Formula

Ustani. Piški. Operi zube.

Skuvaj kafu.
Očešljaj se, ili nemoj da se češljaš, kako voliš. Ne voliš.
Obuci se.
Složi boje, ili nemoj da slažeš, kako voliš.
Spakuj sve. Ponesi sve.

Pošalji mu poruku ili nemoj da mu pošalješ, kako voliš.

Prospi kafu jer nemaš vremena da je popiješ.
Proveri da li si ponela sve.Proveri sve.
Vrati se da proveriš da li si proverila.
Izađi.

Sačekaj autobus ili nemoj da ga čekaš. Idi peške, tako voliš.

Pazi kako hodaš.
Pazi na torbu.
Pazi na naglo kočenje autobusa.
Pazi na auto koji prolazi kroz crveno.
Razmišljaj.

Ne kasni na posao.
Skuvaj kafu. Jedi nešto.
Završavaj poslove od juče. Radi posao za danas. Planiraj posao za sutra.
Javljaj se na telefon.
Budi ljubazna.
Ponašaj se prema drugima.
Imaj razumevanja.
Ne gunđaj.
Prospi kafu koju nisi stigla da popiješ.
Zovi, idi, vrati se. Ostani, možeš danas, sutra ćeš.
Izađi.
Pazi kako prelaziš ulicu.
Pazi kako hodaš, ne udaraj u ljude.
Jedi nešto.
Javi se mami.
Javi se tati. Javi da si dobro.

Pošalji njemu poruku, ili nemoj da mu pošalješ poruku, kako želiš.
Pritiskaš send.

Završavaj obaveze.
Javi se prijateljima.Budi prijatelj.Ostani prijatelj.
Dođi kući. Nemoj da si umorna.
Moraš danas. Ako ne uradiš moraćeš sutra.
Sutra već moraš novo sve. Sutra nemaš vremena za danas.
Budi kod kuće. Ne moraš da budeš kod kuće
Idi negde. Ostani.
Pusti neku muziku. Ostani u tišini.
Jedi nešto.
Spavaj. Nemoj da spavaš to oduzima vreme.
Opusti se.Nemoj da se opuštaš, izdrži.

Diši. Plači. Vrišti. U sebi.
Jer zamisli kada bi svi disali, plakali i vrištali naglas. Ti bi prva zapušila uši.
Sve je to za ljude.

Straight outta gutter

Iskreno, nisam planirao ni zamišljao da će se stvari ovako odvijati. Čak, do skoro sam bio ubeđen da nemam ni šta da kažem. Zapravo, uvek sam imao nešto za reći, samo nisam umeo to da sročim na pravi način. Sve do skoro.

I onda me malo začudi činjenica koliko se ljudi pronađe u mojim tekstovima, što samo potvrdi jednu moju teoriju da svi mi umemo i možemo da osećamo isto, samo ne umemo jednostavno da se izrazimo. Možda sam im ja samo katalizator.

A ja sam daleko poslednja ličnost kojoj bi neko trebalo da se divi. Imam skoro 33 godine, a iza sebe imam sranja i problema koje neko ne napravi ni za 66 godina. Ali isto tako ispred sebe imam svoju porodicu, bez koje bih sad bio ko zna gde.

U redu je nekome poslužiti kao inspiracija, ali divljenje i idolizovanje može da dovede čoveka samo do razočarenja, u krajnjoj meri. Iskren da budem, imam ogroman Ego, kao i većina muškaraca, i to što mi hrani isti i motiviše me da radim dalje ovo što radim je činjenica da mi ljudi pišu i pričaju da im ulepšavam dane ili nedelje, ili da ih nateram da se zamisle, a to je ono što je danas najbitnije, u svemu ovome u čemu živimo – nasmejati se i razmisliti dobro sa vremena na vreme.

E sad, da se vratimo na pre par godina, kad nisam znao ni ko sam, ni gde sam. Nisam ni imao predstavu da ću se jednog dana baviti pisanjem. Niti mi je to padalo na pamet kao jedna od mogućih opcija. Ali, kako to obično u životu biva, nešto te strefi među oči onda kad se najmanje nadaš, tvoje je samo da li ćeš to prepoznati kao znak i novi početak.

Najviše volim da se bavim međuljudskim odnosima jer mislim da su u biti, koren problema društva danas. Posle toga dolaze ne red takozvani društveni fenomeni i trenutne atrakcije.

Neke životne situacije, i boravak među ljudima kakve ne možete ni da zamislite naučile su me da sve prihvatam sa rezervom i da od ljudi mogu da očekujem sve, u stvari, da me ništa ne može iznenaditi. To su dve lekcije kojih se pridržavam svakoga dana, iako je taj period mog života odavno iza mene.

Što se tiče mog humora i „dugačkog jezika“ – pa, šta da vam kažem, takav sam ceo život. U većini situacija nađem smešnu stranu, a sarkazam u meni mi ne da mira, i na glupo pitanje se osećam obaveznim da odgovorim sarkastično. Volim da provociram ljude, da u njima izazovem neku iskrenu emociju, ma koja ona bila, jer je danas iskrenost retka stvar.

Pre ćeš naći dva žiranta nego nekoga ko će iskreno da ti se nasmeje ili iskreno da ti kaže ono što misli.

Prst u oku društva – eto, to bih voleo da budem. Možda već i jesam, ali što se više oči društva zatvaraju na neke bitne stvari, to ja želim da ulazim dublje i dublje, da se ne opuste, i nikad ne spuste gard.

I priznajem, jeste me ponekad strah. U stvari, strah me je stalno, strah me je da neću biti ono što mogu da budem, nego da ću ostati da tapkam u mestu i da tražim opravdanja za svoje neuspehe u stvarima koje nisam ni pokušao. Ogledalo se ne može slagati nikada, može se samo poviti glava i gledati u beton, a to ni jedan čovek ne bi trebalo da uradi.

Ako me pitate da li sam srećan – jesam, ali da li sam zadovoljan – e to nisam. Mislim da svaki dan mogu bolje i svaki dan sebi postavim neki novi cilj koji ću da ostvarim. Borio sam se sa zavisnošću, i kada svaki dan pobediš sebe, sve ostalo ti dođe kao dečija igra.

Ne postoji stvar koju neko ne može da ostvari, samo ako uloži sto posto sebe u to. I ne postoji čovek koji nema talenta za nešto, samo treba da se duboko zagleda u svoje oči i odluči šta želi.

Sve ostalo će doći vremenom, jer ako sam nešto naučio do sada, to je da trud i rad uvek daju rezultate. Samo se postavlja pitanje ko kakve rezultate želi.
Postoje dve opcije, iz moje perspektive – ili ćete život provesti ušuškani u nekom ćošku, zaštićeni od svih i svega, ali to nije življenje, to je posmatranje života, ili ćete se prepustiti struji koja će vas poneti, sa vremena na vreme izudarati o kamenje i stene, napraviti koju modricu i ožiljak, ali ćete naučiti da plivate u svemu tome što čini i što se zove život.

Ukratko – ili živiš, ili gledaš kako drugi žive, razmišljajući da li si to možda mogao da budeš ti.

Ja? Ja sam odlučio da živim, imam i modrice i ožiljke da to i dokažem.12088514_10153343480484585_5148205684907658684_n

Bar jednom

Dovoljan je mali iskorak. Malo odstupanje od onoga za šta si se spremao. Ovolicko. Taman tolicko da se nađeš u svetu u kome sve liči na ono što si očekivao, sve je skoro isto, ali znaš da nije isto, a praviš se da ne znaš, jer toliko želiš da bude. Čekao si ga u pripravnosti, onakvoj kakvoj si mogao, svojoj najboljoj.

Poznajem čoveka koji je bar jednom rekao – Kad uđeš u pogrešan voz, svaka je stanica pogrešna.

Panično tragaš za dokazima, nalaziš labave argumente da si baš tamo gde treba da budeš, ali ti nešto ne da mira. Zrno graška je negde, daleko od tvog pogleda, baškari se, uživa, zrelo, puno života. Da ti je da budeš to zrno graška, pa bismo videli kako bi kidao život, živeo bi carski, zelen, okrugao, čudili bismo se kako može da se živi. Da ti je da se dokopaš malo zelenog mira. Ovolicko.

A onaj čovek što ga poznajem je bar jednom rekao i ovo – Da budeš viši od vode i niži od trave.

Da ti je bar jednom da budeš miran. Da ti je bar toliko, jednom bar, može i slučajno.

Ritam života

Svaki dan izlazi iz lifta, u skoro isto vreme. Oko ručka.

Na sebi ima pastelne boje, koje ne skreću pažnju i čine je skoro neprimetnom. Neprimetno i hoda. Nosi braon cipele, klasičan model sa malom stabilnom četvrtastom petom i torbu koja se slaže uz te cipele. Frizura joj je na mestu, kao i naočare. Na vrh nosa.

Sedne sama za sto i ne deluje kao da joj to smeta. Više mene muči to što ona sedi sama, ali to je moj problem. Tiho i nenametljivo pozove konobara i naruči gusti sok od breskve. Tašnu stavi u krilo, pije sok i čeka.

Čeka gotovo jelo.

Svaki dan čeka da joj donesu jelo koje je na dnevnom meniju restorana za taj dan. I to je jedino što ja vidim da ona čeka. Da joj lepo spakuju, i zatim da ona to uzme, stavi u torbu i ponese kući. Jer ona zna svoj ritam, zna kako i koliko može, i koliko brzo. I ne žuri.

I kad je vidim tako smirenu i staloženu, sa svojih 70 i više godina, kako tačno zna zašto svaki dan dolazi, zašto je tu, shvatim da je jedino što je gotovo u njenom životu, to gotovo jelo što ga čeka. Sve ostalo mora da čeka nju.

Ona je ta koja diktira ritam.

„ Ljudi su ponekad prelepi. Ne po izgledu. Ne po rečima.

Već samo po onome što jesu.“  M. Zusak,“Glasnik”

 

 

Provod

Čovek kao ja, čovek od oko 40 godina s nekom određenom količinom novca koja mesečno pristiže sa raznih strana, može da se provodi na razne načine, može stvarno svašta sebi da priušti. Može na primer da ide u neku jeftinu kafanu i da se tamo napije i da priča sa raznim ljudima, da se svađa i da se dere, ili da sedi mirno i udobno naslonjen na šank, da puši, i da mu je baš odlično. Može i da ode na kuglanje, može i na skvoš na pola sata jednom nedeljno, može da se vozi polako kolima po gradu, i da gleda sve što ima da se vidi. Može da igra stoni tenis jedno tri sata četvrtkom. Može da kupi bar tri knjige mesečno. Može jednom mesečno da kupi ceo biftek i da ga marinira i da ga posle određenog broja dana spremi na određen način, da koristi svoje odlične noževe i oštre, vrhunski šiljate viljuške, i da uživa kao da je u nekoj skupoj kafani u Njujorku. Može da plati pristojnu teretanu i to da kupi karticu za 30 termina i da ide svaki dan, da se tamo tušira u odličnim kupatilima sa tuševima fiksiranim na zidu, što možda on baš najviše i voli, a nema kod kuće. Može svaki dan da kupi litar soka i da ga eksira na licu mesta onako žedan, bilo kog soka, ono 100% voće i sve po redu. Dakle, taj neko baš može svašta što je nabrojao i mnogo toga još što nije pomenuo, i deluje kao finansijski opušten tip.

Može sve to, ali može i da uzme jednu tenisku lopticu, žutu, i da se s njom igra, potpuno besplatno. Može da sedne na pod, da se nasloni na zid, i da o suprotni zid baca tu lopticu, desnom rukom, i da je dočekuje levom. To zvuči lako, ali nije lako. Nije ako bacaš lopticu pod određenim uglom, i hvataš je, pod sličnim uglom. U pitanju su oštri uglovi. Najoštriji. Toliko oštri da jedva stigneš da pohvataš kuda ide loptica i kako da predvidiš gde da postaviš ruku. Kad kažem ruku, mislim na levu, ako bacaš desnom.

To nije neka nauka. To – gde da postaviš levu. Ali pričinjava veliko zadovoljstvo, ako naučiš gde da je namestiš, kad lopticu baciš desnom na određen način. Nema tu matematike, brzo je to za matematiku, ima samo iskustva, ako bacaš dovoljno brzo i dovoljno jako. Možeš da se odmaraš, tako što ćeš da bacaš lopticu pod tupljim uglovima, da leti duže, da imaš vremena da smisliš gde da postaviš levu. I još nešto, leva ne treba da hvata, leva treba prosto da bude tu gde loptica stiže. Da se otvori i primi je. Spremna. Samo da se razumemo, loptica iz desne prvo ide o pod, da ne kažem parket, pa o zid, pa onda leti u levu šaku. Na dlan. U susret prstima koji će se trenutak kasnije zatvoriti oko nje.

Kao i za svaku ljudsku aktivnost, postoji neka predispozicija, za izvođenje određenih radnji. E pa ja sam talentovan za to bacanje loptice. To razvaljujem, nema mi ravnog, mada se ni sa kim ne takmičim. Samo uživam, svaki put kad mi loptica precizno sedne u levu šaku, ja osetim zadovoljstvo, kao soba i loptica i parket i zid i ja smo jedno. Kad su moji pokreti tako dobro usklađeni sa tvrdoćom i klizavošću parketa, sa zidom i sa fizičko-hemijskim osobinama same loptice, kad mi mišići ruku, kad mi prsti, kad mi se sve tetive u rukama i sav mozak stope sa tom prostorijom i lopticom, kad sve to teče, osećam se da sam u pravo vreme na pravom mestu i da radim pravu stvar. Retko se tako osećam, i retko mogu da taj osećaj prizovem sa takvom sigurnošću, kao kad bacam tu lopticu. Dovoljno je zahtevno i dovoljno mi zadovoljstva pričinjava da uspevam da ne mislim ni na šta drugo, samo slušam ritmične udarce o parket i o zid i o levu šaku. Dva udarca u kratkom razmaku, i hvatanje. Prebacivanje u desnu, pa opet.

Jedinstveni izraz karaktera

Kada se istetovirala prvi put, već je tada imala dosta svojih crteža. Prisustvujući procesu tetoviranja, dobila je ideju da i sama na sebi istetovira jedan od svojih dizajna. Onda je počela da uči kako se tetovira, a činjenica da su se ljudima dopadali njeni radovi, ohrabrila je da nastavi, a zatim je i sve veći broj ljudi počeo da joj se javlja sa željom da im istetovira nešto svoje. Tako je Marija Marković postala tatto majstor.

Oduvek je volela da crta. Pregledala je hiljade tuđih crteža i tetovaža i kaže da to sigurno ostane negde u glavi kao podloga da napravi svoje crteže. Što se inspiracije tiče jednostavno krene da radi i pusti da vidi gde će je odvesti.

Stil koji preferira je geometrizacija i ispunjavanje slike tačkicama, takozvani dot work. Sve tetovaže koje rad, su njen dizajn, a motivi koji je najviše inspirišu su životinje, insekti i geometrijski oblici. Smatra da su tetoviranje i dizajn vrlo srodni i da joj napredak u jednom od ta dva, pomaže da savlada i ovo drugo.

26

 

Kad ljudi dođu za svojom zamisli, sasluša njihovu ideju, pokuša da razume šta žele, a onda kroz svoj stil izrazi to na papiru. Tetovaža se realizuje kada su obe strane zadovoljne.

12255371_10206645098184446_1589881537_o

 

Nit između njihove želje i Marijine realizacije je veoma tanka. Trudi se da ostane dosledna njihovim željama, ali ipak neke stvari tehnički nisu moguće, pretežno zbog toga što vremenom, kako koža stari tako se dešavaju i promene na tetovaži. Ljudima uvek objasni šta može da se dogodi, i samim tim vrši izmene na dizajnu u konsultaciji sa njima.Još uvek zaista nije pronašla svoj stil, još uvek je na početku i ne smatra da je i konačno i sigurna je da će varirati u budućnosti. Za sada radi ono što je trenutno najviše privlači. Ne misli da je njen sadašnji stil jedinstven, ali je svakako autentičan, u skladu sa njenim viđenjem određenih motiva.

Što se tiče predrasuda prema tetovažama danas, kaže da ih neki ljudi i dalje imaju i to je normalno. Određeni tip ljudi će osuđivati ono što im je nepoznato i oduvek je tako.
Tetoviranje je danas itekako prepoznato i kao umetnost, i sve više ljudi koji možda i nisu istetovirani, umeju da prepoznaju i cene dobru tetovažu. Marija ima svoje, i iza svake stoji neka priča, ali to nije nešto što će da podeli sa svima.

Što se tiče “fenomena” i sve veće popularnosti tetoviranja danas, kaže da su se vremena promenila. Više se ne tetoviraju samo “žestoki momci”, već je tetoviranje postalo dostupno svima i prihvatljiv trend današnjice.

Nekada je tetoviranje definitivno bio jedan vid bunta, ali danas nije samo bunt, postalo je izražavanje nečijeg karaktera, obeležavanje bitnih događaja u životu ili prosto način da se telo ukrasi. Na pitanje da li kao tattoo majstor, možeš da napreduješ u Srbiji, Marija kaže – da.

Kao i bilo gde drugo. Važne su posvećenost, vežba i sveže ideje. Mariju možete naći u FFF tattoo studiju pod umetničkim imenom “Reita”.

To je japansko ime, a izabrala ga je jer je ranije slušala dosta japanski rok, pa joj je ostao kao nadimak. Zanimljivo zvuči, kratko je i jedinstveno.

clanak2 (1)

 

Photos by: Marija Piroški

 

Nebo puno oblaka

  1. Šta Đuro Radosavović može da nam kaže o sebi kao Đuri, a šta o sebi kao piscu?

On je ovan-bik, i nije Đura, već ĐurO, navikao je da vadi ličnu kartu i dokazuje da mu je to zaista pravo ime. Đuro voli da pogleda kroz prozor kola, voza ili aviona i vidi kuće i ljude kako promiču, dakle, voli da putuje. Voli miris knjiga i benzina, indijske orahe i sve vrste paste, a najviše voli učtiv i uredan svijet kao i fine kafane sa mnogo novina na stolu. Kao pisac stvara mnogo likova između korica, piše samo prozu (za sad), i često ima makar po jednog lika koji je duhoviti depresivac kriv za sve.

  1. Možeš li da opišeš momenat kad se u tebi rodila želja da budeš pisac i napišeš roman?

Roman je prva knjiga koju sam objavio iako sam imao u šteku kratke priče. Upustiti se u pisanje romana djeluje fundamentalistički čak i autoru. Želja da jednu veću priču spakujem između dvije korice, bez intencija da pravim nešto što bi bilo dopadljivo, rizikujući da postoji opcija da ljudi to vole ili proklinju je trenutak u kom neko postaje pisac. Vjerujem da se pisac ne postaje zbog želje za pisanjem, već zato što „mora“ da piše. Nema drugog izbora.

  1. Kako biraš teme o kojima želiš da pišeš?

Teme se same nameću, a na ovim prostorima ne fali uzbudljivih i intrigantnih tema, nije ovo Švajcarska da živimo bezbrižno i mirno. Svakog dana u kafani postoji mogućnost da upoznamo čovjeka čiji je život romaneskna priča. Nije bitno da li je to što čovjek za šankom priča istinito, bitno je da vas inspiriše da njegovu priču prenesete na papir, da od njega napravite lika kom će čitaoci da povjeruju da je stvaran. Povjerovaće ukoliko postoji emocija.

  1. Iza tebe su kratke priče, eseji i književne kritike, a sada i dva romana. Da li je lakše misao suzbiti u kratku priču, ili je voditi kroz roman, a ne izgubiti nit?

Roman je rvanje sa svim likovima koji se nalaze u njemu. Kad sam završio poslednji roman osjećao sam se kao da sam pravio žurku u antikvarnici i da su došli svi moji pjani prijatelji. Kad su otišli, a nisu ništa slomili, odahnuo sam. Tako sam se osjećao kad sam završio roman, istovremeno sam žalio što su likovi koje sam kreirao otišli iz mog života, a bilo mi je i drago što ih ispraćam. Kratka priča mi je draga, ona je osvrt, tren i mora biti efektna, baš kao poezija. Roman je okean, red talasa, pa mirno more, i opet talasi, i sve tako. Kratka priča je oblak, roman je nebo.

  1. Prvi roman koji si izdao bio je “Budva, bagra i blud”, u kom je Budva okarakterisana kao sporedni, glavni junak romana. Čime je to zaslužila?

Tadašnja Budva me mnogo nervirala, jer je jedan lijep primorski gradić pretvoren u Frankenštajna, u beton-grad. Dosta ljudi piše o onome što ih nervira ili tišti. Sve što se dešavalo izgledalo mi je kao fikcija jer je često bilo apsurdno i upravo zato sam odlučio da pustim nekoliko likova da se igraju na stranicama i napišem roman.

  1. Da li se tvoj prvenac zaista može posmatrati kao “mapiranje stvarnosti” u Crnoj Gori?

Vjerujem da može, jer je Budva zamišljena kao novi Monte Karlo na Balkanu, a sve što je nastalo je tranzicioni Diznilend(izraz utemeljio Dragan Radulović, filozof iz Budve).

  1. Na ovogodišnjem sajmu knjiga, promovisan je tvoj novi roman „Crnogorski roman“. Sam naslov već dovoljno intrigira, ali šta se zapravo krije iza njega?

Dobrim dijelom je riječ o autoironiji. Trudio sam se da spakujem međ korice priču o jednoj generaciji u raspadanju koja se podigla na Mad Max i Terminator nastavcima, a koju su kljukali pokosovskim ciklusom, Njegošem i Markom Miljanovim, a da omladini niko nije objasnio da su to nije stvarni život već književna djela. U mom romanu žive likovi rastrgnuti između tranzicije i tradicije.

  1. Kakve su prve reakcije čitalaca, šta ih najviše “kupuje” i da li se iznenade šta sve nisu znali, nakon što pročitaju tvoj roman?

Često je tako, zato što priče o nekim normalnim ljudima zarobljenim u nenormalnom vremenu i okruženju su obično van radara. To su naizgled obični ljudi koji ni po čemu ne zaslužuju naslovne strane i drže se po strani, i zato su meni takvi likovi dragocjeni. Crna Gora je Felinijevska zemlja, idealna za burlesku i drago mi je što mnogo ljudi smatra roman duhovitim, što znači da sam dobro upakovao „tešku“ priču. Ljudi se najčešće iznenade činjenicom da su do prije čitanja smatrali da znaju sve o Crnoj Gori i mentalitetu.

  1. Kada si poslednji put pisao rukom?

Rukom pišem svakodnevno. Podvlačim rečenice i zanimljive riječi u knjigama koje kupim i čitam, pa kasnije prepisujem i skoro uvijek sa sobom nosim rokovnik u koji upisujem ideje za kolumne, kratke priče, romane.

  1. Da li misliš da su društvene mreže doprinele „popularizaciji“ književnosti i kvalitetnom pisanju, a koliko su na neki način „ubile“ isto?

Društvene mreže su isprva oduzele promišljanje pri pisanju, sve je išlo brzo i niko više ne brusi ono što piše. Ali, ubrzo je stigao tviter sa ograničenjem od 140 karaktera što je navelo ljude da promišljaju i pakuju svoje misli, traže krače riječi, efektnije. Sve što dolazi ima dvije strane medalje, tako i društvene mreže u odnosu na književnost.

  1. Kako i na koji način se jedan mladi pisac, danas pozicionira na književnoj sceni? Da li je lak proboj i kako bi ti sebe „mapirao“ na istoj?

Iako je Kiš napisao savjete mladom piscu, ukoliko bih dozvolio sebi da tom spisku dodam neku novu stavku bilo bi to da je skoro pa nužno da u 2015. mladi pisac bude idealno bezobrazan. To bi značilo da istovremeno pravi otklon od nasleđa, da bude svoj i autentičan, preispituje nasljeđe, kao i da ne zaboravi činjenicu odakle je i jezik iz kog je potekao i na kom piše. Iza sebe imam dva romana koji dopunjuju jedan drugi i oni svojim sudbinama na koje ja više ne mogu da utičem mapiraju mene na toj sceni. Na sceni je nemoguće samopozicioniranje, to je zavisi od mnogo okolnosti.

  1. Kod nas definitivno postoji nova mlada književna scena, koja se svakodnevno proširuje, ali niko od njih nema dodira sa tradicijom. Zašto je kod tebe drugačije?

Moj dodir sa tradicijom zapravo je mačevanje sa tradicijom. Tog protivnika istovremeno poštujem i želim da savladam. Crnogorski roman je priča o sukobu sa tradicijom, nije tradicionalno djelo ni po formi ni po sadržini. Ako bi neko pomislio da je Crnogorski roman zapravo Gorski vijenac 2, biće mi drago kad pročita knjigu do kraja i uvidi da je prevaren, odnosno obmanut. Romani koji u osnovi imaju ideološku priču nikad ne prežive ni par godina, a da ne govorimo o sledećim generacijama čitalaca. Toga sam bio svjestan pri pisanju, zato je ideologija nešto što analiziram i pominjem, a ne nešto čemu bih posvetio roman i vrijeme. Sit sam tradicije u tom smislu, za mene je tradicija dekadentna crta u Francuskoj književnosti, Šekspir u Britanskoj i Dante u Italiji. Ostalo su spomenici, oklopi, mačevi i laži.

  1. O tebi je napisano: „Traga za korenima reči. Sumnja u realnost, veruje u književnost.“.  Šta to znači?

To znači da ne vjerujem novinama, ne vjerujem u istoriju kakvom nam je predstavljaju, već vjerujem knjigama. Vjerujem Floberu, Uelbeku, Stendalu, Karveru, Orvelu i Margarit Diras više nego najvećim istoričarima. Oni su mi dali emociju uz svoje priče o svijetu. Istoričari su mi dali datume i brojeve poginulih, huškali me da mrzim komšiju i da mislim da sam najbolji na svijetu.

  1. Šta privatno čitaš, i koje su knjige koje voliš da poklanjaš?

Čitam Amajlija Roberta Bolanja, Estoril Dejana Tijaga Stankovića i Obitelj Zahara Prilepina. Dakle, tu su Čile, Meksiko, Lisabon, Beograd i Rusija. Putujem kroz tih nekoliko knjiga poslednjih dana. Poklanjam najčešće Karverovu poeziju, Kortasarove priče i Orvelov roman Niko i ništa u Parizu i Londonu. To su mamci za dalja istraživanja tih pisaca na koje će se nadam se upecati oni kojima te knjige poklanjam.

12236669_10153285637698182_876400037_o

Šta sam mislio?

Muškarac od oko 40 godina, 120 kila, visok, neobrijan, kratko ošišan, s crvenom kuhinjskom keceljom, go do pojasa, s tetoviranim portretima majke i žene na podlakticama, bos, na velikoj silikonskoj dasci seče svinjski vrat na krupne kocke, maže ga senfom sa semenkama slačice, pa ga baca u šerpu na čijem se dnu puši vruće domaće maslinovo ulje. Posle nekoliko minuta dodaje sitno seckan beli luk, ruzmarin i listove žalfije. Mrvi zrna zelenog bibera nožem. Stavi ih na dasku, preko njih nasloni nož, pa se on nasloni. Sve pršti. Ubacuje biber. Meša. Dodaje žuti šećer i ljutu papriku. Meša. Sluša Hendrixa. Machine Gun/ Voodoo Child (Slight return)/ Wind Cries Mary/ Spanish Castles of Magic/ If 6 was 9. Tih pet pesama se vrte ukrug. Ono to često radi, sluša jedno te isto po ceo dan. I puši.

Onda popije malo rakije pa sipa čašu vina preko mesa. Hladi se ono ulje, i prska dok vino ključa. Počinje dinstanje. Muškarac gasi cigaretu, ubacuje u šerpu gomilu oljuštenog krupno isečenog duguljastog paradajza, posoli, promeša sve, smanji vatru i ostavi to polupoklopljeno sledeća dva sata. Za to vreme čita jednu knjigu najmanje deseti put, pije onu rakiju i puši, i povremeno ode da promeša. Pred kraj proba, doda soli, pa još malo bibera, pa malo suve ljute paprike i malo šećera. Opet proba. Ugasi vatru i ne dira više.

Onda čeka pola sata da se ta svinjetina smiri, pa da je servira sebi u četvrtasti tanjir, da baci šaku rukole preko nje i poprska sve tankim linijama balzamiko paste, da sipa sebi čašu istog onog vina kojim je zalio meso, da otkine okrajak hrskavog belog hleba i da ruča.

Za ručak oblači majicu. Belu na bretele. Kecelju kači na naslon stolice i gleda u tanjir. U sedam krupnih kocki svinjskog vrata ulepljenih blago ljutim aromatičnim paradajzom, nemarno složenih na beli tanjir. Rukola pokriva dve trećine mesa i deo beline tanjira. Zbog balzamiko paste sve izgleda kao da je ispalo iz časopisa. Muškarac ubode viljuškom najbliži komad mesa, odseče parče oštrim nenazubljenim nožem, stavi zalogaj u usta, žvaće, proguta, sačeka malo i kaže – To sam mislio.

Tačan odgovor

Tri slike.

1.
Jednog Vuka je pitala učiteljica: – Je li, Vuče, šta je veće 6 ili 100?
I Vuk je odgovorio: – Šta me briga.
I nastavio da se bavi svojim životom.
Jer tačan odgovor je važan samo onome za koga je tačan. Vuku je važno da ode za vikend i da nađe zmaja Džoa koji živi na izletu. A to ama baš ništa ne zavisi od matematike.

2.
Mislim da kad sunce zađe u more, ribama more svetli ispod površine vode
Jer kako da znamo da ne svetli kad mi nismo ribe i ne znamo šta ribe vide.
Mi znamo samo ono što su nam rekli. Tačan odgovor je da svako ima svoj odgovor.

3.
U portirnici Nacionalne službe na zidu stoji zalepljena gitara isečena od kartona u prirodnoj veličini. Gitara je lepo obojena i sa zalepljenom slikom Brajana Džonsona .
Kaže portir: “ Mnogo volim AC/DC. Nekad sam bio roker, sad sam portir.
A onda doda tišim glasom, i sad sam roker, ali kad svi odu kući!“.
I nasmeje se.
I to je tačan odgovor na sve.

Pobeda

To je bilo na Tari, u šumi, u šetnji.  Ja sam hodao a moja žena je trčkarala okolo. Ja sam mislio o evoluciji, a ona se igrala s našim psom, i u jednom trenutku sam joj rekao da mislim da je moguće da će ljudi za neki broj godina, nešto deset hiljada ili sto ili nemam pojma, imati velike glave i mala tela, i da neće imati kosu.

Ona ima lepu bujnu crvenkastu kosu, i nema veliku glavu i malo telo, nego je baš zgodna i zna da je zgodna i voli što je zgodna. Njoj takvoj se takva pretpostavka uopšte nije svidela. I još sam joj rekao da kad bi neko, nekako, došao sad iz budućnosti i pogledao je, verovatno bi mislio da nije nikakva riba i da je u stvari malo i nakazna. To joj se tek nije svidelo.

Okrenula se prema meni, sa suncem u pozadini, stavila levu ruku na kuk, desnu digla u vis, malo radila kukovima levo desno, dignutom desnom rukom simultano pravila krugove, zavrtela glavom tako da joj se kosa razletela preko popodnevne sunčeve svetlosti  i rekla –Ma nemoj, a šta ako bih ovako uradila? Je l’ bi i onda taj tvoj mislio da sam loša riba?

Dok sam je gledao onakvu u sred šume, shvatio sam da bi taj mogao da dođe i iz milion godina daleke budućnosti, ali da bi i on zanemeo, proradio bi mu neki zaboravljeni gen i zaljubio bi se. Rekao sam joj – Ne bi mila, sigurno ne bi rekao.

Onda je nastavila da trčkara po šumi, nemarno odnoseći pobedu nad milion godina evolucije. To je kad je čovek zgodna žena, ne može mu niko ništa.