Smeh

Vozim se metroom, a misli kasne za mnom.
Za misli mi zakačena prošlost i ja je vučem sa sobom kao neki kabasti prtljag koji je neko zaboravio u vagonu, a ja slučajno našla i ne znam kome da ga vratim.
I nerviram se što nisam kao svi normalni ljudi koji bi ga samo ostavili, preskočili i pravili se blesavi.

Vožnja traje, i već mi je pomalo dosadan taj konstantni mrak.
Sama činjenica da se nalazim pod zemljom mi nije najprijatnija, ali činjenica da se krećem i da nisam na jednom mestu pod zemljom je vrlo dobra činjenica.

U metrou preko puta mene se vozi lik.
Seda, prljava kosa, umršena i pomalo slepljena bez nade da će ikad biti odlepljena, srednje dužine, do ramena.
U ruci  kesa sa celokupinim životom spakovanim u nju i flašom nečega što je verovatno i spakovalo ceo njegov život u tu kesu.
Na njemu crvena majica, a u ruci delić cigarilosa koji verovatno čeka da popuši kad za to bude došlo vreme.
Jer to bar ima u tom trenutku, ima vremena.

Na jednoj od stanica izlazi iz metroa i ja ga pratim pogledom i gledam kako se vuče gegajući se.
Staje pred ekran koji emituje korisne i nekorisne informacije i ostaje da gleda.
Smenjuju se reklame o proizvodima koje čekaju da budu kupljeni i destinacijama koje čekaju da se tamo ode, kao i informacije o dolasku i odlasku metroa, koje su po njemu izgledale kao informacije koje on čeka.
Stoji i dalje gleda, kad se u jednom trenutku na displeju ekrana u koji gleda, pojavljuje njegova fotografija sa velikim ispisom ispod nje – λείπων.

Na slici nema toliko prljavu kosu, nije slepljena i nije u crvenoj majici.
Na fotografiji mu je lice namršteno, a lice čoveka koje gleda u tu fotografiju vidim razvučeno u širok osmeh.

Na fotografiji piše da je nestao.

I jeste.

Za taj svet koji ga traži, nestao je. U svetu u kome on živi, itekako postoji.
I smeje se.

I to je bio novi prtljag koji sam našla i ponela sa sobom. Smeh. Smeh slobodnog čoveka.

 

 

Savršeni otisak

Studira slikarstvo, a time se bavi od kad zna za sebe. Pored slikarstva ispituje granice u svakom vidu umetnosti na koji naiđe ili koji joj se nameće, ali kad je upoznate nekako steknete utisak da je ona sama umetnost. Sve poveže i uveže, u svemu vidi nešto iz čega može da nastane nešto drugo. Voli da pozira svojim prijateljima u njihovim „ludačkim fotografskim idejama“ i rada je da učestvuje u svakom projektu u kome može da doprinese. Voli more i putovanja, a balans za sve i način da istinski ima sebe i uživa u sebi otkrila je kroz jogu. Joga je naučila da je ljubav prema svemu ravnoteža. Ona je Irena Petković, naše Lice inspiracije.

  1. Ko je Irena Petković?

Biće Univerzuma koje veoma radoznalo lebdi ovom planetom, i u toj spirali postojanja često uči kako je život divan, koliko su ljudi dragoceni i koliko je važno voleti.

  1. Kako si znala da je slikarstvo to čime želiš da se baviš u životu?

Nekako sam od početka svega crtež koristila kao sredstvo komunikacije i prikaza svog sveta misli i emocija, a to je potpuno prirodno uz veliku podršku okoline preraslo u moju veštinu i neopisivo zadovoljstvo.

  1. Sećaš li se koja je bila prva slika posle koje si pomislila, hej ovako želim da slikam?

Postoje svetovi umetnika koji će mi uvek biti inspiracija i trenutak divljenja, kao sto su Šilevoa erotika, Van Gogovi vrtlozi energije, Hodlerovo plavetnilo… Zato verujem da ću i ja svoj svet prikazati na pravi način i da ću tada reći “ovako želim da slikam”.

  1. Kad prestaje učenje, a kad počinje slikanje?

Mislim da učenje zapravo nikada ne prestaje, jer da nije tako ne bi bili u stanju da dostižemo više nivoe samih sebe. Ali, u procesu slikanja postoji trenutak kada prestaje razmišljanje, a počinje magija.

  1. Koliko je slikarstvo osnova za sve ostale vidove umetnosti kojima se baviš?

Slikarstvo te pored tehnike nauči da razmisljaš likovno, kreativno i izvan kutije. Verujem da je to bitna osnova ne samo za umetnost, već i za sve ostalo u životu.

  1.  Kako si počela da radiš sito štampu i možeš li da nam pojasniš šta je to i kakav je proces?

Sito štampa je jedna od mnogih mojih ljubavi, a mogu reći da se upoznajemo već skoro godinu dana i divno se slažemo! Počeci našeg druženja datiraju sa zimskog festivala Dev9t, a nastavljaju se na svim Street Smart izložbama i okupljanjima. Sito štampa je grafička tehnika sa kojom je divno igrati se, možete imati svoje likovne otiske na papiru ili pak praviti originalne odevne predmete. Ukratko, svila određene gustine nategnuta na ram se osvetljava i u tom procesu se crtež\ilustracija prenosi na svilu, deo gde se nalazi crtež propušta boju, a ostatak je zapušena svila emulzijom gde se boja ne prenosi na podlogu. Znam, zvuči komplikovano, ali sve je to igra. Sama tehnika štampe zahteva pedantnost, koncentraciju, malo mađioničarskih trikova i mnogooo zabave kako bi otisak bio savršen, a to je jednostavniji deo. Onaj složeniji se odnosi na proces pripreme sita za štampu.

7ad9c54d-fe06-41d3-9dd3-9d5101b66d18

  1. Ljubav prema crtanju si primenila i na body art, koliko ti je ljudsko telo motivacija i inspiracija za oslikavanje?

Fasciniranost body art-om počinje dubljim istraživanjem i interesovanjem za plemenska ritualna oslikavanja i modifikacije tela. Ljudsko telo ne posmatram samo kroz fasciniranost ka složenom već i kao naš hram koji trebamo vrlo pažljivo negovati, u nekim trenucima ukrasiti a nekada samo pustiti da bude to što jeste. Oslikavanje tela je za mene ritualni proces ukrašavanja i prenosa energije, a nekada ima i dosta višu namenu.

1ca964b5-ef5d-4d39-bfdb-22dbc9f23161

129502a3-cf6a-4d20-8732-cf20139b3f8f

  1. Šta su najčešći motivi koje crtaš?

Umetničke škole i akademije nameću ljudsku figure kao glavni motiv, sto na neki način i razumem. Ali, mislim da je I strana koja nije tako opipljiva, podjednako bitna. Možda ne za razvoj i građenje tehnike, ali zasigurno za jacanje kreativnosti i mašte. Mislim da se u sadašnjem radu više fokusiram na baš to neopipljivo, a podjednako jako. Ako bih morala da biram trenutni motiv, neka to bude lice kao opipljivo i meditativni trenuci kao apstraktno.

4f35ae7d-46a9-4c4d-b763-05fa7a58c4b2

  1. Pored svega čime se baviš, takođe si i Visual Manager za Dev9t festival, kako je došlo do ove saradnje i koliko je po tebi važno postojanje jednog takvog festival kod nas?

Igrom divnih ne slučajnosti došla sam u Staru Ciglanu kao volonter na prvom Dev9t festivalu, tu sam pronašla deo sebe i odlučila da tu i ostanem, spletom ponovnih ne slučajnosti i celogodišnjeg rada sa divnim ljudima koji su ideju umetničke kolonije pretvorili u jednom ogromno umetničko delo, postala sam deo tima Dev9t. Postojanje umetničke kolonije Dev9t je bitno koliko i umetnost u koju toliko verujemo! Mislim da su ljudi oko nas čekali na ovo, a Dev9t se dešava, i nastavlja da raste i širi grane onoliko koliko su I koreni umetnosti pod zemljom veliki. Stvaraj dalje!

  1. Godinama praviš za sebe i sebi bliske 100% prirodnu kozmetiku i neki plan je da do kraja ove godine pokreneš i vlastiti brend 100% prirodne kozmetike. Otkud to, i kako si počela to da radiš?

Mislim da kada jednom čovek krene da se bavi svojim spiritualnim postojanjem, drugačije brine o sebi i svom telu, vraća se prirodi i postaje svesniji onoga što nam je nametnuto od strane okoline, reklama i medija, tada kreće u divnu avanturu buđenja. Mene je ta avantura između ostalog dovela i do trenutka da ne želim višse da uništavam svoje telo hemijom sa idejom i mišlju da je to dobro za mene, već da ću se baciti na temeljno istraživanje o ovoj nauci, uložiti dosta vremena i truda da pružim najbolje svom telu. Kroz probe i igre došla sam do nekih svojih recepata i počela praviti butere, pilinge, balzame i razne mazalice. Kozmetika koja je 100% prirodna sa organskim i nerafinisanim sastojcima je postala moja strast i još jedna moja ljubav. Ljubav koju želim da predstavim celom svetu kao i svoju umetnost. Ideja je da krajem ove godine to postane i mali posao kroz koji želim da predočim svim ljudima da je bitno čime i kako negujete svoje telo, jer je to telo naš hram. A u hramu se donose najlepši darovi.

  1. Place to be (mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom)

Samo me posadite pored mora, pored svih mora!

683b45bc-5698-47c6-8f81-7849ba31f1ce

  1. Take a book, knjiga koju preporučuješ!

Definitivno “Demian” Hermana Hesea, knjiga koja me je dobrim delom definisala.

  1. InspirishiMe u tri reči!

Make a wish.

63d8e5dd-aefe-4dcb-a556-888b235e52a5

 

Oni

Pitao je – Da li da operem noge? – Rekla je – Kad ih do sada nisi oprao, nemoj ni sada. – Okupala se i obrisala najmanjim peškirom u kući. Rekla je – Taj mi je bio najbliži. – Otišla je u prodavnicu, kupila sve što su imali tamo, vratila se i skuvala ručak. Rekla je – Nije dobro da jedeš ležeći, ali nema veze sad, ako to ne radiš stalno. – Ništa ga nije pitala, a mogla je svašta da ga pita, i skoro svako bi ga na njenom mestu pitao bar nešto, ali ona nije, samo je bila tu i on se uvijao oko nje kao siroče. Mirisala je na more, na limun i smokve.

Skoro sve vreme dok je budna, ona puši. Hoda po kući u njegovom šortsu i majici, i svojim dubokim patikama. Smeje se. Kaže mu da je sjeban. On uglavnom ćuti i ponekad je poljubi u koleno. Dok je ljubi u koleno ona mu provlači prste kroz kosu. On ne voli da mu bilo ko provlači prste kroz kosu, pa ni ona, ali se ne buni, i lako uživa.  Ni on ne pita ništa, jer ni njega ne zanima ništa što bi rečima moglo da se objasni.

Jedu kašikama iz iste činije, kidaju zalogaje zubima, žvaću, ukusi im se razlivaju po ustima, svaki ukus nalazi svoje receptore i sjedinjuje se s njiima kao ključ s odgovarajućom bravom, receptori šalju signale u mozak, pa njih dvoje uživaju. Gledaju se retko, samo kad moraju, jer ni pogledi nemaju odgovore na pitanja koja oni ne postavljaju.

Oni nemaju planove, jer ako nešto znaju, znaju da planovi služe za zabavu, a oni se ne zabavljaju.