Savršena slika

Hodam tako i u trenutku očima uhvatim prizor i pomislim, kakva savršena slika.

I uzmem da je zabeležim, i čujem taj iritirajuće poznat zvuk, zvuk trenutka panike i straha novog doba, i zvuka koji nam kontroliše život, a da smo potpuno toga nesvesni, zvuk poznat kao – prazna mi je baterija.

I šta sad?

Prva misao koja se formira u mojoj glavi je, ali momenat je savršen, hoću da ga zapamtim zauvek. Hoću da svaki put kad pogledam tu sliku, znam kako sam se osećala u tom trenutku dok gledam u to što gledam. I shvatim da sam iste sekunde slagala sebe. Neću. Neću ga upamtiti, ne na slici. Verovatno više nikad neću ponovo ni pogledati. Sigurno neću, jer ću već sledećeg biti zauzeta za traganjem novog trenutka, koji će biti bolji od prethodnog, veći, lepši, do sada neviđen. I samo  ću nastaviti sve dalje i dalje tražiti, i tražiti, i tražiti te svoje „savršene momente“, jer uvek može bolje.

Vreme kad mi je prazna baterija me je vremenom naučilo jednu stvar. Ti trenuci, kad se dese, nije mi najmanje važno da drugima pokažem te “savršene slike i kako se osećam“, važno mi je da osećam taj trenutak kao savršen.

Ali kako da drugi znaju da sam srećna, ako im ne pokažem. Kako da drugi vide da mi je dobro ako ne izgledam, kako da drugi stvore sliku o mom životu, ako slike nema. Nije mi važno, jer ja ne mogu više da živim za druge, a drugi život nemam.

Tad kad mi je prazna baterija, puno mi je srce. I najsavršenije slike, uhvatim rečima.


slika 1
. – Bela muška košulja na drvenoj vešalici, nemarno okačena da se suši po oblačnom danu, iako vreme preti da će da padne kiša.

slika 2. – Plastične stolice pastelnih boja, naslagane jedna na drugu i vezane za banderu od strane čuvara luna parka, u predvečerje na šetalištu pored reke.

slika 3. – Senka belih rada osvetljenih noćnom lampom na zelenom zidu.

slika 4. – Lista  pesama na youtube-u.

slika 5. – Brusketi sa humusom, maslinovim uljem i prženim leblebijama, špricer i dva osmeha.

slika 6. – Miris omekšivača sveže prostranog veša u dvorištu, razapetog na kanapu između dve motke.

slika 7. – Žuti narcisi u belom zgužvanom papiru sa Zelenog venca.

slika 8. – Sviđaš mi se.

Te slike vidi onaj ko treba. A komora u kojoj se te takve slike razvijaju, zove se pretkomora.

U skladu sa rečima

10689700_387544991410571_3461845851791942597_n

  1. Ko je M.N?

On je jedan neodoljivo dragi idiot. Tako bih ga opisao. Sve mu je lepo, svi ljudi su mu dobri, sve može da se dogovori, bilo za zadovoljstva druženja ili poslovnog dela. Pisac je mnogo više nego što je pesnik, A filozof je pre svega. Dobar je domaćin, ma učinio bi za vas sve na svetu ako oseti dobru energiju i plemenitu dušu u vama.  Ume da bude strog, ali to je zato što veruje u disciplinu. Kulturan je i trudi se da ne smeta previše ovom svetu već da pliva i leti. Voli slobodu i prostranstva. Prisna i intimna druženja jer voli da spozna nekoga. Ne voli da se eksponira i pocrveni kada je u centru pažnje. Staložen je i prvo razmišlja satima pre nego što nešto kaže. Ćuti i gleda da vidi i zapamti svaki deo ovog jednog života.

 

M.N. 007

  1. Kako je počela cela priča sa stihovima kucanim na pisaćoj mašini?

Pisaću mašinu imam u porodici od kad sam se rodio i sećam se da sam se, kad sam bio dosta mlađi, igrao sa njom, pokušavao da je shvatim. Dopalo mi se način na koji ona funkcioniše. Ti da bi napravio neko slovo, reč ili rečenicu, potrebna je određena sila da bi ona ostala upečaćena u papir. Tako je isto i sa rečima koje izgovaramo. Reči su sila. I moramo biti pažljivi sa njom. Način na koji razgovaramo. Moramo razmišljati. Naše reči imaju i dubinu i jačinu, ali moramo to shvatiti da bismo mogli to koristiti i biti pažljivi sa tim stvarima. Reči su zajebana stvar ako ne umeš sa njima, a prelepa ako si svestan njihovog plesa.

M.N. 005

  1. Da li pamtiš šta je bilo prvo što si napisao i kojim povodom?

Jedna od prvih lepih rečenica koje sam napisao na tviteru je:

Zavolećemose.
I šta ćemo onda?”

Prvi tekst na wordpress-u je bio o tome kako sam razbio vreme, i da sam bio gospodar vremena, Večnost. Simpatično mi je sve to, kada pročitam sada.

  1. Koje lepe reči po tebi i dalje mogu da otvore “gvozdena vrata”?

Nijedna reč, ma koliko lepa bila, ne vredi ništa ako se ti ne ponašaš u skladu sa njom. Pre bih rekao da je način kako se ponašaš dok izgovaraš reči najbitnija stvar u životu. Poniznost je bitna, shvatanje da si pogrešio, onaj ton u glasu koji drugome govori da ti je iskreno žao ili da nešto iskreno govoriš, sa razumevanjem i bez zle ili lažne namere. Spoznaja da svako od nas vodi bitku u sebi ili u životu i da svi podjednako kratko trajemo čini tebi da ti je svaka reč koju izgovoriš lepa.

10420017_327634084068329_7580369972735585138_n

  1. Da si književni junak koji bi bio i zašto?

Ne bih bio nijedan junak jer sebe nisam prepoznao ni u jednoj ulozi. Niti sam ikada razmišljao o tome. Ti junaci imaju svoje probleme i ja imam svoje. A i deli nas jedna velika stvar, stvarnost. Jedino bih rekao da veliki uticaj na mene imaju Miroslav Antić i Momo Kapor, jer su to pravi ljudi. Ja volim stvarnost i samo stvarni ljudi mogu imati uticaj na mene i moje razmišljanje. I mislim da je to dobra kombinacija jer je ravnopravna, dok je Antić oblak mašte na nebu koji mogu da vidim i razmišljam na kakvo biće liči, Kapor je ona zelena livada po kojoj šetam i trčim i na koju mogu da legnem i posmatram ovaj svet oko mene.

M.N. 001

  1. Knjige za čitanje po tvojoj preporuci?

Ne mogu jednu da preporučim, moram dve jer su mi obe na jedan ili drugi način promenile život i načine na koje razmišljam o ovom životu. Prva je grafička novela „Sandman“ Nila Gejmena, i radnja je previše fantastična za opis jer se toliko toga dešava ali te na kraju nauči da, iako si možda glavni lik zamenjiv si, ali i da to nije ništa strašno. Sve je to deo života i ne treba previše dramiti i biti kao razmaženo derište, već dostojanstveno prihvatiti sve svoje i tuđe odlaske. Veliki deo lika M.N. je zasnovan na Snu (Morfeusu) iz Sendmena.

Druga je od Mome Kapora „Onda“ iz 1982. godine. To je knjiga za sve uzraste, jer nas uči da ne uzimamo jedni druge zdravo za gotovo već da cenimo i čuvamo, jer ako izgubimo ono što je iskreno i neiskvareno, ceo život provešćemo pognute glave zauvek tražeći to što smo ispustili iz svojih ruku, i svog života.

7. Toliko reči, a tako puno nerazumevanja, gde grešimo?

Ne slušamo jedni druge i ne vidimo jedni druge. Postali smo sami sebi najvažniji i nemamo obzira da pogledamo sebe iz očiju neke druge osobe. Ne prihvatamo da možemo da pogrešimo i bude nam krivo kada pogrešimo a neko nam ukaže na tu grešku. Sve je to dalje problem modernog sveta gde sada svako može biti na pozornici. Moramo imati poštovanja prema drugima, mnogo poštovanja, ali pre toga, moramo početi razmišljati iz dva ugla, jedan iz svojih očiju, drugi iz tuđih očiju. S tim rečenim, treba grešiti jer se iz grešaka uči, ali treba imati meru u svemu tome kada je dosta i poniznosti da prihvatiš i počneš raditi na sebi.

10407907_329923133839424_1830136926681099155_n

Predrag kaže

On je išao u Osmu, jeo girice u Poletu, živeo iza ćoška, visio po kraju, moglo bi da se kaže da je trećinu života proveo na Cvetnom trgu, taj moj prijatelj. I danas živi odmah tu blizu, mogao bi s prozora teniskom lopticom da dobaci do trga, ako bi baš to poželeo.

Sad skoro kad su renovirali taj trg, on nije bio u gradu, pa se vratio, pa je prošao tuda, i razgledao novonastalu situaciju, i zvao me da mi objasni šta se desilo. Prvo je proverio da li mi možda slučajno nije jasno šta se desilo, a meni naravno nije bilo jasno, kao što nije ni moglo da mi bude.

Prvo i osnovno je važno da se razume da taj čovek voli Cvetni trg, i da je to jedan razuman, blag i dobronameran čovek, duša od čoveka. Rekao mi je da ga je prizor prvo paralizovao, ali da se odmah setio da je on sredovečan čovek i ostavio mogućnost da ga gazi vreme, da je sigurno sve u redu, samo on ne može iz prve da razume. Razgledao je nove oblike i tražio im namenu. Setio se skejtera, i kaže mi – Ono je odlično za skejt, mislim, nije baš odlično, ali nije ni loše, ako neko ne ume da vozi i hoće da se temeljno polomi.

Onda mi kaže ovako – Tokine, ajde da razvalimo one daske na Poletu, da donesemo fritezu i da ispržimo dve porcije girica i da ih pojedemo ispred, molim te, samo da se prijavimo svemiru da imamo čuku.

Pa mi kaže – Brate, ono je skandal. One staklene kućice su zaključane, i zamagljene. Pokušao sam da uđem, ne može. Hteo sam da uđem i da se skinem, da stojim tamo go. Hteo sam da su to kućice za napaćene robove, da mogu da uđu i skinu se goli, da to možemo, a da nas niko ne dira. Kad te pritisne ovo ludilo u kome živimo, da imaš bar tu kućicu, da imaš prava negde da stojiš bez ičega na sebi, a da nisi gajbi, i da te niko ne hapsi.  Ali brate ne može, zaključano je, i zamagljeno. Plače mi se, oplakao bih Cvetni trg, kao što bi možda trebalo, ali neću, ne da neću nego mi ne pada na pamet. Ali znaš šta ćemo, u stvari znaš šta moramo? Moramo da živimo kao carevi, uprkos svemu, i zbog svega. Dužni smo brate da kidamo, da pršti sloboda iz nas, da je crtamo klizećim startovima s dve noge i da ne marimo, da se ne plašimo, da ne hajemo ni za šta osim za život, dostojan čoveka, i za tešku slobodu, kad su već ovoliko pritisli. Je l` ti jasno brate da moramo?

Taj tip je najpametniji čovek koji hoće da se druži sa mnom, pa mu kažem – Jasno mi je brate, i hoću. – A u sebi se mislim – Sve hoću brate rođeni, samo da na neku foru dostojanstveno preživimo do smrti.

Kul NJUZ

Ovaj intervju se nije desio, ova pitanja nisu postavljena i Marko Dražić nam nije odogvorio u ime redakcije NJUZ. net-a.
A ovo što je ispod napisano, u pravu ste, to i nisu neke vesti. Predstavljamo vam Njuzovce…

  1. Da li misliš da ima ljudi koji prate vesti isključivo preko vašeg portala?

Proteklih godina sam često imao priliku da čujem da se neki ljudi informišu isključivo preko Njuza. Često imamo običaj da kažemo da to što je neka vest izmišljena ne mora da znači da nije tačna, tako da verujem da i oni imaju pravu sliku o dešavanjima u zemlji.

  1. Da li više voliš da “izvrćete” vesti iz politike ili sa estrade?

Iz politike, naravno. Niko od nas ne voli da se bavi estradom, ako pažljivo obratite pažnju na naše tekstove gde se javljaju neki likovi sa estrade, to čime se mi bavimo skoro nikada nema veze sa njima samima. Svako ima pravo da ima glup i, dokle god to nije neki političar koji odlučuje o našim sudbinama, mi nemamo problem sa tim. Kada mediji daju tim ličnostima previše prostora, onda već osećamo potrebu da odreagujemo, tako da su naši tekstovi koji na prvi pogled deluju da se bave estradom, najčešče kritika samih medija.

  1. Na koje teme ljudi najbolje reaguju?

Nema nekog striktnog pravila. Uglavnom vole kada damo naše viđenje neke jako aktuelne vesti. Kada tokom dana vidiš skoro isti naslov na svim portalima, prija videti našu verziju tog događaja.

10308064_10204666524119201_2087480008908248345_n

  1. Koji vam je najuspešniji tekst do sada?

Dva najčitanija teksta nisu bila o politici. Priča o pijanom Srbinu koji je nehotice ubio ajkulu u Egiptu obišla je svet, a Njuzu doneo instant popularnost, ponajviše jer su ljudi pomislili da je priča istinita. Pre nekih godinu dana objavili smo tekst da su tetke dobile status trećeg roditelja. U njega ljudi nisu poverovali, ali svako zna neku ženu koja je nekome tetka, tako da su ljudi masovno krenuli da dele taj tekst na društvenim mrežama i da ga šalju svim tetkama u svom okruženju. Dakle, da dopunim odgovor na prethodno pitanje, ljudi izgleda da najbolje reaguju na tetke.

  1. Da li ti svoju svakodnevnicu posmatraš na “Njuz” način?

Vrlo često, ponekad i bez ikakvog izvrtanja jer i same vesti koje čitamo često deluju kao da smo ih mi napisali. Na samom početku pisanja za Njuz skoro svaki naslov koji sam video pokušavao bih da izvrnem na njuzovski način. Danas to radim malo ređe, ali svakako, čak i kada bih želeo, ne bih mogao da se tako lako otrgnem od tog pristupa.

  1. Prvi naslov koji ste objavili bio je “Ovo nam možda nije trebalo”, a nekako važimo za narod kojima sve što ne treba, konstantno se dešava – jel’ ste zato objavili i drugu knjigu? 🙂

Ovo je zapravo treća knjiga, a više puta bismo se tokom napornog pisanja podsetili naslova naše prve knjige, pitajući se da li nam je i ovo trebalo. Ipak, što se kraj knjige više približavao, postajali smo svesni da je u pitanju nešto na šta ćemo svi biti ponosni kada se objavi, ali i kroz deset, dvadeset godina. Drago nam je da je knjiga momentalno naišla na dobar odziv čitalaca. Izašla je pre oko tri meseca, a ovih dana se štampa njeno peto izdanje.

1178859465673dcbee34b2144753108_v4_big

  1. “Prava istorija sveta” je objavljena krajem prošle godine, kako ste dopustili da ljudi toliko dugo žive u zabludi?

Prvobitna ideja je bila da izađe pre neke dve godine, ali zbog količine posla oko nekih drugih projekata, na prvom mestu mislim na emisiju “24 minuta sa Zoranom Kesićem” nismo mogli da joj se posvetimo u onoj meri u kojoj smo želeli. Onda smo opet shvatili da, ako je čovečanstvo toliko vekova moglo da živi u zabludi o nekim istorijskim događajima, neće biti strašno ako pričekaju još godinu-dve.

  1. Da li ti je bliži američki ili britanski humor?

Ne bih umeo favorizovao jedan, jer i u SAD i Britaniji postoje neke emisije, serije, filmovi i knjige koje su mnogo uticale na formiranje mog humora.

  1. Da li je satira dobar medijum za današnje generacije (18 -25), i koliko su oni u mogućnosti da vas razumeju?

Da bi satira bila efikasna, ljudi koji je konzumiraju moraju da koliko-toliko prate vesti da bi mogli da je u potpunosti razumeju. Zbog toga mislim da je satira zanimljivija nešto starijim ljudima, makar kada je reč o onom delu satire koji se odnosi na politiku. Neki drugi segmenti vezani za društvo, stereotipe, sport, muško-ženske odnose i slično, svakako jeste zabavan i ovoj kategoriji čitalaca.

  1. Koliko je obrazovanje važno za shvatanje i razumevanje satire?

Važno je, ali ljudi koji se bave satirom treba da se potrude da za shvatanje njihove suštinu ne bude neophodno neko preveliko obrazovanje. Više da ono bude neki dodatak, da se u sadržaju nađe neki fini detalj za čije razumevanje je neophodno neko dodatno obrazovanje, ali i bez čijeg razumevanja može da se razume osnovna poruka.

  1. Nekada smo satiru spoznavali kroz Nušića, Domanovića, Trifkovića, Kostića, Ćopića…da li danas po tebi imamo dostojne naslednike?

Nezgodno mi je da odgovorim na ovo pitanje, jer hteo ne hteo morao bih da ovo što mi radimo stavim u isti koš sa ovim legendama. Svako vreme nosi nešto specifično i u ovoj zemlji je bilo mnogo dobrih satiričara, a neka naši čitaoci kažu da li smo dostojni ovih imena koja si spomenula. Postoje  neke naše kolege, čiji rad veoma cenim, na prvom mestu Marko Somborac, Petričić, Koraks, kao i momci iz Tarzanije.

  1. Šta jednog satiričara, čini dobrim? Koji su to kvaliteti koje moraš da poseduješ da bi umeo na ovaj način da se baviš stvarnošću?

Treba da budeš duhovit, jasan i da umeš da jasno ukažeš na problem koji kritikuješ. Ukoliko taj segment ne postoji onda si samo neko ko se bavi humorom. Dobar satiričar će se, ako mora da bira između humora i slanja poruke, uvek pre opredeliti za manje smešan sadržaj koji šalje jasnu kritiku. Naravno, dobitna kombinacija je izbalansirati između humora i slanja poruke.

  1. Ljude zasmejavaju vaši naslovi, a da li misliš da su svesni stvarne poruke koju oni prenose?

Većina naših čitalaca koji nas godinama prate svakako jesu. Naravno, ima dosta I onih koji površno bace pogled na naš naslov i koji se ne udubljuju previše u to šta želimo da kažemo, kao i onih koji su nas tek otkrili, ali ne bismo opstali skoro šest godina da nije najviše onih koji su u našim sadržajima prepoznali poruku koju šaljemo.

  1. Da li reči danas imaju moć da promene nešto i pokrenu nekog, ili su postale samo prazne reči?

Svakako da mogu, ali imam već dovoljno godina da ne bih imao iluziju da će ovo što mi radimo na Njuzu moći nešto suštinski da promeni. Ako makar neke ljude nauči koliko je lako plasirati neku laž u medije i ako ti naši čitaoci više ne budu verovali u sve što pročitaju, već sa rezervom prime sve što im se servira, to je sasvim dovoljno od nas.

40A0318
*Fotografije prikazuju redakciju NJUZ.neta-a i preuzete su sa privatnih Facebook profila.

Folirant

„Treba mi nova reč za ljubav. Treba mi reč – da znači.“

Moj drug Ivan, mi tako sa vremena na vreme, kad odlutam naglas u svojim razmišljanjima i monolozima, iznenada samo kaže – tebe je čika Kapor trebao da upozna, ja bih to čitao.

Pošto se to nije dogodilo, uzmem ja njega da čitam. Ponovo.

Momu Kapora sam otkrila davno. U jednoj od svađa sa mamom, i mojih neretkih tinejdžerskih izliva besa i dokazivanja svoje nezavisnosti i bunta, mama mi je na moje demonstriranje elokvencije i stava “popila sam svu pamet ovog sveta”, ne dižući pogled sa sudova koje je prala, jer za razliku od mene koja sam imala sve vreme ovog sveta da mitingujem, mama je pazila na šta troši svoje vreme, samo kratko rekla, – “Koji si ti folirant”.

– Šta si mi rekla?

– Da si folirant, i nisam ja, nego Momo Kapor, eno ti knjiga u predsoblju u vitrini, pa pročitaj, ili ako nećeš da čitaš, operi ove sudove.

I da se ne foliramo, mama je već tad bila u pravu. Često razmišljam o tome dok perem sudove.

Čitala sam ga davno, ali sad sam počela da ga razumem. Mnogo stvari sam počela tek sad da razumem, sve sem te ljubavi. Te kaporovske. Jer Kapor je preromantičan, ali za one koji nemaju romantičnu sliku o tome.

Nekad, pročitaš tu njegovu reč – ljubav, i ti odmah vidiš probleme, i besparicu i sitnu decu, i račune i dugove, i male memljive gajbe, i zagoreo nedeljni ručak i pasulj razblažen suzama, i ćutanje okrenutih leđa, i poderane čarape i krpljene gaće, i raspar tanjire, i bajate muškarce i sive žene, i lepo ti je.

A danas je važno da je ljubav lepa, a bajata je. Kao i reč.

A najtužnije je, niko to neće da izgovori naglas, još manje da napiše, ne zato što nedostaju druge reči, nego da ne razočara druge koji dokle god su zaneseni pričom i dok aplaudiraju čine da se predstava koja se igra nikad ne završi. Jer je lepa.

– Koji smo mi Foliranti.

Sve je nama nešto ljubav. I odjednom je svi znamo. Kao da se ta ljubav imala i mogla da se nauči, kao bicikl.

Kao da nam je poklonjena prvo ona mala, kad možemo da dohvatimo zemlju i u početku imamo oslonac, i da u svakom trenutku možemo da stanemo na svoje noge, uz pomoćne točkiće koji nam pomažu da savladamo početak, a tek povremeno da se odgurnemo i pokušamo da sami održimo ravnotežu. I naučimo.

A posle ona velika, kojom već znamo da upravljamo, znamo kad treba da kočimo, kad da stanemo. Više nema onog nesigurnog krivudanja, nema straha da ćemo da padnemo i da ćemo se povrediti, jer hej, naučili smo da vozimo.

– Koji smo mi Foliranti.

I znate šta, nemam pojma da vozim, ali imam bicikl i umem da foliram. I neretko sam najveći folirant od svih.

I mislim da imam odgovor na to neko pitanje koje mi je postavljeno, a nisam odmah znala šta da kažem, pa sam isfolirala.

Razmislila sam. Ne treba meni neko da skoči sa mnom, treba mi da ume sa mnom da se dočeka. Jednostavno.

Platonski, beogradski, kaporovski.

 

 

?????????????????????????????????????????????????????????

 

Čovek od reči

  1. Da li pamtiš šta je bilo prvo što si napisalai kojim povodom?

Mislim da je prva stvar, koju sam samoincijativno napisala, bilo pismo upućeno mojim osnovnoškolskim drugaricama Dunji i Jasmini, s kojima sam imala tajno društvo koje je komuniciralo šifrovanim prepiskama. Mada, moguće je i da je prvo pismo bilo upućeno mojoj beogradskoj sestri Nataliji, s kojom sam takođe imala tajno društvo.

12894548_10153554688713182_1460519549_o

  1. Literatura koja je na neki način definisala ono što si danas. Ko su bili pisci ili književna dela, koji su uticali na tebe, i koji su u tebi probudili poriv da i sama napišeš nešto?

Uh. Zaista nisam sigurna. Uopšte nisam sigurna da sam ikada, čitajući nešto ili nakon čitanja, pomislila – hoću i ja da pišem! Nikad, do pre par godina, nisam se nosila mišlju da se bavim pisanjem, niti sam književnost upisala zbog toga (što je valjda dobro, budući da nam je, na prvom predavanju Teorije književnosti, profesor rekao: Ako ste došli ovde zato što želite da postanete pisac, pogrešili ste).

Mnogo volim Tomasa Mana, Šimborsku, Antića, Valjarevića, Popu, Crnjanskog. I sigurno da oni jesu na izvestan način uticali na mene.

  1. Koje lepe reči po tebi i dalje mogu da otvore “gvozdena vrata”?

Kad mi je nestao pas, drugarica Bojana ga je tražila sa mnom. U jednom trenutku, ja sam se rasplakala, jer bilo mi je baš mučno. Ona me zagrlila i rekla: Naći ćemo je. Obećavam ti. 

To obećavam ti me je baš nekako dirnulo. Ne pamtim ni kad sam čula taj izraz – obećavam. Ljudi ne obećavaju lako. Lepo je obećanje, nije ludom radovanje.

12899587_10153554691703182_1776025918_o

  1. Da ne pišeš, šta bi umesto reči koristila da se izraziš?

Ne znam. Ne umem ništa drugo da radim. Jedino, u srednjoj školi išla sam na dramsku sekciju i bila sam dosta srećna u tome. Dakle, možda bih glumila u nekom amaterskom pozorištu.

  1. Da li ti nekad nedostaju prave reči, i šta tada?

Tražim ih dok ih ne pronađem. Ili samo odćutim. Zavisi od situacije.

  1. Da li lakše iskažeš svoje emocije kroz prozu ili poeziju?

Uglavnom pišem priče. Tek ponekad, kad imam u sebi nešto što nikako ne mogu da promislim, domislim I izvedem neki zaključak, a to nešto stoji i gori u meni i hoće napolje – jer će me u suprotnom ugušiti, onda napišem pesmu. To jest napiše se sama. Ili bar to tako deluje, kao da se pisala sama, i ako sam ja pošteno stradala tokom pisanja.

  1. Da si književni junak koji bi bila izašto?

Bastijan iz Beskrajne priče. Ili Koko iz knjiga Koko i duhoviZagonetni dječak i dr. E, i Arja Stark, ako treba neko iz odraslog doba.

  1. Toliko reči, a tako puno nerazumevanja, gde grešimo?

Mnogo pričamo, malo slušamo. Kad osetiš da te neko čuje, pa to je stvarno Nešto. Kad znaš da ne smišlja repliku dok ti pričaš, nego mu je bitno da te čuje, i razume. Mislim da je to dosta važno.

  1. Ljudi koji te inspirišu i zašto?

Ljudi koji imaju i neguju iskru.

  1. Reči koje imaju težinu, a olako se koriste?

Sve okej.

Teško.

Opusti se.

12899382_10153554692888182_684261903_o

Dobra drama

Bio je četvrtak, bilo je veče, bio sam kod kuće. Nisam imao neka posebna posla kod kuće, mogao sam da budem na mnogo drugih mesta, ali nisam. Sedeo sam u fotelji, a pas je spavao pored mene na velikom sunđeru. Da nas je neko u tom trenutku pitao šta radimo, morali bismo da mu priznamo da samo postojimo.

Čim je zazvonio telefon, zažalio sam što ga nisam isključio. Ipak, javio sam se. Zvala je komšinica sa sprata ispod i rekla da joj ćerka kaže da im u kupatilu, s plafona, kaplje voda. Njihovo kupatilo je tačno ispod mog, pa pita da li znam nešto o tome. Ona nije tu, doći će za jedan sat, ali zove da vidi da li sam ja kod kuće i moli da proverim to što je do mene.

Proveravam dok razgovaramo – ništa mi nije sumnjivo. Kažem joj i da ću na spavanje tek za sat i po, pa možemo zajedno da pogledamo kad ona dođe.

Završimo razgovor i ja ostanem u toj vodoinstalacijskoj situaciji. Znam da nije do mene lično, ali ne znam da li je do mojih cevi. Cevi su skrivene u zidovima, s njima čovek nikad ne zna.

Hodam po kući, zagledam kadu i veš mašinu, pa pošaljem komšinici poruku da neću na spavanje još dva i po sata, da ne žuri. Neću na spavanje dok ne sagledamo problem. Ona odgovara – Važi.

Ako stvarno curi, kao što je, ruku na srce, jednom već curilo, moraćemo da zovemo majstore da razbijaju zidove i traže gde je dotrajalo, to će da nas košta, a opet, nije baš da nema pas za šta da nas ujede, ali nismo ni crkli da plaćamo nešto što podrazumevamo da radi kako treba. Naročito jer je to nešto što ne vidimo golim okom, a čovek je sklon da takve stvari uzima zdravo za gotovo. I tako, kao što i sami vidite, u potpunosti me obuzme taj problem. Čekam da se komšinica vrati pa da istražujemo.

Ona se vrati, pozove me i kaže da je u pitanju lažna uzbuna. Ispostavilo se da se njihov sin, mlađi brat njihove ćerke, tuširao. Kad je pustio vodu, bilo je okrenuto na tuš, a tuš je bio okrenut na gore, pa je plafon kupatila dobio tu sumnjivu vlažnost, sa sve kapljicama. Pozdravili smo se zadovoljni što je sve u redu.

Ta komšinica, njen muž, njihova ćerka i njihov sin, oni su vam čist i blistav primer finog i normalnog sveta. Zbog tog tuša koji je slučajno prsnuo vodu na plafon, ja sam primljen u njihov dobri svemir na skoro ceo jedan sat. Jedno je pozdravljanje u prolazu, a drugo je kad imamo neku našu zajedničku situaciju, pa makar i nemilu. Ovo nije prvi put da sam bio deo njihovog života, verovatno nije ni poslednji, ali uvek kad se to desi, ja primetim, i uživam dok traje, bezbedan u njihovom zagrljaju.

Pričam ti priču – Story club Belgrade

Ako je u pitanju 8 milimetara, odmah znaš da je u pitanju film, ali kad se kaže 8 minuta, iza toga se krije neka sasvim drugačija priča. Istinita priča, tvoja priča iz svakodnevnog života i realnih situacija. Krije se beogradski “Story club”.

U Beogradu postoji “Klub pripovedača”  ili originalno (Story club) čiji je osnivač Andrew Adamek .

12716249_1755105004717883_4057826402699817616_o

“Story club” je kombinacija forme otvorenog mikrofona i pozorišne interpretacije priče na licu mesta. Svaki učesnik ima osam minuta da na zadatu temu što zabavnije ili ne u zavisnoti od same teme ispriča svoju priču.  Priča može biti ispričana na srpskom ili engleskom jezik. Glavni cilj je pored razmene dobrih priča, i razmena običaja i kulture, kao i prevazilaženje jezičkih barijera. Svako je slobodan da odabere na kom će jeziku pričati svoju priču, prevoda nema, ali nekada se slušanjem razume i više nego što misliš.
U KC Gradu, 15. marta održano je 5. po redu veče ljubitelja usmenog pripovedanja. Voditelj I domaćin bio je Steven Donegan, iz Irske, a tema večeri bila je “Moglo je biti i gore” (It Could Have Been Worse). Prostorija je bila prepuna i slobodno možemo reći tražila se stolica viška. Atmosfera je bila i više nego pizitivna i prijateljska, jer na kraju istina je sve što treba da bi se ljudi prepoznali međusobno je da započnu priču. Šest učesnika pristalo je da se popne na binu i podeli istinitu priču iz svog života sa publikom. Dve devojke i četiri muškarca, su to veče preuzeli na sebe da nam ispračaju kako je na kraju za njih ipak moglo biti gore.

12747988_1755106164717767_4345408920864232744_o

Pobedila je priča Ane Zlatanović (inače jedne od komičara organizacije “StandUp.rs”) koja je na komičan , ali pre svega iskren i nepretenciozan način predstavila svoje životne probleme sa kojima se svakodnevno nosi  i njen način kako se na kraju izborila sa onim koji je pretio da bude najgori. Publika je sve vreme reagovala  za vreme nastupa svakog od izvođača, i iskreno se prepoznavala u njihovim pričama, a to smo zaključili po tome, jer su nastupi više puta prekidani glasnim smehom i bučnim aplauzom.

Za ovo ne moraš da budeš profesionalac, ne moraš da budeš ni pisac, ne moraš da si ikada u životu napisao ni reč. “Story club  naviše vole hrabre početnike , ljude imaju volje i želju da stanu gore, uzmu mikrofon u ruke, i probiju led deleći sa publikom svoje lično iskustvo. Najvažnije je da je priča istinita. Mnogi pisci takođe učestvuju u ovim večerima, koristeći ih za interakciju za publikom koja nimalo ne izostaje. Nekada priču prekidaju glasan smeh i aplauz koji ne prestaje.

Sve pobedničke priče možeš naći u “Story club” magazine , a takođe možete preslušati i audio zapis na njihovoj Facebook stranici.
Sledeće okupljanje i neka nova priča, najavljena je za 12. april.
Tema se trenutno bira na Fb stranici „Story club-a“, a na osnovu tema kojeje predlagala publika. Tako da, ubeleži ovaj datum i zabeleži svoju priču, možda si ti baš sledeći.

10286993_1755105498051167_199605006641753145_o

 

photo credits: Neda Mojisilović

Ppriča

– Počni pevati, pi***. Počeše prozivke.

Predstava počinje.

Publika podrža pesnika pljeskanjem. Pesnik pozdravi prepuno pozorište, pa poče pričati prelepu poeziju. Pre pročitane prve pesme, pesnik pokaza prstom prema plafonu, pa pogledom preseče publiku. Palatom poteče potok pohvala. Posle pete pesme pevač prošeta parterom pozdravljajući prisutne. Pesma po pesma, polako prođe predstava. Paravan poče padati pre ponoći. Publika pobeže. Pevač podiže pogled prema praznom pozorištu pa potom prema pospanom portiru. Petorica policajaca pokraj portirnice počeše pevati poslednju pesmu. Pevač poče plakati, potrešen pažnjom. Pesak, plaže, palme…pomisli pevač. Pre podne postaješ poznat, popodne polako popularnost prolazi, predveče postaješ prah. Posle pobede – pustoš. Pesma postaje pustinja. Papir pun pesama postaje prazan. Prilično poražavajući proces. Pogled prema praznom pozorištu prekinu pesnikovu patnju…

-Pet piva, povika policajac pored prozora.

-Prvo pelinkovac pa pivo,predloži portir.

-Prihvaćeno, prokomentarisaše panduri.

-Piće preskačem, prigovori pesnik.

-Pi***, pič***, počeše prisutni.

-Pusti ped***, popularnost prolazi.

Prođe popularnost poodavno, pomisli pevač, pa pođe prema polici po pištolj. Pravi pesimista, pomisli prvi pandur. Prostorijom protutnji prasak pištolja. Pevač pade pored police, poput puštenog paravana posle predstave. Prebledeli posmatrači pritrčaše. Prekasno. Poslednji pevačev potez prstom prekinu poslednju pesmu.

Poštovaoci priđoše pogrebnoj povorci, posmatrajući pesnikov pepeo. Posle pogreba, portir posmatrajući pevačev portret pored pozornice, pomilsli: Pozorište prebrzo proguta prave pesnike. Pravi pesnici prebrzo postaju prašina, prošaputa portir plačući pa pođe po pelinkovac.

 

Puzigaća

 

Smrad duše

Pre nego što pomislite, a još više pre nego što na sav glas zakukate, naglas, onim osuđujućim glasom, uz poneko prevrtanje očima, na javnim mestima i socijalnim mrežama, kako stari ljudi po gradu smrde, prvo pomislite da li imaju nekog da im pomogne da se okupaju.

Možda im je teško i naporno da to urade sami. Možda se plaše da ne padnu u kadi. Možda nemaju kako. Ima mnogo možda. Ali većinu ne zanima to možda.
Većinu zanima to što ti ljudi smrde. I to da imaju stav o tome.

Možda.

Mnogi imamo roditelje, i bake, i dede. Mnogi imamo neke naše o kojima moramo da brinemo jer ne mogu  mnogo stvari više sami.

Ali oni imaju nas.
Mnogi nemaju nikog.

Meni bi se srce slomilo kad bi neko sa gađenjem posmatrao nekog mog zbog nemoći njegovih godina ili nemogućnosti, ili nekog drugog problema koji se ne vidi, a koji postoji.

Zato, nemojte odmah da mislite naglas.
Prvo pomislite na sve ovo u sebi.
Prvo pogledajte u sebe.

Da li je bitno da smo spolja čisti i mirisni.
Jer, sudeći po tome koliko dozvoljavamo sebi, samo to je izgleda važno.

Duše i misli mogu da nam smrde.
Ne vide se.