admin

U dobrom filmu

Sa svojih 24 godine završio je Fakultet dramskih umetnosti- smer Kamera, i tu tek počinje da se odmotava njegov film. Ništa ga ne mrzi, sve ga zanima i uvek i sve može. Kad je sa svojim fotoaparatom ili kamerom, prebaci se u neki drugi svet, a sve što zabeleži te svetove posle preibližava onima do kojih njegov rad dođe.  On je Pavle Pavlović naše lice inspiracije.

10974180_10206051169147957_5056604994982888276_o

 

  1. Nešto o tebi, tvoje odrastanje, detinjstvo, prvi susret sa kamerom/ fotoapartom/ filmom?

Odrastao sam u Sremčici i na Novom Beogradu. Prvi susret sa fotoaparatom se desio u trećem razredu, kada je tata kupio digitalni Kodak.
Prva fotografija koju sam napravio bila je fotografija guštera

  1. Šta te je inspirisalo i kako si došao na ideju da upišeš FDU – smer kamera i da se baviš baš ovim poslom?

Kada sam se preselio na Novi Beograd, počeo sam redovno da fotografišem pogled sa terase. Prizor se stalno menjao, mnogo automobila, ljudi, gradilišta. Za jednu fotografiju sam dobio nagradu za najbolju dečiju fotografiju na konkursu opštine Novi Beograd i tad sam pomislio da bih možda mogao da se bavim slikom

1549342_10202901233401532_1873824281_n

  1. Približi nam malo svoje zanimanje i objasni nam kako to sve izgleda iz ličnog ugla?

Snimanje je posao u kojem učestvuje više ljudi i svi međusobno zavisimo jedni od drugih. U studentskim i niskobudžetnim snimanjima podela rada je apstraktna stvar, dok je u ozbiljnim produkcijama određeno koje su ti dužnosti u zavisnosti od posla koji obavljaš, od pratioca kamere do direktora fotografije, od menjanja objektiva do kreativnog rada na slici. 

  1. Koji su dosadašnji projekti na kojima si radio, i postoji li nešto što bi izdvojila kao izazov?

Radio sam i kao fotograf i kao snimatelj, ali kako je vreme prolazilo, sve više sam se bavio komercijalnim snimanjem, dok je fotografija postala lična stvar. Najveći izazov su snimanja studentskih i malih filmova, jer uz pomoć štapa i kanapa pokušavate da napravite nešto kvalitetno i interesantno, ali to su ujedno i projekti koji najviše ispunjavaju.

  1. Kad se izuzmu uslovi, koja je razlika između rada u zemlji i u inostranstvu?

 Do sada sam radio samo za domaće produkcije, ali u Srbiji i inostranstvu.

Jedna od lepih stvari kod ovog zanimanja je mogućnost da te projekat baci negde daleko, gde verovatno sam ne bih otišao. Svako snimanje je iskustvo za sebe

  1. Kamera ili fotografija? Koliko po tebi vizuelni aspekt filma zaista određuje film, to jest da li je i koliko „fotografija“ važna i koliko određuje ton?

Ne volim to pitanje. Kao da pitate majku koje dete više voli. Slika je svakako bitna stvar na filmu, ali više volim dobar film koji je loše snimljen nego loš koji je snimljen dobro

  1. Take a book (tvoja preporuka za čitanje)

Hiperion od Dena Simonsa, za ljubitelje naučne fantastike.

  1. Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Mesto na koje bih najradije otišao je Tibet

  1. Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor 🙂?

Ne znam šta da odgovorim na ovo pitanje, stvarno 😀

  1. Ti do sad i tvoji planovi za budućnost?

Gotov sam sa školom, dalje ćemo videti 🙂

  1. Inspirishi nas u tri reči J

Radite ne s…te 😀

45040b89-8147-4818-9829-876790a78551

 

Voda

Pljušti napolju. Voda pada s neba, u kapljicama. Voda koja je proputovala mnogo, pada, znam iz geografije, došla je možda izdaleka, ako daleko postoji u njenom svetu. Voda ne traži dozvolu ni od koga. Da je traži, nikad je ne bi dobila. Dobila bi precizna uputstva kad, gde i koliko sme da pada. Ali voda ne pita. Voda mi kaže – Dečko, iz česme ti curi Atlantski okean, ponekad, dečko, popio si sam sebe prekjuče, nemoj da ti iscrtam putanju jedne kapljice koja je izašla iz tvog tela pre osam hiljada i dvesta trideset dana, nemoj da mi poludiš od slobode vode. Ne petljaj se sa mnom, gledaj kako pada kiša, napiši nekoliko inteligentnih zapažanja na tu temu, cepaj po vatrometu iluzije slobode svoje percepcije, prodaj ga za neku kintu, plati račune i živi dok ne umreš, a onda ćemo se sresti.

Sve je moguće

1.    Ima li vas dve, Maja Šuša privatno i Maja Šuša glumica, ili je sve to jedna Maja?
Ima nas hiljadu. I sve pričaju u isto vreme.

unnamed

2.    Kako si otkrila da je gluma ono čime želiš da se baviš u životu i koje ti je prvo sećanje na susret sa ovom profesijom?
Imala sam tri godine i gledala sam predstavu „Leptiriću šareniću“ u Pozorištancu „Puž“ u kojoj su između ostalih, igrala i deca iz dramske sekcije i hora „Pužići“. Jedva su me zadržali da se ne popnem na scenu tokom predstave, a od tog dana postala sam član Brankovih „Pužića“ gde sam igrala dok nisam prerasla svu decu, pa sam morala da nađem drugi način za nastavak istraživanja, a to je bio Dramski studio Mike Aleksića.

3.    Pozorište ili film?
Biram ono što smatram da je zanimljivo, uzbudljivo i kvalitetno, a ne formu u kojoj je.

4.    Obzirom na trenutnu situaciju u kulturi u našoj zemlji, da li si kao mlada glumica u mogućnosti da biraš uloge, i u kojim filmovima i predstavama ćeš da se pojavljuješ ili prihvataš „šta ti nude“?
S vremena na vreme pristanem na neki kompromis i to uglavnom proživljavam veoma stresno, emotivno i burno. Ima nekih projekata i reditelja sa kojima ne bih htela da radim, tako da se trudim da biram, koliko sam u mogućnosti. Uglavnom se dogodi kada u odnosu na neki projekat imam negativan osećaj i ne pronalazim se u njemu, odem na kasting i izaberu nekog drugog. A uloge koje treba da mi se dogode stignu do mene, a i ja do njih.

unnamed (1)

5.    Kako si došla na ideju da se oprobaš u producentskim vodama i organizuješ Internacionalni festival kratkog igranog filma “Bašta Fest” u Bajinoj Bašti?
Potpuno spontano. Moj kolega sa klase Jovan Jelisavčić (koje je iz Bajine Bašte) i ja smo dok smo ležali na obali Drine zamišljali kako bi bilo divno da imamo platno ispred nas i gledamo neki film. Tako je nastala ideja koja se kasnije razvila u koncept Bašta festa. Ne mislim da sam dobar producent, jer ne umem sa novcem i racionalnim odlukama, ali Jovan je taj koji moje kreativne ideje i maštarije uspeva da realizuje, naravno uz ostatak tima koji radi predano i neumorno.

unnamed (3)

6.    Šta ti se ne sviđa kod tvoje profesije?
Nepravda. I svrstavanje glumaca u kalup. Zbog uštede vremena i energije, reditelji često biraju glumce samo na osnovu fizičkog izgleda i prethodnih radova, što mi je pre svega dosadno. Mislim da je taj istraživački proces stvaranja uloge i nekog novog karaktera najvažnija stvar i da glumci ne treba samo da se ponašaju na sceni ili u kadru.

7.    Postoje li reditelji (filmski ili pozorišni) sa kojima bi volela da sarađuješ, i ima li “ta neka uloga” o kojoj maštaš?
Volela bih da opet budem u prilici da radim sa Lukom Bursaćem, mladim i beskompromisnim rediteljem, čiji filmovi stvarno ne liče na ono što se inače snima u našoj zemlji. Dopada mi se ono što rade Mina Đukić, Dalibor Matanić, Nikola Ljuca, Igor Vuk Torbica, Nevio Marasović. Ako pričamo o maštarenju, onda bih volela da radim sa Hanekeom, Gzavijeom Dolanom ili Gaspar Noem.

8.    Take a book (tvoja preporuka za čitanje)
„Najbolje namere“ – Ingmar Bergman.

9.    Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom
Prelepih mesta ima svuda oko nas, zavisi samo kojim očima ih gledamo. Trenutno punim baterije na Tari, na jezerima Perućac i Zaovine.

10.Nedavno si završila snimanje filma „Maleš“ reditelja Ivana Bakrača i scenariste Baneta Jevtića u kom si sarađivala sa Sonjom Vukićević, Hristinom Popović i Draganom Šarić aka. Bebi Dol. Kakvo je to iskustvo za tebe, i kad možemo da očekujemo premijeru?
Premijeru očekujemo na leto ili jesen, na jednom od predstojećih festivala. Bane je taj scenario pisao za nas četiri, a meni je bila neverovatna čast i zabava da radim sa ove tri autentične i nesvakidašnje žene. Igram pomalo autističnu devojčicu, najmlađu ćerku i sestru, koja nikada nije izašla van okvira svoje kuće i dvorišta. Trudila sam se da budem oprezna i suptilna u traženju sredstava za pristup liku, a u tome su mi mnogo pomogli Ivan, Bane, kao i ostatak ekipe.

Displaying FB_IMG_1467725903960.jpgunnamed (2)

11.Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor?
Kada me neko nešto ne pita, ja čekam idealan trenutak da izgovorim naglas ono što moram – kako znam i umem. Progovorila bih kroz svaku poru, tako da mi pitanja nisu preduslov za odgovore. Ma, laprdalo.

12.Inspirishi nas u tri reči.
Sve je moguće.

 

autor prve fotke – Maša Seničić, druge -Aleksandra Poguberov, treća – scena iz filma“Maleš“, četvrta – izvor „Bašta fest.“

“La Cumparsita” *

Postoje te neke filmske scene koje i nakon što se film završio nastave da žive svoj život, i postaju neki drugi film.

Jedna od takvih scena je iz filma ”Miris žene”, u kojoj pukovnik Frenk Slejd (Al Paćino) pruža ruku devojci iz restorana čiji ga je parfem opčinio i poziva je na ples. Ne moli, poziva. Poziva je da plešu Tango.

Za muškarce Tango je bio i ostao mačo ples. Priča se da su često na milongama, tango večerima, u predgrađima Buenos Airesa, za vreme plesa dešavale tuče uz korišćenje noževa, između lokalnih klanova, pa legenda kaže da nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi sa noževima.

Postoji i priča, da su Tango nekada po Agentinskim barovima plesali gaučosi, kauboji, nomadi i zbog smrada na konje i znoj koje nije mogao da ublaži nijedan parfem barskih lepotica, a koji im je bio nepodnošljiv, dame su morale da zabacuju glavu u desnu stranu. Tako je nastao plesni stav.

Trebalo mi je mnogo godina, što mojih, što da prođe, da bih u potpunosti shvatila jačinu i značaj te scene.

Postoji ta jedna rečenica koju pukovnik Slejd izgovara u filmu, a ta rečenica otprilike glasi ovako.

Oh, uh, Charlie – about your little problem – there are two kinds of people in this world: those who stand up and face the music, and those who run for cover. Cover is better.”

U bukvalnom prevodu – Postoje dve vrste ljudi na ovom svetu: Oni koji ustanu i suoče se sa problemom, i oni koji beže u zaklon.

Zaklon je bolji.

Da bi u potpunosti shvatili ovu rečenicu, i Tango, morate znati još jednu važnu stvar.

Tango je ples bez zacrtanih koraka i uvežbane koreografije.

Ples u kome te vode isključivo osećanja. Strast koja u sebi nosi elemente nepoznatog i budi u nama imspulsivne emocionalne reakcije van dometa naše kontrole.

I sad ti zamisli kako je to, da te vodi neko ko je slep, u plesu u kom koraci ne postoje.

U plesu punom suprotnosti, u kojem te neko na mek i nežan način drži najčvršće što može, u kome te neko ne poseduje, nego te samo drži, u plesu koji diktiraju emocije.

U plesu koji pored osnovne priče o odnosu između muškarca i žene, govori o životu i smrti.

U plesu u kome moraš da umeš da vodiš.

U plesu u kome moraš da umeš da veruješ.

Bolji je zaklon.

A rečenicu – „Tango je tužna misao koja se pleše.“

Mogao je da izgovori neko ko o tome nije mnogo razmišljao.

 

*La cumparsita – reč koja označava grupu ljudi koja isto obučena predstavlja karneval. Obično, ali ne isključivo nose maske.

 

 

 

 

 

Beogradske ulice

Bilo je kasno, spuštao sam se, vozio sam malom beogradskom ulicom ka velikoj beogradskoj ulici, bilo mi je zeleno, ali sam ipak usporio, jer je vikend usred noći, i ko zna ko se možda zaleteo. A zaleteo se crni džip, proleteo mi je neposredno ispred haube, skoro da mi je dodirnuo branik. Toliko je brzo nestao da sam mogao da pomislim i da sam ga izmislio. Ali nisam, bio je tu. Prošao sam raskrsnicu, nastavio još jednom malom beogradskom ulicom, i onda sam morao da stanem, jer sam počeo da se tresem. Nisam mogao da kontrolišem ni ruke ni noge. Ovo je bilo baš blizu. Da me je pogodio, kao što je po saobraćajnim pravilima koja je prekršio trebalo, ne bih znao šta se desilo. Razneo bi me, sjedinio bi me s mojim automobilom, na zidu zgrade koja se nalazi na krivini.

Zgužvao bi mi auto, i mene u njemu. Da me je udario u vozačka vrata, kao što bi se verovatno desilo da sam normalno pokušao da prođem, zalepio bi moja vrata za suvozačka, sa mnom između njih. Tu ne bi bilo mnogo mesta za mene, telo bi mi poprimilo odgovarajući oblik, da može da se smesti u taj prostor. Moje telo bi se sastojalo iz svega iz čega se sastoji i sada, samo bi to bilo značajno drugačije raspoređeno. Skoro svi oblici bi bili promenjeni, mnogo toga što je sad u telu, bilo bi van njega. Veliki deo krvi bi odjednom napustio telo, a ostatak bi verovatno na više mesta isticao.

Kad bi me neko takvog ugledao, možda bi i povratio, mada to više ne bih bio ja. A opet, kad bi se tu našao neko ko me je poznavao, rekao bi – Ovo je Ivan Tokin. – Sigurno bi mu trebalo neko vreme da se navikne da to više nisam ja, nego samo moje unakaženo telo.

Ja više ne bih mogao da odgovorim ni na najjednostavnija pitanja. Svi delovi mog tela, samo drugačije složeni, ne bi imali pojma ni o čemu. Sve što sam znao i osećao, postalo bi neupotrebljivo. Ali ako bi mi, na primer, nekim slučajem čelo bar delom ostalo netaknuto, neko ko me je voleo možda bi me poljubio u čelo, uplakan. U tom trenutku, moje čelo bi preuzelo ulogu celog mog bića, za tog čoveka. Ono bi ga podsetilo na sve što smo doživeli zajedno, i na sva osećanja koja smo imali jedno prema drugom, dok bi ostatak tela prenosio jasnu poruku da će sva takva iskustva sa mnom, u budućnosti biti nemoguća.

Ono što svojatam kao svoj život, bilo bi završeno. Možda bih otišao na neko bolje mesto, možda na gore, a možda bi samo biomasa od koje sam nastao promenila formu postojanja.

Ali ja sedim u kolima, netaknut, prestajem da se tresem, i opet vozim ka svojoj kući. Nisam ljut na vozača crnog džipa, ima on svoje razloge što je tako vozio, a ja o njima ne mogu ništa da znam. Znam da sam zadovoljan što me je promašio. Ali mnogo sam se uplašio, ali da me neko pita tačno čega sam se uplašio, ćutao bih. Pravio bih se da se to podrazumeva i da zato ćutim, ali bih znao da ćutim jer nemam pojma šta da mu odgovorim.

Više od inspiracije

Barbara Garčević, koautorka projekta „Belgrade to Bowie“ svečano otvorenoj 28. maja, ove godine, podelila je sa nama neke detalje o samoj organizaciji izložbe, o ofotografijaama Brajana Rašića, o lavovskoj energiji i nadljudskom naporu da ceo projekat iznese do kraja uz reči, da je, žena koja svojim idejama i angažovanjem oko realizacije istih inspiriše, i čini nemoguće stvari i zbog koje je ovaj grad i šire zanimljivije mesto za život.

  1. Na sebe si preuzela lavovski posao kad si rešila da organizuješ omaž nedavno preminulom David Bowie-u, pod nazivom “Belgrade to Bowie”, kako je nastala ideja da se tako nešto desi kod nas?

Ova ideja je gotovo bila realizovana 2013. godine. Koncept je bio isti, ekipa ista, samo što je trebalo da bude postavljna izložba u Muzeju istorije Jugoslavije. I onda se to iskomplikovalo, što zbog nedostatka novca, što zbog termina u muzeju, koje smo izgubili čekajući potvrde od sponzora…Tako da je taj lavovski posao bio samo malo lakši sada pošto smo imali gotov projekat, koji je trebalo ‘’samo’’ preneti u drugi prostor (veći i potpuno drugačiji)

A ideja je nastala tako što sam za potrebe neke mini izložbe tražila Brajanu Rašiću neke fotke raznih muzičara, i pitala ga da slučajno nema i Bowia. Na šta mi je on odgovorio da ima hiljade njegovih fotgrafija, jer mu je bio zvanični fotograf od 1983. godine. Kako sam tada radila koncert Bojana Zulfikarpašića u Sava centru, zajedno sa Sergejem Trifunovićem, a znajuči da je on najveći fan Davida Bowiea, predložila sam Sergeju da se bacimo u akciju i on je istog momenta izbacio ime Belgrade To Bowie. Onda smo sa Lanom Borić, Jasminom Holbus i dizajnerima iz  DesignBüro-a krenuli u realizaciju i organizaciju. David Bowie je tada bio živ i preko Brajana obavešten šta mu se sprema u Beogradu i hteo je da podrži celu akciju, čak i da otvori izložbu video ili audio porukom… No, na našu veliku žalost, spletom okolnosti morali smo da odložimo celu stvar…I evo tri godine kasnije, odmah posle njegove smrti, ovaj projekat je podržao Grad Beograd i Jugoslovenska kinoteka i Raiffeisen banka i posle pet meseci intenzivnog rada, imamo konačno tu veliku izložbu, sa svim pratećim elementima.

BARBARA (1)

 

  1. Belgrade to Bowie je u osnovni velika izložba fotografija Brajana Rašića, svetski poznatog muzičkog fotografa, koji je više od dve decenije bio jedan od Bouvijevih zvaničnih fotografa, a pored toga najavljeno su filmske projekcije, snimci njegovih koncerata, spotova, posebni muzički događaji sa nastupima domaćih autora koji će izvoditi omiljene Bouvijeve pesme, umetničke radionice, strip crtači, tribine, muzički kvizovi, nagradne i brojne druge aktivacije…

Belgrade to Bowie je projekat koga čine najvećim i centralnim delom impresivne fotografije Brajana Rašića, koji je Bowia pratio na brojnim turnejama od 1983. pa sve do njegovog poslednjeg javnog nastupa 2006, kada se kao gost iznenađenja pojavio na koncertu Davida Gilmoura iz Pink Floyda, u Royal Albert Hall-u u Londonu. Jasmina Holbus, kao autor izložbene postavke od starta je zamislila ogrome formate tih fotografija i to ovu izložbu zaista čini posebnom. Brajan je svojom kamerom zabeležio neke istorijske momente ovog muzičkog genija, te posetioce ove izložbe očekuje Bowie iz period turneja ‘’Serious Moonlight’’, ‘’Tin Machine, ‘’Sound+Vision’’,‘’Outside’’ ili ‘’Reality’’, nekoliko fotografija iz privatnog života i neizbežnog bekstejdža sa kolegama muzičarima.

Poseban deo izložbe Belgrade To Bowie predstavljaju dela odabranih beogradskih umetnika, kojima je Bowie bio inspiracija, a koji su smešteni po prostoru, mada najviše koncentrisani na poslednjem nivou Kinoteke, u takozvanom potkrovlju.

IMG_4617

Skulptura ‘’Life on Mars’’ umetnika Marka Lađušića nalazi se u atrijumu Kinoteke, pored Brajanovih fotografija velikih formata, kao i „Gitara“, vajara Aleksandra Gligorijevića. Na poslednjem nivou Kinoteke dočekuje vas statua Milorada Stajčića, koja predstavlja Bowia iz perioda Aladdin Sane u čuvenom kostimu Kansai Yamamota, u prirodnoj veličini. Odmah iza nje, ređaju se izuzetni radovi slikara Mateje Petkovića, zatim Gorana Vitanovića Svetlane Ninković i Vladimira Vesovića, te grafičkih dizajnera Gorana Milanovića, Željke Mićanović Miljković i Nemanje Jehličke, kao i ilustratocije Nina Maljevića i Duška Stefanovića.

Muzička kuća Mascom nam je obezbedila sva Bowieva izdanja na vinilima i CD-ovima, kao i muzičke spotove, a Vulkan knjige. Kako smo u zgradi Kinoteke, bilo je logično da imamo i filmske projekcije, koje se dešavaju svakodnevno, a na program je desetak Bowievih najboljih glumačkih ostvarenja – ‘’Čovek koji je pao na Zemlju’’, ‘’Srećan Božić gospodine Lorens’’, ‘’Baskijat’’, ‘’Prestiž’’ ili ‘’Lavirint’’.

Do kraja izožbe očekuju nas još mnogi sadržaji, imaćemo nekoliko radionica sa beogradskim umetnicima i DJ/evima, koji će praviti remixe omiljenih Bowievih pesama, tribine, muzičke nastupe i nagradne kvizove. Tokom jula meseca, u saradnji sa izdavačkom kućom System Comics, brojni domaći strip crtači, crtaće Bowiea i potpisivati svoje table u Kinoteci. Planiramo jednu posebnu akciju na temu stihova iz Bowievih najpoznatijih pesama, gde će posetiocima biti poklonjene razglednice koje će ispisati i ubaciti u jedan sandučić, a mi ih poslati na željene adrese. To će biti sredinom jula. A do kraja izložbe zajedno sa ekipom uprvo završenog festival Dev9t, Beogradu ostavljamo jedan mural sa Bowievim likom.

  1. Gde se sve ovo može ispratiti, koliko je interesovanje do sada i kakve su reakcije ljudi?

Svi sadržaji se uredno najavljuju putem društvenih mreža: Pratite stranicu organizatora izložbe – agencije PREVENTER i Facebook event Belgrade to Bowie, kao i Instagam stranicu Belgrade2Bowie

Sjajne su reakcije posetilaca. Većina ljudi nikada nije bila u novoj i prelepoj zgradi Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj 1,  pa je impresija uglavnom još veća. Sve zamerke koje su do sada ljudi imali su bile na samom početku i bile su vrlo na mestu, jer je bilo dosta propusta u prvoj nedelji, koje smo rešavali u letu.

Ako uzmemo u obzir da je samo na otvaranju prisustvovalo preko 700 ljudi, toliko da neke prijatelje nisam ni videla te večeri od gužve, a da smo samo u prvih nedelju dana imali 1000 posetilaca, mislim da je to više nego zadovoljavajuće za jednu izložbu u gradu. Nedavno smo izbacili kompletan filmski program te je najveće interesovanje ovih dana u periodu kada je film. Za subotu, 25. jun najavljujemo prvi ozbiljniji nagradni kviz u kome će nam pomagati Slaven Došlo i još neki muzičari, neka to bude iznenadjenje.

  1. Koliko je teško bilo predstaviti jednog umetnika kao što je bio Bowie, i da li si ti zadovoljna kako je sve ispalo?

 Naravno da je predstaviti Bowiea jedan ozbiljan zadatak, te je neophodno mnogo vremena i mnogo rada da se izvede sve ono što imamo u planu. Prvih nekoliko dana izložbe Brajan je bio vodič kroz izložbu i to je bila prilika da se iz prve ruke saznaju neke stvari o čoveku koji je ostavio toliko toga iza sebe. Mi pokušavamo da angažujemo ljude tako što ćemo im postavljati razne zadatke, ne bi li učestvovali i doprineli krajnjem proizvodu ove izložbe, a to je publikacija/katalog, koji će pored nekih osnovnih elemenata sadržati i ono što verni fanovi ostave, zapišu, fotografišu. Planirali smo više muzičkih kvizova i online i na licu mesta.

Zadovoljna jesam, obzirom da sam ovoliku izložbu isproducirala sama, što uz tekuće obaveze i poslove nije bio baš lak zadatak. Imam ogromnu podršku i pomoć  dizajn studija DesignBüro, ljudi iz Kinoteke i Grada i mnogih prijatelja i saradnika, koji mnogo doprinose svemu što se u Kinoteci dešava. Naravno, svakodnevno nam padaju nove ideje na pamet, jer je Kinoteka inspirativan prostor, a Bowie je više od inspiracije, te se nadamo da ćemo uraditi do kraja izložbe uraditi sve što smo planirali i najavili.

Ovaj projekat je s ljubavlju rađen od strane čitavog tima. Od pozivnica za otvaranje koje smo punili zvezdanom prašinom do smišljanja svih aktivacija, bila je i zabava i radost i želja da se napravi nešto drugačije.

     5.  Koliko su ovakvi događaji važni, i koliki je zapravo njihov obrazovni značaj u kulturi – kako mladih, tako i svih generacija bez izuzetka?

 Naravno da su od izuzetne važnosti ovakvi događaji i da je sreće da kulturne institucije više podrže ovakve stvari, sigurna sam da bi bile i bogatije sadržajno. Što se ove izložbe tiče ona od same ideje ima edukativni karakter. Imate uvek najveće fanove Bowiea, i imate one koji znaju po nešto i one koji žele nešto da saznaju. Bowie je bio više od muzičara. On je bio uzor i idol mnogih generacija, a uz to retko normalna ličnost i što Brajan kaže, toliko je bio na zemlji da nikada nije pridao posebnu važnost tome što zaista jeste i kolika je zvezda zapravo bio. Jednostavnost u svemu što je radio je ključna stvar. Bio je podjednako uspešan glumac i slikar. S druge strane imate priču o jednom Brajanu Rašiću, koji već 30 godina fotografiše nejveće svetske muzičke zvezde. Pored Bowiea, tu su Rolling Stonesi i Amy Winehouse, David Gilmour… da ne nabrajam lista je ogromna. I nezaobilazno potkrovlje gde su pretalentovani beogradski umetnici, za koje će neki možda tek čuti. Jedva čekam te tribine u julu, kada će neki muzički kritičari i muzičari pričati neke zanimljivosti na razne teme kada je David Bowie u pitanju.

  1. Šta je ono što bi ti lično izdvojila što ne sme da se propusti tokom trajanja ove izložbe?

Ideja nam je bila, da pošto izložba traje tri meseca, da se mnogo ne ponavljamo. Tako da se ništa neće doštampavati. Sve smo radili u ograničenim serijama. Za fanove preporučujem da uzmu BTB PASS, to je propusnica koja vam obezvedjuje 15 poseta izložbi po ceni od 3 karte.  A to znači da možete da pogledate sve filmove i veliki broj posebnih programa. Tih karata ima samo 100 i mislim da je 60 već otišlo. Preporučujem da zastanete ispred svake fotografije i osetite energiju tog divnog čoveka, Preporučujem da se obavezno popnete na poslednji nivo i uživate u radovima naših talentovanih umetnka.

Kinoteka je predivno zdanje, koje je aklimatizovano, ima brz internet, imamo i lounge deo sa lazy begovima i klupicama, Bowie je svuda oko vas, eto najboljeg predloga za vrele letnje dane ! Ponesite i laptop ako želite, dođite do Kinoteke da se rashladite i odmorite a  sigurno i nešto novo naučite.

Izložbu možete pogledati  sve do 21. avgusta 2016. godine, u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj br 1.

 

photo credits: Slobodan Hrnjak,

 

 

Imam

Imam neke ptice u dvorištu.

Koliko su glasne da su guske, Rim bi spasile.

Ali vrlo ih volim.

I da nisu toliko glasne, propustila bih jutra.

Imam i jednu trešnju u dvorištu.

Vrlo uobraženu.

Do neba je digla nos i ponekad noću izgleda kao da sa visine gleda na mene malu na prozoru, dok stojim i pušim.

Ali znam da nije uobražena, i nije preteća, jer se njene grane savijaju do zemlje, taman za zagrljaj.

Imam i jedan zid obrastao puzavicom u dvorištu.

Taj zid je najlepše zelen u kasno popodne kad na njemu zalazi sunce.

Tu žive pčele. Mnogo pčela.

Taj zid mi je zato preteći.

Pretnja je strah da me ne ubode jedna od pčela.

To traje dok te stvarno ne ubode.

Onda sledeći put kad vidiš pčelu, sve ti je jasno.

Znaš i da se skloniš, a znaš i da prođe.

Imam cveće u stanu u tri vaze svaki dan.

Imam gramofon.

Imam sapun koji miriše na more i pepermint bombone u obliku zvezda.

Imam i najkraću ljubavnu priču.

– Može.

 

Vrućina

Znoj je slan, stopala su u reci, ribe su dobro. Čamac je stabilan, zgrade su na svojim mestima, ne mrdaju, nikad. Kisela voda je hladna, mehurići su disciplinovani, kad ih čovek čuva. Plovimo uzvodno, ostavljamo trag za sobom, kratkotrajan. Patke plutaju, galebovi vrište, ništa me ne boli. Kosa mi je kratka, nokti uredni, mirišem na bebu. Ljudi se kupaju pored obale, glave su im razbacane po površini reke. Čamac grabi, nismo krenuli nikuda, pa u svakom trenutku stižemo, neprekidno smo na pravom mestu. Ne možemo da zakasnimo, jer nas niko ne čeka. Sunce je užarena lopta na nebu, radi svoj posao, neće još dugo, proći će i njegovo. Ali sada, svaki trenutak je dragocen i bezvredan, veličanstven.

Sreća se igra na vrhovima prstiju

Malo ko zna za nju da je bila u plesnom timu – MC Hamera, da joj prvobitno nisu dopustili da pohađa časove baleta, da se sa 17 godina našla na Brodveju, gde je pohađala nekoliko njujorških škola baleta, vozila rolere kroz gust saobraćaj i uz mnoge honorarne poslove jurila s kraja na kraj metropole na audicije. Sada je koreograf, balerina, direktor i osnivač Beogradskog festivala igre – Baletski revolucionar i predivna žena – Aja Jung.

  1. Nešto lično o sebi, ko je Aja privatno i odakle tako neobično ime?

Aja je zadovoljna žena, koja se bavi najlepšim poslom na svetu i koja ima svoju porodicu i prijatelje. Kada biste preveli moje ime, ono u sebi krije svetlost prve zore, vreme kada se veštice bude i perjaju na metli. To je ujedno i ono vreme koje nikada ne prespavam.

IMG_1448802965

  1. Kada se pomene umetnička igra u Srbiji, nekako je prirodno da se pomisli na tebe, kako si odlučila da su balet i igra ono čime želiš da se baviš?

Divno je kada radite posao po kome postanete poznati. To znači da ste bili kvalitetni, zanimljivi i uporni. Nigde nije lako postati poznat umetnik, a nekako je profesija igrača ili ljudi koji se bave igrom, posebno nežna. Balet je došao nenadano, dok sam bila veoma mala, a onda je baš ta igra postala velika ljubav, i moj život.

  1. Da li je i kako igra uticala na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisala?

Balet pozitivno utiče na decu, ukoliko imate dobre pedagoge i podršku roditelja. Osim razvijanja koordinacije i estetike pokreta, sluha, ritma i osećaja za prostor, telo postaje elastičnije i lepše, dok se istovremeno stiče disciplina i osećaj da morate uvek stvari da radite svom snagom. Ogledalo baletske sale, baš kao i scena, trebalo bi da nas učine svesnim i samokritičnim bićima.

IMG_1448802961

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenoj igri?

Podjednako uživam u svim formama igre, pod uslovom da se radi o kvalitetnoj postavici. I dok baletske naslove danas prodaju veliki igrači i sjajne, bogate produkcije, u oblasti savremene igre – zvezde su koreografi!  Sve kompanije se utrkuju kako bi imale zanimljive, popularne ili slavne koreografe na svom repertoaru.

  1. Tebi dugujemo zahvalnost za “Belgrade dance festival”, odnosno Beogradski festival igre, kojim Srbija, i Beograd mogu da stanu rame uz rame sa nekim svetskim festivalima, kako je počela ta priča, i koliko truda i rada je uloženo u nju?

Previse truda, energije i vremena je odneo Beogradski festival igre. Možda zvuči patetično, ali sam u festival uložila sve što sam umela i mogla u poslednih 14 ili 15 godina… Zbog svih tih predstava, velikih zvezda, većih i manjih trupa, hotela, aviona, sponzora, aplikacija koje sam slala na sve strane, borbe sa svima koji nisu želeli ili praštali uspeh, nisam stigla da proživim neke lepe, samo moje trenutke, da pratim odrastanje svoje dece, da odem sa porodicom na neko mesto gde neću raditi, gledati nove produkcije ili juriti sa sastanka na sastanak… Čak sam i na porođaj otišla sa svojim kompjuterom, da bih radila iz bolničkog kreveta…Dobro je da se ta luda avantura pretvorila u važan, respektabilan i svetski festival, inače mu ne bih oprostila!

  1. Ovogodišnji BDF se održao pod sloganom “Sreća se igra”, i mogli su se videti nastupi ukupno 14 kompanija iz 13 zemalja, odnosno 23 koreografska dela kako u Beogradu i Novom Sadu. Kako si zadovoljna posetom i koje su reakcije publike?

Neretko se u Srbiji povede polemika oko toga šta je umetnost, i kako se ona finansira. Ja dobro znam da se uspeh jedne predstave meri na blagajni, po broju sponzora i poverenju institucija. To je ono što je Beogradski festival igre uspeo da stvori, i ja sam jako ponosna kada u Srbiji ili inostranstvu mogu da kažem da je ovogodišnji edicij festivala pratilo preko 22.000 gledalaca! Neki od njih su stigli i izdaleka, a mnogi kupili ulaznice i po šest meseci unapred.

  1. Postoji li nešto posebno na šta ste ponosni, kad su izvođači koje ste uspeli da dovedete u pitanju, i kako su oni zadovoljni?

Ne bih posebno izdvajala ni jednu predstavu, trupu ili koreografa, ali ako uzmemo u razmatranje festival koji je za nama, svakako je pravo čudo što smo u našem gradu mogli da vidimo hrabre i tehnički izuzetno zahtevne produkcije u najzanimljivihjih autora današnje umetničke igre, poput Dimitrisa Papajoanua, Jakopa Godanija  Šaron Ejal. Pola Lajtfuta, Gabrijele Karizo… Nije lako sresti ni slavnog Jiržija Kilijana na Kalemegdanu, ali je i on bio gost Beogradskog festivala igre…

  1. Gde vidiš nas u odnosu na svetsku plesnu scenu?

Ne vidim nas, nažalost. Ali postoji jedan igrač koji nas je sve nedavno iznenadio svojim prvim koreografskim radom. Reč je o mladom Milošu Isailoviću. Očekujemo njegovu novu celovečernju predstavu “Stranac” u produkciji Nacionalne fondacije za umetničku igru.

  1. 2010 godine, osnovala si Nacionalnu fondaciju za igru za rad sa mladim talentima u Srbiji i regionu, kako si zadovoljna razvojem te priče i koja je neka ideja za budućnost?

Nacionalna fondacija za igru je prava mala misija. Edukacija i profesionalno usavršavanje igrača samo su jedan od segmenata našeg delovanja, Idemo dalje… U pripremi su dve produkcije na kojima rade Staša Zurovac i Miloš Isailović. Zurovac radi sa mladim igračima, odnosno decom koja još nisu završila baletsku školu. To je nešto kao mlada trupa, dok Isailović radi sa profesionalnim igračima iz Srbije i regiona… Leto je, pozorišta su uglavnom zatvorena, a Kolarčeva 3. se trese od dobre energije, fine muzike, zanimljivih koreografskih rešenja i nekih mladih, nasmejanih ljudi.  I to na dva sprata!

  1. Ljudi koji tebe inspirišu, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Svi umetnici ili neki drugi uspešni ljudi su dobra inspiracija, jer dobro znam da put nije lak. Svačije iskustvo je vredno, ako znate koji bi delić iz njega mogli da izvučete ili primenite.

  1. Tvoja plesna biografija je prilično impresivna, postoji li nešto što bi izdvojila kao tebi najdraže?

Svaka stanica je bila važna, jer me je vodila do neke naredne. Čini mi se da je period kada sam igrala i sama sebi ugovarala nastupe i turneje, ipak bio bezbrižniji. Takođe, volela sam taj nomadski život…putovanja, upoznavanja, iskustva, pomeranja… Iako je Beogradski festival igre impresivna manifestacija koja dovodi trupe iz celog sveta, istina je da ja sve manje imam vremena i mogućnosti da napustim svoju centralu na Dorćolu…

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Toskana.

  1. Take a book – preporuka knjige?

Aleksandrijski kvartet, Lorens Darel…

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaigraš?

Nema više te muzike. Naigrala sam se valjda…

  1. Da li svi mogu da igraju i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Svi mogu da igraju, ako naprave taj prvi korak…

  1. Inspiriši nas u tri reči!

Jesen u Kolarčevoj… Biće odličnih rekreativnih programa za sve generacije…

aja

 

Čist račun, dobro jutro

Treba plaćati račune redovno. Sbb naročito. Ne, ne šalim se. Znaš kako.

Ustaneš ujutru. A jutro… jedno od onih zamagljenih jutra. Znaš ono kad se probudiš na moru pa se so i vetar i sunce mešaju u ravnomernom odnosu, pa ti se čini kao da gledaš kroz maglu i oblake.jutros. Jedno od onih zamagljenih jutra, kad skoro da možeš da zamisliš miris mora. Jutro u kom dozvoljavaš da ti se u umišljeni miris mora umeša jedino miris kafe.

I onda kreneš da upališ kompjuter.

Nema signala.

Prvo, naravno pomisliš da je kvar kod tebe, pa restartuješ modem. Zatim restartuješ komp. Zatim već kreće panično drndanje tastature i nasumično lupanje po istoj, gde obično enter i spejs zapucaju, a upozoravajući monotoni zvuk da lupaš uzalud ti probija uši. Onda u nekom trenutku konačno shvatiš da nije do tebe.

Isključen si.

I šta sad?

Buljiš u neverici, jer ovaj scenario nije bio po planu,  jer na kompjuteru je muzika, a ti moraš da imaš muziku i kretenski razmišljaš šta dalje, kad vidiš prašinu. Bar da je samo gledaš, nego je i pipneš prstom, onako pažljivo vrhom kažiprsta, kao da se bojiš da ćeš je povrediti ako stisneš malo jače. Onda pogledaš u prst, čiji se otisak ne vidi od te prašine i zgadiš se. Uzmeš krpu da obrišeš, a onda usput primetiš i da ti je sto prljav. Posle stola, naravno da su i zvučnici ti kojima treba brisanje, pa shvatiš da ni stakla ne bi bilo na odmet, onako usput očistiti, pa spustiš pogled na tepih, a u trenutku dok otresaš kesu od usisivača, prođeš pored sudopere…i…kako bih ti rekla, jednostavno je… PLATI Sbb na vreme.

Ili kupiš gramofon, i piješ kafu na miru.