List po list

Jednom  sam napisala da mislim da u ličnoj karti treba da mi dodaju neku fusnotu:

* Ne puštati je u knjižaru bez nadzora odrasle osobe.

Malim slovima, ali jasnim, kako se niko ne bi prevario i kako bi odmah u startu znali sa kim imaju posla, jer čim imam malo slobodnog vremena – ja, pravac knjižara.

Otkrila sam o sebi da ne volim da sedim po kafićima. Umara me beskrajno ispijanje kafa i raspričavanje do tad million puta ispričanih priča. Ne zanimaju me te velike mudrosti koje ostaju u vazduhu i kojih se vremenom ni ne sećam. Ne mogu svoje vreme da ostavim na jednom mestu, jer vreme prolazi i ja nekako osećam da moram u skladu sa tim da se krećem i svakog trenutka budem na nekom drugom mestu i otkrivam druge stvari.

Dovoljno mi je da besciljno lutam, dok u trenutku ne shvatim da ne znam ni gde sam ni kako sam se tu stvorila. Osim kad sam u knjižari.

U knjižari mogu da budem satima. Tu mi nije važno ni što vreme prolazi ni brzina kojom se to dešava. Tu imam vremena, i uvek imam vremena za to.

Tako pre nekog vremena ulazim u Deretu. Samo tamo ima da se kupi ta neka knjiga, a ja sam rešila da moram da je kupim jer od skoro imam novu drugaricu i odmah sam je videla kao tu knjigu, i ona je jednostavno morala da je ima.

Ulazim opušteno i prilično nezainteresovano, jer mi je mama jednom rekla da kad mi se nešto zaista sviđa moram da se pretvaram da nije tako jer neko to može da iskoristi i da manipuliše tom činjenicom. Tako ja ulazim u knjižaru u stilu, „Dobro veče, ja sam ovde samo da razgledam“, a sa vrata očima već panično tražim tu jednu jedinu određenu knjigu i vidim sebe kako je plaćam i izlazim napolje, i kako se NE zadržavam, jer sam rešila da vreme iskoristim na još neke stvari.

Imala sam plan, a onda počinje…

Sve je krenulo od pitanja gospođe iz knjižare: “Vi ste upoznati sa češkom književnošću?”

Čujem sebe kako ozbiljno sa ozbiljnim izrazom na licu izgovaram Da, a mislim se u sebi, pa napila sam se u Pragu jednom, kapiram da se to računa. U stvari, napila sam se dva put, ali sumnjam da je htela da se upoznajemo baš toliko. Mislim bila sam i u Kafkinom muzeju u Pragu, a on je pisac i to je direktna veza sa književnošću ali muzej je bio prilično avangardan i mračan i nije baš ostavio neki poseban utisak na mene. Osim onog da je previše truda uloženo u nešto što je prilično nerazumljivo i mistično i realno ne uspeva da ti približi ni Kafku ni njegov život i delo, nego izađeš sa utiskom da je bio prilično istripovan lik. Ali, recimo ona fontana ispred muzeja koja predstavlja dva čoveka koja uriniraju mi je bila veći hit. Ali mislim da žena baš to ne bi htela da čuje, pa sam to sve zadržala za sebe.

Zato sam samo rekla, da, a ona mi je uvalila knjigu – češku.

Kako sam uzela one dve poljske i dalje mi nije jasno.
Mislim kako od mog – “Znate ja baš pratim poljsku scenu”, što je u stvari tačnije da sam jednom bila na festivalu poljskog filma koji je bio u Domu Omladine i gledala neki presmešan film sa cirkusom, a u kom su mi usput najupečatljiviji momenat bile lepe haljine koje su glumice nosile, i još jedan film sa tematikom iz Drugog svetskog rata koji me baš pogodio, dođem do, daćete mi ove knjige – obe.

Treću knjigu sam uzela jer me je čovek na kasi prepoznao kao nekog koga bi ta tematika baš mogla da zanima. Knjiga je inače o čoveku koji se penzionisao i dane provodi kao čuvar zoološkog vrta. Jasno je kao dan da bih mogla da se zanimam za tu temu.

Četvrta je konačno bila poklon za drugaricu.

Peta je bila nešto što sam davno pročitala i volim i želela sam svoj primerak da imam na polici.

A onda kad sam konačno rešila da je dosta i stala na kasu, čula sam glas i trećeg prodavca: „Izvinite gospođice…“

  • Ok, dajte mi knjigu.
  • Molim?
  • Samo mi dajte tu knjigu pa da završimo sa tim, jer očigledno ne mogu da kažem ne.
  • Koju knjigu?
  • Pa tu koju mislite da je baš za mene i da bih trebalo da je pročitam. Hoću! Uzimam! Sve može!
  • A pa nisam hteo da vam kažem za knjigu, hteo sam da vam kažem da vam se marama vuče po podu…

Epilog:

Kupila sam šest knjiga. Slovima š e s t. Jednu knjigu sam ušla da kupim, izađem sa šest, a imala sam 5 iz matematike. Izašla sam sa šest knjiga jer naravno da je i poslednji ipak u meni prepoznao nekog ko treba da pročita sve o istoriji filma, ali iz potpuno drugačijeg ugla.

Naravno da sam rekla Da. I konačno izlazim napolje i krećem ka kući, jer sam sat i po vremena bila u knjižari i više nemam snage za druge stvari.
Dolazim na stanicu da sačekam trolu, kad na bilbordu ispred mene krupnim slovima piše:
„60. međunarodni beogradski SAJAM KNJIGA.“

 

Jesen u Varšavi

Zovem se Milutin. Imam 59 godina.

Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao.

Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo.

Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava.

Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi.

Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi.

Žena me je ostavila, glupača.

Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i decu, i mene koji sam isto bio naš.

Plata mi je redovna i pristojan sam čovek. Nikad ne ležim na klupi, nikad ne dobacujem nikome, ne pravim probleme.

Sedim sam i pijem svoje što imam, i tako od početka proleća, kroz leto, u jesen.

Danas mi je prišao jedan tip u jakni od balon svile, s psom i kesom u kojoj su bile dve limenke piva i jogurt i cigarete, i seo pored mene.

Diplomatija pokreta – Acro Shizz

photo by: ©Slavica Dolašević

Acro Yogu su otkrile sasvim slučajno i neplanirano, pre oko 3 godine. Njihov duo Acro Shizz čine Biljana (kao letač) i Danka (kao baza). Upoznale su se na treningu, i otkrile da obe volimo da se igramo. Zaigrale su se zajedno i vremenom je njihova igra prerasla u ozbiljan hobi. Onda su sebi iz zezanja dale ime – Acro Shizz i ubrzo krenule da drže radionice i da nastupaju, tako da je ispalo korisno što imaju i scensko ime, jer su tako počele da budu prepoznatljive i da se izdvajaju od ostalih.
Možda je teško da se tačno definiše ono čime se bave njih dve, ali kad bi morale Acro Shizz bi definisale kao obrnuto propocionalan proizvodu ekstremnih sportova, kojima se Danka bavila i savremenog plesa, koji Biljana donosi u ovu jednačinu. Pod obrnutu proporciju podrazumevaju sve naglavačke poteze koje rado izvode.
Partner akrobatika je izuzetno teška za izvođenje i potrebno je dosta vežbe da bi se pravilno izveli pokreti.Svaki pokret koji se izvede bez padanja, prevrtanja i gubljenja ravnoteže njih dve podrazumevaju da je pravilan. Kontinuiranim vežbanjem, svaki od ovih “pravilnih” pokreta će izgledati lepše i osećaj tokom izvođenja će biti bolji, tako da što se više -duže vežba pokreti će biti “pravilniji”. Osnovne stvari mogu dosta brzo da se osvoje i nauče, ali za naprednije treba dosta upornosti strpljenja i saradnje. Namerno izdvajaju ove aspekte njihove veštine, zato što su otkrile da je potrebno duže trenirati saradnju, odnosno međusobno poverenje pri izvođenju nekog složnog elementa, nego npr. Trbušnjk. Saradnja im je na kraju možda i najbitnija, jer ipak je u pitanju partner akrobatika.
Pozitivne strane bavljenja ovakvim vidom “sporta” su te da se Acro zasniva na poverenju, saradnji, balansu, dogovoru, kompromisu i komunikaciji. A to su užasno važne osobine koje bi svako od nas trebalo da razvija.
Tako se realno može opisati i npr. diplomatija samo što je acro ipak više sport nego politička nauka. (:
Već duže vreme uključene su u projekat Cirkusfere. Cirkusfera je organizacija koja se bavi razvojem savremenog cirkusa, i oni su ih prepoznali kao svoje cirkuzante. Pozvali su ih da nastupaju sa njima i da zajedno razvijaju savremenu cirkusku scenu, i one su se odazvale. Na festivalu dev9t koji je ove godine bio organizovan prvi put u staroj ciglani izveli su u okviru SITE SPECIFIK performansa tačku u rashladnim vitrinama. Obe u jednoj.
Site specific nastup je specifičan po tome što se dešava u zatečenim uslovima lokacije, tako su njih dve u ciglani zatekle rashladne vitrine. Nikada pre nisu bile u frižideru, tako da su rado ušle i krenule da istražuju kako se telo ponaša u isključenom frižideru i tolikom prostoru. To im se dopalo, te je iskorišćeno tokom nastupa.
470x246px_THEY-WILL-MOVE-YOU
Mogle bi da kažu i da su htele da skrenu pažnju na globalno zagrevanje, ali toliko im je sam frižider bio inspirativan da nisu ni osetile potrebu za daljim traženjem značaja.
Preporučili bi ljudima da se oprobaju u Acro Yogi, samo pažljivo. Jako je zabavno i ko jednom proba Acro rado mu se vraća.
Na njihovom FB -u ( Acro Shizz, mogu se naći informacije o budućim radionicama. Trenutno ne drže redovne „treninge“ ali često se okupljaju. Svi zainteresovani su dobrodošli.
Kažu da im je ostalo da probaju sledeće: Danka- „Nikako da probam taj skok sa padobranom, a baš me privlači.“
Biljana – „Nikako da mi izrastu ta krila pa da probam da letim i bez Danke.“