Vikend

Pre nego što sam krenuo, napunio sam mašinu za pranje veša, uključio je i stao malo da gledam kako radi. Tek nedavno sam počeo da se bavim pranjem veša i taj proces mi je zanimljiv. Ovog puta, uz sav veš ubacio sam i jednu krpenu lutku koja je u nadležnosti mog psa, mada je on uopšte ne primećuje. Kad je mašina počela da obavlja svoj posao, lutka se našla baš na prozoru mašine, bila je prilepljena za staklo. Gledao sam je kako se okreće, natapa vodom, pa penom, gledao sam je dok je jednostavni pokreti bubnja mašine oslobađaju skoro svega što se nakupilo na njoj. Neki čovek bi možda mogao da poželi da postoji mašina koja bi ga oprala, ili bar isprala, od svega. Malo da dane dušom, od dobrog i od lošeg, da se rastereti čovek malo. Sigurno postoji čovek koji žudi za pranjem koja će mu dati da udahne lakše, skoro čist.

Posle sam otišao u jednu kafanu nekim kuvarskim poslom. Kuvao sam, pa sam seo ispred kafane i gledao dokle mi pogled seže. Na polovini tog puta, na jedno pola kilometra udaljenosti, na livadi, stajao je konj, ili nešto što je ličilo na konja. Tu kafanu drži jedan limar koji je poznat po tome što pravi razne stvari od svega i postavlja ih gde god mu padne na pamet. Konj se nije pomerao bar dvadeset minuta, uopšte nije mrdao, pa sam bio ubeđen da je taj limar iskrojio tog konja od nečega i zasadio ga tamo u livadu, čak sam bio siguran da je to uradio namerno, samo da muči ovakve kao što sam ja. A onda je konj mahnuo repom. Pa još jednom. Pa je pomerio glavu. Nisam bio siguran da dobro vidim dok nije odšetao nekuda. Delovao je kao komad lepo iskrojenog lima, predugo nije mrdao za živo biće, ali onda se ipak pomerio, i otišao. Ima i toga, ukopaš se negde, deluje kao da ne možeš nikuda, a ti ipak odeš svojim poslom, iznenada, na sveopšte iznenađenje.

Sutradan su me ozbiljno bolele noge, iz nekih mojih privatnih razloga. Jedva sam stajao. Ipak, pre lekara, otišao sam s psom da hodamo pored reke, jer nedeljom to radimo. Ćopali smo, oboje smo vukli zadnju desnu nogu, i nismo marili za to, osvajali smo prostor kao da je sve u redu, samo sporije. U jednom trenutku, pored nas, ugledao sam brod koji je plovio uzvodno Savom. Na pramcu je pisalo ime broda – ISTRAJNI. Dok sam se ja davio u paralelalma između broda s tim imenom koji plovi uzvodno i nas dvoje koji ćopamo životom, pas je mirno grabio napred kao da je sve u redu, samo sporije.

Nežne reči sa stavom, jer jedno ne isključuje drugo.

Po tatinoj liniji je cincarka, i to joj do skoro nije bilo važno. Imala je jako čudan odnos prema dedi koji je umro na njen rođendan. Onda je, sticajem nekih drugih okolnosti, odlučila da se pomiri sa svetom – od tad pravi logistiku da ode u Peru i Čile – deda joj je bio latinoamerikanolog i uradi tetovažu sa tekstom pesme “ My strange uncles from abroad “. Njen otac i njena majka su gimnazijska ljubav, još uvek pevaju Brusa Springstina na glas – dali su njoj i sestri mirnu luku ali i još jednu stvar – Da nikad ne odustaju i da budu građanke sveta. Zato je negde u biti nomad. Do kraja godine zna da će biti u četiri različita grada. A ta nomadska priroda je priroda smiraja u hodu, trku, plivanju.  Svet posmatra kroz kofer i ranac, kroz otkrivanje gradova i kroz činjenicu da nijedna ulica nije tesna, ako vam nije tesno u glavi.

Sa druge strane, tu su jake žene – njene bake, magistri i doktori nauka, njena majka heroj koja je znala da onih užasnih godina napravi da im ništa ne fali, njena tetka koja je prešla okean zbog ljubavi, njena kume, heroji, žene i pesnikinje.  Njena sestra koja je sa nepunih 18 otišla u Njujork da nađe sreću. Te žene su je obeležile zauvek, da mora da zna sama da se bori, da ne posustaje, da ne pravi kompromis, da veruje u zdravi feminizam i žensku samostalnost

Veruje samo u volju i samorganizaciju. Ne veruje u stabilne plate, radni staž i  uljuljkanost. Veruje da ako pišete, idete  u pozorište, čitate i radite na sebi nema šanse da to ne bude primećeno. Strpljen spašen – omiljeno joj životno geslo.

Ponosna je na intervju sa Dubravkom Ugrešić  koji je uradila kao svoj prvi veliki intervju. Na tekst povodom 20 godina filma “ Lepa sela, lepo gore “. Na “ Kokice ne goje “ tinejdžerski stand-up komad komediju, koja je prevedena na tri jezika i dobila Zmajevu nagradu. Na songove iz predstava – svih koje je radila do sad. Na poslednji song koji je sa kompozitorom Matijom Anđelković napisala nedavno, a tiče se Rusa u II Svetskom ratu.  Na dramu o kućnom duhu koju je posvetila svom bivšem dečku i odrastanju  njega i okoline. Sa njom je dobila stipendiju za boravak u Austriji kao najbolji mladi dramski pisac te godine. Ponosna je i na nekoliko svojih pesama, zato što ih je napisala kako se oseća i nije je bilo sramota.

Ona je urednik kulturnog dodatka “Beograđanin” u Nedeljniku, radi u internacioanlnoj školi kao učitelj drame, radi u pozorištu, scenarista je na RTS-u i uvek ima cvet u kosi. Ona je dramaturškinja, Jelena Paligorić i naše Lice inspiracije.

995dcc4a-62ad-41e9-bb24-0460a4661b6b

 

  1. Kad i kako se dramaturgija pojavila kao izbor zanimanja?

Pisala sam uvek, to je nekako išlo sasvim prirodno. U osnovnoj školi sam se navukla na čitanje, pa sam pisala još više.  Negde  na sredini škole sam shvatila da jako mnogo vremena provodim u pozorištu, Zvezdara teatar mi je bio ispred kuće, a to su bile godine kultnih predstava – “ Virus “, “ U plamenu strasti “ i tada mi omiljena  “ Smešna strana muzike “. U srednjoj školi sam počela da idem u Jugoslovensko dramsko pozorište, i tu je već bilo gotovo. A zapravo, kao što je prva priča napisana sa tri i po godine – o dve bube – tako sam shvatila da me mama vodila u pozorište oduvek.  Dugo sam verovala da ću studirati književnost … Kao dete tipične srednje klase – roditelji su mi ekonomisti – nisam se baš osećala sigurno u umetničkim vodama. A onda sam prelomila, naredne dve godine provela u pozorištu i kinoteci, i upisala FDU odmah posle gimnazije. Sve ostalo je došlo samo – prve pare od pisanja zaradila sam sa 16 godina, i od tad – manje ili više uspešno zarađujem od pisanja.

Tu je i priča o mojoj mami, koja je ta žena zbog koje je sve ovo moguće. Koja mi je u očajima kada nisam radila govorila kako ćemo otvoriti mi naše pozorište. Moja mama je ta zbog koje sam postala ovo što jesam, dala mi je krila i misli da je sloboda stvar izbora.  Uz slobodu, tata me naučio da je slušanje rokenrola i gledanje košarke pitanje opšte kulture i da nije stvar izbora ( smeh ).

  1. Koliko danas lako koristimo reči?

Nedavno sam završila novi roman Dragana Velikića, “ ISLEDNIK “ koji me je razneo. Duboko i gorko, sa optimizmom u tračcima. Razneo me jer su Velikićeve reči jednostavno skupe. Što je ta njegova filozofija propasta sveta, a duboko verujem da je to filozofski roman, upravo o ljudima  koji su počeli da koriste i shvataju sve olako. Ta metafora da su svetom zavladali turisti mi je jako bliska.  Površnost i činjenica da u sve možemo da se razumemo me užasava. Zato negde jako volim majstore, mesare, pekare, dobre konobare i kuvare. Kod njih je sve transparentno – nema foliranja. Sa druge strane, moja sestra Milica, je kao dete bila veliki ćutolog. Imala je svoj jezik, izmišljen. Duboko verujem da je to njeno ćutanje, doprinelo disciplini i uspehu da je sa nepunih 26 živela svuda po svetu, što je profesionalna košarkašica i još malo magistar ekonomije. Ja sam sklona napadima logoreje ali volim da verujem da ću naučiti uskoro pametno da ćutim.

  1. Rock and Roll je pravac i stil kroz koji voliš da se definišeš. Šta je po tebi danas R’n’R?

Rokenrol mi je moja drugarica Ana Banić. Rokenrol mi je bend Straight Mickey and the Boyz. Rokenrol su mi dečaci iz Sinestezije. Rokenrol mi je pasulj prebranac iz kafane “ Mornar “. Rokenrol je moja redakcija – “ Nedeljnik “. Rokenrol je kad u montaži naručimo čorbu od paradajza. Rokenrol je Vračar. Rokenrol je on koji mi kupi kartu za Brusa Springstina u Berlinu. Rokenrol je vožnja Košutnjakom koja podseća na film “ Nacionalna klasa “. Rokenrol su mi slike Uroša Toškovića.  Rokenrol je mornarska majica i rej ban naočare dok se vozimo ka Splitu. Rokenrol je poezija Marka Tomaša. Rokenrol je Monk’s bar. Rokenrol je moja Tamara Aleksić, najveća rokenrolerka među glumicama. Rokenrol je još jednom, on, koji mi je napisao dve pesme koje me najbolje opisuju. Rokenrol je Jana Popović, najveći rokenroler među arhitektama. Rokenrol je moj mesar sa Cvetkove pijace kad mi se udvara. Rokenrol je Zvezdara, Lion. Rokenrol je mapa mesta za koje znamo moji najbliži i ja.  Rokenrol je moja Ivana, koja mi je promenila život, sa kojom sam otkrila kako uživo zvuče Škrtice i Artan Lili i Doli Parton u Idiot baru.

  1. Pesme koje izvršile uticaj na tebe, i čiji tekstovi su možda rekli ono što ti nisi umela da kažeš?

Štulić i Vranjković. To su  neka dva toponima za zauvek. Deset godina sam išla na sve koncerte Block Aut -a sa svojim najboljim drugom, to su neprocenjivi trenuci u kojima smo odrasli. Kasnije poetika Dubravka Ivaniša. Nema stvari koja me više opisuje od stihova – „Htio bi da me voliš i da me ne ostavljaš, nijedan jedini dan.”

Idoli. Autopark i Olja Lakićević.Veliki Prezir. Bajaga.Smithsi. Gogol Bordello. Nekoliko pesama Indeksa. Nju primitivsi, ima tu stvarno svega…Uvek mogu da slušam albume “ Born to run “ i “ Some girls “. Kao što uvek Bulevarom Revolucije mogu da plačem uz “ Dream, baby, dream “. “ Odbrana i poslednji dani “ i “ Bistriji ili tuplji … “ se često vrte svih ovih godina.“ Baj, baj Emilija, momci su na obali… Hladni prsti naviru kroz san. “ Azra. Bitlsi, kad ih on svira, Bitlsi kad ih moja koleginica Milena Grujić i ja puštamo na našim DJ večerima. Još uvek mi se nije ostvario san da plešem sa nekim uz Elvisa Prislija.

  1. Proza ili poezija?

I jedno i drugo. Čitala sam nedavno poeziju Milene Pavlović  Barili i to je magija. Kao prašina iz “ Petra Pana “. Što se proze tiče, čitam italijansku knjigu o hrani i ljubavi i novi roman Bekima Sejranovića. Pustim da me voze svuda,  neka reke teku noćima, i miriše na novobeogradsko more.

  1. Citati koji su tebi važni i koji možda najbolje zaokružuju neke od tvojih emocija? I koje su to emocije?

Ne stidim se plakanja na javnom mestu, ponekad se smejem i  plačem u isto vreme. Imam kafanske sesije sa svojom rediteljkom Teom Puharić u kojima tražimo bluz u pesmama Silvane Armenulić. Uspe nam, neretko. Trenutno sam jako srećna, učim da hodam ponovo po tom nekom novom životu. Radujem se proleću. A citati… Ima prepune sveske ispisanih redova, ali evo par.

“ Boli me koliko te nema. “ – Dejan Dukovski

„Ideja s kafanicom bila je zaista odlična. Pošto smo se bili razočarali u sve, nesposobni za ljubav i za život, već kakvi smo bili, odlučismo da se odmetnemo od sveta. No, pošto nismo mogli da pođemo na neko pusto ostrvo, kako smo bili u prvi mah naumili, te odlučismo da otvorimo kafanu u nekom malom primorskom mestu. I Igoru i meni se sviđala jesenja tišina tih malih zabačenih gradića uskih ulica.” – Danilo Kiš

“ Moja sreća nije otkopčana bluza, da je stavim na fotelju  kad je skinem. “ – Block out

“ Dolazim ti kao fantom slobode, pokaži šta znaš. “ – Džoni Štulić

“ Ne treba sanjati, nego biti dosledan. “ – Roberto Bolanjo

  1. Cvet u kosi, koja boja, kada i zašto?

Cvet u kosi uvek, to je moj srednji prst zimi i svetu koji nije nasmejan. Cvet u kosi zbog Arsena Dedića i jednog leta pre deset godina kad sam se ljubila uz Bajagu. Cvet u kosi kao stav i kao nežnost, jer jedno ne isključuje drugo.

a836b6ae-745b-4eb8-b7c6-5a9b2c39f07d

  1. Pisci koji su promenili tvoj način razmišljanja, otkrili ti neki novi svet i posredno izvršili uticaj na tebe?

Ići ću hronološki, od kraja osnovne do sad… Irvin Velš, simbolisti, džanki literatura. Onda je došao Vlada Arsenijević, Valjarević, Tišma, Kebra, Radovan Nastić. Sva Lomova i Rende izdanja. Onda sam čitala drame i klasike, Čehova i Kiša, do iznemoglosti. Na akademiji se opsela ispovednim komadima, Bihnerom i Vedekindom. Posle su došli Bolanjo, Uelbek, Šalamov, Begdede. Sve to vreme Velikić i Goran Petrović, ti pisci magične ribarske mreže. Selenić i Krleža. Meša Selimović i Dragoslav Mihajlović. Dubravka Ugrešić – možda najveći i najznačajniji uticaj. Živojin Pavlović – i kao pisac i kao reditelj. Rejmond Karver. Savremena ruska drama – Viripaev i Ksenija Dragunska.

  1. Koje sve tvoje drame možemo videti na “daskama koje život znače.”

Za sad – “ Moj život “ priča o životu Isidore Dankan u pozorištu “ Boško Buha “, zatim “ Odlazni terminal “ u UK Vuk Karadžić i u aprilu, na sceni  “ Raša Plaović “ Narodnog pozorišta u Beogradu sam uradila adaptaciju kultnog filma “ Frenki i Džoni “ čija će premijera biti u aprilu. Stalno pišem za  pozorište. I verujem da će tako biti zauvek.

  1. Kroz kakve naočare gledaš život?

Kroz one da radim sa decom dramske radionice, idem na probe, pišem za pozorište, imam najdivniju redakciju na svetu ii učestvujem u neverovatnom televizijskom projektu koji pomera granice. Kroz one da spremam seriju radio-dramskih minijatura.
Kroz takve da me Pavle, moj divni drug i genije naučio da je umetnost savremenog sveta INTERAKTIVNA.
Kroz naočare da je Beograd divan grad, da svi moramo pojedinačno da se borimo za njega, da ljubičice upravo cvetaju na Dedinju i da ću nadam se u narednih deset godina imati svoje troje dece, kojima ću praviti palačinke i voditi ih na kej, da nauče šta je reka.
Kroz naočare da na nešto čekaš skoro pola života pa se – dogodi.
Kroz naočare da muza Pedra Almodovara dođe na FEST.
Kroz naočare da imamo novu zgradu Kinoteke i ruske avangardiste u Beogradu.
Kroz naočare da je moguće da postoji jedna predstava – “ Voz “ u Zvezdara teatru – i da je rasprodata.
Kroz naočare da ću jednog dana imati svoju konobu u Bolu na Braču, koja će se zvati Korto.
Kroz naočare da je divni muž mamine koleginice Milens u našoj kuhinji napravio ravnu ploču, pa mogu da se razmahnem dok kuvam.
Kroz naočare da mora da nam bude bolje ako tako odlučimo. A ja sam čvrsto odlučila.

66d0eb2d-c700-4f09-bf5e-9e107238d29e

 

 

Black Sheep – most između umetnosti, kulture i prostora

U septembru 2013. godine grupa mladih entuzijasta je sela i rešili su da nastane “Crna ovca”. Kako i sami kažu:

“ Za pokretanje ovog sajta je bio potreban jedan običan dan, dve jake turske kafe, par osmeha, ideja i dva moderna klovna. Ideja se rodila sasvim slučajno. Nema tu preterane filozofije. Nismo otkrili rupu na saksiji. Samo smo odlučili da napravimo korak van sebe. Dosta je bilo tumaranja u mestu. Pokrenuli smo se i pozvali prijatelje. One nama slične, koji vole borbu sa vetrenjačama.”

U svetu zasićenom banalnostima odlučili su da se okrenu  umetnosti i kulturi. Odrekli su se šuplje komercijale. Na “Crnoj ovci” nećete naći priče o estradnim zvezdama ni deset načina da zadovoljite voljenu osobu. Oni vam nude priče umetnika i talentovanih mladih ljudi koji zaslužuju podršku. Za njih možda nikada niste čuli, ali to ne znači da ne vrede.

Nisu ih proglasili za crne ovce, oni su to sa ponosom izabrali. Razgovarali smo sa Tijanom Banović I Đurđicom Zec, delom redakcije “Black Sheep”-a, i evo šta ove devojke imaju da kažu.
Black sheep_002

  1. Da li nekad nedostaju prave reči, i šta tada?

Naravno da nedostaju. Tada čitaš, slušaš, gledaš, pa se dogodi ili da se pronađeš u tuđim rečima ili da ti ta iskustva pomognu da artikulišeš svoje misli i uobličiš ih u prave reči.

Deklarišete se kao Crne ovce, a logotip vam je bela, kako to?

Biti crna ovca je stanje duha, a ne fizičke pojavnosti, stoga smo se poigrali sa logotipom: Spolja svi izgledamo isto, svi smo ljudi, ali ono što nas čini drugačijima je u nama samima i nije vidljivo na prvi pogled. Možemo reći da se više (pred)oseća, nego što se vidi. Isto tako je i Andrićeva Aska bela, a kako je simbol umetnika, po svim karakteristikama i duhu je crna ovčica.

  1. Koliko ljudi danas olako koriste reči?

Nekad previše, nekad premalo. Možda teskobu ne unosi broj reči, već njihov odabir i kvalitet, mada mi verujemo da reči koje pozivaju na kreativnost, lepotu, prijateljstvo, ljubav, podršku, inovativnost – prave reči uvek jače odjekuju od onih ružnih i praznih reči. Bar nekima od nas. A ima nas. Gomila.

  1. Da li ste svesni koliko ljudi okuplja vaš portal, i kako se osećate zbog toga što u vama ljudi prepoznaju mesto gde su prihvaćeni i osećaju se kao kod kuće?

Polako postajemo svesni broja ljudi koji nas prati, mada i dalje deluje neverovatno da nešto što je počelo kao mali virtuelni prostor namenjen kolegama i prijateljima, da je odavno prerastao svoje granice, iako je zadržao svoju namenu. Od sobe za igru nastala je velika kuća, utočište i kreativni inkubator u kome se prenose znanja i iskustva. Nije nam cilj samo kreiranje sadržaja, već i neprekidno istraživanje i otkrivanje.

  1. Odakle crpite energiju za posao kojim se bavite i da li uopšte “Crnu ovcu” doživljavate kao posao?

“Crna ovca” je energija sama po sebi. Od samog starta sve oko Blacksheep-a radimo zato što to volimo i zato što verujemo u to što radimo, pa ispada da je to kao neki hobi. Doduše, hobi koji oduzima dosta vremena i oko koga ima puno posla. Nas je četvoro urednika: Tijana Banović, Srbijanka Stanković, Srđan Gagić i Đurđica Zec. Od skoro smo dobili i pojačanje, divnu Hristinu Petrović, koja je s nama od početka kao autor, a koja je na sebe preuzela dodatne, uredničke obaveze. Nas petoro se dogovaramo, ispomažemo, podržavamo, tako da uspevamo da uklopimo angažovanje oko “Crne ovce” sa svojim privatnim obavezama. S jedne strane, Blacksheep je veliko zadovoljstvo, s druge je obaveza i odgovornost, ali ne možemo reći posao, jer za posao dobijaš platu. Na to što više od dve godine radimo nešto samo iz entuzijazma i ljubavi, neko će reći “budale”. Mi kažemo “crne ovce”.

Black sheep_001

 

  1. Koliko pisana reč danas ima značaj, i da li i dalje ima snagu da promeni nešto, ili joj je umanjen kredibilitet s obzirom da “internet sve trpi”?

Živimo u digitalnom dobu u kom ima sve manje kontakta među ljudima, bliskoti i zajedništva. Internet sve trpi. Sve dok je ljudi sa srcem, pisana reč će imati značaj, nezavisno od kanala komunukicije.

6.  Kako pravite selekciju i po kojim kriterijumima birate ko “ulazi u stado”? 

Pravimo selekciju radova, a ne autora. Glavni kriterijum je kvalitet.

  1. U čemu je najveća snaga Crne ovce i koji je njen najveći kvalitet?

Najveća snaga Crne ovce su ljudi. To su majstori komunikacije koji grade mostove između različitih umetnika, umetnosti, kulture i prostora.

Black sheep_004

Progledaj

Jedna naša krilatica glasi otprilike ovako: „Prvo pogledaj u svoje dvorište, pa onda gledaj u tuđa“
Moj stan gleda ka jednom dvorištu i evo stala sam da pogledam i pola sata sam ozbiljno gledala u njega.

Razmišljam, možda ako uspem da shvatim stvari iz svog dvorišta, moći ću da probam da shvatim i tuđe stvari. I tako sam dugo stajala i gledala.

Dvorište zvanično pripada našoj zgradi, jer jedino naša zgrada ima izlaz u njega, ali je takođe između još dve zgrade koje se naslanjaju na našu. Jedna zgrada sa leve strane, i jedna sa desne. Gledam u to dvorište i vidim sledeće stvari.
Vidim popadao veš sa prozora i balkona, već ubuđao od kiše i pomešan sa zemljom i nanetom prašinom kako je ostavljen da truli tu na travi tog dvorišta. Travi, koja ne može da nikne jer ne može da prodiše od tog veša.
Verovatno je nekog mrzelo da siđe po njega kada mu je pao, ili je dovoljno bogat da kupi novi pa ovaj stari može i da ostavi tu.
U dvorištu su dalje par limenki piva. Neko je sa zadovoljstvom popio tih par limenki, čak je onako muški stegnuo dve i savio ih kako bi bile aerodinamičnije i kako bi bolje letele kroz prozor.
Tu je onda takođe i kesa od „Seven days“ kroasana, koju je neko opustošio, jer je samo kesa bačena, hrana nije u njoj ili su je raznele dvorišne mačke.
Dalje, kese iz maksija. Što komšijske, što neki padobranci koji su vetrom upali na tu našu dvorišnu žurku kesa. Tu su plastične čaše od jogurta, razni plastični delovi neindetifikovanih uređaja, diskovi, polomljene hemijske olovke, odbačene kuhinjske krpe.
Gledam i skoro pa pomišljam da bi jedan siromašniji buvljak i pozavideo ovom našem dvorištu.

Tu je i polomljen, pokisao Badnjak, jer po našim pravoslavnim običajima uče te kako se Badnjak unosi u kuću, ali te očigledno ne uče kako se i iz nje iznosi. Pa ga iz neznanja baciš kroz prozor.

I vrhunac su mi dve dvolitarske flaše pune urina. Sletele u dvorište sa prozora na zgradi desno. Čak i da pokušaš da nađeš opravdanja, da možda taj neko ne može da ode do wc-a, nekako ti se samo nameće da misliš – kako može da stigne do prozora?
Beograd, centar grada, svaki dan.
I tako ja i dalje stojim i gledam u to dvorište, i evo više nisam sigurna…

Da li stojim i gledam u đubre, ili su đubre oni koji to ne vide?
Možda smo samo zatrpani sa svih strana.

Pogled na dobru priču

1. Da li pamtiš šta je bilo prvo što si napisao i kojim povodom?

Imao sam nekih petnaest godina, i već dosta toga na leđima. U jednom trenutku, u meni su ratovali bol, bes I ljubav, pa sam, zbog nedostatka pravih ljudi sa kojima bih to podelio, uzeo papir i olovku. Činilo mi se kao odličan način da se obratim nekome ko nije tu, pa sam pisao dok me ruka nije zabolela.
Napisao sam nekakvu pesmu, detinjastu, a iskrenu, u svesci koja je kasnije završila u smeću prilikom selidbe.

2. Literatura koja je na neki način definisala ono što si danas. Ko su bili pisci ili književna dela, koji su uticali na tebe, i koji su u tebi probudili poriv da sam napišeš nešto?

Iako godinama pišem isključivo prozu, utehu tražim u poeziji drugih.
Dok su mladi pisci iz mog okruženja bombardovali Bukovskim, ja sam se toga klonio, ali sam mogao noćima iznova da čitam “Megafon” Mikija Radojevića i da analiziram emocije iza svake napisane reči. Kao klinac, bio sam spreman da pređem trista kilometara da čujem kako peva to što je napisao, pa da kroz knjigu to proživljavam. Nije njegovo pisanje u meni stvorilo poriv za istim, ali svakako jeste poriv da ne odustajem.

3. Koje lepe reči po tebi i dalje mogu da otvore “gvozdena vrata”?

Što se mene tiče, kada čujem Milicu iz druge sobe u stanu kako viče da me voli, to me kupi za ceo dan. Rekao bih da smo danas zaboravili da kažemo – Molim te, izvini, hvala, izvoli, pa smo se izgubili u tom vrtlogu i više ne govorimo to osim ako nismo saterani u ćošak. Naviknuti na odsustvo tih osnovnih stvari, ponekad se zadovoljimo pogledom koji otvara vrata koja su tada pred nama. Bilo bi pravo osveženje da me neko udari ramenom u prevozu i da se izvini, ne treba više.

4. Pored pisanja, fotografija je druga umetnost kroz koju se izražavaš. Slika kao dopuna za reč ili reči kao objašnjenje slike?

Moram da priznam da to ide u oba smera. Uvek će postojati stvari koje neću moći da napišem, već samo da fotografišem, i obrnuto. Ako jedna slika govori hiljadu reči, onda nikada neću prestati da pišem.

Zeljko_003

5. Napisao si roman “Dnevnik jedne pankerke”, odakle inspiracija baš za ovu temu?

Dnevnik jedne pankerke je nastao na početku mog književnog putešestvija. Kao i svi koji su ikada hodali tim putem, imao sam mogućnost da verujem u jednu od dve stvari – da ne postoji bol veći od onog koji osećam, ili da imam da kažem nešto što niko pre mene nije i da će baš to promeniti svet. Ja sam verovao pomalo u oba, pa sam se potrudio da ispričam priču o Nataši, čiji sam lik zasnovao na liku moje sestre Jasmine. I donekle prepričavajući ih, stvarne događaje iz njenog života sam pokušao da predstavim kao nešto lepo, vazda verujući u to svetlo na kraju tunela.

6. Da li se slažeš sa rečenicom da je pisac neko, ko, kada hoda uvek misli?

Apsolutno.

7. O čemu ti pišeš?

Trudim se da se ne fokusiram na jednu tematiku, pa da samo recimo kritikujem društvo. Volim da zapišem i poneku glupost koju je uradio moj patuljasti jež Bole. Neretko mi kažu da mi najviše leži da pišem o ljubavi, pa ja to malo umotam i napišem priču o tome kako volim Čikago, ili Bulevar Revolucije. Znate ono kad portretni fotograf izađe jednom iz studija i fotografiše predivan pejzaž samo za svoju dušu? Smatram da svaki pisac mora imati bar jedan izlet u neku drugu sferu, čisto da testira sebe.

8. Da li ti nekad nedostaju prave reči, i šta tada?

Često se desi da ne umem da nastavim neki tekst, koliko god jednostavan bio. Nekada to traje i par meseci, ponekad zbog previše rutine, a ponekad zbog nedostatka iste. Uglavnom sebe mučki teram da završim započeto, ali je to retko kada ispravna stvar. Najlakše bi mi bilo da mogu da priuštim sebi vreme i da prekinem da se izgovaram nedostatkom inspiracije, jer u mom slučaju to zvuči pomalo nerealno.

9. Da li lakše iskažeš svoje emocije kroz prozu ili poeziju?

Poezija je uvek umela da me zagrli, i ja sam pokušavao neuspešno godinama da uzvratim. Međutim, proza mi daje neophodnu slobodu i ne prekida me kada počnem da otvaram dušu.

10. Koliko ljudi olako koriste reči?

Da sam čuo ovo pitanje pre pet godina, rekao bih da koriste previše. Danas se reči koriste u pogrešne svrhe, pa im se zbog toga posvećuje previše pažnje. Ja još verujem da dobru priču možeš ispričati samo jednim pogledom.

Zeljko_004

Avgust u martu

Tog tipa znam iz kraja. Ima dva psa. Ima preko šezdeset godina. Uvek je u svom svetu. Gleda svoja posla.

Nekoliko puta smo se sreli kad sam i ja bio s psom. Naši psi se svađaju. Ja vežem svog psa kad ih ugledam, a on svoje ne, i onda se moj pas davi pokušavajući da se otme, a njegovi napadaju slobodni. Mene ta situacija mnogo uznemirava. Nekad mu nešto kažem, nekad ne. Nekad sam bezobrazan, naročito s obzirom na to koliko je stariji od mene. Kad sam bezobrazan, i on je, kad nisam, nije ni on.

Poslednji put smo se sreli u prodavnici. Moj pas je bio vezan ispred i kad su njegovi stigli, svi su podivljali. Nisam ih dobro video, ali zamišljao sam svog psa kako se davi, tačno sam znao kako mu se ogrlica useca u vrat, a pas je star i sve to mi je prolazilo kroz glavu i teško mi padalo. Prišao sam tom čoveku i rekao da ako njegovi napadnu mog psa, da ću da udavim i njih i njega. On se mene sigurno i ne seća, i u prvom trenutku nije shvatio da sam bio grub u tom obraćanju, pa se nasmejao i počeo da govori da se neće desiti ništa ozbiljno, a onda je shvatio šta sam mu rekao i odgovorio mi u istom stilu. U prodavnici je bilo još ljudi, mi smo bili glasni i cela situacija je bila izuzetno neprijatna.

Platio sam na kasi, izašao napolje i poveo svog psa koji je uspeo malo da se dokači s jednim od njegovih, jer sam možda i namerno bio neoprezan, tek da objasnim kakvi su sve ishodi mogući. To se desilo neposredno ispred vrata prodavnice. On je otvorio vrata, uzeo kišobran koji mu je bio pri ruci i pretio mi njime. Pitao sam ga – Šta ćeš s tim kišobranom? – Odgovorio mi je – Da ti ga zabodem u vrat.

Malo smo se gledali. Povukao sam svog psa i krenuo kući.

Taj čovek, toliko stariji od mene i fizički mnogo slabiji, s šarenim kišobranom u ruci, čovek koji po raznim savremenim merilima verovatno i nije u pravu, u očima je imao svu rešenost ovog sveta da uradi ono što on misli da treba da se uradi u takvoj situaciji. Između ostalog, i da se jedan balavi dripac nauči pameti.

Dripac je tačno u tom trenutku naučen pameti. Naučen je da takav tip nikad neće vezivati svoje pse, nego da treba da pazi da ne uznemirava njih troje, i da ih obilazi u širokom luku ako mu nešto u njihovom ponašanju nije po volji. Zato što ima važnijih stvari u životu od toga da li si u pravu ili nisi.

Dripac je pao na avgust iz poštovanja starijih, i nada se da je sad položio. Dripac je zahvalan što se dragocene lekcije i dalje dele besplatno, po ulici.

Beograd

Dugo se znamo on i ja.
Dugo sam na  – Ti, sa ulicama Beograda. Dugo nam je trebalo, da od sramežljivog i malo nepoverljivog odnosa na početku kad smo se tek upoznali, postanemo bliski.
Danas više i ne pričamo o tome, nevažno je.  Razumemo se koracima, i imamo svoj ritam.
Svaki dan smo zajedno, više i ne razgovaramo, ja gledam, a one trče ispred tog pogleda i čekaju da ih stignem. Mnogo gledam dok šetam, gledam očima, a hvatam beleške srcem.
Volim  da zađem u male, uske polumračne ulice, skrivene u senci kuća koje se nadvijaju na njih, mračne jer u njima nema sunca, ali one ipak sijaju.
Nekako kad se ne gledaš direktno sa suncem u oči, i kad se ne sudaraš sa vetrom za prvenstvo prolaza , nekako tad možeš da misliš da si sam u takvoj ulici. Da misliš da si deo neke misterije te ulice, i da dok prolaziš kroz istu, neko zna da prolaziš i prati te pogledom. Da je nekom važno da vidi kako izledaš dok hodaš.
Jednom sam hodala takvom ulicom dok je sunce zalazilo, i izašla na most. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala.To mi je u tom trenutku bio najveći problem. Nerviralo me što sam na mostu dok duva vetar. Sve me je nerviralo.
A onda je naišao taj poslednji sunčani talas, taj zlatni sat, kako ljudi vole da ga zovu, jer se svemu se mora dati naziv jer kako bismo inače bilo šta znali,
I pao je taj poslednji sunčani talas na taj grad ispred mene. Stajala sam na mostu. Duvao je vetar. Brod je u tom trenutku prolazio ispod tog mosta, i nadletali su me rečni galebovi.

Podigla sam glavu uprkos tom vetru i grad mi se nasmejao.
Primetila sam ali ćutim o tome, ima jednu rupicu na desnom obrazu kad se smeje, a jednu stranu usne blago podigne. Suviše lično da bi nekom to rekla.

Samo mi se nasmejao, i tu se moj bes završio,  tu sam se i ja nasmejala.

Beograde, ni ne znaš koliko mi je drago mi je što sam te upoznala.
Možda ti jednom priznam i da sam zaljubljena.

Slovenske legende na epski način

Što se muzike tiče, nije žanrovski opredeljen, jednostavno, sluša ono što mu odgovara i prija u datom momentu. To mogu da budu Iron Maiden-i, Orthodox Celts-i, grupa Kerber ali i Robbie Williams, Michael Jackson.  Isto je i sa izlascima i zavisi od društva. Nekad su to diskretniji kafei sa finom muzikom, nekad  picerija, a neretko i restorani sa “zanimljivom” kuhinjom, pa i kafana, varijanta plehane piksle i karirani stolnjaci. Voli biblioteku, bioskop, odlazak na stadion ili u halu, ranije je stalno igrao basket i mali fudbal sa drugarima (sad malo ređe), ali najviše voli prirodu, Rituale, recimo, ima dok piše, kafa mu uvek stoji sa desne strane, flaša soka pored nogu, čaša iza monitora i  obavezno, nešto za klopu na stolici pored. Ukoliko ogladni u toku noći (obično tada piše), ne želi da prekida pisanje zbog pravljenja sendviča :).

On je Miloš Petković iz Niša, mlad talentovan pisac koji za 29 godina iza sebe ima sedam objavljenih romana iz domena epske fantastike i horor avanture. Pročitajte šta je sve imao da nam kaže, a preporuka je da pročitate i ono što je napisao, jer imate priliku da istražite svet slovenske mitologije koja je kao tema,  Milošu neiscrpna inspiracija.

  1. Kako si došao na ideju da crpiš inspiraciju iz slovenske mitologije, i koliko mi toga zapravo ne znamo?

Moram da priznam da sam se za slovensku mitologiju zainteresovao tek nakon što sam napisao svoju prvu trilogiju (“Vukovi sudbine”), pre toga sam znao samo neke najosnovnije podatke i odrednice. Bilo je par komentara mojih prvih čitalaca da bi bilo lepo da preko epske fantastike iz zaborava vratim Peruna, Svetovida, Svaroga, Moranu, legende o vilama, vukodacima, psoglavima, da vratim stare Slovene. Tada je krenuo istraživački rad koji i dalje traje. Mislim da znamo više nego što smo uopšte svesni, ali ni blizu onoliko koliko bi trebalo. Da pojasnim, koristimo neke reči, poznati su nam neki običaji ali nemamo pojma da su deo naše tradicije, naše mitologije… A ne znamo ni neke osnovne stvari. Zamislite da neko u Grčkoj ne zna za Zevsa i Heru, a u Norveškoj za Tora i Odina. Iz te vizure, sramota je da neko ko je iz Srbije ne zna za Svaroga ili Velesa.

  1. Kako se rodila ideja i kad je nastao “Perunov hroničar”

Ideja se rodila  nakon završene debitantske trilogije i odlučio da se oprobam u malo drugačijem žanru. Počeo sam priču u sadašnjem vremena, sa željom da napišem nešto poput romana “Devojka sa zmajevom tetovažom” Stiga Lašona (bio sam inspirisan susretom sa Vlastimirom Nisingerom, izvanrednim čovekom koji je po zanimanju arhitekta) ali, slovenska mitologija me je vratila u prošlost. Tako Vlasta postade inspiracija za Akademika i nastade “Perunov hroničar”, roman po kojem me i dan-danas najviše prepoznaju (smeh).

trilogija-perunov-hronicar-400x225

  1. Da li se slovenska mitologija uklapa sa konceptom epske fantastike, i kako?

Veoma. Sve mitologije su, na neki način, slične, a sve epske fantastike su, na neki drugi način, izmaštane mitologije, samo se razlikuju u “začinima”. Da pojasnim: negde se sve vrti oko Bogova, negde oko magije, negde prosto vrvi od mitskih bića, a negde i ne, ali ima drugih fantastičnih elemenata (npr. “Igra prestola”). Ipak, slovenska mitologija ima neke prednosti jer je drevna a i dalje živi putem nekih običaja pa je ljudima bliska, a bogatstvo legendi daje piscu velike mogućnosti. Zato mi je drago što smo se “susreli” na mom spisateljskom putu i što se lepo  “slažemo”.

  1. Da li misliš da je koncept večite borbe dobra i zla u epskoj fantastici, već dovojno „prežvakan“?

Jeste, za to je Tolkin najveći “krivac”. Jednostavno, čovek se živeo mnogo pre svog vremena, što se vidi i iz njegove biografije. Npr. on je prodao svoj auto kada je uvideo da izduvni gasovi zagađuju okolinu, već tada je imao tako jaku ekološku svest. Kao takav, iskoristio je sve motive žanra, mada i u nekim drugim “vodama” je taj motiv čest. Ja sam se trudio da “pobegnem” od tog klišea, ali ne previše. Tu sam negde, na granici, dajem mogućnost čitaocima da izaberu stranu i da za njih svi likovi budu pre neutralni nego dobri ili zli.

  1. Da li i ti, kao i većina modernih pisaca EF, osećaš strah da ne budeš shvaćen kao kopija Tolkina?
    Miloš Petković 1 (1)

Ne. Bilo je tih poređenja, napisa u novinama i na internetu “Tolkin sa Nišave”, “Niški Tolkin” i slično, prija to s jedne strane ali s druge i opterećuje. Ipak, ja sam svestan svojih mogućnosti, iza sebe imam sedam objavljenih romana u dvadeset devet godina, a Tolkin ima “Hobita”, trilogiju “Gospodar prstenova” i “Silmarilion” na kojima je radio više od četrdeset godina. Izlišno je tu praviti neko poređenje, takvu posvećenost i kvalitet gotovo da je nemoguće dostići. Uz to, Tolkin je bio sjajan lingvista i profesor na Oksfordu, on za žanr predstavlja ono što je Tesla u nauci ili Majkl Džordan u košarci, glupo je plašiti se takve, rekao bih, nedostižne veličine. Guraću svoju priču i koračati stazom epske fantastike zadovoljan jer znam da ju je za sve nas utabao jedan takav velikan.

  1. Šta te je privuklo da se odlučiš baš za epsku fantastiku, a ne za istorijsku fikciju?

Jednostavno je: Više volim da čitam knjige epske fantastike nego istorijske. Kao mlađi, više sam se divio Hauardovom Konanu i Tolkinovim junacima nego stvarnim, istorijskim likovima. Naravno, to ne znači da ne volim istorijske knjige, naprotiv. Uživam u njima, ali fantastika mi je draža, bar za nijansu. Zato se, verujem, i bavim njome.

  1. Kad pišeš da li unapred imaš strukturu romana u glavi, ili samo uopšteno znaš kako želiš da se priča završi i puštaš da sama raste i razvija se u samom procesu pisanja?

Uvek imam strukturu romana u glavi, kompletan film koji odgledam nekoliko puta pre nego što završim rad na rukopisu. Ranije sam pravio skelet od toga na papiru, pisao podsetnike na ceduljicama, u telefonu, gde god stignem. Sada, kada imam malo više iskustva, mnogo više radim iz glave a tek po nešto zabeležim, potrebno mi je i par fusnota, podsetnika. Iako sam, kao klinac, pomalo bio mangup i više se opterećivao sportom, knjige i čitanje su bili velika pasija. Kada sam došao u priliku da se i sam bavim pisanjem, kada sam otkrio to zanimanje, sve ono što se nagomilalo tada, sada izbija na površinu i onda uživam. Jedinu muku predstavlja za koju ideju se opredeliti pošto se nekad sukobljavaju u meni. Teše me prijatelji kada kažu da su to slatke muke (smeh).

  1. Koliko je teško dati imena likovima i odakle crpiš inspiraciju.

Nije teško, mislim da je nekima mnogo teže da ih popamte nego meni da ih smislim (smeh). Imam nekoliko načina kako biram imena, ili su to neke kovanice, spoj dve rogobatne reči koje zajedno zvuče jako, moćno, upečatljivo, ili “posmatram” lika, tražim mu neku zanimljivu osobinu, naviku, pa ga “krstim” na osnovu toga. Ipak, ima i onih situacija kada bez nekog posebnog razloga lupim neko ime koje odgovara tom liku i tvrdoglavo ostanem pri tome iako se kasnije pojave još neke opcije.

  1. Oprobao si se i u horor avanturi , pa nam reci kakvu tajnu krije Stara vodenica?706ad81e522d47ce22a60a00e01ef96e_XL

Taj roman se dugo “kuvao” u meni. Odavno sam imao želju da tu ideju materijalizujem i “bacim” je na papir ali me je rad na nastavcima “Perunovog hroničara” (“Rog slovenskih bogova” i Šapat Đavolje varoši”) držao podalje do prošle godine. Nikada brže nisam pisao, imao sam utisak da već gotovu knjigu samo prepisujem iz glave (smeh). Horor je tu zbog vampira iz naših predanja i okruženja, ali je avantura, čini mi se, izdominirala. Izneli su je likovi koje sam “okupio”. A tajna… Probaću da budem kratak i da ne otkrijem previše: Veliki prorok Nostradamus, sakriven pod gvozdenom maskom, preneo je tajnu svog poslednjeg proročanstva grofu Monte Kristu, nadajući se da će ovaj uspeti da ga spreči. Okupljeni oko te priče, čuveni junaci poput Šerloka Holmsa, Abrahama Van Helsinga, Hauarda Kartera, Filijasa Foga itd. kreću u potragu za  jednim od legendarnih sedam mačeva, kandžom vlaškog kneza Vlada Drakule koji je bio vitez Reda zmaja. Put ih dovodi u Srbiju, gde delove mača čuvaju vampiri Sava Savanović, Arnaut Pavle i Petar Blagojević. Tu se krije tajna koju sam samo delimično otkrio, u nastavku (ili nastavcima) otkriću je do kraja. Reći ću još samo da trenutno radim na nastavku (radni naslov “Poljubac princeze Ildiko”), Ildiko je bila sedma princeza Atile Hunskog, neka to bude dovoljno za sada.

     10. Omiljeni pisci fantastike?

Gorepomenuti Tolkin je tu, svakako, ali ima još par njih koji su me svojim delima “kupili” za sva vremena. Tu je Robert I. Hauard, tvorac Konana Varvarina, zatim Martin sa njegovih milijardu likova, neprevazidjeni kralj horora Stiven King, pa Nil Gejmen. Od manje poznatih volim Glena Kuka i Rajmonda Fajsta, kao mlađi sam uživao čitajući serijal o Hariju Poteru Džoane Roling. Ima i onih pisaca sa samo jednim “hitom” poput Majkla Endea i njegove “Beskarajne priče”. Novije pisce (Erikson, Stivenson, Aberkrombi itd.) još uvek nisam čitao kako treba, sve nešto na brzinu i preko reda, tako da ih još uvek nisam postavio na tu svoju skalu.
542f01ec-ae29-4e24-92d6-f5f18395104c

photo credits: Saša Mihajlović

Svadba

Ništa se posebno nije desilo. Videćete sad kad vam ispričam, ništa posebno. Bio sam na Karaburmi, vozio sam se kolima prema kući svojih prijatelja, tražio sam gde da se parkiram. Skrenuo sam levo u njihovu ulicu, a ispred mene se polako kretao beli Mercedes star trista godina. Ispred njega je milio motorkultivator s prikolicom. Iz Mercedesa je iz suvozačkog prozora do pola virio mlad Ciganin i mahao srpskom zastavom, iz kola se čula glasna muzika. Motorkultivator je vozio verovatno isto Ciganin, ne mogu da tvrdim, video sam mu samo glavu i ramena, ali mogu da budem skoro siguran. Na prikolici se vozilo desetak ljudi, stojeći. Igrajući. Naročito sam zapamtio lepoticu u crvenoj haljini s karnerićima, i crnom kosom lepo uvijenom u široke lokne. Ona je igrala pomerajući telo manje od svih ostalih. Amortizovala je truckanje prikolice, i možda je baš samo tako i igrala. Usaglašavala je telom ritam muzike s nepredvidivim truckanjem vožnje po ulici na Karaburmi. A kako ga je usaglašavala? Lako. Prelako. Predivno. Najmanjim pokretima budila je najveće žudnje. Kolenima, kukovima i ramenima. Mirila je ono što je čovek stvorio s onim o čemu čovek ništa ne zna. Mirila je nehajno, na jedini način na koji to može da se radi. Karnerići su skakutali, a ja sam vozio za njima dok to nije postalo nepristojno. Okrenuo sam se na okretnici autobusa, gledao za njom dok nije odmakla izvan mog vidokruga, i čim je nestala, mozak mi je opet proradio. Nije ona igrala, igrao je ceo svet oko nje, ona je komandovala svemu što postoji. I to nije bilo ništa posebno, stvarno nije. Ako je sretnete negde, pitajte je. Neće imati pojma o čemu pričate, jer je to bio samo život, običan, mali život u crvenoj haljini s karnerićima.