admin

Besna pesma

Htela sam da ti napišem pesmu
ali nisam sigurna da umem i znam
i ima baš mnogo tih reči, a ja bez teksta
pa samo u krug abecediram.

Možda bih ti napisala pesmu,
al’ nijedna reč nije baš ona prava,
jer kad mislim o tebi razmišljam šta ću da zviždim,
i samo mislim kako je zelena trava

Možda bih ti napisala pesmu,
da smem šta sve hoću da kažem,
ali znam da ću lepo da upakujem,
a u pesmi nije lepo da lažem.

Nisam ti napisala pesmu,
ni stih ni strofu i to me jede,
a najgluplje od svega je razlog
ne mogu da je napišem bez tebe.

 

Ples – umetnost koja krši pravila

Jedan od uzora mu je bio Bruce Lee koji je pored borilačkih veština bio prvak Kine 1958. godine u cha cha kategoriji. I uvek mu je dobro „zvučalo“ da spoji ta dva. Ako i dalje mislite da je ovo Balkan gde si, da kažemo „nemuževan“ ako plešeš, što više nema veze s vezom, kaže da pitate devojke, kojih je kod njega u plesnoj školi sve više, i kako smo čuli samo nastavljaju da dolaze. 2010 godine pozicionirao se na svetskoj plesnoj sceni, pobedom na svetskom plesnom takmičenju u Minhenu, i dalje nastavlja krupnim koracima napred. On je Bojan Đumić, naše lice inspiracije.

 

  1. Kako je izbor pao baš na ples i zašto baš salsa?

Pre svega, od malena se bavim borilačkim veštinama, najviše sam bio u karateu i ples je bio neka uzbudljiva novotarija koju sam želeo da probam kao kontrast onome što sam radio. Jedan od uzora je bio Bruce Lee koji je pored borilačkih veština bio prvak Kine 1958. godine u cha cha kategoriji. I uvek mi je dobro „zvučalo“ da spojim ta dva, za mene u tom trenutku, nespojiva. Medjutim, uvek sam nalazio neki izgovor da ne krenem, sve do momenta kad sam se vratio sa služenja vojnog roka 2006. kada sam definitivno odlučio da nešto moram da uradim po tom pitanju. Krenuo sam na latino I standardne plesove u plesnoj školi Art of Dance, i u tom trenutku nisam znao ni da postoji salsa. Glavni instruktor Bole je jednom prilikom ušao u salu i rekao da se otvara nova grupa salsa plesa i naravno da sam otišao da vidim šta je to 🙂 . Bukvalno, da sad ne zvuči kao neka izlizana fraza, to jeste bila ljubav na prvi korak, zavoleo sam je instant odmah jer je nekako bila najprirodnija i najpribližnija mom karakteru.

  1. Šta si pomislio kad si prvi put odlučio da počneš da se baviš plesom?

Pomislio sam: a zašto da ne probam, možda mi bude išlo. Evo 10 godina kasnije, izgleda da i dalje ide

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Ako pričamo o Salsi, za nju ne možemo reći da ima aspekt klasike već tradicije. Kubanska Salsa je sklop tradicionalnih kubanskih i afričkih plesova i njihove kulture, i da bi je razumeo moraš da poznaješ te aspekte i naučiš bar osnove. Sa tim znanjem prelaziš na savremeni deo koji je za mnoge  zanimljiviji jer se danas Salsa meša sa raznim modernim plesovima: hip hop, brake dance… Ali se uvek vraćam na osnovu i poučen iskustvom iz borilačkih veština, osnova je sve. Usavršavanjem osnove usavršavaš i sve ostale elemente, o čemu god da se radi. Osnovni korak je prvo što ćeš naučiti i poslednje što ćeš savladati.

  1. Da li je i kako ples uticao na razvoj tvoje ličnosti i koliko te je definisao?

Ples je mnogo uticao na razvoj mojih socijalnih veština, u odnosu i komunikaciji sa ljudima. Jednostavno me je oslobodio. Retko ko mi veruje da sam ranije bio jako stidljiv i povučen. Te granice, recimo, ples jednostavno obriše. Sa druge strane, ples dozvoljava da iskažeš sebe, da budeš ono što jesi na tom podijumu, sa tom partnerkom ili čak, da budeš sve što poželiš. Odluka je na tebi.

  1. Da li postoji unapred osmišljenja koreografija ili postoje koraci koje kasnije sami uklapate u ples?

U Salsi se uče koraci u liniji, a kasnije se uče figure u parovima. U oba slučaja svaki od tih koraka ili figura možete rastaviti I sklopiti sa nekim drugim I napraviti nešto novo. To je prednost Salse, potpuno je slobodna I otvorena za sve novotarije I mogućnosti ima neograničeno. Postoji moment kada se prave koreografije u grupnim formacijama koje se zovu Rueda (pun naziv Rueda de Casino – Točak Kazina) I one se uglavnom koriste za takmičenja.

  1. Da li si imao, i ko su bili tvoji uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Generalno smatram da od svega što radiš, treba da napraviš umetnost. Znači da radiš to nešto od srca i da usavršiš do maksimuma. Oduševljen sam ljudima koji to uspevaju, o čemu god da se radi, bilo da je u pitanju ples, sport, borilačke veštine, nauka, pravo… Pikaso je rekao: „Nauči pravila kao profesionalac, tako da možeš da ih kršiš kao umetnik“, i ja se apsolutno slažem sa tim jer prava umetnost nastaje tek kada prekršiš neka pravila. Što se plesa tiče, učio sam od raznih kubanskih instruktora i svaki sa sobom nosi neku drugu filozofiju, energiju i temperament. Tvoje je da biraš one koji ti najviše prijaju i od kojih najviše stvari pokupiš a od toga stvaraš neki svoj stil, ono po čemu ćeš ti biti prepoznatljiv. Kada pogledate Salsa podijum, videćete da, iako svi više manje uče iste stvari, svi igraju različito jer svako u plesu unosi „nešto svoje“.

  1. Pre par godina si sa svojom školom predstavio Srbiju na svetskom prvenstvu u Minhenu i osvojio prvo mesto, da li ste očekivali takav uspeh i kakvo iskustvo vam je donelo to takmičenje?

Tako je, tačnije u Martu 2010. godine sam sa svojom školom „Havana Belgrado“ osvojio prvo mesto u kategoriji – Rueda de Casino, gde su pored nas učestvovale ekipe iz zemalja širom sveta. To je bilo naše prvo predstavljanje Srbije u tom sastavu i spremali smo se nekoliko meseci za takmicenje. Iskreno, nismo očekivali da ćemo osvojiti jer smo se takmičili protiv prošlogodišnjih šampiona Švajcaraca. To takmičenje je predstavilo Srbiju i pozicioniralo je na vrlo visoko mesto na svetskoj sceni, jer do tada, mnogi nisu znali ni da je imamo :). Nakon toga su usledili pozivi za razne festivale širom Evrope, držali smo seminare, nastupali i nastavili da predstavljamo školu i našu zemlju najbolje što smo mogli i škola „Havana Belgrado“ i dalje uspešno nastavlja tu tradiciju. Ubrzo nakon Minhena smo počeli i sa organizacijom našeg festivala kubanske muzike i plesa „Havana en Belgrado“ koji je postao jedan od najposećenijih evropskih festivala i koji svake godine okuplja sve veći broj ljudi. Ove godine u Novembru će biti šesto po redu.

  1. Da li imaš stalnu plesnu parnerku ili to kod salse nije važno, i može da pleše svako sa svakim?

Salsa je društveni ples i to bi značilo da je jedina poenta celog plesa druženje i uživanje u tome. U tom maniru je salsa i nastala a kasnije tek se pojavio i takmičarski aspekt. Vrlo je poželjno da nemate stalnu partnerku u Salsi jer vas to ograničava u vašem plesnom razvoju. Svako od nas pleše različito i ako naučiš da dobro plešeš sa raznim partnerkama, to si bolji plesač.

  1. Šta misliš o činjenici da se sve više muškaraca “usuđuje” da pleše salsu?

Reći ću samo KONAČNO, jer je ovo Balkan gde si, da kažemo „nemuževan“ ako plešeš, što naravno nema veze s vezom, pitajte devojke :). Ranije je to bio veliki problem i znam kako sam ja izgledao u očima mojih drugara kada sam kretao u svet plesa. Salsa je dodatno pogodna za muškarce jer nema one velike ekspresivne elemente na koje smo navikli da gledamo kod muškaraca u sportskim plesovima. I nema šljokica 🙂 Ona je ulični ples i kao što sam već rekao, namenjena je uživanju.

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Obala reke, rani jutarnji časovi.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Sa stanovišta plesača, svaka muzika je za ples. 🙂

  1. Da li svi mogu da plešu i šta je potrebno da se odluče na taj korak?

Apsolutno svi. Ono što treba da urade je da pronadju ples po svom temperamentu. Nije sve za svakoga. I naravno, moraju da se oslobode stega koje nam okolina nameće.

13. Čime se još baviš pored plesa?

Kada sam „otkrio“ Salsu, shvatio sam koliko je dobro spojiti ples i borilačke veštine u jedno i ta ideja je kasnije kulminirala u to da krenem sa Capoeira-om. Capoeira je poreklom iz Brazila i ima svoju filozofiju, kulturu i tradiciju. Takodje, kao i Salsa, ti daje osećaj slobode izražavanja sebe, samo u drugačijoj formi, izuzetno je zahtevna ali i zabavna.

  14. Inspiriši nas u tri reči!

Igraj, voli, uči.

Oseti, oslobodi se, igraj!

One su mlade, lepe, talentovane i ne drži ih mesto! One su slobodnog duha i svaki njihov sledeći korak je drugačiji i uz drugačiju muziku. Sonja Veljanovski i Bojana Aničić vas vode kroz svoju pelsnu priču, sa željom da ćete i sami biti inspirisani da zaplešete, jer kako kažu: – Ples je za sve i za svakoga bez obzira na uzrast…

Ko su FREE SPIRIT DANCE GROUP, kako ste se skupile i rešile da zaplešete ovu priču?

S&B:  Free sprit se gradio jako dugo…Bilo je potrebno dosta vremena da se mi medju sobom povežemo na jedan prirodan, organski način, da se spoje umovi koji su slobodni, široki, neustrašivi i spremni za stil života jednog plesača i umetnika…Nas dve se poznajemo jako dugo i radimo zajedno već 15 godina…Od samog početka naše vizije, osećaji i naše shvatanje pokreta i muzike bili su na istoj talasnoj dužini, tako da zaista verujemo da nas je ples spojio i otvorio jedan novi svet..

 Kako ste se pored svega odlučile da je ples ono bez čega ne možete?

S&B: To nije odluka koju donosite racionalno…To se dešava u vama, bar se u nama tako desilo…U jednom trenutku prosto shvatite da se vi već duboko nalazite u toj priči i da ni sami ne znate tačan momenat kada je sve počelo jer je za nas da igramo, smišljamo i osmišljamo najprirodnija stvar…

 

Za koje sve stilove plesa ste se opredelili i imate li omiljeni među njima?

Sonja: Mnoge stilove smo prošle…sonja 2

Bojana: Za mnoge smo imale sreću da učimo od najboljih i ti susreti sa velikim imenima iz sveta plesa su značajno uticali na nas…

Sonja: Ono što nas svakako najviše inspiriše jesu afrički plesovi i dancehall-jamajčanski ples, ali i razni ulični stilovi…

Bojana: Mi smo free spirit, kako da se opredelimo za omiljeni? 🙂bojana 1

 

Čemu dajete prednost, klasici ili savremenom plesu?

S&B: Bez klasike se ne može…Ne morate se baviti baletom ili ga čak ni voleti, ali ga morate donekle poznavati…Osnove klasičnog baleta su osnova svakog igrača bez obzira na stil koji njemu ili njoj najviše leži… Savremeni plesni stilovi su svakako nama bliži i njima se bavimo tako da im u tom smislu dajemo prednost..

Ko smišlja koreografiju, ko kostime, a ko bira muziku?

Sonja: Mi, mi i mi… 🙂

Bojana: Inspiracija dolazi sa različitih strana.. od muzike, iz svakodnevnog života, iz ličnih osećanja, snova…

Sonja: Kostim na kraju sve to dopuni i zaokruži u jednu celinu..

bojana 2

 

Gde sve nastupate i postoje li neki nastupi kojima ste “pomerili granice”?

S&B:  Za nas je svaki nastup pomeranje ličnih granica.. Svaki je drugačiji i svaki nosi svoj jedinstveni pečat…Trudimo se da se ne ponavljamo već da svaki performans bude priča za sebe.

 

Koliko je ples važan za razvoj ličnosti?

Bojana: O tome bismo mogle jako dugo da pričamo…Ples jako puno doprinosi razvojiu ličnosti jer vas on otvara, ispunjava i prožima pozitivnom energijom..

Sonja: Druženja, nastupi i neopisivi raspon emocija koje doživite kroz ples su neprocenjivi i naravno da pomenemo onaj čuveni hormon sreće koji nam ubrzano radi kad god đuskamo..

Bojana: Pogrešan je stav “to nije za mene”, “imam dve leve noge”, “blam” i ostalo…ples je za sve i za svakoga bez obzira na uzrast..

Sonja: To je nešto prirodno što postoji u nama..

 Šta je vas lično ples naučio?

Sonja: Naučio nas je da nema granica.. da nema odustajanja i padanja.. ples je istinska ljubav i mi se trudimo da je širimo..

Bojana: Naučio nas je da ne postoje prepreke već samo izazovi, da se sve moze i da je naš duh zaista slobodan da sledi naše snove..

Da li više volite unepred osmišljenu koreografiju ili slobodu pokreta?

S&B:  I jedno i drugo ima svojevrsnu čar…Sloboda pokreta je upravo to, sloboda…Sloboda da se krećete uz muziku bez plana i cilja i tada zaista vidimo igrača kao jedinku i na koji način plovi kroz muziku i pokret…Sa druge strane i koreografija je sloboda da planski i idejno prenesete neku emociju, stav ili ideju..sonja

 

Ko su po vama plesači koji su zauvek zadali “domaći zadatak”?

S&B: Ima ih zaista mnogo.. Neki su nas inspirisali da počnemo, a neki nas inspirišu da istrajemo: Marta Graham, Mikhail Baryshnikov, Katherine Dunham, Gene Kelly, Fred&Ginger, Gregory Hines, Michael Jackson, Misty Copeland, Mia Michaes, Laure Courtellemnot……

 

Koliko je plesna scena razvijena kod nas i da li se podržavate međusobno?

S&B:  Plesna scena danas je svakako razvijenija i raznovrsnija nego kada smo mi počinjale…Ima jako puno talentovanih igrača i koreografa koji doprinose toj divnoj raznovrsnosti, ali nažalost ujedinjenje ne postoji…Naravno da postoji međusobna podrška, ali je plesna scena i dalje u jednoj vrsti mraka jer još uvek ne postoji dovoljno prilika da svi zasijaju…Svakako je borba za svakog od nas da se nađemo na toj sceni..

 

Inspiriši me u tri reči?

Bojana: Oseti, oslobodi se, igraj!

Sonja: Oseti, oslobodi se, igraj!

 

fotografije: https://www.facebook.com/RuzicaMilovanovicPhotography, i fotografije preuzete sa FB stranice Free Spirit Dance Group https://www.facebook.com/profile.php?id=100008513026236

Golden hour

Sedim duboko zavučen u mrak, sam za stolom. Dobio sam da pijem. Kasno popodne je, skoro predveče, 18:49. Još uvek sija sunce. U prostoriji u kojoj sedim, sam sam. Pravo ispred mene su vrata kroz koja gledam šta se dešava napolju. Prostorija u kojoj sedim sastavni je deo kafane, muzika je glasna. Napolju se dešava sledeće.

Viljuškar u daljini podiže žutu metalnu sobu na kućicu od cigala. Dećak prolazi preko livade sa mladim haskijem na povocu. Vidim dve umetnice, jedna je niska i crna, druga je visoka i plava. Crnu poznajem a za  plavu znam ko je. Crna odlazi po piće, prolazi pored mene, pozdravimo se i nestaju mi iz vidokruga. Dva muškarca stoje na livadi, pored velike ljuljaške. Visokog poznajem, on je glavni ovde. Razgovaraju, pokazuju rukama u različitim pravcima. Odlaze. Nestalo je struje. Nema više muzike. Bilo je dobro s muzikom, ali nije loše ni ovako. Jedan dečak koji liči na mene kad sam bio mali, ulazi u prostoriju u kojoj sedim, ide pravo prema meni, evo stao je ispred bine na kojoj je sto za kojim sedim i pišem, i gleda me. Gledam i ja njega. Pita me – Šta radiš? – Kažem – Pišem. – Pita me šta pišem, kažem mu da opisujem sve što vidim, pa i njega. On se okrene i istrči napolje, sedne na ljuljašku i počne da se ljulja. Mali beli pas zamalo da uđe u kafanu, ali u poslednjem trenutku ne uđe.

Na vrata ulazi Argon, zgodan tip u odličnoj radnoj uniformi, sedne pored mene i pije pivo. Razgovaramo. On i ja se poznajemo kratko, ali smo se prilično ispričali, i neke važne stvari uradili zajedno, tako da smo možda i prijatelji. Ćutimo i pijemo, pa on ode da radi.

Tačno je 19:32 i svetlo se napolju menja. Svemir najavljuje zalazak sunca na našoj hemisferi, i ljudi reaguju instiktivno. Poslovi se privode kraju za danas, roditelji skupljaju decu, psi se drugačije ponašaju. Mislim na Nemanju, mog druga, koji napolju fotografiše nešto, znam da će mu prijati ovo svetlo. Došla je struja, bolje vidim tastaturu.

Onaj mali što liči na mene utrčava, naglo se zaustavlja ispred mog stola i pita me da li i dalje pišem. Kažem mu da pišem. Pita me dokle mislim da pišem. I ja mu onda kažem nešto što znam da je možda previše za njega, ali opet, otkud ja znam šta je za koga previše. Kažem mu istinu – Pisaću dok se nešto bude dešavalo oko mene.

Igrajte, igrajte, igrajte

Igra od svoje pete godine, završila je baletsku školu (Lujo Davičo), pored baletske završila je i Gimnaziju, a onda je usledio i fakultet. Želja joj je bila da to nikada ne bude ‘samo’ balet već i neka, za naše uslove ozbiljnija profesija.
Kaže da je još uvek  u toj tački gde balansira i sa baletom i sa fakultetom, usput uči francuski i istrči poneki maraton. Fotka iz razonode, radi jogu, a kad ne vozi bajs, drnda mačku i šeta psa. Generalno se trudi da se bavi svim mogućim stvarima koje je zanimaju, a mi mislimo da upravo to čini toliko posebnom. Ona je Marta Šumonja Ćirić, balerina, naše lice inspiracije.

  1. Kako je izbor pao baš na balet?

Htela sam da hodam na prstima. Delovalo je baš super na TVu, i onda sam probala i shvatila da je i dalje super.13147352_1175184509193539_8613902450117289078_o

  1. Čemu daješ prednost, klasici ili savremenom plesu?

Da bi pokret bio savremen, mislim da igrač mora prvo da savlada neke utvrđene okvire i forme koje daje klasičan balet. Ipak, i kao igrač i kao posmatrač, smatram da je savremena igra interesantnija upravo zbog slobode pokreta koju pruža. 

  1. Šta si pomislila kad si prvi put videla baletske patike?

„Predivno.“12232813_1067727969939194_1275081301585807784_o

  1. Da li je i kako balet uticao na razvoj tvoje ličnosti i da li te je kasnije definisao?

Ubrzo nakon što sam napravila prve korake naučila sam i prve baletske korake, tako da je balet deo mog života zaista ‘od malih nogu’. Najranija sećanja koja imam u vezi su upravo sa baletom – baletski štap mi je previsok, gomila dece jurca oko mene, žuti triko me žulja osim što je već morao da bude žut, učiteljica uporno ponavlja kako treba da držimo palac i srednji prst zajedno iako nikad nisam videla balerinu da to tako radi. Tek kasnije sam shvatila da je to sa prstima samo način da nas nauče kako ćemo kada ‘porastemo u velike balerine’ držati šaku.
Nikada nisam naučila da nosim puštenu kosu. Uvek su bile punđe. I dan-danas mi smeta kosa preko lica. S druge strane, mislim da sam naučila šta znači posvećenost, kako je kada nešto radiš isključivo iz ljubavi. Naučila sam kakve sve emocije igra može da izazove u meni, kao i kakve emocije igrač može da izazove u publici.
Kada ste na sceni, potpuno ste sami naspram hiljada očiju koje gledaju u vas, i između je samo muzika. To je strašan osećaj. Negde između neopisive sreće što su te oči uprte baš u vas, i panike da ćete ih ubiti od dosade onim što će videti.12232919_1062421760469815_8616487896436845685_o

Nakon godina i godina igre, vise nije mozak taj koji pamti pokret, već telo. Pokret kao vid komunikacije – mislim da je to najbitnije čemu me je balet naučio. 

  1. Publici, sa strane posmatrača, kada igraš na špic patikama deluje lako i jednostavno, kakav je osećaj nositi ih?

Magičan. Ma koliko žuljao taj gips i taj karton i poneki ekser, igrati na vrhovima prstiju nikada nije prestalo da mi bude magično.12144905_1914299218794422_210771643063678396_n

  1. Da li si imala, i ko su bili tvoji uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

Umetnost je individualnost, pa nekako nikada nisam htela da budem kao neko drugi. Sam pojam ‘balerine’ je nešto što me je oduvek vodilo i inspirisalo, i tu bih prednost dala Silvi Gilem, kao i francuskim balerinama uopšte.

  1. Skoro si uradila set fotografija sa fotografom Danielom Girizdom, Stavrom, inspirisane plesom, kako je došlo do ove saradnje I odakle ideja za ove fotografije?

Stavro i ja se znamo godinama i oboje smo zaljubljenici u balet i u fotografiju. Ja malo više u balet, a on malo više u fotografiju. Hteli smo da napravimo spoj ta dva, gde bismo balet ubacili u netipično, urbano okruženje. I dalje smo u pokušaju da tu ideju i ostvarimo.stavro

  1. Balet se doživljava kao jedan od najelegantnijih plesova, a u stvari koliko je to mukotrpan rad?

Biti dobar u bilo čemu zahteva mukotrpan rad, pa nije drugačije ni sa baletom. Više sati vežbanja svakog dana, pa tako godinama. Međutim, u nekom trenutku prestane da bude mukotrpno i postane isključivo uživanje. 

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?

Leto. Nije važno gde, samo dok je sunca, vrućine i letnjih pljuskova. 

  1. Take a book – preporuka knjige?

Selindžer nije mnogo pisao, ali sve što jeste napisao smatram odličnim.

S druge strane, Egziperijev ‘Mali princ’ je knjiga koju sam dobila za upis u prvi razred baletske škole, sa posvetom da me i on, kao i prva pozicija, prate kroz ceo život. Ta knjiga je moja preporuka za svakoga, u svakom trenutku. Lisica za kućnog ljubimca takođe.

  1. Muzika uz koju ne možeš da ne zaplešeš?

Ih, pa svaka muzika je poziv na igru.860896_536347936410536_706533755_o

  1. Inspiriši nas u tri reči!
    Igrajte, igrajte, igrajte.

 

photo credits: stavrography (https://www.facebook.com/stavrography/?fref=ts), Nikola Petrović, Nevena Stamenković

Play lista

Postoje te neke svačije pesme za koje me briga što su svačije, jer su nekim danima samo moje. Recimo Dylanova “Knocking on the heavens door “. 29. decembra, 1998. godine, bio je sneg i bilo je hladno u tom jednom malom planinskom mestu u jugoistočnoj Srbiji.
Pio se čaj od jabuke i jela kajgana za doručak, i mnogo se smejalo. I ova pesma je treća na A strani te jedne kasete, koja se redom prenosila iz ruke u ruku, i presnimavala na matorom „Roadstar“ dvokasetašu, čiji redosled pesama i dan danas znam napamet. Možda zato što je kaseta pripadala jednom momku iz sobe neki broj na drugom spratu hotela u kom sam je slušala dan noć.

Recimo “November hits us hard” benda – On Tour. Jer je prešla sa mnom put od nekih 1000 i više kilometara, po najdubljem snegu, po najoštrijem vetru i po onom suncu koje te ne prži, nego ti prodire do kostiju. Jer mi je Novembar užasno važan mesec. Jer je to pesma kojom sam podvukla jednu godinu, kad sam shvatila da sve što ti je potrebno na kraju zaista stane u jedan kofer. I kad sam shvatila da je moj o.k. Mogu da ga nosim sama, i nije mi težak. I kad su me na granici pitali: – Imate samo tu jednu torbu da prijavite?
Sa osmehom sam rekla – Da. Ne vučem više ništa što je teško.

I da znate, ako vas neko ikada bude pitao nešto o meni, Novembar mi zvuči kao zvuk harmonike kroz maglu. Zvuči mi kao Tom Waits. Tako da tu može da se doda i njegova “Jersey girl”. Jer Alice može da bude svaka, ali ne može svaka da bude sa severa. Sever je rezervisan za zvezde vodilje, a prema njima se svi kompasi ravnaju.

Pesma “Tide” Lovely Quince, jer kad odeš na koncert na kome zapamtiš i ne možeš da izbaciš iz glave glas onoga ko je svirao pre benda koji si došao da slušaš, je koncert kakav ja volim da bude.

Cave-vova “Into my arms”, jer upetljam se tako u neku pesmu i ne znam da se otpetljam i izađem.

Buena Vista social club “Chan Chan” jer miriše na more i jer je muzika je uvek bila najbrži način da odeš kad god poželiš gde poželiš.

Još jedna pesma benda On Tour “Fire Darlin’ ”. Znate ono plutanje na površini vodi sa raširenim rukama, kad se toliko oduzmeš i umrtviš mozak da ne osećaš ni da ti voda ulazi u uši. To je to.

Idoli “Samo me gledaj i budi tu…” Jer sam jednom sedela za jednim šankom u jednoj kafani koje više nema, u ekipi koja se verovatno više nikada kao takva neće spojiti, jer nekih više nema, a nema ni te kafane i rekla da mi je ovo njihova najdraža pesma. Dobila sam priču o njoj, ali to je neka druga priča. I isto tako jer je išla na radiju jedne zimske noći, i zaglavljena u snegu zbog saobraćajne nesreće, uz nju sam mislila na nekog dok sam satima sedela u autobusu negde blizu granice sa Bosnom.

Gogol Bordelo “Sun is on my side”. Prelazak preko jednog mosta u jednom gradu, dok je sunce zalazilo. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala i to mi je bio najveći problem. Nerviralo me što sam na mostu dok duva vetar. Sve me je nerviralo.
A onda je naišao taj poslednji sunčani talas, taj zlatni sat, kako ljudi vole da ga zovu jer se svemu mora dati naziv, i pao na taj grad na brdu ispred mene. Stajala sam na tom mostu. Mislila sam da nisam bila sama, ali sam tek posle shvatila da itekako jesam. Duvao je vetar. Brod je prolazio ispod tog mosta, i nadletali su me galebovi. Podigla sam glavu uprkos tom vetru i grad mi se nasmejao.U glavi sam čula ovu pesmu. Ova pesma je Istanbul.

…“ Tr tr tr tr tr tr tr tr Trubu. Kupit ću si trubu. I k k k k k k Kubu. Otići na Kubu“,  glasom Darka Rundeka. Jer sparna subota je. I vazduh se oseća na ribu i mešavinu benzina i ulja motora čamaca. I preplanuli matorci sa belim mornarskim platnenim kapama stoje na doku i istovaruju ulov. I crno pivo. I razgovori sa ćaletom preko kariranog stolnjaka na šlepu o tome kako je krajem ’50tih otkrio rokenrol i odlepio za Pol Enkom. I razgovori o moru. I samo razgovori. I u glavi ta melodija.

Florence “Never let me go”. Možda jer bih njen glas opisala kao osećaj da stojiš na litici i duva onaj jak vetar koji ti se razbija o telo dok mu se isto opire. I ispod je okean koji besni jer ga vetar uznemiruje a on ne može ništa protiv toga jer je to jače od njega. I kapljice ti se lepe za kosu i odeću i razliva ti se voda po licu toliko da u jednom trenutku nisi sigurna da li je to od okeana ili su suze. I baš tad kad nisi siguran prirodno dođe ta potreba da raširiš ruke na tom vetru kao da letiš i da pustiš ruke da lebde i da se ne opireš vetru.I da pustiš glas – vrisak ili smeh, na tebi je. Da pustiš glas jer si slobodan.

A onda da skočiš u okean.

Arteha i kao nešto sam pametno htela, a onda je ona kriknula iz dna duše “ …I was born down the river“ iz pesme „Change is gonna come“, i posle nisam više sigurna da je ovo moje važno

I Bajagina „Na vrhovima prstiju“, jer najljubavnije nešto da ti neko napiše je kako si mu vrhovima prstiju stala na srce. Na vrhovima prstiju stoje balerine, a one su nežne.

Ima taj neki film gde se njih dvoje zaljubljuju jedan u drugog ali kao prave se da ne, i onda jednu noć zavaljeni u noći i zagrljeni sede na klupi na krovu i ona njemu pokazuje osvetljeni prozor preko puta tog krova i kaže: pet do ponoć je. On je pita kako zna, a onda mu ona ispriča kako tu živi čovek koji svaku noć u pet do ponoć pusti na gramofonu muziku iz filma „Doručak kod Tifanija“ i to pesmu „Moon river“, sedne u fotelju, odsluša, potom ugasi svetlo i ode na spavanje. Evo “La vie en rose”, dok je na sav glas trubi Louis Armstrong je pesma koja se čuje kroz moj prozor.

I uvek  “Absolute Beginners”. Šta mislite zašto?

Jeste, zato što volim Bowie-a. Ma važi.

 

Znatiželjni buntovnik – Di Ujdi

Nina Cvijović, zaljubljenik u život, koja sa osmehom koji nosi može slobodno da kaže da je i život zaljubljen u nju. Završila je filološki fakultet odsek za španski jezik i hispansku kulturu i iza nje je njen prvi roman „Rimska priča“. 2015 godine kreativnost pobeđuje struku, i prvom samostalnom izložbom „Čajanka“ vraća se na street art scenu pod imenom Di Ujdi. Pročitajte kako nas je Nina inspiriasala i postala naše lice inspiracije

Tvoj prvi susret sa ovim vidom umetnosti -kako i kad si otkrila street art?

Velike prekretnice u životu dogode se uvek spontano. Sve je počelo pre gotovo deset godina. Tada sam bila učenica srednje Grafičke škole na odseku za grafički dizajn. Znatiželja i buntovnost najviše su obeležile taj period. Želela sam da otkrijem sebe i da se iskažem. Bila sam veoma kritična prema društvu i normama koje su mi izgledale kao nametnuti obrasci života i razmišljanja iz kojih je bilo neophodno izvući se i pronaći svoj put. Nesvesno sam tražila street art, a onda je on pronašao mene.

Di Ujdi 001

Zašto Di Ujdi?

Ujdi je zanimljiva kombinacija slova od koje je nastalo ime. Ako je nekada i nešto  značilo, vremenom se samo stopilo sa mnom i postalo moje drugo ime.

Odakle crpiš ideje i šta je inspiracija za tvoje radove?

Ideje i motivi šablona uvek su bili u skladu sa trenutnim interesovanjima. Najpre je to bila muzika. Sećam se jednog šablona karakterističnog za taj period gde sam ispod slike napisala: “Punk is not just a fashion statement”. Nakon toga više sam se okrenula uticajima vizuelne umetnosti. Bila sam očarana nadrealizmom i pop-art-om. Jedan od umetnika na koga sam se ugledala bio je i poznati belgijski slikar Rene Magrite, pa je usledio i šablon lule koji sam kombinovala sam siluetom ruke. Pored toga počela je sve više da me zanima književnost. Neke od šablona posvetila sam španskom pesniku Federiku Garsiji Lorki čije su pesme kasnije bile nadahnuće za još mnogo radova. Motivi koji su se smenjivali u radovima najviše su pratili moje odrastanje, istraživanje umetnosti i promišljanje sveta oko sebe. Veliku ulogu odigralo je i obrazovanje jer sam od Srednje škole za grafički dizajn pa do Filološkog fakulteta imala priliku da se posvetim i upoznam sa vizuelnom umetnošću i književnošću.

Postoji li motiv po kome si prepoznatljiva ili to zavisi od raspoloženja i trenutka?

Više mi se dopada da istražujem i isprobavam, ali kada sve sagledam, dosta radova posvetila sam ženskoj figuri i portretima.

Tvoj stil je veoma specifičan i prepoznatljiv, kako bi ga opisala?

Mislim da sam isuviše subjektivna u pogledu svog rada. To ću ostaviti posmatračima.

Place to be – Mesto u gradu na kome bi volela da ostaviš svoj potpis?

U poslednje vreme pažnju mi zaokupljaju krovovi zgrada, pomalo skriveni ali i vidljivi oku koje traga. Takva mesta su suptilni posmatrači celog grada. Savršeno mesto za jedan rad.

Da li ti se dopada činjenica da se sve više devojaka pojavljuje na street art sceni?

Veoma me raduje celokupno buđenje svesti i jednog i drugog pola. U svemu je potrebna ravnoteža. Street art je za deset godina, koliko sam uključena u ovu priču, doživeo veliki preobražaj i napredak. Neminovno je da se sve više devojaka oprobava u ovoj vrsti umetnosti.

Šta misliš o primeni street art-a na modne detalje, aksesoare, garderobu…I imaš li ti svoj omiljeni komad?

            Oduvek sam volela spajanje različitih umetnosti. To je i deo mog umetničkog izražavanja koje uključuje street art, književnost, a sada i modu. Promene su uvek poželjne. Street art je od nelegalne umetnosti ušao u galerije i postao opšte prihvaćen. Prenošenjem na garderobu, enterijer, nameštaj, pokazuje da je veliki centar nadahnuća. Trenutno osmišljam jedan takav komad, pa se nadam da će biti omiljen, i meni, a i drugima.

Pored svega baviš se i primenjenom umetnošću, prvenstveno modnim assesoarima, kako je to sve počelo?

Brend torbi i nakita DI U DI zaživeo je početkom ove godine. Sama ih dizajniram i šijem. Uspela sam da svoju ideju praktičnog ranca koji je jednostavan, minimalan i višefukncionalan pretvorim u gotov proizvod. Raduje me što sam pronašla još nešto u čemu uživam dok radim. Jedva čekam da u narednim kolekcijama ostvarim ideju spajanja street art-a i rančeva. Izgledaće kao mali nosivi zidovi.

Take a book (preporuka knjige za čitanje od tebe), i koliko ljudi zna da si napisala i objavla svoju knjigu “Rimska priča”?

Jedan od književnika koji su me očarali poslednjih godina jeste Žoze Saramago, portugalski pisac i nobelovac. Teško mi je da izdvojim samo jednu knjigu, ali od svih predivnih koje su namerno stigle do mojih ruku, Sedam sunaca i sedam mesečina, Slepilo, Smrt i njeni hirovi, poslednja koju sam pročitala, Sva imena, ostala mi je najbližem sećanju, tako da nju preporučujem. Volim njegovu fantastiku, lakoću sa kojom piše i način na koji čitaoca uvodi u sasvim novi svet koji je samo delićem sekunde iskliznuo iz stvarnosti. Bićete očarani!

Knjigu Rimska priča počela sam da pišem na drugoj godini fakulteta kao deo kursa kreativnog pisanja koji drži naš pisac fantastike Zoran Živković. U tom trenutku nisam ni zamišljala da će rukopis nakon malo više od dve godine biti uobličen i izdati. Književnost je pored vizuelnih umetnosti moja druga ljubav. Veoma mi se dopala igra stvaranja novog sveta u kome je pisac taj koji se poigrava sa junacima, vremenom, a i čitaocima. Pisanje se dosta razlikuje od crtanja, zahteva drugačije promišljanje. Kada je 2013. godine objavljena knjiga nisam mnogo pažnje posvetila promociji. Taj deo priče me je opterećivao i čini mi se da nisam uspela da sagledam kako bih to izvela. Na kraju, verujem da je Rimska priča stigla samo do onih ljudi koji me poznaju, a vole i da čitaju. Kao prvenac ova knjiga je moja velika škola pisanja kroz koju sam prošla, a i razumevanje celokupnog putovanja knjige od rukopisa do publike.

Da li više voliš da radiš četkicom ili sprejem?

Ako radim napolju više mi se dopada da radim sprejom, ali ako su je u pitanju pripremanje slike, opredeljujem se za četkicu.

Omiljeni grafit/mural ili poruka i zašto?

Ako bih izdvojila neki mural u Beogradu to bi zasigurno bio La Santa del Belgrado u Karađorđevoj ulici. Remedov stil crtanja mi se veoma dopada kao i ideja predstavljanja čuvarke grada u formi boginje koja u zagrljaju čuva sve simbole grada. Takođe, mesto blizu pristaništa savršeno je za ovaj mural.

Inspirishi nas u 3 reči?

Veruj u sebe.

Šta misliš odakle  popularizacija street art kulture odjednom?

Ne bih rekla da se to dogodilo odjednom. Street art je prešao veliki put da bi danas bio prihvaćen i željen, ali i dalje ne svuda i ne u potpunosti. Ono što je ključno za sve veću popularizaciju street art-a nalazi se u njegovoj suštini, u pozivu na promenu.

Ljudi koji su tebi inspiracija i neka tvoja poruka za kraj?

Najveće nadahnuće su mi ljudi koji su uspeli da pronađu svoj cilj i ostvare se, bilo u umetnosti ili nekom drugom polju. Verujte u sebe i svoje ideje.

Di Ujdi 002

 

Beograd

Bio sam bolestan, malo čuka, malo temperatura, malo me neka tuga uhvatila i preuzela. Nisam išao na posao, uglavnom sam bio kod kuće, izlazio sam kad nisam mogao da izdržim ili kad sam morao. Jednom sam izašao i kad nisam morao i kad sam mogao da izdržim. Otišao kod druga u studio, sedeli smo na stepenicama ispred i slušali muziku. Onda smo popili sve što smo imali, a bili smo gladni, pa smo poslali mene da s njegovom karticom dignem pare i da nam kupim nešto. Sve se to dešava u neposrednoj blizini Beograđanke, pa samim tim i SKC-a. Podigao sam pare, krenuo u supermarket da kupim pivo, viski, hleb i tri kilograma svinjskog vrata da ga stavimo u rernu.

Zamalo da uđem u prodavnicu kad sam čuo buku iz SKC-a. Bilo je kasno popodne, bila je tonska proba, setio sam se ko ima koncert te večeri u bašti, popeo sam se uz jedne stepenice, došao do žičane ograde i virio. Prštao je bas. Čuo se bubanj i glas. Virio sam u dobri Beograd i bilo mi je odlično.

Što se tiče moje bolesti i raspoloženja, setio sam se šta kaže moj znameniti prijatelj, poznat kao Teča –  Da nisam sad tako lepo raspoložen bio bih neviđeno nadrkan.

Što se tiče Beograda, setio sam se šta kaže moja mlada drugarica Una Vučenić – U Beogradu je tako lako, zaljubim se u svaki korak.

Moj život „akording“ to Bajaga

Znaš šta Bajaga, pre 20 godina si me zaje*ao na foru.

Ono tvoje „brdo za razmišljanje“, u mom slučaju, realno je planinski venac.

Možda su nekad neki i pomislili, ma s’ njom će biti lako, ona je iz Banata, ta brdo ni u najavi nije videla. S njom će sto posto nekako sve glatko da ide… ma važi. Čitala “ona” grčku mitologiju, više puta, a svi znamo za Sizifa i onaj njegov kamen. S tim što mene toliko zabavlja to što kamen stalno ide gore – dole, da ja to za razliku od Sizifa ne radim po kazni, nego što bi moja baba rekla “jer nemam pametnija posla”. Pritom, što sam starija ja svoj kamen sve manje guram, a sve više se spotičem o njega.

Moj kamen je analiza. Ne znam da li ste ikad razmišljali, ali ta se reč rimuje sa paraliza. Sa punim pravom.

Parališe sposobnost da shvatiš da je sve to za džabe.

I tim nekim danima kad se spotaknem i tresnem celom dužinom, da sve boli, ja pustim Bajagu. Moja neka teorija je da je Bajaga objasnio sve u životu.

O jutrima

“Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo.”

O ljubavi

“Nemoj da brineš, kad srce zna.”

O ćutanju

“…Dođi i ostani tu.“

O mestu među ljudima

“Nemoj nikad biti gore, jer svi gore i pregore“.

O stavu prema životu

“…Onda pesme drugi deo, da promenim ja bih hteo, jer ne volim depresivne krajeve.“

O stavovima i mišljenju

“…Psi laju na karavane, a karavani prolaze… “

O strahu

“…Hiljadu užasa i strahova u noći, hiljadu stvari o kojim ne želiš da pričaš
hiljadu onih o kojim nećes moći

O politici i stanju o državi.

“Ovo se teško, može nazvati život.“

O prošlosti.

“Za jedan dan desilo se trista, ova zemlja više nikad neće biti ista.“

O principu

“Samo kamenje oblik ne menja…”

O meni

“Ne znam da l’ je paranoja il’ eksperiment, u glavi mi diriguje ludi dirigent…”

O nama

“Pozovi me, kad ti trebam ja.”

I posle nek mi neko kaže, kao, Bajaga nije sve u životu objasnio, ma važi. Jok i nije.

Ubedio me da je život lep, protiv svih pravila i zakona. Bajaga je kriv za sve.

 

Stih na asfaltu, u slici

Dragana Barjaktarevićn nije htela da “Stih na asfaltu” bude još jedan preslikan sajt na istu temu. Htela je da liči na nju, a još više da liči na njih, na sve te ulične umetnike koji svako na svako na svoj način, beogradske ulice čine zanimljivijim, a ona da to pokazuje svetu.

Stih na asfaltu je blog o uličnoj umetnosti, na kome na jedan drugačiji način možete da se upoznate sa ovim vidom umetnosti i partite sve o njoj.

13227170_869000933226151_5380708088257696580_n

1. Kako je nastala ideja o street art blogu i zašto naziv „Stih na asfaltu“?

Ideja je nastajala pod uticajem raznih slučajnosti i namernosti sve dok nije postala stihnaasfaltu.rs. Prvobitna zamisao je bila da se blog zove uli.ca, ali neki kanadski koledž me preduhitrio. A onda sam čula pesmu „Stih na asfaltu“. I simetrija je bila jasna. Balašević još kaže u toj pesmi: „teško da bi drugi mogli rešiti taj hijeroglif, ali bi neko znao da sam tu“ i to bi mogla da bude fusnota na sam naziv. Razloga su dva. Zbog neretko komplikovanog rukopisa crtača i zbog mog prilično subjektivnog pristupa celoj priči.

2. Da li je ovo jedini street art blog kod nas?

Takav kakav jeste jedini je na svetu 🙂 Šalu na stranu, mislim da jeste jedini u formi priče kod nas, ali ima dosta ljudi koji budno prate scenu, fotkaju, pa kače na razne mreže. Jedan od najažurnijih je Walls of Belgrade na filckr-u.

3. Koji je najbolji način za predstavljanje ovakvog vida kulture?

Mislim da je najbolji način da ujedinjenim snagama, svako radeći ono u čemu je najbolji, doprinese vidljivosti ulične umetnosti i širenju poštovalaca takvog vida kulture.

4. Šta misliš o sceni koja se polako formira kod nas i koja postaje sve vidljivija i „jača“?

Naša scena je uvek bila jaka. Nesrazmerno uslovima u kojima su stvarali, pioniri scene su za svoje vreme bili pravi čarobnjaci. U poslednje vreme, posebno u proteklih pet meseci, zahvaljujući izložbama koje je organizovao kolektiv Street smart, ulična umetnost postala je i vidljivija. Čak i neko ko nije baš ništa o tome znao, mogao je mnogo da nauči.

5. Koliko je teško objasniti street art kulturu rečima?

Uopšte. Postoji izreka koja, po mom mišljenju, može dvosmerno da se čita: slika vredi hiljadu reči.

MEETING-OF-STYLES-MILAN

6. Na blogu su zastupljeni kako domaći tako i strani umetnici, kako dolaziš do njih i koliko su raspoloženi za saradnju?

Zastupljeni su oni umetnici čiji mi je rad posebno zanimljiv. I kako se do sad pokazalo, svi su bili super raspoloženi za priču. A takvi su im odgovori, pa skromno preporučujem: trk na blog 🙂

7. Da li postoji neko s kim bi volela da uradiš intervju/napišeš njegovu priču i ko je to?

Na celom svetu? Recimo, crtački i ljubavni duo Dabs & Myla. Zato što izgledaju kao produžetak veselog sveta koji crtaju, ona sa roze frizuricom, on vazda nasmejan od uveta do uveta. Ili Frau Isa iz Beča, ona slatka umetnica što crta retro murale i uspavljuje se brojeći likove iz Simpsonovih.

8. Kolika je po tebi važnost postojanja street art kulture, i da li je to samo lepa umetnost ili se iza toga krije neka dublja poruka?

To se pitanje ne postavlja nekome ko iz čiste ljubavi piše street art blog 🙂 A što se tiče estetike i filozofije, pa zavisi. Neko crta tek da bi dao oduška svom raspoloženju, neko da bi poslao u svet važnu poruku. A opet neko će proći pored oba ta zida i videti samo ono što on želi.

9. Da li ti se dopada činjenica da sve više devojaka uzima sprej u ruke? 🙂

Dopada mi se ideja. Nisam sigurna da li je činjenica. Čast izuzecima, ali čini mi se da su cure na našoj sceni, premda super talentovane, ipak još nedovoljno istrajne. Ovo je i samokritika 🙂 A devojkama koje su nedavno latile spreja, želim da postanu upola dobre kao Mad C…ili kao Margg!

Zui-Kalemegdan-2

10. Place to be – Mesto u gradu na koje treba obratiti pažnju, možda neki skriveni grafit/mural?

Zadnji zid OŠ „Lazar Savatić“ u Zemunu. Nije skriveno mesto, zapravo mislim da je to najveći mural u Beogradu, toliko veliki da može ceo dan da se stoji ispred njega i opet se ne uhvati svaki detalj.

11. Take a book (preporuka knjige za čitanje od tebe)

„Kradljivica knjiga“ od Markusa Zusaka, zato što sam svaku drugu rečenicu podvukla u mislima, da je zapamtim, pa je po potrebi izvučem.
I „Rimska priča“ od Di Ujdi, zato što je napisala jedna naša mlada ulična umetnica 🙂

12. Da li postoji neki plan da „Stih na asfaltu“ preraste u nešto više od bloga?

Plan je da preraste u Strofu na asfaltu 🙂