Malo ko zna za nju da je bila u plesnom timu – MC Hamera, da joj prvobitno nisu dopustili da pohađa časove baleta, da se sa 17 godina našla na Brodveju, gde je pohađala nekoliko njujorških škola baleta, vozila rolere kroz gust saobraćaj i uz mnoge honorarne poslove jurila s kraja na kraj metropole na audicije. Sada je koreograf, balerina, direktor i osnivač Beogradskog festivala igre – Baletski revolucionar i predivna žena – Aja Jung.

1. Nešto lično o sebi, ko je Aja privatno i odakle tako neobično ime?

Aja je zadovoljna žena, koja se bavi najlepšim poslom na svetu i koja ima svoju porodicu i prijatelje. Kada biste preveli moje ime, ono u sebi krije svetlost prve zore, vreme kada se veštice bude i perjaju na metli. To je ujedno i ono vreme koje nikada ne prespavam.

2. Kada se pomene umetnička igra u Srbiji, nekako je prirodno da se pomisli na tebe, kako si odlučila da su balet i igra ono čime želiš da se baviš?

Divno je kada radite posao po kome postanete poznati. To znači da ste bili kvalitetni, zanimljivi i uporni. Nigde nije lako postati poznat umetnik, a nekako je profesija igrača ili ljudi koji se bave igrom, posebno nežna. Balet je došao nenadano, dok sam bila veoma mala, a onda je baš ta igra postala velika ljubav, i moj život.

3. Da li je i kako igra uticala na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisala?

Balet pozitivno utiče na decu, ukoliko imate dobre pedagoge i podršku roditelja. Osim razvijanja koordinacije i estetike pokreta, sluha, ritma i osećaja za prostor, telo postaje elastičnije i lepše, dok se istovremeno stiče disciplina i osećaj da morate uvek stvari da radite svom snagom. Ogledalo baletske sale, baš kao i scena, trebalo bi da nas učine svesnim i samokritičnim bićima.

4. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenoj igri?

Podjednako uživam u svim formama igre, pod uslovom da se radi o kvalitetnoj postavici. I dok baletske naslove danas prodaju veliki igrači i sjajne, bogate produkcije, u oblasti savremene igre – zvezde su koreografi!  Sve kompanije se utrkuju kako bi imale zanimljive, popularne ili slavne koreografe na svom repertoaru.

5. Tebi dugujemo zahvalnost za “Belgrade dance festival”, odnosno Beogradski festival igre, kojim Srbija, i Beograd mogu da stanu rame uz rame sa nekim svetskim festivalima, kako je počela ta priča, i koliko truda i rada je uloženo u nju?

Previse truda, energije i vremena je odneo Beogradski festival igre. Možda zvuči patetično, ali sam u festival uložila sve što sam umela i mogla u poslednih 14 ili 15 godina… Zbog svih tih predstava, velikih zvezda, većih i manjih trupa, hotela, aviona, sponzora, aplikacija koje sam slala na sve strane, borbe sa svima koji nisu želeli ili praštali uspeh, nisam stigla da proživim neke lepe, samo moje trenutke, da pratim odrastanje svoje dece, da odem sa porodicom na neko mesto gde neću raditi, gledati nove produkcije ili juriti sa sastanka na sastanak… Čak sam i na porođaj otišla sa svojim kompjuterom, da bih radila iz bolničkog kreveta…Dobro je da se ta luda avantura pretvorila u važan, respektabilan i svetski festival, inače mu ne bih oprostila!

6. Ovogodišnji BDF se održao pod sloganom “Sreća se igra”, i mogli su se videti nastupi ukupno 14 kompanija iz 13 zemalja, odnosno 23 koreografska dela kako u Beogradu i Novom Sadu. Kako si zadovoljna posetom i koje su reakcije publike?

Neretko se u Srbiji povede polemika oko toga šta je umetnost, i kako se ona finansira. Ja dobro znam da se uspeh jedne predstave meri na blagajni, po broju sponzora i poverenju institucija. To je ono što je Beogradski festival igre uspeo da stvori, i ja sam jako ponosna kada u Srbiji ili inostranstvu mogu da kažem da je ovogodišnji edicij festivala pratilo preko 22.000 gledalaca! Neki od njih su stigli i izdaleka, a mnogi kupili ulaznice i po šest meseci unapred.

7. Postoji li nešto posebno na šta ste ponosni, kad su izvođači koje ste uspeli da dovedete u pitanju, i kako su oni zadovoljni?

Ne bih posebno izdvajala ni jednu predstavu, trupu ili koreografa, ali ako uzmemo u razmatranje festival koji je za nama, svakako je pravo čudo što smo u našem gradu mogli da vidimo hrabre i tehnički izuzetno zahtevne produkcije u najzanimljivihjih autora današnje umetničke igre, poput Dimitrisa Papajoanua, Jakopa Godanija  Šaron Ejal. Pola Lajtfuta, Gabrijele Karizo… Nije lako sresti ni slavnog Jiržija Kilijana na Kalemegdanu, ali je i on bio gost Beogradskog festivala igre…

8. Gde vidiš nas u odnosu na svetsku plesnu scenu?

Ne vidim nas, nažalost. Ali postoji jedan igrač koji nas je sve nedavno iznenadio svojim prvim koreografskim radom. Reč je o mladom Milošu Isailoviću. Očekujemo njegovu novu celovečernju predstavu “Stranac” u produkciji Nacionalne fondacije za umetničku igru.

9. 2010 godine, osnovala si Nacionalnu fondaciju za igru za rad sa mladim talentima u Srbiji i regionu, kako si zadovoljna razvojem te priče i koja je neka ideja za budućnost?

Nacionalna fondacija za igru je prava mala misija. Edukacija i profesionalno usavršavanje igrača samo su jedan od segmenata našeg delovanja, Idemo dalje… U pripremi su dve produkcije na kojima rade Staša Zurovac i Miloš Isailović. Zurovac radi sa mladim igračima, odnosno decom koja još nisu završila baletsku školu. To je nešto kao mlada trupa, dok Isailović radi sa profesionalnim igračima iz Srbije i regiona… Leto je, pozorišta su uglavnom zatvorena, a Kolarčeva 3. se trese od dobre energije, fine muzike, zanimljivih koreografskih rešenja i nekih mladih, nasmejanih ljudi.  I to na dva sprata!

10. Ljudi koji tebe inspirišu, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Svi umetnici ili neki drugi uspešni ljudi su dobra inspiracija, jer dobro znam da put nije lak. Svačije iskustvo je vredno, ako znate koji bi delić iz njega mogli da izvučete ili primenite.

11. Tvoja plesna biografija je prilično impresivna, postoji li nešto što bi izdvojila kao tebi najdraže?

Svaka stanica je bila važna, jer me je vodila do neke naredne. Čini mi se da je period kada sam igrala i sama sebi ugovarala nastupe i turneje, ipak bio bezbrižniji. Takođe, volela sam taj nomadski život…putovanja, upoznavanja, iskustva, pomeranja… Iako je Beogradski festival igre impresivna manifestacija koja dovodi trupe iz celog sveta, istina je da ja sve manje imam vremena i mogućnosti da napustim svoju centralu na Dorćolu…

12. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Toskana.

13. Take a book – preporuka knjige?

Aleksandrijski kvartet, Lorens Darel…

14. Muzika uz koju ne možeš da ne zaigraš?

Nema više te muzike. Naigrala sam se valjda…

15. Da li svi mogu da igraju i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Svi mogu da igraju, ako naprave taj prvi korak…

16. Inspiriši nas u tri reči!

Jesen u Kolarčevoj… Biće odličnih rekreativnih programa za sve generacije…