admin

Revitalizacija

Osnovna ideja njihovog projekta je da doprinesu da Grad Užice ponovo postane ono što je nekada bio-Grad murala. Tradicija oslikavanja murala u Užicu, počela je davne 1984, i bila je vrlo modernistička za to vreme, a danas ovaj vid vizuelnog izražavanja postaje ponovo aktuelan, zahvaljujući ekipi koja je rešila da se pozabavi time. Grupa mladih lokalnih umetnika upustili su se u ovu priču sa ciljem da podstaknu razvoj talentovane lokalne omladine i da Užice kao grad, zasija punim sjajem. Predstavljamo vam udruženje „Opeka“ glavne krivce za projekat Revitalizacija.

  1. Zašto Revitalizacija? Kako je nastala ideja za realizaciju ovog projekta i koji je cil
    Užice ima mnogo murala koji su radjeni pre 20 i više godina. Hteli smo da nastavimo taj trend, da oslikamo nove murale, sredimo stare i sve ih obeležimo. Tako da je cilj da se opet pokrene trend murala u Užicu i da to bude jedan od turističkih potencijala Užica. Revitalizacija je dobila ime po tome sto ćemo muralima malo srediti grad u vizuelnom smislu to jest Revitalizovati ga. Sama ideja za projekat je nastala u kućnoj atmosferi izmedju par entuzijasta, lokal patriota i ljubitelja takvog vida umetnosti.
  2. Šta sve obuhvata festival ove godine?
    Pored izrade 4 murala festival obuhvata stencil i stiker radionice za mlade, javnu tribinu  sa temom vezanom za javne površine, puštanje filmova o street art-u, promociju knjige, žurku posle promocije knjige, zatvaranje festivala sa dodelom zahvalnica i koncert dva benda. Takodje bi trebalo da bude postavljena izložba ‘’Scena’’ tokom trajanja festivala.
  3. Ko su umetnici koji će aktivno učestvovati u oslikavanju murala i kako ste ih odabrali?
    Učestvovaće 4 umetnika i to: Aleksandar Dimitrijević, Slaven Kosanović Lunar, Davor Gromilović i Andrej Žikić Artez. Jedan član našeg udruženja koji ima funkciju „kreativnog popečitelja“, Branko Tešević Resto, je zadužen za odabir umetnika. Ono čime smo se vodili jeste raznovrsnost, kako stila, tako  iskustva i profesija.
  4. Da li je izgled murala unapred tematski osmišljen ili je ostavljeno volji umetnika?
    Izgled nije tematski unapred osmišljen ali su umetnicima date informacije o samim lokacijama. Šta se nalazi oko njih ne bi li dobili širu sliku u svoj mural uklopili u određenu celinu.
  5. Sa projektom “Revitalizacija” učestvovali ste u okvitu programa “Super ste rade nas ideje”, kako je to pošlo i šta ste iz toga naučili?
    Prošlo je za nas odlično, jer smo jedan od 10 pobednika. To je jedno odlično iskustvo i jedna odlična škola. Moraš konstanto da radiš i da budeš posvećen ne bi li  došao do krajnjeg kruga i osvajanja novca koji nam je bio neophodan.  Samo učestvovanje na takvoj platformi je dragoceno jer smo bili u prilici da komuniciramo sa raznim profesionalcima iz različitih oblasti. Imali smo konstantu podršku u razvijanju naših projekata tako da je svaki učesnik Superste-a zapravo na dobitku.Na kraju i najbitnije, a to je druženje izmedju učesnika i stvaranje poslovnih kontakata. Baš sada naše udruženje Ima saradnju se jednom ekipom ljudi iz Smedereva, za to je zalužan niko drugi već Superste- platforma.
  6. Koji su raniji projekti na koje biste skrenuli pažnju?
    Naše udruženje je do sada sprovelo projekat ‘’Ciklobalkan’’ biciklističku turu od Užica do Rumunije i nazad u kojoj je učestvovao naš Izvršni popečitelj, dva nezavisna muralska projekta jedan je finansiran od strane Grada Užica na konkursu, a drugi je isto finansiran sa konkursa na koji smo se prijavili u saradnji sa Kancelarijom za mlade Sevojno.
  7. Kako vidite street art scenu u Užicu i da li uopšte postoji scena?
    Pa interesanto je to što je Užice imalo street art scenu ali određene vrste, muralske, pre 30 godina. Ta priča je stala devedesetih. Par enutzijasta jer restauriralo nekoliko murala i odrađen je jedan ili dva nova do danas. Mi u suštini želimo da aktiviramo nešto što je nestalo, zaspalo. Postoji par ljudi koji se bave street art-om a da su iz Užica ali ne bih mogao da kažem da postoji street art scena, ali da postoje street art ljubitelji i poštovaoci, postoje i to dugo.
  8. Da li pri realizaciji vašeg projekta imate podrušku od strane javnosti sa jedne, a koliko vas sa druge strane podržava grad?
    Javnost nam je donela pobedu na Supreste-u. Samo glasanje je bilo tako koncipirano da su u dva kruga odličivali lajkovi na fb i na Superste platformi kao i follower-i na twitter-u. Tako da slobodno mogu da kažem da imamo podršku javnosti. Takođe imamo podršku grada. Festival se održava u Gradskom kulturnom centru, 2 ili 3 murala će biti rađena na površinama u vlasništvu grada i grad nam daje na korišćenje skele i mi se nadamo da će ova manifestacija biti prepoznata kao dobra i vredna i da će trajati i u budućnosti.
  9. Koliko su ljudi zainteresovani da doprinesu ovakvom dešavanju?
    Mi imamo našu ekipu ljudi okupljenu oko udruženja gradjana ‘’Opeka’’ i oni su svi aktivni isto tako ima sa druge strane raznih vidova podrške i doprinosa. Ljudi nam nude svoje površine da se rade murali, svako ko misli da može da nam pomogne na neki način to čini i isto tako imamo dosta ponuda za volontere. Tako da generalno ima podrške na razne načine.
  10. Ko može sve da učestvuje i na koji način?
    Učestvuju umetnici na naš poziv, mogu da učestvuju srednjoškolci i osnovci u radionicama tako što se prijave na e-mail opeka031@gmail.com, dok je svim ostalim aktivnostima otovren pristup za sve zainteresovane od 7 do 77, film, tribina, žurka, dodela zahvalnica i koncert.
  11. Kako objašnjavate sve veću popularnost street art kulture kod nas?
    Pa rekao bih da je to jedan svetski trend koji je došao i kod nas. Sve veće korišćenje interneta je doprinelo da su i naši ljudi mogli da zavire u druge krajeve sveta i da vide šta se tamo radi pa izmedju ostalog i street art. Vidimo koliko je Banksy prisutan u medijima pa i neki ljudi koji nemaju veze sa street art-om znaju za ‘’nekog tamo lika što crta svuda, a niko ne zna ko je’’ ali isto tako je veliki doprinos jedne ekipe koja crta zadnjih 10-ak godina. Veliki broj dela je oko nas svuda na zidovima, kako dobrih tako i loših, i neosporan je uticaj toga na svakodnevnicu. Ljudi su po prirodi estete, reaguju kada nešto vide u nekima probudi simpatije, neko to mrzi, a neko bi poželeo i sam da se bavi time. Sve u svemu prisutnost je sve veća i veća i dobija internacionalnu sferu.
  12. Koji su vam planovi za dalje po pitanju razvoja vašeg projekta?
    Ako ćemo da pričamo o realnim planovima to je da se ‘’Revitalizacija’’ festival murala održava svake godine i da dobije na kvalitetu i kvanitetu, ako ćemo da pričamo o megalomanskim i teže izvodljivim idejama, koje su neophodne da postoje bez obzira na ishod, onda ćemo da revitalizujemo sve, uličnu rasvetu, parkove, gradski inventar, skulputre, terene, da se pozabavimo pejzažnom arhitekturom, da pošumimo urabanu gradsku teritoriju, da sređujemo i zidamo.
  13. Da li je “Revitalizacija” Užica možda samo uvod u revitalizaciju Srbije?
    Da bi ljudi ‘’revitalizovali’’ nešto prvo moraju da ‘’revitalizuju’’ sebe. Neophodan nam je rad i zajedništvo. Mi smo dobar primer kako ekipa mladih entuzijasta, bez love, može da se iscima u današnje vreme i da uradi nešto. Ako će dosta drugih da sledi naš primer onda možemo da pričamo o revitalizaciji Srbije, ali isto tako da se zna i mi smo sledili nečiji primer.https://www.facebook.com/revitalizacija031/?fref=ts

Sav taj Jaz(z)

Lupkale su nervozno o kameni pod na kome se neprimetno slegalo sve više prašine. Braon kožne, sa finim tankim pertlama uvezanim u pravilnu mašnu. Bile su okrenute ka sjajnim crnim špicevima, najmodernijeg modela ove sezone, čija se jedna štikla zabodena u tu istu prašinu nervozno vrtela u krug. Braon su sve vreme u stvari pokušavale da im se približe što više, a onda su im se špicevi dodirnuli.

Zelene, sa malo sasušenog blata koje su nesvesno, gazeći u dolasku preko trave, pokupile sa sobom, stale su pored čekajući nešto i malo narušile tu mondensku idilu.

Crne, blago pohabane, sa dva srebrna lanca obmotana oko sebe, spuštale su se niz tri stepenika praveći taman toliko buke koliko je potrebno da budu primećene. Bele, sportske su iznenađeno zakoračile u tom pravcu, i slučajno nagazile na jedan crveni platneni vrh, koji se blago uvređen povukao. Dve pune pete, nalik na presek drveta, stajale su za to vreme sasvim mirno uz stub trudeći se da izbegnu gužvu koja se stvarala. Špic im je naizmenično ali ravnomerno dodirivao zemlju u ritmu melodije koja je svirala u pozadini. Svirao je neki Jazz.

Jedne baletanke su se u jednom momentu, nesvesno podigne na prste, i to baš u trenutku kad su crvene starke zakoračile prema vratima probijajući se kroz sve veću gužvu, a zatim se okrenule ka kaubojkama koje su uobraženo zabacivale svojim resama delujući kao da ih sve to prilično ne zanima.

Sve to vreme, i bele i u boji, i kožne i lakovane, i špicaste i oble, i ravne  i na štiklu, mimoilazile su se i udarale i gurale. Pomerajući se u svim pravcima, podižući i spuštajući se, savijale su se pri vrhu, a zatim vraćale u početno stanje, u ritmu, koracima koji su značili samo jedno.

Tog trenutka jedne sportske crne, vrhovima okrenute ka celoj toj slici, lagano su se na peti okrenule, i nesigurno blagom cik cak putanjom prešle put do tri stepenika, a zatim se popele uz njih. Poslednje što je moglo da se vidi su vrata koja se zatvaraju za njima, i jedne cvetne platnene,  kako stoje par minuta ispred tih vrata, a zatim se polako okreću i počinju ples lakim koracima. Same, na vrhovima prstiju.

Pet reči

Ustaj rano i budi muško – to mi je rekao taj tip.

Godinama ga poznajem i nisam ga nikada ništa pitao, samo sam slušao šta priča, i slušao sam šta mi je rečeno da je rekao. Poštovao sam ga izdaleka i trudio se da zaslužim njegovu pažnju. A onda sam ga jedne večeri pitao šta ima da mi kaže, baš meni, ako ima nešto. Oslobodio sam se te večeri, i rekao sam mu da mi je spletom okolnosti nedostajao u životu, da bi mi bilo izuzetno zgodno da mi je bio otac ili stariji brat.

Prvo mi je rekao da nema šta da mi kaže, da imam dovoljno godina da već znam sve što mogu da saznam, i da je sad samo pitanje volje. A onda mi je rekao to – Ustaj rano i budi muško.

Pet reči, običnih. Pet reči za dva opšta mesta. Pet pravih reči u pravom trenutku, za sve propuštene godine, pet reči kojima je napravio stepenice za sve moje slabosti, i ostavio me samog sa sobom.

Dobio sam ono što sam tražio, kad sam već smeo da tražim. Pet reči za pukovnika ili pokojnika.

Po bontonu

Kažu da te najbolje poznaje onaj ko ume da ti pokloni knjigu.
Poklonite nekome knjigu o Bontonu. Taj ako vas poznaje znaće zašto i šta treba da uradi dalje sa njom.

Bonton je lepo ponašanje.
Kultura vaspitanja,koja je kad je primetiš danas, iznenađujuća i uglavnom propraćena komentarom: „Ne mogu da verujem ti si baš fin.“

To što je danas za neverovanje, nekada je bilo u skladu etike življenja.
Danas je ta etika malo iščašena i zatrpana prašinom kao one knjige na polici koje si em zaboravio da imaš, em nikad ne otvaraš.
Gotivnije je da si prost da bi se uklopio, da ti je rečnik skrnav da bi se razumeo sa nekim, da zgražavaš ponašanjem, da si bahat, da ti se može.

Zbog toga, počnite da poklanjate knjigu bontona.
možda je taj neko pozajmi nekom drugom, taj drugi prepriča trećem i kultura ponašanja postane trend.

I možda za početak, mene  nekad jednom puste da izađem prva iz autobusa, da bi potom mogli da uđu, po bontonu.

Priča u slici

Kad poraste želi da bude Martin Parr… Ili Nan Goldin… Ili Rene Burri… Ili…ne zna, previše ih je. Sve njene fotografije. Fotografijom ili kanališe emocije ili ih samo reprezentuje. Ponekad ima potrebu da slikom iskaže stav ili misao, i tada njene fotografije poručuju svetu da ona postoji i da zaista ima nešto da kaže. Smatra da ne može ostati ravnodušna i pognute glave na situaciju koja je svuda oko nas. Ona je naše Lice inspiracije – Jelena Pajić, fotograf iz Novog Sada.

  1. Sebe želiš da predstaviš kako?
    Zdravo, ja sam Pajićeva.

Zdravo ja sam Pajiceva (triptih) 1 pitanje

  1. Kada si zapravo zakoračila u svet fotografije i kako se razvila tvoja ljubav prema fotografiji?
    U svet fotografije zakoračila sam na početku faksa, pre oko šest godina, pokušavajući da realizujem ispitni zadatak. Tako je sve krenulo. Bio je to strava put, moram priznati. Veliku ulogu u tome je igrao moj tadašnji momak, koji je bio student fotografije, pokazujući mi stvari koje sama verovatno ne bih saznala. Svašta sam njuškala i isprobavala, od fotograma, cijanotipije, kolodijumskog procesa, preko analogne crno bele i kolor fotografije, pa do razvijanja filma kafom i skeniranja sopstvene glave. Naravno, veliku ulogu su igrali i svi ljudi iz mog okruženja, koji su mi pomagali i svaki put otkrivali ponesto novo. Njihova lepota je u tome što dele svoje znanje. Mislim da je to strašno bitno. Ali je isto tako i retko. Nisu svi spremni na to.
  1. Koji motivi te najviše privlače i šta je to što naviše voliš da fotografišeš?
    Kada malo bolje razmislim, ne postoji strogo određena grupa motiva koji me inspirišu ili privlače – za mene je fotografija potreba – kao voda. Samo ima drugačiju ulogu od vode. To je potreba da kanališem emocije koje ne umem da zadržim zbog njihovog intenziteta – tada fotkam autoportrete. Kada boli i kada ne umem. Doduše, ne moram nužno ja da budem na fotografiji. Može to biti i neki reprezent moje emocije. A, kada imam potrebu da iskažem stav ili misao, onda se bacim na dokumenatarnu/street fotografiju. Njome poručujem svetu da ja postojim i da zaista imam nešto da kažem.
  1. Šta po tebi neko mora da poseduje da bi bio fotograf?
    Jako veliku potrebu da ne zaboravi.

IMG_20140223_0002

  1. Analogna ili digitalna fotografija, crno bela ili u boji?
    Doduše, u poslednje vreme možda ipak dominira crno bela – digitalna fotografija. I zaista smatram da bi svako ko se bavi fotografijom trebalo da prođe kroz period analogije (u bilo kojem obliku) da bi upotpunio svoje znanje. Ili je to samo meni pomoglo?
  1. Kakvim se sve aktivnostima, pored fotografije, baviš u svoje slobodno vreme?
    Radim kao dizajner tu i tamo, fotkam da bih zaradila – teško je, mora se ići na more :). Pokušavam da završim faks. I deo sam dve strava organizacije, prva od njih je ULICE Fotografija. To je jedan mali fotografski kolektiv koji pokušava da postoji i kaže jasno i glasno šta misli. Druga organizacija je PDP Conference – konferencija kreativnih medija. To već nije tako mala organizacija. Održava se jednom godišnje, pored off programa koji je u toku cele godine. U pitanju su predavanja, radionice, izložbe, panel diskusije i svašta nešto iz oblasti dizajna, fotografije i generalno kreativnih medija. Tako da, ako ste u septembru u Novom Sadu, obiđite nas. Ili propratite izložbe ULICA kojih ima mestimično tokom cele godine.
  1. Postoji li neki projekat na koji si posebno ponosna?
    Postoji, nije ništa veliko, lične je prirode. Tokom svih ovih godina fotkanja najteže mi je bilo realizovati seriju fotografija. Uvek bih počinjala i zaustavljala se, zbog gubitka interesovanja ili nemoći da resim prepreku. Međutim, uspela sam to da prevaziđem malim projektom koji se zove NSyouthcapital – moj komentar na prošlogodišnje konkurisanje Novog Sada za evropsku prestonicu mladih. To je serija fotografija koja raste iz dana u dan, ili zbog nenormalno mnogo materijala svuda oko mene ili prosto zato što to nije samo portret novosadske omladine, već i omladine cele Srbije, možda i šire. Ne mogu ostati ravnodušna i pognute glave na situaciju koja je svuda oko nas.NSyouthcapital 1

NSyouthcapital 2

 NSyouthcapital 3

NSyouthcapital 4

  1. Veterani fotografije koji su ti “zadali domaći zadatak”?
    Kad porastem želim da budem Martin Parr… Ili Nan Goldin… Ili Rene Burri… Ili… Evo ne znam majkemi. Ima ih previše 🙂
  1. Kad bi sad izašla na ulicu sa fotoaparatom (grad po tvom izboru) i dobila pola sata, šta bismo videli na fotografijama?
    Istinu. Tačnije, moju verziju istine. Volim da fotkam ljude. Nije mi uvek lako da priđem nepoznatoj osobi na ulici ili klubu, a još manje da to uradim tako da ona ne primeti, ali vredi se potruditi.
  1. Da li i koliko istražuješ stranu fotografsku scenu i postoje li umetnici koji inspirišu tvoj rad?
    Ne istražujem manijački, pratim pomalo. I ne bih to nazvala inspiracijom, više je to dnevna doza fotografije koju moram da unesem u svoj organizam. Hvala društvenim mrezama na tome. Ljubiteljima autoportreta definitivno bih preporučila Lauru Makabresku, a dokumentaristima i uličnim fotografima preporučujem da pogledaju film Everybody street. Svako ime koje se tu pomene vredno je istraživanja.P.S. Ne bih zanemarila ni domaću fotografsku scenu, ima tu vrlo kvalitetnog materijala.
  1. Take a book (preporuka knjige za čitanje)
    Pre bih preporučila knjigu za gledanje. Pre par meseci, u Kopenhagenu, naletela sam na odličnu izložbu briljantnog danskog fotografa, Joakima Eskildsena. Njegova foto priča – knjiga The Roma Journeys je nešto što obavezno želite da pogledate. A za čitanje Čaj od šljiva. Strava stvar za sve nas koji patimo od bolesti “beg u inostranstvo” 
  1. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju to što vidiš i da li te to nervira?
    Postoje takvi momenti i užasno me nerviraju, ali mislim da se izražaj stiče iskustvom i radom. Što više radiš na sebi i svojoj fotografiji, spremniji si na izazove koje ti nameće tvoje opažanje. Veliku ulogu tu igra i sreća. Ali, sreća prati one koji rade 😉
  1. Inspiriši nas u tri reči.
    Reči? Pa, ja se bavim fotografijom, haha. Mogu da vas inspirišem u tri fotografije.0 - tri inspiracija fotke1 - tri inspiracija fotke2 - tri inspiracija fotke

 

  1. Jednom si mi rekla da je sve što fotkaš polu režirano i duboko povezano za trenutno emotivno stanje u kom si i muziku koju slušaš… Koja muzika je na tvojoj playlisti ovih dana?Da, autoportreti su uglavnom polu režirani i za njih mi je neophodna izuzetno glasna muzika. Valjda je to potreba da ne čujem sopstvene misli. Mada, opet, gde god da se krećem, glasna muzika je u ušima. Ovih dana su to London Grammar, Florence, Chinawoman, Firs Aid Kit, Ibeyi… Haha, sve same žene.autoportret - (muzika pitanje) 1autoportret - (muzika pitanje) 2

15. Slika koja govori više od reči (nešto što si uhvatila svojim fotoaparatom, da nosi poruku a da reči nisu potrebne)fotka koja govori vise od reci (poslednje pitanje)

pratiti je možete na
https://www.facebook.com/jelena.pajic.14
https://www.instagram.com/pajicevaa/

 

Kad

Kad se, na primer, sretnu dva pogleda, kad se dva čoveka iznenada opuste u istom trenutku, van svih pravila ponašanja, van svega poznatog, i kad se pogledaju. Kad je sve jasno, odmah, kad nema dileme da su se sudarili svetovi i da je ugledan idealan presek tih svetova, i nepregledan autoput ispred njih. Kad je poziv na put jasan i kad sve priče stanu u taj trenutak, kad postane jasno da su dobre reči samo nemušti pokušaji komunikacije. Kad nam se posreći da se to desi, i kad posle toga nastavimo da izgovaramo prikladne rečenice, da hodamo po davno utabanim stazama da bismo stigli do davno proživljenih ishodišta, to je trenutak u kom se odričemo slobode.

Sloboda napadne kad nađe vremena za nas, i bez milosti sudi, slobodno. Sudi kao da mi imamo samo jedan život a ona puno posla, i čim nas ugleda kako drhtimo pred njom i stremimo sigurnim putevima, precrtava nas i hita dalje, ka carevima koji imaju herca.

Dupla ekspozicija

2016_04_18_9999_83aa

Grupa Analogna fotografija jedinstvena  je na našem govornom području i u našoj okolini, i kao takva jedina je koja se bavi temom, sadržajima i autorskih radova isključivo iz sveta analognog filma i kako sam naziv kaže analogne fotografije. Počeli su kao grupa entuzijasta i mala grupa na Facebooku, da bi danas već mogli da se nazovu ozbiljnom družinom koja je rešila da film živi!

U eri kada je digitalno prisutno u  svim segmentima života i polako počinje da preuzima primat na našim uspomenama, oni su rešili da pokažu svetu da se prva ljubav ne zaboravlja, i da ništa neće moći da zameni emociju kao negativ od 36 kadrova. U InspirishiMe fokusu ovog meseca, Branko Bane Božić i Nebojša Smrzlić iz grupe Analogna fotografija.

  1. Odakle ljubav baš prema analognoj fotografiji?

 Branko: Čar zrna i duša koju ono daje fotografiji je osnova lepote filma. Ta toplina se ne može naći ni kod jednog softvera.

Nebojša: Jedinstvenost svake analogne fotografije i činjenica da je potrebno vrlo malo obrade, ako ne uopšte. Dosta ljudi me je pitalo kakve filtere koristim na fotkama, na šta se samo nasmešim i objasnim u čemu je stvar. Još jedna bitna stvar je da analogna fotografija uspori čoveka i natera ga da razmišlja o svakom kadru, jer na 35 milimetarskom filmu imamo samo 36 kadrova na raspolaganju.

  1. Koji su bili prvi fotoaparati sa kojima ste se susreli, a koja je bila prva fotografija i da li je imate i dan danas?

Branko:  Prvi fotoaparat sam dobio za 10. rodjendan od roditelja, mali, plastični “idiot” marke Konica. Sećam se da sam sav svoj džeparac potrošio na film i kasnije razvijanje u lokalnoj fotoradnji. Nažalost ne mogu da nađem ni negativ ni bilo koju fotografiju sa tog filma, ali zato moja baka pamti fotografiju njenih kadifica, saksijskog cveća koje je preplavljivalo dvorište u to vreme.

Nebojša: Svoj prvi film sam ispucao u trećem razredu osnovne škole na rekreativnoj nastavi. Baš sam skoro našao taj negativ. Koliko se sećam, aparat je bio neki kineski “idiot”.  Od tad sam dugo vremena fotkao digitalno, ali sam 2014. godine našao dedin stari fotoaparat iz 1956. i ispucao jedan film. Od tad pa nadalje fotkam analogno i imam malu kolekciju analognih fotoaparata. 🙂

  1. Pojavom digitalnih fotoaparata kao da je nestala potreba da se fotografije poseduju kao fizički objekti i fotoalbume zamenile su digitalne slike. Da li je ovo prednost ili mana?

Branko: Svakako da je prednost u isplativosti, brzini i broju kadrova koji se naprave za vrlo kratko vreme. Za mene, mane su na nepreglednom spisku. Recimo, držanje fotografije kao fizičkog objekta predstavlja uspomenu, a gledanje toga istog na monitoru predstvalja prolazno sećanje. Prelistavanje foto-albuma i samo sećanje na te “uhvaćene” trenutke je nešto što budi emociju, dok je piksel mrtva tačka.

Nebojša: Jedina prednost digitalnih fotoaparata je u brzini i količini fotografija koje se mogu napraviti što samim tim čini digitalnu fotografiju isplativijom za komercijalne fotografe. Danas imamo taj luksuz da možemo da fotografišemo šta hoćemo koliko god puta hoćemo bez bojazni da nam je to dodatni trošak (što nije slučaj u analognoj fotografiji). Iz tog razloga fotografija na digitalnom medijumu nema toliku vrednost više kao što je pre imala odštampana fotografija sa analognog fotoaparata.

  1. Kakvu vrednost štampana fotografija ima za tebe?

Branko: Emotivnu. Posle izvesnog  vremena pokušavam da se prisetim koji je impuls bio okidač za taj kadar, kakvi su to uslovi doveli do stavljanja tražila na oko, a sada se nalaze preda mnom sve te misli na parčetu papira.

Nebojša: Veću svakako nego fotografija na monitoru. Još uvek se sećam radosti kad mi je drugar za rođendan poklonio pun album fotografija. Fotografije su bile moje koje do tada nisam stigao da odštampam.

  1. Gde radite potrebno servisiranje, snabdevanje opremom i kako rešavate tehničke stvari oko razvijanja, štampe?

Branko: Kupovina aparata, objektiva i ostale opreme je kod nas zakržljala. Imamo dosta svakakvih oglasa, zatim buvljake, ali i Foto-berzu koja se organizuje nekoliko puta godišnje. Tu uglavnom možemo da vidimo preprodavce i paprene cene, ponekad i kvalitet. Za servisiranje uvek se obratim čika Miši, neprikosnovenom majstoru, na pijaci Zeleni venac. Polako, ali sigurno se pojavljaje još ljudi koji su se zainteresovali za servis. Za razvijanje kolor filmova apsolutno poverenje imam u majstor Krleta iz Zemuna, a crno-belo, naravno, ponovo čika Miša, kao i Vladimir Stajić, vlasnik Fotokioska. Pomenuti gospodin je za kratko vreme postao jedan od najefikasnijih i pristupačnijih kako cenom, tako i odnosom prema kupcima.

Nebojša: Većinu fotoaparata koje posedujem sam kupio preko interneta. Kad sam krenuo u celu priču sa analognom fotografijom cene su bile dosta pristupačnije, ali i sada je internet ok za kupovinu u odnosu na foto berze gde su cene dosta visoke. Ko ima živaca tu je i buvljak u Bubanj potoku na kome uvek može da se nađe nešto. Što se tiče servisa, kao i Branko, svoje aparate uvek nosim čika Miši na Zelenom vencu. Filmove nabavljam gde stignem, a razvijam ih uglavnom u Foto Elite radnji u TC Staklencu na Trgu republike.

  1. Kako je nastala ideja da oformite grupu i okupite ljubitelji analogne fotografije?

Branko: Na Fb je prisutan veliki broj grupa ovog tipa, ali su ograničene na engleski, italijanski ili turski jezik. Grupa Analogna fotografija je nastala spontano, u želji da se vidi koliko ljudi kod nas voli film. Za veoma kratko vreme doživela je bum, i postala mesto okupljanja, druženja, deljenja autorskih radova i saveta ljudi, kako sa prostora cele bivše Juge (jezik nam je svima isti), tako i stranaca.

Nebojša: 2014 godine, zajedno sa par drugara i drugarica napravio sam grupu na Fejsbuku pod nazivom “Analog photo walk”. Ideja je bila da se na jednom mestu okupimo svi mi koji volimo da fotkamo sa našim “old timer” aparatima, da se upoznajemo, delimo iskustva i s vremena na vreme organizujemo foto šetnje. Organizovali smo ukupno 4 analogne foto šetnje za 3 – 4 meseca. Nažalost posle sam imao previše obaveza, što oko studija, što oko posla i privatnih obaveza i to je polako utihnulo, sve dok se nije pojavio Branko sa grupom “Analogna fotografija”. On je zapravo nesvesno nastavio celu priču, na čemu sam mu zahvalan, a verujem i svi drugi.

  1. Da li je u sadašnjem trenutku položaj fotografije kao umetničkog medija takav da joj je popularizacija i afirmacija neophodna?

Branko: Sve dok ljudi razmišljaju o selfi štapovima ili digitalnim poluproizvodima nećemo pričati o fotografiji. Svaka umetnost zahteva afirmaciju, ali na prvom mestu ljubav.

Nebojša: Da, neophodno je. Kao što rekoh, danas je fotografija nažalost izgubila onu vrednost što je pre imala.

  1. Vi kao pojedinci ali i kao kolektiv dosta radite na popularizaciji fotografije kao umetničkog medija, da li se više suočavate sa preprekama ili nailazite na razumevanje?

Branko: Razumevanje okoline je prijatno, ali na staklenim nogama. Zašto bi neko koristio film u današnje digitalno doba? Zašto bi neko stao i razmišljao o kadru, ili o blendi i svetlosti? Prepreke su u glavi, ne u tehnici.

Nebojša: Uglavnom na razumevanje. Po koji začuđen pogled kad vide sa čime fotkamo, ali to je to uglavnom, bar iz mog iskustva.

  1. Skoro ste imali prvu grupnu izložbu analogne fotografije “Neka živi film”, kako je došlo do ideje za celu priču i kako ste zadovoljni odzivom i rezultatima?neka živi film

Branko: “Neka živi film” je moralo da se desi. Želja za podelom ljubavi prema filmu i taj prikaz širokom auditorijumu je ideja koja je tinjala neko vreme, i pokazala se kao deo koji je nedostajao. To se videlo po odzivu koji je bio i više nego odličan, po komentarima i pohvalama. Rezultati će tek da se vide, i već sada mnogi znaju za nas.

Nebojša: …Branko 🙂

10. Šta je analog photo walk, i kako ih organizujete?

Branko: …Nebojša 🙂

Nebojša: Objasnio sam u nekom od prethodnih pitanja početak “Analog photo walk”-a. Bilo ih četiri komada ukupno i peti u okviru meseca fotografije kao deo događaja “Slika u slici”. Te fotografije se trenutno mogu videti u kafeu Meduza na Dorćolu.

  1. Kako ljudi mogu da vam se priključe i da li je potrebno neko predznanje kao ulaznica u vaš svet?

Branko: Fb grupa Analogna fotografija je otvorena za sve.Predznanje nije potrebno, već ljubav prema fotografiji. Mi smo tu da pružimo podršku i nesebično delimo savete. https://www.facebook.com/groups/535588093272070/

Nebojša: Slažem se u potpunosti sa Brankovim odgovorom.

  1. Gde se obično okupljate išta su sve teme tih vaših okupljanja?

Branko: Glavno mesto okupljanja je FB grupa Analogna fotografija. Teme su nepresušne, od problema sa opremom ili tonovima na kadru, preko deljenja autorskih radova do ideja i saveta.
Vidjamo se u kafeu Kula, gde moja prijateljica Jelena Topalović organizuje prezentovanje radova i diskusije dva puta mesečno.

Nebojša: Fejsbuk je glavno mesto okupljanja. Fotkamo analogno, okupljamo se digitalno. 🙂  Tu su i fotošetnje i analogna okupljanja na dogovorenim mestima.

  1. Šta biste preporučili svima koji žele da se oprobaju u analognoj fotografiji?

Branko: Da nauče i žive samo sa jednom osobinom iz koje proističu sve druge. Strpljenje. Ono od fotografije pravi umetnost

Nebojša: Da se ne plaše neuspeha i da imaju strpljenje. Prva dva tri filma obično svako upropasti, ali to je mala cena za rezultate koji dolaze posle toga.2016_04_18_9999_87a

2016_04_18_9999_84a

 

photo credits: Kristina Damnjanović, Boris Mirkov, Vladimir Todorović, Darko Ilić, plakat – Stojan Aćimović (grupa Analogna fotografija)

 

 

 

 

 

Realizacija fotografije – ReFoto

ReFoto je bio časopis posvećen kulturi fotografije. Pokrenut još davne 1996. godine pod nazivom FOTO sa tada izdata tri broja. Posle pauze od pet godina časopis je ponovo izašao u aprilu 2001.
Informacija, edukacija i prezentacija su kako kažu njihovi osnovni motivi, a saradnja sa čitaocima jedan od ključnih elemenata uspešnosti i popularnosti ReFoto brenda.
Milan Živković, glavni i odgovorni urednik ove divne priče u slikama, nam je ispričao sledeće o njima.

  1. Sebe želite da predstavite kako?

Ja sam Milan Živković, bivši urednik časopisa Refoto a sadašnji predavač u Refoto studiju i školi fotografije.

  1. Zašto ste izabrali ReFoto kao naziv?

Časopis je počeo da izlazi 1996. pod nazivom “Foto”, usledila je pauza od tri godine i potom je redakcija krenula sa izdavanjem časopisa koji je dobio naziv ReFoto. Neki su to tumačili kao: “Ponovo Foto”, drugima je bliža bila ideja da pokazuje vezu sa osnivačem odnosno preduzećem RefotB, dok je najverovatniji naziv potekao od termina “Realizacija fotografije”.

  1. Ranije je postojao  štampani ReFoto magazin, a onda ste prešli na digitalne medije i sajt. Koja je bila prednost štampanog izdanja, a koja je prednost sajta danas?

Štampana izdanja nestaju u svetu tako da je teško raspravljati o prednostima nečega što se gasi na globalnom nivou. Prednosti sajta su laka i brza dostupnost informacijama. Istovremeno to su i najveće mane jer štampana stvar ostaje zauvek dok informacije koje postoje samo u virtualnom prostoru nestaju. Često zauvek.

 

  1. Da li mislite da je kod nas razvijena fotografska kultura?

Fotografije su kao i štampane knjige, zahtevaju mnogo pažljivije posmatranje od letimičnog pregleda koji im obično upućujemo. To pažljivo posmatranje i otkrivanje svega šta je autor pokazao nazivamo čitanjem fotografije. Odgovor na pitanje o razvijenosti fotografske kulture identičan je odgovoru na pitanje koliko ste knjiga pročitali tokom poslednjih godinu ili više dana. A ovde nismo ni pomislili da to pitanje vežemo za knjige o fotografiji.

  1. Jedna o delatnosti kojom se bavite je i ReFoto škola fotografije, kako ste zadovoljni odzivom i šta se sve uči u vašoj školi?

Škola fotografije ima svoj poseban i veoma specifičan program. Kao prvo radimo sa grupama do pet polaznika a u slučaju da ih ima više u pomoć priskaču drugi predavači tako da se grupa deli. Tokom tri vikenda polaznici se upoznaju sa svim aspektima fotografije tokom snimanja mrtvih priroda, profesionalnih modela i odlaska na mini foto-safari gde fotografišu pejzaže, arhitekturu i takozvani life. Važno je napomenuti da je škola opremljena fotoaparatima i objektivima, da se nastava odvija u studiju gde se nalaze najraznovrsniji izvori i modifikatori svetla. Nekoliko “učila” ako možemo tako da nazovemo sofisticiranu fotografsku opremu su takvi noviteti da se jedan od polaznika slikao s najnovijim Nikon D5 fotoaparatom. Njegovi prijatelji u Švajcarskoj (odakle je došao kako bi prisutvovao školi) nisu verovali da ga je uopšte video jer se prodaja tek očekuje.

škola.refoto.rs

  1. Koje teme pokrivaju  ReFoto radionice?

Radionice su drugi segment dešavanja i vezane su za jednu usku oblast. Obično traju jedan dan a do sada smo uradili par radionica makro fotografije kao i par radionica posvećenih takozvanim “High-speed” i stroboskopskim snimanjima…

  1. Postoji li neki fotografski projekat koji biste voleli da realizujete?

Trenutno je energija usmerena na pripreme za školu analogne fotografije. I ova škola će biti specifična jer će biti zasnovana na principima postojeće škole (studio, rasveta…) ali će svaki polaznik imati na raspolaganju analogni fotoaparat, aparat za povećavanje, opremu za obradu analognog materijala (filma i foto-papira) a u planu je i postavka jednog potpuno retro studijskog seta gde će kao rasveta biti korišćeni reflektori sa čuvenim nitrafot sijalicama.

  1. Postoji li neko ime strano ili domaće sa kojim vam je bila posebna čast što ste sarađivali?

Teško je izdvojiti nekoga posebno jer je tokom 16 godina izlaženja časopis sarađivao sa brojnim svetski poznatim autorima. Često su oni ReFoto-u davali dozvolu da objavi mnogo više fotografija nego bilo kom drugom časopisu u svetu.

  1. Postoji li neko sa kim biste želeli da uradite intervju?

Ono što je bilo u planu ali nije realizovano jeste intervju sa Eikom Hosoeom, legendarnim japanskim fotografom.

  1. U toku je BGD photo month, i koju izložbu biste preporučili?

Nepristrasno preporučujemo kompletnu manifestaciju!

  1. Ko su mladi fotografi na koje biste ljudima skrenuli pažnju?

Svakog dana pojavljuju se brojna imena. Jedna od grupa sastavljena od mladih autora, a koji su skrenuli pažnju na sebe jesu Kamerades-i.

  1. Veterani fotografije koji su po vama zadali domaći zadatak?

Dovoljno je spomenuti imena Jozefa Koudelke, Sebastiao Salgada, Pita Tarnera…

Neke od fotografija koje su ušle u uži izbor godišnjeg ReFoto konkursa iz 2013.

Branka Vučićević Vučković, Gornji Milanovac, ”Igra”

 

Vuk Adžić, Temerin, ”Psi koji su pratili žene”

 

Nikola Lučić, Subotica, ”Ko nas sad može stići”

više o celoj priči na: http://www.refoto.rs/ a pogledajte i njihov instagram: https://www.instagram.com/refoto.rs/

all photos by:  ReFoto ili refoto.rs.

 

Život kao na filmu

O filmu “Neposlušna Banda” (Bande à part, 1964) – Njima je bilo mnogo lakše da trče.

Sa druge strane, ja se dok sam trčala kroz tu dugačku sobu u Luvru, zamalo nisam skucala u staklenu vitrinu koju su postavili na sred sobe i u njoj izložili neke zlatne tanjire iz kojih je jeo neki francuski kralj.
Mislim to su oni iz muzeja rekli da je iz njih jeo kralj, po očuvanosti i izgledu tih tanjira, i godine iz koje piše da potiču, ja ne verujem u celu tu priču. Ti tanjiri izgledaju baš kao da niko nikad nije iz njih jeo, al’ ajde de. Meni je daleko bilo važnije da trčim po Luvru. Tako da prvo sam se zamalo skucala u vitrinu, a potom u čuvara.
Treće, film je crno beli, a snimak mene kako trčim je u boji.

O filmu “Čudesna sudbina Amelie Pulen” (Le fabuleux destin d’Amélie Poulain2001) – Ne želim čudesnu sudbinu.

Čudesno od svega toga je što mi je sudbina bila da prvi put u životu probam Creme Brulée u Parizu.
Sedela sam u tom kafiću u kom je snimljen film, koji mi nije toliko omiljen, ali iz kog mi je omiljena scena ona kad se Amelija Pulen pretvara u vodu. Tom scenom opisujem sve moje trenutke kad mi fale reči, i ne mogu da opišem šta osećam. To je scena, kojoj pustiš da probije sve tvoje brane koje si temeljno zidao bez reči, i da te ili ponese kao rečna bujica u proleće ili da te preplavi.
Čudesno je bilo i to što sam deset minuta gledala u taj Creme Brulée ne znajući šta da radim,  dok nisam shvatila da prvo kašikicom moraš da razbiješ šećernu opnu da bi došao do onog savršenog krema unutra. Tako i u ljubavi, kašičicom moraš da krckaš tu šećernu glazuru, ali ono što te čeka posle toga, mora da bude najfiniji krem. Inače ne vredi.

O filmu “Pre sumraka” (Before Sunset, 2004 ) – Nebo u Parizu ima jedino takvo nebo na svetu.

U knjižari “Shakespeare and Company” sam mazila mačku i zamalo pala sa stepenica jer sam pokušavala da kadriram pisaću mašinu iz 19. veka koja je stajala u polusenci saksije sa nepoznatom biljkom. Na starinskom pisaćem stolu pored prozora, dok mi je u kadar  konstatno upadao japanski klinac turista koji je čak iščupao dva lista sa biljke da vidi da li je prava. Izmicala sam unazad da uhvatim svoj kadar u kome neće biti dosadnog klinca i zamalo se sručila niz stepenice. Na stepenicama je inače ispisana rečenica. Svaki stepenik je jedna reč.  Pisalo je: “ Voleo bih da kad si sam u mraku, mogu da ti pokažem koliko ti sam svetliš.”  Nisam pala sa stepenica, ali sam naučila lekciju. Nekad moraš da padneš na drugačiji način, i da te mnogo zaboli. Iz tog bola najviše naučiš o sebi. Druga rečenica koju sam ponela sa sobom iz te knjižare je iz knjige Pabla Nerude i glasi: “Treba mi more da me uči.”

O filmu “Ponoć u Parizu” (Midnight in Paris, 2011) – U ponoć magija prestaje, tako kaže bajka. U bajke veruju deca, a odrasli je pišu.

Sedneš na stepenice ispred male crkve Saint-Étienne, nalaktiš se na lakat desne ruke, i čekaš da dođe po tebe onaj čuveni pežo, da te odvede u drugi svet i da se desi magija, kao na filmu. A ono što možda nisi tad shvatio, jer si čekao da se desi ta magija, a primetio si tek skoro dok si gledao slike iz Pariza, je da se prekoputa ulice i stepenica na kom sediš, nalazi mala prodavnica vinila, sa plavim vratima i prugastom tendom, i u izlogu te prodavnice ploča Kol Portera.

A Kol Porter kaže, Hajde da to uradimo, hajde da se zaljubimo. I desilo se. A nije bila čak ni ponoć.

 

Tramvajspoting

Sedeo sam prijateljem na livadici, oko ponoći, pored benzinske pumpe, u blokovima, na zidiću visokom trideset centimetara. Pušili smo i pili pivo.

A do toga je došlo ovako: išli smo na neko snimanje spota, tamo je bilo odlično, bilo je smešno, jeli smo Smoki i perece, gledali smo šta rade svi ti ljudi, taj moj ortak je ugledao neki fler gde mu nije mesto, motali smo se, bukvalno smo se motali, samo smo bili tamo. Presekli smo motanje odlaskom da nađemo neku hranu, pa smo našli picu, jeli smo, dugo smo hodali do te pice, pa smo krenuli prečicom nazad, i tu su nas presrela četiri psa, krenuli smo preko njihove teritorije i oni su nam to dali do znanja. To su bila četiri prava šmekera. Oni što nemaju nikoga na svetu, osim svojih tela i srca, i osim svoje slobode. Nas dvojica nismo neki koji se bez preke potrebe petljaju s tako ozbiljnim svetom, pa smo otišli okolo. Vratili smo se na snimanje koje je i dalje bilo odlično, još malo smo se nauživali tamo, pa kad se završilo otišli smo s našom drugaricom u veoma intenzivno druženje. To druženje smo obavljali na raznim mestima, ali nam je glavno bilo da se volimo. Voleli smo se koliko smo umeli, a onda smo se rastali, ona je otišla kuči, a i mi smo krenuli. Nismo imali cigarete, bilo je kasno, ništa nije radilo, a nama se pušilo. Pešačili smo do te tamo najbliže benzinske pumpe, kupili cigarete i pivo, i našli taj zidić, seli, zapalili cigarete, otvorili piva i živeli tamo.

Tom velikom ulicom su prolazili tramvaji, autobusi, automobili, biciklisti, pešaci, svi su išli nekuda. Mi nismo išli nikuda, sedeli smo na tom zidiću, nepobedivi.