Kuvanje kao nepresušan izvor inspiracije

1. Nešto kratko o sebi – Ko je Nikola Rosići kako izgleda tvoj život kad nisi u kuhinji?
Nikola Rosić je pre svega poprilično skroman i jednostavan čovek, apsolutni zaljubljenik u hranu i kuvanje. Što se tiče života van kuhinje, uh, to su poprilično retki trenuci u mom životu, ali opet gledam da to vreme kanališem na odmor, obilaske restorana i hedonizam uopšte.15032359_1854335454800327_1279395768_n

2. Zašto baš kuvanje, kako si počeo, i ko je krivac za tvoju ljubav prema kulinarstvu i hrani?
Kako je to uglavnom slučaj, zaljubljenik sam postao spremajući ukusne obroke uz baku i mamu, te su oni i glavni krivci za moju ljubav prema kuvanju. Još od 10-e godine svima sam pričao kako ću biti kuvar, te sam pri tom stavu i ostao. Početak je bio jako težak, iscrpljujući, jer kuvanje zahteva veliku žrtvu, odricanja, ali ima smisla samo ukoliko zaista vidite sebe u tome i imate veliku strast prema namirnicama i kuvanju. Kasnije, inspiraciju sam pronašao u svom sadašnjem chef-u, koji je odmah posle mojih ukućana najveći krivac za strast koju imam prema kuvanju. Kuvanje, jer je nepresušan izvor inspiracije, kreativnosti!img_5391img_5392

3. Gde pronalaziš recepte koje voliš da spremaš i koji recepti su po tebi najpoželjniji?
U suštini ne postoji sajt ili određeni časopis, gde pronalazim recepte, već smatram da su pijaca, supermarket i mesta gde su namirnice, najbolji izvor inspiracije za kreiranje novih receptura. A sto se tiče već postojećih receptura inspiraciju tražim uglavnom u knjigama renomiranih svetskih kulinarskih imena. Što se tiče kuvanja kod kuće, smatram da su najpoželjnije recepture, koje pre svega ne oduzimaju previše vremena, uz minimalno korisćenje različitog inventara (što manje prljavog suđa) 🙂

4. Na dvanaestom po redu Villeroy&Boch Culinary World Cup “Expogast 2014” održanom u Luxemburgu pod pokroviteljstvom WACS-a, koje je najveće kulinarsko takmičenje na svetu, učestvovao si kao deo tima – Junior Chef Club, kao jedini predstavnik Srbije, osvojili ste bronzanu medalju, koliki je ovo uspeh za naše kulinarstvo?
Ogroman uspeh i veliki korak za komercijalizaciju kuvarstva u Srbiji, pre svega zbog ljudi koji ne razumeju profesiju kojom se bavimo, ali i veoma veliki pokazatelj, koliko dajemo sebe u ovoj profesiji i gde smo na svetskoj kulinarskoj sceni.15049785_1854335411466998_442779097_n

15045693_1854335404800332_1594723135_n

5. Koliko mladi kuvari u Srbiji prate svetske trendove, i ima li kod nas uslova za takvo usavršavanje?
Suštinski jako mali broj starijih kuvara uopšte pokušava da prati svetske trendove (čast izuzecima), te su mladi uglavnom oni koji prate svetske trendove, ali tu su par ljudi koji čak i postavljaju nove svetske trendove, koji je između ostalog i novi koncept “New Balkan cuisine”, za koji verujem da će biti apsolutni uspeh.

6. Šta misliš o emisijama posvećenim kuvanju, i da li vidiš sebe u nekoj od njih?
Sebe definitivno trenutno ne vidim u kulinarskim emisijama, jer je to ustvari komercijalni deo našeg posla, uglavnom režirane situacije, što ne predstavlja nešto što sam ja. Postoji par emisija koje poprilično volim, i to su uglavnom hedonističke emisije o hrani, što ne uključuje same recepture, već emisije o namirnicama, realnim situacijama u svetkim kuhinjama, jedna od emisija je “Chef’s table” koja je praktično dokumentarac o kulinarskim magovima koji stvaraju nove trendove.14997122_1854335298133676_1324580125_n

7. Imaš li uzore u svom poslu, i ko su kuvari na koje se ugledaš i u čemu?
Postoje naravno, kao i svako ko voli ono što radi. Sve ono što rade u kuhinji, koncept hrane koju rade, način na koji tretiraju namirnice, profesiju, svoje kolege,svoje konkurente sve su to stvari na šta se treba ugledati mlad kuvar koji uči od svog chef-a. Najveći uzori u mom poslu su chef-ovi Grant Achatz, Bjorn Frantzen, Marcus Jernmark, ali i domaći chef-ovi Vanja Puškar i Dejan Maksimović.

8. Da li imaš svoj “gilty pleasure”, odnosno čemu ne možeš da odoliš kad je hrana u pitanju?
To su svakako slatkiši, i to oni čokoladni, često se prepustim bez kajanja 🙂

9. Postoji li neka zemlja čiju kuhinju bi izdvojio?
Definitivno Srbija! Namirnice koje imamo, i istorija hrane koju poseduje naša zemlja, pravo su neiskorišćeno blago, kojem moramo da damo moderni tvist i adekvatno tretiranje namirnica, pri čemu možemo dobiti neverovatne rezultate.14972053_1854335248133681_570163826_n15044860_1854335318133674_1420827485_o15045674_1854335401466999_412137800_n

10. Šta je najneobičnije što si ikada probao kad je hrana u pitanju, i da jedeš i da spremiš?
To su svakako bili segmenti molekularne gastronomije. Prvi susret sa sferama, ili sunđerima bilo je zaista fascinantno, gde imate osećaj sunđeraste teksture u ustima, a ukus dimljenog šarana. To je definitivno bilo ogromno iznenađenje. Danas su te stvari u restoranu u kom radim, a koji se uskoro otvara je svakodnevnica.

11. Da li postoji jelo koje ti nije uspelo i šta onda?
Definitivno! Zavisi ukoliko je kod kuće, promenim ime i kažem da je tako trebalo da ispadne :D, ukoliko se tako nešto desi u restoranu, prosto proces kuvanja počnemo od početka jer, gost nikako ne sme da oseti da nešto nije ispalo kako treba. Naravno tu je i niz tehnika ukoliko su greške minimalne, uz pomoć kojih ispravljamo te greškice koje nastanu u procesu rada.

12. Koja mesta po tvojoj preporuci ne smeju da se zaobiđu kad je klopa u pitanju? (Place to be)
To je svakako restoran koji se otvara 16. Novembra, “Iris”, koji je atelje koncepta “New Balkan cuisine”, te svakako nešto jako neuobičajeno i najzanimljivije do sada na ovim prostorima, tako da to se svakako ne sme zaobići. Pored Irisa, tu su još par restorana koji se izdvajaju od ostalih po jedinstvenosti i standardu koji je konstantan, kao restoran “Mala Fabrika Ukusa”, “Ambar”, “OMB” restoran u okviru hotela Radisson Blu, ali i restoran i opuštenije atmosfere kao “Botako”, “KodDekija”, “Steak and Wine bar”, “Druga Piazza” itd.

13. Koji savet imaš za ljubitelje kulinarstva?
Suština uspeha je istrajnost, i svakako granice ne postoje. Igrajte se sa namirnicama, kombinacijama. Budite samokritični i ne ponavljajte istu grešku dva puta :). Dakle istrajnost i uspeh je zagarantovan!

14. InspirishiMe u tri reči!
Istrajno! Strpljivo! Srčano!15045446_1854335374800335_1349329878_o15032343_1854335338133672_153413941_n

 

fotografije: privatna arhiva

Možda

Možda samo da jednom odeš sa knjigom u krevet, i da otvoriš tu knjigu i da vidiš slova i jedno po jedno savladavaš, a ne da odeš u mislima šta treba da radiš u trenucima kad tu knjigu ne držiš u ruci, jer to je nesavladivo.
Možda samo da radiš ono zbog čega si uzeo knjigu.

Možda da jednom uđeš u autobus i da se voziš njime da bi stigao tamo kuda si krenuo, a ne da vidiš veštački napumpana usta devojke koja sedi, ili da osetiš smrad čoveka za koga ne znaš zašto, a znaš da smrdi, ili da prevrneš očima na razgovor koji i nije tvoj da čuješ.
Možda da u autobusu radiš ono zbog čega si ušao u taj autobus. Možda da znaš kuda si uopšte pošao i zašto.

Možda da kad navijaš za neki klub, možda da se setiš da je sport ono zbog čega i imaš za koga da navijaš, a ne crtež na zastavi ili naziv tog kluba. Možda da se setiš šta je važno.
Možda da se setiš kojim ljudima je potrebno crtati.

Možda da ne učestvuješ u svemu, i da ne znaš sve. Možda da ostaviš sebi prostor da te život i dalje ponekad iznenadi.
Možda da ne vidiš sve ptice koje postoje, i ne upoznaš sve tajne Kosmosa, a još manje da misliš da uvek tačno znaš šta tražiš. Možda da nešto nikad ne saznaš.
Možda i da ne tražiš sve na internetu, nego nešto nađeš i u razgovoru sa nekim.

Možda da ako ne možeš da putuješ, uzmeš i čitaš. Možda pre nego da nemaš mišljenje o svemu, nešto i promisliš.

Možda da prestaneš da tražiš odgovore u prošlosti zašto si sada nesrećan. I to zaista shvatiš sada.
Možda kad ne budeš dobar sa svima, možda ćeš tek tad biti dobar sa sobom.
Možda kad shvatiš da si jedino ti sebi neprijatelj, sve ostalo postanu okolnosti.

Možda i kad shvatiš da je možda – može da bude, možda ćeš biti srećan.

Do kraja sveta

Sedela je na mokrom trotoaru u Ruzveltovoj ulici u Beogradu. Uza zid, po kiši koja je prskala, naslonjena, s posudicom od belog stiropora ispred sebe. Prosila je. U posudici nije bilo novca, bio je samo jedan žuti list. Možda je tek došla.
Imala je oko deset godina, visoka oko metar i po, ako sam mogao dobro da procenim, pošto je sedela. Sve na njoj je bilo staro, i pogled. Nije gledala, bludela je, očima koje su se pomerale zajedno s glavom, koju je vrtela levo i desno, u pravilnom ritmu. Na glavi je imala ljubičastu periku, scensku, novu, nenošenu, nakrivljenu, s paž frizurom i šiškama.
Sedela je tamo sama, izgubljena, luda od života. Sedela je kao mali spomenik svemu, i za njenu stiroporsku prosilicu samo je dobra jesen imala jedan žuti list kao prilog.

a’ la carte (Meni)

Na prvom spratu svetlo je bledo žuto. Zaklonjeno limenim okvirom koje se kao pun krug plisirane suknje spušta preko njega. Kuhinja je sigurno mala. Na sredini ima jedan od onih prostih drvenih stolova sa plastificiranom pločom kako bi se prosute stvari lakše brisale sa njega. Možda je taj kvadrat stola jedino gde taj neko ko sedi za tim stolom, može da učini da jednim potezom obriše sve, i napravi da bude u redu.
Na drugom je svetlo prigušeno i toplije. Rerna je upaljena i vazduh u prostoriji liči na izmaglicu iznad usijanih puteva, po kojima beskonačno kilometara moraš da pređeš da bi stigao gde treba. U rerni je večera. Ne nešto od juče, nešto što je imalo vremena da se spremi. Jer tu toplinu održava neko ko nađe vremena. Takve nađeš vremenom.
Nešto od juče je na četvrtom.
Svetlo se pali kao isprekidani signali svetionika. Znak za uzbunu koji šalje jasnu poruku. Uglavnom noću. Trebaš mi dođi, nije sve u redu. Svetlo je stajanje ispred otvorenog frižidera i nemogućnost da ode odatle, kad je već nju pustio da ode. Pa ga otvara i zatvara jer nije siguran da li je uopšte gladan ili mora da jede da bi preživeo. U nekom trenutku se upali svetlo i cela prostorija zasvetli, ali samo na kratko, kad odluči Ili da uzme i pojede to što ima iako je bajato, ili da naruči i tako za trenutak dobije ono što želi. Zatim se ponovo ugasi.
Na petom i šestom je skoro uvek mrak. Oni jedu po restoranima.
Na sedmom sija. Najbliži su nebu. Jedu na krevetu, i stalno su gladni. Nekad uzmu i hranu.
Osmi je u polu mraku, i svetlo koje dolazi je od upaljenog televizora. Oni ne jedu posle osam.
A u prizemlju, kuhinja je dugo u mraku, a onda odjednom naglo se pali svetlo. Da bi videla da mu otključa vrata. Više ne napipava po mraku, tako se prošli put povredila.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Proslava

Nešto smo slavili te večeri, okupili smo se oko šanka, onda sam ja izašao u baštu da pušim, a ona je došla s kosom vezanom u rep za koji je belom uzicom bio vezan beli balon ispunjen helijumom. Bela uzica, a posledično i balon, pratili su pokrete njene glave. Njena glava je pratila treptaje njenih misli, i posledično, njenog govora. Njen govor je pratio pokrete njene duše, i posledično, njenih osećanja.
Njena osećanja treperila su, pa je treperio i balon. Taj balon je bio, u tom trenutku, ona. Ona je, sudeći po tom balonu, bila uznemirena, vesela, uzbuđena i živa kao predana korisnica dobrog života koji joj je dat, i oko koga niko ne pravi pitanje. Ona je, sudeći po svemu što znam, u tom trenutku držala ceo svet na beloj uzici i davala mu života tačno onoliko koliko je bilo neophodno da se ne bi sve raspalo na sastavne delove. Ništa nije bilo u redu, kao što nikad i nije, i kao što ne može da bude, ali je moglo da se podnese, zbog nje, i tog njenog balona.