admin

Smeh je zarazan, širi zarazu

On je Igor Zlatić, u umetničkim krugovima poznatiji kao ZEZ LUNATIC. 1989 rođen u Užicu odrastao na Zlatiboru.
 Po zanimanju je diplomirani arhitekta enterijera, a po zvanju i u duši ulični umetnik. Planira da nastavi jos više da crta, jer je kako kaže tek na početku ove pustolovine. Nada se da će uspeti da  inspiriše neke mlade ljude da rade u životu ono što vole. Njegov moto je smeh je zarazan, širi zarazu 🙂 A evo šta je rekao za InspirishiMe.
  1. Tvoj prvi susret sa uličnom umetnošću – kako i kad si otkrio street art?

Prvi dodir sa uličnom umetnošću se desio prilično davno, kad sam bio klinac. Išao je preko vožnje skejta i otkrivanja brejkdeensa. Tada sam počeo da se tagiram što se dosta promenilo do sada.

 

  1. Prvi zid koji je “pao”?

Prvi zid je pao 2011. Sa mojim velikim prijateljem RageFreaksom, prilično ozbiljan rad, dan danas mi je zanimljiv.

  1. Zašto tag ZEZ LUNATIC, i šta se krije iza tvog potpisa?

Zez Lunatic je neka vrsta dvorske lude. Ustvari predstavlja  dvostruki pristup u izražaju i crtanju, jedan svetao i dopadljiv, drugi mračan i pomalo lud  🙂

11807759_745341022277861_4656808450627669992_o

  1. Po kom motivu te najviše prepoznaju? I imaš li svoj “zaštitni znak”?

Trudim se da se ne vezujem za jedan motiv ili figure, više volim da me ljudi prepoznaju po stilu.

 

  1. Odakle crpiš ideje i šta je inspiracija za tvoje radove?

Ideje crpim u svakodnevnom životu i ljudima koji me okružuju. S druge strane internet i istorija modern umetnosti.

 12006643_771363436342286_5949042897663999444_o

  1. Da li radovi nastaju na licu mesta, ili radiš pripremu i skice?

Više sam ziheraški tip, tako da ozbiljniji radovi obično imaju detaljnu pripremu. Ponekad čak i kolorit je unapred izdefinisan. Ali sa druge strane volim improvizaciju i mislim da bi bez nje bilo dosadno bilo šta raditi.

  1. Učestvuješ na ovogodišnjem festival street art-a “Revitalizacija” u Užicu, koja je tvoja uloga i kolika je važnost jednog takvog dešavanja?

Festival smo pokrenuli sa idejom da se jos vše zbližimo sa ljudima, da se družimo i pravimo nove akcije. Mislim da smo do sada uradili neke kvalitetne stvari koje ce inspirisati generacije iza nas. Za sada sam zadovoljan jer imam puno novih prijatelja.

  1. Šta misliš kako je došlo do sve veće popularizacije street art scene kod nas?

Misilim da su kod nas ljudi pokrenuli sami sebe, a samim tim napravili talas koji su ostali uzjahali.

  1. Da li ti se dopada činjenica da sve više devojaka uzima sprej u ruke? 🙂

Devojke sa sprejom moja dobitna kombinacija 🙂

  1. Place to be – Mesto u gradu na kome bi voleo da ostaviš svoj potpis?

Muzej Savremene Umetnosti, jer stoji prazan i propada, pa bi grafit ukazivao na stanje stvari malo više. Takođe volim ceo opus Ivana Antića, to mi je njegov omiljeni rad.

  1. Take a book (preporuka knjige za čitanje od tebe)

Definitivno Mouse – Art Spigelman. Kupiti devojci za rođendan knjigu/strip o holokaustu je zanimljiv potez. Obavezno štivo o životu (za mene).

  1. Omiljeni grafit/mural ili poruka i zašto?

Grafit „Džabe ste krečili“, jer ostavlja mesta za delovanje 🙂

  1. Inspirishi nas u 3 reči?

Crtaj svaki dan

  1. Tvoji neki uzori street art kulture, kako u inostranstvu tako i na našoj sceni?

Uzori postoje definitno. Pratim dosta ljudi i generalno me inspiriše kada neko ulaže puno truda u svoj rad. Ako treba izdvojim nekoga definitivno – Jean Michele Basquiat, Keith Haring, a od domaćih Linnch zbog ogromne posvećenosti, Rage Freaks kao drug i istraživac. Leaf Kid isključivo što je još mlad,  a već kida. Ima još mnogo dobrih autora, al’ to je vec posebna priča.

više ZEZ-ovih radova, možete videti na njegovoj FB stranici:
https://www.facebook.com/ZEZ-lunatic-130187813793188/?fref=photo

ili ovde https://www.flickr.com/photos/133410832@N08/

 

Nagrađeni ljubavni trud

Tog leta, pre trista godina, radio sam na građevini, pored Pejtona. U sedam ujutru je bila prozivka. Kad te šef prozove, vikneš ili – Kuvano! – ili – Suvo! U isto vreme daješ do znanja da si prisutan i šta ćeš da ručaš. U podne dolazi kombi s obrocima. Kuvano je pola hleba i pasulj ili tako nešto, i salata. Suvo je pola hleba, neka šunka, majonez i paradajz, na primer. Uvek bude dovoljno hrane, jer je posao težak, pa mora da bude.

Onda nas rasporede, pa idemo da radimo. Vuče se, tegli, prenosi, štemuje, čisti, sve što treba. Cirka se od rane zore, nose se plastične pljoske po džepovima, pričaju se vicevi, hvataju krivine, neko se pobije pa bude kažnjen ili dobije otkaz, neko ćuti i radi.

Kad dođe kombi sa hranom, većina jede u prizemlju, a neki i po terasama, ili već gde im je zgodno. Ja sam prvog dana ručao na terasi. Tip koji je sedeo pored mene, čijeg lica nikako više ne mogu da se setim, pokazao mi je glavom na ulicu ispod nas i rekao – Gledaj.

Ulicom je hodala devojka, mlada žena, visoka, vižljasta, odevena u moju bar šestomesečnu platu, lepa, s dugačkom žutom kosom, lebdela je po ulici. Dok je prolazila pored zgrade zviždali smo, dobacivali, u najvećoj meri pristojno, neki su i vrištali.

Tako je bilo svakog dana. Skoro uvek je prolazila u vreme našeg ručka, pa smo mogli da joj se posvetimo. Kad porani ili zakasni, uvek se nađe dovoljno nas po terasama da je ispratimo. Ona nikad nije pokazala da je svesna da postojimo, ali je ipak uporno prolazila tom ulicom.

Posle nekoliko nedelja, nas trojica smo odmah posle prozivke, dok smo svi još bili na okupu, počeli da lobiramo da se organizujemo, da ne divljamo stihijski dok ona prolazi, nego da je svi kao jedan ispratimo dugačkim aplauzom.  Prvih nekoliko dana nije išlo, zaborave se ljudi, ili ih ponese trenutak. Ali tog dana smo se uskladili. Niko glas nije pustio dok nije stupila na deo ulice tačno ispred naše zgrade, a onda je dobila aplauz, usklađeno i disciplinovano obožavanje od sirotinje iz šestospratnice u sivoj fazi.

Nije okrenula glavu, nije nas pogledala, ali se nasmejala, i to je sve što smo dobili, ali to je i sve što smo tražili.

Mravi

Jednog dana neću reći ne štrudli ili rezancima sa makom.

Poješću ih bez razmišljanja.  Jer u tom trenutku to tako hoću.

Nek mi se zaglavi sav taj mak u zubima, nek se uvuče u sve pukotine i proreze, i nek ispuni sve prolaze koje pronađe i uglavi se tamo.

Nek mi zubi budu puni maka. Nek drugima to izgleda smešno, ja ne moram da se smejem, i neće se videti.

Ako me neko pita, reći su jednostavno, da to nije mak, nego mravi, i da nosim mrave u zubima.

Reći ću da sam pokretni mravlji soiter budućnosti, i da je to veoma važna i ozbiljna stvar, i zato se ne smejem.

Daću im reči, a neću im reći ništa.

A to nije smešno.

Da daš reči, a ne kažeš ništa.

Kao ni kad ti se mak zaglavi u zubima.

Ptice sa ulice

Ona je mlada i talentovana Užičanka koja kad naiđe na zid, ne stane pred njim kao pred preprekom već uzme četkicu i oslika ga. Misli da inspiracija leži u tri reči – misli, razvijaj se, rasti, a najsrećnija je što se ljudi sve više udružuju oko lepih stvari i  što širina i diverzitet ideja i različitih pristupa najzad počinju dobijaju podršku javnosti koju odavno zaslužuju. Ona je Jana Danilović, stret artist i naše Lice inspiracije

  1. Tvoj prvi susret sa ovim vidom umetnosti – kako i kad si otkrila street art?

Sticajem okolnosti, Užice, grad u kome sam se rodila i odrasla je jedan od onih u kome murali zaista nisu retkost, tako da je mene mnogo, mnogo  pre nego što sam sam se i sama latila četke privlačilo gledanje u iscrtane zidove.  Moje bavljenje street art-om je manje-više očekivana i logična posledica te fascinacije.

  1. Odakle crpiš ideje i šta je inspiracija za tvoje radove?

Pa, posle godina “treninga” i ritma u koji te ubaci akademija, sam fizički proces crtanja postane deo dnevne rutine – u najlepšem mogućem smislu. Crtaš neprekidno, a stvari se usput dešavaju, i u nekom trenutku se ta dva nezavisna toka preklope. Ono vredno pažnje se kasnije razvija u serije crteža ili radove na zidovima, a neke stvari ostanu samo na nivou beležaka.

4ae89bac-0796-4de2-a1bc-661a796ebc5a

  1. Da li prvo radiš pripremu u vidu crteža ili radiš “iz glave”?

Ponovo se vraćam na to crtanje koje je deo svakog dana; crtaš, crtaš, crtaš – u nekom trenutku se pojavi mogućnost za izvođenje rada negde u prostoru i te  stvari počinju da rade zajedno – zadati zid i naizgled nevezano crtanje. Obično pravim skice, ali je to na kraju krajeva samo način da se nešto o čemu si već razmišljao ili već nacrtao prilagodi prostoru  tako da njegove osobine budu iskorišćene na najzanimljiviji mogući način.

  1. Uskoro imaš svoju samostalnu izložbu u KC gradu, šta možemo da očekujemo?

U Velikoj galerij KC Grad se 16. maja otvara izložba „Ogledi o neposlušnosti“ na kojoj će biti predstavljeni neki od radova  koji su nastali u poslednje dve godine, crteži, slike i objekti, a koji se bave preispitivanjem nekih pozicija pojedinca kao dela mnogo šire grupe.  Za vreme trajanja same izložbe, posetioci koji to budu želeli će moći da učestvuju u eksperimentu:  biće im ustupljen deo prostora na kome će upotrebom elemenata koji se pojavljuju na izloženim radovima moći da po sopstvenom nahođenju intervenišu, postepeno gradeći novi rad– malo parče slobodnog prostora potpuno lišeno tiranije autorke izložbe 🙂

    5. Place to be – Mesto u gradu na kome bi volela da ostaviš svoj potpis?

 Postoji jedna ogromna, prilično oronula ali apsolutno prelepa fasada u ulici 29. novembra pored koje prolazim jako često, a sudeći po reakcijama ljudi koji samnom često prolaze tuda i koji “nekako” unapred znaju da ću je svaki put prokomentarisati, izgleda da prilično često  i izgovorim kako je to “ fasada mog života” 🙂 “Potpis”  bi u tom slučaju bio vrlo blag izbor reči.

  1. Posećuješ i učestvuješ na brojnim festivalima u zemlji i regionu, iskustva sa crtanjem u inostrantvu i kod nas?

 Meni jako prija  crtanja na festivalima, delom jer volim da gledam druge crtače dok rade a delom jer me baš ta atmosfera opšteg crtanja na sve strane jako motiviše. I ljudi koji organizuju festivale i  ljudi koji učestvuju, ma koliko različiti bili i iz različitih bekgraunda dolazili po jednoj divnoj osobini nekako uvek podsećaju jedni na druge – do samouništenja su posvećeni tome što rade.  Ja mislim da je to važno, to je valjda  ono što se računa.

  1. Da li ti se dopada činjenica da sve više devojaka uzima sprej u ruke?

 Ne mislim da je za bavljenje street artom pol od presudnog značaja, ali činjenica je da se drastično manje žena nego muškaraca time bavi. U tom smislu, naravno da mi je drago da vidim da se i devojke uključuju.
11406345_10206111236718751_7005471512101860293_o

photo: Igor Svetel, festival Dev9t

  1. Šta misiš o primeni street art-a na modne detalje, asesoare, garderobu…I imaš li ti svoj omiljeni komad?

Čim street art-u oduzmeš “street”, on postaje nešto drugo, zar ne? 🙂 Da, mislim da je super što postoje i što su sve dostupniji upotrebni predmeti dizajnirani pod uticajem street arta ili koje su čak dizajnirali sami ulični umetnici. Mislim da je to dobar način da se street art kultura “useli” u još neke sfere života.  Apsolutno najdraži komad inspirisan street artom koji ja imam i koji će se raspasti od upotrebe  je ceger sa sito-otiskom Rage-ovog Džekija. Džeki heroj ulice, uvek i svuda 🙂

  1. Take a book (preporuka knjige za čitanje od tebe)

Bilo šta u šta je Viktor Ivančić ikada umešao prste je dragoceno štivo.

Sa druge strane, bilo  šta u šta je Teri Pračet umešao prste je takođe vredno čitanja, ali na sasvim drugi način –  zabavno i duhovito do nivoa “da li se ja to naglas smejem dok čitam?” na površini, a  oštro i kritično čim se zakopa malo dublje.

  1. Po kom motive si ti prepoznatljiva i imaš li svoje umetničko ime?

Sasvim bez plana ili  moje svesne namere, poslednjih godina su se ptice nametnule kao neka vrsta zaštitnog znaka – što naravno ne znači da će zauvek to i ostati. Što se imena tiče,  ništa nisam menjala..

  1. Da li više voliš da radiš četkicom ili sprejem?

Četkom..

df6d6c4a-0ce0-4c05-b4b4-65afd3497e7a

  1. Omiljeni grafit/mural ili poruka i zašto?

Na ovo je zapravo jako, jako teško odgovoriti.. Ne mogu da se odlučim između jednog starog Hope-ovog u blizini auto-puta i plavog mosta koji izviri I bude ti u vidokrugu samo na trenutak – dovoljno da te obraduje i razveseli, Rage-ovih Džekija koji laju okolo, jedne od Artezovih lepih žena čije lice proviruje ispod bršljana u Zvezdarskoj šumi,  M-City murala koji je naježujući u svom stremljenju u visinu  ili neke od prepametnih I duhovitih poruka Inspektora Yode Zgužvanog, mudrog mopsa najoštrijeg jezika…  Možda mi je od verbalnih Yodina “Uši imaju zidove” ipak najdraža …

  1. Inspirishi nas u 3 reči?

Think, Change, Grow

  1. Šta misliš odakle popularizacija street art kulture odjednom?

Meni se čini da nije odjednom, da je vrlo lagano rasla i razvijala se, ali da je postala vidljivija kroz akcije i događaje koji  su usmereni upravo na njenu promociju.  Mnogo neverovatno zanimljivih, pametnih italentovanih ljudi radi odavno, a divno je što  širina i diverzitet ideja i različitih pristupa najzad počinju dobijaju podršku javnosti koju odavno zaslužuju.

  1. Šta bi rekla o street art sceni koja se polako formira kod nas?

Čini mi se da je jako raznovrsna, a to je valjda najvažnije.  Mislim da su akcije koje Street Smart kolektiv sprovodi, a koje se tiču promocije kroz izložbe, okupljanja ili crtačke eksperimente poput onog u O3one Artspace-u dragocene, jer ne samo da široj javnosti sistematično i kontinuirano predstavljaju rad strit artista, već funkcionišu i kao sredstvo povezivanja među ljudima koji crtaju. Svako, naravno,  gura za sebe, ali je lakše i zabavnije kad znaš da nisi sam 🙂

 

 

photo credits: Firma creative, Igor Svetel

Doručak kod Tifanija

Mirno je išao svojim putem kroz subotnje jutro, ka pijaci, nabrajao šta sve treba da kupi jer je imao velike planove za nedelju, stao je na pešačkom prelazu, i osetio njen miris. Stala mu je s desne strane, visoka, s žutom ravnom kosom do ramena, belom kožom, u odličnom svetlom mantilu. Gledao je neodređeno u prostor ispred nje, čekao je da se upali zeleno i da ona refleksno, kao i svako drugi, pogleda levo, da ipak proveri da li je bezbedno preći ulicu. Kad se to desilo, video je celo njeno lice. Dopalo mu se. Moglo bi da se kaže i da se njegovo biće u tom trenutku ispraznilo da bi ostavilo mesta da ga to lice celog ispuni.

Od tog prelaza on je mogao svim putevima do pijace, pa bi bilo preterano reći da ju je pratio. Hodao je iza nje, svojim putem, za njom. On zna da mnoge ljude često vidiš samo jednom u životu, pa je uzbuđen čekao da i ona nestane u nekom ulazu, uđe u neki auto ili da mu već na neki način postane zauvek nedostupna. Ipak, dok mu je još bila tu, uživao je u trenucima punim bezbrojnih mogućnosti, slobode da se uradi bilo šta.

Kad je stigla do vrha ulice kojom su hodali, zastala je, a on se nadao da neće skrenuti levo. Stajala je u mestu, i gledala u krošnju drveta ispred sebe. U krošnji, na jednoj od mladih grana, stajala je vrana. Gledala je vranu, nesumnjivo, sigurno minut. Mlada grana, izuzetno tanka, povijala se pod vranom, dok ova nije odletela.

Prešla je ulicu i nastavila pravo, a on je potrčao, prestigao je, okrenuo se ka njoj i rekao joj – Ćao. – Zastala je, upitno ga gledala i krenula da ga zaobiđe. On je hodao unazad i pitao – Je l` si gledala vranu?

Onda su ovako razgovarali.

– Jesam. Je l` se mi poznajemo?
– Neverovatno je da onolika vrana može da stoji na onako tankoj grani, je l da?
– Neverovatno je. O tome sad mislim.
– Stajala si na prelazu pored mene, ali nisam imao šta da ti kažem, dok se ta vrana nije pojavila.
– Videla sam te. Uplašio si me. Buljio si u mene.
– Izvini. MIslio sam da ne buljim.

Onda su stajali, on je ostavio dovoljno prostora da ona ode, pa kad nije otišla, rekao je – Ja idem na pijacu, ali spreman sam da to odložim ako hoćeš da odemo na doručak. Je l hoćeš?

Stajala je i gledala ga, a on ni nije prstom mrdnuo da joj se prikaže mirnijim i bezopasnijim nego što jeste, kao što je možda mogao. Njeno lepo lice je utonulo u prijateljski izraz, a on je uživao. Rekao je – A da odemo na burek kod Makedonca tu odmah iza ćoška? Sačekaće nas svet tih pola sata, šta god da nam je spremio.

– Pola sata da jedemo burek?
– Sigurno pola sata. Dok sačekamo red, pa dok kupimo novine da možeš bezbedno da sedneš na zidić a da ne isprljaš mantil, pa dok ti objasnim kako vrana stoji na tankoj grani, to ti je bar pola sata.

Na putu do Makedonca ovako su razgovarali.

– Vrane su lake, pa zato mogu da stoje na tankim granama. Mnogo su lakše nego što izgledaju.
– To je to objašnjenje za vrane?
– Da.
– Ja sam mislila da ćeš bogznašta da mi kažeš.
– Pa je l` to malo? Onolika ptica, a laka.
– Logično je, ali ipak, kad je vidiš na toj grani, očekuješ neko komplikovanije objašnjenje.
– Jeste, znam na šta misliš, ali ja sam počeo da se navikavam na ta prosta objašnjenja.

Stigli su do pekare, on je stajao u redu, ona je stajala pored saobraćajnog znaka i nije izgledalo da joj je neprijatno što on ne skida pogled sa nje. Nije cupkala niti su joj ruke smetale, nije nameštala kosu, stajala je kao kraljica stajanja pored saobraćajnih znakova. On je kupio burek sa sirom za oboje i po dva jogurta u čaši, kupili su novine, on ih je raširio po zidiću, pa su jeli i on je rekao – Ovaj burek mi je najbolji na svetu, najčešće, ali nije uvek ovakav. Pogodili smo dan.

– Nisam jela na ulici godinama.
– Ja često jedem na ulici.
– Odličan im je sir, škripi pod zubima.

Jeli su, povremeno se gledali, pokazivali jedno drugom skoro idealne komadiće bureka, zlatne hrskave korice su im se lomile u ustima, sir im je škripao pod zubima, smejali su se. On joj je otvorio oba jogurta, da se slučajno ne isprska, završili su, spakovali masne papire i plastične čaše u jednu kesu, i sedeli mirno. U njihovoj neposrednoj blizini su bili kontejneri za đubre, a on je iz sedećeg položaja ubacio kesu u jedan. Nasmejala se i rekla – Bilo bi ti neprijatno da nisi pogodio.

– Rizikovao sam, mada vidim da bi mi oprostila i da sam promašio.
– Bih. Ali dobro je što si pogodio.

Ispružila je ruke ispred sebe, razgledala je svoje šake pažljivo, da se uveri da ih je dobro obrisala. To su bile šake s dugačkim prstima i kratko isečenim svetlo crvenim noktima. Bile su precizno obrisane. On je svojom levom rukom uzeo njenu desnu šaku. Polako i pažljivo, jer su oboje bili svesni da je to prvi put da se njihova tela dodiruju. Šaka joj je bila mnogo toplija od njegove. Razgledao je njenu šaku sa svih strana, pa je vratio tačno tačno tamo gde ju je našao. Pitala ga je – Je l pušiš?

– Danas ne pušim.
– A inače?
– Nekad pušim, nekad ne. To mi nije važno. A ti?
– Samo ponekad, retko. Sad mi se puši. Je l` imaš cigarete?
– Imam.

Dok je pušila, sve je odisalo narušenom čednošću, skoro razvratom. Nisu progovorili za to vreme, pa je rekla – Ja sad stvarno moram da idem.

– Kad misliš da se vidimo opet?
– Kad nam dođe.
– A kako misliš da to izvedemo?
– Kako znamo i umemo, a najverovatnije nikako.
– Možda bi nam neki kontakti pomogli, brojevi telefona i takve stvari.
– Ne bi nam pomogli, samo bi nam odmogli.
– Ovo je sad već van mojih moći poimanja, osim ako ne misliš da je greota da kvarimo ovo što već imamo.
– Mislim da nam je to sve što smo mogli da dobijemo, možda i malo više od toga.
– Od koga smo dobili? Od vrane?
– Od one na tankoj grani, što je odletela.
– Je l` ti mene zajebavaš? To su moje rečenice. Otimaš mi reči iz usta, skoro sve vreme.
– Tvoje rečenice su sve što ti i ja imamo. Ako budeš pisao o nama, volela bih da bude precizno, tačno onako kako je bilo.
– A pa znači ipak se poznajemo?
– Ne poznajemo se. Ja tebe poznajem, i sad sam jela s tobom burek i držao si me za ruku. A ti sad znaš da i ja postojim.

Ustala je, uspravila se ispred njega umesto pozdrava, i otišla. Ostale su rečenice, precizno zapisane.

Revitalizacija

Osnovna ideja njihovog projekta je da doprinesu da Grad Užice ponovo postane ono što je nekada bio-Grad murala. Tradicija oslikavanja murala u Užicu, počela je davne 1984, i bila je vrlo modernistička za to vreme, a danas ovaj vid vizuelnog izražavanja postaje ponovo aktuelan, zahvaljujući ekipi koja je rešila da se pozabavi time. Grupa mladih lokalnih umetnika upustili su se u ovu priču sa ciljem da podstaknu razvoj talentovane lokalne omladine i da Užice kao grad, zasija punim sjajem. Predstavljamo vam udruženje „Opeka“ glavne krivce za projekat Revitalizacija.

  1. Zašto Revitalizacija? Kako je nastala ideja za realizaciju ovog projekta i koji je cil
    Užice ima mnogo murala koji su radjeni pre 20 i više godina. Hteli smo da nastavimo taj trend, da oslikamo nove murale, sredimo stare i sve ih obeležimo. Tako da je cilj da se opet pokrene trend murala u Užicu i da to bude jedan od turističkih potencijala Užica. Revitalizacija je dobila ime po tome sto ćemo muralima malo srediti grad u vizuelnom smislu to jest Revitalizovati ga. Sama ideja za projekat je nastala u kućnoj atmosferi izmedju par entuzijasta, lokal patriota i ljubitelja takvog vida umetnosti.
  2. Šta sve obuhvata festival ove godine?
    Pored izrade 4 murala festival obuhvata stencil i stiker radionice za mlade, javnu tribinu  sa temom vezanom za javne površine, puštanje filmova o street art-u, promociju knjige, žurku posle promocije knjige, zatvaranje festivala sa dodelom zahvalnica i koncert dva benda. Takodje bi trebalo da bude postavljena izložba ‘’Scena’’ tokom trajanja festivala.
  3. Ko su umetnici koji će aktivno učestvovati u oslikavanju murala i kako ste ih odabrali?
    Učestvovaće 4 umetnika i to: Aleksandar Dimitrijević, Slaven Kosanović Lunar, Davor Gromilović i Andrej Žikić Artez. Jedan član našeg udruženja koji ima funkciju „kreativnog popečitelja“, Branko Tešević Resto, je zadužen za odabir umetnika. Ono čime smo se vodili jeste raznovrsnost, kako stila, tako  iskustva i profesija.
  4. Da li je izgled murala unapred tematski osmišljen ili je ostavljeno volji umetnika?
    Izgled nije tematski unapred osmišljen ali su umetnicima date informacije o samim lokacijama. Šta se nalazi oko njih ne bi li dobili širu sliku u svoj mural uklopili u određenu celinu.
  5. Sa projektom “Revitalizacija” učestvovali ste u okvitu programa “Super ste rade nas ideje”, kako je to pošlo i šta ste iz toga naučili?
    Prošlo je za nas odlično, jer smo jedan od 10 pobednika. To je jedno odlično iskustvo i jedna odlična škola. Moraš konstanto da radiš i da budeš posvećen ne bi li  došao do krajnjeg kruga i osvajanja novca koji nam je bio neophodan.  Samo učestvovanje na takvoj platformi je dragoceno jer smo bili u prilici da komuniciramo sa raznim profesionalcima iz različitih oblasti. Imali smo konstantu podršku u razvijanju naših projekata tako da je svaki učesnik Superste-a zapravo na dobitku.Na kraju i najbitnije, a to je druženje izmedju učesnika i stvaranje poslovnih kontakata. Baš sada naše udruženje Ima saradnju se jednom ekipom ljudi iz Smedereva, za to je zalužan niko drugi već Superste- platforma.
  6. Koji su raniji projekti na koje biste skrenuli pažnju?
    Naše udruženje je do sada sprovelo projekat ‘’Ciklobalkan’’ biciklističku turu od Užica do Rumunije i nazad u kojoj je učestvovao naš Izvršni popečitelj, dva nezavisna muralska projekta jedan je finansiran od strane Grada Užica na konkursu, a drugi je isto finansiran sa konkursa na koji smo se prijavili u saradnji sa Kancelarijom za mlade Sevojno.
  7. Kako vidite street art scenu u Užicu i da li uopšte postoji scena?
    Pa interesanto je to što je Užice imalo street art scenu ali određene vrste, muralske, pre 30 godina. Ta priča je stala devedesetih. Par enutzijasta jer restauriralo nekoliko murala i odrađen je jedan ili dva nova do danas. Mi u suštini želimo da aktiviramo nešto što je nestalo, zaspalo. Postoji par ljudi koji se bave street art-om a da su iz Užica ali ne bih mogao da kažem da postoji street art scena, ali da postoje street art ljubitelji i poštovaoci, postoje i to dugo.
  8. Da li pri realizaciji vašeg projekta imate podrušku od strane javnosti sa jedne, a koliko vas sa druge strane podržava grad?
    Javnost nam je donela pobedu na Supreste-u. Samo glasanje je bilo tako koncipirano da su u dva kruga odličivali lajkovi na fb i na Superste platformi kao i follower-i na twitter-u. Tako da slobodno mogu da kažem da imamo podršku javnosti. Takođe imamo podršku grada. Festival se održava u Gradskom kulturnom centru, 2 ili 3 murala će biti rađena na površinama u vlasništvu grada i grad nam daje na korišćenje skele i mi se nadamo da će ova manifestacija biti prepoznata kao dobra i vredna i da će trajati i u budućnosti.
  9. Koliko su ljudi zainteresovani da doprinesu ovakvom dešavanju?
    Mi imamo našu ekipu ljudi okupljenu oko udruženja gradjana ‘’Opeka’’ i oni su svi aktivni isto tako ima sa druge strane raznih vidova podrške i doprinosa. Ljudi nam nude svoje površine da se rade murali, svako ko misli da može da nam pomogne na neki način to čini i isto tako imamo dosta ponuda za volontere. Tako da generalno ima podrške na razne načine.
  10. Ko može sve da učestvuje i na koji način?
    Učestvuju umetnici na naš poziv, mogu da učestvuju srednjoškolci i osnovci u radionicama tako što se prijave na e-mail opeka031@gmail.com, dok je svim ostalim aktivnostima otovren pristup za sve zainteresovane od 7 do 77, film, tribina, žurka, dodela zahvalnica i koncert.
  11. Kako objašnjavate sve veću popularnost street art kulture kod nas?
    Pa rekao bih da je to jedan svetski trend koji je došao i kod nas. Sve veće korišćenje interneta je doprinelo da su i naši ljudi mogli da zavire u druge krajeve sveta i da vide šta se tamo radi pa izmedju ostalog i street art. Vidimo koliko je Banksy prisutan u medijima pa i neki ljudi koji nemaju veze sa street art-om znaju za ‘’nekog tamo lika što crta svuda, a niko ne zna ko je’’ ali isto tako je veliki doprinos jedne ekipe koja crta zadnjih 10-ak godina. Veliki broj dela je oko nas svuda na zidovima, kako dobrih tako i loših, i neosporan je uticaj toga na svakodnevnicu. Ljudi su po prirodi estete, reaguju kada nešto vide u nekima probudi simpatije, neko to mrzi, a neko bi poželeo i sam da se bavi time. Sve u svemu prisutnost je sve veća i veća i dobija internacionalnu sferu.
  12. Koji su vam planovi za dalje po pitanju razvoja vašeg projekta?
    Ako ćemo da pričamo o realnim planovima to je da se ‘’Revitalizacija’’ festival murala održava svake godine i da dobije na kvalitetu i kvanitetu, ako ćemo da pričamo o megalomanskim i teže izvodljivim idejama, koje su neophodne da postoje bez obzira na ishod, onda ćemo da revitalizujemo sve, uličnu rasvetu, parkove, gradski inventar, skulputre, terene, da se pozabavimo pejzažnom arhitekturom, da pošumimo urabanu gradsku teritoriju, da sređujemo i zidamo.
  13. Da li je “Revitalizacija” Užica možda samo uvod u revitalizaciju Srbije?
    Da bi ljudi ‘’revitalizovali’’ nešto prvo moraju da ‘’revitalizuju’’ sebe. Neophodan nam je rad i zajedništvo. Mi smo dobar primer kako ekipa mladih entuzijasta, bez love, može da se iscima u današnje vreme i da uradi nešto. Ako će dosta drugih da sledi naš primer onda možemo da pričamo o revitalizaciji Srbije, ali isto tako da se zna i mi smo sledili nečiji primer.https://www.facebook.com/revitalizacija031/?fref=ts

Sav taj Jaz(z)

Lupkale su nervozno o kameni pod na kome se neprimetno slegalo sve više prašine. Braon kožne, sa finim tankim pertlama uvezanim u pravilnu mašnu. Bile su okrenute ka sjajnim crnim špicevima, najmodernijeg modela ove sezone, čija se jedna štikla zabodena u tu istu prašinu nervozno vrtela u krug. Braon su sve vreme u stvari pokušavale da im se približe što više, a onda su im se špicevi dodirnuli.

Zelene, sa malo sasušenog blata koje su nesvesno, gazeći u dolasku preko trave, pokupile sa sobom, stale su pored čekajući nešto i malo narušile tu mondensku idilu.

Crne, blago pohabane, sa dva srebrna lanca obmotana oko sebe, spuštale su se niz tri stepenika praveći taman toliko buke koliko je potrebno da budu primećene. Bele, sportske su iznenađeno zakoračile u tom pravcu, i slučajno nagazile na jedan crveni platneni vrh, koji se blago uvređen povukao. Dve pune pete, nalik na presek drveta, stajale su za to vreme sasvim mirno uz stub trudeći se da izbegnu gužvu koja se stvarala. Špic im je naizmenično ali ravnomerno dodirivao zemlju u ritmu melodije koja je svirala u pozadini. Svirao je neki Jazz.

Jedne baletanke su se u jednom momentu, nesvesno podigne na prste, i to baš u trenutku kad su crvene starke zakoračile prema vratima probijajući se kroz sve veću gužvu, a zatim se okrenule ka kaubojkama koje su uobraženo zabacivale svojim resama delujući kao da ih sve to prilično ne zanima.

Sve to vreme, i bele i u boji, i kožne i lakovane, i špicaste i oble, i ravne  i na štiklu, mimoilazile su se i udarale i gurale. Pomerajući se u svim pravcima, podižući i spuštajući se, savijale su se pri vrhu, a zatim vraćale u početno stanje, u ritmu, koracima koji su značili samo jedno.

Tog trenutka jedne sportske crne, vrhovima okrenute ka celoj toj slici, lagano su se na peti okrenule, i nesigurno blagom cik cak putanjom prešle put do tri stepenika, a zatim se popele uz njih. Poslednje što je moglo da se vidi su vrata koja se zatvaraju za njima, i jedne cvetne platnene,  kako stoje par minuta ispred tih vrata, a zatim se polako okreću i počinju ples lakim koracima. Same, na vrhovima prstiju.

Pet reči

Ustaj rano i budi muško – to mi je rekao taj tip.

Godinama ga poznajem i nisam ga nikada ništa pitao, samo sam slušao šta priča, i slušao sam šta mi je rečeno da je rekao. Poštovao sam ga izdaleka i trudio se da zaslužim njegovu pažnju. A onda sam ga jedne večeri pitao šta ima da mi kaže, baš meni, ako ima nešto. Oslobodio sam se te večeri, i rekao sam mu da mi je spletom okolnosti nedostajao u životu, da bi mi bilo izuzetno zgodno da mi je bio otac ili stariji brat.

Prvo mi je rekao da nema šta da mi kaže, da imam dovoljno godina da već znam sve što mogu da saznam, i da je sad samo pitanje volje. A onda mi je rekao to – Ustaj rano i budi muško.

Pet reči, običnih. Pet reči za dva opšta mesta. Pet pravih reči u pravom trenutku, za sve propuštene godine, pet reči kojima je napravio stepenice za sve moje slabosti, i ostavio me samog sa sobom.

Dobio sam ono što sam tražio, kad sam već smeo da tražim. Pet reči za pukovnika ili pokojnika.

Po bontonu

Kažu da te najbolje poznaje onaj ko ume da ti pokloni knjigu.
Poklonite nekome knjigu o Bontonu. Taj ako vas poznaje znaće zašto i šta treba da uradi dalje sa njom.

Bonton je lepo ponašanje.
Kultura vaspitanja,koja je kad je primetiš danas, iznenađujuća i uglavnom propraćena komentarom: „Ne mogu da verujem ti si baš fin.“

To što je danas za neverovanje, nekada je bilo u skladu etike življenja.
Danas je ta etika malo iščašena i zatrpana prašinom kao one knjige na polici koje si em zaboravio da imaš, em nikad ne otvaraš.
Gotivnije je da si prost da bi se uklopio, da ti je rečnik skrnav da bi se razumeo sa nekim, da zgražavaš ponašanjem, da si bahat, da ti se može.

Zbog toga, počnite da poklanjate knjigu bontona.
možda je taj neko pozajmi nekom drugom, taj drugi prepriča trećem i kultura ponašanja postane trend.

I možda za početak, mene  nekad jednom puste da izađem prva iz autobusa, da bi potom mogli da uđu, po bontonu.

Priča u slici

Kad poraste želi da bude Martin Parr… Ili Nan Goldin… Ili Rene Burri… Ili…ne zna, previše ih je. Sve njene fotografije. Fotografijom ili kanališe emocije ili ih samo reprezentuje. Ponekad ima potrebu da slikom iskaže stav ili misao, i tada njene fotografije poručuju svetu da ona postoji i da zaista ima nešto da kaže. Smatra da ne može ostati ravnodušna i pognute glave na situaciju koja je svuda oko nas. Ona je naše Lice inspiracije – Jelena Pajić, fotograf iz Novog Sada.

  1. Sebe želiš da predstaviš kako?
    Zdravo, ja sam Pajićeva.

Zdravo ja sam Pajiceva (triptih) 1 pitanje

  1. Kada si zapravo zakoračila u svet fotografije i kako se razvila tvoja ljubav prema fotografiji?
    U svet fotografije zakoračila sam na početku faksa, pre oko šest godina, pokušavajući da realizujem ispitni zadatak. Tako je sve krenulo. Bio je to strava put, moram priznati. Veliku ulogu u tome je igrao moj tadašnji momak, koji je bio student fotografije, pokazujući mi stvari koje sama verovatno ne bih saznala. Svašta sam njuškala i isprobavala, od fotograma, cijanotipije, kolodijumskog procesa, preko analogne crno bele i kolor fotografije, pa do razvijanja filma kafom i skeniranja sopstvene glave. Naravno, veliku ulogu su igrali i svi ljudi iz mog okruženja, koji su mi pomagali i svaki put otkrivali ponesto novo. Njihova lepota je u tome što dele svoje znanje. Mislim da je to strašno bitno. Ali je isto tako i retko. Nisu svi spremni na to.
  1. Koji motivi te najviše privlače i šta je to što naviše voliš da fotografišeš?
    Kada malo bolje razmislim, ne postoji strogo određena grupa motiva koji me inspirišu ili privlače – za mene je fotografija potreba – kao voda. Samo ima drugačiju ulogu od vode. To je potreba da kanališem emocije koje ne umem da zadržim zbog njihovog intenziteta – tada fotkam autoportrete. Kada boli i kada ne umem. Doduše, ne moram nužno ja da budem na fotografiji. Može to biti i neki reprezent moje emocije. A, kada imam potrebu da iskažem stav ili misao, onda se bacim na dokumenatarnu/street fotografiju. Njome poručujem svetu da ja postojim i da zaista imam nešto da kažem.
  1. Šta po tebi neko mora da poseduje da bi bio fotograf?
    Jako veliku potrebu da ne zaboravi.

IMG_20140223_0002

  1. Analogna ili digitalna fotografija, crno bela ili u boji?
    Doduše, u poslednje vreme možda ipak dominira crno bela – digitalna fotografija. I zaista smatram da bi svako ko se bavi fotografijom trebalo da prođe kroz period analogije (u bilo kojem obliku) da bi upotpunio svoje znanje. Ili je to samo meni pomoglo?
  1. Kakvim se sve aktivnostima, pored fotografije, baviš u svoje slobodno vreme?
    Radim kao dizajner tu i tamo, fotkam da bih zaradila – teško je, mora se ići na more :). Pokušavam da završim faks. I deo sam dve strava organizacije, prva od njih je ULICE Fotografija. To je jedan mali fotografski kolektiv koji pokušava da postoji i kaže jasno i glasno šta misli. Druga organizacija je PDP Conference – konferencija kreativnih medija. To već nije tako mala organizacija. Održava se jednom godišnje, pored off programa koji je u toku cele godine. U pitanju su predavanja, radionice, izložbe, panel diskusije i svašta nešto iz oblasti dizajna, fotografije i generalno kreativnih medija. Tako da, ako ste u septembru u Novom Sadu, obiđite nas. Ili propratite izložbe ULICA kojih ima mestimično tokom cele godine.
  1. Postoji li neki projekat na koji si posebno ponosna?
    Postoji, nije ništa veliko, lične je prirode. Tokom svih ovih godina fotkanja najteže mi je bilo realizovati seriju fotografija. Uvek bih počinjala i zaustavljala se, zbog gubitka interesovanja ili nemoći da resim prepreku. Međutim, uspela sam to da prevaziđem malim projektom koji se zove NSyouthcapital – moj komentar na prošlogodišnje konkurisanje Novog Sada za evropsku prestonicu mladih. To je serija fotografija koja raste iz dana u dan, ili zbog nenormalno mnogo materijala svuda oko mene ili prosto zato što to nije samo portret novosadske omladine, već i omladine cele Srbije, možda i šire. Ne mogu ostati ravnodušna i pognute glave na situaciju koja je svuda oko nas.NSyouthcapital 1

NSyouthcapital 2

 NSyouthcapital 3

NSyouthcapital 4

  1. Veterani fotografije koji su ti “zadali domaći zadatak”?
    Kad porastem želim da budem Martin Parr… Ili Nan Goldin… Ili Rene Burri… Ili… Evo ne znam majkemi. Ima ih previše 🙂
  1. Kad bi sad izašla na ulicu sa fotoaparatom (grad po tvom izboru) i dobila pola sata, šta bismo videli na fotografijama?
    Istinu. Tačnije, moju verziju istine. Volim da fotkam ljude. Nije mi uvek lako da priđem nepoznatoj osobi na ulici ili klubu, a još manje da to uradim tako da ona ne primeti, ali vredi se potruditi.
  1. Da li i koliko istražuješ stranu fotografsku scenu i postoje li umetnici koji inspirišu tvoj rad?
    Ne istražujem manijački, pratim pomalo. I ne bih to nazvala inspiracijom, više je to dnevna doza fotografije koju moram da unesem u svoj organizam. Hvala društvenim mrezama na tome. Ljubiteljima autoportreta definitivno bih preporučila Lauru Makabresku, a dokumentaristima i uličnim fotografima preporučujem da pogledaju film Everybody street. Svako ime koje se tu pomene vredno je istraživanja.P.S. Ne bih zanemarila ni domaću fotografsku scenu, ima tu vrlo kvalitetnog materijala.
  1. Take a book (preporuka knjige za čitanje)
    Pre bih preporučila knjigu za gledanje. Pre par meseci, u Kopenhagenu, naletela sam na odličnu izložbu briljantnog danskog fotografa, Joakima Eskildsena. Njegova foto priča – knjiga The Roma Journeys je nešto što obavezno želite da pogledate. A za čitanje Čaj od šljiva. Strava stvar za sve nas koji patimo od bolesti “beg u inostranstvo” 
  1. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju to što vidiš i da li te to nervira?
    Postoje takvi momenti i užasno me nerviraju, ali mislim da se izražaj stiče iskustvom i radom. Što više radiš na sebi i svojoj fotografiji, spremniji si na izazove koje ti nameće tvoje opažanje. Veliku ulogu tu igra i sreća. Ali, sreća prati one koji rade 😉
  1. Inspiriši nas u tri reči.
    Reči? Pa, ja se bavim fotografijom, haha. Mogu da vas inspirišem u tri fotografije.0 - tri inspiracija fotke1 - tri inspiracija fotke2 - tri inspiracija fotke

 

  1. Jednom si mi rekla da je sve što fotkaš polu režirano i duboko povezano za trenutno emotivno stanje u kom si i muziku koju slušaš… Koja muzika je na tvojoj playlisti ovih dana?Da, autoportreti su uglavnom polu režirani i za njih mi je neophodna izuzetno glasna muzika. Valjda je to potreba da ne čujem sopstvene misli. Mada, opet, gde god da se krećem, glasna muzika je u ušima. Ovih dana su to London Grammar, Florence, Chinawoman, Firs Aid Kit, Ibeyi… Haha, sve same žene.autoportret - (muzika pitanje) 1autoportret - (muzika pitanje) 2

15. Slika koja govori više od reči (nešto što si uhvatila svojim fotoaparatom, da nosi poruku a da reči nisu potrebne)fotka koja govori vise od reci (poslednje pitanje)

pratiti je možete na
https://www.facebook.com/jelena.pajic.14
https://www.instagram.com/pajicevaa/