Sve se dešava kad treba da se dešava

Scenski kostimografi su ljudi iz senke, oni koje ne vidimo, a koji su sve vreme prisutni na sceni. Ona je neko ko je definitivno primetan. Njen rad je ovekovečio mnoga pozorišna i filmska dela, i to ne samo kod nas već i u inostranstvu. Dobitnik je prestižnih nagrada, a njeno vreme je tek počelo. Upoznajte naše Lice Inspiracije, kostimografa, Daru Mihajlović.

  1. Ko je Darinka Mihajlović kad je podignuta zavesa, a ko je na kraju dana kad se zavesa spusti?Kada je zavesa podignuta senzibilan posmatrač, a kada se zavesa spusti žena sa ogromnom torbom na ramenu.
  1. Kako se rodila ljubav prema kostimu i kostimografiji?Ta je ljubav, što mi je sada tek postalo jasno, proizišla iz verovanja u postojanje nekog drugačijeg sveta u kome vlada neka druga fizika, samim tim i ljudi nastaju i postoje na neki potpuno drugačiji način. Tako dolazimo do toga da intezivna integracija scenske umetnosti u stvarni život postaje mehanizam odbrane protiv istog.
  1. Kako „na delu“ izgleda tvoj posao, šta te inspiriše?Ova mogu biti dva pitanja..a ako nisu onda bi odgovor bio razmišljanje i doživljavanje ljudi kao i njihovo pozicioniranje kroz spoljnu manifestaciju.
  2. Demistifikuj nam malo proces rada na jednom kostimu.Pošto kostimografija nije baš nezavistan oblik ispoljavanja, onda se kreće od celokupnog koncepta rešavanja nekog dela. Kada imate početni rediteljski koncept onda morate pronaći značenjski smisao kostima u celini.Važno je posvetiti se i analizi ljudi koji treba da nose taj kostim i na osnovu toga se ide ka zadovoljenju zahteva likovnosti, fizičnosti i karaktera 
  1. Postoji li neka specifičnost u tvom radu po kojoj si prepoznatljiva, i da li je moguće vremenom “prepoznati” rad kostimografa?Na ovo pitanje mogu odgovoriti samo ako kažem šta je to što mene lično interesuje u kostimografskom izrazu, a to je čistoća forme i upotreba što preciznijih elemenata u cilju postizanja vizuelne komunikacije.
  1. Da li više voliš da radiš za pozorište ili za film?Iako je u osnovi isti zadatak, proces dolaženja do konačnog je dosta različit. Mislim da mi i film i pozorište pružaju puno vrednog iskustva, pa ne bih baš mogla da napravim razliku.
  1. Za koga više radiš, za reditelja, za glumce ili samu predstavu?Cilj rada na jednom projektu je postizanje konačne homogenosti izraza, pa samim tim ako je zadovoljenje nečijeg interesa bilo dominantnije to postaje vidljivo.
  1. Tvoj kostimografski opus je mapiran ne samo u regionu nego i u inostranstvu, kako si se snašla u svemu tome i postoji li razlika u radu?

    Prvi posao u inostranstvu mi je omogućila Beka Savić, koja je jedana izuzetno darovita i idejno hrabra rediteljka Nemačkog pozorišta.To iskustvo mi je pomoglo da vidim kako stvari funkcionišu na jedan potpuno drugačiji način, gde su mogućnosti za realizaciju daleko veće. Što se tiče snalaženja, nisam imala nikakvih problema, jer kostimografski posao je svuda isti samo što je razlika u uređenosti sistema funkcionisanja.
  1. Da li nekad misliš da se sve dešava prebrzo za tvoje godine?Mislim da se sve dešava u vremenu kada treba da se dešava. Samo je stvar da li smo spremni da prihvatimo nešto ili neunnamed
  1. Da li je kostomografija kao poziv uticao na tvoj lični stil, i kako privatno voliš da se oblačiš?Odeću kupujem na osnovu energetske privlačnosti, i bitno mi je da odevni predmet ima izvesnu istoriju..mesto, trenutak ili neko osećanje koje me vezuje…Nisam sklona definisanju kao imperativu jer smatram da je sklonost ka promeni jako važna stvar u životu.
  1. Postoji li neko delo koje bi volela da “obučeš” na sceni?Pre bih rekla da postoje reditelji sa kojima bih volela da radim neko delo pa u zavisnosti od njihovog izraza vidim šta sve mogu uraditi sa kostimom
  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?Moze biti bilo koje mesto koje mesto koje u osećaju donese veliku radost.
  1. Take a book – preporuka knjige po tvom izboru

Ne mogu baš odvojiti lako nešto..ali mogu autore: Dz Kuci, A.Bariko,V.Vulf, R.Konstantinović

  1. InspirishiMe u tri reči.

Ne mogu u tri…Izlazak iz zone sigurno uspostavljenog ritma kao potencijalna mogućnost za otkrivanje sebe novog.

Mirno more u Brazilu

Kao i mnogi koji su živi, tako i ja znam datum kad sam se rodio. To je sedmi septembar. Ove godine, hteo sam da ne slavim rođendan, ne zato što mislim da nema šta da se slavi, nego zato što mislim da kad sam već preživeo četrdeset pet godina, bolje bi mi bilo da se pritajim, da ćutim i uživam, da ne talasam mnogo. U tom smislu, odlučio sam da tog dana ove godine slavim Dan nezavisnosti Brazila, jer smo se Savezna Republika Brazil (República Federativa do Brasil) i ja rodili istog datuma. Sve je teklo po planu, u danima koji su prethodili našem rođendanu. A neposredno pred sam početak tog dana, počela je proslava.

Oko same ponoći imao sam neočekivanu posetu, malo posle ponoći neočekivani telefonski poziv, tokom noći sanjao sam neverovatne događaje koje sam, čim sam se probudio, skoro sve potisnuo, istuširao se i otišao do jedne lepe gospođe s kojom sam razmatrao važna pitanja koja se tiču mog zdravlja. Uživao sam u njenoj stručnosti, percepciji, zaključivanju i načinima koje je nalazila da me savetuje tako da ja to razumem.

Izbegavao sam da se javljam na telefon, da ne talasam, prema planu, a telefon mi je išao na ruku svojim neradom. Ipak, i pored toga što nije zvonio, svaki put kad me je zvala jedna lepotica, ja sam sam to primetio, i javljao sam se. Vodila me je u supermarket, jer zna da volim da izlazim po prodavnicama, kupila mi je voće i maslinovo ulje i toalet papir, odvela nas u kafanu, sebe na pivo, mene na kiselu vodu, meso i ljute paprike, bez hleba. Bila je umorna, sva u crnom, strpljiva, i kad je gladna popila dva piva, nepobedivo zarazna.

U telefonu su se ređale dobre čestitke koje sam rado čitao, a onda mi je jedna drugarica saopštila kakav mi je poklon smislila. To je nesvakidašnji poklon, tačno po meri onoga kome je namenjen, mereno ljubavlju. Taj poklon je toliko nežno izmeren ljubavlju, da sam neprekidno morao da mislim na nezavisnost Brazila da ne bih zaplakao.

Došao sam kući, mislio da je gotovo, ali sam ugledao posebnu čestitku koju sam primio od prijatelja koji se uopšte ne bavi čestitkama, pa sam otišao da ga posetim. Razgovarali smo, nismo se štedeli, kao i obično, samo smo znali koji je datum, pa su nam teme bile probrane.

Na kraju, u povratku kući, desilo se ono što mi nikad ne bi palo na pamet da može da se desi. Jedan poznanik mi je rekao – Ivane, srećan ti Dan nezavisnosti Brazila. – Nije baš sam od sebe, mada skoro i da jeste. U svakom slučaju, izgovorio je to.

Pokušaj da ne mrziš ono što ne razumeš

  1. Kao balerina, koreograf i reditelj, a i glumica decenijama ste na sceni…Koliko se scenario našeg odnosa prema kuluturi promenio u odnosu na vaše početke, a koliko scenografija?

    Na sceni postojim 46 godina, nestala je zemljala, nestao je scenario, nestala je scenografija, a nisu imali vremena da izgrade odnos prema kulturi.
  2. Kad pogledate danas unazad na celokupnu svoju karijeru, da li ste više balerina, koreograf ili reditelj i postoji li nešto iz vašeg rada što biste posebno izdvojili?U jednom umetiku postoji mnogo talenata, u umetnosti, ne meri se na kantar.82439_sonja-luka-sarac-205874879_ff
  3. Jednom ste izjavili da umetnost, talenat, mašta i ideje nikada ne stare. S obzirom da današnje stanje u kulturi i društvu da li se možda umaraju?To je stari recept, što si neobrazovaniji, lakše je vladati.
  4.  Imali ste želju da realizujete Kafkin zamak sa Alisom u zemlji čuda, da li ste odustali od te zamisli, i odakle inače crpite inspiraciju za svoj rad?Nisam i nikad ne odustajem. Ideje dobijam gledajući države, svetove, istoriju i jednog čoveka u tom scenariju.sonja-vukicevic-1459634595-878077
  1. Nakon svoje karijere, fokusirali ste se na rad sa drugima, šta je ono što pokušavate da prenesete i naučite nove generacije, a šta je ono što možda vi učite sada od njih?Prenosim da budu ljudi, a od njih učim kako je to teško.
  1. Koje predstave po vama nikako ne bi smele da se propuste, i ko su ljudi (iz branše) na koje treba da se obrati pažnja, a čije vreme tek dolazi?Ne znam.
  1. Filmovi koji su vas ostavili bez daha?Svi filmovi Felinija, Paradžonova, Tarkvoskog, Fasbindera.
  1. Knjiga koju po vama svako bar jednom mora da pročita?“Povest o pravom čoveku”, ruski roman.
  1. Uskoro očekujemo da vas vidimo u novom domaćem filmu reditelja Ivana Bakrača “Maleš”, gde se pored vas pojavljuju još tri fenomenalne žene, Bebi Dol, Hristina Popović i Maja Šuša. Kakvo iskustvo niste sa ovog snimanja, i da li biste mogli da izdvojite neki poseban moment sa snimanja?To su generacije koje stvaraju umetnost ni od čega, generacije koje će sačuvati kulturu o kojoj niko ne brine.unnamed (2)
  2. Još jedna stvar po kojoj se razlikujete je vaš modni stil. Na koji način birate garderobu i imate li favorite kada su pojedini komadi u pitanju?Kako sam se gradila u umetnosti, tako se gradio i estetski pristup sebi.k-sonjavukicevic
  1. Postoji li neko geslo po kome živite svoj život, ili neka rečenica koja ume da vas inspiriše kad treba?Pokušaj da ne mrziš ono što ne razumeš.

Ime i prezime

Nekad mislim da ljudima treba ukinuti ime i prezime.
Ljudi kad postanu svoje ime i prezime, nekako prestanu da budu samo ljudi.
Postane nekako užasno važno to ko su, a manje važno nešto o njima. Manje važno kakvi su.
Ime je kao lepe cipele koje si kupio jer su lepe, ali nisu udobne.
Lepe cipele se imaju, u udobnim daleko stigneš.
Nekad je ime veće od čoveka.
Nekad je ime važnije.
Nekad je ime lepše.

Nekad bih samo volela da pružim ruku i umesto svog imena kažem

– Ćao.

– Otvaram million tabova na ekranu i uvek i u svakom trenutku znam koji sam i zašto otvorila.
– Menjam dva prevoza do posla da bih što duže čitala knjigu u autobusu.
– Važne su mi zavese na prozorima.
– Ne znam da jedem a da se ne uflekam.
– Volim kad mi je hladno.  Zato, što kad uspem da se utoplim osećam se kao da sam pobedila.
– Vodene bojice i ugljen su mi omiljena sredstva za crtanje.
– Volim da sam sama.
– Volim 21. decembar jer se u Britaniji slavi kao dan kratke priče.

Nešto o meni.
Kratka priča o meni.
Naslov nije važan, to su samo reči.
Ionako me svako drugačije zove.

Zato možda najviše volim stvari koje nemaju ime i prezime, njih volim samo zbog toga što jesu.

Stepenik po stepenik

Dugogodišnje bavljenje muzikom s iskustvima na sceni motivisalo je da posegne za iskustvima van nje, kako bi iskoristila poznavanje potreba jedne strane i omogućila realizaciju projekata boraveći na drugoj. I, tako se susrela sa produkcijom. Podjednako balansira između produkcije i menadžmenta u kulturi , a inspirišu je sve destinacije makro sveta, kada je njen mikro svet na mestu. Ona je Jovana Jovičić, producent i naše Lice inspiracije.

  1. Ko je Jovana Jovičić i čime se ona bavi?

Beogradska Devojka rođena 1917., s jedne strane duga, a s druge kratka haljina, s pismom u jednoj, a mobilnim telefonom u drugoj ruci. Kad pisma šalje čeka, a kad zove telefonom ne pihvata ne kao odgovor. Bavi se produkcijom pozorišta, filma, i menažmentom u kulturi, a studira na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

2

  1. Da li je produkcija bila zanimanje kojim si oduvek htela da se baviš, ili je došla nekako sa godinama?

Sa šest godina upisujem klavir, potom i srednju muzičku školu u kojoj pored klavira, pohađam teoriju, blok flaute i čembalo. Još od malih nogu sam uživala u odlascima u “Pozorištance Puž“, a kasnije kroz bavljenje muzikom, javne nastupe, ali i individualno interesovanje, upoznavala se sa pozorištem. Filmu sam prilazila kao veliki ljubitelj. U potrazi za granom u kojoj ću moći sva svoja interesovanja, veštine i želje da ujedinim, upisujem muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Međutim, vrlo brzo, potraga se nastavlja. Dugogodišnje bavljenje muzikom s iskustvima na sceni motivisalo me je da posegnem za iskustvima van nje, kako bih iskoristila poznavanje potreba jedne strane i omogućila realizaciju projekata boraveći na drugoj. I, tu dolazimo do susreta sa produkcijom.

  1. Koje su to emocije koje te vežu za pozorište i produkciju?

Miris života na licu mesta, neponovljivi trenuci koji su večni. Pozorište je jedan veliki dvorac koji se konstantno kreće i priprema doček kralja. Putovanje od radionica gde se lakira drvo, kroje haljine, bifea gde se ispijaju kafe sveznalice, svih aroma i ukusa do scene koja čeka. I svuda jaki, opojni mirisi. Da li će Šekspir zaista doći? Putovanje kroz vremeplov, prekid stvarnosti, ili stvarnost? Već u sledećem trenutku čuje se aplauz, pa poklon, dva tri puta, i jedan veliki osmeh iz prvog reda.

  1. Da li po tebi pozorište treba istovremeno i da edukuje i da provocira i koliko misliš da danas uspeva tome?

Pozorište treba da bude kulturna ustanova koja ima moć da prenese znanja, budi stanja i osećanja, jedno ne potire drugo. Cilj je da se čovek iz publike zapita, prepozna, i da ode kući razmišljajući. Istina je da se danas postavlja pitanje koliko je kulturna ustanova spremna da vrši svoju funkciju, ali to nije problem nje same već  sistema vrednosti. S druge strane, kulture uvek ima i biće je, ali ona mora biti izbor. Ako ste individua sa sopstvenim svetom, primićete i poruke ovog zajedničkog gde god da ste.

  1. Kakvi su uslovi za rad i šta po tebi nedostaje ili postoji prostor da se menja?

Posla ima onoliko koliko hoćete radite, i sve je moguće. Uslove sami sebi stvarate, kucate na vrata koja se otvaraju ili zatvaraju, i tu se susrećete sa brojnim preprekama, koje nisu nesavladive jer se i gvozdena vrata mogu otvoriti, ako nađete ključ. Da, nedostaje, neophodno je buđenje svesti o kulturnom značaju i investiranje u kulturu, jer se u suprotnom ide u pravcu gubljenja identiteta.

5

  1. Tvoji utisci o studijama, o generaciji i onima koje tek dolaze i utisci o FDU kao instituciji?

Fakultet dramskih umetnosti i same studije pružaju širinu, podstiču na kritičko razmišljanje i rade u korist stvaranja mogućnosti ukoliko umete da ih iskoristite. Smena generacija i novi talas donosi kvalitetne mlade ljude koji moraju da se bore sa vremenom pretežne nezainteresovanosti za svoju sreću ovde (bilo gde) i sada. Svaka generacija drugačije diše, i svaka generacija treba pomerati granice, ne prepuštajući se slučaju, kako bi ono što stvara ostavila i budućnosti.

  1. Koliko producent “pokupi” zanata na fakaultetu, a koliko se dobije radom?

Fakultet je sredstvo koje producentu pruža sticanje obrazovanja, motiviše unapređenje i priprema  za zanat, koji se ’’peče’’ iskustvom i radom van njega. Na fakultetu uzmeš šraf, a u poslu ga zavrneš. Obrazovanje i zanat u prstima zavise od individualnog rada na sebi.

  1. Postoje li neki projekti koje bi izdvojila kao omiljene?

Svaki od brojnih projekata ima svoje mesto na stepenicama. Neki su veliko iskustvo, a neki šlag na torti. Izdvojiću saradnju sa Beogradskim dramskim pozorištem, pozorišnom trupom Ludum Ludum na predstavi ’’Izuj se’’ u režiji Petra Ristovskog, koja je na Štrih festivalu u Beogradu dobila nagradu za najbolju predstavu. Zatim kratkometražni film ’’Marlon’’ rediteljke Milene Grujić koji još nije prikazan, i kratkometražni film ’’Fajront’’ Milene Grujić,  koji je bio u selekciji ovogodišnjeg Bašta festa, a pobedio na Brač Film Festivalu u Hrvatskoj. Tu svakako spadaju i projekti koje trenutno radim.

3

  1. Kada je posao producenta završen?

Završetak producentskog posla zavisi od obima i vrste projekta, posao može biti donekle završen premijerom predstave ili filma, a ne mora, jer potom često sledi organizacija festivala i sama distribucija.

  1. Koliko socijalne mreže i sadržaj na istima utiče na tebe i u privatnom i u kreativnom smislu?

Korisnik sam socijalnih mreža koje su sastavni deo mog posla i potrebne su, u vidu marketinga, lakše komunikacije i brze informacije, ali isto tako pravim selekciju, jer su izobilje baba i žaba. Deo su svakodnevnice, koristim dostupnost sadržaja ako me zanima, kao informaciju koja me može odvesti dalje. Mogu biti inspirisana bilo gde, bilo kada i kako, ali ne živim u virtuelnom svetu.

  1. Na čemu trenutno radiš i da li već imaš neke buduće projekte u planu?

Sa timom mladih kreativnih ljudi trenutno radim na dugometražnom dokumentarnom filmu i seriji ’’Beats per minute’’ o elektronskoj muzici u Srbiji u režiji Pavla Terzića, koja za temu ima istorijski razvoj i predstavljanje tehno kulture kroz tri decenije. Premijera filma je planirana za oktobar 2017. u Sava Centru, dok je emitovanje serije planirano u sklopu kulturno-umetničkog programa RTS-a za 2018. godinu. Takođe radim u organizaciji pozorišnog spektakla o Nikoli Tesli sa dosad neviđenom scenografijom na našim prostorima. Scenario i režiju potpisuje dr Nele Karajlić u koprodukciji sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, gde će se odigrati i premijera krajem novembra tekuće godine, a odmah potom sledi igranje i u Sava Centru u Beogradu.

  1. Šta Jovana radi na kraju dana kad se “spusti zavesa”?

Uzima u ruke sve ono što želi da radi, a ne stiže, ili sanja, na javi ili u snu.

cela

  1. Take a book – tvoja preporuka knjige za čitanje?

’’Unutrašnja strana vetra’’ Milorada Pavića po kojoj je snimljen i sjajan film ’’Vizantijsko plavo’’ u režiji Dragana Marinkovića. Preporuka za oba.

  1. Place to be? – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Sve destinacije makro sveta, kada je moj mikro svet na mestu.

  1. InspirishiMe u tri reči!

Stepenik po stepenik.

4

 

Vic i ventilator

Za sledeći tekst – priča o vicu koji je najbolji kad se ne ispriča i o ventilatoru koji najbolje radi kad se ne uključi u struju. To je već priča, samo po sebi, ne može da se pogreši. Ovo je na tanjiru, gotovo, samo da se posluži. Samo kompletan idiot bi mogao da ne napiše dobro. Dovoljno je biti umereno pismen i ne zaboraviti detalje.
Za vic – njih četvoro, jedan hoće da ispriča vic ali kuka kako se ne seća poente, priča o glavnim likovima u vicu i kad pomene bildera, umre od smeha, priča o tom nekom papagaju koji nešto kaže na kraju, onda se seti celog vica, ispriča poentu, pa onda još jedan deo, uglavnom nerazumljivo, kroz smeh, ostali se smeju manje od njega, ali se smeju, jedan od ostalih umesto papagaja kaže krokodil pa je to svima mnogo smešno, i na kraju on zaključuje da je to najbolji vic na svetu, samo je važno da se ne ispriča. Eto, to je sve, samo treba da se razradi i ispegla, da ne bude ovako konfuzno. Može da se doda i da je rekao da on najbolje ume da ne priča viceve.
Za ventilator – on sedi kod kuće, pije, sluša muziku i razvrstava knjige i časopise, šta je za bacanje, poklanjanje ili čuvanje. Iz časopisa vadi stranice koje mu se sviđaju i lepkom za tapete ih lepi po zidovima. Zalepi i svoju diplomu iz srednje škole. Nađe neraspakovan ventilator u delovima i sklopi ga. Čita uputstvo i nađe da piše – Ako želite da ventilator dugo radi, isključite ga iz struje. – To je sve.
Na kraju valjda zaključak, neka paralela ili naglašavanje paradoksa vica koji je najbolji kad se ne ispriča i ventilatora koji najbolje radi kad ne radi, kao toliko su dobri da ne moraju čak ni da rade ono za šta su stvoreni, pa dalje s pitanjem za šta su onda u stvari stvoreni i na kraju nešto otkud znam, kao da li ih uopšte ima ili postoji samo priča o njima. Ma jok, bez zaključka, ništa na kraju, vic i ventilator i to je to, nema tu šta dalje da se priča.

Poezija

Otkud ja znam zašto neke pesme više od drugih.
Ne znam ni neke jednostavnije stvari kao na primer zašto nemam rezervnu sijalicu u kući, a rezervna sijalica je nešto što uvek moraš da imaš u odraslom životu.
Kao i štipaljke.
Neverovatno je kako štipaljke nisu nešto što jednostavno imaš u kući.
Ali umesto sijalica i štipaljki imaš 17 biografija muzičara, koji su na ovaj ili onaj način možda krivi za to da ti nemaš rezervnu sijalicu, ni štipaljke, jer svako pravi svoje izbore.
I onda ti recimo Neil Young zvuči kao hladan Somersby noću, u avgustu pored prozora sa kojeg čuješ kišu.
I recimo nasmeješ se kad pomisliš da je na dan rođendana tvoje bake Lou Reed pre 36 godina održao poslednji koncert sa Velvet Undergroundom, dok zviždiš ‘Some kind of love’.
Ali recimo dok pokušavaš da obuzdaš svojih 80 cm kose, razmišljaš kako je kosa nešto što je skrenulo pažnju ekipe iz fabrike na tada buntovnu klinku Patrišu, kasnije poznatiju svima kao Patti. Jer je tada, tih 70tih radikalan potez bilo njeno samostalno šišanje na frizuru, kasnije nazvanu Kit Ričards frizuru, a u stvari stilski tribute njenom uzoru Bob Dylanu, koji je u masi sam neprimetno stajao na njenoj prvoj samostalnoj svirci u nekom punk klubu, a da ona to nije ni znala.
Da su Pistolsi prvu probu održali na ukradenim instrumentima iz backstage-a sa koncerta David Bowiea. And don’t even let me start with Bowie.
I možda ono što je meni najdraže. A to je da je Lenon objasnio suštinu.
Ne to da je sanjar. Lepo je biti sanjar, ali u snovima se ne živi. Uvek sam više volela da vidim šta postoji u životu, a ne šta me čeka u snovima.
A to što je meni suština, je u stvari jednom jednostavno rečeno.

– Znate li razlog zašto su Bitlsi tako veliki? ‘I wanna hold your hand’.

Prvi singl. Jebeno sjajan. Možda jebeno najviše sjajna pesma ikad napisana. Jer su njom zakucali.
To je ono što svi žele. Ne 24/7 vruć i vlažan seks, ne brak koji traje sto godina. Ne porše…ili krevetac. Milion dolara – ne.
Svi žele da se drže za ruke. Da imaju takav osećaj da ne mogu da ga sakriju. Osećaj koji vredi čvrsto držati. Svaka uspešna pesma u proteklih 50 godina može se pratiti unazad do te – “ I wanna Hold your Hand „. I svaka uspešna ljubavna priča ima te nepodnošljive i nepodnošljivo uzbudljive trenutke držanja za ruke. Ali ne Bitlsi, na kraju svega to držanje za ruke nije pesma.

To držanje za ruku je poezija.