41 dinar

Jedna devojka je jutros sišla u prodavnicu da obavi jutarnju kupovinu. Ispred nje u redu za kasu stoji čovek. Radnik gradske čistoće koji kupuje sebi doručak. Pola hleba, salamu i majonez. Na kasi,on shvata da ne zna gde je ostavio novac. Kasirka u tom momentu izgovara, vaš račun iznosi 106 dinara. (slovima sto šest).

Čovek počinje da prevrće džepove i novčanik. Skuplja dinar po dinar i na kraju sve zajedno skupi 65 dinara. Kasirka mu kaže da se skloni u stranu i potraži malo bolje.

Devojka koja čeka u redu iza njega gleda i razmišlja. Moglo je svakom da se desi. Moglo je i njoj da se desi. Devojka počinje da uviđa sledeće. Niko da se ponudi da da tih 40 pišljivih dinara, svi samo blenu u fazonu: ˝Kako da ne, ne zna gde su mu pare˝. Uvidela je način na koji je celo osoblje piljarnice, zajedno sa kupcima koji čekaju u redu gledalo ovog čoveka koji se preznojava dok traži novac.
Devojka prva progovara, i nudi se da ona doda tih 41 dinara, ali Čovek odbija, kaže da nema potrebe I da bi mogla da mu sačuva red, da on, ako može, samo da ode do ugla da uzme pare od kolege.
Jedva su ga pustili iz prodavnice i to tek kad je gazda aminovao. Čovek se vratio za manje od 15 sekundi, gle čuda. Sa novcem. Za to vreme su prisutne dežurne ”tetke” raspredale o tome kako nikome ne može da se veruje ovih dana, posebno NJIMA.

I onda se ja zapitam.

Ko su to ONI? Ko daje za pravo ljudima da postoje oni i ONI.
ONI su đubretari koji čiste ulice, radnici zelenila, a oni su ljudi. ONI brinu da oni imaju čist grad, a oni svojim rečima prljaju. Ko smo mi, i u šta smo se pretvorili.

Možda je ovo samo prazna priča. Možda vredi samo 41 dinar. Ali vredi jedan pogled. A to je da vidiš da postoje ljudi, da vredi da uvek vidiš ljude, a ne njih.

 

O najboljoj drugarici

Sreća je bara na blatnjavom seoskom putu, u kojoj se ogleda prolećno nebo. Sreća je pas koji spava snom pravednika. Sreća se sinoć smestila u tri rečenice koje sam razmenio s nepoznatom lepoticom. Sreća se danas naživela u mojim prastarim, crnim, pocepanim cipelama. Sreća je nogavica nežno naslonjena na nečiju obuću. Sreća je njeno lice, izvajano osmesima, suzama, svim tugama i radostima i strahovima i ravnodušnostima, svim pesmama njene duše. Sreća je prvi gutljaj hladnog piva po vrelom danu, posle završenog posla. Sreća je odličan sendvič. Sreća je oluja koja diže krovove i čupa drveće. Sreća je perjani jorgan u hladnoj sobi i krevet koji te grli. Sreća je brižna majka. Sreća je vrhovna pravednica i beskrupulozna bestidnica. Sreća je prevarantkinja koja zna najlepše pesme. Sreća je najlepša pesma koja zna sve prevarantkinje.

Sreća je hladokrvna devojčica s kikicama, velikim očima i lizalicom u levoj ruci, stara trista miliona hiljada stotina šest godina, koja te čeka.

„Egotreep“ u boji

Studirala je grafički dizajn u Nišu, i NIŠta dalje nećemo o tome, ali o njoj definitivno hoćemo.
Prvo je tražila eksplicitno pomeranje roka, jer  nije znala koja je procedura, jer ne može da utiče na milion stvari u svom životu i jer joj je ovo jedna od onih nedelja kad joj se sve desi, a da ne pominjemo i  da joj  je rođendan danas. Nije htela da „isfušeriše“ odgvore o sebi,  jer je oduvek želela da bukvalno „nacrta“ umesto da kaže, sve što ima. Umesto svog nosa, nosi klovnovski, jer je svoj polomila – na jogi. Pobegla je iz marketinške agencije, i još je nisu uhvatili. Kaže i da se neće vratiti nikada, nikada, nikada, i da joj ne mogu ništa jer je sada šticenik američkih startapa 🙂 . Ne voli formalne stvari, i beži od klasičnih odgovora, voli da stvari izvuče iz konteksta i postavi ih na svoju „ironijsku“ distancu. Introvertni ekstroverta sa Egotreepom u boji. „Egotreep comic“ je njen strip, nastao sasvim spontano kao njena  interna fora. Međutim, reakcije koje je dobila  nakon “pilot” epizode su je motivisale da nastavi i danas je to svakodnevni presek života njenog internet alter ega. Teme kojima se bavi su lične, ali je jasno i da su ti problemi univerzalni. Kako stoji u opisu, blog je o parčetu života i parčetu pice, i na engleskom jeziku jer joj je lakše da komičnost svakodnevnice, iskaže na engleskom jeziku i jer joj je ta vrsta humora bliža. Realno, kod nje slika nekad govori i više od reči, uverite se i sami –  https://www.facebook.com/EgotreepComic/?fref=ts

Ona je Tereza Cenić grafički dizajner i illustrator, i autor “Egotreep comic”-a. Tereza je naše Lice inspiracije, i pošto nije htela ništa da nam kaže, sve nam je lepo nacrtala.

 

  1. Da li je dizajn bio nameran izbor ili je došao slučajno?
    Interview-01
    Nedefetistička verzija je klasična “one thing led to another” priča o detetu sa likovnim sklonostima koje upisuje srednju umetničku školu, diplomira grafički dizajn, frilensuje, radi po agencijama…
  2. Egotrip Tereze Cenić, istina ili fikcija?
    90d32b78-3e58-4bd4-a5bd-92e91e9cff2a
    Istina je da je povod uvek istinit, proizvod je fiktivan. Okej, možda sam i maaaalo mršavija u stripu. Okej, možda sam vas i slagala sad.
  3. Danju dizajnerka, noću strip heroina…Kako bi izgledalo da si danju strip heroina?
    1d9090ad-b321-4fc9-a53b-007699efe3b5
    Ne znam, nekako sam zadovoljna ovom forom.
  4. Da li ti ljudi traže da budu likovi tvojih stripova?
    fa6b9796-9161-438e-b7b7-61b09ae1cb10Ovo!? Ma ne, ne znam o čemu pričate! S druge strane mi je skroz kul što to vide kao nekakvu privilegiju.
  5. Šta kroz stvoje stripove kažeš ljudima, što ponekad ne možeš da kažeš?
    3c7a6425-8d4c-488e-9fda-979ef4e05238See what I did there internet?
  6. Pet stvari koje obavezno staju u strip?
    7b9fa375-a96b-4e78-8364-bb2c766ff4e2Otprilike.
  7. Druga interesovanja pored dizajna?
    62f90891-2100-4789-a488-1ae6c797f5ffTotalno.
  8. Šta radiš kad je ekran prazan, a rok ističe?
    ae7cd074-06c4-4290-a10d-4801f6f87effNaravno da apsolutno nemam ideju kako bilo šta zapravo završim na vreme.
  9. Uz koju muziku radiš?
    277a1400-2df8-4d7b-a90f-a14aad362f32Sve je potpuno nasumično.
  10. Ono što tebe ispiriše je…?
    b0782252-6392-478d-a3c9-e375ff67c4d9Da, čak je i inspiracija potpuno nasumična.

 

U ruci

Jednom sam tako prelazila Trg Nikole Pašića u podne. Dan je bio sunčan i savršen, i ako malo bolje pogledate današnji dan, bio je baš takav.

Išla sam zamišljena i zanesena u svojim pogledima, a onda shvatila da ne mogu dalje. Put mi je preprčila kolona klinaca, predškolskog uzrasta.

Vodili ih u “Mek” taj dan. Svi zadovoljno sijaju, obučeni kao da je najveći praznik u pitanju, nose one kese da se vidi gde su bili, da se pohvale, nose balone, mašu onim zastavicama i sve to u koloni dvoje po dvoje.
Drže se za ruke, devojčica sa devojčicom i dečak sa dečakom.

Poslednji u koloni idu dvoje i vaspitač pored njih. Držeći ih sve na oku, i usmeravajući blago da ne odstupaju od putanje, vaspitač upita klinca do sebe.

– A gde je tebi balon? Ili zastavica? Što i ti nisi uzeo da imaš jedan?

– Meni to ne treba, kaže klinac. – Ja imam devojku.

Zbunio se vaspitač, nasmejala se ja i okrenula da ga vidim.

Kolona zastavica maršira ispred njih, a on za ruku vodi plavooku devojčicu sa belom mašnom na kosi i osmehom kao avgustovska lubenica. Jedini dečak i devojčica koji se drže za ruku u koloni.
On je sa njom bio u “Meku”. Nisam sigurna ni da mu je važno gde je bio. Njih dvoje su se najviše smejali u toj koloni. Njih dvoje jedini nisu imali ni balon ni zastavicu.

Možda jer su na vreme shvatili, i bolje od svih nas znaju, da ono najvrednije već drže u ruci.

 

Najnovija vest

Duboke čizme, u koje se ulivaju sive helanke, koje se ulivaju u belu jaknu, na koju pada dugačka žuta kosa, koja raste iz dobre kože, koja je razapeta na kostima glave, oblikovanim prema svim pravilima lepote u ovom kutku univerzuma. Crna tašna na desnom ramenu i šareni kofer u levoj ruci. Odlučan hod visoke mlade žene, ujednačena brzina kretanja, lice od porcelana, i crvene usne koje se razvlače u osmeh iz koga se čuje – Zdravo.

Zdravo, zdravo – reči su koje izlaze iz usta muškarca s crvenom kapuljačom. Preširoke pantalone padaju na bele patike, neobrijano lice zuri iz kapuljače, sa njega sijaju oči u koje se sklonila sva mladost oteta od ostalih delova tela.

Po oblačnom danu, ispred prodavnice, u 10:53, na očigled svega što postoji, njih dvoje su se prvi put pozdravili. To je bio najvažniji događaj u istoriji, od kad je sveta i veka.

Samo polako

Stara narodna kaže, “Krčag ide na vodu dok se ne razbije“. TRAS.

Udario me auto.

Sedim satima u toj sterilnoj beloj prostoriji u kojoj sem prirodnog dnevnog svetla ništa drugo mi ne deluje prirodno. Sedim i sve vreme mi u glavi odzvanja ta rečenica o krčagu, jer mi je mama u poslednje vreme toliko puta izgovorila da se sad sama uključuje, i kad treba i kad ne treba.

Nije to bio neki strašan udar. Nije ni povreda takva da se ozbiljno moraš zabrinuti. Strašno je što mene ni to nije zaustavilo. Bar ne moj mozak, noge jeste, ili bar levu.

Kad je prošlo to prvo stanje šoka, hvatam sebe kako mi je prva misao: “Pa brate, gde u nogu. Kako ću na balet večeras ako ne mogu da hodam?”

A onda me odvoze na urgentni i ja ostajem da sedim u toj čekaonici. Gledam ljude kako dolaze i odlaze. Kako vreme prolazi, počinjem da uviđam da sve više dolaze. I što ih više gledam, to sve više postajem svesna gde sedim i zašto sam ovde. Postajem svesna da za razliku od nekih ipak sedim, i da sam svesna. A onda počinjem zaista da gledam oko sebe, i vidim te ljude.

Na svakoj stolici te čekaonice sedi osoba i pored nje sedi problem. Prvi put shvatam da tu nema mesta za empatiju, nego lepo izabereš – hoćeš da vidiš osobu ili ćeš da vidiš njen problem. Ako izabereš da vidiš samo osobu, onda možda i možeš nešto da uradiš i pomogneš, ali ako izabereš da vidiš samo problem, zaboravi. To svakako ide u paketu, tako da je suludo da praviš ovakve izbore. Zato često mislimo da su lekari hladni i neosetljivi. Nisu, samo nisi ti u toj situaciji jedini sa problemom, a on je jedini lekar.

I odvode me na snimanje, i pišu zapisnik i prenose me sa odeljenja na odeljenje, i ja sve vreme brbljam, koliko ću morati da mirujem, i kad ću moći da hodam normalno, i kad mogu da se vratim na posao, i kad ću moći da se vratim na balet, i u nekom trenutku se lekar koji nosi moje snimke okreće ka meni i kaže : – A da usporiš ti malo, a?

Ja reko’, mnogo pričam? A on će na to: – Ne, sa životom.

I vraćaju me u čekaonicu i ostavljaju me da sedim, dok ne završe izveštaj i ne prepišu mi terapiju, i ja shvatam da je ona još punija od jutros. I odjednom mi sine, pa ja sam završila ovde. Ja čekam kartu u pravcu u kome svi žele da idu. Ne moram više da budem  tu. Mogu samo da ustanem i odem, doduše, u mojoj situaciji sad, više figurativno.

Ali mogu, da lepo uzmem svoj problem koliko god velik bio, uhvatim ga pod ruku, i iznesem ga napolje i odem, jer ti koji nemaju više nijedan problem, njih iznesu.

I otišla sam.

I istina je, krčag ide na vodu dok se ne razbije, možda mi to uvek ne vidimo, ali postoje načini da i te kako naučimo. Sada dok ležim danima vezana za krevet, ostavljena sama sa svojim mislima koje se ne gase, u glavi mi je jedna druga rečenica.

Govori je Dunja, moja profesorka baleta.
“Ajmo devojke, zauzmite početnu poziciju i idemo polako”.

To je to. Samo polako.

Dobar četvrtak

Ovako je govorila – Išla sam peške na posao, hodala sam i gorko se kajala što nisam obukla kraću jaknu. Na one plitke pantalone ne može ta jakna, nego sam zbog cipela… Ma nema veze. Ispred one pekare je bio red,  a u redu je bio jedan čovek u zelenoj jakni i razgaženim cipelama, čovek na svom mestu. Ti bi stao da ga gledaš, ali ja sam žurila. Ispred faksa su mi dobacivali neki klinci. Na onom prelazu posle sam čekala sto godina. Na poslu je bilo odlično, sve sam uradila, lepo sam ručala, kroz prozor sam sve vreme videla ptice i nisam im zavidela. Kad sam krenula kući, namerno sam se trudila da ni o čemu ne mislim, samo sam hodala i gledala pravo ispred sebe, u daljinu, kao što rade poznate ličnosti. Pratila sam pogled i pogled me je vodio, bila sam srećna. A onda, na uglu kod Botaničke bašte, na semaforu, u mene je ušla usamljenost, teška kao svemir i laka kao pero. Ukazala mi se kao dobra istina. Je l` znaš tu usamljenost?

Znam – rekao sam joj.

„Gejmer“ u duši, vizuelni guru po zanimanju

Peđa Rusić je mlad talentovan dizajner, ilustrator ili kako on to voli da kaže za sebe „vizuelni guru“. Od skoro i osnivač „školice “ za dizajn „Tipsy Pixel“ (https://www.facebook.com/tipsypixel/?fref=ts) gde te neke osnove dizajna, pokušava da prenese na svakog ko je za to i zainteresovan. Svi vi koji želite slobodno mu se obratite i izaberite jedan od programa koji želite. Peđa vam nudi tri plana – od početnika do eksperta. Za sve informacije čekirajte FB stranicu „Tipsy Pixel“ ili pišite na adresu tipsypixel@gmail.com

Pored radnog stola, koji je inače savršeno pedantan, organizovan i uredan za jednog kreativca stoji lampa od bubnja za veš mašinu. Peđa kaže da je ideja bila ćaletova, a da je on samo levo smetalo koje mu ponekad pomaže oko tih stvari, a takođe je i obrnuto jer i Peđa sam non stop pravi neke skalamerije i čudne stvari. Super mu je inspiracija, kako uvek od neke jednostavne stvari može da se napravi nešto inovativno i zanimljivo. Tu logiku pre svega koristi u svom radu kao jeftine trikove, gde kroz reciklažu starih radova izmiskuje i napravi nešto novo.
Pedja Rusic_fotke5

Za sebe kaže da je jednostavan čovek, ali baš, i da sem rada ostatak vremena – igra igrice. Voli gaming i obožava svoju Destiny konzolu. To je skontao da mu je najbolji release svih emocija, stresa, bola nakon 24h smišljanja nekog rešenja, domaćih za studente, šta će sutra da jede itd.

konzola

Po njemu, toliko inspiracija, priča, ideja, muzike i previše dobrih stvari se krije u svemu tome, da jedva čekam uvek nešto novo da vidim, iskusim.

Nema trip da od njegovih radova, postoji baš jedna stvar da se izdvoji i da potkopa drugi rad. Uvek se trudio da iz svake kategorije, da li stila, ili same tematike zađe u svaku kategoriju sto se tiče ikonica. Tako da je iskreno ponosan na apsolutno sve svoje radove i sve ih podjednako voli i misli da kad ih staviš sve onako jedno do drugog, teško mozes da nađeš favorita kad su svi radovi nekako unikatni i unikatno prezentovani. Ako bi morao da izdvojii nešto to je ikonica / logo za Floopi

flopi

Nikad nije zaživeo proizvod, iscimao se za jedno veče za taj posao. Prvi put je radio dosta jače detalje, i ozbiljnije se pozabavio tematikom i materijalima. U 4-5 a.m kada je poslao icon, klijent se javlja pola sata kasnije iz New York-a ( koji mu je sada na osnovu tog posla postao jako dobar prijatelj) i iz apsolutne sreće mu se zahvaljuje i hvali njegov rad. Kaže da u suštini potajno živi od tih momenata i to mu daje svu moguću snagu da nastavi dalje sa radom.

Od muzike gotivi japanske artiste, od Nujabes-a, Ecosystem do tipa LAMA bendova i umetnika. Najviše je ušao u taj trip sa anime i manga kulturom koja je kao i gaming dosta prominentna u njegovom životu. Sem toga odrastao je uz gotivan „mjetal“ i sve sto je masa gotivila, tako da metal će mu uvek biti u srcu, dok sluša Hatsune Miku i skačem od sreće kao mala curica. Posledni period dosta sluša Progressive Rock, gde su bendovi tipa Yes, King Crimson, Emerson Lake & Palmer i tipa Rush i Genesis. „Place to Be“ mu je kuća, a za čitanje preporučuje stripove.

Pedja Rusic_fotke3

Svratili smo jedno popodne do škole, i evo šta nam je Peđa ispričao o sebi i svom radu. Video pogledaj Ovde

 

Ključna stvar

U svojoj sobi sam.

Sedim u novim cipelama i čitam biografiju Peti Smit.

Komšinica sa sprata iznad svira klavir. Umro joj je muž pre mesec dana.

Svira isto kao i pre mesec dana.

Njih dvoje su se upoznali i zaljubili na prvi pogled u kasnim četrdesetim i bili u braku preko 20 godina. Svirala mu je klavir svako veče.

Vodio je na ples petkom.

On je nosio crni kaput, šešir i beli šal, a ona belu haljinu, bele sandale na štiklu i cvet u kosi.

Sedim u novim cipelama sama u sobi i slušam komšinicu kako svira klavir.

Zovem ga, kažem slušaj, u cipelama se penjem na kauč i zalepim mobilni za plafon.

Kaže:

– Dete si.

– Zbog toga što hoću da čuješ?

– Zbog cipela.

I smeje se.

Ali nije spustio slušalicu.

Uzimam ponovo knjigu i završavam poslednju rečenicu na strani gde sam stala. Peti kaže.

“Smeh. Ključna stvar za preživljavanje. A smejali smo se puno.”

Gradstor Design Hub

Upoznali smo Anđelu iz Gradstor Design Hub-a, videli smo prostor i prenosimo vam utiske. Gradstor Design Hub, Pop Lukina 1. u Beogradu, je definitivno mesto koje vam nudi izbor da budete autentični u svakom pogledu, i koje obavezno morate da tagujete na karti unikatne umetnosti. Dakle ako želite nešto nešto drugačije za sebe, ovo je pravo mesto za vas.

  1. Odakle je potekla inspiracija za projekat „Design hub“, i kako ste zadovoljni realizacijom u odnosu na početnu ideju?
    Gradstor Design Hub je na neki način nastavak rada na projektima kao sto su Moda za poneti (koja ove godine ulazi u desetu godinu postojanja), Moda za kuću, Novi Folklor, These shoes are made for walking…. Gradstor Design Hub je zamišljen kao mesto koje će okupljati domaće dizajnere i umetnike, tako da smo zadovoljni kako se ta naša ideja razvija.

FotorCreated

  1. Koliko je važno postojanje jednog ovakvog prostora?
    Verujemo da je bitno da postoji mesto koje u ponudi ima radove domaćih umetnika. Gradstor Design Hub je mesto koje omogućava dizajnerima da promovišu i plasiraju svoje kreacije široj publici.
  2. Kakav je odnos ljudi prema ovakvom konceptu, i koliko ga prihvataju?
    Što se tiče dizajnera, neki su pozvani da se priključe još na samom početku realizacije ovog projekta, ali dobrodošli su i svi oni koji tek počinju ili planiraju da počnu da rade na svojim kolekcijama. Dosta dizajnera nam se javlja i ponuda se stalno menja, dopunjava. Kada je publika u pitanju, vrlo smo zadovoljni sa reakcijama posetilaca, slučajnih prolaznika među kojima ima dosta turista. Drago nam je da je naš koncept lepo prihvaćen.
  3. Šta sve može da se vidi izloženo, i na koji način se biraju predmeti i umetnici?
    Najviše ima dizajnera odeće, zatim nakita i obuće. Pored domaćih trudimo se da sarađujemo i sa zanimljivim brendovima iz inostranstva kao i iz regiona. Imamo puno planova u vezi posebnih programa i promocija. Pored pomenutih kategorija zanimaju nas i radovi koji spadaju u oblast kućnog asesoara, zanimljivi upotrebni predmeti od keramike, porcelana, drveta… Nadamo se da će ponuda biti bogatija.

FotorCreated 1

 

  1. Da li je postavka konstantna ili se neprestano menja?
    U suštini je slična zbog samog prostora i mogućnosti koje nam pruža, ali skoro svake nedelje autori donose nove predmete i imamo nove izlagače, tako da se sam raspored menja. Ukoliko imamo specijalne promocije, onda se postavka svakako menja u odnosu na program koji promovišemo.
  2. Najavili ste predavanja i radionice gostujućih umetnika i dizajnera, kao i izložbe ili prezentacije zanimljivih projekata iz oblasti primenjene umetnosti. Kako ide realizacija ovog plana?
    Tokom oktobra, novembra i decembra smo imali nekoliko prezentacija, radionica i promocija novih autora. Nastavićemo tako i dalje.
  3. Ko su dizajneri čiji su radovi zastupljeni u Design Hubu?
    U trenutnoj ponudi Gradstor Design Hub-a nalaze se kolekcije dizajnera: Vesna Kracanović, Jelena Petrović, Milan Zejak, Jadranka Milojković, Hristina Petrović, Marrose, Oblači se, Nenad Stamenković, Kota, AngelA Design, Minja Tarle, Miloš Sarić, Henbag, LarvaMade, Spring nakit, HotaHota nakit, Dizajn kolektiv, Ana Popović, Magdalena Klašnja, Studio Manufactura, Svetlana Vukov, Rename, Studio Glina, Vedrana Petrovska, Iv marame, Tied up, iShe sapuni, Clean cookies, Tabanica, Zorica Bašrak, Dušan Munćan.Od stranih brendova predstavljamo Chie Mihara, Bric-a-Brac, a od dizajnera iz regiona Mariguccha, ACID wear girls, Hard to Explain.

 

FotorCreated 4FotorCreated5

 

  1. Koliki je potencijal domaće design scene i da li dovoljno iskorišćen?
    Uslovi za razvoj domaće kreativne scene svakako nisu sjajni, ali ipak postoje vrlo uspešni primeri. Gradstor Design Hub je pokrenut u cilju poboljšanja takve situacije. Naravno, korak po korak, pružajući prostor, podršku, promociju i administrativnu pomoć izlagačima.
  2. Imate li neki lični omiljeni predmet u radnji?
    Ima puno toga što nam se sviđa. Od svakog autora imamo omiljeni komad.
  3.  Postoji li plan da se projekat možda proširi i na druge lokacije?
      Videćemo kako se sve razvija. Mi svakako imamo planove i ideje i nadamo se da će se sve razvijati u pravcu u kom želimo.
  4.  Željeni planovi za budućnost?
     Plan za budućnost nam je da okupljamo što više kvalitetnih dizajnera i da promovišemo domaću kreativnu scenu i van granica naše zemlje.
    Više o njima, vesti o novim kolekcijama, informacije o radionicama… možete saznati na njihovoj FB stranici
    https://www.facebook.com/gradstordesignhub/?fref=ts
    photo credits:naslovna fotografija – Monika Lang
    Fotografije uz tekst:#InspirishiMe