Jedna devojka je jutros sišla u prodavnicu da obavi jutarnju kupovinu. Ispred nje u redu za kasu stoji čovek. Radnik gradske čistoće koji kupuje sebi doručak. Pola hleba, salamu i majonez. Na kasi,on shvata da ne zna gde je ostavio novac. Kasirka u tom momentu izgovara, vaš račun iznosi 106 dinara. (slovima sto šest).

Čovek počinje da prevrće džepove i novčanik. Skuplja dinar po dinar i na kraju sve zajedno skupi 65 dinara. Kasirka mu kaže da se skloni u stranu i potraži malo bolje.

Devojka koja čeka u redu iza njega gleda i razmišlja. Moglo je svakom da se desi. Moglo je i njoj da se desi. Devojka počinje da uviđa sledeće. Niko da se ponudi da da tih 40 pišljivih dinara, svi samo blenu u fazonu: ˝Kako da ne, ne zna gde su mu pare˝. Uvidela je način na koji je celo osoblje piljarnice, zajedno sa kupcima koji čekaju u redu gledalo ovog čoveka koji se preznojava dok traži novac.
Devojka prva progovara, i nudi se da ona doda tih 41 dinara, ali Čovek odbija, kaže da nema potrebe I da bi mogla da mu sačuva red, da on, ako može, samo da ode do ugla da uzme pare od kolege.
Jedva su ga pustili iz prodavnice i to tek kad je gazda aminovao. Čovek se vratio za manje od 15 sekundi, gle čuda. Sa novcem. Za to vreme su prisutne dežurne ”tetke” raspredale o tome kako nikome ne može da se veruje ovih dana, posebno NJIMA.

I onda se ja zapitam.

Ko su to ONI? Ko daje za pravo ljudima da postoje oni i ONI.
ONI su đubretari koji čiste ulice, radnici zelenila, a oni su ljudi. ONI brinu da oni imaju čist grad, a oni svojim rečima prljaju. Ko smo mi, i u šta smo se pretvorili.

Možda je ovo samo prazna priča. Možda vredi samo 41 dinar. Ali vredi jedan pogled. A to je da vidiš da postoje ljudi, da vredi da uvek vidiš ljude, a ne njih.

Jednom sam tako prelazila Trg Nikole Pašića u podne. Dan je bio sunčan i savršen, i ako malo bolje pogledate današnji dan, bio je baš takav.

Išla sam zamišljena i zanesena u svojim pogledima, a onda shvatila da ne mogu dalje. Put mi je preprčila kolona klinaca, predškolskog uzrasta.

Vodili ih u “Mek” taj dan. Svi zadovoljno sijaju, obučeni kao da je najveći praznik u pitanju, nose one kese da se vidi gde su bili, da se pohvale, nose balone, mašu onim zastavicama i sve to u koloni dvoje po dvoje.
Drže se za ruke, devojčica sa devojčicom i dečak sa dečakom.

Poslednji u koloni idu dvoje i vaspitač pored njih. Držeći ih sve na oku, i usmeravajući blago da ne odstupaju od putanje, vaspitač upita klinca do sebe.

– A gde je tebi balon? Ili zastavica? Što i ti nisi uzeo da imaš jedan?

– Meni to ne treba, kaže klinac. – Ja imam devojku.

Zbunio se vaspitač, nasmejala se ja i okrenula da ga vidim.

Kolona zastavica maršira ispred njih, a on za ruku vodi plavooku devojčicu sa belom mašnom na kosi i osmehom kao avgustovska lubenica. Jedini dečak i devojčica koji se drže za ruku u koloni.
On je sa njom bio u “Meku”. Nisam sigurna ni da mu je važno gde je bio. Njih dvoje su se najviše smejali u toj koloni. Njih dvoje jedini nisu imali ni balon ni zastavicu.

Možda jer su na vreme shvatili, i bolje od svih nas znaju, da ono najvrednije već drže u ruci.

Stara narodna kaže, “Krčag ide na vodu dok se ne razbije“. TRAS.

Udario me auto.

Sedim satima u toj sterilnoj beloj prostoriji u kojoj sem prirodnog dnevnog svetla ništa drugo mi ne deluje prirodno. Sedim i sve vreme mi u glavi odzvanja ta rečenica o krčagu, jer mi je mama u poslednje vreme toliko puta izgovorila da se sad sama uključuje, i kad treba i kad ne treba.

Nije to bio neki strašan udar. Nije ni povreda takva da se ozbiljno moraš zabrinuti. Strašno je što mene ni to nije zaustavilo. Bar ne moj mozak, noge jeste, ili bar levu.

Kad je prošlo to prvo stanje šoka, hvatam sebe kako mi je prva misao: “Pa brate, gde u nogu. Kako ću na balet večeras ako ne mogu da hodam?”

A onda me odvoze na urgentni i ja ostajem da sedim u toj čekaonici. Gledam ljude kako dolaze i odlaze. Kako vreme prolazi, počinjem da uviđam da sve više dolaze. I što ih više gledam, to sve više postajem svesna gde sedim i zašto sam ovde. Postajem svesna da za razliku od nekih ipak sedim, i da sam svesna. A onda počinjem zaista da gledam oko sebe, i vidim te ljude.

Na svakoj stolici te čekaonice sedi osoba i pored nje sedi problem. Prvi put shvatam da tu nema mesta za empatiju, nego lepo izabereš – hoćeš da vidiš osobu ili ćeš da vidiš njen problem. Ako izabereš da vidiš samo osobu, onda možda i možeš nešto da uradiš i pomogneš, ali ako izabereš da vidiš samo problem, zaboravi. To svakako ide u paketu, tako da je suludo da praviš ovakve izbore. Zato često mislimo da su lekari hladni i neosetljivi. Nisu, samo nisi ti u toj situaciji jedini sa problemom, a on je jedini lekar.

I odvode me na snimanje, i pišu zapisnik i prenose me sa odeljenja na odeljenje, i ja sve vreme brbljam, koliko ću morati da mirujem, i kad ću moći da hodam normalno, i kad mogu da se vratim na posao, i kad ću moći da se vratim na balet, i u nekom trenutku se lekar koji nosi moje snimke okreće ka meni i kaže : – A da usporiš ti malo, a?

Ja reko’, mnogo pričam? A on će na to: – Ne, sa životom.

I vraćaju me u čekaonicu i ostavljaju me da sedim, dok ne završe izveštaj i ne prepišu mi terapiju, i ja shvatam da je ona još punija od jutros. I odjednom mi sine, pa ja sam završila ovde. Ja čekam kartu u pravcu u kome svi žele da idu. Ne moram više da budem  tu. Mogu samo da ustanem i odem, doduše, u mojoj situaciji sad, više figurativno.

Ali mogu, da lepo uzmem svoj problem koliko god velik bio, uhvatim ga pod ruku, i iznesem ga napolje i odem, jer ti koji nemaju više nijedan problem, njih iznesu.

I otišla sam.

I istina je, krčag ide na vodu dok se ne razbije, možda mi to uvek ne vidimo, ali postoje načini da i te kako naučimo. Sada dok ležim danima vezana za krevet, ostavljena sama sa svojim mislima koje se ne gase, u glavi mi je jedna druga rečenica.

Govori je Dunja, moja profesorka baleta.
“Ajmo devojke, zauzmite početnu poziciju i idemo polako”.

To je to. Samo polako.

U svojoj sobi sam.

Sedim u novim cipelama i čitam biografiju Peti Smit.

Komšinica sa sprata iznad svira klavir. Umro joj je muž pre mesec dana.

Svira isto kao i pre mesec dana.

Njih dvoje su se upoznali i zaljubili na prvi pogled u kasnim četrdesetim i bili u braku preko 20 godina. Svirala mu je klavir svako veče.

Vodio je na ples petkom.

On je nosio crni kaput, šešir i beli šal, a ona belu haljinu, bele sandale na štiklu i cvet u kosi.

Sedim u novim cipelama sama u sobi i slušam komšinicu kako svira klavir.

Zovem ga, kažem slušaj, u cipelama se penjem na kauč i zalepim mobilni za plafon.

Kaže:

– Dete si.

– Zbog toga što hoću da čuješ?

– Zbog cipela.

I smeje se.

Ali nije spustio slušalicu.

Uzimam ponovo knjigu i završavam poslednju rečenicu na strani gde sam stala. Peti kaže.

“Smeh. Ključna stvar za preživljavanje. A smejali smo se puno.”