admin

Život vredan filmske priče

U Beogradu je zahvaljujući nekim divnim ljudima pokrenuta ideja za nastanak još jedne manifestacije ovog leta, vredne pomena, nazvane „Skadarlijski kinematograf“. Ideja je da na otvorenom prostoru ispred, na skadarlijskoj kaldrmi, tokom jula i avgusta besplatno će biti prikazivani najpoznatiji domaći filmovi koji su obeležili različite epohe, a snimljeni su u poslednjih dvadeset godina.
Leto u Beogradu, kao u filmu, a ko je za to zaslužan ispričala nam je Ivana Bogdanović, ispred YPSmedia produkcijske kuće.

1. Ko je Ivana Bogdanović, i po kom scenariju se odigrava njena filmska priča 🙂 ?

Glumci i reditelji u mojoj filmskoj priči su uvek bile ideje. Kada vas one obuzmu, tek tada živite svoj scenario i verujete da možete da uradite sve, a to je dovoljan i potreban uslov – vera. Nadam se da ću jednog dana isproducirati svoju “Dinu” i postati Jodorovski današnjice. 🙂

MAX03220 copy sacuvano pod drugim imenom

2. Kako se rodila ideja za bioskop domaćih filmova i da li je slučajno baš Skadarlija odabrana za lokaciju?

Postojala je ideja da se oživi bioskop u Skadarliji, koji je postojao 70ih godina. Kada je ta priča došla do mene, logičan sled događaja je bio da u Skadarliji pustimo naše filmove, promovišemo ih, ali i da “upalimo” bioskopski mrak u Skadarliji.

3. Ko čini tim koji se okupio oko ove ideje?

Inicijalna ideja je potekla od Turističke organizacije Beograda. Celom tom projektu sam sa svojim prijateljima dala doprinos i tako smo omogućili da se ovaj projekat sprovede u delo.

4. Da li je ovo prvi ovakav projekat na kome radiš?

Volim projekte, ideje i priče koji mogu da okupe divne ljude, stvore novu energiju i da inspirišu. Ispostavilo se da priče koje mene pokreću su rado “čitane” kod mladih ljudi sa kojima smo do sada mnoga poglavlja ispričali. Bile su tu radionice novinarstva, Lenji četvrtak – bioskop crno-belih filmova, Revija kratkometražnih filmova i sve je to bilo realizovano u Velikoj Plani. O divnim filmskim projektima koje smo iznedrili bismo mogli posebno da pričamo.

5. U projekat ste uključili i Turističku organizaciju Beograda i produkcijsku kuću YPSmedia. Kako je došlo do ove saradnje i na čiju inicijativu?

Sa Turističkom organizacijom Beograda sam imala veoma lepu saradnju na prethodnom poslu. To poznanstvo i poverenje je dovelo do udruživanja snaga i na drugim nivoima, a imajući u vidu moju ljubav prema filmu, mogli smo samo da iznedrimo projekat ispričan filmskom trakom.

6. Leto ste načeli projekcijom filma reditelja Emira Kusturice “Život je čudo”, da li ti lično veruješ u to?

Verujem u svoje čudo. Čudo koje svakodnevno živim. Misli i ideje za koje se borim i pretvaram ih u realno. Svako može svoje čudo da pretvori u život, tu smo sami reditelji.

7. Tvoja neka vizija Skadarlijskog kinematografa u budućnosti i pravac u kom bi volela da se cela priča nastavi?

Skadarlijski kinematograf je za samo dve nedelje postao neodvojivi deo Skadarlije, kao deo slagalice koji je nedostajao. Deo koji je vratio filmske boeme, stvorio filmsku magiju, ali i romantiku bioskopskog mraka. Puštanje domaćih filmova sa engleskim titlom treba zauvek da ostane deo Skadarlije, jer je jedna zdrava priča. Ovo treba da bude mesto koje će okupljati filmske radnike, glumce i stvarati one najdivnije emocije tokom projekcije, kako kod ljudi koji su na filmu radili, tako i kod publike koja će sigurno mnoge filmove prvi put gledati pod otvorenim nebom.

8. Da li je Skadarlija jedina lokacija na kojoj vidite kinematograf, ili postoje još neke lokacije na kojoj želite da se zavrti ova filmska priča?

Beograd je jedna filmska priča, jedna neotkrivena filmska lokacija zahvalna za lociranje bioskopa. Ovaj kinematograf je deo boemskog dela Beograda i kao takav predstavlja završen scenario. Neke nove inspiracije će stvoriti neke nove “kinematografe”.

MAX03227 copy sacuvano pod jos drugagcijim imenom

9. Da li se kod ljudi izgubila navika gledanja filmova, i koje su njihove reakcije na vašu priču?

Ljudi sve više vole da gledaju, uživaju i opuštaju se uz film. U svakom filmu se možete, barem u deliću, prepoznati, posmatrati svoju situaciju iz drugog ugla i razumeti. Gledanje filmova pod vedrim nebom, na kaldrmi koja mnogima “život znači” u toploj letnjoj noći, mnoge inspiriše. I mnogi se rado vraćaju.

10. Inspirishi Me filmski 🙂

Učinte da u trenutku kada prestane film, počne život. Život vredan filmske priče.

MAX03253 copy1 sa totalno originalnim nazivom

 

fotografije: Marina Lukić

Pet koraka

Mislio je da nikada neće zaćutati.
Nije mu smetalo. Mogao je satima da je sluša kako priča.
Primetio je po ulasku u tu kafanu.
Stajala je štiklama iznad gužve, a gužva je bila nesnosna.
Držala je u ruci neko piće koje nije znao šta je, nije ni hteo da zna.
Gledao je u njene usne koje su pomalo nervozno grizle slamčicu koju je povremeno vrtela kroz prste.
Imala je zelene nokte.
Prišao joj je .
Rekao bi joj kako je primetio da joj je gornja desna usna malo spuštena u odnosu na levu. Rekao bi joj i da je primetio kako ne voli to, i kako se trudi da ruž koji je stavila sakrije taj nedostatak. Rekao bi joj kako joj je jedan kec malo iznad drugog, i da je taj drugi vidno napukao. Pretpostavljao je da bi se ona naljutila zbog toga. Rekao bi joj još da mu se mnogo dopada kako joj šiska pada na čelo, i kako ona nehajno jednim potezom duva u istu da bi je sklonila jer joj upada u oči. Rekao bi joj da su oči ono što gleda. Da su mu one oduzele reči, da su nestale u tim njenim očima i odlutale bez plana da mu se vrate.
Rekao bi joj je da se zaljubio u nju i da je bio zaljubljen svih pet koraka koliko mu je trebalo da dođe do nje. Posle tih pet koraka shvatio je da je voli.
Rekao bi joj sve to da mu je ona dozvolila da kaže.

Bilo je dva sata i kafana se zatvarala.Tad je znao da ona nikada neće zaćutati.
Slušaće je do kraja života.

Devetka/14.06.2016.

Sedeo sam preko dvadeset minuta, za stolom u kafani, s otvorenim kompjuterom, pio sam, pušio, i ništa nisam uspeo da napišem. Zurio sam u belinu onoga što zamenjuje papir. Onda je došla Iskra, pas koji tu živi, prvo mi se javila, mazio sam je po celom telu, i izvadio joj jednog krpelja ispod levog niza rebara. Ona je žuta, ima tanja rebra od mog psa. Iskra i moj pas su se družili. Legla je pored mene, između stola i bubnjeva, i bilo mi je mnogo bolje.

A pre nego što sam seo, išao sam u WC. Zadržao sam se relativno dugo, jer mi je toliko vremena bilo potrebno. Kad sam izašao, video sam da se napravio red. Ispred su stajale četiri devojke, i bile su nezadovoljne što su toliko čekale. Meni je bilo neprijatno, i što su čekale i što iza sebe nisam ostavio najprijatnije mirise na svetu, hteo sam da se opravdam, da budem duhovit ili tako nešto, i lupio sam – Izvinite, rokao sam se. – i potapšao se po venama leve podlaktice. Dok sam odlazio, čuo sam ovu što je prva ušla da je rekla – Brate, smrdi ti krv.

Odmah posle Iskre došao je Sima, pas, koji je inače zvanični vlasnik celog tog prostora. On je seo ispod stola, tačno između mojih nogu. Spakovao se nekako, jedva, jer tu nema mnogo mesta. I on me zna preko mog psa. Sad smo svi tu.

Onda sam malo pisao, pa krenuo da se motam po kafani, i naleteo na Viktora, poznatog limara. On mi je predložio da odemo na koncert koji je upravo počinjao nedaleko od kafane, a ja sam ga grubo i nervozno odbio. Rekao mi je – Brate, stalno si nadrkan, nije te lako voleti, ali ja te ipak volim. – Rekao sam – Nije lako, i nisam nadrkan, nego sam tužan, pa glumim nadrkanost. Inače, volim i ja tebe. – Zagrlio me je i rekao – Volim te i molim te smršaj do sutra popodne. – Rekao sam mu – Naravno.

Kad sam se vratio za sto, na mom mestu sedela je devojka i pitala me da li sme ona nešto da napiše. Rekao sam joj da sme. Ta devojka se zove Irena, i to što je napisala odnosilo se na jednog Bojana.

Napisala je ovo: I gledam te, i gledam te i jedina misao koju mogu da poredim sa tobom jeste misao da sam na moru. I zvuk i večnost gde se spajaju sunce i more jeste večnost koja mi daje za pravo da te ovoliko volim.

„Bašta Fest“ – vrt kulture i umetnosti

Pre tri godine, grupa mladih neverovatninih entuzijasta, a pre svega talentovanih i kreativnih  ljudi, rešila je poseje svoje ideje na jednom mestu, i da prirodu obogati za jednu divnu Baštu, u kojoj evo već treću godinu za redom raste kultura i umetnost. Spojili su muziku i film i rezultat je „Bašta Fest“, jedinstveni festival kratkog filma lociran u Bajinoj Bašti. O samoj ideji, inspiraciji, trudu i radu za #InspirishiMe – ekipa“Bašta Festa“ i četiri mlada imena 7 umetnosti, za koje ćete sigurno tek čuti: Maja Šuša, Luka Bursać, Maša Seničić i Jovan Jelisavčić.

BeFunky Collage

1.Kad je posejana ideja da nastane Bašta Fest i ko su bili inicijatori?

Maja: Prvi put sam otišla u Bajinu Baštu na Jovanovo insistiranje da upoznamo njegov grad. Nisam imala nikakva očekivanja, čak sam mislila da preteruje u hvalama i da je subjektivan.
Odmah sam se zaljubila u prirodu, Bajinobaštane, opuštenost, neposrednost, slobodu koje sam osetila tamo. Sa iskustvom rada na kratkim igranim filmovima i posetama različitim festivalima, bez ikakvog znanja o organizaciji i produkciji i kako sve to funkcioniše, kao i sa nezaustavljivim entuzijazmom i hrabrošću, upustili smo se u Bašta fest avanturu.
Niko nije mogao da nam kaže da “ne može”, tako da taj ringišpil traje i sve je veći i veći.

761ada9d-16f5-476d-80fd-e8007d799e2c

2. Zašto Bajina Bašta kao mesto dešavanja i u kojoj meri je ovakav događaj važan za sam grad da bude ucrtan na kulturnoj mapi Srbije?

Jovan: Bajina Bašta je moj grad, i sva ta priroda se potpuno utkala u mene. Želeo sam da se još čvršće vežem za njega, a kroz ovaj festival sam to i učinio, naravno uz bezrezervnu pomoć svih ljudi koji zajedno sa mnom organizuju Bašta fest i koji su Baštu zavoleli skoro kao i ja. Veoma je važno da se ovakve manifestaciju održavaju po manjim sredinama u unutrašnjosti, one doprinose svima naročito mladim ljudima, koji nemaju mnogo izboru po pitanju kvaliteta odrastanja, sem ako se neki pojedinac sam ne pobuni, što su uglavnom retki slučajevi. Važan je i zbog toga što kroz jasan primer sprovodi decentralizaciju i razbija svaku granicu između velikog Beograda i male Bajine Bašte. Tada svi oni koji vole film dolaze u Baštu, ili bar konstantno razmišljaju da bi trebalo da dođu.

49900da3-525e-49ac-9f1d-1a37d897a214a4b45ff6-8262-4d4f-a0c3-5d41193a25a1

ba1dc7e8-0bdd-4cfd-b596-25a64af2db31

3. S obzirom da je ovo treći put da se “Bašta fest” održava, koliko je teško danas organizovati ovakav festival, i na koliku podršku ste naišli?

Jovan: Iskreno, teško je da ne može biti teže, ali šta su nam izbori? Da pokušamo, da se potrudimo i verovatno istrošimo do poslednjeg atoma snage ili da prosto kažemo da to ne može i ostanemo u tom nedešavanju ničega. Bitno je da smo shvatili da rešenje uvek postoji i da se čuda dešavaju samo ako ih zaista želiš, dakle samo počneš da radiš, ne čekaš bolje sutra. Podrška postoji od samog početka, od prijatelja, poznanika, kolega, Opštine Bajina Bašta, Ustanove “Kultura”, Sportsko turističkog centra Bajina Bašta, Filmskog centra Srbije, ali i od Ministarstva kulture i informisanja, što sve smatram veoma bitnim za naš festival.

4. Akcenat ste stavili na filmove sa autentičnim i kvalitetnim glumačkim ostvarenjima, kao i na zanimljiv rad reditelja sa glumcima, na osnovu kojih kriterijuma vršite selekciju?

Luka: Ne postoji neki jasno određen kriterijum koji se sledi, sve je stvar utiska. Filmovi koji su hrabriji u pristupu, pa samim tim i autentičniji svakako imaju prednost.

Maja: Za mene i Jovana kao mlade glumce, bilo je važno da napravimo prostor i priliku da radovi mladih autora budu viđeni. Bašta fest jeste i treba još više da se razvije u poligon otkrivanja novih talenata. Glumačke nagrade u kratkim filmovima su retkost, ali smatramo da vešt glumac može da napravi veliku ulogu i u maloj minutaži.

5. Kakav je odnos domaćih i internacionalnih autora koji se prijavljuju za učešće u festivalu, i njihovi utisci?

Luka: Uvek je više inostranih, ali je ponuda domaćih filmova, i ako skromnija brojem, ove godine bila na vrlo zavidnom nivou u smislu kvaliteta i raznolikosti tema.

6. Osim raznolikog filmskog programa, koncept ste upotpunili sa muzičkim i raznovrsnim pratećim programom, šta je sve u ponudi?

Maša: Bašta fest je od samog početka zamišljen kao festival sa veoma bogatim pratećim programom, te od prve godine jednaku količinu pažnje posvećujemo osmišljavanju svih celina. Važno nam je da istražujemo i preispitujemo sadržaje jer ne verujemo u unapred zadata pravila, pa čak i ako su naša. Festival je gotov i rekla bih da nije važno šta se poimence našlo u okviru njegovog programa, već činjenica da je svake godine za nijansu kvalitetniji i donekle drugačiji. Bitno je uspostaviti neku prepoznatljivu poetiku, ali i od nje odstupiti ukoliko postane samodovoljna ili zamorna.

5c1136b1-8b9f-4c96-a8ac-5159d5f978f0

4c5e1208-dba3-4968-b137-ad7746fcee26

7. Festival se sastoji od takmičarkog i revijalnog dela. Šta od filmova koji će biti prikazani možete izdvojiti kao “specijalitet” festivala?

Maša: Ne volim da izdvajam bilo šta iz takmičarske selekcije jer imam poverenje u selektore Ognjena Glavonića i Luku Bursaća, a njihova odgovornost je da se u okviru filmskog programa nađu autentična i kvalitetna ostvarenja; u ovome su u potpunosti uspeli. Za mene je posebno važno što se estetike ove dvojice reditelja donekle sudaraju, to me je od početka uveravalo da će njihov izbor biti pravičan i uzbudljiv. Izdvajam, dakle, revijalni program koji bira tim festivala, a to je "Vlažnost" – film zatvaranja – debitantski dugometražni igrani film Nikole Ljuce, koji je meni lično značajan zbog nemira koji unosi, slojevitih osećanja koja pokreće i ključnih društvenih pitanja koja postavlja. Osim njega, napomenula bih da se već drugu godinu za redom na Bašta festu prikazuje krakometražni dečiji film nastao u okviru edukativne radionice " Ukratko, kratki film" u kojoj učestvuju osnovci, a koju smo ove godine organizovali u saradnji sa Izviđačkim odredom "Bajina Bašta". Specijalitet je, možda, upravo taj mali film čiji su autori deca, koja sasvim sigurno čine veliki deo najvernije publike festivala, ali i njegovih volontera.

8. Čime biste voleli da oplemenite svoju “baštu” i koji su vam planovi za budućnost?

Maja: Planovi su da festival raste, napreduje i da svake godine iznenađuje, da finansijski i organizaociono bude veći. S druge strane, želimo da zadržimo tu nekonvencionalnost, bez crvenih tepiha i VIP akreditacija, nagrade i selekciju bez lobiranja, hrabri i pravični žiri i osećanje ljubavi koje se širi na festivalu i nakon njega. Gosti i posetioci Bašta festa su njegov najbolji marketing i nadamo se da će tako da ostane.

9. Inspiracija koja vas pokreće, i poruka koju imate da prenesete za dalje?

Jovan: Inspiriše me priroda, ona je početak svega, uvek joj se treba vraćati, ona ima sistem koji je savršen i koji se ne sme narušavati. U prirodi se dešava sve ono što mi želimo da izgovorimo, a ne umemo. Radite mnogo, i ne odustajte. Ne tražite krivce, nego preuzmite odgovornost. Stvarajte i preispitujte se.

Luka: Inspiriše me hrabrost i autentičnost, mogućnost da se bude duhovit bez obzira na rizik.

Maja: Inspiriše me ono što osetim kao blisko, ono zbog čega mi kuva u stomaku i gde me intuicija vuče. Inspirišu me ljudi koji su svoji i kreativni, pametni i brzi, bezgranični ulozi i neprekidno upuštanje.

Maša: Inspiracija je velika reč, a njih izbegavam. Pokreću me stvari koje ne razumem, kao i čudjenje nad onima koje mi se nude kao neupitne.
3d4d5324-7e37-4918-92c9-f731a3aa626a

Jednog dana

„Marketing bejbe, sve je marketing bejbe.
Ja živim svoj san, ali u svojoj glavi.
U svojoj glavi ja sam drugačiji od ostalih.“

Mislim da živim srećno.
Mislim da sam sj*ban.
Mislim da sam depresivna.
Mislim da mi je ok.

Na kraju dana je sve u redu.
Na kraju dana plačem.
Na kraju dana sam usamljen.
Na kraju dana sam sam u dvoje.
Na kraju dana verujem da nas je dvoje.
Na kraju dana je kraj dana.

Mislim da treba da smršam.
Mislim da treba da prestanem da pijem.
Mislim da ne uživam dovoljno često.
Mislim da imam previše vremena za razmišljanje.
Mislim da nemam dovoljno vremena.
Mislim da mi je dosadno.
Mislim da mi se dešava previše stvari.
Mislim da treba da odem iz ove zemlje.
Mislim da ne treba da živim ovakav život.

Što misliš?
Zato što misliš, da ćeš da smisliš.

Nećeš.
Nisi poseban.
Nisi drugačiji.
Isti si.

Isti kao svi koji misle da oni nisu taj šablon, a jesu.

Jel se gledaš ujutru u ogledalu kada ustaneš?
Jel namestiš kosu?
Što namestiš kosu kada to rade svi na svetu?
Što ne radiš nešto drugačije od drugih?

Ne obraćam se tebi.
Što se pronalaziš.
Što misliš da si baš ti ta/taj.
Što?

Zato što i dalje misliš.

Misliš da si poseban, svi misle da jesu.
Svi misle.

Misliš da možeš drugačije, ne možeš.
Ti se ne pitaš. Ti živiš.
Život se ne pita, dešava se.
Sutra umreš i šta.
Si poseban, nisi.
Umiru svi na svetu.
I šta si radio. Mislio si.

I sve se svelo na reči.

Kažeš da voliš i veruješ u to.
Kažeš da si bolje i veruješ u to.
Kažeš da si srećan i veruješ u to.
Kažeš da nisi i veruješ u to.
Kažeš da si dovoljno rekao i veruješ u to.
Misliš da imaš još toga da kažeš.
Nemoj.

Jer…Prošao život dok si ti smišljao kako treba da ga živiš i šta da kažeš.
Zato, živi svaki dan kao da živiš, jednog dana ubedićeš sebe.

 

U dobrom filmu

Sa svojih 24 godine završio je Fakultet dramskih umetnosti- smer Kamera, i tu tek počinje da se odmotava njegov film. Ništa ga ne mrzi, sve ga zanima i uvek i sve može. Kad je sa svojim fotoaparatom ili kamerom, prebaci se u neki drugi svet, a sve što zabeleži te svetove posle preibližava onima do kojih njegov rad dođe.  On je Pavle Pavlović naše lice inspiracije.

10974180_10206051169147957_5056604994982888276_o

 

  1. Nešto o tebi, tvoje odrastanje, detinjstvo, prvi susret sa kamerom/ fotoapartom/ filmom?

Odrastao sam u Sremčici i na Novom Beogradu. Prvi susret sa fotoaparatom se desio u trećem razredu, kada je tata kupio digitalni Kodak.
Prva fotografija koju sam napravio bila je fotografija guštera

  1. Šta te je inspirisalo i kako si došao na ideju da upišeš FDU – smer kamera i da se baviš baš ovim poslom?

Kada sam se preselio na Novi Beograd, počeo sam redovno da fotografišem pogled sa terase. Prizor se stalno menjao, mnogo automobila, ljudi, gradilišta. Za jednu fotografiju sam dobio nagradu za najbolju dečiju fotografiju na konkursu opštine Novi Beograd i tad sam pomislio da bih možda mogao da se bavim slikom

1549342_10202901233401532_1873824281_n

  1. Približi nam malo svoje zanimanje i objasni nam kako to sve izgleda iz ličnog ugla?

Snimanje je posao u kojem učestvuje više ljudi i svi međusobno zavisimo jedni od drugih. U studentskim i niskobudžetnim snimanjima podela rada je apstraktna stvar, dok je u ozbiljnim produkcijama određeno koje su ti dužnosti u zavisnosti od posla koji obavljaš, od pratioca kamere do direktora fotografije, od menjanja objektiva do kreativnog rada na slici. 

  1. Koji su dosadašnji projekti na kojima si radio, i postoji li nešto što bi izdvojila kao izazov?

Radio sam i kao fotograf i kao snimatelj, ali kako je vreme prolazilo, sve više sam se bavio komercijalnim snimanjem, dok je fotografija postala lična stvar. Najveći izazov su snimanja studentskih i malih filmova, jer uz pomoć štapa i kanapa pokušavate da napravite nešto kvalitetno i interesantno, ali to su ujedno i projekti koji najviše ispunjavaju.

  1. Kad se izuzmu uslovi, koja je razlika između rada u zemlji i u inostranstvu?

 Do sada sam radio samo za domaće produkcije, ali u Srbiji i inostranstvu.

Jedna od lepih stvari kod ovog zanimanja je mogućnost da te projekat baci negde daleko, gde verovatno sam ne bih otišao. Svako snimanje je iskustvo za sebe

  1. Kamera ili fotografija? Koliko po tebi vizuelni aspekt filma zaista određuje film, to jest da li je i koliko „fotografija“ važna i koliko određuje ton?

Ne volim to pitanje. Kao da pitate majku koje dete više voli. Slika je svakako bitna stvar na filmu, ali više volim dobar film koji je loše snimljen nego loš koji je snimljen dobro

  1. Take a book (tvoja preporuka za čitanje)

Hiperion od Dena Simonsa, za ljubitelje naučne fantastike.

  1. Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Mesto na koje bih najradije otišao je Tibet

  1. Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor 🙂?

Ne znam šta da odgovorim na ovo pitanje, stvarno 😀

  1. Ti do sad i tvoji planovi za budućnost?

Gotov sam sa školom, dalje ćemo videti 🙂

  1. Inspirishi nas u tri reči J

Radite ne s…te 😀

45040b89-8147-4818-9829-876790a78551

 

Voda

Pljušti napolju. Voda pada s neba, u kapljicama. Voda koja je proputovala mnogo, pada, znam iz geografije, došla je možda izdaleka, ako daleko postoji u njenom svetu. Voda ne traži dozvolu ni od koga. Da je traži, nikad je ne bi dobila. Dobila bi precizna uputstva kad, gde i koliko sme da pada. Ali voda ne pita. Voda mi kaže – Dečko, iz česme ti curi Atlantski okean, ponekad, dečko, popio si sam sebe prekjuče, nemoj da ti iscrtam putanju jedne kapljice koja je izašla iz tvog tela pre osam hiljada i dvesta trideset dana, nemoj da mi poludiš od slobode vode. Ne petljaj se sa mnom, gledaj kako pada kiša, napiši nekoliko inteligentnih zapažanja na tu temu, cepaj po vatrometu iluzije slobode svoje percepcije, prodaj ga za neku kintu, plati račune i živi dok ne umreš, a onda ćemo se sresti.

Sve je moguće

1.    Ima li vas dve, Maja Šuša privatno i Maja Šuša glumica, ili je sve to jedna Maja?
Ima nas hiljadu. I sve pričaju u isto vreme.

unnamed

2.    Kako si otkrila da je gluma ono čime želiš da se baviš u životu i koje ti je prvo sećanje na susret sa ovom profesijom?
Imala sam tri godine i gledala sam predstavu „Leptiriću šareniću“ u Pozorištancu „Puž“ u kojoj su između ostalih, igrala i deca iz dramske sekcije i hora „Pužići“. Jedva su me zadržali da se ne popnem na scenu tokom predstave, a od tog dana postala sam član Brankovih „Pužića“ gde sam igrala dok nisam prerasla svu decu, pa sam morala da nađem drugi način za nastavak istraživanja, a to je bio Dramski studio Mike Aleksića.

3.    Pozorište ili film?
Biram ono što smatram da je zanimljivo, uzbudljivo i kvalitetno, a ne formu u kojoj je.

4.    Obzirom na trenutnu situaciju u kulturi u našoj zemlji, da li si kao mlada glumica u mogućnosti da biraš uloge, i u kojim filmovima i predstavama ćeš da se pojavljuješ ili prihvataš „šta ti nude“?
S vremena na vreme pristanem na neki kompromis i to uglavnom proživljavam veoma stresno, emotivno i burno. Ima nekih projekata i reditelja sa kojima ne bih htela da radim, tako da se trudim da biram, koliko sam u mogućnosti. Uglavnom se dogodi kada u odnosu na neki projekat imam negativan osećaj i ne pronalazim se u njemu, odem na kasting i izaberu nekog drugog. A uloge koje treba da mi se dogode stignu do mene, a i ja do njih.

unnamed (1)

5.    Kako si došla na ideju da se oprobaš u producentskim vodama i organizuješ Internacionalni festival kratkog igranog filma “Bašta Fest” u Bajinoj Bašti?
Potpuno spontano. Moj kolega sa klase Jovan Jelisavčić (koje je iz Bajine Bašte) i ja smo dok smo ležali na obali Drine zamišljali kako bi bilo divno da imamo platno ispred nas i gledamo neki film. Tako je nastala ideja koja se kasnije razvila u koncept Bašta festa. Ne mislim da sam dobar producent, jer ne umem sa novcem i racionalnim odlukama, ali Jovan je taj koji moje kreativne ideje i maštarije uspeva da realizuje, naravno uz ostatak tima koji radi predano i neumorno.

unnamed (3)

6.    Šta ti se ne sviđa kod tvoje profesije?
Nepravda. I svrstavanje glumaca u kalup. Zbog uštede vremena i energije, reditelji često biraju glumce samo na osnovu fizičkog izgleda i prethodnih radova, što mi je pre svega dosadno. Mislim da je taj istraživački proces stvaranja uloge i nekog novog karaktera najvažnija stvar i da glumci ne treba samo da se ponašaju na sceni ili u kadru.

7.    Postoje li reditelji (filmski ili pozorišni) sa kojima bi volela da sarađuješ, i ima li “ta neka uloga” o kojoj maštaš?
Volela bih da opet budem u prilici da radim sa Lukom Bursaćem, mladim i beskompromisnim rediteljem, čiji filmovi stvarno ne liče na ono što se inače snima u našoj zemlji. Dopada mi se ono što rade Mina Đukić, Dalibor Matanić, Nikola Ljuca, Igor Vuk Torbica, Nevio Marasović. Ako pričamo o maštarenju, onda bih volela da radim sa Hanekeom, Gzavijeom Dolanom ili Gaspar Noem.

8.    Take a book (tvoja preporuka za čitanje)
„Najbolje namere“ – Ingmar Bergman.

9.    Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom
Prelepih mesta ima svuda oko nas, zavisi samo kojim očima ih gledamo. Trenutno punim baterije na Tari, na jezerima Perućac i Zaovine.

10.Nedavno si završila snimanje filma „Maleš“ reditelja Ivana Bakrača i scenariste Baneta Jevtića u kom si sarađivala sa Sonjom Vukićević, Hristinom Popović i Draganom Šarić aka. Bebi Dol. Kakvo je to iskustvo za tebe, i kad možemo da očekujemo premijeru?
Premijeru očekujemo na leto ili jesen, na jednom od predstojećih festivala. Bane je taj scenario pisao za nas četiri, a meni je bila neverovatna čast i zabava da radim sa ove tri autentične i nesvakidašnje žene. Igram pomalo autističnu devojčicu, najmlađu ćerku i sestru, koja nikada nije izašla van okvira svoje kuće i dvorišta. Trudila sam se da budem oprezna i suptilna u traženju sredstava za pristup liku, a u tome su mi mnogo pomogli Ivan, Bane, kao i ostatak ekipe.

Displaying FB_IMG_1467725903960.jpgunnamed (2)

11.Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor?
Kada me neko nešto ne pita, ja čekam idealan trenutak da izgovorim naglas ono što moram – kako znam i umem. Progovorila bih kroz svaku poru, tako da mi pitanja nisu preduslov za odgovore. Ma, laprdalo.

12.Inspirishi nas u tri reči.
Sve je moguće.

 

autor prve fotke – Maša Seničić, druge -Aleksandra Poguberov, treća – scena iz filma“Maleš“, četvrta – izvor „Bašta fest.“

“La Cumparsita” *

Postoje te neke filmske scene koje i nakon što se film završio nastave da žive svoj život, i postaju neki drugi film.

Jedna od takvih scena je iz filma ”Miris žene”, u kojoj pukovnik Frenk Slejd (Al Paćino) pruža ruku devojci iz restorana čiji ga je parfem opčinio i poziva je na ples. Ne moli, poziva. Poziva je da plešu Tango.

Za muškarce Tango je bio i ostao mačo ples. Priča se da su često na milongama, tango večerima, u predgrađima Buenos Airesa, za vreme plesa dešavale tuče uz korišćenje noževa, između lokalnih klanova, pa legenda kaže da nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi sa noževima.

Postoji i priča, da su Tango nekada po Agentinskim barovima plesali gaučosi, kauboji, nomadi i zbog smrada na konje i znoj koje nije mogao da ublaži nijedan parfem barskih lepotica, a koji im je bio nepodnošljiv, dame su morale da zabacuju glavu u desnu stranu. Tako je nastao plesni stav.

Trebalo mi je mnogo godina, što mojih, što da prođe, da bih u potpunosti shvatila jačinu i značaj te scene.

Postoji ta jedna rečenica koju pukovnik Slejd izgovara u filmu, a ta rečenica otprilike glasi ovako.

Oh, uh, Charlie – about your little problem – there are two kinds of people in this world: those who stand up and face the music, and those who run for cover. Cover is better.”

U bukvalnom prevodu – Postoje dve vrste ljudi na ovom svetu: Oni koji ustanu i suoče se sa problemom, i oni koji beže u zaklon.

Zaklon je bolji.

Da bi u potpunosti shvatili ovu rečenicu, i Tango, morate znati još jednu važnu stvar.

Tango je ples bez zacrtanih koraka i uvežbane koreografije.

Ples u kome te vode isključivo osećanja. Strast koja u sebi nosi elemente nepoznatog i budi u nama imspulsivne emocionalne reakcije van dometa naše kontrole.

I sad ti zamisli kako je to, da te vodi neko ko je slep, u plesu u kom koraci ne postoje.

U plesu punom suprotnosti, u kojem te neko na mek i nežan način drži najčvršće što može, u kome te neko ne poseduje, nego te samo drži, u plesu koji diktiraju emocije.

U plesu koji pored osnovne priče o odnosu između muškarca i žene, govori o životu i smrti.

U plesu u kome moraš da umeš da vodiš.

U plesu u kome moraš da umeš da veruješ.

Bolji je zaklon.

A rečenicu – „Tango je tužna misao koja se pleše.“

Mogao je da izgovori neko ko o tome nije mnogo razmišljao.

 

*La cumparsita – reč koja označava grupu ljudi koja isto obučena predstavlja karneval. Obično, ali ne isključivo nose maske.

 

 

 

 

 

Beogradske ulice

Bilo je kasno, spuštao sam se, vozio sam malom beogradskom ulicom ka velikoj beogradskoj ulici, bilo mi je zeleno, ali sam ipak usporio, jer je vikend usred noći, i ko zna ko se možda zaleteo. A zaleteo se crni džip, proleteo mi je neposredno ispred haube, skoro da mi je dodirnuo branik. Toliko je brzo nestao da sam mogao da pomislim i da sam ga izmislio. Ali nisam, bio je tu. Prošao sam raskrsnicu, nastavio još jednom malom beogradskom ulicom, i onda sam morao da stanem, jer sam počeo da se tresem. Nisam mogao da kontrolišem ni ruke ni noge. Ovo je bilo baš blizu. Da me je pogodio, kao što je po saobraćajnim pravilima koja je prekršio trebalo, ne bih znao šta se desilo. Razneo bi me, sjedinio bi me s mojim automobilom, na zidu zgrade koja se nalazi na krivini.

Zgužvao bi mi auto, i mene u njemu. Da me je udario u vozačka vrata, kao što bi se verovatno desilo da sam normalno pokušao da prođem, zalepio bi moja vrata za suvozačka, sa mnom između njih. Tu ne bi bilo mnogo mesta za mene, telo bi mi poprimilo odgovarajući oblik, da može da se smesti u taj prostor. Moje telo bi se sastojalo iz svega iz čega se sastoji i sada, samo bi to bilo značajno drugačije raspoređeno. Skoro svi oblici bi bili promenjeni, mnogo toga što je sad u telu, bilo bi van njega. Veliki deo krvi bi odjednom napustio telo, a ostatak bi verovatno na više mesta isticao.

Kad bi me neko takvog ugledao, možda bi i povratio, mada to više ne bih bio ja. A opet, kad bi se tu našao neko ko me je poznavao, rekao bi – Ovo je Ivan Tokin. – Sigurno bi mu trebalo neko vreme da se navikne da to više nisam ja, nego samo moje unakaženo telo.

Ja više ne bih mogao da odgovorim ni na najjednostavnija pitanja. Svi delovi mog tela, samo drugačije složeni, ne bi imali pojma ni o čemu. Sve što sam znao i osećao, postalo bi neupotrebljivo. Ali ako bi mi, na primer, nekim slučajem čelo bar delom ostalo netaknuto, neko ko me je voleo možda bi me poljubio u čelo, uplakan. U tom trenutku, moje čelo bi preuzelo ulogu celog mog bića, za tog čoveka. Ono bi ga podsetilo na sve što smo doživeli zajedno, i na sva osećanja koja smo imali jedno prema drugom, dok bi ostatak tela prenosio jasnu poruku da će sva takva iskustva sa mnom, u budućnosti biti nemoguća.

Ono što svojatam kao svoj život, bilo bi završeno. Možda bih otišao na neko bolje mesto, možda na gore, a možda bi samo biomasa od koje sam nastao promenila formu postojanja.

Ali ja sedim u kolima, netaknut, prestajem da se tresem, i opet vozim ka svojoj kući. Nisam ljut na vozača crnog džipa, ima on svoje razloge što je tako vozio, a ja o njima ne mogu ništa da znam. Znam da sam zadovoljan što me je promašio. Ali mnogo sam se uplašio, ali da me neko pita tačno čega sam se uplašio, ćutao bih. Pravio bih se da se to podrazumeva i da zato ćutim, ali bih znao da ćutim jer nemam pojma šta da mu odgovorim.