O sigurnom poslu

Sinoć mi je jedan lekar rekao da je zdravlje precenjeno. Rekao mi je da je jedino ljubav važna, a da je sve ostalo sviranje onome što ne sme ovde da se napiše. Svakako sam odmah pomislio da možda može i jedno i drugo, i to sam mu rekao. Objasnio mi je da sigurno može, ali da je to stvar prioriteta, i da je najveći srećnik onaj koji ne mora da bira, ali ako ti se zbog nečega crkava na licu mesta, ako osećaš da treba da u potpunosti žrtvuješ zdravlje zbog ljubavi, ne treba da čuvaš zdravlje, nego da crkneš, mirno i bez buke, intimno, da crkneš sam za sebe. Rekao mi je da je zdravlje lutrija, a ljubav jedini siguran posao. Rekao mi je da živ čovek nema ama baš nikakva druga posla osim da voli i da je mnogo bolje izdati život nego ljubav. Rekao mi je još i ovo – Neke stvari čovek može da razume tek kad umre. – Pitao sam ga da nije to malo prekasno. Rekao mi je – Nije, sve drugo bi bilo prerano.

Beogradski Noćni Market – Vidimo se večeras na Bajloniju!

  1.  Kako ste došli na ideju da otvorite Noćni market u Beogradu?

Mihajlo: Nakon iskustva u organizaciji raznih manifestacija u zatvorenom prostoru javila nam se želja da uradimo nešto slično i na otvorenom. Imali smo razne ideje, ali kada su JKP Gradske pijace prihvatile i prepoznale našu ideju znali smo da će se prvi Noćni Market desiti upravo tu. Uvek nas je privlačila mogućnost da se na jednom mestu okupi veliki broj proizvođača, privrednika, dizajnera, umetnika i još na otvrenom i to na mestu gde se pre nije desilo ništa slično – zvuči zaista interesantno. Ponosno ističemo da sa ovom manifestacijom Beograd staje rame uz rame svetskim metropolama.

Branko:  Ideja za BNM je došla kao logičan nastavak onogo što Rakia Bar radi već deset godina, a to je da na  jedan zanimljiv i drugačiji način prezentuje kvalitetne lokalne proizvode. Pijace su bile logičan izbor za takvu vrstu festivala i sa dobijanjem njihove podrške, nastao je BNM u ovom obliku kakav je sada.

  1. Od koje pijace u Beogradu biste napravili bar kvart po uzoru na bečki Naschmarkt?

Mihajlo: Pijaca Skadarlija (Bajloni) sigurno ima najviše predispozicija za tako nešto, zbog svog sjajnog položaja i ambijenta koji zajedno sa Skadarlijom  zaista čini jedinstveni deo Beograda, mada bih voleo da istaknem da nam nije ideja da ličimo na bečki Naschmarkt, bili bismo najsrećniji kada bi ljudi širom Evrope i sveta jednog dana poredili svoje manifestacije sa Beogradskim Noćnim marketom.

Branko: S obzirom na lokaciju i koncept Naschmarkt-a, mislim da bi mu beogradski  pandan bila Kalenić pijaca. Potrebno je još par „sitnica“ da se sredi, ali mi je drago da se pijace renoviraju i siguran sam da će uskoro biti nezaobilazna destinacija i za turiste. 

  1. Šta nas od sadržaja očekuje na ovom noćnom marketu?

Mihajlo: Ideja ove specijalne edicije Noćnog marketa je da posetiocima pruži jedan nesvakidašnji “shop & go” događaj sa preko 100 izlagača u nekoliko oblasti gde će moći da među velikim brojem dizajnera izaberu unikatni poklon za svoje drage osobe, da uživaju u ukusnoj hrani koju će na licu mesta pripremati mnogi beogradski restorani, da probaju odlične tople napitke (kafa, topla čokolada, kuvano vino i naravno kuvana rakija), da se zabave uz zanimljiv muzički program i prosto budu deo jedne velike praznične zabave na otvorenom.

Branko: Akcenat na novogodišnjem BNM će biti i na malim umetničkim i zanatskim radionicama, tako da posetioci mogu da očekuju veliki broj unikatnih, ručno pravljenih proizvoda, koji su savršen poklon za predstojeće praznike.

  1. Da li planirate u budućnosti da se pojavite na još nekim pijacama pored Bajlni pijace, Kalenića i pijace u bloku 44?

Mihajlo: Svakako bismo voleli da bude tako. Ideja nam je da Noćni market ne bude vezan za samo jednu ili dve lokacije.

Branko: Ideja je da se BNM probliži svim Beograđanima, što je više moguće, tako da ćemo organizovati događaje na različitim pijacama.

  1. Po čemu će se ovaj Noćni marekt pamtiti u odnosu na sve prethodne?

Mihajlo: Po prvi put radimo u zimskom periodu i to već samo po sebi donosi dozu dodatne uzbudljivosti. Smatram da će praznična atmosfera i novogodišnja euforija uticati na to da se svi posetioci i izlagači zaista dobro provedu i predstave svoje proizvode i poslovanje na najbolji mogući način.

Branko:  Ovo će biti najšareniji Noćni market do sada, sa puno slatkiša, svetla, boje i zvuka.

  1. Da li vi i inače obilazite pijacu i idete u nabavku?

Mihajlo: Apsolutno. Zbog prirode svog posla u prilici sam da veoma često posećujem i kupujem na pijaci. Moram da priznam da se najlepše osećam na Zemunskoj pijaci. 

Branko: U zadnjih 6 meseci sam stalno na pijaci, a jedno vreme su nam i kancelarije bile u Mutapovoj ulici, tako da sam na Kaleniću bio svakodnevno.

  1. Šta biste poželeli sebi, a šta posetiocima Noćnog marekta u novoj 2017. godini?

Mihajlo: Posetiocima Noćnog marketa bih svakako poželeo puno zdravlja, sreće, ljubavi i uspeha u 2017. godini i da ukoliko su u prilici iskoriste kraj ove godine da se opuste, dobro zabave, zaborave na brige i probleme iz ove godine i uživaju uz sebi drage ljude. Ja ću, takođe, biti jedan od posetioca Noćnog marketa pa bih sebi poželeo sve to isto.

Branko: I sebi i drugima želim isto – puno ljubavi, zdravlja, mira i veselja u novoj godini!

 

 

BUNT SAM PO SEBI NE ZNAČI NIŠTA

Pitali ste Ramba Amadeusa

1. Kada ćete da izdate neku knjigu? Zanimljiv Vam je pristup o životu, opstajanju , vaspitanju dece..gledala sam Vas čini mi se u nekoj emisiji na 1 ili 2 programu RTS i bilo je inspirativno, a ja to zovem kad se zapitam da li nešto treba da promenim u svom načinu razmišljanja.

Izdaću je čim je napišem. Radim na tome. Pišem, pa ako pametniji od mene kažu da valja, izdaću je.

2. Kad ćes u Valjevo, svetski Megacare?

Nastup u Vašem gradu zavisi isključivo od namjere domaćina da me pozovu. Koncerti su moj posao, i dolazak zavisi samo od organizatora.

3. Rambo, šta bi još dodao na tvoju listu šta je sve turbo folk danas? Da li je bunt u muzici uopšte više i vredan u ovom sagorevanju naroda i šta je danas miljenica masa?

Bunt sam po sebi ne znači ništa, bez inteligentnih predloga kako da se unapredi društvo. Bunt je svakako neophodan da se ne prihvati sve ono što je ispod civilizacijskih normi savremenog društva. Miljenica masa je kao i uvijek , “hleba i igara”. Danas je društvo “društvo spektakla”, kao i u vrijeme rimskog carstva.

4. Zašto ne upotrebiš svoj intelekt, genijalnost, popularnost i ideje, da spaseš Srbiju?! (Izuzev muzike).

Srbiju kao ni bilo koju drugu državu ne može spasiti vlast, samo narod, jer vlast je uvijek ogledalo naroda. Čim bih se prihvatio vlasti, zamrzili bi me svi misleći da sam ja kriv za sve, meni stvarno to ne treba. A ne bih mogao da pomognem, dok narod ne odluči, i to svaki pojedinac da uredi svoj prostor i oko sebe i odnose sa najbližima. Dok narod bude mislio da jedna ličnost nešto može da uradi, nema od toga ništa.

5. Zašto je otišao svak’ ko valja? Može se valjda i u Srbiji valjati…

Naravno. Mislim da je to i najveći problem, jer talentovani odlaze, umjesto da unaprede sopstvenu državu. Svaka čast kvalitetnima koji ostaju, da unaprede zemlju u kojoj su rođeni.

6. Poslednji bend/izvodjač iz Srbije koji ti se učinio interesantnim?

Aleksandar Stojić, gitarista iz Despotovca i njegov bend „Stoiks“.

7. Kad čujemo ime Rambo Amadeus uvek nam prvo padne na pamet reč bunt. Mislite li da ste pokrenuli, inspirisali umetnike da krenu vašim putem?

Ne znam, valjda jesam. BIlo bi gadno da ovolike godine radim, a da nisam uticao na ljude.

8. Kakvo je bilo detinjstvo u Crnoj Gori?

U SFRJ je djetinstvo svima bilo bezbrižno. Tad je bio socijalizam, koji je mislio o pojedincu.

9. Kako ste zadovoljni Box setom koji je nedavno objavljen?

To su stare, davno izdate pjesme, sada remasterovane. Zadovljan sam ali se više trenutno bavim mojim novim cd-om. Završavam, miksam, pa mi je mozak sav u tome.

10. Omiljeni koncert koji si održao?

Studentski protest 1992., Filozofski fakultet. Stvarno sam se tada osjećao božanski.

11. Kako opstati, a biti cool?

Najvažnije je biti skroman, mali prohtjevi omogućuju da se bude kul.

12. Kada ti je poslednji put neko tražio autogram?

Na Evroviziji, neki Azerbejdžanci, dakle, prije 3 godine.

13. Od svih gradova u Srbiji, zašto baš Požega za pesmu alo Požega?

Pa takav je isječak iz filma, čiji motiv je korišten, ja sam to uzeo zdravo za gotovo. Ready made, što bi rek’o Duchamp.

14. Muzički idol ako ga imaš i šta ti deca slušaju od muzike?

Meni je idol Igor Stravinski, a moji klinci slušaju Soul, R&Blues, Atlantic Soul sedamdesetih, to im se sviđa.

15. Kada ćes pokrenuti ljude u poljoprivredno, ekološko, umetničku zadrugu ili bar stati ispred nje kao medijsko lice?

Kad mi se pruži prilika.
http://rouletteonlinespielen.biz/casino-bonus/

rambo

Plavo

Plavi kit ne zna da je plav.
To je samo nama ljudima važno. Njemu je važno da pliva.
Plavi kit je nekad dugačak i do 33 metra.
To je samo nama ljudima važno.
Plavom kitu to u prostranstvu okeana nije važno.
Okean je veći od njega. On tu može da pliva.
Plavi kit je nekad težak i do 150 tona. Nekad i više.
To je samo nama ljudima važno. Plavi kit se sigurno ne opterećuje svojom težinom dok pliva.
I sigurno niko plavom kitu neće reći da je debeo.
Bar ne u blizini njegovog repa.
Plavi kit može da pocrni ili pocrveni na suncu. Baš kao i čovek.
To je da shvatimo da i najveći imaju svoje slabosti.
Tada, kada pocrveni, ja zamišljam da je ljubičast.

Ili zaljubljen.

Baš kao i ja.

Plavi kit ima najmanje grlo na svetu. Nema stvarno, ima i manjih, ali za mene ima.
Plavi kit ima toliko malo grlo da ne može da proguta ništa veće od lopte za plažu.
Plavi kit koji je progutao mnogo lopti za plažu, njemu je u stomaku stalno nemirno i stalno igra.
Ali mu je stomak šaren.
To što plavi kit ima toliko malo grlo, to samo znači da mu je nekad jako teško da proguta sr…Znate već šta mu je teško da proguta.
Osim ako nisu u obliku lopte za plažu, napumpana i šarena.
Ali zato plavi kit ima ogromno srce.
Srce plavog kita je veličine manjeg automobila.
To znači da u njega može da stane više ljudi.
Važno je samo da se ne svađaju u kolima i da paze kako zatvaraju vrata za sobom.

Srce plavog kita je najveće na svetu.

Zalet

Ja bih uveče organizovao sahrane. Sahrane u trećoj smeni. U sumrak da sahranjujemo svoje najmilije, meni to ima smisla. A kad bismo već menjali termin, mogli bismo da počnemo da sahranjujemo i dane. Svaki dan da sahranimo, da više nikad ne mislimo na njega. Da odamo počast sebi što smo ga doživeli i preživeli. Ako smo se dobro proveli, napravimo veselu sahranu, ako nismo, ćutke ga ispratimo. Ali ga ispratimo, dobro ga zakopamo da ne može da se vraća. Jer dani umeju da se vraćaju, umeju da dođu i traže da ih živimo opet. A mi se pecamo.

A na ljudske sahrane treba da idemo često. Smrt je najbolji učitelj, čini mi se. Kad bismo stvarno razumeli da ćemo jednog dana umreti, mislim da bismo mnogo bolje živeli. Svoju smrt ćemo svakako doživeti ali slutim da će onda biti kasno za učenje. Dakle, moj predlog je – sahrane da se organizuju uveče i svako veče da idemo na sahrane, pre izlaska ili pre spavanja, kako ko. Spremiš se, ako si u fazonu šminkanja našminkaš se, i odeš na sahranu. Imaš umrlice u novinama, onolike, pa izabereš. Ne moraš da praviš gužvu tamo, odeš na 15 minuta, izjaviš saučešće, vidiš ta lica, lica ljudi koji trenutno gledaju istini u oči, i nastaviš dan kao i inače. Samo malo drugačije.

Moguće je da ćeš posle izvesnog kritičnog broja pohađanih sahrana malo manje ili malo više visiti u kafani, još manje ili još više ispred televizora, da ćeš biti bolji ili gori prema ženi i deci, prema kevi, prema psu i svima na koje naletiš. Razumećeš šta ti se stvarno radi u životu, dok ga imaš. Počećeš više da nalećeš na samog sebe. I kad preko dana opet počneš da žuriš, kad opet pomisliš da nemaš vremena, uveče će te sačekati sahrana, da te podseti kuda si se to zaleteo.

Umetnost je svašta, ali nije laž.

  1. Izuzetno si talentovan za to čime se baviš! U kom uzrastu si došao do saznanja da poseduješ taj talenat i na koji način isti održavaš, “zalivaš“?

O, najlepše hvala na ljubaznom komplimentu! Pretpostavljam da se pitanje odnosi na pisanje, jer za to sam nadležan; muzike ne bi bilo bez Laneta i Radeta, mojih drugara koji se bave komponovanjem, te naših čarobnjaka iz benda koji sprovedu u delo i ožive sve što oni zamisle. Elem, kako se “zaliva” pisanje? Čitanjem, naravno. A i stalnim pisanjem. Ideja je ideja, doći će ili neće doći, ali ono za šta svakako možeš da se pobrineš jeste “trening”: zanatski deo posla je nešto poput crvenog tepiha za dobru ideju. Što se uzrasta tiče, za jezik i pisanje zainteresovao sam se veoma rano, dobra priča me je kupila u najranijem uzrastu (da, bio sam jedno od one nesnosne dece koja stalno nekoga vuku za rukav da im čita ili ispriča priču:) No, ako govorimo o muzici, odgovor je sličan: “zaliva” se slušanjem. Jednu vrstu ljudi talentovaniji od sebe kompleksiraju – drugu vrstu inspirišu. Vazda bolje biti u ovoj drugoj kategoriji. Treba upijati druge autore bukvalno do samozaborava, kao da nikad ništa nisi stvarao – paradoksalno, samo tako ćeš ostati svoj.

  1. Da li možeš da izdvojiš trenutak kada si bio najponosniji na sebe?

Hah, zvučaće ti smešno. Sećam se jednog opštinskog takmičenja iz gramatike srpskog jezika, osnovna škola; imao sam pirsinge, vozio rolere, bio obučen dripački – i imao sam sjajnog nastavnika, kome je bilo važno šta znam i šta mogu. Dok smo čekali rezultate, neke devojke su komentarisale kako nisu sigurne u ovaj i onaj odgovor; onda su me pogledale i rekle (onako namerno, baš da čujem): “Nema veze, barem sigurno nismo poslednje.” To je samo maleni primer onoga sa čime se u našoj sredini (u stvari, na celom globusu) srećeš stalno: mediokriteti ti se rugaju naprosto zato što se ne oblačiš kao teča kad si klinac, naprosto zato što ne razumeju šta radiš, naprosto zato što ih nije briga šta radiš. Ali to ih ne čini boljima od tebe. Osvojio sam prvo mesto i kroz tu salu se, do tipa koji dodeljuje nagrade, dokotrljao na rolerima da je primim. Kako je samo ta pobeda bila slatka. Retko kad u kasnijem životu imaš prilike da tako jasno nekome zabiješ srednji prst u oko i okreneš nekoliko puta, da se rupa bolje izdubi. Metaforički, naravno:)

Foto Ana Kašćelan

Foto Ana Kašćelan

  1. Kada će biti izdat drugi deo trilogije „Rubikova stolica“?

Mnogo hvala na interesovanju! Trilogija se zapravo zove “Malterego”, “Rubikova stolica” je naslov prve sezone/knjige. Intenzivno radim, svestan da sam probio sve sopstvene prognoze, ali ME2 je daleko obimniji od prvog dela i traži više vremena, a i sama struktura romana prilično je drugačija: ovog puta nema novinskih članaka i Leovog bizarnog dnevnika između glava/epizoda, već smo u tim intermecima u jednoj sasvim drugoj knjizi. Osim toga, Leo se zapravo drži obećanja da neće pisati o Malteregu i ovog puta vodi stvarni dnevnik, što daje mnogo više prilika za literarne pasaže i, uslovno rečeno, književniji pristup. Priča se nastavlja nekoliko godina kasnije od trena gde je stala, ali se direktno nadovezuje na taj tren i posledice. Mislim da je ME2 nešto najbolje što sam do sada uradio, ali na to se ne vredi oslanjati, jer autori uvek to misle o svom poslednjem delu – inače ne bi ni imalo smisla da ga objavljuju, je li:) Sve u svemu, još nekoliko meseci. Znam, pretvaram se u R. R. Martina po tempu rada, ali barem nisam ni približno tako prokleto dobar da milioni ljudi pate dok čekaju:) Svima koji iščekuju ovu knjigu veoma sam zahvalan i (trenutno) uveren da vas priča neće razočarati. Trenutno, do prve kreativne depresije:)

  1. Koju vrstu muzike slušaš dok pišeš?

Uvek, uvek instrumentalnu, ili barem neku koja tome naginje. Budući da se bavim rečima, tekst me zanima i odvlači mi pažnju. To može biti svašta što mi u tom trenu zvuči zanimljivo, ali generalno gledam da nađem nešto što se “temperaturno” poklapa sa scenom koju pišem.

  1. Gde prestaje scena, a počinješ ti?

Mislim da to nije sasvim primereno pitanje ni za pozorišne glumce, kamoli za nekog poput mene:) Sve si to ti. Moderno doba donelo je mit o glamuru i glumatanju, takozvanom “poziranju”, i otuda privid da ljudi imaju svoje javne i svoje privatne, “Klark Kent” identitete:) Ali veruj mi, nikada nisam video da je neko drugačiji javno i privatno – javnost samo daje širi prostor kretenima da pokažu koliko su zapravo kreteni, i onima koji to nisu da se jasnije vidi da nisu. To je sve što se tu dešava. Ekrani nas razdvajaju i tvore sumnju, ali ti si ti. Umetnost je svašta, ali nije laž. U stvari, umetnost i seks su jedina polja ljudskog delovanja gde ne možeš da foliraš – tu si tačno ono što jesi.

  1. Odakle ljubav prema Transformersima?

Hah, iz sirotinjskog detinjstva devedesetih:) Svi u komšiluku imali smo ih svega nekoliko, a robna kuća prepuna, a nemaština. I onda se ovako, pod relativno stare dane, osvećujem:) Kolekcionarstvo je zabavno, to je lep hobi, upoznaš sjajne ljude koji vole to isto – jedino je malo strašno što bi ovo isto izjavio i neko na samitu serijskih ubica:) Ali zez na stranu, mislim da su Transformersi najzanimljivije igračke ikada smišljene – divim se tim dizajnerima, ljudima koji imaju moć da tako nešto osmisle. A kad su stvarno dobri, Transformersi su nešto poput rubikovih kocki, sjajno vežbanje kefala. Da ne pričam o tome koliko je Optimus moćna figura heroja i vođe, pravi moralni kompas za milione dece već trideset godina. A uopšte nije naivno ko ti je heroj i moralni kompas kad si dete.

  1. Kada možemo očekivati tvoj sledeći nastup?

Zavisi gde:) Ovog petka smo u Pančevu, potom na Love Festu, pa na Nišvilu. A pripremamo veliki, najveći beogradski koncert do sada za deseti oktobar. Širite dalje:) Razmišljam da se, s obzirom na svoju visinu/nizinu, za reklamnu kampanju slikam pored metra (ili lenjira, ehm) i stavim slogan: “Najveći od najmanjeg!” :) Avaj, za sve informacije gde smo/kad smo skoknite u bilo koje doba na www.facebook.com/marcelodefacto. Tamo je sve.

Moj život „akording“ to Bajaga

Znaš šta Bajaga, pre 20 godina si me zajebao na foru.

Ono tvoje „brdo za razmišljanje“, u mom slučaju, realno je planinski venac.

Možda su nekad neki i pomislili, ma s’ njom će biti lako, ona je iz Banata, ta brdo ni u najavi nije videla. S njom će sto posto nekako sve glatko da ide… ma važi. Čitala “ona” grčku mitologiju, više puta, a svi znamo za Sizifa i onaj njegov kamen. S tim što mene toliko zabavlja to što kamen stalno ide gore – dole, da ja to za razliku od Sizifa ne radim po kazni, nego što bi moja baba rekla “jer nemam pametnija posla”. Pritom, što sam starija ja svoj kamen sve manje guram, a sve više se spotičem o njega.

Moj kamen je analiza. Ne znam da li ste ikad razmišljali, ali ta se reč rimuje sa paraliza. S punim pravom.

Parališe sposobnost da shvatiš da je sve to za džabe.

I tim nekim danima kad se spotaknem i tresnem celom dužinom, da sve boli, ja pustim Bajagu jer moja neka teorija je da je Bajaga objasnio sve u životu i da su odgovori njegove pesme.

O jutrima

“Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo.”

O ljubavi

“Nemoj da brineš, kad srce zna.”

O ćutanju

“…Dođi i ostani tu.“

O mestu među ljudima

“Nemoj nikad biti gore, jer svi gore i pregore“.

O stavu prema životu

“…Onda pesme drugi deo, da promenim ja bih hteo, jer ne volim depresivne krajeve.“

O stavovima i mišljenju

“…Psi laju na karavane, a karavani prolaze… “

O strahu

“…Hiljadu užasa i strahova u noći, hiljadu stvari o kojim ne želiš da pričaš
hiljadu onih o kojim nećes moći

O politici i stanju o državi.

“Ovo se teško, može nazvati život.“

O prošlosti.

“Za jedan dan desilo se trista, ova zemlja više nikad neće biti ista.“

O principu

“Samo kamenje oblik ne menja…”

O meni

“Ne znam da l’ je paranoja il’ eksperiment, u glavi mi diriguje ludi dirigent…”

O nama

“Pozovi me, kad ti trebam ja.”

I posle nek mi neko kaže, kao, Bajaga nije sve u životu objasnio, ma važi. Jok i nije.

Ubedio me da je život lep, protiv svih pravila i zakona. Bajaga je kriv za sve.

Spisak

Ovako sam išao – Jagićeva, Vojvode Šupljikca, pa onda jedna što ne znam kako se zove, pa Požarevačka, Tomaša Ježa, Save Kovačevića i onda pored kafane Kalenić na onaj pešački prelaz na početku Maksima Gorkog. A na prelazu imam šta da vidim, red za javnu garažu do ugla sa Kursulinom. Red ide preko pešačkog prelaza. Neko stane kolima na prelaz i smeta svima, a neko ne stane. Malo sam posmatrao, seo sam na betonski stubić i gledao ko staje na prelaz a ko ne staje, i popisao sam ih sve, podelio u četiri kategorije, i evo vam sad da i vi znate kako se ko ponašao tog dana u redu za parking.

Ko nije stao na prelaz:
1. Urbani mamin sin sa zulufima. Taj je stao metar od prelaza, najpristojnije, da ne moraš da se misliš da l’ će da krene dok prelaziš.
2. Ciganin sa fazoniranom bradom u nekom crvenom kršu, karavanu. Leva ruka napolju i u njoj cigareta. Vrućina, red, neki trube, a on miran k’o Buda.
3. Baba i deda u crnom Fiatu Punto. Deda je vozio. Iz aviona se vidi da su pristojan svet.
4. Debeo tip sa zagrebačkim tablicama u nenormalno napucanom Pežou.
5. Matori sa cvikerima za sunce i Šiljom zalepljenim na zadnje staklo. Neki Fiat karavan.
6. Jedna dobra riba. Smeđa talasasta kosa, cvikeri za sunce, razmaknuti gornji kečevi, puši, sluša neku elektroniku. Oko 35 godina, srebrno prstenje, bretele. Sivi Punto.
7. Sedokosi matori u srebrnoj Hondi. Gospodin čovek.
8. Matori šmeker sa malo dužom kosom. Malo podbuo, vidi se da voli kafanu. Gleda ribe i uredno stoji gde treba.

Ko je stao na prelaz:
1. Debeli sa detetom i ženom u crvenim kolima. Žvaće žvaku. Trubi. Kreten.
2. Matori sa kačketom u sivom Audiju. Ima onaj nadmen pogled karakterističan za ne mnogo pametne ljude.
3. Jedno službeno vozilo. Sivi auto, tip sa opasnom frizurom, brojanica na retrovizoru. Svira mu ono nešto domaće što nisu narodnjaci ali i jesu, ono što ne znaš šta je ali se osećaš kao da te je sramota.
4. Matori u belom džipu. Nekad sam sklon da ih razumem, te u džipovima. Ti automobili su viši od ostalih i oni stalno ostale gledaju s visine, prvo čisto tehnički a onda se to izgleda uvuče i dublje.
5. Tetka sa silikonima u usnama, vozi kabrio, puši i blene okolo. Njoj baš stoji ta uloga. Ona nije u fazonu na silu, ona je u fazonu na glupost.
6. Brz klinac, sa cvikerima na glavi. Beli BMW.
7. Mercedes sa zatamnjenim staklima. Kod njega je već dovoljno dobro što uopšte hoće u garažu. Taj bio mogao da ostavi kola i na pešačkom.

Ko me je razočarao, za koga sam mislio da neće, ali je ipak stao na sred pešačkog:
1. Mali mercedes, crveni. Baš fino tip izgleda, kovrdžav, neobrijan. Možda se zamislio, ali to nije opravdanje, stao je na pešački, smetao je konkretno jednoj trudnici i nema šta, ubeležio sam ga.
2. Lepa gospođa u Opelu, sivom. Došlo mi je da joj oprostim, jer je što bi rekao moj kum – senzualna je, ali u poslednjem trenutku nisam.

I jedan što me je prijatno iznenadio:
1. Crni Lexus, ogroman, nov, čist. Faca ko da će sve da nas pobije ali mirno stoji i pušta ljude da prođu. To je ono – liči, a nije.

Folirant

„Treba mi nova reč za ljubav. Treba mi reč – da znači.“

Moj drug Ivan, mi tako sa vremena na vreme, kad odlutam pred njim naglas u svojim razmišljanjima i monolozima, iznenada samo kaže – tebe je čika Kapor trebalo da upozna, ja bih to čitao.

Pošto se to nije dogodilo, uzmem ja njega da čitam. Ponovo.

Momu Kapora sam otkrila davno. U jednoj od mnogobrojih svađa sa mamom, i neretkih tinejdžerskih izliva besa i dokazivanja svoje nezavisnosti i bunta. Mama mi je na takvo jedno moje demonstriranje elokvencije i stava “popila sam svu pamet ovog sveta”, ne dižući pogled sa sudova koje je prala, jer za razliku od mene koja sam imala sve vreme ovog sveta da mitingujem, mama je pazila na šta troši svoje, samo kratko rekla, – “Koji si ti folirant”.

– Šta si mi rekla?

– Da si folirant, i nisam ja, nego Momo Kapor, eno ti knjiga u predsoblju u vitrini, pa pročitaj, ili ako nećeš da čitaš, operi ove sudove.

I da se ne foliramo, mama je već tad bila u pravu. Često razmišljam o tome dok perem sudove.

Čitala sam ga davno, ali sad sam počela da ga razumem. Mnogo stvari sam počela tek sad da razumem, sve sem te ljubavi. Te kaporovske. Jer Kapor je preromantičan, ali za one koji nemaju romantičnu sliku o tome.

Nekad, pročitaš tu njegovu reč – ljubav, i ti odmah vidiš probleme, i besparicu i sitnu decu, i račune i dugove, i male memljive gajbe, i zagoreo nedeljni ručak i pasulj razblažen suzama, i ćutanje okrenutih leđa, i poderane čarape i krpljene gaće, i raspar tanjire, i bajate muškarce i sive žene, i lepo ti je.

A danas je važno da je ljubav lepa, a bajata je. Kao i reč.

A najtužnije je, niko to neće da izgovori naglas, još manje da napiše. Ne zato što nedostaju druge reči, nego da ne razočara druge koji dokle god su zaneseni pričom i dok aplaudiraju čine da se predstava koja se igra nikad ne završi. Jer je lepa.

– Koji smo mi Foliranti.

Sve je nama nešto ljubav. I odjednom je svi znamo. Kao da se ta ljubav imala i mogla da se nauči, kao bicikl.

Kao da nam je poklonjena, prvo ona mala, kad u početku imamo oslonac i dohvatamo zemlju, jer je u svakom trenutku važno da možemo da stanemo na svoje noge, ali ipak ne sami, nego uz pomoćne točkiće koji nam pomažu da savladamo početak. Pa tek povremeno se odgurnemo i pokušamo sami da održimo ravnotežu. I naučimo.

A posle ona velika, kojom već znamo da upravljamo, znamo kad treba da kočimo, kad da stanemo, koje prepreke da izbegnemo i kako. Više nema onog nesigurnog krivudanja, nema straha da ćemo da padnemo i da ćemo se povrediti, jer hej, naučili smo da vozimo.

– Koji smo mi Foliranti.

I znate šta, nemam pojma da vozim, ali imam bicikl i umem da foliram. I neretko sam najveći folirant od svih.

I mislim da imam odgovor na to neko pitanje koje mi je postavljeno, a nisam odmah znala šta da kažem, pa sam isfolirala.

Razmislila sam. Ne treba meni neko da skoči sa mnom, treba mi da ume sa mnom da se dočeka. Jednostavno.

Platonski, beogradski, kaporovski.