Moć pokretnih slika

jul 29, 2016adminJUST ASKLeave a comment

Autentičan, iskren i svoj, reči kojima su ga davno opisali u jednom od intervjua. Okarakterisan kao uvek drugačiji, često neshvaćen, nimalo običan, a prvenstveno neobično jednostavan čovek. Ne postoji priča koju on ne učini zanimljivom, ne postoji tema na koju ne možeš satima pričati sa njim, a ako umeš da ga čuješ, bogatstvo koje ti pokloni u vidu književnih dela, filmove i muzike je neprocenjivo. Za InspirishiMe filmski, televizijski i pozorišni režiser, muzičar, pisac i profesor – Milutin Petrović.

Tvoj prvi susret sa filmom?

Na Dorćolu je bio bioskop koje su lokalci zvali „Buvara“. Nije bio baš bioskop, nego je povremeno imao projekcije. Bila je unutra peć na drva sa velikim čunkom koji je išao do plafona. To je mesto koje se sada zove Rex, ne znam uopšte što se to sada zove Rex? Tu me je neko, verovatno deda, odveo prvi put u bioskop i bilo je Bum! Bio je ratni film, engleski, film o avijaciji „633 Squadron“ Voltera Graumana. Gledao sam ga ponovo, sada kada se pojavio torent i genijalan je potpuno. Baš sam imao sreće…

Da li se sećaš koji je film u pitanju bio na neki način prekretnica u tvom životu i momenat kada si pomislio da budeš reditelj?

Aha, „Konje ubijaju zar ne“… Na televiziji sam ga gledao, tada sam mislio da ću biti slikar, išao sam u neku večernju školu za crtanje i gledao sam taj film sam u sobi kod tetke i odjednom shvatio da postoji neko ko pravi te slike, određuje položaj kamere, pokrete, celu tu stvar koju gledaš, a misliš da gledaš samo glumce… Sidni Polak je režirao tako nametljivo i tako nekako vidljivo, da ga je klinac od 15 godina provalio, ha ha… Mada sad kad pomislim na to shvatam koliko smo mi tada pre interneta bili bolidi. Ja sam za današnje pojmove bio mator konj, danas to provale klinci sa sedam godina… I eto tada sam pomislio – pa bolje je da slikam ovakve slike, one imaju mnogo veću snagu nego one u galeriji. Naložio sam se na moć koju pokretne slike imaju. Osetio sam tu snagu gledajući Džejn Fondu osvetljenu mesečinom…

Tvoja karijera se rasteže od scenariste, filmskog i pozorišnog i TV reditelja, montažera, kopirajtera, urednika internet radija i portala, pa do toga da sviraš u bendu, ili bolje da kažemo bendovima… U čemu te ima najviše i od čega zavisi uloga koju biraš u tom trenutku?

Nikada nisam uspeo da razlikujem sve te stvari. Meni je sve to isto. Sve je to samo rokenrol… Ne znam, a pravo da ti kažem, i ne želim o tome da mislim, osećam se ko da bi izgubio svoj modžo kada bih analizirao tako nešto. Samo se vozim po tim divnim talasima… U suštini sve te reči, svi ti različiti poslovi se razlikuju samo u onom delu mozga koji se bavi sindikalnim stvarima, nekim parama, načinima finansiranja, vrstama ekipica kojima se šlihtaš, dakle sve u onim delovima sveta koji mene uopšte ne zanimaju… u srcu stvari to je jedno.

scena sa snimanja filma: “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”

Da li misliš da kod današnjih generacija ta svestranost polako bledi, i da im instant dostupnost informacija oduzima “istraživački proces” i traženje sebe kroz različite sfere?

Ne, mislim da tek današnje generacije mogu da shvate da je to jedno te isto. Mnogo volim dokumentarac „PressPausaPlay“ iz 2011.te zato što u njemu pričaju o muzici i filmu a da uošte ne prave nikakvu liniju koja ih razdvaja. Tako mi je laknulo kada sam ga prvi put gledao, mislio sam – aha sada više ne moram da objašnjavam to oko muzike i filma, evo ovi novi ljudi to stavljaju u isti folder…

Sad kad se osvrneš na svoju filmsku karijeru i pogledaš šta je sve iza tebe, postoji li nešto što bi promenio ili nešto što bi obrisao sa te liste?

Ah, ja sam momak sa Konjarnika, niža srednja klasa, pravo je čudo da sam uopšte u svemu ovome, tako da ja nikada nisam mogao da biram šta ću da radim. Radio sam stalno samo ono što sam mogao i nikada nisam imao luksuz da se bavim tim što zovu karijera. Moj CV je proizvod toga kako su me vetrovi nosili i kako sam se snalazio za lovu. Iako ljudi uglavnom misle da sam ja neki razmaženi i uobraženi momak iz centra, ja sam ustvari baš workingclass osoba, koja je zahvaljujući socijalističkom uređenju, na potpuno ludilo, došla u priliku da se bavi ovim elitnim poslovima…

Postoji li tema koja već dugo čeka pravi momenat da bude pretočena u film?

Joj, ja ceo filmski svet a posebno ovaj domaći vidim kao nešto što je kompletno naglavačke. Ja sam zamišljao da ću biti klasičan žanrovski režiser koji će raditi prvo male pa onda sve veće filmove za neke normalne produkcione kuće tipa Avala film. Bio sam siguran da će mi vrh karijere biti film o nekom od Nemanjića ili Marku Kraljeviću. I moje sve ideje su te vrste, konji, devetnaesti vek, Džon Ford, Majkl Čimino, Milijus… Ali svet oko mene se izokrenuo, uvrnuo i sada ja živim i radim ko u nekom sumanutom kosmosu u kome su vrednosti i estetika sjebani i zakovrnuti ko u nekom Marvelovom stripu. Pa se u tome snalazim kako znam i umem, malo lebdim, malo zveknem ponekad glavom o neki zid.

Tvoj poslednji dugometražni film “Petlja” definisan je kao garažni/mikrobudžetski film i na njemu si potpisan kao koscenarista, reditelj, direktor fotografije, montažer i kompozitor muzike, da li su uslovi bili takvi ili si ti jednostavno takav 🙂

Ne. Mislim da je budućnost pokretnih slika u tome da jedan čovek sve radi. Ne mogu da verujem da se danas još uvek školuju ljudi da budu na primer samo montažeri, ili samo dramski pisci. To mi je baš totalno budalasto. Tako da bih ja uvek radio sve. Kada bih bio u nekoj velikoj produkciji, u stvari bi morali da me plate da se uzdržavam i radim samo jedan posao hi hi hi…

Da li misliš da sve više izostaje reakcija publike na domaća ostvarenja, i da su ljudi izgubili želju da gledaju dalje od komercijalnog?

Potpuno se promenio svet. Reakcije su saterane u niše, sve je svedeno u mala seoca u kojima caruju desetci lajkova i po nekoliko šerova. To je prosto tako. Kao i uvek umetnost će se prilagoditi stvarnosti, a ne obrnuto. Tako da ja nemam problem sa nepostojanjem reakcije na moje filmove u tom prošlovekovnom smislu. Baš obrnuto, garažni filmovi u stvari obeležavaju vreme u kome su nastali, a razni pokušaju komercijalnih hitova su anahronizmi… A jeste, to odsustvo toga da te primećuju boli. Čak jako boli. Ali umetnik i mora da bude na mestu na kome ga nešto boli, mestu gde nije siguran, inače je u problemu.

Ko su “neki novi klinci” koji su ti skrenuli pažnju u poslednje vreme?

Ja već šesnaest godina predajem na raznim fakultetima i stalno sam u kontaktu sa novim klincima i na njih dosta obraćam pažnju. Prošle godine sam imao fantastičnu klasu na FMK-u. Tu ima desetak mladih ljudi koji sve kapiraju. Evo stavi link na jednu vežbu koja me je umalo rasplakala kada sam je video…

Gde su po tebi današnje generacije sa obrazovanjem i šta ne bi smeli da izgube iz vida?

Kako ja vidim svet on uvek ima problem samo sa prošlošću, nikada sa sadašnjošću i budućnošću. Treba bacati stvari iz prošlosti u ime sadašnjosti. Nikada ne kritikujem ono što jeste. To je kao kada ljudi kukaju na kišu ili vetar, a nalaze se u deset kilometara tankoj atmosferi gde jedino život moguć u krugu od bar desetak svetlosnih godina. Sve što je novo je super. Mladi homosapijensi imaju specijalno dobar osećaj za stvari koje se dešavaju u stvarnosti oko njih. Ono što nas jebe su idioski pokušaji koji su samo pokazatelji arogancije matorih prdonja i njihove potrebe da se zaštiti neki glupi narativ iz prošlosti. Na primer Bog nema nikakvog smisla ako ne živi sada sa mnom nego ako je neka tradicija koju čuvaju čudno obučeni ljudi.

Kako biraš glumce i kolege sa kojima radiš i sarađuješ, da li je to biranje na osnovu ličnog osećaja, ili su neki drugi parametri uključeni u izbor?

Volim uvek da su to ljudi sa kojima bih se družio. Nemam onu foru kao – on je loš čovek ali je dobar umetnik. To nema kod mene, mora da je i dobar i pametan i lep. Nema talentovanih među govnima. Ima uspešnih, ima prevaranata koliko hoćeš, ali to nije moj svet.

Osnivač si filmske škole “PREDITOR” sa Natašom Pavlović, PREDITOR je POGON za pripremu filmadžija novog kova. Da ne bismo nagađali, najbolje da nam ti kažeš šta sve nudi vaša škola, ko i na koji način može da je upiše i kakvo obrazovanje može da očekuje da će dobiti?

Preditor je producent, editor, rajter i dajrektor, dakle filmadžija u jednom čoveku. Van Gog koji stavi štafelaj i boje na rame i ode u polje da slika suncokrete. Tako ja vidim savremeni trenutak što se pokretnih slika tiče. Nema više vremena za 4 godine klancanja u školama gde bar tri godine izdangubiš na predavanjima iz psihologije 2, engleskog 1 i sociologije kulture 3… Naša škola je za sada samo kurs, majstorska radionica, dva puta nedeljno u večernjim časovima, radi se užasno konkretno da se polaznik obuči i ohrabri da pravi filmove. To je danas potpuno moguće i samo je zaglupljenost mitovima prošlosti ono što sprečava ljude da uzmu svoje fotoaparate i snimaju filmove.

Ko su prvi PREDITORI koji su prošli kroz vašu školu, i kako si zadovoljan pokazanim rezultatima?

Na moje zaprepašćenje puno polaznika su ljudi ostvareni u svojim životima u nekim drugim oblastima. Imam i sedamnaestogodišnjake, ali i ljude u ozbiljnim četrdesetim. Potpuno otkrovenje mi je koliko je divno učiti ljude koji su zreli i izgrađeni kao ličnosti, zaista mi je uživanje da gledam kako rade. Škola postoji tek tri semestra, godinu i po dana tako da je još uvek menjamo i „nameštamo“ po stvarnosti. Najviše volim što su predavanja ujedno i online, tako da na primer dva studenta sede sa mnom u sobi, a jedan je u Budvi, drugi u Dominikani, a treći kod kuće pošto ga boli grlo…

Trenutno predvodiš snimanje prvog rimejka domaće kinematografije, legendarno ostvarenje Dušana Makavejeva – “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”, koji snimate na originalnim lokacijama. Potpisujete ga kao prvi zajednički projekat filmske škole “Preditor”, a podršku vam pružio i sam autor originala Dušan Makavejev. Kako ste došli na ovu ideju i zašto baš taj film i šta vam je rekao reditelj originala kad ste mu saopštili?

Ma šta im ja pričao ljudi su i dalje stegnuti i plaše se pravljenja filmova. Sve bi nešto da čekaju, kao da budu zreliji, da još rade na ideji, da urade kasting, da obezbede sredstva… I onda sam mislio da najednom napravim frku i na brzaka snimimo jedan igrani film, da vide koliko je to blizu realnosti. Hteo sam da svima ponovo pokažem da samo treba snimati filmove. Pošto ih je mnogo, da se ne bi pobili oko ideja šta da radimo izabrao sam da radimo kaver. Ne volim da to zovem rimejk. Rimejk znači da imaš ambiciju da nešto ponovo napraviš. Ambiciju ili neki drugi razlog. A ovo je kao kada bend uzme da svira neki kaver. To znači da svi znaju „kako stvar ide“ tako da nema zabune. I naravno to oslikava ukus benda. Da je Makov film pesma, moj bend bi ga uvek svirao. Eto tako smo izabrali taj veliki film iz šezdesetih… Mak je čini mi se bio zbunjen malo, znate kako je to u današnjem svetu, sve vam pada na pamet samo ne da vas neko naprosto voli i nema zadnje namere. Teško je biti umetnik u godinama, sediš i čekaš da se pojavi neka budala koja će doktorirati na tebi i ostaviti te u knjizi onako kako tebi na pamet nije palo. Ali kada su nas posetili na snimanju, Makavejevi su mi rekli – „E Milutine lud si ko puška, Branko Vučićević bi bio ponosan na tebe.“. E onda sam znao da su sve ukapirali… Da se radi o čistoj ljubavi slobodi i istini…

pripreme za prvi zajednički PREDITOR film/ faza scenario

Koje filmove bi danas dodao na listu, za više od 52 idealna filmska vikenda, kako se inače zove knjiga sabranih tekstova o filmu, koju si objavio 2013?

Sada bih dodavao samo serije 🙂 … Ta knjiga je moj pokušaj da pomognem mladom čoveku kome je sada na internetu dostupno praktično celo kinotečko blago ovoga sveta, a on ne zna odakle da počne. Klasične istorije filma kreću od Kulina Bana i beskrajno su dosadne, a ove knjige 500 filmova, 1000 filmova su bezlične, kao kada bi mislio da iz VH1 i MTV možeš da shvatiš šta je rokenrol. Zato sam napisao ličnu, a kompetentnu listu.

Inspirishi nas filmski 😉 (citat, rečenica, neka scena…)

„U Holivudu niko ne zna ništa“ to je zen o kome treba dugo razmišljati, sve dok ne osetiš dah slobode, mudrosti i inspiracije.

Ako ste zainteresovani da se priključite i budete deo njihove filmske priče, upis je u septembru, a sve informacije i više o filmskoj školi „PREDITOR“ pogledajte na FB stranici https://www.facebook.com/preditor.rs/?fref=ts ili na sajtu http://preditor.rs/

photo credits: privatna arhiva

Zrikavci

jul 28, 2016adminVIEW FROM THE BALCONYLeave a comment

Volim zrikavce.
Od kad sam naučila da su to zrikavci.
Čak sam i videla jednog. Stajao je na kori drveta pored kojeg sam prolazila na putu za plažu.
Ranije sam od njih mislila da su zvečarke pa ih nisam volela.
Iako nikada pre tog dana nisam videla ni zrikavca ni zvečarku, jednostavno sam mislila da su zvečarke, pa ih zato nisam volela.
Jednom su me tako na Žanjicama naplašili da je taj zvuk, sve to cs cs cs cs cs cs cs što se čuje oko nas, da su zmije.
Naravno da sam poverovala, ja u sve verujem, ja sam ona osoba koju kad biste morali da objašnjavate osobe, objasnili kao prženicu.
I naravno da skoro ceo dan na plaži nisam smela da podignem glavu, jer sam onoliko naplašena mislila da ću videti zmije kako vise sa drveća.
Svima je to bilo smešno.
Moja baba je pokušala da me nauči kako da savladam strah i kako treba da se ponašam sa zmijama.
Govorila je ovako: “Suoči se sa zmijom, pogledaj je direkt u oči, i tri puta joj reci „Lepa li si, zlatna li si” i zmija ode.
Mislila sam se tada, baba dok ti vračaš tu i recituješ zmiji, ja ću uveliko da trčim maraton ili polumaraton, zavisi koliko se istripujem i to bez pripreme i bez stajanja.
Ali baba je bila uporna. Zmiju u oči i “Lepa li si zlatna li si” vračku.
Baba je verovala da životinje razumeju.
Možda je bila u pravu, možda je zato često, mi ljudi nismo razumeli.
Ali kad razmislim, baba je i šišmiša držala kao kućnog ljubimca, tako da nemojte vi moju babu zdravo za gotovo da shvatate.
Bolje shvatite mene i trčite kao blesavi.
Mada mi nije jasno zašto si blesav ako bi trčao u toj situaciji, pošto ako mene pitate, bio bi prilično mudar.
A sve ovo vam pričam, jer je opet leto i opet kreće ta ponavljajuća ritmika cs cs cs cs cs, i ja se iskreno nadam da su ono što mi noću zvrči ispod prozora u dvorištu, zrikavci.

Sjaj u očima

jul 27, 2016adminLice inspiracijeLeave a comment

Mlada, talentovana, malo spava, mnogo se smeje i ne prestaje. Taman kad pomisli da može sve nepredviđene okolnosti da predvidi, realnost je iznenadi. Za svoj posao kaže da je mešavina neverovatnog zadovoljstva, adrenalina i stresnih situacija. Ali tako bi bilo i da se bavim bilo čime drugim. naše Lice inspiracije Nataša Janković, producent.

Ko je Nataša Janković?

Dete u telu odrasle osobe heheheh. U poslu veoma ozbiljna ali i zabavna kada situacije to dozvoljavaju, a privatno pravi zvrk 🙂

Zašto baš produkcija, i kako si otkrila da je producent zanimanje kojim želiš da se baviš?

Pre upisa na katedru FTV produkcije na FDU u Beogradu, radila sam kao voditelj dečijih emisija na nekoliko televizija (RTS, Studio B, Kanal D i Happy tv). Kako sam odrastala na televiziji od svoje 7 godine, upoznala sam ceo proces rada i shvatila da jednog dana kada ne budem više želela da se bavim voditeljskim poslom, bi bilo dobro da ostanem u televizijskom svetu kao procudent. Međutim, tokom studija sve više je rasla moja ljubav prema filmu, tako da sam odlučila da će to biti profesija kojom ću se definitivno baviti- filmski producent.

Šta tačno podrazumeva posao producenta?

Producentski posao pruža širok spektar mogućnosti i bavljenje različitim stvarima u okviru procesa rada na jednom filmu, ali uopšteno gledano mi smo zaduženi za kompletnu porizvodnju filma, od rađanja ideje do finalnog proizvoda i njegove distribucije, kao i koordniciju svih sektora i finansije. Postoji više poslova u okviru sektora produkcije, samo je pitanje šta kome leži i u čemu je najbolji.

S obzirom na situaciju u kulturi u našoj zemlji i situaciju uopšte, koliko je teško baviti se ovim poslom?

Ne volim da govorim o negativnim stranama našeg posla, jer u današnje vreme kada se digitalna tehnologija razvija neverovatnom brzinom to nam sa jedne strane omogućava da mnogo lakše postignemo cilj koji želimo. Dok se stvari ne promene u kulturi želim da optimistično razmišljam i ne dozvolim da me sputava nedostatak sredstava. Mi se borimo i pronalazimo neke druge, alternativne načine da dođemo do novca, jer po mom mišljenju opstanak filma pre svega zavisi od samih filmskih autora i naše sposobnosti da se “snađemo“ u uslovima koji nas okružuju.

Koji su dosadašnji projekti na kojima si radila, i postoji li nešto što bi izdvojila kao izazov?

Aaaaaa ima ih prilično, samo tokom studija sam radila na 30 kratkih igranih i dokumentarnih filmova. Teško je izdvojiti neki konkretno, jer su svi na svoj način bili izuzetno iskustvo. Ali evo, jedan od njih koji mi je posebno drag je film “Rujka“ u režiji Strahinje Savić, u kojem je glavni junak riđa krava Rujka. U procesu rada na tom filmu se konstano preplitao film sa stvarnošću: u filmu dečak Aleksa spasava kravu od klanice, a u stvarnom životu smo mi kao ekipa spasili tu kravu od klanice i produžili joj život angažujući je za snimanje, a potom i prikupili sredstva za njen otkup. Definitivno najlepše iskustvo u mom dosadašnjem radu, sa veoma posebnom ekipom i neverovatnom energijom na setu je bilo snimanje dva spota za violinistu Nemanju Radulovića, koji će pratiti promociju njegovog najnovijeg CD-a u izdanju Deutcshe Grammophon-a.

6. Postoji li nešto što ti se ne sviđa kod tvoje profesije?

Volim ovaj posao, jer svakako ne bih se bavila njime da nije tako. Sve kolege koji se bave filmom, (uključujući i sebe) ponekad smatram mazohistima, jer ovaj posao ume da bude veoma stresan. Koliko god da imate filmova iza sebe, svaki novi koji radite je potpuno drugačije iskustvo. Taman mislite da možete sve nepredviđene okolnosti da predvidite, ali vas onda realnost iznenadi. Naš posao je mešavina neverovatnog zadovoljstva, adrenalina i stresnih situacija. Ali tako bi bilo i da se bavim bilo čime drugim

7. Kad je posao producenta gotov?

Posao producenta je delimično gotov izradom mastera filma i onda počinje najlepši deo a to je organizovanje premijere, distribucija filma i praćenje uspeha koje postiže na festivalima i /ili u bioskopima. Festivali su posebni jer na njima upoznajete kolege iz celog sveta i sklapate prijateljstva ali i poslovne dogovore.

8. Pozorišna produkcija, filmska produkcija ili nešto treće?

Filmska produkcija definitivno, ali takođe mi veoma prija i rad na pozorišnim predstavama. Producent sam i Putujućeg “Teatra VIHOR“- koji je osnovala glumica Nevena Ristić i prva predstava sa kojom smo se predstavili javnosti je “Teško je reći zbogom“ po tekstu Mire Gavrana, a u režiji Marije Lipkovski. Uloge u toj predstavi igraju Nevena Ristić, Ivan Mihailović, Nina Janković i Dragana Dabović tako da je svako putovanje/gostovanje sa njima spoj izuzetnog profesionalizma, neverovatne zabave i fantastičnog druženja.

9. Take a book (tvoja preporuka za čitanje)

“Iluzije” Ričarda Baha

10. Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Berlin, grad u kom se osećam kao kod kuće, gde žive moji najbolji prijatelji Saša i Ini, i gde se stalno vraćam.

11. Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor?

Naco kako si, ali zaista?

12. Inspirishi nas u tri reči

Sjaj u očima

Diznilend

jul 26, 2016adminTokinLeave a comment

Sedeo sam večeras s jednim tipom. Razgovarali smo. Sve smo se razumeli. To je cela priča.

Svakako, tu priču je moguće proširiti detaljima. Na primer, ovako. Sedeo sam večeras s tim tipom na rođendanu jedne lepe kraljice s odličnom frizurom, koja nosi naočare i ne haje ni najmanje za bilo kakve uobičajenosti. Video sam i devojku u majici sa bretelama, koje sam se uželeo. Razgovarao sam i s jednim mršavim čovekom o drveću, pa sam mu malo kasnije izmakao stolicu kad je hteo da sedne i to mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. On je pretio da će mi vratiti, mada smo obojica znali da su to prazne pretnje, jer njegov mozak ne hvata te džukačke frekvencije. Video sam dve devojčice sa kojiima sam se kad su bile male jednom odlično proveo, one su porasle i ne sećaju me se, ali se ja sećam njih. S jednim čovekom, čija je žena jedna od najsimpatičnijih osoba koje sam upoznao, razgovarao sam o kompjuterima, naročito o tastaturama. Pozdravio sam se i sa jednim dečkom koji nije bio učesnik proslave, ali radi na tom mestu, ruke su mu bile umašćene od posla, pa smo se rukovali laktovima. Jednu devojčicu sam u prvom trenutku zanemario, pa se bunila, a onda sam je desnom rukom podigao da bude visoka kao ja, poljubio je preko kose u glavu i pitao je – Gde si bre ti moja najbolja drugarice? – Ništa nije rekla, samo se smejala. Posle je pala sa klupe, malo odrala leđa i dramila slatko. U povratku kući me je žena s žutom kosom nešto pohvalila, a meni je bio neprijatno, mada volim kad mi se ona obraća. Onda sam izašao iz taksija malo dalje od svoje kuće, pored trafike, da kupim pivo. Dok sam hodao ka fotelji u svojoj dnevnoj sobi i stočiću pored nje na koji ću staviti pivo, ugledao sam čoveka na biciklu, koga poznajem, i koji se vraćao sa tog istog rođendana. Zviznuo sam mu, ugledao me je, stao, skinuo kacigu, pa smo za deset minuta popričali o svemu što nam je važno. Nismo izgovorili nijednu suvišnu reč. Na kraju sam stigao u fotelju, otvorio pivo i pustio muziku.

Sad pušim, popio sam malo piva, digao noge na stolicu i nije mi teško da vam ponovo ispričam celu priču – Sedeo sam večeras s jednim tipom. Razgovarali smo. Sve smo se razumeli.

Život vredan filmske priče

jul 22, 2016adminTHEY WILL MOVE YOULeave a comment

U Beogradu je zahvaljujući nekim divnim ljudima pokrenuta ideja za nastanak još jedne manifestacije ovog leta, vredne pomena, nazvane „Skadarlijski kinematograf“. Ideja je da na otvorenom prostoru ispred, na skadarlijskoj kaldrmi, tokom jula i avgusta besplatno će biti prikazivani najpoznatiji domaći filmovi koji su obeležili različite epohe, a snimljeni su u poslednjih dvadeset godina.
Leto u Beogradu, kao u filmu, a ko je za to zaslužan ispričala nam je Ivana Bogdanović, ispred YPSmedia produkcijske kuće.

1. Ko je Ivana Bogdanović, i po kom scenariju se odigrava njena filmska priča 🙂 ?

Glumci i reditelji u mojoj filmskoj priči su uvek bile ideje. Kada vas one obuzmu, tek tada živite svoj scenario i verujete da možete da uradite sve, a to je dovoljan i potreban uslov – vera. Nadam se da ću jednog dana isproducirati svoju “Dinu” i postati Jodorovski današnjice. 🙂

2. Kako se rodila ideja za bioskop domaćih filmova i da li je slučajno baš Skadarlija odabrana za lokaciju?

Postojala je ideja da se oživi bioskop u Skadarliji, koji je postojao 70ih godina. Kada je ta priča došla do mene, logičan sled događaja je bio da u Skadarliji pustimo naše filmove, promovišemo ih, ali i da “upalimo” bioskopski mrak u Skadarliji.

3. Ko čini tim koji se okupio oko ove ideje?

Inicijalna ideja je potekla od Turističke organizacije Beograda. Celom tom projektu sam sa svojim prijateljima dala doprinos i tako smo omogućili da se ovaj projekat sprovede u delo.

4. Da li je ovo prvi ovakav projekat na kome radiš?

Volim projekte, ideje i priče koji mogu da okupe divne ljude, stvore novu energiju i da inspirišu. Ispostavilo se da priče koje mene pokreću su rado “čitane” kod mladih ljudi sa kojima smo do sada mnoga poglavlja ispričali. Bile su tu radionice novinarstva, Lenji četvrtak – bioskop crno-belih filmova, Revija kratkometražnih filmova i sve je to bilo realizovano u Velikoj Plani. O divnim filmskim projektima koje smo iznedrili bismo mogli posebno da pričamo.

5. U projekat ste uključili i Turističku organizaciju Beograda i produkcijsku kuću YPSmedia. Kako je došlo do ove saradnje i na čiju inicijativu?

Sa Turističkom organizacijom Beograda sam imala veoma lepu saradnju na prethodnom poslu. To poznanstvo i poverenje je dovelo do udruživanja snaga i na drugim nivoima, a imajući u vidu moju ljubav prema filmu, mogli smo samo da iznedrimo projekat ispričan filmskom trakom.

6. Leto ste načeli projekcijom filma reditelja Emira Kusturice “Život je čudo”, da li ti lično veruješ u to?

Verujem u svoje čudo. Čudo koje svakodnevno živim. Misli i ideje za koje se borim i pretvaram ih u realno. Svako može svoje čudo da pretvori u život, tu smo sami reditelji.

7. Tvoja neka vizija Skadarlijskog kinematografa u budućnosti i pravac u kom bi volela da se cela priča nastavi?

Skadarlijski kinematograf je za samo dve nedelje postao neodvojivi deo Skadarlije, kao deo slagalice koji je nedostajao. Deo koji je vratio filmske boeme, stvorio filmsku magiju, ali i romantiku bioskopskog mraka. Puštanje domaćih filmova sa engleskim titlom treba zauvek da ostane deo Skadarlije, jer je jedna zdrava priča. Ovo treba da bude mesto koje će okupljati filmske radnike, glumce i stvarati one najdivnije emocije tokom projekcije, kako kod ljudi koji su na filmu radili, tako i kod publike koja će sigurno mnoge filmove prvi put gledati pod otvorenim nebom.

8. Da li je Skadarlija jedina lokacija na kojoj vidite kinematograf, ili postoje još neke lokacije na kojoj želite da se zavrti ova filmska priča?

Beograd je jedna filmska priča, jedna neotkrivena filmska lokacija zahvalna za lociranje bioskopa. Ovaj kinematograf je deo boemskog dela Beograda i kao takav predstavlja završen scenario. Neke nove inspiracije će stvoriti neke nove “kinematografe”.

9. Da li se kod ljudi izgubila navika gledanja filmova, i koje su njihove reakcije na vašu priču?

Ljudi sve više vole da gledaju, uživaju i opuštaju se uz film. U svakom filmu se možete, barem u deliću, prepoznati, posmatrati svoju situaciju iz drugog ugla i razumeti. Gledanje filmova pod vedrim nebom, na kaldrmi koja mnogima “život znači” u toploj letnjoj noći, mnoge inspiriše. I mnogi se rado vraćaju.

10. Inspirishi Me filmski 🙂

Učinte da u trenutku kada prestane film, počne život. Život vredan filmske priče.

fotografije: Marina Lukić

Pet koraka

jul 21, 2016adminVIEW FROM THE BALCONYLeave a comment

Mislio je da nikada neće zaćutati.
Nije mu smetalo. Mogao je satima da je sluša kako priča.
Primetio je po ulasku u tu kafanu.
Stajala je štiklama iznad gužve, a gužva je bila nesnosna.
Držala je u ruci neko piće koje nije znao šta je, nije ni hteo da zna.
Gledao je u njene usne koje su pomalo nervozno grizle slamčicu koju je povremeno vrtela kroz prste.
Imala je zelene nokte.
Prišao joj je .
Rekao bi joj kako je primetio da joj je gornja desna usna malo spuštena u odnosu na levu. Rekao bi joj i da je primetio kako ne voli to, i kako se trudi da ruž koji je stavila sakrije taj nedostatak. Rekao bi joj kako joj je jedan kec malo iznad drugog, i da je taj drugi vidno napukao. Pretpostavljao je da bi se ona naljutila zbog toga. Rekao bi joj još da mu se mnogo dopada kako joj šiska pada na čelo, i kako ona nehajno jednim potezom duva u istu da bi je sklonila jer joj upada u oči. Rekao bi joj da su oči ono što gleda. Da su mu one oduzele reči, da su nestale u tim njenim očima i odlutale bez plana da mu se vrate.
Rekao bi joj je da se zaljubio u nju i da je bio zaljubljen svih pet koraka koliko mu je trebalo da dođe do nje. Posle tih pet koraka shvatio je da je voli.
Rekao bi joj sve to da mu je ona dozvolila da kaže.

Bilo je dva sata i kafana se zatvarala.Tad je znao da ona nikada neće zaćutati.
Slušaće je do kraja života.

Devetka/14.06.2016.

jul 19, 2016adminTokinLeave a comment

Sedeo sam preko dvadeset minuta, za stolom u kafani, s otvorenim kompjuterom, pio sam, pušio, i ništa nisam uspeo da napišem. Zurio sam u belinu onoga što zamenjuje papir. Onda je došla Iskra, pas koji tu živi, prvo mi se javila, mazio sam je po celom telu, i izvadio joj jednog krpelja ispod levog niza rebara. Ona je žuta, ima tanja rebra od mog psa. Iskra i moj pas su se družili. Legla je pored mene, između stola i bubnjeva, i bilo mi je mnogo bolje.

A pre nego što sam seo, išao sam u WC. Zadržao sam se relativno dugo, jer mi je toliko vremena bilo potrebno. Kad sam izašao, video sam da se napravio red. Ispred su stajale četiri devojke, i bile su nezadovoljne što su toliko čekale. Meni je bilo neprijatno, i što su čekale i što iza sebe nisam ostavio najprijatnije mirise na svetu, hteo sam da se opravdam, da budem duhovit ili tako nešto, i lupio sam – Izvinite, rokao sam se. – i potapšao se po venama leve podlaktice. Dok sam odlazio, čuo sam ovu što je prva ušla da je rekla – Brate, smrdi ti krv.

Odmah posle Iskre došao je Sima, pas, koji je inače zvanični vlasnik celog tog prostora. On je seo ispod stola, tačno između mojih nogu. Spakovao se nekako, jedva, jer tu nema mnogo mesta. I on me zna preko mog psa. Sad smo svi tu.

Onda sam malo pisao, pa krenuo da se motam po kafani, i naleteo na Viktora, poznatog limara. On mi je predložio da odemo na koncert koji je upravo počinjao nedaleko od kafane, a ja sam ga grubo i nervozno odbio. Rekao mi je – Brate, stalno si nadrkan, nije te lako voleti, ali ja te ipak volim. – Rekao sam – Nije lako, i nisam nadrkan, nego sam tužan, pa glumim nadrkanost. Inače, volim i ja tebe. – Zagrlio me je i rekao – Volim te i molim te smršaj do sutra popodne. – Rekao sam mu – Naravno.

Kad sam se vratio za sto, na mom mestu sedela je devojka i pitala me da li sme ona nešto da napiše. Rekao sam joj da sme. Ta devojka se zove Irena, i to što je napisala odnosilo se na jednog Bojana.

Napisala je ovo: I gledam te, i gledam te i jedina misao koju mogu da poredim sa tobom jeste misao da sam na moru. I zvuk i večnost gde se spajaju sunce i more jeste večnost koja mi daje za pravo da te ovoliko volim.

„Bašta Fest“ – vrt kulture i umetnosti

jul 15, 2016adminTHEY WILL MOVE YOULeave a comment

Pre tri godine, grupa mladih neverovatninih entuzijasta, a pre svega talentovanih i kreativnih ljudi, rešila je poseje svoje ideje na jednom mestu, i da prirodu obogati za jednu divnu Baštu, u kojoj evo već treću godinu za redom raste kultura i umetnost. Spojili su muziku i film i rezultat je „Bašta Fest“, jedinstveni festival kratkog filma lociran u Bajinoj Bašti. O samoj ideji, inspiraciji, trudu i radu za #InspirishiMe – ekipa“Bašta Festa“ i četiri mlada imena 7 umetnosti, za koje ćete sigurno tek čuti: Maja Šuša, Luka Bursać, Maša Seničić i Jovan Jelisavčić.

1.Kad je posejana ideja da nastane Bašta Fest i ko su bili inicijatori?

Maja: Prvi put sam otišla u Bajinu Baštu na Jovanovo insistiranje da upoznamo njegov grad. Nisam imala nikakva očekivanja, čak sam mislila da preteruje u hvalama i da je subjektivan.
Odmah sam se zaljubila u prirodu, Bajinobaštane, opuštenost, neposrednost, slobodu koje sam osetila tamo. Sa iskustvom rada na kratkim igranim filmovima i posetama različitim festivalima, bez ikakvog znanja o organizaciji i produkciji i kako sve to funkcioniše, kao i sa nezaustavljivim entuzijazmom i hrabrošću, upustili smo se u Bašta fest avanturu.
Niko nije mogao da nam kaže da “ne može”, tako da taj ringišpil traje i sve je veći i veći.

2. Zašto Bajina Bašta kao mesto dešavanja i u kojoj meri je ovakav događaj važan za sam grad da bude ucrtan na kulturnoj mapi Srbije?

Jovan: Bajina Bašta je moj grad, i sva ta priroda se potpuno utkala u mene. Želeo sam da se još čvršće vežem za njega, a kroz ovaj festival sam to i učinio, naravno uz bezrezervnu pomoć svih ljudi koji zajedno sa mnom organizuju Bašta fest i koji su Baštu zavoleli skoro kao i ja. Veoma je važno da se ovakve manifestaciju održavaju po manjim sredinama u unutrašnjosti, one doprinose svima naročito mladim ljudima, koji nemaju mnogo izboru po pitanju kvaliteta odrastanja, sem ako se neki pojedinac sam ne pobuni, što su uglavnom retki slučajevi. Važan je i zbog toga što kroz jasan primer sprovodi decentralizaciju i razbija svaku granicu između velikog Beograda i male Bajine Bašte. Tada svi oni koji vole film dolaze u Baštu, ili bar konstantno razmišljaju da bi trebalo da dođu.

3. S obzirom da je ovo treći put da se “Bašta fest” održava, koliko je teško danas organizovati ovakav festival, i na koliku podršku ste naišli?

Jovan: Iskreno, teško je da ne može biti teže, ali šta su nam izbori? Da pokušamo, da se potrudimo i verovatno istrošimo do poslednjeg atoma snage ili da prosto kažemo da to ne može i ostanemo u tom nedešavanju ničega. Bitno je da smo shvatili da rešenje uvek postoji i da se čuda dešavaju samo ako ih zaista želiš, dakle samo počneš da radiš, ne čekaš bolje sutra. Podrška postoji od samog početka, od prijatelja, poznanika, kolega, Opštine Bajina Bašta, Ustanove “Kultura”, Sportsko turističkog centra Bajina Bašta, Filmskog centra Srbije, ali i od Ministarstva kulture i informisanja, što sve smatram veoma bitnim za naš festival.

4. Akcenat ste stavili na filmove sa autentičnim i kvalitetnim glumačkim ostvarenjima, kao i na zanimljiv rad reditelja sa glumcima, na osnovu kojih kriterijuma vršite selekciju?

Luka: Ne postoji neki jasno određen kriterijum koji se sledi, sve je stvar utiska. Filmovi koji su hrabriji u pristupu, pa samim tim i autentičniji svakako imaju prednost.

Maja: Za mene i Jovana kao mlade glumce, bilo je važno da napravimo prostor i priliku da radovi mladih autora budu viđeni. Bašta fest jeste i treba još više da se razvije u poligon otkrivanja novih talenata. Glumačke nagrade u kratkim filmovima su retkost, ali smatramo da vešt glumac može da napravi veliku ulogu i u maloj minutaži.

5. Kakav je odnos domaćih i internacionalnih autora koji se prijavljuju za učešće u festivalu, i njihovi utisci?

Luka: Uvek je više inostranih, ali je ponuda domaćih filmova, i ako skromnija brojem, ove godine bila na vrlo zavidnom nivou u smislu kvaliteta i raznolikosti tema.

6. Osim raznolikog filmskog programa, koncept ste upotpunili sa muzičkim i raznovrsnim pratećim programom, šta je sve u ponudi?

Maša: Bašta fest je od samog početka zamišljen kao festival sa veoma bogatim pratećim programom, te od prve godine jednaku količinu pažnje posvećujemo osmišljavanju svih celina. Važno nam je da istražujemo i preispitujemo sadržaje jer ne verujemo u unapred zadata pravila, pa čak i ako su naša. Festival je gotov i rekla bih da nije važno šta se poimence našlo u okviru njegovog programa, već činjenica da je svake godine za nijansu kvalitetniji i donekle drugačiji. Bitno je uspostaviti neku prepoznatljivu poetiku, ali i od nje odstupiti ukoliko postane samodovoljna ili zamorna.

7. Festival se sastoji od takmičarkog i revijalnog dela. Šta od filmova koji će biti prikazani možete izdvojiti kao “specijalitet” festivala?

Maša: Ne volim da izdvajam bilo šta iz takmičarske selekcije jer imam poverenje u selektore Ognjena Glavonića i Luku Bursaća, a njihova odgovornost je da se u okviru filmskog programa nađu autentična i kvalitetna ostvarenja; u ovome su u potpunosti uspeli. Za mene je posebno važno što se estetike ove dvojice reditelja donekle sudaraju, to me je od početka uveravalo da će njihov izbor biti pravičan i uzbudljiv. Izdvajam, dakle, revijalni program koji bira tim festivala, a to je "Vlažnost" – film zatvaranja – debitantski dugometražni igrani film Nikole Ljuce, koji je meni lično značajan zbog nemira koji unosi, slojevitih osećanja koja pokreće i ključnih društvenih pitanja koja postavlja. Osim njega, napomenula bih da se već drugu godinu za redom na Bašta festu prikazuje krakometražni dečiji film nastao u okviru edukativne radionice " Ukratko, kratki film" u kojoj učestvuju osnovci, a koju smo ove godine organizovali u saradnji sa Izviđačkim odredom "Bajina Bašta". Specijalitet je, možda, upravo taj mali film čiji su autori deca, koja sasvim sigurno čine veliki deo najvernije publike festivala, ali i njegovih volontera.

8. Čime biste voleli da oplemenite svoju “baštu” i koji su vam planovi za budućnost?

Maja: Planovi su da festival raste, napreduje i da svake godine iznenađuje, da finansijski i organizaociono bude veći. S druge strane, želimo da zadržimo tu nekonvencionalnost, bez crvenih tepiha i VIP akreditacija, nagrade i selekciju bez lobiranja, hrabri i pravični žiri i osećanje ljubavi koje se širi na festivalu i nakon njega. Gosti i posetioci Bašta festa su njegov najbolji marketing i nadamo se da će tako da ostane.

9. Inspiracija koja vas pokreće, i poruka koju imate da prenesete za dalje?

Jovan: Inspiriše me priroda, ona je početak svega, uvek joj se treba vraćati, ona ima sistem koji je savršen i koji se ne sme narušavati. U prirodi se dešava sve ono što mi želimo da izgovorimo, a ne umemo. Radite mnogo, i ne odustajte. Ne tražite krivce, nego preuzmite odgovornost. Stvarajte i preispitujte se.

Luka: Inspiriše me hrabrost i autentičnost, mogućnost da se bude duhovit bez obzira na rizik.

Maja: Inspiriše me ono što osetim kao blisko, ono zbog čega mi kuva u stomaku i gde me intuicija vuče. Inspirišu me ljudi koji su svoji i kreativni, pametni i brzi, bezgranični ulozi i neprekidno upuštanje.

Maša: Inspiracija je velika reč, a njih izbegavam. Pokreću me stvari koje ne razumem, kao i čudjenje nad onima koje mi se nude kao neupitne.

Jednog dana

jul 14, 2016adminVIEW FROM THE BALCONYLeave a comment

„Marketing bejbe, sve je marketing bejbe.
Ja živim svoj san, ali u svojoj glavi.
U svojoj glavi ja sam drugačiji od ostalih.“

Mislim da živim srećno.
Mislim da sam sj*ban.
Mislim da sam depresivna.
Mislim da mi je ok.

Na kraju dana je sve u redu.
Na kraju dana plačem.
Na kraju dana sam usamljen.
Na kraju dana sam sam u dvoje.
Na kraju dana verujem da nas je dvoje.
Na kraju dana je kraj dana.

Mislim da treba da smršam.
Mislim da treba da prestanem da pijem.
Mislim da ne uživam dovoljno često.
Mislim da imam previše vremena za razmišljanje.
Mislim da nemam dovoljno vremena.
Mislim da mi je dosadno.
Mislim da mi se dešava previše stvari.
Mislim da treba da odem iz ove zemlje.
Mislim da ne treba da živim ovakav život.

Što misliš?
Zato što misliš, da ćeš da smisliš.

Nećeš.
Nisi poseban.
Nisi drugačiji.
Isti si.

Isti kao svi koji misle da oni nisu taj šablon, a jesu.

Jel se gledaš ujutru u ogledalu kada ustaneš?
Jel namestiš kosu?
Što namestiš kosu kada to rade svi na svetu?
Što ne radiš nešto drugačije od drugih?

Ne obraćam se tebi.
Što se pronalaziš.
Što misliš da si baš ti ta/taj.
Što?

Zato što i dalje misliš.

Misliš da si poseban, svi misle da jesu.
Svi misle.

Misliš da možeš drugačije, ne možeš.
Ti se ne pitaš. Ti živiš.
Život se ne pita, dešava se.
Sutra umreš i šta.
Si poseban, nisi.
Umiru svi na svetu.
I šta si radio. Mislio si.

I sve se svelo na reči.

Kažeš da voliš i veruješ u to.
Kažeš da si bolje i veruješ u to.
Kažeš da si srećan i veruješ u to.
Kažeš da nisi i veruješ u to.
Kažeš da si dovoljno rekao i veruješ u to.
Misliš da imaš još toga da kažeš.
Nemoj.

Jer…Prošao život dok si ti smišljao kako treba da ga živiš i šta da kažeš.
Zato, živi svaki dan kao da živiš, jednog dana ubedićeš sebe.

U dobrom filmu

jul 13, 2016adminLice inspiracijeLeave a comment

Sa svojih 24 godine završio je Fakultet dramskih umetnosti- smer Kamera, i tu tek počinje da se odmotava njegov film. Ništa ga ne mrzi, sve ga zanima i uvek i sve može. Kad je sa svojim fotoaparatom ili kamerom, prebaci se u neki drugi svet, a sve što zabeleži te svetove posle preibližava onima do kojih njegov rad dođe. On je Pavle Pavlović naše lice inspiracije.

Nešto o tebi, tvoje odrastanje, detinjstvo, prvi susret sa kamerom/ fotoapartom/ filmom?

Odrastao sam u Sremčici i na Novom Beogradu. Prvi susret sa fotoaparatom se desio u trećem razredu, kada je tata kupio digitalni Kodak.
Prva fotografija koju sam napravio bila je fotografija guštera

Šta te je inspirisalo i kako si došao na ideju da upišeš FDU – smer kamera i da se baviš baš ovim poslom?

Kada sam se preselio na Novi Beograd, počeo sam redovno da fotografišem pogled sa terase. Prizor se stalno menjao, mnogo automobila, ljudi, gradilišta. Za jednu fotografiju sam dobio nagradu za najbolju dečiju fotografiju na konkursu opštine Novi Beograd i tad sam pomislio da bih možda mogao da se bavim slikom

Približi nam malo svoje zanimanje i objasni nam kako to sve izgleda iz ličnog ugla?

Snimanje je posao u kojem učestvuje više ljudi i svi međusobno zavisimo jedni od drugih. U studentskim i niskobudžetnim snimanjima podela rada je apstraktna stvar, dok je u ozbiljnim produkcijama određeno koje su ti dužnosti u zavisnosti od posla koji obavljaš, od pratioca kamere do direktora fotografije, od menjanja objektiva do kreativnog rada na slici.

Koji su dosadašnji projekti na kojima si radio, i postoji li nešto što bi izdvojila kao izazov?

Radio sam i kao fotograf i kao snimatelj, ali kako je vreme prolazilo, sve više sam se bavio komercijalnim snimanjem, dok je fotografija postala lična stvar. Najveći izazov su snimanja studentskih i malih filmova, jer uz pomoć štapa i kanapa pokušavate da napravite nešto kvalitetno i interesantno, ali to su ujedno i projekti koji najviše ispunjavaju.

Kad se izuzmu uslovi, koja je razlika između rada u zemlji i u inostranstvu?

Do sada sam radio samo za domaće produkcije, ali u Srbiji i inostranstvu.

Jedna od lepih stvari kod ovog zanimanja je mogućnost da te projekat baci negde daleko, gde verovatno sam ne bih otišao. Svako snimanje je iskustvo za sebe

Kamera ili fotografija? Koliko po tebi vizuelni aspekt filma zaista određuje film, to jest da li je i koliko „fotografija“ važna i koliko određuje ton?

Ne volim to pitanje. Kao da pitate majku koje dete više voli. Slika je svakako bitna stvar na filmu, ali više volim dobar film koji je loše snimljen nego loš koji je snimljen dobro

Take a book (tvoja preporuka za čitanje)

Hiperion od Dena Simonsa, za ljubitelje naučne fantastike.

Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Mesto na koje bih najradije otišao je Tibet

Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor 🙂?

Ne znam šta da odgovorim na ovo pitanje, stvarno 😀

Ti do sad i tvoji planovi za budućnost?

Gotov sam sa školom, dalje ćemo videti 🙂

Inspirishi nas u tri reči J

Radite ne s…te 😀

45040b89-8147-4818-9829-876790a78551