Korinđanje

Mala Amerika je naselje jednog grada u Banatu, u kome sam odrasla i živela najveći deo svog života.
Svake Badnje večeri, znalo se – Korinđanje. Kesu u ruke ili ceger na rame, naučena jedna ili dve
pesmice – čisto da ne korinđaš svima isto ili ako te teraju dve da čuju za više darova i pravac komšiluk. Išlo se u grupama, posle smo delili dobit na ravne časti i nosili smo „ulov“ kući. Bilo je svega.
Od suvih šljiva, oraha, jabuka, narandži, mandarina – šta je koja kuća imala da ponudi, do bombona, čokolada i neretko para. Badnje veče je bilo komšijsko, zajedničko, dečije.
Posle smo prepričavali šta nam je ko dao i koliko se ko „otvorio“. Radili smo sve zajedno.

Nisam dugo videla Korinđaše.
Zatvorila su se mnoga vrata, kriza ih je zatvorila.
Zatvorila ih je nemoć da pruže nešto, i sramota ih je sprečavala. A i dece je bilo sve manje.
Mada, svake godine nama bar jedni zazvone na vrata, kažu, valja tako. Kažu i da kuća koju ne posete ili koja odbije korinđaše biće tužna cele godine, neće biti smeha u njoj, jer nisu otvorili vrata ovim vesnicima Božića.

U korinđanje ide mladost jer je dečiji smeh ono najradosnije što treba da se čuje u kući preko cele godine.
Večeras su bili, više njih, u grupama, kao nekad. Sa kesama u rukama i vrećama preko ramena, zajedno. Dečaci i devojčice.
Dečaci su bili hrabriji da zvone, ali su devojčice morale da probiju led i korinđaju prve. Otišli su nasmejani i zadovoljni, ostavili su nas nasmejane i zadovoljne.
Par minuta kasnije, odlazim do prodavnice jer naravno mami uvek treba „još nešto“ i na igralištu kod crveno-belih stubova, stoji grupa od desetoro dece, dele ulov i drže mobilne.
Pište oni mobilni, a oni se dovikuju:„Ej, ovi su završili kod „Vojnog“, evo sad ću da im kažem da smo mi ovde gotovi, idemo sad u Solitere.“
Tako da znate moji „Soliteri“, vi ste sledeći. Otvorite vrata korinđašima, podarite im osmeh ako nemate šta drugo. Vratio se Božić.
Vratila su se deca u Malu Ameriku.
Srećni vam praznici dragi ljudi! Nadam se da ste spokojni i srećni sa onima koje volite, ako niste -nadam se da ste mirni sa sobom.
Posebno srećno nekima preko, sa kojima smo odrastali, a čiji smeh i danas odjekuje Malom Amerikom.
Korinđašica:
„Ja sam mala Julka, rumena k’o ćurka
daj gazda vina il’ rakije za Božić kod kapije
ako nećeš ništa dati ja ću Božić oterati!
Dođi meni ti u goste i znaj da svi ovde poste
zato može rakijica pasti u njoj nema nimalo masti
pa i pride malo piva, da godina ne bude siva
I dok godina polako teče, SREĆNO SVIMA BADNJE VEČE!

Ukus neba

Sneg mi škripi pod zubima. Ne zatvaram usta ovih dana. Omamljen lutam i saplićem se o svoje reči. Često nađem svoj krevet, razmestim ga jednim potezom i onesvestim se. Ali nikad pre nego što pustim pogled kroz gomile armiranog betona iznad svoje glave, kroz sve te ljude iznad sebe. Bistar pogled, kroz oblake, i dalje, pustim ga da traži, da mi nađe ogledalo. Oblaci su slani, rekla mi je devojka koja ih je probala, ustima, na nebu.

Sačekam pogled da se vrati, pustim ga u sebe, kroz oči, i dalje, da me nađe, slobodan, slobodnog. Vidim vukove, i hijene, krvave obroke, blato do nosa i sunce u očima, puna krila vetra, neuništive orhideje sa belim cvetovima i setne pse u bojama jeseni, vidim točkove i blistave očnjake, divlju ljubav u kutiji šibica, nizove slova, oštre kljunove u stomaku, hladne zagrljaje u toplim stanovima. Osećam muziku, nepoznati tonovi izlaze mi iz prstiju i svake me noći otmu od neizlečiviih bolesti koje mi grle telo. Sviram za još dan života, onesvešćen.