Bolivude, spasi nas!

U susret 52. BITEF-u razgovarali smo sa Majom Pelević o njenoj novoj predstavi Bolivud, koja će se ove godine naći u glavnom programu festivala.

1. Zašto baš Bolivud?

Bolivud ima u sebi tu žanrovsku eklektiku koja može vrlo lepo da korespondira sa našom šarolikom tranzicionom realnošću. On u sebi sadrži spoj istoka i zapada, treš estetiku i društvenu kritiku, klasne teme i melodramu, mjuzikl i ozbiljnu dramsku radnju, tradiciju i popularnu kulturu, realizam i naučnu fantastiku, tako da po mnogo čemu može da nas podseti na ovo vreme u kome trenutno živimo. Tako da je Bolivud bilo dobro polazište za priču o ovom našem istočnoevropskom Bolivudu, divljoj privatizaciji i propadanju društvenih vrednosti, a opet i o želji za promenom i boljom budućnošću.

2. Da li si u samom startu videla ovo kao mjuzikl?

Od starta sam to videla kao muzičku predstavu i bilo mi je jasno da će se sigurno kretati u tim okvirima. A ovaj projekat je bio idealna prilika da sa kompozitorkom Anjom Djordjevic, sa kojom sam radila razne stvari u pozorištu i van njega, napravim nešto gde ćemo moći da objedinimo sve što smo do sada radile. Ono što je nastalo kao rezultat samog procesa je ta žanrovska mešavina u muzičkom smislu tako da se medju songovima nalaze i himne, koračnice, šlageri, dečije pesme, pop muzika…

3. Koji song iz komada ti je posebno drag/značajan i zašto?

To se isto menjalo tokom procesa. U početku mi je omiljeni song bio “Mladost jede svoju decu” jer mi se jako dopalo kako je Anja uspela da postigne taj gorki sarkastični ton u okviru naizgled bezazlene dečije pesmice. A onda mi je postao i ostao omiljeni “Bolivude, spasi nas” jer u emotivnom smislu govori o našoj očajničkoj želji da pronadjemo izlaz u nečemu što zapravo ne postoji.

4. Da li nam je aktivizam u pozorištu neophodan danas?

Ono što je najveći problem pored jedne strašno inertne klime je to što ljudi više ni u šta ne veruju. A ne znaju ni tačno u šta mogu da veruju jer su nam svima toliko puta očekivanja bila izneverena. U tom smislu pozorište može da ima ulogu kritike, preispitivanja raznih ideja i mogućnosti, al mislim da je danas da bi se stvari konačno pokrenule iz mrtve tačke najneophodnija masovna društvena mobilizacija. Nažalost, ne vidim da će se to desiti u skorijoj budućnosti pa eto onda bar možemo kroz pozorište da progovaramo i pregovaramo da ne bismo potpuno poludeli.

5. Koliko nas ovakvo političko uređenje i sveopšti nemar zaista vode ka “svetu bez ljudi“?

Vrlo. Ali čini mi se ne toliko u svet bez ljudi koliko u svet bez normalnih ljudi. Vodi nas u svet u kome će s jedne strane dominirati surova logika kapitala i njenih sledbenika i poltrona u idealnoj kombinaciji sa fašizmom i desnicom, a s druge će biti svi ostali pomireni sa sudbinom ili ubijeni (u pojam).

6. Čini se kao da nade često nema, kako i šta menjati pa da naša budućnost zaista i bude neka svetlija od ove koja je sada pred nama?

Prošle godine sam sa Igorom Korugom radila predstavu “Nema nade” koja govori o tome da nam je danas jedino preostalo da prihvatimo beznadežnost u kojoj smo se našli. Pa možda odatle da probamo polako da gradimo bolju budućnost, ali svesni toga da je verovatno nećemo dočekati. Jer što bi rekao Žižek svetlo na kraju tunela je najčešće voz koji ti dolazi u susret.

7. Inspirishi nas u tri reči?

Nikad nije kasno.