Nova

Novu i srećniju i bolju Novu godinu želim svim:

Đubretarima koji dežuraju to veče koji su zbog nas budni i rade.

Svim dežurnim lekarima, medicinskim radnicima, gerantološkim radnicima i apotekarima, koji su zbog nas budni i rade.

Svim vozačima Gsp prevoza i taksistima,koji su zbog nas budni i rade.

Svim ljudima koji rade kao obezbeđenje večeras.

Svim dadiljama.

Svim dežurnim službama i dispečerima.

Radio voditeljima, TV voditeljima.

Dežurnim prodavnicama.

Čuvarima na Kalemegdanu.

Svim beskućnicima.

Svim ljudima koji su sami večeras i koje niko neće nazvati.

Svima onima koji su zajedno, a sami.

Svoj deci koja je na ulici večeras.

Svim uličnim psima i mačkama.

Svim volonterima.

Sve moje misli večeras idu njima.

A vama ostalima želim da otvorite svoje srce, stegnete mu..znate šta treba da stegnete i sami se postarate da vam Nova godina bude po meri.

I dobro razmislite šta vam je po meri, da li da su srećni praznici, da ste prazni ili srećnici.

Srce zna.

Nova godina

Hodao sam, tražio sam je po okićenim ulicama. Ljudi oko mene su se brzo kretali. S decom u rukama, s decom na ramenima, s decom u stomacima. Pijani ljudi. Veseli ljudi. Namršteni. Nasmejani. Jedan je kupio sve što može da ponese. Jedna nije kupila ništa, skakutala je, laka. Jedno dete je vrištalo ispred izloga, a otac ga je prejako cimnuo za ruku, pa je dete zanemelo. Jedan priča, stoji u kontra svetlu, para mu zlazi iz usta pa svaka reč kratko ima svoj oblik. Jedan mali pretrči ulicu neverovatnom brzinom, plete nogama, ugledam mu lice na trenutak i na njemu vidim dobru vest. Sigurno trči da je prenese nekim srećnicima. Kroz izlog vidim lepoticu koja proba cipele, gleda svoja stopala u crvenoj kožnoj obući s štiklama, zadovoljna je, kupljeno. Dobro joj stoje te cipele, nema šta. Pomisim da je to ona, ali i pre nego što sam pomislio, znao sam da nije.

Onda sam vozio. Možda se i ona vozi kolima, mislio sam se tada, čeka da stanemo jedno pored drugog na semaforu kod Metropola, i da je ugledam kroz prozor. Na semaforu kod Metropola stane pored mene auto, međutim, u njemu je muškarac sa gomilom garderobe na suvozačkom sedištu, koji plače. Ugleda i on mene, obriše levom šakom lice i navuče kapuljaču. Vozim dalje i tražim. U automobilima isti ljudi kao i po trotoarima, samo što se voze. Nema je nigde.

Vozim se i ja, slušam muziku, verovatno je više i ne tražim. Dobar je život prema meni u tom trenutku, ništa me ne boli, dišem bez problema, cipele su mi udobne, frizura odlična, pogled mi je bistar, ispran. Okrenem ka kući, zaglavim se na Brankovom mostu, stojimo svi, magla se spušta i onda je ugledam. Nova godina stoji na pešačkoj stazi, gleda okićen grad u magli, stoji u sivom raskopčanom kaputu, raščupana. Provuče desnu šaku kroz kosu, a u levoj za ruku drži lepu, krpenu, pocepanu lutku. Baci lutku u reku, preskoči betonsku ogradicu i uđe mi u kola, bosa.

Kaže – Opet si me našao. – Kažem – Jok i nisam.

Najradosnija vest

Ušao je u autobus na prednja vrata. Dve stanice pre toga, mislio sam se da li da izađem. Loše sam spavao, svašta sam sanjao, autobus se čuo kao traktor, i nešto metalno povremeno je lupalo o nešto drugo metalno. Pomislio sam – Ova buka veliki stres za mene, danas. – Onda sam pomisio – A šta da mi je život za danas spremio neke stvarno velike stresove? Možda sam samo razmažen? – Pa sam se setio da pomislim – Ali mi nije spremio, i nije me sramota što mi ova buka smeta.

Čim je ušao, viknuo je – Deco! Dečurlijo! – Muškarac od oko 60 godina, s prosedom kosom do pola leđa, u kožnom mantilu, s kožnom jaknom preko njega, zakopčanom, i s prevelikim patikama na nogama.

Svi smo ugroženi! – vikao je i hodao ka srednjim vratima. U rukama je nosio kožne uloške za obuću. Jedan od njih je bio crvene boje. Digao ga je desnom rukom – Crveni karton za obuću! Preuska vam je obuća! Svi smo ugroženi! Deco!

Gledao je obuću svima pored kojih je prolazio i govorio, skoro svakom pojednačno – Preusko! Preusko! Pre-u-sko! – Autobus je sve vreme bio preglasan, ali on je mnogo puta sve ponavljao pa sam skroro sve čuo. Nekoliko puta je rekao – Najradosnija vest je… – Ali ja nijednom nisam uspeo da čujem koja je to vest.

Dve stanice se vozio. Izašao je kod Glavne pošte i dok su se vrata zatvarala mahao nam je ulošcima i gledao nas kao da nemamo pojma i ništa ne razumemo.

Nisam izašao kad sam pomislio da izađem, dočekao sam da ga vidim i čujem, sve nam je rekao i ja sam skoro sve čuo. Sve osim najradosnije vesti.

Zagrljaji su jednostavno „strava”

  1. Zašto baš zagrljaj i kako je nastao projekat “Hug more” ?

Zagrljaji su jednostavno strava i prosto ne možemo to dovoljno da naglasimo.

To je gest s kojim gradimo poverenje, osećaj sigurnosti i razvijamo otvorenu i iskrenu komunikaciju. Zaista je mnogo razloga zbog kojih je zagrljaj nešto što je stvarno dobro za nas. Neki od njih su i naučno dokazani.  Na primer, prilikom zagrljaja luče se hormoni kao što su oxitocin, serotonin, a smanjuje se nivo kortizola pa samim tim i stresa…i na kraju dođemo do toga da su i lekoviti : ). A projekat je krenuo iz hobija sa idejom da preraste u neki mali biznis. Tačnije ja sam u tom period učila da vezem, pa se onda ubrzo postavilo i pitanje šta je to što treba pravit, a da ima smisla i da nije samo prosto kopiranje nekih postojećih shema sa interneta ili iz časopisa… tako smo došli do poruke Hug More, koja je inače jedan od mojih životnih principa :). Kasnije se to (zahvaljujući dizajneru među nama : ) ) pretvorilo u seriju zanimljivih proizvoda koji su u stvari mali i lepi podsetnici kojima je osnovna funkcija upravo to, da podsete ljude na zagrljaj. Svi mi negde znamo i kontamo da je zagrljaj dobra stvar i da ga treba praktikovati što češće, kao i mnoge druge dobre stvari, ali nas brz tempo života, svakodnevnica i informejšn overload uzmu pod svoje pa na kraju zaboravimo na te naizgled male ali zaista bitne stvari.

  1. Šta sve obuhvata sam projekat i kome je namenjen?

Namenjen je svima : ) odnosno svima koji se slažu sa ovom pričom da je zagrljaj strava i dobar i da ga treba što češće podeliti sa sebi dragim i bitnim ljudima. Projekat za sada obuhvata nekoliko proizvoda, magnete za frižider, uramljene vezove, uramljene ilustracije štampane u zlatotisku i trenutno aktuelne novogodišnje i božićne ukrase u dve opcije – gravirane i štamapne u zlatotisku.  Za sad postoje i par stvari koje su dostupne kao free download na našem sajtu a to su shema za vez te naše krilatice Hug More, za slučaj da neko želi sam da izveze svoj podsetnik, kao i wallpaper za kompjuter koji kroz ispisane citate nosi istu poruku. Možete saznati više na ovom linku http://www.hugmoreproject.com/free-download

  1. Kako reaguju ljudi na vaš projekat i da li su nepoverljivi prema tome?

Reaguju na razne načine, uglavnom su to dobre i lepe reakcije, najverovatnije zbog toga što informacija obično dođe do pravih ljudi : ). Nismo nešto primetili tu nepoverljivost, ali ima ljudi kojima zagrljaj ne znači mnogo i pored toga što mi mislimo da greše i propuštaju dosta, nismo posebno razočarani time. Nije nam namera da nametnemo ljudima celu tu ideju ili naš doživljaj zagrljaja, iako se nećemo buniti ako se tako nešto i desi : ) šta više bilo bi nam baš drago, ali naš osnovni cilj  je da jednostavno podsetimo na zagrljaj sve one koji već i sami negde znaju da je to sjajna stvar.

  1. Kakvi sve zagrljaji postoje?

Postoje razni, verovatno koliko ljudi toliko i različitih zagrljaja : ) ali ih definitivno možemo razlikovati po kontekstu tj. situaciji i po akterima, odnosno ko ih daje, kome, zbog čega i naravno na koji način. Kako grlimo, mnogo govori o nama i našoj energiji. Mi volimo one sa dobrom namerom i još boljom energijom : )

 

  1. Da Ii se zaista nedovoljno grlimo?

Pa individualno je, neki da a neki i ne. Ali ako krenemo od ideje da ne bi mogli previše da se grlimo, onda da, uvek bi mogao još po koji da se desi. Jednostavno, zagrljaja nikad dosta.

  1. Koliko se vi često grlite?

Sve češće i češće : ) \o/\o/ Prošlo je godinu dana od kako se bavimo celom ovom pričom i možemo slobodno da kažemo da smo konačno ušli u fazu gde oboje podjednako često iniciramo zagrljaj. Ispostavilo se da je odličan za rešavanje svih nesuglasica koje su ipak neminovne u ovakvim zajedničkim poduhvatima : )

  1. Po čemu se meri uspeh vašeg projekta?

Definitivno po reakcijama i feedbacku koji dobijamo, pogotovo od ljudi koje ne poznajemo. Naša namera je bolje stanje duha, našeg i ljudi oko nas. Naša zelja je da vidimo više zagrljaja i više dobre energije, i zaista verujemo da zagrljaj može u mnogome da doprinese. Pomisao da sve ovo što radimo može da ima uticaj na nekom globalnom nivou je sama po sebi sjajna, a da se na kraju to i desi – to bi bio najveći uspeh. Naravno da bi voleli da ovaj projekat preraste u nešto samoodrživo, za sad je definitivno više ulaganje ali to je ok, verujemo u to što radimo i svesni smo da je za nešto što bi se nazvalo uspehom potrebno vreme i mnogo uloženog truda i energije. Za nas je npr. činjenica da vi želite da širite dalje ovu našu ideju i pozitivnu energiju već samo po sebi jedan mali uspeh.

  1. Da li i na koji način ljudi mogu da budu deo “Hug more” projekta?

Naravno, da grle sebi drage ljude što je češće moguće! : )

U planu nam je da uključimo još neke dizajnere, umetnike i kreativce generalno kako bi ponudili malo širi spektar viđenja ove naše ideje. Mislimo da su mogućnosti neograničene i da na koji god način i kroz koji god mediji i koliko god puta rekli Hug More, neće biti previše. U ostalom, ovo nije zaštićen projekat ili poruka, niti će ikad biti, i ako neko želi da napravi nezavisnu interpretaciju i ispromoviše istu ovu ideju, mi nemamo ništa protiv. Isto tako, otvoreni smo za ideje i predloge i jedva čekamo da vidimo gde će sve ovo da nas odvede.

„Prohujite sa Vihorom“

Putujuće pozorište – teatar VIHOR, stvoren da napravi kulturni haos i otputuje.

Jedan od glavnih osnivača ovog putujućeg pozorišta je glumica Nevena Ristić.
Na njenu inicijativu okupila se grupa istomišljenika i započela ovu priču. Zajedno su rešili da spakuju svoju ideju u teatar i krenu na put. Ideja je uvek postojala, samo je bilo pitanje vremena kada će ona dovoljno da sazri zajedno sa njima, i kada će hrabrost za pokretanjem nečeg novog da ih obuzme sasvim, pa da je tako zrelu zgrabe i ožive.

Septembar je bio preloman.

U septembru mesecu, u stanu jednog od članova, na prvoj čitajućoj probi, prvi put se okupila ekipa Vihorovaca, i putujući Teatar VIHOR je počeo zvanično da živi.

I kako su točkovi ove putujuće priče sve više počeli da se ocrtavaju i ostavljaju trag, tako su vremenom kroz trud i rad počela i da im se otvaraju vrata na mnogim mestima, pa su preko proba po stanovima i parkovima došli do pozorišnih i starih bioskopskih sala širom Beograda.

Putuju kombijem i u isti se potrpaju svi zajedno sa svojom scenografijom i kostimima…pa na put! Prvi projekat kojim je Teatar VIHOR rešio da se predstavi, jeste komad hrvatskog pisca Mire Gavrana „Teško je reći zbogom“, rađen u režiji Marije Lipkovski.
Od ekipe tu su i asistent reditelja Ana Popović, dok glumačku podelu čine Ivan Mihailović, Nevena Ristić, Nina Janković i Dragana Dabović. Produkciju vodi Nataša Janković.

Simbolično su odabrali da prva premijera, ovog najmlađeg pozorišta bude u najstarijem srpskom pozorištu Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. Od premijere nisu očekivali ni puno ni malo…A utisci nakon iste su, da poseduju maleni dijamant koji tek treba da se brusi…Jer ovo je svakako maraton, toliko veliki maraton da je nezahvalno objektivno odmah na početku, ocenjivati uspeh njihovog rada. Zato je tu publika koju treba ispitati, jer sudbinu ovog pozorišta svakako ta ista publika i piše.

Kažu da se uz dobro naoružano strpljenje sve se može sklopiti.
A oni su naoružani kako talentom i voljom, tako i strpljenjem i ljubavlju.

Plavo

Plavi kit ne zna da je plav.
To je samo nama ljudima važno. Njemu je važno da pliva.
Plavi kit je nekad dugačak i do 33 metra.
To je samo nama ljudima važno.
Plavom kitu to u prostranstvu okeana nije važno.
Okean je veći od njega. On tu može da pliva.
Plavi kit je nekad težak i do 150 tona. Nekad i više.
To je samo nama ljudima važno. Plavi kit se sigurno ne opterećuje svojom težinom dok pliva.
I sigurno niko plavom kitu neće reći da je debeo.
Bar ne u blizini njegovog repa.
Plavi kit može da pocrni ili pocrveni na suncu. Baš kao i čovek.
To je da shvatimo da i najveći imaju svoje slabosti.
Tada, kada pocrveni, ja zamišljam da je ljubičast. ili zaljubljen.

Baš kao i ja.

Plavi kit ima najmanje grlo na svetu. Nema stvarno, ima i manjih, ali za mene ima.
Plavi kit ima toliko malo grlo da ne može da proguta ništa veće od lopte za plažu.
Plavi kit koji je progutao mnogo lopti za plažu, njemu je u stomaku stalno nemirno i stalno igra.
Ali mu je stomak šaren.
To što plavi kit ima toliko malo grlo, to samo znači da mu je nekad jako teško da proguta sr…Znate već šta mu je teško da proguta.
Osim ako nisu u obliku lopte za plažu, napumpana i šarena.
Ali zato plavi kit ima ogromno srce.
Srce plavog kita je veličine manjeg automobila.
To znači da u njega može da stane više ljudi.
Važno je samo da se ne svađaju u kolima i da paze kako zatvaraju vrata za sobom.

Srce plavog kita je najveće na svetu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Maia

22:35 More je hladno. Ludim od hladnoće. Duboko je, moram gore.

22:42 Dobro je. Toplo. Skoro pa da je toplo. Gladna sam. Mrlje su na površini. Osećam im srca kako kucaju. Foke.

22:43 Grizem. Čovek. Mnogo kostiju. Neću.

22:44 Krv. Vrištanje. Idem dalje.

22:53 Gladna sam.

22:59 Gladna sam.

23:04 Orke. Njih šest. Gladne su.

23:05 Bežim.

23:06 Bežim.

23:07 Bežim.

23:08 Mnogo ih je. Love me u čoporu. Kruže oko mene. Vole me. Vole moje mišiće, moju krv i moje kosti. Vole moje oči i moju dušu. Vole moje proteine, masti i ugljene hidrate. Vole moje minerale i vitamine.

23:19 Ubiće me njihova ljubav.

23:20 Ubiće me, gotova sam.

23:21 Neće me ubiti.

23:22 Gledam jednu orku, pratim je telom, pratim je bočnim linijama, osećam joj srce, plaši se, ta ne sme da mi priđe. Zaletim se u nju. Nosom u stomak. Pa opet. Pa joj odgrizem peraje, odgrizem joj i malo stomaka. Krv. Sve je crveno. Luda sam od krvi. Udaram. Najbrža sam u svemiru. Ne dam proteine. Prođem. Pobegnem. Zaronim.

00:29 More je hladno. Ludim od hladnoće. Moram gore.

00:34 Pokušam da izronim. Mreža. Kavez. Ljudi. Čujem muziku. AC/DC – Back in black. Volim tu stvar. Svedeni rifovi, sloboda. Ali tu je kavez. Zatvor. Vole me ljudi. Vole moje nizove oštrih zuba. Vole što sam velika. Vole da me gledaju. Vole da se fotografišu sa mnom. Vole da me ubiju. Back in black – Odlična pesma. Volim australijski rokenrol. Onaj tip u bermudama mi je okej. Pojela bih ga zbog tih rifova, mada teško varim toliko kostiju. Ali bih mu učinila. Pojela bih mu i onog nabijenog ortaka s kapom. On je nešto masniji, simpatično je dežmekast, sigurno ukusniji. Gitare bih im pojela, gutala bih njihove cipele, njihove snove i veštine. Njihova iskustva i zanose. Svarila bih to sve kao finu masnu foku. Pojela bih njihove porodice, tonce, ekipu sa rasvete, komercijaliste, knjigovođe i računovođe, pojela bih vozače kamiona i pilote, stjuardese i kopilote. Volela bih ih do poslednjeg proteina, vitamina i minerala.

05:36 U kavezu sam. Dan je, vidim sunce. Nema muzike. Ne mogu da izađem. Udaram u čelične šipke kaveza. Boli me. Udaram još. Boli me još. Udaram. Krvarim. Krv. Luda sam.

07:22 Ja sam Maia, kraljica, lepotica, ja sam leptirica, ja sam duša svemira, ja imam velika bela krila koja će da me odnesu iz ovog kaveza.

07:23 Nose me krila, daleko, letim mirno, spokojno, nasmejana. Lepo je na vazduhu, sunce me greje, mašem krilima sporo i snažno, pa ih raširim i pustim da me nose vazdušne struje. Ptice su zgranute. Ptice mi ne veruju. Ne verujem ni ja pticama. Sama sam, kao i uvek.

08:42 Nema više vetra, samo sunce, koje me greje, koje me suši, koje iscrpljuje. Sunce mi smeta, sada.

08:43 Zaronim. Obrišem krila sa svog tela. Peraja ostavim, i zube, oštre, u nizovima. Ostavim i svoja dva oka, nežna i bistra. Ostavim sve što mi se ostavlja, i znam da sve mogu da obrišem, i to me uznemirava. Uznemirim se.

08:45 Uznemirena plivam, i pojedem dve škarpine, od uznemirenosti.

08:46 Osećam ih u želucu. Mirne su. Komadi mesa, četiri polovine. Nema tu života. Osim mog. Uzela sam im sve, osim duše. Duša ne može da se pojede. Kuda duša ide ne znam, znam samo da nisam nijednu svarila. Osetim povremeno trzaje nekih duša, poneko iskustvo uđe u mene, ali sama duša, nikad. Ove dve škarpine nisu bile neke umetnice, tvrdim. Umem da osetim umetnika kad ga pojedem. Jedan čovek koga sam pojela bio je veliki umetnik. Ribar. Pojela sam ga u verovatno najlepšem trenutku njegovog života, i on je to znao. Uletela sam mu u najbolji ulov, pojela i ulov i njega. Nije znao da je umetnik, i mislim da ga to nije ni zanimalo. Odgrizla sam mu pola čamca, pa pola njega, pa sam ih dovršila, i njega i čamac. Pogledao me je polovinom tela. Ništa, ni strah, ni užas, ni iznenađenje. Taj tip je sve razumeo. Shvatio je da je moj ručak bitan kao i sve drugo. Kao i njegov ručak. Na njega je došao red, i on je  bio spreman. Umetnost je spremnost. Videla sam, i pojela sam umetnost, i sad znam. Umetnost je biti spreman da umreš, odmah, sad. Bez smrti, umetnost bi bila samo još jedna veština. Zanat koji može da se nauči dovoljnim brojem ponavljanja.

08:47 Blagoslov umiranja razumeju samo besmrtni – kažem mrtva hladna, samoj sebi, u hladnom moru.

08:49 Izaberem jednu devojčicu na plaži, koja sedi pored mora, na pesku. Gleda u horizont. Zaletim se na nju, izronim, i nasučem se neposredno ispred njenih nogu. Nosi platnene baletanke, roze, mokre od mora. Kažem joj – Ja sam Maia, jedno telo, jedna duša, jedna ljubav, ja sam jedan život, jedini koji postoji.

08:51 Ona mi kaže – Znam mila, tu si zauvek, nezaustavljiva, bela i velika, srećna i bespomoćna. Nežna, surova, u život zaljubljena devojčica, oslobođena u telu velike bele ajkule. Ti si lepotice smrt, u svom najrazumljivijem obliku.

09:01 Magla se vuče po još uvek mirnoj površini mora. Krstarim, veličanstvena. Mnogim živim bićima je ovo sudnji dan. Životi će im se danas ugasiti, možda bez nagoveštaja, prema nasumice utvrđenom rasporedu.

Slučajno u prolazu

Sedeli su na klupi u parku. Sami. Deda i unuk.

Park je bio prazan i sem slučajnih prolaznika koje je put tuda navodio, niko se nije preterano i bez potrebe zadržavao. Imala sam potrebu da se zadržim. Mali je plakao.

Parališu me tuđe suze. Iako je scena bila intimna i prilično lična, stala sam nedaleko i gledala u njihovom pravcu bez imalo stida. U jednom trenutku sam čak i pomislila da je neopravdano i možda malo čudno što samo tako stojim bez razloga, pa sam ipak sela na klupu preko puta, i pravila se da se bavim nekim u tom trenutku izmišljenim poslom.

Mali je plakao, a deda je sedeo pored njega i ćutao. Nije imao nikakav izraz na licu, osim strpljivog čekanja. Nije navaljivao. Nije gledao u njega. Pogled mu je bio mirno prikovan na opalo lišće koje se gomilalo ispred klupe, a ruke mirno prekrštene u krilu. Pustio ga je da plače i čekao. U jednom trenutku mali je progovorio.

– Ukrali su mi sličice u školi.
– I zato plačeš?
– Pa da, saterali su me tamo u dvorištu i kao hteli su da vide šta imam, i onda su mi uzeli I nisu hteli da mi vrate.
– Pa dobro, dešava se. Nije to najstrašnija stvar da zbog toga plačeš. Čuvaj se za strašnije, a i tada ne moraš da plačeš, moraš da naučiš da pobediš strah. Kupićemo druge sličice.
– Ali deda ne možemo da kupimo druge. Koštaju 70 dinara.
– Pa šta ako koštaju, nek koštaju.
– Ali deda, ne mogu opet da tražim pare. Neće mi dati, trebaju im. Kaže mama da je glupo da trošim na nešto što nije važno.

Deda je izvukao novčanicu iz džepa od sto dinara, krenuo da je daje unuku i na pola puta kao da se predomislio, pogledao u onu novčanicu, pogledao u unuka i pocepao je na dva dela. Dve polovine papira pale su na zemlju.

– Nemoj nikad da pristaneš da ti drugi odrede šta je važno. Koliko ove pare zaista vrede najbolje vidiš kad ih pocepaš. Lako se cepaju. To što su tebi sličice važne, vredi mnogo više.

Zatim ga je zagrlio i poljubio u kosu.

Sedela sam tako još neko vreme , paralisana scenom i slagala sličice u svojoj glavi.

U meni se razlivala neka emocija , koju kad bih morala da uporedim sa nečim, možda opisala kao udar groma direktno u tebe, čija snaga čini da ti krv proključa i da ti oči zasvetle ludačkim sjajem da ljudima bude neprijatno da te gledaju u oči, ili da ne mogu da skinu pogled sa njih, a u istom momentu iz usta krene smeh koji nisi siguran da li je zaista smeh ili vrisak.

Mislim nije me nikad udario grom, ali tako bih opisala.

Tad u tom trenutku odjednom sve mi je bilo jasno. Ne postoje samo slučajni prolaznici, uvek postoji samo razlog, zašto si slučajno, to bio ti.

Teorija svega

Ležali smo na podu, ja sam gledao utakmicu i namestio sam se tako da osećam kako joj kuca srce. Nisam imao pelenu za nju, a ona nosi pelene po kući jer je stara i kad zaspi ne može da kontroliše bešiku.

Splet okolnosti je doveo do toga da pelene nema, niti u tom trenutku može da se nabavi. Onako gluvoj, kakvom ju je starost napravila, rekao sam joj da bi bilo dobro kad ne bi piškila dok spava jer će nam se uvući taj neprijatan miris u kuću, naročito ako se popiški po parketu, pa drvo upije, rekao sam joj da će nas to odvestu u nezgodnu situaciju koju nećemo lako rešiti.

Njena pelena je uvek ujutru skroz mokra, poslednjih godinu dana je tako. Odmah sam, čim sam se probudio, otišao da tražim gde se ispiškila po kući. Nisam našao. Temeljno sam pretražio celu kuću, sva moguća i nemoguća mesta sam pregledao, zavirivao sam i u WC šolju, nisam zanemario nijednu mogućnost. Nigde barice, ni vlažnog parketa.

Tu nema šta da se objašnjava. Nema ni šta da se razume. Zamolio sam gluvog psa da jedne noći ne piški u snu i on nije piškio. Od toga može samo da se umre ili da se živi zauvek.