O budalama

Krenuo sam peške na posao. Nije mi to bilo milo, nosio sam ovo i ono, išao bih taksijem ili kolima, išao bih autobusom, ali se baš tada pogodilo da iz raznih razloga nije bilo moguće ništa od toga, pa sam odabrao ono što sam morao. Ranac s kompjuterom mi je bio na leđima, bilo mi je toplo, bilo mi je pretoplo i bolelo me je desno koleno. Kesa u kojoj sam nosio plastičnu posudu u kojoj je bio ručak njihala se u ritmu mog hoda, a nisam bio siguran da je poklopac dovoljno precizno projektovan da zadrži moj prilično tečan ručak u posudi. Duboko sam sumnjao u mogućnosti tog poklopca i bio sam uznemiren. Znojio sam se i birao hladovinu da se po njoj pažljivo krećem.

Bez većih problema sam savladao rizične tačke na putu koji znam napamet i našao se nadomak lepe kuće u centru Beograda u kojoj se nalazi moje radno mesto. Ostalo mi je još možda trista metara hoda po ravnom do sigurnog mesta za mene i moj ručak.

Kao i svaka budala, osetio sam se bezbedno, kao da sam već završio nešto što još naravno nisam, i odmah sam se sapleo. Tečni ručak je dobio dovoljan impuls da se prospe, i dok je crvena hranljiva tečnost primala oblik ravnodušne kese, ja sam još jednom uzalud spoznao da je onaj najlakši deo puta, naročito kad je na kraju, za budale skoro neosvojiv.

Frank Turner – „Panker sa akustičnom gitarom“

  1. Kako se rodila ideja da nastupaš u Beogradu?

Uvek sam oduševljen da u toku turneje, posećujem nova mesta, a do sada nikad nisam bio u Srbiji. Kako smo skoro završili sa ovom turnejom, razgovarao sam sa svojim agentom, i dogovorili smo da ugovori i ovu svirku. Veoma sam uzbuđen zbog ovog nastupa. 

  1. Pošto ti je ovo prvi put u Srbiji i Beogradu, da li te je neko pripremio za nas 🙂?

Ja sam zaluđenik za istoriju, i zapravo sam studirao Istoriju Balkana, tako da postoji mnogo stvari koje želim da vidim. Imam plan da ceo dan u Beogradu, provedem u šetnji i razgledanju grada. Pored toga, takođe želim da upoznam ljude i pokušam da naučim nešto novo o svetu.

  1. Da li “punk okruženje” iz koga potičeš uticalo na to da se muzikom baviš i da je posmatraš kao posao , i koji je u stvari način na koji želiš da tvoja muzika bude predstavljena?

Volim da se bavim svojom muzikom. Volim da budem na turneji, i volim da nastupam. Ima nečeg poštenog u teškom radu, i ja uživam u tome. Odrastao sam na bendovima kao što su “Black Flag” i slični, a to su bendovi čije su turneje bile prilično naporne. Osim toga, dobro, moja muzika je prilično skromna, prilično jednostavna i direktna, zato svirajući na turnejama pokušavam da je što više približim i predstavim ljudima , kako tekstove tako i samu muziku.

  1. Magazin “Rolling Stone”te je proglasio za “pank muzičara sa akustičnom gitarom”, da li I ti sebe doživljavaš na taj način?

Pa, kako da vam kažem, to je opravdano dobar opis, haha, iako ja volim da mislim da ipak postoji više slojeva onoga ko sam i čime se bavim. 

frank_turner_hh_05_2013_02

  1. Da li misliš da i dalje ima mesta za prisustvo folk elemenata u muzici – čovek sa gitarom u ruci i pričom za ispričati, i pesmom za otpevati – i da li će ikad to izbledeti?

Pa sad, nisam ja taj koji treba da daje neke velike istorijske prognoze, haha, ali postoji nešto što je vanvremensko u vezi sa pripovedanjem. Ljudi imaju urođenu potrebu da pričaju priče, a muzika je nešto što će uvek prisutno oko nas, tako da mislim da pripovedanje kroz pesmu, još uvek ima života u sebi.

  1. Gde nalaziš inspiraciju i kako dolaziš do ideja za svoje spotove, s obziorm da su prilično interesatni i drugačiji?

Za neke od njih sam, sam došao na ideju ili uz pomoć mog prijatelja Bena Morsa. To je bio slučaj i za većinu spotova, kad je u pitanju novi album. Ponekad sarađujem i sa drugim rediteljima koji imaju ideje. Veoma volim muzičke spotove, i smatram ih posebnom umetičkom formom na neki način, pa mi je zato vrlo zabavno igrati se sa tim.

  1. Ko je najviše uticao na tvoju muziku karijeru i muzički pravac koji si odabrao?

Odrastao sam slušajući punk i hardcore, a onda sam se zaljubio u kantri i folk muziku. Tako dasam sad nešto između svega toga, dakle… Black Flag, Descendents, NOFX , pa onda Neil Young, Townes Van Zandt, Counting Crows, i tako dalje. I naravno, zdrava doza Springstina, negde u sredini.

  1. Tvoja “muzička filozofija” je pozitivne pesme za negativne ljude, da li je to i tvoja životna filozofija?

Ha, pa da pretpostavljam da jeste. Mislim da je život težak i nefer, i da jednostavno moramo da se borimo protiv toga.

10_Frank-Turner_Ramsheadlive-940x626

  1. Knjiga koju bi svakome preporučio da pročita?

U stvari baš trenutno čitam biografiju Džoni Keša (od Roberta Hilburna) koja je neverovatna. Pored te knjige, Elvisov biografija, autora Pitera Guralnika je okrenula moj mozak naopačke.

  1. Mesto koje bi ti preporučio kao posebno, neko mesto na koje niko neće ostati ravnodušan?

Živim i veliki sam zaljubljenik u London. London mi je omiljeni grad na celom svetu, za koji znam. Vidikovac na Primrose Hill-u je čarobno mesto za mene, odatle možeš videti ceo grad, a usput to mesto je posebno i zbog par uklesanih rečenica Vilijama Blejka (engleski pisac.)

  1. Tekst koje poznate pesme bi voleo da si ti napisao? (lyrics)

Čoveče, to je baš teško odabrati. Ono što mi je prvo na pameti je “Thunder Road”od Springstina, ili možda “Common People” grupe Pulp.

  1. Inspiriši nas u tri reči!

Sieze the day. (Iskoristi dan)

  1. Da nisi muzičar, bio bi…?

Pokušavao bih da postanem, ili bih i dalje studirao istoriju.

frank-turner-stuttgart425

 

 

photo credits: Miroslav Menschenkind

Frank Turner & The Sleeping Souls – Hamburg 2013

 

 

Berba 1983.

Godina je 1984.

Kasno leto je. Jedno dete u plavim radničkim pantalonama i crvenim poludubokim cipelama i majici na mornarske pruge, sedi na kamenom podu jedne terase sa zelenom ogradom. Između šipki te terase je revnosno umotan kanap, u više namotaja, da to isto dete ne bi palo kroz tu terasu, jer imalo je sklonosti da se ne zadovoljava stajanjem u jednom mestu, a  bogami ne bi se moglo nazvati ni mirno. To isto dete je tad u tom trenutku ipak mirno sedelo na toj terasi, i ozbiljno pričalo sa grožđem.  Postoji fotografija na osnovu koje vam sve ovo pričam, i tačno se vidi da je razgovor bio ozbiljan jer se to dete nije ni milimetar pomerilo, ni pokazalo da ga zanima to što ga slikaju, zanimalo ga je njegovo grožđe. Ne bih baš znala da vam kažem o čemu su razgovarali, možda i ne bih htela, ali da je taj razgovor imao smisla to sa sigurnošću mogu da vam tvrdim.

Godina je 2016.

Rano proleće je. 30 i malo godina kasnije ne znam da li je ovo što ću vam sad napisati proisteklo iz tog razgovora, sa te terase, sa tim grožđem, ali je nešto što mi ponekad odzvanja u glavi i zvuči kao nešto što mi je rečeno da zapamtim.

Ne učitavaj se u tuđe reči i misli. Ne dozvoli da misliš da je neko misli bolje od tebe samo zato što je lepše rekao. Misli onako kako želiš. I nek su ti misli lepe.

Budi pošten prema ljudima, i uvek očekuj i budi spreman da ti se tvoje ponašanje vrati. Kopaj i sam uči. Slušaj druge, ali poslušaj sebe.

I zapamti da uvek imaš prava da se predomisliš, samo budale ostaju dosledne principima. Promena mišljenja često znači da uvažiš bolje. Samo budale ostaju dosledne i ljudima.

Izgovor za stvari koje ti se nisu ostvarile i desile u životu traži u svojoj inerciji i strahu. Ne traži krivca.

Ne boj se da ostaviš i odeš. Ljubav je nematerijalna i bićeš voljen bilo gde. Na kraju krajeva, ti voli. To je dar.

Nemoj prestati da veruješ i u redu je da sanjaš. Ali ne zaboravi, snove možeš da ostvariš samo ako si budan.

Sve što ti treba uvek može da stane u jedan kofer. A ono što zaista svuda nosiš sa sobom, to je u tebi i zove se duša.

Zato pazi šta pakuješ u svoje srce, jer i koferi se raspadaju.

I da… ako ti život da kukuruzno brašno, napravi proju. A ako ti ne da…idi i je*eno ga kupi. Toliko je jednostavno.

 

“Autoportret” jednog fotografa

Na sebe je Ivana Pejak  skrenula pažnju fotografijom koja je ušla u finale značajnog svetskog tamičenja u oblasti fotografije “Sony World Photography Awards 2016″. A to je tek mali delić nje. Ova mlada autorka iz Novog Sada,  je četvrti razred gimnazije “Svetozar Marković”, planira da upiše Akademiju umetnosti u Novom Sadu, intenizvno se bavi fotografijom, i njeno vreme tek dolazi.

Sebe želi da predstavi kao mladog istraživača. Nije u pitanju nikakva nauka, već se još uvek pronalazi i istražuje svet oko sebe.

DSC_1587-web

Prvi put se dohvatila aparata pre, recimo, 6 godina. Ali samo bavljenje fotografijom je došlo nešto kasnije i polako se razvijalo. Fotografija je nešto što joj je oduvek držalo pažnju pored svih njenih interesovanja.
Najviše je privlači dobra atmosfera. To može biti energija koju donosi neki grad, ljudi oko nje ili  dobra muzika uz dobru kafu. Sve to zajedno su motivi koji je najviše privlače, a ako spoji sve to zajedno, dobija jedan izvanredan set fotki!

12-Slovenia7-Slovenia
Po njenom mišljenju da bi neko bio fotograf i da bi se bavi fotografijom mora da poseduje upornost i želju za stalnim napretkom. Misli da ne treba da savladamo samo jedan veliki uspeh, jer uvek ima prostora za nešto više.
Ako mora da bira između analogne i digitalne fotografije, konkretno u njenom slučaju, više se bavi digitalnom fotografijom i u boji. Ali to ne znači da ne voli ostalo. Naprotiv, izuzetno voli da vidi staru crno belu fotografiju napravljenu analognim aparatom.
Ono po čemu je Ivanina priča i te kako fenomenalna je činjenica da je njena fotografija “Autoportret” ove godine ušla u finale prestižnog svetskog fotografskog takmičenja “Sony World Photography Awards”. Ivana uopšte nije očekivala ovo ni najmanje. Poslala je fotografiju na konkurs, i samo jednog dana je obradovao e-mail organizacije. Trebalo joj je neko vreme da zaista i shvati o čemu se radi i šta se desilo. Iza njene fotografije “Autoportret”, nema neke konkretne priče. Fotka je nastala veoma spontano u njenom dnevnom boravku. U to vreme, radila je na jednom projektu koji je podrazumevao fotkanje autoportreta svake nedelje, godinu dana na zadatu temu. U tom slučaju, tema je bila Imperfekcija. Prva inspiracija je bila heterohromija, a ostali detalji su proizišli improvizacijom.

SelfportraitKada bismo joj dali fotoaparat i pola sata na ulici u bilo kom gradu, na fotografijama bismo videli netipične kadrove koji taj grad krije. Voli da pristupi već viđenim stvarima na malo drugačiji način – neki svoj. Takođe, voli da se zavlači u najmanje ulice i fotografiše ljude u njihovim najprirodnijem stanju. Sve to uz neku dozu romantike i tajnovitosti.

DSC_2013

_DSC3279-web

Dosta dugo je inspiraciju za fotke pronalazila kod Laure Zalenge, nemačke fotografkinje koja se bavi Fine Art fotografijom, a veterani fotografije koji su joj “zadali domaći zadatak” su Elliot Erwitt, Ernst Haas,  Brassai…
Nema neko svoje posebno mesto. Voli da istražuje i misli da svako mesto treba videti i doživeti na svoj način. Razmišljala je o svojim putovanjima, ali ne može da izdvoji ni je jedno kao posebno, jer svako ima “ono nešto”.

_DSC3260-web
Ponekad joj se dešava da ne uspe da prenese na fotografiju, to što vidi. Čak i kad pokuša više puta, kadrova i slično… Ali kaže da ponekad osećaj koji doživite je subjektivan i vaš posmatrač ne može da doživi isto.
Inspiracije u njene tri reči: Radi. Voli. Putuj.
A slika koja po njoj govori više od reči  je njoj veoma draga, i to je slika iz Slovenije  na Planici._DSC3825-1

 

Obavezno zapratite Ivanu na instagramu https://www.instagram.com/pejakivana/a pogledajte i njen profil na behance-u : https://www.behance.net/pejakphotography

 

Obična prokletnica

Izađem iz zgrade i odmah ugledam staru Ciganku koja često sedi ispred prodavnice i pije pivo. Uvek baš pivo i uvek ima kesu pored nogu. Često je pijana, retko kad je vidim da jede a nikad je nisam video da od nekoga traži novac. Kad sedi dugo, ozbiljno se napije pa priča glasno, u prazno, u prostor ispred sebe. Ne hvata poglede prolaznika, da bi se nekom posebno obratila. Moj pogled nikad nije lovila.

Glas joj je grub, ne vadi cigaretu iz usta, odrpana je. Na nogama skoro uvek ima nekakve papuče, kućne papuče, koje su nekad bile karirane. Starački je mršava, kosa joj je prljava, a ponekad ima maramu na glavi. Nije beskućnica, to se vidi, ali je temeljno zapuštena. Lako je zamisliti prostor u kome spava, rupu u kojoj se odevena uveče onesvesti, i ujutru samo ustane, uvuče stopala u papuče, pokupi kesu i krene mamurna u novi dan.

Ugledam je kako žuri kroz prolaz između zgrada i znam da joj se piški. Dok silazi niz nekoliko stepenika do mesta gde uvek piški, u hodu diže suknju i svlači zajedno gaće i hulahopke, ali ovog puta je zakasnila, bukvalno za nekoliko sekundi. Na poslednjem stepeniku je krenulo da pršti iz nje. Po belim gaćama i crnim pocepanim čarapama, po stepenicama, u papuče. Čim je poteklo, zaustavila je telo u položaju u kom se u tom trenutku našlo i mirno pustila da se sve odvija do kraja. Onda je navukla gaće i čarape, spustila suknju i vratila se da pije.

Pivo i kesa su je čekali. Kad je sela, nije pljusnulo, ali se odmah stvorila vlažna mrlja oko nje. Zapalila je cigaretu, duboko uvukla dim, i pustila ga da polako, uz disanje, izlazi iz nje kroz usta i nos.