Golden hour

TokinLeave a comment

Sedim duboko zavučen u mrak, sam za stolom. Dobio sam da pijem. Kasno popodne je, skoro predveče, 18:49. Još uvek sija sunce. U prostoriji u kojoj sedim, sam sam. Pravo ispred mene su vrata kroz koja gledam šta se dešava napolju. Prostorija u kojoj sedim sastavni je deo kafane, muzika je glasna. Napolju se dešava sledeće.

Viljuškar u daljini podiže žutu metalnu sobu na kućicu od cigala. Dećak prolazi preko livade sa mladim haskijem na povocu. Vidim dve umetnice, jedna je niska i crna, druga je visoka i plava. Crnu poznajem a za  plavu znam ko je. Crna odlazi po piće, prolazi pored mene, pozdravimo se i nestaju mi iz vidokruga. Dva muškarca stoje na livadi, pored velike ljuljaške. Visokog poznajem, on je glavni ovde. Razgovaraju, pokazuju rukama u različitim pravcima. Odlaze. Nestalo je struje. Nema više muzike. Bilo je dobro s muzikom, ali nije loše ni ovako. Jedan dečak koji liči na mene kad sam bio mali, ulazi u prostoriju u kojoj sedim, ide pravo prema meni, evo stao je ispred bine na kojoj je sto za kojim sedim i pišem, i gleda me. Gledam i ja njega. Pita me – Šta radiš? – Kažem – Pišem. – Pita me šta pišem, kažem mu da opisujem sve što vidim, pa i njega. On se okrene i istrči napolje, sedne na ljuljašku i počne da se ljulja. Mali beli pas zamalo da uđe u kafanu, ali u poslednjem trenutku ne uđe.

Na vrata ulazi Argon, zgodan tip u odličnoj radnoj uniformi, sedne pored mene i pije pivo. Razgovaramo. On i ja se poznajemo kratko, ali smo se prilično ispričali, i neke važne stvari uradili zajedno, tako da smo možda i prijatelji. Ćutimo i pijemo, pa on ode da radi.

Tačno je 19:32 i svetlo se napolju menja. Svemir najavljuje zalazak sunca na našoj hemisferi, i ljudi reaguju instiktivno. Poslovi se privode kraju za danas, roditelji skupljaju decu, psi se drugačije ponašaju. Mislim na Nemanju, mog druga, koji napolju fotografiše nešto, znam da će mu prijati ovo svetlo. Došla je struja, bolje vidim tastaturu.

Onaj mali što liči na mene utrčava, naglo se zaustavlja ispred mog stola i pita me da li i dalje pišem. Kažem mu da pišem. Pita me dokle mislim da pišem. I ja mu onda kažem nešto što znam da je možda previše za njega, ali opet, otkud ja znam šta je za koga previše. Kažem mu istinu – Pisaću dok se nešto bude dešavalo oko mene.

Igrajte, igrajte, igrajte

Lice inspiracijeLeave a comment

Igra od svoje pete godine, završila je baletsku školu (Lujo Davičo), pored baletske završila je i Gimnaziju, a onda je usledio i fakultet. Želja joj je bila da to nikada ne bude ‘samo’ balet već i neka, za naše uslove ozbiljnija profesija.
Kaže da je još uvek  u toj tački gde balansira i sa baletom i sa fakultetom, usput uči francuski i istrči poneki maraton. Fotka iz razonode, radi jogu, a kad ne vozi bajs, drnda mačku i šeta psa. Generalno se trudi da se bavi svim mogućim stvarima koje je zanimaju, a mi mislimo da upravo to čini toliko posebnom. Ona je Marta Šumonja Ćirić, balerina, naše lice inspiracije.

  1. Kako je izbor pao baš na balet?

Htela sam da hodam na prstima. Delovalo je baš super na TVu, i onda sam probala i shvatila da je i dalje super.13147352_1175184509193539_8613902450117289078_o

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Da bi pokret bio savremen, mislim da igrač mora prvo da savlada neke utvrđene okvire i forme koje daje klasičan balet. Ipak, i kao igrač i kao posmatrač, smatram da je savremena igra interesantnija upravo zbog slobode pokreta koju pruža. 

  1. Šta si pomislila kad si prvi put videla baletske patike?

„Predivno.“12232813_1067727969939194_1275081301585807784_o

  1. Da li je i kako balet uticao na razvoj tvoje ličnosti i da li te je kasnije definisao?

Ubrzo nakon što sam napravila prve korake naučila sam i prve baletske korake, tako da je balet deo mog života zaista ‘od malih nogu’. Najranija sećanja koja imam u vezi su upravo sa baletom – baletski štap mi je previsok, gomila dece jurca oko mene, žuti triko me žulja osim što je već morao da bude žut, učiteljica uporno ponavlja kako treba da držimo palac i srednji prst zajedno iako nikad nisam videla balerinu da to tako radi. Tek kasnije sam shvatila da je to sa prstima samo način da nas nauče kako ćemo kada ‘porastemo u velike balerine’ držati šaku.
Nikada nisam naučila da nosim puštenu kosu. Uvek su bile punđe. I dan-danas mi smeta kosa preko lica. S druge strane, mislim da sam naučila šta znači posvećenost, kako je kada nešto radiš isključivo iz ljubavi. Naučila sam kakve sve emocije igra može da izazove u meni, kao i kakve emocije igrač može da izazove u publici.
Kada ste na sceni, potpuno ste sami naspram hiljada očiju koje gledaju u vas, i između je samo muzika. To je strašan osećaj. Negde između neopisive sreće što su te oči uprte baš u vas, i panike da ćete ih ubiti od dosade onim što će videti.12232919_1062421760469815_8616487896436845685_o

Nakon godina i godina igre, vise nije mozak taj koji pamti pokret, već telo. Pokret kao vid komunikacije – mislim da je to najbitnije čemu me je balet naučio. 

  1. Publici, sa strane posmatrača, kada igraš na špic patikama deluje lako i jednostavno, kakav je osećaj nositi ih?

Magičan. Ma koliko žuljao taj gips i taj karton i poneki ekser, igrati na vrhovima prstiju nikada nije prestalo da mi bude magično.12144905_1914299218794422_210771643063678396_n

  1. Da li si imala, i ko su bili tvoji uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Umetnost je individualnost, pa nekako nikada nisam htela da budem kao neko drugi. Sam pojam ‘balerine’ je nešto što me je oduvek vodilo i inspirisalo, i tu bih prednost dala Silvi Gilem, kao i francuskim balerinama uopšte.

  1. Skoro si uradila set fotografija sa fotografom Danielom Girizdom, Stavrom, inspirisane plesom, kako je došlo do ove saradnje I odakle ideja za ove fotografije?

Stavro i ja se znamo godinama i oboje smo zaljubljenici u balet i u fotografiju. Ja malo više u balet, a on malo više u fotografiju. Hteli smo da napravimo spoj ta dva, gde bismo balet ubacili u netipično, urbano okruženje. I dalje smo u pokušaju da tu ideju i ostvarimo.stavro

  1. Balet se doživljava kao jedan od najelegantnijih plesova, a u stvari koliko je to mukotrpan rad?

Biti dobar u bilo čemu zahteva mukotrpan rad, pa nije drugačije ni sa baletom. Više sati vežbanja svakog dana, pa tako godinama. Međutim, u nekom trenutku prestane da bude mukotrpno i postane isključivo uživanje. 

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Leto. Nije važno gde, samo dok je sunca, vrućine i letnjih pljuskova. 

  1. Take a book – preporuka knjige?

Selindžer nije mnogo pisao, ali sve što jeste napisao smatram odličnim.

S druge strane, Egziperijev ‘Mali princ’ je knjiga koju sam dobila za upis u prvi razred baletske škole, sa posvetom da me i on, kao i prva pozicija, prate kroz ceo život. Ta knjiga je moja preporuka za svakoga, u svakom trenutku. Lisica za kućnog ljubimca takođe.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Ih, pa svaka muzika je poziv na igru.860896_536347936410536_706533755_o

  1. Inspiriši nas u tri reči!
    Igrajte, igrajte, igrajte.

 

photo credits: stavrography (https://www.facebook.com/stavrography/?fref=ts), Nikola Petrović, Nevena Stamenković

Play lista

VIEW FROM THE BALCONY1 Comment

Postoje te neke svačije pesme za koje me briga što su svačije, jer su nekim danima samo moje. Recimo Dylanova “Knocking on the heavens door “. 29. decembra, 1998. godine, bio je sneg i bilo je hladno u tom jednom malom planinskom mestu u jugoistočnoj Srbiji.
Pio se čaj od jabuke i jela kajgana za doručak, i mnogo se smejalo. I ova pesma je treća na A strani te jedne kasete, koja se redom prenosila iz ruke u ruku, i presnimavala na matorom „Roadstar“ dvokasetašu, čiji redosled pesama i dan danas znam napamet. Možda zato što je kaseta pripadala jednom momku iz sobe neki broj na drugom spratu hotela u kom sam je slušala dan noć.

Recimo “November hits us hard” benda – On Tour. Jer je prešla sa mnom put od nekih 1000 i više kilometara, po najdubljem snegu, po najoštrijem vetru i po onom suncu koje te ne prži, nego ti prodire do kostiju. Jer mi je Novembar užasno važan mesec. Jer je to pesma kojom sam podvukla jednu godinu, kad sam shvatila da sve što ti je potrebno na kraju zaista stane u jedan kofer. I kad sam shvatila da je moj o.k. Mogu da ga nosim sama, i nije mi težak. I kad su me na granici pitali: – Imate samo tu jednu torbu da prijavite?
Sa osmehom sam rekla – Da. Ne vučem više ništa što je teško.

I da znate, ako vas neko ikada bude pitao nešto o meni, Novembar mi zvuči kao zvuk harmonike kroz maglu. Zvuči mi kao Tom Waits. Tako da tu može da se doda i njegova “Jersey girl”. Jer Alice može da bude svaka, ali ne može svaka da bude sa severa. Sever je rezervisan za zvezde vodilje, a prema njima se svi kompasi ravnaju.

Pesma “Tide” Lovely Quince, jer kad odeš na koncert na kome zapamtiš i ne možeš da izbaciš iz glave glas onoga ko je svirao pre benda koji si došao da slušaš, je koncert kakav ja volim da bude.

Cave-vova “Into my arms”, jer upetljam se tako u neku pesmu i ne znam da se otpetljam i izađem.

Buena Vista social club “Chan Chan” jer miriše na more i jer je muzika je uvek bila najbrži način da odeš kad god poželiš gde poželiš.

Još jedna pesma benda On Tour “Fire Darlin’ ”. Znate ono plutanje na površini vodi sa raširenim rukama, kad se toliko oduzmeš i umrtviš mozak da ne osećaš ni da ti voda ulazi u uši. To je to.

Idoli “Samo me gledaj i budi tu…” Jer sam jednom sedela za jednim šankom u jednoj kafani koje više nema, u ekipi koja se verovatno više nikada kao takva neće spojiti, jer nekih više nema, a nema ni te kafane i rekla da mi je ovo njihova najdraža pesma. Dobila sam priču o njoj, ali to je neka druga priča. I isto tako jer je išla na radiju jedne zimske noći, i zaglavljena u snegu zbog saobraćajne nesreće, uz nju sam mislila na nekog dok sam satima sedela u autobusu negde blizu granice sa Bosnom.

Gogol Bordelo “Sun is on my side”. Prelazak preko jednog mosta u jednom gradu, dok je sunce zalazilo. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala i to mi je bio najveći problem. Nerviralo me što sam na mostu dok duva vetar. Sve me je nerviralo.
A onda je naišao taj poslednji sunčani talas, taj zlatni sat, kako ljudi vole da ga zovu jer se svemu mora dati naziv, i pao na taj grad na brdu ispred mene. Stajala sam na tom mostu. Mislila sam da nisam bila sama, ali sam tek posle shvatila da itekako jesam. Duvao je vetar. Brod je prolazio ispod tog mosta, i nadletali su me galebovi. Podigla sam glavu uprkos tom vetru i grad mi se nasmejao.U glavi sam čula ovu pesmu. Ova pesma je Istanbul.

…“ Tr tr tr tr tr tr tr tr Trubu. Kupit ću si trubu. I k k k k k k Kubu. Otići na Kubu“,  glasom Darka Rundeka. Jer sparna subota je. I vazduh se oseća na ribu i mešavinu benzina i ulja motora čamaca. I preplanuli matorci sa belim mornarskim platnenim kapama stoje na doku i istovaruju ulov. I crno pivo. I razgovori sa ćaletom preko kariranog stolnjaka na šlepu o tome kako je krajem ’50tih otkrio rokenrol i odlepio za Pol Enkom. I razgovori o moru. I samo razgovori. I u glavi ta melodija.

Florence “Never let me go”. Možda jer bih njen glas opisala kao osećaj da stojiš na litici i duva onaj jak vetar koji ti se razbija o telo dok mu se isto opire. I ispod je okean koji besni jer ga vetar uznemiruje a on ne može ništa protiv toga jer je to jače od njega. I kapljice ti se lepe za kosu i odeću i razliva ti se voda po licu toliko da u jednom trenutku nisi sigurna da li je to od okeana ili su suze. I baš tad kad nisi siguran prirodno dođe ta potreba da raširiš ruke na tom vetru kao da letiš i da pustiš ruke da lebde i da se ne opireš vetru.I da pustiš glas – vrisak ili smeh, na tebi je. Da pustiš glas jer si slobodan.

A onda da skočiš u okean.

Arteha i kao nešto sam pametno htela, a onda je ona kriknula iz dna duše “ …I was born down the river“ iz pesme „Change is gonna come“, i posle nisam više sigurna da je ovo moje važno

I Bajagina „Na vrhovima prstiju“, jer najljubavnije nešto da ti neko napiše je kako si mu vrhovima prstiju stala na srce. Na vrhovima prstiju stoje balerine, a one su nežne.

…

Ima taj neki film gde se njih dvoje zaljubljuju jedan u drugog ali kao prave se da ne, i onda jednu noć zavaljeni u noći i zagrljeni sede na klupi na krovu i ona njemu pokazuje osvetljeni prozor preko puta tog krova i kaže: pet do ponoć je. On je pita kako zna, a onda mu ona ispriča kako tu živi čovek koji svaku noć u pet do ponoć pusti na gramofonu muziku iz filma „Doručak kod Tifanija“ i to pesmu „Moon river“, sedne u fotelju, odsluša, potom ugasi svetlo i ode na spavanje. Evo “La vie en rose”, dok je na sav glas trubi Louis Armstrong je pesma koja se čuje kroz moj prozor.

I uvek  “Absolute Beginners”. Šta mislite zašto?

Jeste, zato što volim Bowie-a. Ma važi.

 

Znatiželjni buntovnik – Di Ujdi

Lice inspiracijeLeave a comment

Nina Cvijović, zaljubljenik u život, koja sa osmehom koji nosi može slobodno da kaže da je i život zaljubljen u nju. Završila je filološki fakultet odsek za španski jezik i hispansku kulturu i iza nje je njen prvi roman „Rimska priča“. 2015 godine kreativnost pobeđuje struku, i prvom samostalnom izložbom „Čajanka“ vraća se na street art scenu pod imenom Di Ujdi. Pročitajte kako nas je Nina inspiriasala i postala naše lice inspiracije

Tvoj prvi susret sa ovim vidom umetnosti -kako i kad si otkrila street art?

Velike prekretnice u životu dogode se uvek spontano. Sve je počelo pre gotovo deset godina. Tada sam bila učenica srednje Grafičke škole na odseku za grafički dizajn. Znatiželja i buntovnost najviše su obeležile taj period. Želela sam da otkrijem sebe i da se iskažem. Bila sam veoma kritična prema društvu i normama koje su mi izgledale kao nametnuti obrasci života i razmišljanja iz kojih je bilo neophodno izvući se i pronaći svoj put. Nesvesno sam tražila street art, a onda je on pronašao mene.

Di Ujdi 001

Zašto Di Ujdi?

Ujdi je zanimljiva kombinacija slova od koje je nastalo ime. Ako je nekada i nešto  značilo, vremenom se samo stopilo sa mnom i postalo moje drugo ime.

Odakle crpiš ideje i šta je inspiracija za tvoje radove?

Ideje i motivi šablona uvek su bili u skladu sa trenutnim interesovanjima. Najpre je to bila muzika. Sećam se jednog šablona karakterističnog za taj period gde sam ispod slike napisala: “Punk is not just a fashion statement”. Nakon toga više sam se okrenula uticajima vizuelne umetnosti. Bila sam očarana nadrealizmom i pop-art-om. Jedan od umetnika na koga sam se ugledala bio je i poznati belgijski slikar Rene Magrite, pa je usledio i šablon lule koji sam kombinovala sam siluetom ruke. Pored toga počela je sve više da me zanima književnost. Neke od šablona posvetila sam španskom pesniku Federiku Garsiji Lorki čije su pesme kasnije bile nadahnuće za još mnogo radova. Motivi koji su se smenjivali u radovima najviše su pratili moje odrastanje, istraživanje umetnosti i promišljanje sveta oko sebe. Veliku ulogu odigralo je i obrazovanje jer sam od Srednje škole za grafički dizajn pa do Filološkog fakulteta imala priliku da se posvetim i upoznam sa vizuelnom umetnošću i književnošću.

Postoji li motiv po kome si prepoznatljiva ili to zavisi od raspoloženja i trenutka?

Više mi se dopada da istražujem i isprobavam, ali kada sve sagledam, dosta radova posvetila sam ženskoj figuri i portretima.

Tvoj stil je veoma specifičan i prepoznatljiv, kako bi ga opisala?

Mislim da sam isuviše subjektivna u pogledu svog rada. To ću ostaviti posmatračima.

Place to be – Mesto u gradu na kome bi volela da ostaviš svoj potpis?

U poslednje vreme pažnju mi zaokupljaju krovovi zgrada, pomalo skriveni ali i vidljivi oku koje traga. Takva mesta su suptilni posmatrači celog grada. Savršeno mesto za jedan rad.

Da li ti se dopada činjenica da se sve više devojaka pojavljuje na street art sceni?

Veoma me raduje celokupno buđenje svesti i jednog i drugog pola. U svemu je potrebna ravnoteža. Street art je za deset godina, koliko sam uključena u ovu priču, doživeo veliki preobražaj i napredak. Neminovno je da se sve više devojaka oprobava u ovoj vrsti umetnosti.

Šta misliš o primeni street art-a na modne detalje, aksesoare, garderobu…I imaš li ti svoj omiljeni komad?

            Oduvek sam volela spajanje različitih umetnosti. To je i deo mog umetničkog izražavanja koje uključuje street art, književnost, a sada i modu. Promene su uvek poželjne. Street art je od nelegalne umetnosti ušao u galerije i postao opšte prihvaćen. Prenošenjem na garderobu, enterijer, nameštaj, pokazuje da je veliki centar nadahnuća. Trenutno osmišljam jedan takav komad, pa se nadam da će biti omiljen, i meni, a i drugima.

Pored svega baviš se i primenjenom umetnošću, prvenstveno modnim assesoarima, kako je to sve počelo?

Brend torbi i nakita DI U DI zaživeo je početkom ove godine. Sama ih dizajniram i šijem. Uspela sam da svoju ideju praktičnog ranca koji je jednostavan, minimalan i višefukncionalan pretvorim u gotov proizvod. Raduje me što sam pronašla još nešto u čemu uživam dok radim. Jedva čekam da u narednim kolekcijama ostvarim ideju spajanja street art-a i rančeva. Izgledaće kao mali nosivi zidovi.

Take a book (preporuka knjige za čitanje od tebe), i koliko ljudi zna da si napisala i objavla svoju knjigu “Rimska priča”?

Jedan od književnika koji su me očarali poslednjih godina jeste Žoze Saramago, portugalski pisac i nobelovac. Teško mi je da izdvojim samo jednu knjigu, ali od svih predivnih koje su namerno stigle do mojih ruku, Sedam sunaca i sedam mesečina, Slepilo, Smrt i njeni hirovi, poslednja koju sam pročitala, Sva imena, ostala mi je najbližem sećanju, tako da nju preporučujem. Volim njegovu fantastiku, lakoću sa kojom piše i način na koji čitaoca uvodi u sasvim novi svet koji je samo delićem sekunde iskliznuo iz stvarnosti. Bićete očarani!

Knjigu Rimska priča počela sam da pišem na drugoj godini fakulteta kao deo kursa kreativnog pisanja koji drži naš pisac fantastike Zoran Živković. U tom trenutku nisam ni zamišljala da će rukopis nakon malo više od dve godine biti uobličen i izdati. Književnost je pored vizuelnih umetnosti moja druga ljubav. Veoma mi se dopala igra stvaranja novog sveta u kome je pisac taj koji se poigrava sa junacima, vremenom, a i čitaocima. Pisanje se dosta razlikuje od crtanja, zahteva drugačije promišljanje. Kada je 2013. godine objavljena knjiga nisam mnogo pažnje posvetila promociji. Taj deo priče me je opterećivao i čini mi se da nisam uspela da sagledam kako bih to izvela. Na kraju, verujem da je Rimska priča stigla samo do onih ljudi koji me poznaju, a vole i da čitaju. Kao prvenac ova knjiga je moja velika škola pisanja kroz koju sam prošla, a i razumevanje celokupnog putovanja knjige od rukopisa do publike.

Da li više voliš da radiš četkicom ili sprejem?

Ako radim napolju više mi se dopada da radim sprejom, ali ako su je u pitanju pripremanje slike, opredeljujem se za četkicu.

Omiljeni grafit/mural ili poruka i zašto?

Ako bih izdvojila neki mural u Beogradu to bi zasigurno bio La Santa del Belgrado u Karađorđevoj ulici. Remedov stil crtanja mi se veoma dopada kao i ideja predstavljanja čuvarke grada u formi boginje koja u zagrljaju čuva sve simbole grada. Takođe, mesto blizu pristaništa savršeno je za ovaj mural.

Inspirishi nas u 3 reči?

Veruj u sebe.

Šta misliš odakle  popularizacija street art kulture odjednom?

Ne bih rekla da se to dogodilo odjednom. Street art je prešao veliki put da bi danas bio prihvaćen i željen, ali i dalje ne svuda i ne u potpunosti. Ono što je ključno za sve veću popularizaciju street art-a nalazi se u njegovoj suštini, u pozivu na promenu.

Ljudi koji su tebi inspiracija i neka tvoja poruka za kraj?

Najveće nadahnuće su mi ljudi koji su uspeli da pronađu svoj cilj i ostvare se, bilo u umetnosti ili nekom drugom polju. Verujte u sebe i svoje ideje.

Di Ujdi 002

 

Beograd

TokinLeave a comment

Bio sam bolestan, malo čuka, malo temperatura, malo me neka tuga uhvatila i preuzela. Nisam išao na posao, uglavnom sam bio kod kuće, izlazio sam kad nisam mogao da izdržim ili kad sam morao. Jednom sam izašao i kad nisam morao i kad sam mogao da izdržim. Otišao kod druga u studio, sedeli smo na stepenicama ispred i slušali muziku. Onda smo popili sve što smo imali, a bili smo gladni, pa smo poslali mene da s njegovom karticom dignem pare i da nam kupim nešto. Sve se to dešava u neposrednoj blizini Beograđanke, pa samim tim i SKC-a. Podigao sam pare, krenuo u supermarket da kupim pivo, viski, hleb i tri kilograma svinjskog vrata da ga stavimo u rernu.

Zamalo da uđem u prodavnicu kad sam čuo buku iz SKC-a. Bilo je kasno popodne, bila je tonska proba, setio sam se ko ima koncert te večeri u bašti, popeo sam se uz jedne stepenice, došao do žičane ograde i virio. Prštao je bas. Čuo se bubanj i glas. Virio sam u dobri Beograd i bilo mi je odlično.

Što se tiče moje bolesti i raspoloženja, setio sam se šta kaže moj znameniti prijatelj, poznat kao Teča –  Da nisam sad tako lepo raspoložen bio bih neviđeno nadrkan.

Što se tiče Beograda, setio sam se šta kaže moja mlada drugarica Una Vučenić – U Beogradu je tako lako, zaljubim se u svaki korak.