smeo da poželi ali ima i najtežu bolest od svih bolesti – nikad mu nije dosta. Jedan se prevrnuo kolima, povredio ruku, pa prvo snimio glavu, jer zna da je ruka ruka, a glava glava. Znam i onoga što često ustane i šutne na koš koji se ne vidi loptom koja se ne vidi, ali se uvek vidi da je pogodio. Jedan me je grlio dok sam bio znojav, mada sam ga upozorio, a on je rekao da je to sve prirodno, a taj stvarno zna šta je prirodno, i lep je čovek, visok, i čovek koji je spojio dva sveta u sebi, na način koji ne može od njega da se nauči, nego mora da se nauči od samoga sebe. Znam i jednog što mu je sve jasno, sve što ga zanima on zna, i njemu možda malo zavidim, mada mu možda uopšte ni ne zavidim. A ima i onaj što me često pita nešto, traži od mene odgovore, pa na kraju on meni sve objasni, i stalno mu se izvinjavam što se to dešava, a on me samo voli. I jedna što je mala i laka, i gluva, to je ona što čuje samo ako legneš pored nje, zagrliš je tako da osećate jedno drugom otkucaje srca, i progovoriš, na bilo kom jeziku, to je ona mala što sluša dušom. Ima i ona lepotica što mi je juče rekla da sam dobar čovek, ista ona što mi je prekjuče rekla da sam đubre.

Zna da možemo

Radmila je lutalica koja ne staje, i uživa u tome.

Radmila više oseća nego što razmišlja i voli sve što radi jer drugačije ne ume.

Pre par godina pokrenula je Papergirl u Beogradu. Papergirl je inicijativa, sad već pokret prepoznatljiv u svetu, koji je prvobitno pokrenula Aisha Ronniger u Berlinu 2006. godine. Ona je našla divan način da umetnost iz muzeja i galerija prenese na trotoare i to putem  njenog omiljenog prevoznog sredstva – bicikla. Naime Papergirl skuplja umetničke radove, izlaže ih, a potom ih u stilu „dostavljača novina“, deli slučajnim prolaznicima. I sama fascinirana idejom Radmila je kontaktirala Aishu, i pitala je da li može u Beogradu tako nešto da radi? Ova je bila i više nego oduševljena što se njena ideja širi i prima i tako je Radmila uz pomoć svojih prijatelja, počela da dostavla umetnost građanima i građankama Beograda.

Između ostalog trenutno je angažovana u SEE ICT udruženju koje se bavi razvojem domaće Startap zajednice i pružanjem podrške startapima. Kaže da se kod nas, danas, sve više ljudi bavi tehnološkim preduzetništvom, i da je mnogo naših timova napravilo ozbiljne proizvode od globalnog značaja i to uglavnom mladi ljudi.

Što nije iznenađujuće, jer sve što je potrebno jesu: ideja, sjajan tim i ambicija. I naravno, morate verovati dovoljno u sebe i svoje mogućnosti da biste postigli uspeh, Nije lako i nije sigurno da ćete uspeti, ali bolje je i korisnije od kuknjave i čekanja da se situacija u zemlji promeni, a neće.

Ima ideju za sopstveni Startap, ali jos uvek se priprema za taj korak, za sada skuplja vrednosti koje programi na kojima radi pružaju.

12009574_10207526252255977_13452555697881383_n

Dalje, Radmila je takođe neko ko je ove godine  i projekat „Wallpeople“ predstavio Beograđanima.Wallpeople je još jedna lepa inicijativa koju je lutajući pronašla na netu. U pitanju su momci iz Barselone koji svoje zidove daju građanima u službu izražavanja i kreativne interakcije. Na isti način kao i projakat Papergirl, preselilo se i projekat „Zid“ u Beograd. Izabrana je slučajna lokacija, i zid je mogao da počne da priča svoju priču.

U slobodno vreme putuje. Najčešće se kako kaže pentra po planinama. Minimum jednom sedmično mora se popeti negde visoko, ako to nije brdo ili planina onda krov. Mora se popeti, ćutati neko vreme i gledati panoramu, a onda u sebe. Ljudi joj često dosade, a pogledi teško.

Mladima bi poručila da ne troše energiju na pogrešne stvari i usmere je na svoje potencijale, da se kreću, putuju i veruju. Misli da im ideje ne manjkaju, ali motivacija da.

Kaže i da za sve što radi nije mnogo razmišljala o podršcii tome da li je neko podržava. Važna je ali je ne tražim. Ima je od najbližih, i to je dovoljno.

Inspirišu je razne stvari, osmeh na licima prolaznika najviše. Ali i štipaljke na komšijskoj terasi.

Nema plan, ne voli ih. I kada ih je imala nikada nije išlo po njima. Tako da, presudan joj je osećaj.

Svako ko želi može je kontaktirati, pridružiti se vožnji, poslati poštu, presresti na ulici… sve ideje su dobrodošle i otvorena je po tom pitanju.

Takođe misli da ako nešto dovoljno dugo želiš i istrajan si u tome, desiće se. Mi mislimo da joj i te kako ide.

IMG_4908 (1)

Da li si gladan?

Sedimo zajedno posle dugo vremena nesvesni da se sve vreme dok pričamo smejemo jedni drugima.
Smejemo i dok ćutimo. Toliko smo nedostajali jedni drugima da i ćutanjem govorimo mnogo.

Tri prijatelja. On, ona i ja.

Tri različita života. Tri različite priče. Tri različita puta kojima hodamo različitim koracima.

Tri ista osmeha.

Postavili smo jedni drugima hiljadu pitanja.

Pitanjem smo odgovarali na pitanje. Pitanjem smo počinjali i završavali rečenicu.

Hiljadu pitanja.

Jer pitanja su tu da se postavljaju, a odgovori su ono do čega težimo da dođemo.

Odgovori su ono što mislimo da će nam olakšati život.

 Da ćemo otkriti tu neku misteriju kako da bude lako.

Postoji li svrha i koja je suština. Šta sa svim tim. Zašto nepravda. Zašto mi mislimo da je to nepravda. Zašto ovo, zašto ono, zašto – zašto?

Odgovori su ta “mudrost” za koju verujemo da ako je čujemo kako treba da je čujemo, iz nje možemo mnogo da naučimo.

Često mislimo da su odgovori na pitanja ono što nam treba. Ono što će nas zadovoljiti da više nemamo potrebu da postavimo to pitanje. Ta stvar je završena, idemo dalje.

Retko ko zaista ode dalje. Najčešće prvo postavi pitanje, šta dalje ili gde dalje?

Očigledno dalje u novo pitanje.

I pričamo mi tako satima.

U jednom trenutku on me ozbiljno pogleda i pita me: “Znaš li priču o Dalaj Lami i pitanju?

– Nemam pojma.

– Ozbiljno?

 -Pa, skoro je bilo na TV-u, Dalaj Lama je gostovao u nekoj emisiji i voditelj ga je u nekom trenutku upitao, da može da zamisli da je nem, da je oduvek nem i da nema moć govora i da dobije priliku da ima jedan minut da može da govori – šta bi rekao?

– I?

– Šta misliš šta je rekao?

– Šta?

– Rekao je: „Kakvo je to glupo pitanje? Ko postavlja takva pitanja? Rekao bih ono što u tom trenutku mislim, verovatno da sam gladan, rekao bih ljudi gladan sam, dajte mi da jedem.“

Nasmejala sam se naglas. Iskreno. A on je nastavio.

– Znaš, postoje ljudi koji su ozbiljno kul, i koji te ostave bez teksta jednom rečenicom koja nije ni preterano duboka, ni naročito smislena, često ni značajna.

Postoje i ljudi koji misle da je kul i da su kul jer postavljaju takva pitanja.

Jel ti sad jasno?

 Jasno mi je.

Odgovor je – nema tu neke filozofije.

Samo odlučiš da li ćeš stalno da juriš svoje odgovore, ili ćeš da jedeš kad si gladan.

Otišli smo na „kinesku“.

 I pitam se da li moji prijatelji znaju koliko su zaista kul?

Laičke opservacije

Uđem u prodavnicu da kupim grejpfrute i vodu. Stavim vodu u korpu, krenem ka voću i ugledam aparat za pečenje pilića. Ostalo je još šest komada. Prohladnih verovatno, jer je kraj radnog vremena. Gladan sam, a prošlo je vreme posle koga ja hoću da jedem. Rešio sam da pazim šta jedem, i pazim. Gledam te piliće i izgledaju mi kao sve što mi je potrebno u životu. Navikao sam, sam sebe, poslednjih godina, da jedem kao da sutra neće doći i ti pilići su sad obuzeli moje biće. Ne volim mnogo da jedem pečene piliće ali mrtav sam gladan i stojim kao ludak i gledam ih. Usahle od stajanja, ali u meni koji sam obuzet navikom neumerenosti u hrani oni izazivaju bleštav vatromet želje.

Stojimo moja navika i ja i gledamo šest pilića. Ja sam mali, navika je velika i snažna, i pilići izgledaju sve bolje. Navika preuzima sve moje funkcije, sva oružja iz kojih bih mogao da pucam na nju ona otima i koristi ih protiv mene. To je kao kad odeš kući po neku motku da prebiješ nekog što te je dirao, a on ti otme tu motku i prebije te i još ti kaže – Ako imaš još nešto kod kuće, donesi, da te opet unakazim. Navika sve tvoje prednosti pretvara u tvoje slabosti. I unapređuje ih u savršeno, tebi prilagođeno oružje.

Ali navika je predivna dok je stvaraš. I to ne u samom početku, kad je u povoju, dok ste u fazi koketiranja, nego kasnije, negde na sredini njenog razvoja u tvog gospodara. Kad te još ne obuzme skroz, dok još imaš iluziju kontrole, dok si još sposoban da uživaš u svojoj navici bez griže savesti – to su najlepši trenuci u druženju s navikom bilo koje vrste. Da li je to droga, alkohol, neka žena ili muškarac, krađa ili hrana, ili šta god hoćeš, svejedno je, navika ima svoj život i njen život ima svoje zakonitosti. U nekom trenutku postaješ potčinjen, i to je trenutak kad cela priča postaje preživljavanje. Živiš da bi jeo, drogirao se, pio, krao ili osećao miris neke osobe ili već šta god je to na šta si navukao. Sve je usmereno ka tom doživljaju, sve aktivnosti su u stvari podređene tome. Živiš, radiš i ostale stvari koje se od tebe očekuju, praviš se pred drugima da postoji još nešto u tvom životu, ali jedina prava nagrada u tvom danu je sastanak koji imaš sa svojom navikom, koja ti pruža radost prepuštanja i prolaženja dobro utabanim putevima zadovoljstva, i  radost potčinjavanja, jer čim si se navukao na nešto, očigledno nisi neko ko je posvećen slobodi.  Nemam pojma od čega zavisi vek trajanja navike. Sklon sam da verujem da je to u Božjim rukama.

Stojimo moja navika i ja, gledamo male pečene ptice, ona samo što nije strpala bar jednu u korpu a ja joj kažem – Ma jok, znaš i sama da nema šanse, ovde sam te dobio. Ona ćuti, zna da sam u pravu, vidi da je u pitanju ćorav posao i ostavi me na miru, i povuče se, nazad u mene. A ja pokupim grejpfrute, platim i odem kući, miran i ne mnogo srećan, jer sam ja ovu bitku dobio pre nego što je počela, kao što se sve bitke i dobijaju pre nego što počnu.

Hodam i mislim se koja li je sledeća zavisnost koju ću da razvijem i da se uz nju privijem, da me čuva od života.

Umetnost kao kanal komunikacije

Nekada su je sa Gordana oslovljavali samo u zvaničnim situacijama i to je uvek nosilo prizvuk nečega važnog i ozbiljnog. To joj je smetalo pa je insistirala da je svi zovu po nadimku. Međutim vremenom sam i sama poželela da zvuči ozbiljnije pa je počela i da se predstavlja tako.

Oduvek je bila kreativna, od malih nogu. Stalno je nešto pravila i crtala, međutim tome nije pridavan veći značaj, pa je tako imala zaobilazni put i provela godinu dana sedeći na Pravnom fakultetu crtajući na predavanjima.

A onda je rešila da promeni život i radio no što voli. Godinu dana se spremala za Akademiju i kad je upisala konačno je bila na putu da to i ostvari.

Smatra da za ispoljavanje kreativnosti medij i nije toliko važan. Misli da je važno ostati veran sebi, osluškivati šta je to što želimo da izrazimo i na taj način ćemo najbolje i pronaći kanal koji to u potpunosti omogućava.

Uživa u svim vrstama umetnosti kojima se bavi, i teško joj je da se odluči za jednu. Zavisi joj od perioda i projekta, nekada je više posvećena jednom nekad drugom, ali često uspeva da postigne da se bavi sa više stvari istovremeno.

Trenutno sa kolegom radi na projektu Black box, za koji kaže da je koncept koji se tek razvija i koji je predstavljen serijom izložbi koje se menjaju i prilagođavaju različitim prostorima. Projekat kroz seriju izložbi naglašava, razvija i produbljuje konceptualna polazišta oba autora.

Kao kulturna praksa interakcije, prostor igra veliku ulogu kao deo rada, jer je i on sam medij umetničke intervencije. Svaka nova izložba podrazumeva istraživanja koja se nastavljaju i obogaćuju. Svaki novi rad uključuje nove elemente i drugačiji je.

Dva autora, svako iz svog polazišta, daju isključivo svoje viđenje postojeće slike. Daju novi kontekst  postojećim, prepoznatiljivim slikama koje su lako dostupne ili sveprisutne putem savremenih medija.

U savremenom svetu, kao dominatnoj kulturi vizuelnog, ne postoje više toliko opšta značenja već isključivo subjektivna viđenja koja umetnik može da primećuje kao lične ili društvene fenomene veoma asocijativno.

Reciklaža je već dugo zanima i koristila je već u svojim predhodnim radovima, kao na primer na izložbi gde je napravila instalaciju od raznih starih i ličnih predmeta i više od 100 staklenih tegli.  Želela bi da skrene pažnju publike na važnost reciklaže.

Veoma joj se dopala ideja da na javnom mestu i velikom događaju poput Beer Fest-a realizuje inastalciju od recikliranog materijala, narocito zbog interakcije sa publikom.

Na taj način se pokreće važno pitanje recikliranja na jedan zabavan način. Za nju je dodatno bilo uzbudljivo što je sam rad velikih dimenzija i na otvorenom prostoru.

10983127_1664496200429374_223410211175005897_n

Spiritualnost je za Gordanu veoma važna i želela bi da kroz umetnost privučepubliku da preispitaju to pitanje. Inspiraciju crpi iz drevnih kultura ali tako da motivi često budu transformisani kroz ličnu prizmu. Inspiraciju pronalazim u šamanizmu.

kaže da to nije nikakva religija. jednostavno rečeno to je put ili vrlo konkretna praksa i set tehnika, koje nam olakšavaju taj put ka našoj unutrašnjoj slobodi.

Ceni ljude koji su dosledni i iskreni prema sebi. To se vidi u radovima i odnosu prema životu. Smatra da se umetnost i život prepliću i ne mogu se posmatrati odvojeno. Marina Abramovic joj je velika inspiracija.

Misli da je obrazovanje važno ali ne zbog same diplome vec zbog rada na sebi.
Ulaganje u sebe bi trebalo da donese društvenu poziciju sto često nije slučaj pa zato dolazi do zabune i neko pomisli da obrazovanje više nije važno. Smatra da ceo zivot učimo i da je potrebno uvek da se nastavi sa usavršavanjem.

Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima

Hoću da vam ispričam nešto.

Davno sam čula rečenicu u nekom filmu – Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima.

Nažalost dobrim ljudima se dešava i život. Ne uvek tako dobar.

I tome smo svedoci svakog dana.

Neki se nose sa tim sami, neki uz nekog, neki uz nešto.

Neki ne znaju ili ne mogu da se nose i život njih odnese.

I pobedi ih.

Jer život je tu svaki dan. Čak i dok spavate. Tu je. Oko vas.

I nikad ti neće reći izvini, nema ni zašto.

Život ne čeka da ti nađeš vremena za njega, život prolazi vremenom.

Ne gubi vreme.

U stvari jedino što zaista prolazi je vreme. Na svemu ostalom moraš da radiš.

Život čine ljudi. Ne pare, ne posao, ljudi. Biraj ih.

Skoro svaki dan tog svog života imaš trenutak da ne znaš na šta si potrošio pare, ali znaš šta ti je neko rekao za dobro jutro, kako te je poljubio i kako ti se nasmejao.

To nije najvažnije da zapamtiš, ali jeste da zapamtiš da ti je to važno.

Znaš da ponoviš nečiju uvredu do najsitnijeg slova, ali isto tako znaš i da uvrediš.

Ne vređaj sebe. Biraj.

11 jula svake godine mi je rođendan.

Između svih tih čestitki koje su moje i koje su mi drage čitajući redom, u inboksu sam naletela poruku od komšinice sa kojom sam provela dobar deo detinjstva.

Poruka je glasila – “Imaš nešto u poštanskom sandučetu – Srećan rođendan”.

Ostavila mi je podmetače sa printom Klimtovog poljupca.

Svideli su mi se jednom i htela sam da mi  ih napravi, ali ona dugo nije imala vremena zbog svojih obaveza, pa sam ih zaboravila. Ali ona nije, setila se za moj rodjendan da mi ih pokloni, tako što mi ih je ubacila u poštansko sanduče.

Rasplakala me je.

Taj dan sam kasnije tako euforična naišla na status jedne devojke – “Najbliža knjižara mi je 70 km od mene, a jedino što ja želim je nova knjiga.”

Kao najveći manijak napisala sam joj u inboksu – Daj mi svoju adresu, imam knjigu da ti pošaljem. Poslala sam joj i rasplakala sam ja nju.

Ponovo u nekom trenutku, još jedna devojka iz jednog od zaboravljenog lepog perioda mog života napisala mi je kako je počela da veze i kako želi da mi izveze majicu ili košulju da mi pokloni. I ona me je rasplakala.

Ok, u suštini mnogo plačem.

Suštinski, srećna sam.

I zaista, nekad se tako zamislim i ne prođe trenutak u danu a da se ja ne zapitam zašto ti ljudi, i zašto baš meni.
A onda mi drugarica pre neko veče, u jednom trenutku, izgovora tu davno zaboravljenu rečenicu – „Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima. Tvoje dobre stvari su dobri ljudi. Nemoj to da zaboraviš.“

I iz nekog razloga ja ih zaslužujem.

Karma je krug i vrati ti se onako kako ga zakotrljaš.

Naučila sam da je svaki trenutak u životu isključivo posledica tvog dotadašnjeg delanja.

Sve što ti se dešava, dešava ti se jer si takve izbore napravio. Ljudi su takođe izbor.

Biram da mi bude dobro. Dobro mi ide.

 

„Bol je neizbežan, patnja je opcija.“ H. Murakami.

 

 

Ponedeljak

Krenuo sam kolima i stao na semaforu. Muziku sam slušao glasno, a u tom trenutku to je bila jedna pesma američkog benda koji je posvećen električnim gitarama. Pored mene je stao motor, a na njemu su bili njih dvoje. Čuli muziku iz mojih kola i prvo je ona počela da igra, a onda i on. Igrali su trupovima i rukama, i glavama. Kad je došlo do refrena, okrenuli su se ka meni, i otpevali ga rukama, jer su na glavama pa i preko usta imali kacige. Otpevao sam ga i ja, gledajući u njihove kacige.

Pet semafora dalje opet sam stao. Čekao sam pa sam na kraju dobio zeleno. Krenuo sam a u koloni iz suprotnog smera, u koloni onih koji su čekali da skrenu levo, bio je džip zlatne boje. U njemu sam prepoznao čoveka koji mi je pre skoro tačno pet godina rekao da će jednom imati džip zlatne boje. Tada mi je rekao i ovo – Za mene, od automobila postoji samo džip, a od boja samo zlatna.

Stigao sam na posao i tamo se odlično proveo. Radio sam mnoge stvari koje inače ne radim, pa onda i neke koje nisam očekivao da ću se setiti da uopšte treba da uradim a posle posla sam otišao u park s psom i sreo dva simpatična čoveka, pripadnika finog sveta. Setili smo se kako smo se videli i nekad ranije i šta smo radili tada, a to su bili odlični događaji, naročito jedan od njih.

Kod kuće sam primetio da je frižider baš danas odlučio da se dovede u red. Isekao sam nokte. Dao sam psu da jede ono što najviše voli, a kao ne bi smeo. Oprao sam kadu i pod u kupatilu. Popravio sam stolicu u radnoj sobi.

Neko je znao da mi je danas rođendan, i isporučio mi je sve što je od poklona bilo slobodno.