admin

Više od inspiracije

Barbara Garčević, koautorka projekta „Belgrade to Bowie“ svečano otvorenoj 28. maja, ove godine, podelila je sa nama neke detalje o samoj organizaciji izložbe, o ofotografijaama Brajana Rašića, o lavovskoj energiji i nadljudskom naporu da ceo projekat iznese do kraja uz reči, da je, žena koja svojim idejama i angažovanjem oko realizacije istih inspiriše, i čini nemoguće stvari i zbog koje je ovaj grad i šire zanimljivije mesto za život.

  1. Na sebe si preuzela lavovski posao kad si rešila da organizuješ omaž nedavno preminulom David Bowie-u, pod nazivom “Belgrade to Bowie”, kako je nastala ideja da se tako nešto desi kod nas?

Ova ideja je gotovo bila realizovana 2013. godine. Koncept je bio isti, ekipa ista, samo što je trebalo da bude postavljna izložba u Muzeju istorije Jugoslavije. I onda se to iskomplikovalo, što zbog nedostatka novca, što zbog termina u muzeju, koje smo izgubili čekajući potvrde od sponzora…Tako da je taj lavovski posao bio samo malo lakši sada pošto smo imali gotov projekat, koji je trebalo ‘’samo’’ preneti u drugi prostor (veći i potpuno drugačiji)

A ideja je nastala tako što sam za potrebe neke mini izložbe tražila Brajanu Rašiću neke fotke raznih muzičara, i pitala ga da slučajno nema i Bowia. Na šta mi je on odgovorio da ima hiljade njegovih fotgrafija, jer mu je bio zvanični fotograf od 1983. godine. Kako sam tada radila koncert Bojana Zulfikarpašića u Sava centru, zajedno sa Sergejem Trifunovićem, a znajuči da je on najveći fan Davida Bowiea, predložila sam Sergeju da se bacimo u akciju i on je istog momenta izbacio ime Belgrade To Bowie. Onda smo sa Lanom Borić, Jasminom Holbus i dizajnerima iz  DesignBüro-a krenuli u realizaciju i organizaciju. David Bowie je tada bio živ i preko Brajana obavešten šta mu se sprema u Beogradu i hteo je da podrži celu akciju, čak i da otvori izložbu video ili audio porukom… No, na našu veliku žalost, spletom okolnosti morali smo da odložimo celu stvar…I evo tri godine kasnije, odmah posle njegove smrti, ovaj projekat je podržao Grad Beograd i Jugoslovenska kinoteka i Raiffeisen banka i posle pet meseci intenzivnog rada, imamo konačno tu veliku izložbu, sa svim pratećim elementima.

BARBARA (1)

 

  1. Belgrade to Bowie je u osnovni velika izložba fotografija Brajana Rašića, svetski poznatog muzičkog fotografa, koji je više od dve decenije bio jedan od Bouvijevih zvaničnih fotografa, a pored toga najavljeno su filmske projekcije, snimci njegovih koncerata, spotova, posebni muzički događaji sa nastupima domaćih autora koji će izvoditi omiljene Bouvijeve pesme, umetničke radionice, strip crtači, tribine, muzički kvizovi, nagradne i brojne druge aktivacije…

Belgrade to Bowie je projekat koga čine najvećim i centralnim delom impresivne fotografije Brajana Rašića, koji je Bowia pratio na brojnim turnejama od 1983. pa sve do njegovog poslednjeg javnog nastupa 2006, kada se kao gost iznenađenja pojavio na koncertu Davida Gilmoura iz Pink Floyda, u Royal Albert Hall-u u Londonu. Jasmina Holbus, kao autor izložbene postavke od starta je zamislila ogrome formate tih fotografija i to ovu izložbu zaista čini posebnom. Brajan je svojom kamerom zabeležio neke istorijske momente ovog muzičkog genija, te posetioce ove izložbe očekuje Bowie iz period turneja ‘’Serious Moonlight’’, ‘’Tin Machine, ‘’Sound+Vision’’,‘’Outside’’ ili ‘’Reality’’, nekoliko fotografija iz privatnog života i neizbežnog bekstejdža sa kolegama muzičarima.

Poseban deo izložbe Belgrade To Bowie predstavljaju dela odabranih beogradskih umetnika, kojima je Bowie bio inspiracija, a koji su smešteni po prostoru, mada najviše koncentrisani na poslednjem nivou Kinoteke, u takozvanom potkrovlju.

IMG_4617

Skulptura ‘’Life on Mars’’ umetnika Marka Lađušića nalazi se u atrijumu Kinoteke, pored Brajanovih fotografija velikih formata, kao i „Gitara“, vajara Aleksandra Gligorijevića. Na poslednjem nivou Kinoteke dočekuje vas statua Milorada Stajčića, koja predstavlja Bowia iz perioda Aladdin Sane u čuvenom kostimu Kansai Yamamota, u prirodnoj veličini. Odmah iza nje, ređaju se izuzetni radovi slikara Mateje Petkovića, zatim Gorana Vitanovića Svetlane Ninković i Vladimira Vesovića, te grafičkih dizajnera Gorana Milanovića, Željke Mićanović Miljković i Nemanje Jehličke, kao i ilustratocije Nina Maljevića i Duška Stefanovića.

Muzička kuća Mascom nam je obezbedila sva Bowieva izdanja na vinilima i CD-ovima, kao i muzičke spotove, a Vulkan knjige. Kako smo u zgradi Kinoteke, bilo je logično da imamo i filmske projekcije, koje se dešavaju svakodnevno, a na program je desetak Bowievih najboljih glumačkih ostvarenja – ‘’Čovek koji je pao na Zemlju’’, ‘’Srećan Božić gospodine Lorens’’, ‘’Baskijat’’, ‘’Prestiž’’ ili ‘’Lavirint’’.

Do kraja izožbe očekuju nas još mnogi sadržaji, imaćemo nekoliko radionica sa beogradskim umetnicima i DJ/evima, koji će praviti remixe omiljenih Bowievih pesama, tribine, muzičke nastupe i nagradne kvizove. Tokom jula meseca, u saradnji sa izdavačkom kućom System Comics, brojni domaći strip crtači, crtaće Bowiea i potpisivati svoje table u Kinoteci. Planiramo jednu posebnu akciju na temu stihova iz Bowievih najpoznatijih pesama, gde će posetiocima biti poklonjene razglednice koje će ispisati i ubaciti u jedan sandučić, a mi ih poslati na željene adrese. To će biti sredinom jula. A do kraja izložbe zajedno sa ekipom uprvo završenog festival Dev9t, Beogradu ostavljamo jedan mural sa Bowievim likom.

  1. Gde se sve ovo može ispratiti, koliko je interesovanje do sada i kakve su reakcije ljudi?

Svi sadržaji se uredno najavljuju putem društvenih mreža: Pratite stranicu organizatora izložbe – agencije PREVENTER i Facebook event Belgrade to Bowie, kao i Instagam stranicu Belgrade2Bowie

Sjajne su reakcije posetilaca. Većina ljudi nikada nije bila u novoj i prelepoj zgradi Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj 1,  pa je impresija uglavnom još veća. Sve zamerke koje su do sada ljudi imali su bile na samom početku i bile su vrlo na mestu, jer je bilo dosta propusta u prvoj nedelji, koje smo rešavali u letu.

Ako uzmemo u obzir da je samo na otvaranju prisustvovalo preko 700 ljudi, toliko da neke prijatelje nisam ni videla te večeri od gužve, a da smo samo u prvih nedelju dana imali 1000 posetilaca, mislim da je to više nego zadovoljavajuće za jednu izložbu u gradu. Nedavno smo izbacili kompletan filmski program te je najveće interesovanje ovih dana u periodu kada je film. Za subotu, 25. jun najavljujemo prvi ozbiljniji nagradni kviz u kome će nam pomagati Slaven Došlo i još neki muzičari, neka to bude iznenadjenje.

  1. Koliko je teško bilo predstaviti jednog umetnika kao što je bio Bowie, i da li si ti zadovoljna kako je sve ispalo?

 Naravno da je predstaviti Bowiea jedan ozbiljan zadatak, te je neophodno mnogo vremena i mnogo rada da se izvede sve ono što imamo u planu. Prvih nekoliko dana izložbe Brajan je bio vodič kroz izložbu i to je bila prilika da se iz prve ruke saznaju neke stvari o čoveku koji je ostavio toliko toga iza sebe. Mi pokušavamo da angažujemo ljude tako što ćemo im postavljati razne zadatke, ne bi li učestvovali i doprineli krajnjem proizvodu ove izložbe, a to je publikacija/katalog, koji će pored nekih osnovnih elemenata sadržati i ono što verni fanovi ostave, zapišu, fotografišu. Planirali smo više muzičkih kvizova i online i na licu mesta.

Zadovoljna jesam, obzirom da sam ovoliku izložbu isproducirala sama, što uz tekuće obaveze i poslove nije bio baš lak zadatak. Imam ogromnu podršku i pomoć  dizajn studija DesignBüro, ljudi iz Kinoteke i Grada i mnogih prijatelja i saradnika, koji mnogo doprinose svemu što se u Kinoteci dešava. Naravno, svakodnevno nam padaju nove ideje na pamet, jer je Kinoteka inspirativan prostor, a Bowie je više od inspiracije, te se nadamo da ćemo uraditi do kraja izložbe uraditi sve što smo planirali i najavili.

Ovaj projekat je s ljubavlju rađen od strane čitavog tima. Od pozivnica za otvaranje koje smo punili zvezdanom prašinom do smišljanja svih aktivacija, bila je i zabava i radost i želja da se napravi nešto drugačije.

     5.  Koliko su ovakvi događaji važni, i koliki je zapravo njihov obrazovni značaj u kulturi – kako mladih, tako i svih generacija bez izuzetka?

 Naravno da su od izuzetne važnosti ovakvi događaji i da je sreće da kulturne institucije više podrže ovakve stvari, sigurna sam da bi bile i bogatije sadržajno. Što se ove izložbe tiče ona od same ideje ima edukativni karakter. Imate uvek najveće fanove Bowiea, i imate one koji znaju po nešto i one koji žele nešto da saznaju. Bowie je bio više od muzičara. On je bio uzor i idol mnogih generacija, a uz to retko normalna ličnost i što Brajan kaže, toliko je bio na zemlji da nikada nije pridao posebnu važnost tome što zaista jeste i kolika je zvezda zapravo bio. Jednostavnost u svemu što je radio je ključna stvar. Bio je podjednako uspešan glumac i slikar. S druge strane imate priču o jednom Brajanu Rašiću, koji već 30 godina fotografiše nejveće svetske muzičke zvezde. Pored Bowiea, tu su Rolling Stonesi i Amy Winehouse, David Gilmour… da ne nabrajam lista je ogromna. I nezaobilazno potkrovlje gde su pretalentovani beogradski umetnici, za koje će neki možda tek čuti. Jedva čekam te tribine u julu, kada će neki muzički kritičari i muzičari pričati neke zanimljivosti na razne teme kada je David Bowie u pitanju.

  1. Šta je ono što bi ti lično izdvojila što ne sme da se propusti tokom trajanja ove izložbe?

Ideja nam je bila, da pošto izložba traje tri meseca, da se mnogo ne ponavljamo. Tako da se ništa neće doštampavati. Sve smo radili u ograničenim serijama. Za fanove preporučujem da uzmu BTB PASS, to je propusnica koja vam obezvedjuje 15 poseta izložbi po ceni od 3 karte.  A to znači da možete da pogledate sve filmove i veliki broj posebnih programa. Tih karata ima samo 100 i mislim da je 60 već otišlo. Preporučujem da zastanete ispred svake fotografije i osetite energiju tog divnog čoveka, Preporučujem da se obavezno popnete na poslednji nivo i uživate u radovima naših talentovanih umetnka.

Kinoteka je predivno zdanje, koje je aklimatizovano, ima brz internet, imamo i lounge deo sa lazy begovima i klupicama, Bowie je svuda oko vas, eto najboljeg predloga za vrele letnje dane ! Ponesite i laptop ako želite, dođite do Kinoteke da se rashladite i odmorite a  sigurno i nešto novo naučite.

Izložbu možete pogledati  sve do 21. avgusta 2016. godine, u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj br 1.

 

photo credits: Slobodan Hrnjak,

 

 

Imam

Imam neke ptice u dvorištu.

Koliko su glasne da su guske, Rim bi spasile.

Ali vrlo ih volim.

I da nisu toliko glasne, propustila bih jutra.

Imam i jednu trešnju u dvorištu.

Vrlo uobraženu.

Do neba je digla nos i ponekad noću izgleda kao da sa visine gleda na mene malu na prozoru, dok stojim i pušim.

Ali znam da nije uobražena, i nije preteća, jer se njene grane savijaju do zemlje, taman za zagrljaj.

Imam i jedan zid obrastao puzavicom u dvorištu.

Taj zid je najlepše zelen u kasno popodne kad na njemu zalazi sunce.

Tu žive pčele. Mnogo pčela.

Taj zid mi je zato preteći.

Pretnja je strah da me ne ubode jedna od pčela.

To traje dok te stvarno ne ubode.

Onda sledeći put kad vidiš pčelu, sve ti je jasno.

Znaš i da se skloniš, a znaš i da prođe.

Imam cveće u stanu u tri vaze svaki dan.

Imam gramofon.

Imam sapun koji miriše na more i pepermint bombone u obliku zvezda.

Imam i najkraću ljubavnu priču.

– Može.

 

Vrućina

Znoj je slan, stopala su u reci, ribe su dobro. Čamac je stabilan, zgrade su na svojim mestima, ne mrdaju, nikad. Kisela voda je hladna, mehurići su disciplinovani, kad ih čovek čuva. Plovimo uzvodno, ostavljamo trag za sobom, kratkotrajan. Patke plutaju, galebovi vrište, ništa me ne boli. Kosa mi je kratka, nokti uredni, mirišem na bebu. Ljudi se kupaju pored obale, glave su im razbacane po površini reke. Čamac grabi, nismo krenuli nikuda, pa u svakom trenutku stižemo, neprekidno smo na pravom mestu. Ne možemo da zakasnimo, jer nas niko ne čeka. Sunce je užarena lopta na nebu, radi svoj posao, neće još dugo, proći će i njegovo. Ali sada, svaki trenutak je dragocen i bezvredan, veličanstven.

Sreća se igra na vrhovima prstiju

Malo ko zna za nju da je bila u plesnom timu – MC Hamera, da joj prvobitno nisu dopustili da pohađa časove baleta, da se sa 17 godina našla na Brodveju, gde je pohađala nekoliko njujorških škola baleta, vozila rolere kroz gust saobraćaj i uz mnoge honorarne poslove jurila s kraja na kraj metropole na audicije. Sada je koreograf, balerina, direktor i osnivač Beogradskog festivala igre – Baletski revolucionar i predivna žena – Aja Jung.

  1. Nešto lično o sebi, ko je Aja privatno i odakle tako neobično ime?

Aja je zadovoljna žena, koja se bavi najlepšim poslom na svetu i koja ima svoju porodicu i prijatelje. Kada biste preveli moje ime, ono u sebi krije svetlost prve zore, vreme kada se veštice bude i perjaju na metli. To je ujedno i ono vreme koje nikada ne prespavam.

IMG_1448802965

  1. Kada se pomene umetnička igra u Srbiji, nekako je prirodno da se pomisli na tebe, kako si odlučila da su balet i igra ono čime želiš da se baviš?

Divno je kada radite posao po kome postanete poznati. To znači da ste bili kvalitetni, zanimljivi i uporni. Nigde nije lako postati poznat umetnik, a nekako je profesija igrača ili ljudi koji se bave igrom, posebno nežna. Balet je došao nenadano, dok sam bila veoma mala, a onda je baš ta igra postala velika ljubav, i moj život.

  1. Da li je i kako igra uticala na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisala?

Balet pozitivno utiče na decu, ukoliko imate dobre pedagoge i podršku roditelja. Osim razvijanja koordinacije i estetike pokreta, sluha, ritma i osećaja za prostor, telo postaje elastičnije i lepše, dok se istovremeno stiče disciplina i osećaj da morate uvek stvari da radite svom snagom. Ogledalo baletske sale, baš kao i scena, trebalo bi da nas učine svesnim i samokritičnim bićima.

IMG_1448802961

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenoj igri?

Podjednako uživam u svim formama igre, pod uslovom da se radi o kvalitetnoj postavici. I dok baletske naslove danas prodaju veliki igrači i sjajne, bogate produkcije, u oblasti savremene igre – zvezde su koreografi!  Sve kompanije se utrkuju kako bi imale zanimljive, popularne ili slavne koreografe na svom repertoaru.

  1. Tebi dugujemo zahvalnost za “Belgrade dance festival”, odnosno Beogradski festival igre, kojim Srbija, i Beograd mogu da stanu rame uz rame sa nekim svetskim festivalima, kako je počela ta priča, i koliko truda i rada je uloženo u nju?

Previse truda, energije i vremena je odneo Beogradski festival igre. Možda zvuči patetično, ali sam u festival uložila sve što sam umela i mogla u poslednih 14 ili 15 godina… Zbog svih tih predstava, velikih zvezda, većih i manjih trupa, hotela, aviona, sponzora, aplikacija koje sam slala na sve strane, borbe sa svima koji nisu želeli ili praštali uspeh, nisam stigla da proživim neke lepe, samo moje trenutke, da pratim odrastanje svoje dece, da odem sa porodicom na neko mesto gde neću raditi, gledati nove produkcije ili juriti sa sastanka na sastanak… Čak sam i na porođaj otišla sa svojim kompjuterom, da bih radila iz bolničkog kreveta…Dobro je da se ta luda avantura pretvorila u važan, respektabilan i svetski festival, inače mu ne bih oprostila!

  1. Ovogodišnji BDF se održao pod sloganom “Sreća se igra”, i mogli su se videti nastupi ukupno 14 kompanija iz 13 zemalja, odnosno 23 koreografska dela kako u Beogradu i Novom Sadu. Kako si zadovoljna posetom i koje su reakcije publike?

Neretko se u Srbiji povede polemika oko toga šta je umetnost, i kako se ona finansira. Ja dobro znam da se uspeh jedne predstave meri na blagajni, po broju sponzora i poverenju institucija. To je ono što je Beogradski festival igre uspeo da stvori, i ja sam jako ponosna kada u Srbiji ili inostranstvu mogu da kažem da je ovogodišnji edicij festivala pratilo preko 22.000 gledalaca! Neki od njih su stigli i izdaleka, a mnogi kupili ulaznice i po šest meseci unapred.

  1. Postoji li nešto posebno na šta ste ponosni, kad su izvođači koje ste uspeli da dovedete u pitanju, i kako su oni zadovoljni?

Ne bih posebno izdvajala ni jednu predstavu, trupu ili koreografa, ali ako uzmemo u razmatranje festival koji je za nama, svakako je pravo čudo što smo u našem gradu mogli da vidimo hrabre i tehnički izuzetno zahtevne produkcije u najzanimljivihjih autora današnje umetničke igre, poput Dimitrisa Papajoanua, Jakopa Godanija  Šaron Ejal. Pola Lajtfuta, Gabrijele Karizo… Nije lako sresti ni slavnog Jiržija Kilijana na Kalemegdanu, ali je i on bio gost Beogradskog festivala igre…

  1. Gde vidiš nas u odnosu na svetsku plesnu scenu?

Ne vidim nas, nažalost. Ali postoji jedan igrač koji nas je sve nedavno iznenadio svojim prvim koreografskim radom. Reč je o mladom Milošu Isailoviću. Očekujemo njegovu novu celovečernju predstavu “Stranac” u produkciji Nacionalne fondacije za umetničku igru.

  1. 2010 godine, osnovala si Nacionalnu fondaciju za igru za rad sa mladim talentima u Srbiji i regionu, kako si zadovoljna razvojem te priče i koja je neka ideja za budućnost?

Nacionalna fondacija za igru je prava mala misija. Edukacija i profesionalno usavršavanje igrača samo su jedan od segmenata našeg delovanja, Idemo dalje… U pripremi su dve produkcije na kojima rade Staša Zurovac i Miloš Isailović. Zurovac radi sa mladim igračima, odnosno decom koja još nisu završila baletsku školu. To je nešto kao mlada trupa, dok Isailović radi sa profesionalnim igračima iz Srbije i regiona… Leto je, pozorišta su uglavnom zatvorena, a Kolarčeva 3. se trese od dobre energije, fine muzike, zanimljivih koreografskih rešenja i nekih mladih, nasmejanih ljudi.  I to na dva sprata!

  1. Ljudi koji tebe inspirišu, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Svi umetnici ili neki drugi uspešni ljudi su dobra inspiracija, jer dobro znam da put nije lak. Svačije iskustvo je vredno, ako znate koji bi delić iz njega mogli da izvučete ili primenite.

  1. Tvoja plesna biografija je prilično impresivna, postoji li nešto što bi izdvojila kao tebi najdraže?

Svaka stanica je bila važna, jer me je vodila do neke naredne. Čini mi se da je period kada sam igrala i sama sebi ugovarala nastupe i turneje, ipak bio bezbrižniji. Takođe, volela sam taj nomadski život…putovanja, upoznavanja, iskustva, pomeranja… Iako je Beogradski festival igre impresivna manifestacija koja dovodi trupe iz celog sveta, istina je da ja sve manje imam vremena i mogućnosti da napustim svoju centralu na Dorćolu…

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Toskana.

  1. Take a book – preporuka knjige?

Aleksandrijski kvartet, Lorens Darel…

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaigraš?

Nema više te muzike. Naigrala sam se valjda…

  1. Da li svi mogu da igraju i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Svi mogu da igraju, ako naprave taj prvi korak…

  1. Inspiriši nas u tri reči!

Jesen u Kolarčevoj… Biće odličnih rekreativnih programa za sve generacije…

aja

 

Čist račun, dobro jutro

Treba plaćati račune redovno. Sbb naročito. Ne, ne šalim se. Znaš kako.

Ustaneš ujutru. A jutro… jedno od onih zamagljenih jutra. Znaš ono kad se probudiš na moru pa se so i vetar i sunce mešaju u ravnomernom odnosu, pa ti se čini kao da gledaš kroz maglu i oblake.jutros. Jedno od onih zamagljenih jutra, kad skoro da možeš da zamisliš miris mora. Jutro u kom dozvoljavaš da ti se u umišljeni miris mora umeša jedino miris kafe.

I onda kreneš da upališ kompjuter.

Nema signala.

Prvo, naravno pomisliš da je kvar kod tebe, pa restartuješ modem. Zatim restartuješ komp. Zatim već kreće panično drndanje tastature i nasumično lupanje po istoj, gde obično enter i spejs zapucaju, a upozoravajući monotoni zvuk da lupaš uzalud ti probija uši. Onda u nekom trenutku konačno shvatiš da nije do tebe.

Isključen si.

I šta sad?

Buljiš u neverici, jer ovaj scenario nije bio po planu,  jer na kompjuteru je muzika, a ti moraš da imaš muziku i kretenski razmišljaš šta dalje, kad vidiš prašinu. Bar da je samo gledaš, nego je i pipneš prstom, onako pažljivo vrhom kažiprsta, kao da se bojiš da ćeš je povrediti ako stisneš malo jače. Onda pogledaš u prst, čiji se otisak ne vidi od te prašine i zgadiš se. Uzmeš krpu da obrišeš, a onda usput primetiš i da ti je sto prljav. Posle stola, naravno da su i zvučnici ti kojima treba brisanje, pa shvatiš da ni stakla ne bi bilo na odmet, onako usput očistiti, pa spustiš pogled na tepih, a u trenutku dok otresaš kesu od usisivača, prođeš pored sudopere…i…kako bih ti rekla, jednostavno je… PLATI Sbb na vreme.

Ili kupiš gramofon, i piješ kafu na miru.

Jednom sigurno sve dođe na svoje

Anja Stefanović je mlada, talentovana, energična devojka koja ništa ne prepušta slučaju, osim možda ispita na fakultetu 😉  Plesom se bavi od srednje škole, a plesna baza joj je hip-hop. Taj ples obožava, a tu je i voging koji je usko povezan sa modom. što je jasno, s obzirom da je njen stil besprekoran. Svet koji nju okružuje su talentovani DJ-evi, borderi, dizajneri, hiphoperi, plesači, muzičari, ekstremnim sportisti… a ona se u tom svetu snalazi i više nego uigranim koracima. Predstavljamo vam Unju Green, naše Lice inspiracije.

  1. Nešto o sebi, ko je Unja i odakle ti tako neobično ime?

Unja je devojka od 23. godine koja studira, voli ples, muziku, prirodu, more, patike, trenira decu, ne voli izlaske, i živi za avanture, beachlife, i mogla bi do sutra da nabraja stvari koje je ispunjavaju. Uživa u tome što se malo izdvaja iz mase njenih vršnjaka. Nick “Unja“ je nastao još u srednjoj  školi kada smo imali fazu da svi u odeljenju pričamo na   „Utrovačkom“. To je započeo moj drug koji mi danas traži procenat od zarade jer smatra da je zaslužan za ovaj nadimak po ko kome sam postala “popularna”. A za drugi deo “Green”, zaista nebitna i duga priča, sigurna sam da bi svakog mrzelo da čita toliku istoriju koja stoji iza obične zelene boje. 🙂

Processed with VSCO with hb1 preset

  1. Kako si odlučila da je ples ono čime želiš da se baviš?

Ples nije jedina stvar kojom se bavim i koja me zanima. Zapravo, to čime bih ja volela da se bavim kada je ples u pitanju, ne može da se radi u našoj zemlji iz mnogo razloga. Kao plesač treba da se edukujem, a Srbija nema toliko plesnih škola i ljudi koji redovno putuju, posećuju raznorazne plesne kampove i radionice u svetu, da bi mogli ovde da podučavaju. Pored toga, mene ispunjavaju snimanja video klipova i spotova. Muzička scena za koju smo mi plesači primorani da radimo, nama uglavnom ne odgovara. S obzirom da radimo ono što volimo, makar i za tu scenu, volimo da odradimo naš deo posla onako kako dolikuje. Ples je ono što me jako ispunjava, i želim da to tako ostane jer radim na tome da ispunim sebi zadate ciljeve na tom planu. Polako.

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Teško pitanje. Generalno, jako cenim umetnost u svakom pogledu i da nije bilo te klasike, savremeno se nikad ne bi ni razvilo. U današnje vreme se malo zapostavlja klasika, a te vrednosti ne bi trebalo nikada da se izgube. Volim i klasiku i savremeni ples. Ne bih mogla da se odlučim za jedno od ta dva.

  1. Da li je i kako ples uticao na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisao?

Ples je imao dosta uticaja i stvorio je od mene jednu otvorenu, slobodnu i jako komunikativnu osobu. Negde još u početku su nas učili da kroz ples iskazujemo svoja osećanja i energiju, i kako rasteš, to ti nekako postane sastavni deo svakog dana, života. Naučila sam da se ponašam jako profesionalno, što svi moji saradnici cene, pa sam samim tim i na dobrom glasu u tome što radim. Naučila sam šta je strpljenje, nepravednost, poradila na pedagogiji kada je u pitanju rad sa decom i naučila mnogo o marketingu. Pošto sam relativno često u krugu pevača, glumaca, režisera i poznatih ličnosti, imam priliku da vidim stvari koje mnogi ljudi ne vide iza ekrana i novina, pa je i to uticalo na moju odluku pojedinim o stavovima i ponašanju.

12375310_1638394776419191_780417060672811320_o

 

  1. Da li plešeš po unapred osmišljenoj koreografiji ili puštaš da te muzika ponese

Kada se od mene traži da snimam spot, radim nastup ili video klip uvek je naglašeno da li treba da odigram određenu koreografiju sama ili sa plesnom grupom, ili se radi freestyle. Isto važi i za moje treninge i nastupe sa decom. Kada izađem u noćni provod koji sam već spomenula da ne volim, sigurno neću biti opterećena koreografijom, nego ću se prepustiti muzici i uživati u njoj. Mada volim i koreografije i freestyle podjednako.

  1. Da li imaš uzore, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Imam uzore i ljude čije radove mnogo cenim i poštujem. Od stranih repera, plesača, do koreografa, fotografa itd….  Salvador Dali je čovek koji je broj jedan na listi kada je u pitanju moj spisak umetnika.

  1. Tvoja plesna biografija je prilično impresivna, postoji li nešto što bi izdvojila kao tebi najdraže?

Taj CV se još proširio ali nisam stigla da ga update-ujem. 🙂 Izdvajam nastup sa Šakirom na njenom koncertu u Beogradu 2010. godine u Beogradskoj Areni. Tada smo mojih par drugarica i drugova i ja bili među prvima koji su uopšte nastupali na nekom koncertu, pogotovo kada je reč o Areni. E, sad kad smo odrasli, već su se izmenile stvari.

13063257_1683425798582755_7171992951308073021_o

  1. Kakav je osećaj plesati sa Šakirom? 🙂

Nama plesačima jako veliku satisfakciju predstavlja kada sarađujemo sa nekim ko ima veliko ime. Pogotovo ako je to ime svetsko. Iako predstavljamo njihove “pozadince”, velika je čast da baš ti budeš taj kog izvođač želi u svom nastupu. Osećaj je bio sjajan, ja sam tada bila mala i bilo mi je nestvarno da plešem u Areni pred toliko ljudi, rame uz rame sa Šakirom. Mada se nadam da ću upotpuniti svoje plesno iskustvo nalik tom u saradnji sa još nekim velikim imenom.

10498354_1519891388269531_8419537804542817934_o

  1. Organizuješ radionice i imaš školu plesa, kakav je odziv i šta sve ljudi mogu da očekuju da nauče?

Već četiri godine sam trener, i podučavam decu i tinejdžere kada je u pitanju Hip Hop. Što se tiče plesnih radionica, dva puta sam imala priliku da držim Hip Hop. Trenutno je kod nas jako aktuelan Twerk, pa sam se oprobala i u tom plesnom stilu i održavam radionice jednom mesečno za sve zainteresovane devojke i odziv je jako veliki. Toliko da mi postaje iritantno što se devojke ne interesuju za Hip hop, Dancehall, Voguing, House ili neki drugi stil koji je mnogo zahtevniji i po mom mišljenju lepši, ali okej, nećemo sada o opredeljenjima i ukusima. Zainteresovanost je dostigla taj nivo da me devojke koje dolaze na radionice mole i ubeđuju da treba da otvorim plesnu školu. Ljudi uglavnom očekuju da na prvom treningu odmah sve znaju perfektno, međutim, ne može ništa da prođe bez malo teoretskog uvoda u kulturu tog plesa, osnovnih koraka. Na svemu se mora raditi temeljno i polako. Isto važi i za moju plesnu školu i nove članove. Samo rad i upornost.

12771499_1662245480700787_6863823531301846445_o

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Dolcinium. Kitesurf plaza u Crnoj Gori. Ali i Havaji. Vodite me na Havaje!

  1. Take a book – preporuka knjige?

Poslovne finansije. Šalim se, hmmm…. Blato, znoj i suze. Ko je avanturistički tip, sve preporuke za knjigu.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Ponekad mi se desi da se klatim uz muziku na kasi u Maxiju, ili na benziskoj pumpi, u autobusu… Stvarno ne biram mesto ni vrstu muzike… Nekada to bude nešto što baš niko ne bi očekivao od mene. 🙂

1

  1. Da li svi mogu da plešu i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Zavisi od mnogo faktora. Neki ples shvate rekreativno, neki suviše ozbiljno, mada postoje i mnogo dobri plesači koji imaju predrasude o nekim stvarima pa ostanu u svojim čaurama zauvek. Sve je individualno. Ili radiš to što voliš makar ponekad i u onom svetlu koje se tebi ne sviđa. Jednom sigurno sve dođe na svoje. Glavno pitanje jeste šta ljudi ili deca koja krenu sa plesom postave sebi kao cilj kada počnu sa tim.

  1. Inspiriši nas u tri reči! (ili u 10 :))

K reni

R adi!

E motivno!

A jde!

T o!

I splatiće se!

V idiš!

N e odustaj!

O dmah!

S tvaraj dalje!

DSC_01211ffffffff

U mom stanu

Povređen sam. Teško se krećem. Ne idem nikuda, kod kuće sam. Odvučem se do prodavnice, retko. Uglavnom sedim u velikoj zelenoj raspadnutoj fotelji, s dignutim nogama i kompjuterom u krilu.

Danas me je s pijace zvao Boki i pitao šta mi je potrebno. Rekao sam mu. Došao je i doneo mi sve to, i dve kafe. Pili smo kafe i razgovarali precizno o nekoliko važnih stvari. Ni trenutak nismo ćaskali. Doneli smo dve važne odluke. Onda je otišao kući, jer su ga tamo čekali.

Dok je Boki ulazio, s druge pijace me je zvao Filip, rekao da mi je kupio voće i povrće i pitao kad da dođe. Rekao sam mu da može da dođe kad hoće, ne mora da se najavljuje, jer ja ne mrdam iz svog stana do ponedeljka, kad moram kod lekara. Rekao je da će razmisliti. Uskoro je mi je poslao poruku – Krenuo sam.

Subota je. Od jutros je svetlo napolju neobično. Ujutru je bilo teško, onda je bilo dosta sunca, malo direktnog i mnogo kroz različite oblake, a neposredno pošto mi je stigla Filipova poruka, smračilo se kao da će da se sruči pljusak. Tako je bilo i kad je stigao.

Ušao je i seo na jedinu slobodnu stolicu, sa koje je morao da gleda u stranu da bi me video. Odmah se premestio, seo je tačno naspram mene, na udaljenost od oko tri metra, blizu ulaza u kuhinju. Svetlo sa kuhinjskih prozora padalo mu je na desnu polovinu tela, a leva je bila u tami. Bio je u potpunosti usklađen s okruženjem, usmeren ka, i na idealnoj razdaljini od sagovornika, mene. Kao da ga je postavio neki reditelj koji tačno zna šta hoće.

Ni mi nismo ćaskali. Razgovarali smo, dotakli smo se skoro svega što čini naše živote, i onoga  što bismo voleli da ih čini. U nekoliko navrata smo ćutali. Rekao sam mu da mi je drago što je tu, i što se premestio, što sedi tako lepo, na pravom mestu. Rekao mi je da mu je dobro. Rekao je – U 17:42, odlično se osećam, u tvom stanu.

Počela je da pada kiša. Ja sam prvi primetio, ali nisam ništa rekao. On uopšte nije primetio, ali je ustao da vidi kako je napolju. Otišao je do kuhinjskog prozora, i rekao mi – Pada kiša. – Rekao sam – Znam.

Hteo je da krene ali sam ga zadržao kafom. Dok smo je pili, rekao mi je da je na fakultetu imao predmet koji se zove – Proces projektovanja. Odmah sam prepoznao važnu temu i tražio mu knjigu s tog predmeta, rekao je da će mi dati, a posle sam našao tačno o čemu se radi.

Tamo se, između ostalog, uči o – uspostavljanju mreže uporišnih tačaka preko kojih će biti moguće kretanje kroz sferu kulture, informacije i komunikacije, uz neophodnu kombinaciju pristupa, izbegavanje isključivosti i stavova koji se podrazumevaju, preispitavanju značenja pojmova i odbacivanju nekritičkog preuzimanja konvencija.

Meni to zvuči odlično, mada ne pominju ljubav, ali oni se bave samo onim što može da se nauči. Pročitaću tu knjigu, dođe mi da odem i na predavanja, samo da to sve naučim, ako sam sposoban. Svakako, uvek mogu da pokušam. Prijalo bi mi da to sve znam, možda više od svega u životu. Kupili su me odmah, mrežom uporišnih tačaka. Već samim nagoveštajem jedne tačke sigurnog oslonca bih bio gotov, a mreža me je dokusurila.

Pošto večeras ide na koncert, krenuo je. Zamolio sam ga da mi baci đubre, ali on je to već odavno planirao. Ispratio sam ga, u predsoblju smo se zagrlili i poljubili, on je krenuo ka liftu, ja sam zatvorio vrata, ali nisam ih odmah zaključao, sačekao sam da ode iz hodnika. Nisam hteo da čuje zvuk zaključavanja vrata za sobom, jer taj zvuk je suviše grub za univerzum našeg odnosa.

Letovanje

Ne idem na more i neću na more i nemam para za more i ne ide mi se. More je daleko i mora da se vozi i boli me desni skočni zglob i ne mogu lepo da dajem gas, a ni da kočim, što je možda i važnije. Mogu lepo da menjam brzine ali to nije dovoljno, mada je zabavno. Bio sam dosta puta na moru, ne moram svake godine da idem. Ne moram ni svake druge, odlično se sećam kako je na moru. Sećam se toliko dobro, da ako bih se zainatio, mogao bih da do detalja rekonstruišem neka letovanja. Mogao bih, ako bi mi se baš tako prohtelo, da odredim nekih trinaest noći i četrnaest dana u toku ovog leta, da legnem na svoj krevet i zatvorim oči i precizno proživim ceo život na moru, od na primer, pre tri godine. Spavao bih tačno u terminima u kojima sam onda spavao, isto tako bih jeo i išao u WC, a na plaže i u kafane bih išao u svojim sećanjima, i osećanjima.  Vozio bih se u zalaske sunca, s otvorenim prozorima, bez reči, bez pomeranja. Ronio bih, plivao, stajao bih na jednom kamenu, na jednom mestu u moru, na jednoj plaži. Sve bi se dešavalo nepogrešivo, u meni. Jer ne postoji mesto gde se stvari odigravaju s takvom preciznošu, kao u meni. U meni je mnogo sigurnije, nego tamo, na moru. Tamo možda više ništa nije isto, nisam bio tri godine. Tamo neko može nešto da promeni, neko može da se ne pojavi, a u meni sam ja car. U meni je letovanje najsigurnije, mada mnogo košta, ali za takav provod ništa nije skupo.

Besna pesma

Htela sam da ti napišem pesmu
ali nisam sigurna da umem i znam
i ima baš mnogo tih reči, a ja bez teksta
pa samo u krug abecediram.

Možda bih ti napisala pesmu,
al’ nijedna reč nije baš ona prava,
jer kad mislim o tebi razmišljam šta ću da zviždim,
i samo mislim kako je zelena trava

Možda bih ti napisala pesmu,
da smem šta sve hoću da kažem,
ali znam da ću lepo da upakujem,
a u pesmi nije lepo da lažem.

Nisam ti napisala pesmu,
ni stih ni strofu i to me jede,
a najgluplje od svega je razlog
ne mogu da je napišem bez tebe.

 

Ples – umetnost koja krši pravila

Jedan od uzora mu je bio Bruce Lee koji je pored borilačkih veština bio prvak Kine 1958. godine u cha cha kategoriji. I uvek mu je dobro „zvučalo“ da spoji ta dva. Ako i dalje mislite da je ovo Balkan gde si, da kažemo „nemuževan“ ako plešeš, što više nema veze s vezom, kaže da pitate devojke, kojih je kod njega u plesnoj školi sve više, i kako smo čuli samo nastavljaju da dolaze. 2010 godine pozicionirao se na svetskoj plesnoj sceni, pobedom na svetskom plesnom takmičenju u Minhenu, i dalje nastavlja krupnim koracima napred. On je Bojan Đumić, naše lice inspiracije.

 

  1. Kako je izbor pao baš na ples i zašto baš salsa?

Pre svega, od malena se bavim borilačkim veštinama, najviše sam bio u karateu i ples je bio neka uzbudljiva novotarija koju sam želeo da probam kao kontrast onome što sam radio. Jedan od uzora je bio Bruce Lee koji je pored borilačkih veština bio prvak Kine 1958. godine u cha cha kategoriji. I uvek mi je dobro „zvučalo“ da spojim ta dva, za mene u tom trenutku, nespojiva. Medjutim, uvek sam nalazio neki izgovor da ne krenem, sve do momenta kad sam se vratio sa služenja vojnog roka 2006. kada sam definitivno odlučio da nešto moram da uradim po tom pitanju. Krenuo sam na latino I standardne plesove u plesnoj školi Art of Dance, i u tom trenutku nisam znao ni da postoji salsa. Glavni instruktor Bole je jednom prilikom ušao u salu i rekao da se otvara nova grupa salsa plesa i naravno da sam otišao da vidim šta je to 🙂 . Bukvalno, da sad ne zvuči kao neka izlizana fraza, to jeste bila ljubav na prvi korak, zavoleo sam je instant odmah jer je nekako bila najprirodnija i najpribližnija mom karakteru.

  1. Šta si pomislio kad si prvi put odlučio da počneš da se baviš plesom?

Pomislio sam: a zašto da ne probam, možda mi bude išlo. Evo 10 godina kasnije, izgleda da i dalje ide

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Ako pričamo o Salsi, za nju ne možemo reći da ima aspekt klasike već tradicije. Kubanska Salsa je sklop tradicionalnih kubanskih i afričkih plesova i njihove kulture, i da bi je razumeo moraš da poznaješ te aspekte i naučiš bar osnove. Sa tim znanjem prelaziš na savremeni deo koji je za mnoge  zanimljiviji jer se danas Salsa meša sa raznim modernim plesovima: hip hop, brake dance… Ali se uvek vraćam na osnovu i poučen iskustvom iz borilačkih veština, osnova je sve. Usavršavanjem osnove usavršavaš i sve ostale elemente, o čemu god da se radi. Osnovni korak je prvo što ćeš naučiti i poslednje što ćeš savladati.

  1. Da li je i kako ples uticao na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisao?

Ples je mnogo uticao na razvoj mojih socijalnih veština, u odnosu i komunikaciji sa ljudima. Jednostavno me je oslobodio. Retko ko mi veruje da sam ranije bio jako stidljiv i povučen. Te granice, recimo, ples jednostavno obriše. Sa druge strane, ples dozvoljava da iskažeš sebe, da budeš ono što jesi na tom podijumu, sa tom partnerkom ili čak, da budeš sve što poželiš. Odluka je na tebi.

  1. Da li postoji unapred osmišljenja koreografija ili postoje koraci koje kasnije sami uklapate u ples?

U Salsi se uče koraci u liniji, a kasnije se uče figure u parovima. U oba slučaja svaki od tih koraka ili figura možete rastaviti I sklopiti sa nekim drugim I napraviti nešto novo. To je prednost Salse, potpuno je slobodna I otvorena za sve novotarije I mogućnosti ima neograničeno. Postoji moment kada se prave koreografije u grupnim formacijama koje se zovu Rueda (pun naziv Rueda de Casino – Točak Kazina) I one se uglavnom koriste za takmičenja.

  1. Da li si imao, i ko su bili tvoji uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Generalno smatram da od svega što radiš, treba da napraviš umetnost. Znači da radiš to nešto od srca i da usavršiš do maksimuma. Oduševljen sam ljudima koji to uspevaju, o čemu god da se radi, bilo da je u pitanju ples, sport, borilačke veštine, nauka, pravo… Pikaso je rekao: „Nauči pravila kao profesionalac, tako da možeš da ih kršiš kao umetnik“, i ja se apsolutno slažem sa tim jer prava umetnost nastaje tek kada prekršiš neka pravila. Što se plesa tiče, učio sam od raznih kubanskih instruktora i svaki sa sobom nosi neku drugu filozofiju, energiju i temperament. Tvoje je da biraš one koji ti najviše prijaju i od kojih najviše stvari pokupiš a od toga stvaraš neki svoj stil, ono po čemu ćeš ti biti prepoznatljiv. Kada pogledate Salsa podijum, videćete da, iako svi više manje uče iste stvari, svi igraju različito jer svako u plesu unosi „nešto svoje“.

  1. Pre par godina si sa svojom školom predstavio Srbiju na svetskom prvenstvu u Minhenu i osvojio prvo mesto, da li ste očekivali takav uspeh i kakvo iskustvo vam je donelo to takmičenje?

Tako je, tačnije u Martu 2010. godine sam sa svojom školom „Havana Belgrado“ osvojio prvo mesto u kategoriji – Rueda de Casino, gde su pored nas učestvovale ekipe iz zemalja širom sveta. To je bilo naše prvo predstavljanje Srbije u tom sastavu i spremali smo se nekoliko meseci za takmicenje. Iskreno, nismo očekivali da ćemo osvojiti jer smo se takmičili protiv prošlogodišnjih šampiona Švajcaraca. To takmičenje je predstavilo Srbiju i pozicioniralo je na vrlo visoko mesto na svetskoj sceni, jer do tada, mnogi nisu znali ni da je imamo :). Nakon toga su usledili pozivi za razne festivale širom Evrope, držali smo seminare, nastupali i nastavili da predstavljamo školu i našu zemlju najbolje što smo mogli i škola „Havana Belgrado“ i dalje uspešno nastavlja tu tradiciju. Ubrzo nakon Minhena smo počeli i sa organizacijom našeg festivala kubanske muzike i plesa „Havana en Belgrado“ koji je postao jedan od najposećenijih evropskih festivala i koji svake godine okuplja sve veći broj ljudi. Ove godine u Novembru će biti šesto po redu.

  1. Da li imaš stalnu plesnu parnerku ili to kod salse nije važno, i može da pleše svako sa svakim?

Salsa je društveni ples i to bi značilo da je jedina poenta celog plesa druženje i uživanje u tome. U tom maniru je salsa i nastala a kasnije tek se pojavio i takmičarski aspekt. Vrlo je poželjno da nemate stalnu partnerku u Salsi jer vas to ograničava u vašem plesnom razvoju. Svako od nas pleše različito i ako naučiš da dobro plešeš sa raznim partnerkama, to si bolji plesač.

  1. Šta misliš o činjenici da se sve više muškaraca “usuđuje” da pleše salsu?

Reći ću samo KONAČNO, jer je ovo Balkan gde si, da kažemo „nemuževan“ ako plešeš, što naravno nema veze s vezom, pitajte devojke :). Ranije je to bio veliki problem i znam kako sam ja izgledao u očima mojih drugara kada sam kretao u svet plesa. Salsa je dodatno pogodna za muškarce jer nema one velike ekspresivne elemente na koje smo navikli da gledamo kod muškaraca u sportskim plesovima. I nema šljokica 🙂 Ona je ulični ples i kao što sam već rekao, namenjena je uživanju.

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Obala reke, rani jutarnji časovi.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Sa stanovišta plesača, svaka muzika je za ples. 🙂

  1. Da li svi mogu da plešu i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Apsolutno svi. Ono što treba da urade je da pronadju ples po svom temperamentu. Nije sve za svakoga. I naravno, moraju da se oslobode stega koje nam okolina nameće.

13. Čime se još baviš pored plesa?

Kada sam „otkrio“ Salsu, shvatio sam koliko je dobro spojiti ples i borilačke veštine u jedno i ta ideja je kasnije kulminirala u to da krenem sa Capoeira-om. Capoeira je poreklom iz Brazila i ima svoju filozofiju, kulturu i tradiciju. Takodje, kao i Salsa, ti daje osećaj slobode izražavanja sebe, samo u drugačijoj formi, izuzetno je zahtevna ali i zabavna.

  14. Inspiriši nas u tri reči!

Igraj, voli, uči.