admin

Čist račun, dobro jutro

Treba plaćati račune redovno. Sbb naročito. Ne, ne šalim se. Znaš kako.

Ustaneš ujutru. A jutro… jedno od onih zamagljenih jutra. Znaš ono kad se probudiš na moru pa se so i vetar i sunce mešaju u ravnomernom odnosu, pa ti se čini kao da gledaš kroz maglu i oblake.jutros. Jedno od onih zamagljenih jutra, kad skoro da možeš da zamisliš miris mora. Jutro u kom dozvoljavaš da ti se u umišljeni miris mora umeša jedino miris kafe.

I onda kreneš da upališ kompjuter.

Nema signala.

Prvo, naravno pomisliš da je kvar kod tebe, pa restartuješ modem. Zatim restartuješ komp. Zatim već kreće panično drndanje tastature i nasumično lupanje po istoj, gde obično enter i spejs zapucaju, a upozoravajući monotoni zvuk da lupaš uzalud ti probija uši. Onda u nekom trenutku konačno shvatiš da nije do tebe.

Isključen si.

I šta sad?

Buljiš u neverici, jer ovaj scenario nije bio po planu,  jer na kompjuteru je muzika, a ti moraš da imaš muziku i kretenski razmišljaš šta dalje, kad vidiš prašinu. Bar da je samo gledaš, nego je i pipneš prstom, onako pažljivo vrhom kažiprsta, kao da se bojiš da ćeš je povrediti ako stisneš malo jače. Onda pogledaš u prst, čiji se otisak ne vidi od te prašine i zgadiš se. Uzmeš krpu da obrišeš, a onda usput primetiš i da ti je sto prljav. Posle stola, naravno da su i zvučnici ti kojima treba brisanje, pa shvatiš da ni stakla ne bi bilo na odmet, onako usput očistiti, pa spustiš pogled na tepih, a u trenutku dok otresaš kesu od usisivača, prođeš pored sudopere…i…kako bih ti rekla, jednostavno je… PLATI Sbb na vreme.

Ili kupiš gramofon, i piješ kafu na miru.

Jednom sigurno sve dođe na svoje

Anja Stefanović je mlada, talentovana, energična devojka koja ništa ne prepušta slučaju, osim možda ispita na fakultetu 😉  Plesom se bavi od srednje škole, a plesna baza joj je hip-hop. Taj ples obožava, a tu je i voging koji je usko povezan sa modom. što je jasno, s obzirom da je njen stil besprekoran. Svet koji nju okružuje su talentovani DJ-evi, borderi, dizajneri, hiphoperi, plesači, muzičari, ekstremnim sportisti… a ona se u tom svetu snalazi i više nego uigranim koracima. Predstavljamo vam Unju Green, naše Lice inspiracije.

  1. Nešto o sebi, ko je Unja i odakle ti tako neobično ime?

Unja je devojka od 23. godine koja studira, voli ples, muziku, prirodu, more, patike, trenira decu, ne voli izlaske, i živi za avanture, beachlife, i mogla bi do sutra da nabraja stvari koje je ispunjavaju. Uživa u tome što se malo izdvaja iz mase njenih vršnjaka. Nick “Unja“ je nastao još u srednjoj  školi kada smo imali fazu da svi u odeljenju pričamo na   „Utrovačkom“. To je započeo moj drug koji mi danas traži procenat od zarade jer smatra da je zaslužan za ovaj nadimak po ko kome sam postala “popularna”. A za drugi deo “Green”, zaista nebitna i duga priča, sigurna sam da bi svakog mrzelo da čita toliku istoriju koja stoji iza obične zelene boje. 🙂

Processed with VSCO with hb1 preset

  1. Kako si odlučila da je ples ono čime želiš da se baviš?

Ples nije jedina stvar kojom se bavim i koja me zanima. Zapravo, to čime bih ja volela da se bavim kada je ples u pitanju, ne može da se radi u našoj zemlji iz mnogo razloga. Kao plesač treba da se edukujem, a Srbija nema toliko plesnih škola i ljudi koji redovno putuju, posećuju raznorazne plesne kampove i radionice u svetu, da bi mogli ovde da podučavaju. Pored toga, mene ispunjavaju snimanja video klipova i spotova. Muzička scena za koju smo mi plesači primorani da radimo, nama uglavnom ne odgovara. S obzirom da radimo ono što volimo, makar i za tu scenu, volimo da odradimo naš deo posla onako kako dolikuje. Ples je ono što me jako ispunjava, i želim da to tako ostane jer radim na tome da ispunim sebi zadate ciljeve na tom planu. Polako.

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Teško pitanje. Generalno, jako cenim umetnost u svakom pogledu i da nije bilo te klasike, savremeno se nikad ne bi ni razvilo. U današnje vreme se malo zapostavlja klasika, a te vrednosti ne bi trebalo nikada da se izgube. Volim i klasiku i savremeni ples. Ne bih mogla da se odlučim za jedno od ta dva.

  1. Da li je i kako ples uticao na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisao?

Ples je imao dosta uticaja i stvorio je od mene jednu otvorenu, slobodnu i jako komunikativnu osobu. Negde još u početku su nas učili da kroz ples iskazujemo svoja osećanja i energiju, i kako rasteš, to ti nekako postane sastavni deo svakog dana, života. Naučila sam da se ponašam jako profesionalno, što svi moji saradnici cene, pa sam samim tim i na dobrom glasu u tome što radim. Naučila sam šta je strpljenje, nepravednost, poradila na pedagogiji kada je u pitanju rad sa decom i naučila mnogo o marketingu. Pošto sam relativno često u krugu pevača, glumaca, režisera i poznatih ličnosti, imam priliku da vidim stvari koje mnogi ljudi ne vide iza ekrana i novina, pa je i to uticalo na moju odluku pojedinim o stavovima i ponašanju.

12375310_1638394776419191_780417060672811320_o

 

  1. Da li plešeš po unapred osmišljenoj koreografiji ili puštaš da te muzika ponese

Kada se od mene traži da snimam spot, radim nastup ili video klip uvek je naglašeno da li treba da odigram određenu koreografiju sama ili sa plesnom grupom, ili se radi freestyle. Isto važi i za moje treninge i nastupe sa decom. Kada izađem u noćni provod koji sam već spomenula da ne volim, sigurno neću biti opterećena koreografijom, nego ću se prepustiti muzici i uživati u njoj. Mada volim i koreografije i freestyle podjednako.

  1. Da li imaš uzore, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Imam uzore i ljude čije radove mnogo cenim i poštujem. Od stranih repera, plesača, do koreografa, fotografa itd….  Salvador Dali je čovek koji je broj jedan na listi kada je u pitanju moj spisak umetnika.

  1. Tvoja plesna biografija je prilično impresivna, postoji li nešto što bi izdvojila kao tebi najdraže?

Taj CV se još proširio ali nisam stigla da ga update-ujem. 🙂 Izdvajam nastup sa Šakirom na njenom koncertu u Beogradu 2010. godine u Beogradskoj Areni. Tada smo mojih par drugarica i drugova i ja bili među prvima koji su uopšte nastupali na nekom koncertu, pogotovo kada je reč o Areni. E, sad kad smo odrasli, već su se izmenile stvari.

13063257_1683425798582755_7171992951308073021_o

  1. Kakav je osećaj plesati sa Šakirom? 🙂

Nama plesačima jako veliku satisfakciju predstavlja kada sarađujemo sa nekim ko ima veliko ime. Pogotovo ako je to ime svetsko. Iako predstavljamo njihove “pozadince”, velika je čast da baš ti budeš taj kog izvođač želi u svom nastupu. Osećaj je bio sjajan, ja sam tada bila mala i bilo mi je nestvarno da plešem u Areni pred toliko ljudi, rame uz rame sa Šakirom. Mada se nadam da ću upotpuniti svoje plesno iskustvo nalik tom u saradnji sa još nekim velikim imenom.

10498354_1519891388269531_8419537804542817934_o

  1. Organizuješ radionice i imaš školu plesa, kakav je odziv i šta sve ljudi mogu da očekuju da nauče?

Već četiri godine sam trener, i podučavam decu i tinejdžere kada je u pitanju Hip Hop. Što se tiče plesnih radionica, dva puta sam imala priliku da držim Hip Hop. Trenutno je kod nas jako aktuelan Twerk, pa sam se oprobala i u tom plesnom stilu i održavam radionice jednom mesečno za sve zainteresovane devojke i odziv je jako veliki. Toliko da mi postaje iritantno što se devojke ne interesuju za Hip hop, Dancehall, Voguing, House ili neki drugi stil koji je mnogo zahtevniji i po mom mišljenju lepši, ali okej, nećemo sada o opredeljenjima i ukusima. Zainteresovanost je dostigla taj nivo da me devojke koje dolaze na radionice mole i ubeđuju da treba da otvorim plesnu školu. Ljudi uglavnom očekuju da na prvom treningu odmah sve znaju perfektno, međutim, ne može ništa da prođe bez malo teoretskog uvoda u kulturu tog plesa, osnovnih koraka. Na svemu se mora raditi temeljno i polako. Isto važi i za moju plesnu školu i nove članove. Samo rad i upornost.

12771499_1662245480700787_6863823531301846445_o

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Dolcinium. Kitesurf plaza u Crnoj Gori. Ali i Havaji. Vodite me na Havaje!

  1. Take a book – preporuka knjige?

Poslovne finansije. Šalim se, hmmm…. Blato, znoj i suze. Ko je avanturistički tip, sve preporuke za knjigu.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Ponekad mi se desi da se klatim uz muziku na kasi u Maxiju, ili na benziskoj pumpi, u autobusu… Stvarno ne biram mesto ni vrstu muzike… Nekada to bude nešto što baš niko ne bi očekivao od mene. 🙂

1

  1. Da li svi mogu da plešu i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Zavisi od mnogo faktora. Neki ples shvate rekreativno, neki suviše ozbiljno, mada postoje i mnogo dobri plesači koji imaju predrasude o nekim stvarima pa ostanu u svojim čaurama zauvek. Sve je individualno. Ili radiš to što voliš makar ponekad i u onom svetlu koje se tebi ne sviđa. Jednom sigurno sve dođe na svoje. Glavno pitanje jeste šta ljudi ili deca koja krenu sa plesom postave sebi kao cilj kada počnu sa tim.

  1. Inspiriši nas u tri reči! (ili u 10 :))

K reni

R adi!

E motivno!

A jde!

T o!

I splatiće se!

V idiš!

N e odustaj!

O dmah!

S tvaraj dalje!

DSC_01211ffffffff

U mom stanu

Povređen sam. Teško se krećem. Ne idem nikuda, kod kuće sam. Odvučem se do prodavnice, retko. Uglavnom sedim u velikoj zelenoj raspadnutoj fotelji, s dignutim nogama i kompjuterom u krilu.

Danas me je s pijace zvao Boki i pitao šta mi je potrebno. Rekao sam mu. Došao je i doneo mi sve to, i dve kafe. Pili smo kafe i razgovarali precizno o nekoliko važnih stvari. Ni trenutak nismo ćaskali. Doneli smo dve važne odluke. Onda je otišao kući, jer su ga tamo čekali.

Dok je Boki ulazio, s druge pijace me je zvao Filip, rekao da mi je kupio voće i povrće i pitao kad da dođe. Rekao sam mu da može da dođe kad hoće, ne mora da se najavljuje, jer ja ne mrdam iz svog stana do ponedeljka, kad moram kod lekara. Rekao je da će razmisliti. Uskoro je mi je poslao poruku – Krenuo sam.

Subota je. Od jutros je svetlo napolju neobično. Ujutru je bilo teško, onda je bilo dosta sunca, malo direktnog i mnogo kroz različite oblake, a neposredno pošto mi je stigla Filipova poruka, smračilo se kao da će da se sruči pljusak. Tako je bilo i kad je stigao.

Ušao je i seo na jedinu slobodnu stolicu, sa koje je morao da gleda u stranu da bi me video. Odmah se premestio, seo je tačno naspram mene, na udaljenost od oko tri metra, blizu ulaza u kuhinju. Svetlo sa kuhinjskih prozora padalo mu je na desnu polovinu tela, a leva je bila u tami. Bio je u potpunosti usklađen s okruženjem, usmeren ka, i na idealnoj razdaljini od sagovornika, mene. Kao da ga je postavio neki reditelj koji tačno zna šta hoće.

Ni mi nismo ćaskali. Razgovarali smo, dotakli smo se skoro svega što čini naše živote, i onoga  što bismo voleli da ih čini. U nekoliko navrata smo ćutali. Rekao sam mu da mi je drago što je tu, i što se premestio, što sedi tako lepo, na pravom mestu. Rekao mi je da mu je dobro. Rekao je – U 17:42, odlično se osećam, u tvom stanu.

Počela je da pada kiša. Ja sam prvi primetio, ali nisam ništa rekao. On uopšte nije primetio, ali je ustao da vidi kako je napolju. Otišao je do kuhinjskog prozora, i rekao mi – Pada kiša. – Rekao sam – Znam.

Hteo je da krene ali sam ga zadržao kafom. Dok smo je pili, rekao mi je da je na fakultetu imao predmet koji se zove – Proces projektovanja. Odmah sam prepoznao važnu temu i tražio mu knjigu s tog predmeta, rekao je da će mi dati, a posle sam našao tačno o čemu se radi.

Tamo se, između ostalog, uči o – uspostavljanju mreže uporišnih tačaka preko kojih će biti moguće kretanje kroz sferu kulture, informacije i komunikacije, uz neophodnu kombinaciju pristupa, izbegavanje isključivosti i stavova koji se podrazumevaju, preispitavanju značenja pojmova i odbacivanju nekritičkog preuzimanja konvencija.

Meni to zvuči odlično, mada ne pominju ljubav, ali oni se bave samo onim što može da se nauči. Pročitaću tu knjigu, dođe mi da odem i na predavanja, samo da to sve naučim, ako sam sposoban. Svakako, uvek mogu da pokušam. Prijalo bi mi da to sve znam, možda više od svega u životu. Kupili su me odmah, mrežom uporišnih tačaka. Već samim nagoveštajem jedne tačke sigurnog oslonca bih bio gotov, a mreža me je dokusurila.

Pošto večeras ide na koncert, krenuo je. Zamolio sam ga da mi baci đubre, ali on je to već odavno planirao. Ispratio sam ga, u predsoblju smo se zagrlili i poljubili, on je krenuo ka liftu, ja sam zatvorio vrata, ali nisam ih odmah zaključao, sačekao sam da ode iz hodnika. Nisam hteo da čuje zvuk zaključavanja vrata za sobom, jer taj zvuk je suviše grub za univerzum našeg odnosa.

Letovanje

Ne idem na more i neću na more i nemam para za more i ne ide mi se. More je daleko i mora da se vozi i boli me desni skočni zglob i ne mogu lepo da dajem gas, a ni da kočim, što je možda i važnije. Mogu lepo da menjam brzine ali to nije dovoljno, mada je zabavno. Bio sam dosta puta na moru, ne moram svake godine da idem. Ne moram ni svake druge, odlično se sećam kako je na moru. Sećam se toliko dobro, da ako bih se zainatio, mogao bih da do detalja rekonstruišem neka letovanja. Mogao bih, ako bi mi se baš tako prohtelo, da odredim nekih trinaest noći i četrnaest dana u toku ovog leta, da legnem na svoj krevet i zatvorim oči i precizno proživim ceo život na moru, od na primer, pre tri godine. Spavao bih tačno u terminima u kojima sam onda spavao, isto tako bih jeo i išao u WC, a na plaže i u kafane bih išao u svojim sećanjima, i osećanjima.  Vozio bih se u zalaske sunca, s otvorenim prozorima, bez reči, bez pomeranja. Ronio bih, plivao, stajao bih na jednom kamenu, na jednom mestu u moru, na jednoj plaži. Sve bi se dešavalo nepogrešivo, u meni. Jer ne postoji mesto gde se stvari odigravaju s takvom preciznošu, kao u meni. U meni je mnogo sigurnije, nego tamo, na moru. Tamo možda više ništa nije isto, nisam bio tri godine. Tamo neko može nešto da promeni, neko može da se ne pojavi, a u meni sam ja car. U meni je letovanje najsigurnije, mada mnogo košta, ali za takav provod ništa nije skupo.

Besna pesma

Htela sam da ti napišem pesmu
ali nisam sigurna da umem i znam
i ima baš mnogo tih reči, a ja bez teksta
pa samo u krug abecediram.

Možda bih ti napisala pesmu,
al’ nijedna reč nije baš ona prava,
jer kad mislim o tebi razmišljam šta ću da zviždim,
i samo mislim kako je zelena trava

Možda bih ti napisala pesmu,
da smem šta sve hoću da kažem,
ali znam da ću lepo da upakujem,
a u pesmi nije lepo da lažem.

Nisam ti napisala pesmu,
ni stih ni strofu i to me jede,
a najgluplje od svega je razlog
ne mogu da je napišem bez tebe.

 

Ples – umetnost koja krši pravila

Jedan od uzora mu je bio Bruce Lee koji je pored borilačkih veština bio prvak Kine 1958. godine u cha cha kategoriji. I uvek mu je dobro „zvučalo“ da spoji ta dva. Ako i dalje mislite da je ovo Balkan gde si, da kažemo „nemuževan“ ako plešeš, što više nema veze s vezom, kaže da pitate devojke, kojih je kod njega u plesnoj školi sve više, i kako smo čuli samo nastavljaju da dolaze. 2010 godine pozicionirao se na svetskoj plesnoj sceni, pobedom na svetskom plesnom takmičenju u Minhenu, i dalje nastavlja krupnim koracima napred. On je Bojan Đumić, naše lice inspiracije.

 

  1. Kako je izbor pao baš na ples i zašto baš salsa?

Pre svega, od malena se bavim borilačkim veštinama, najviše sam bio u karateu i ples je bio neka uzbudljiva novotarija koju sam želeo da probam kao kontrast onome što sam radio. Jedan od uzora je bio Bruce Lee koji je pored borilačkih veština bio prvak Kine 1958. godine u cha cha kategoriji. I uvek mi je dobro „zvučalo“ da spojim ta dva, za mene u tom trenutku, nespojiva. Medjutim, uvek sam nalazio neki izgovor da ne krenem, sve do momenta kad sam se vratio sa služenja vojnog roka 2006. kada sam definitivno odlučio da nešto moram da uradim po tom pitanju. Krenuo sam na latino I standardne plesove u plesnoj školi Art of Dance, i u tom trenutku nisam znao ni da postoji salsa. Glavni instruktor Bole je jednom prilikom ušao u salu i rekao da se otvara nova grupa salsa plesa i naravno da sam otišao da vidim šta je to 🙂 . Bukvalno, da sad ne zvuči kao neka izlizana fraza, to jeste bila ljubav na prvi korak, zavoleo sam je instant odmah jer je nekako bila najprirodnija i najpribližnija mom karakteru.

  1. Šta si pomislio kad si prvi put odlučio da počneš da se baviš plesom?

Pomislio sam: a zašto da ne probam, možda mi bude išlo. Evo 10 godina kasnije, izgleda da i dalje ide

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Ako pričamo o Salsi, za nju ne možemo reći da ima aspekt klasike već tradicije. Kubanska Salsa je sklop tradicionalnih kubanskih i afričkih plesova i njihove kulture, i da bi je razumeo moraš da poznaješ te aspekte i naučiš bar osnove. Sa tim znanjem prelaziš na savremeni deo koji je za mnoge  zanimljiviji jer se danas Salsa meša sa raznim modernim plesovima: hip hop, brake dance… Ali se uvek vraćam na osnovu i poučen iskustvom iz borilačkih veština, osnova je sve. Usavršavanjem osnove usavršavaš i sve ostale elemente, o čemu god da se radi. Osnovni korak je prvo što ćeš naučiti i poslednje što ćeš savladati.

  1. Da li je i kako ples uticao na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisao?

Ples je mnogo uticao na razvoj mojih socijalnih veština, u odnosu i komunikaciji sa ljudima. Jednostavno me je oslobodio. Retko ko mi veruje da sam ranije bio jako stidljiv i povučen. Te granice, recimo, ples jednostavno obriše. Sa druge strane, ples dozvoljava da iskažeš sebe, da budeš ono što jesi na tom podijumu, sa tom partnerkom ili čak, da budeš sve što poželiš. Odluka je na tebi.

  1. Da li postoji unapred osmišljenja koreografija ili postoje koraci koje kasnije sami uklapate u ples?

U Salsi se uče koraci u liniji, a kasnije se uče figure u parovima. U oba slučaja svaki od tih koraka ili figura možete rastaviti I sklopiti sa nekim drugim I napraviti nešto novo. To je prednost Salse, potpuno je slobodna I otvorena za sve novotarije I mogućnosti ima neograničeno. Postoji moment kada se prave koreografije u grupnim formacijama koje se zovu Rueda (pun naziv Rueda de Casino – Točak Kazina) I one se uglavnom koriste za takmičenja.

  1. Da li si imao, i ko su bili tvoji uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Generalno smatram da od svega što radiš, treba da napraviš umetnost. Znači da radiš to nešto od srca i da usavršiš do maksimuma. Oduševljen sam ljudima koji to uspevaju, o čemu god da se radi, bilo da je u pitanju ples, sport, borilačke veštine, nauka, pravo… Pikaso je rekao: „Nauči pravila kao profesionalac, tako da možeš da ih kršiš kao umetnik“, i ja se apsolutno slažem sa tim jer prava umetnost nastaje tek kada prekršiš neka pravila. Što se plesa tiče, učio sam od raznih kubanskih instruktora i svaki sa sobom nosi neku drugu filozofiju, energiju i temperament. Tvoje je da biraš one koji ti najviše prijaju i od kojih najviše stvari pokupiš a od toga stvaraš neki svoj stil, ono po čemu ćeš ti biti prepoznatljiv. Kada pogledate Salsa podijum, videćete da, iako svi više manje uče iste stvari, svi igraju različito jer svako u plesu unosi „nešto svoje“.

  1. Pre par godina si sa svojom školom predstavio Srbiju na svetskom prvenstvu u Minhenu i osvojio prvo mesto, da li ste očekivali takav uspeh i kakvo iskustvo vam je donelo to takmičenje?

Tako je, tačnije u Martu 2010. godine sam sa svojom školom „Havana Belgrado“ osvojio prvo mesto u kategoriji – Rueda de Casino, gde su pored nas učestvovale ekipe iz zemalja širom sveta. To je bilo naše prvo predstavljanje Srbije u tom sastavu i spremali smo se nekoliko meseci za takmicenje. Iskreno, nismo očekivali da ćemo osvojiti jer smo se takmičili protiv prošlogodišnjih šampiona Švajcaraca. To takmičenje je predstavilo Srbiju i pozicioniralo je na vrlo visoko mesto na svetskoj sceni, jer do tada, mnogi nisu znali ni da je imamo :). Nakon toga su usledili pozivi za razne festivale širom Evrope, držali smo seminare, nastupali i nastavili da predstavljamo školu i našu zemlju najbolje što smo mogli i škola „Havana Belgrado“ i dalje uspešno nastavlja tu tradiciju. Ubrzo nakon Minhena smo počeli i sa organizacijom našeg festivala kubanske muzike i plesa „Havana en Belgrado“ koji je postao jedan od najposećenijih evropskih festivala i koji svake godine okuplja sve veći broj ljudi. Ove godine u Novembru će biti šesto po redu.

  1. Da li imaš stalnu plesnu parnerku ili to kod salse nije važno, i može da pleše svako sa svakim?

Salsa je društveni ples i to bi značilo da je jedina poenta celog plesa druženje i uživanje u tome. U tom maniru je salsa i nastala a kasnije tek se pojavio i takmičarski aspekt. Vrlo je poželjno da nemate stalnu partnerku u Salsi jer vas to ograničava u vašem plesnom razvoju. Svako od nas pleše različito i ako naučiš da dobro plešeš sa raznim partnerkama, to si bolji plesač.

  1. Šta misliš o činjenici da se sve više muškaraca “usuđuje” da pleše salsu?

Reći ću samo KONAČNO, jer je ovo Balkan gde si, da kažemo „nemuževan“ ako plešeš, što naravno nema veze s vezom, pitajte devojke :). Ranije je to bio veliki problem i znam kako sam ja izgledao u očima mojih drugara kada sam kretao u svet plesa. Salsa je dodatno pogodna za muškarce jer nema one velike ekspresivne elemente na koje smo navikli da gledamo kod muškaraca u sportskim plesovima. I nema šljokica 🙂 Ona je ulični ples i kao što sam već rekao, namenjena je uživanju.

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Obala reke, rani jutarnji časovi.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Sa stanovišta plesača, svaka muzika je za ples. 🙂

  1. Da li svi mogu da plešu i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Apsolutno svi. Ono što treba da urade je da pronadju ples po svom temperamentu. Nije sve za svakoga. I naravno, moraju da se oslobode stega koje nam okolina nameće.

13. Čime se još baviš pored plesa?

Kada sam „otkrio“ Salsu, shvatio sam koliko je dobro spojiti ples i borilačke veštine u jedno i ta ideja je kasnije kulminirala u to da krenem sa Capoeira-om. Capoeira je poreklom iz Brazila i ima svoju filozofiju, kulturu i tradiciju. Takodje, kao i Salsa, ti daje osećaj slobode izražavanja sebe, samo u drugačijoj formi, izuzetno je zahtevna ali i zabavna.

  14. Inspiriši nas u tri reči!

Igraj, voli, uči.

Oseti, oslobodi se, igraj!

One su mlade, lepe, talentovane i ne drži ih mesto! One su slobodnog duha i svaki njihov sledeći korak je drugačiji i uz drugačiju muziku. Sonja Veljanovski i Bojana Aničić vas vode kroz svoju pelsnu priču, sa željom da ćete i sami biti inspirisani da zaplešete, jer kako kažu: – Ples je za sve i za svakoga bez obzira na uzrast…

Ko su FREE SPIRIT DANCE GROUP, kako ste se skupile i rešile da zaplešete ovu priču?

S&B:  Free sprit se gradio jako dugo…Bilo je potrebno dosta vremena da se mi medju sobom povežemo na jedan prirodan, organski način, da se spoje umovi koji su slobodni, široki, neustrašivi i spremni za stil života jednog plesača i umetnika…Nas dve se poznajemo jako dugo i radimo zajedno već 15 godina…Od samog početka naše vizije, osećaji i naše shvatanje pokreta i muzike bili su na istoj talasnoj dužini, tako da zaista verujemo da nas je ples spojio i otvorio jedan novi svet..

 Kako ste se pored svega odlučile da je ples ono bez čega ne možete?

S&B: To nije odluka koju donosite racionalno…To se dešava u vama, bar se u nama tako desilo…U jednom trenutku prosto shvatite da se vi već duboko nalazite u toj priči i da ni sami ne znate tačan momenat kada je sve počelo jer je za nas da igramo, smišljamo i osmišljamo najprirodnija stvar…

 

Za koje sve stilove plesa ste se opredelili i imate li omiljeni među njima?

Sonja: Mnoge stilove smo prošle…sonja 2

Bojana: Za mnoge smo imale sreću da učimo od najboljih i ti susreti sa velikim imenima iz sveta plesa su značajno uticali na nas…

Sonja: Ono što nas svakako najviše inspiriše jesu afrički plesovi i dancehall-jamajčanski ples, ali i razni ulični stilovi…

Bojana: Mi smo free spirit, kako da se opredelimo za omiljeni? 🙂bojana 1

 

Čemu dajete prednost, klasici ili savremenom plesu?

S&B: Bez klasike se ne može…Ne morate se baviti baletom ili ga čak ni voleti, ali ga morate donekle poznavati…Osnove klasičnog baleta su osnova svakog igrača bez obzira na stil koji njemu ili njoj najviše leži… Savremeni plesni stilovi su svakako nama bliži i njima se bavimo tako da im u tom smislu dajemo prednost..

Ko smišlja koreografiju, ko kostime, a ko bira muziku?

Sonja: Mi, mi i mi… 🙂

Bojana: Inspiracija dolazi sa različitih strana.. od muzike, iz svakodnevnog života, iz ličnih osećanja, snova…

Sonja: Kostim na kraju sve to dopuni i zaokruži u jednu celinu..

bojana 2

 

Gde sve nastupate i postoje li neki nastupi kojima ste “pomerili granice”?

S&B:  Za nas je svaki nastup pomeranje ličnih granica.. Svaki je drugačiji i svaki nosi svoj jedinstveni pečat…Trudimo se da se ne ponavljamo već da svaki performans bude priča za sebe.

 

Koliko je ples važan za razvoj ličnosti?

Bojana: O tome bismo mogle jako dugo da pričamo…Ples jako puno doprinosi razvojiu ličnosti jer vas on otvara, ispunjava i prožima pozitivnom energijom..

Sonja: Druženja, nastupi i neopisivi raspon emocija koje doživite kroz ples su neprocenjivi i naravno da pomenemo onaj čuveni hormon sreće koji nam ubrzano radi kad god đuskamo..

Bojana: Pogrešan je stav “to nije za mene”, “imam dve leve noge”, “blam” i ostalo…ples je za sve i za svakoga bez obzira na uzrast..

Sonja: To je nešto prirodno što postoji u nama..

 Šta je vas lično ples naučio?

Sonja: Naučio nas je da nema granica.. da nema odustajanja i padanja.. ples je istinska ljubav i mi se trudimo da je širimo..

Bojana: Naučio nas je da ne postoje prepreke već samo izazovi, da se sve moze i da je naš duh zaista slobodan da sledi naše snove..

Da li više volite unepred osmišljenu koreografiju ili slobodu pokreta?

S&B:  I jedno i drugo ima svojevrsnu čar…Sloboda pokreta je upravo to, sloboda…Sloboda da se krećete uz muziku bez plana i cilja i tada zaista vidimo igrača kao jedinku i na koji način plovi kroz muziku i pokret…Sa druge strane i koreografija je sloboda da planski i idejno prenesete neku emociju, stav ili ideju..sonja

 

Ko su po vama plesači koji su zauvek zadali “domaći zadatak”?

S&B: Ima ih zaista mnogo.. Neki su nas inspirisali da počnemo, a neki nas inspirišu da istrajemo: Marta Graham, Mikhail Baryshnikov, Katherine Dunham, Gene Kelly, Fred&Ginger, Gregory Hines, Michael Jackson, Misty Copeland, Mia Michaes, Laure Courtellemnot……

 

Koliko je plesna scena razvijena kod nas i da li se podržavate međusobno?

S&B:  Plesna scena danas je svakako razvijenija i raznovrsnija nego kada smo mi počinjale…Ima jako puno talentovanih igrača i koreografa koji doprinose toj divnoj raznovrsnosti, ali nažalost ujedinjenje ne postoji…Naravno da postoji međusobna podrška, ali je plesna scena i dalje u jednoj vrsti mraka jer još uvek ne postoji dovoljno prilika da svi zasijaju…Svakako je borba za svakog od nas da se nađemo na toj sceni..

 

Inspiriši me u tri reči?

Bojana: Oseti, oslobodi se, igraj!

Sonja: Oseti, oslobodi se, igraj!

 

fotografije: https://www.facebook.com/RuzicaMilovanovicPhotography, i fotografije preuzete sa FB stranice Free Spirit Dance Group https://www.facebook.com/profile.php?id=100008513026236

Golden hour

Sedim duboko zavučen u mrak, sam za stolom. Dobio sam da pijem. Kasno popodne je, skoro predveče, 18:49. Još uvek sija sunce. U prostoriji u kojoj sedim, sam sam. Pravo ispred mene su vrata kroz koja gledam šta se dešava napolju. Prostorija u kojoj sedim sastavni je deo kafane, muzika je glasna. Napolju se dešava sledeće.

Viljuškar u daljini podiže žutu metalnu sobu na kućicu od cigala. Dećak prolazi preko livade sa mladim haskijem na povocu. Vidim dve umetnice, jedna je niska i crna, druga je visoka i plava. Crnu poznajem a za  plavu znam ko je. Crna odlazi po piće, prolazi pored mene, pozdravimo se i nestaju mi iz vidokruga. Dva muškarca stoje na livadi, pored velike ljuljaške. Visokog poznajem, on je glavni ovde. Razgovaraju, pokazuju rukama u različitim pravcima. Odlaze. Nestalo je struje. Nema više muzike. Bilo je dobro s muzikom, ali nije loše ni ovako. Jedan dečak koji liči na mene kad sam bio mali, ulazi u prostoriju u kojoj sedim, ide pravo prema meni, evo stao je ispred bine na kojoj je sto za kojim sedim i pišem, i gleda me. Gledam i ja njega. Pita me – Šta radiš? – Kažem – Pišem. – Pita me šta pišem, kažem mu da opisujem sve što vidim, pa i njega. On se okrene i istrči napolje, sedne na ljuljašku i počne da se ljulja. Mali beli pas zamalo da uđe u kafanu, ali u poslednjem trenutku ne uđe.

Na vrata ulazi Argon, zgodan tip u odličnoj radnoj uniformi, sedne pored mene i pije pivo. Razgovaramo. On i ja se poznajemo kratko, ali smo se prilično ispričali, i neke važne stvari uradili zajedno, tako da smo možda i prijatelji. Ćutimo i pijemo, pa on ode da radi.

Tačno je 19:32 i svetlo se napolju menja. Svemir najavljuje zalazak sunca na našoj hemisferi, i ljudi reaguju instiktivno. Poslovi se privode kraju za danas, roditelji skupljaju decu, psi se drugačije ponašaju. Mislim na Nemanju, mog druga, koji napolju fotografiše nešto, znam da će mu prijati ovo svetlo. Došla je struja, bolje vidim tastaturu.

Onaj mali što liči na mene utrčava, naglo se zaustavlja ispred mog stola i pita me da li i dalje pišem. Kažem mu da pišem. Pita me dokle mislim da pišem. I ja mu onda kažem nešto što znam da je možda previše za njega, ali opet, otkud ja znam šta je za koga previše. Kažem mu istinu – Pisaću dok se nešto bude dešavalo oko mene.

Igrajte, igrajte, igrajte

Igra od svoje pete godine, završila je baletsku školu (Lujo Davičo), pored baletske završila je i Gimnaziju, a onda je usledio i fakultet. Želja joj je bila da to nikada ne bude ‘samo’ balet već i neka, za naše uslove ozbiljnija profesija.
Kaže da je još uvek  u toj tački gde balansira i sa baletom i sa fakultetom, usput uči francuski i istrči poneki maraton. Fotka iz razonode, radi jogu, a kad ne vozi bajs, drnda mačku i šeta psa. Generalno se trudi da se bavi svim mogućim stvarima koje je zanimaju, a mi mislimo da upravo to čini toliko posebnom. Ona je Marta Šumonja Ćirić, balerina, naše lice inspiracije.

  1. Kako je izbor pao baš na balet?

Htela sam da hodam na prstima. Delovalo je baš super na TVu, i onda sam probala i shvatila da je i dalje super.13147352_1175184509193539_8613902450117289078_o

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Da bi pokret bio savremen, mislim da igrač mora prvo da savlada neke utvrđene okvire i forme koje daje klasičan balet. Ipak, i kao igrač i kao posmatrač, smatram da je savremena igra interesantnija upravo zbog slobode pokreta koju pruža. 

  1. Šta si pomislila kad si prvi put videla baletske patike?

„Predivno.“12232813_1067727969939194_1275081301585807784_o

  1. Da li je i kako balet uticao na razvoj tvoje ličnosti i da li te je kasnije definisao?

Ubrzo nakon što sam napravila prve korake naučila sam i prve baletske korake, tako da je balet deo mog života zaista ‘od malih nogu’. Najranija sećanja koja imam u vezi su upravo sa baletom – baletski štap mi je previsok, gomila dece jurca oko mene, žuti triko me žulja osim što je već morao da bude žut, učiteljica uporno ponavlja kako treba da držimo palac i srednji prst zajedno iako nikad nisam videla balerinu da to tako radi. Tek kasnije sam shvatila da je to sa prstima samo način da nas nauče kako ćemo kada ‘porastemo u velike balerine’ držati šaku.
Nikada nisam naučila da nosim puštenu kosu. Uvek su bile punđe. I dan-danas mi smeta kosa preko lica. S druge strane, mislim da sam naučila šta znači posvećenost, kako je kada nešto radiš isključivo iz ljubavi. Naučila sam kakve sve emocije igra može da izazove u meni, kao i kakve emocije igrač može da izazove u publici.
Kada ste na sceni, potpuno ste sami naspram hiljada očiju koje gledaju u vas, i između je samo muzika. To je strašan osećaj. Negde između neopisive sreće što su te oči uprte baš u vas, i panike da ćete ih ubiti od dosade onim što će videti.12232919_1062421760469815_8616487896436845685_o

Nakon godina i godina igre, vise nije mozak taj koji pamti pokret, već telo. Pokret kao vid komunikacije – mislim da je to najbitnije čemu me je balet naučio. 

  1. Publici, sa strane posmatrača, kada igraš na špic patikama deluje lako i jednostavno, kakav je osećaj nositi ih?

Magičan. Ma koliko žuljao taj gips i taj karton i poneki ekser, igrati na vrhovima prstiju nikada nije prestalo da mi bude magično.12144905_1914299218794422_210771643063678396_n

  1. Da li si imala, i ko su bili tvoji uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Umetnost je individualnost, pa nekako nikada nisam htela da budem kao neko drugi. Sam pojam ‘balerine’ je nešto što me je oduvek vodilo i inspirisalo, i tu bih prednost dala Silvi Gilem, kao i francuskim balerinama uopšte.

  1. Skoro si uradila set fotografija sa fotografom Danielom Girizdom, Stavrom, inspirisane plesom, kako je došlo do ove saradnje I odakle ideja za ove fotografije?

Stavro i ja se znamo godinama i oboje smo zaljubljenici u balet i u fotografiju. Ja malo više u balet, a on malo više u fotografiju. Hteli smo da napravimo spoj ta dva, gde bismo balet ubacili u netipično, urbano okruženje. I dalje smo u pokušaju da tu ideju i ostvarimo.stavro

  1. Balet se doživljava kao jedan od najelegantnijih plesova, a u stvari koliko je to mukotrpan rad?

Biti dobar u bilo čemu zahteva mukotrpan rad, pa nije drugačije ni sa baletom. Više sati vežbanja svakog dana, pa tako godinama. Međutim, u nekom trenutku prestane da bude mukotrpno i postane isključivo uživanje. 

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Leto. Nije važno gde, samo dok je sunca, vrućine i letnjih pljuskova. 

  1. Take a book – preporuka knjige?

Selindžer nije mnogo pisao, ali sve što jeste napisao smatram odličnim.

S druge strane, Egziperijev ‘Mali princ’ je knjiga koju sam dobila za upis u prvi razred baletske škole, sa posvetom da me i on, kao i prva pozicija, prate kroz ceo život. Ta knjiga je moja preporuka za svakoga, u svakom trenutku. Lisica za kućnog ljubimca takođe.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Ih, pa svaka muzika je poziv na igru.860896_536347936410536_706533755_o

  1. Inspiriši nas u tri reči!
    Igrajte, igrajte, igrajte.

 

photo credits: stavrography (https://www.facebook.com/stavrography/?fref=ts), Nikola Petrović, Nevena Stamenković

Play lista

Postoje te neke svačije pesme za koje me briga što su svačije, jer su nekim danima samo moje. Recimo Dylanova “Knocking on the heavens door “. 29. decembra, 1998. godine, bio je sneg i bilo je hladno u tom jednom malom planinskom mestu u jugoistočnoj Srbiji.
Pio se čaj od jabuke i jela kajgana za doručak, i mnogo se smejalo. I ova pesma je treća na A strani te jedne kasete, koja se redom prenosila iz ruke u ruku, i presnimavala na matorom „Roadstar“ dvokasetašu, čiji redosled pesama i dan danas znam napamet. Možda zato što je kaseta pripadala jednom momku iz sobe neki broj na drugom spratu hotela u kom sam je slušala dan noć.

Recimo “November hits us hard” benda – On Tour. Jer je prešla sa mnom put od nekih 1000 i više kilometara, po najdubljem snegu, po najoštrijem vetru i po onom suncu koje te ne prži, nego ti prodire do kostiju. Jer mi je Novembar užasno važan mesec. Jer je to pesma kojom sam podvukla jednu godinu, kad sam shvatila da sve što ti je potrebno na kraju zaista stane u jedan kofer. I kad sam shvatila da je moj o.k. Mogu da ga nosim sama, i nije mi težak. I kad su me na granici pitali: – Imate samo tu jednu torbu da prijavite?
Sa osmehom sam rekla – Da. Ne vučem više ništa što je teško.

I da znate, ako vas neko ikada bude pitao nešto o meni, Novembar mi zvuči kao zvuk harmonike kroz maglu. Zvuči mi kao Tom Waits. Tako da tu može da se doda i njegova “Jersey girl”. Jer Alice može da bude svaka, ali ne može svaka da bude sa severa. Sever je rezervisan za zvezde vodilje, a prema njima se svi kompasi ravnaju.

Pesma “Tide” Lovely Quince, jer kad odeš na koncert na kome zapamtiš i ne možeš da izbaciš iz glave glas onoga ko je svirao pre benda koji si došao da slušaš, je koncert kakav ja volim da bude.

Cave-vova “Into my arms”, jer upetljam se tako u neku pesmu i ne znam da se otpetljam i izađem.

Buena Vista social club “Chan Chan” jer miriše na more i jer je muzika je uvek bila najbrži način da odeš kad god poželiš gde poželiš.

Još jedna pesma benda On Tour “Fire Darlin’ ”. Znate ono plutanje na površini vodi sa raširenim rukama, kad se toliko oduzmeš i umrtviš mozak da ne osećaš ni da ti voda ulazi u uši. To je to.

Idoli “Samo me gledaj i budi tu…” Jer sam jednom sedela za jednim šankom u jednoj kafani koje više nema, u ekipi koja se verovatno više nikada kao takva neće spojiti, jer nekih više nema, a nema ni te kafane i rekla da mi je ovo njihova najdraža pesma. Dobila sam priču o njoj, ali to je neka druga priča. I isto tako jer je išla na radiju jedne zimske noći, i zaglavljena u snegu zbog saobraćajne nesreće, uz nju sam mislila na nekog dok sam satima sedela u autobusu negde blizu granice sa Bosnom.

Gogol Bordelo “Sun is on my side”. Prelazak preko jednog mosta u jednom gradu, dok je sunce zalazilo. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala i to mi je bio najveći problem. Nerviralo me što sam na mostu dok duva vetar. Sve me je nerviralo.
A onda je naišao taj poslednji sunčani talas, taj zlatni sat, kako ljudi vole da ga zovu jer se svemu mora dati naziv, i pao na taj grad na brdu ispred mene. Stajala sam na tom mostu. Mislila sam da nisam bila sama, ali sam tek posle shvatila da itekako jesam. Duvao je vetar. Brod je prolazio ispod tog mosta, i nadletali su me galebovi. Podigla sam glavu uprkos tom vetru i grad mi se nasmejao.U glavi sam čula ovu pesmu. Ova pesma je Istanbul.

…“ Tr tr tr tr tr tr tr tr Trubu. Kupit ću si trubu. I k k k k k k Kubu. Otići na Kubu“,  glasom Darka Rundeka. Jer sparna subota je. I vazduh se oseća na ribu i mešavinu benzina i ulja motora čamaca. I preplanuli matorci sa belim mornarskim platnenim kapama stoje na doku i istovaruju ulov. I crno pivo. I razgovori sa ćaletom preko kariranog stolnjaka na šlepu o tome kako je krajem ’50tih otkrio rokenrol i odlepio za Pol Enkom. I razgovori o moru. I samo razgovori. I u glavi ta melodija.

Florence “Never let me go”. Možda jer bih njen glas opisala kao osećaj da stojiš na litici i duva onaj jak vetar koji ti se razbija o telo dok mu se isto opire. I ispod je okean koji besni jer ga vetar uznemiruje a on ne može ništa protiv toga jer je to jače od njega. I kapljice ti se lepe za kosu i odeću i razliva ti se voda po licu toliko da u jednom trenutku nisi sigurna da li je to od okeana ili su suze. I baš tad kad nisi siguran prirodno dođe ta potreba da raširiš ruke na tom vetru kao da letiš i da pustiš ruke da lebde i da se ne opireš vetru.I da pustiš glas – vrisak ili smeh, na tebi je. Da pustiš glas jer si slobodan.

A onda da skočiš u okean.

Arteha i kao nešto sam pametno htela, a onda je ona kriknula iz dna duše “ …I was born down the river“ iz pesme „Change is gonna come“, i posle nisam više sigurna da je ovo moje važno

I Bajagina „Na vrhovima prstiju“, jer najljubavnije nešto da ti neko napiše je kako si mu vrhovima prstiju stala na srce. Na vrhovima prstiju stoje balerine, a one su nežne.

Ima taj neki film gde se njih dvoje zaljubljuju jedan u drugog ali kao prave se da ne, i onda jednu noć zavaljeni u noći i zagrljeni sede na klupi na krovu i ona njemu pokazuje osvetljeni prozor preko puta tog krova i kaže: pet do ponoć je. On je pita kako zna, a onda mu ona ispriča kako tu živi čovek koji svaku noć u pet do ponoć pusti na gramofonu muziku iz filma „Doručak kod Tifanija“ i to pesmu „Moon river“, sedne u fotelju, odsluša, potom ugasi svetlo i ode na spavanje. Evo “La vie en rose”, dok je na sav glas trubi Louis Armstrong je pesma koja se čuje kroz moj prozor.

I uvek  “Absolute Beginners”. Šta mislite zašto?

Jeste, zato što volim Bowie-a. Ma važi.