admin

Biće sve u redu

Vraćam se autobusom broj 16 sa Novog Beograda, i polako hvatam sebe kako bih mogla da izmislim neki problem, pa da se bavim njime…jer problema nemam, a ne znam šta ću sa svom ovom maštom i idejama koje mi prolaze kroz glavu. I vozim se tako i dosađujem, kad u autobus ulazi čovek za koga nauka i konvencionalni nazivi imaju unapred smišljen naziv i dijagnozu, a koga slobodnim jezikom u narodu jednostavno nazivaju – ludak. Sa prljavom poluraspadnutom šubarom na glavi, riđom dugom ućebanom kosom, u krznenom prsluku i papučama na bosim nogama.

Sa sobom ima jedan štap, prebačen nehajno preko desnog ramena,  na kome je na kanapu nanizano  nekoliko modela isto tako ručno napravljenih cipela.

Viče po autobusu, naziva nas braćom i sestrama, napominje kako u Palati Srbije (SIV) svi imaju loša stopala zbog nehumane obuće, kako je i Maršal lično ostao bez noge zbog nehumane obuće, i kako će ustati iz groba i obratiti na naslovnoj strani : „Ostao sam bez noge zbog nehumane obuće“. I nastavlja:

-Ali braćo i sestre ništa ne brinite, obratiće vam se gospodar lično kroz kanale koje koristi, gospodar vaš Bog i reći da će sve biti u redu.

Tada se naglo uozbiljio, prestao da viče, i mirno promenjenim, dubokim glasom glasom progovorio:

-„Braćo i sestre, sve će biti u redu!“, a zatim je izašao iz autobusa.

I znate šta, ja sam mu poverovala. Biće sve u redu.

Minimalna perspektiva, maksimalni efekat

  1. Sebe želiš da predstaviš kako?

Kao diplomiranog pravnika koji je pobegao od svoje profesije u svet fotografije, pa ga nadomestio video produkcijom, malo brendigom i izradom sajtova 🙂

Nahmijas foto_011

  1. Kada si zapravo zakoračio u svet fotografije i kako se razvila tvoja ljubav prema fotografiji?

To je bilo 98. godine. Dobio sam prvi aprat (digitalni) – Sony Mavica 0.8 mpix i trošio je diskete. Vozio sam skejt, tako da su mi skejteri bili početna inspiracija.

  1. Koji motivi te najviše privlače i šta je to što naviše voliš da fotografišeš?

Najviše volim da fotografišem portrete, izazov mi je da izvučem iz osobe nešto što ni ona ne zna da ima u sebi.

Nahmijas foto_002

  1. Šta po tebi neko mora da poseduje da bi bio fotograf?

Strpljenje, viziju, samokritičnost, samopouzdanje i želju da se konstantno usavršava.

  1. Analogna ili digitalna fotografija, crno bela ili u boji?

Ceo život sam u digitalnoj fotografiji i post produkciji, što ne znači da ne bih voleo da se oprobam u nekoj starijoj tehnici, recimo platinum palladium. Kolor ili crno bela zavise od serije/projekta.

  1. Kako je došlo do toga da delove Beograda vidiš kao „Star Wars“ arhitekturu?

Jednu seriju fotografija sam želeo da posvetim gradu u kome sam rođen, što je u principu i najteži zadatak. Mi koji živimo u ovom gradu smo navikli na njega i sve teže primećujemo njegove čari.

  1. Da li te inače inspiriše da stvari vidiš drugačije ili da ih predstaviš u drugačijoj formi i obliku?

Da konstantno, to mi je posao 🙂

  1. Postoje li neki domaći veterani fotografije koji su ti “zadali domaći zadatak”?

Radio sam kao asistent kod Petra Vujanića i njegove fotografije pamtim kao vrhunske, iako nisam video novije radove. Zamurović i Peternek su ozbiljni carevi.

 Kad bi sad izašo na ulicu sa fotoaparatom (grad po tvom izboru) i dobio pola sata, šta bismo videli na fotografijama?

Trenutno sam u Minimal Belgrade seriji, tako da razmišljam samo o njoj. (http://www.minimalbelgrade.com/) Do pre pola godine sam lovio brke po gradu sa asistentom i rasvetom, za seriju ,,Beogradske brke”.

 

12669433_10153843943700132_4342538635117225224_n
12717302_10153843229300132_2313621464347186964_n

12717291_10153851052385132_2215012600794853727_n

  1. Da li misliš da fotografije na instagramu mogu da se posmatraju kao umetnost?

Instagram je odlično sredatvo za promociju svog rada. Sve svetske galerije ga koriste, a neko čak i prodaje radove za 100,000 $ i to tuđe..

http://petapixel.com/2015/05/21/richard-prince-selling-other-peoples-instagram-shots-without-permission-for-100k/

  1. Da li i koliko istražuješ stranu fotografsku scenu i postoje li umetnici koji inspirišu tvoj rad?

Trudim se svaki dan da posetim omiljene foto sajtove/blogove, naravno to su Rodney Smith, Erwin Olaf, Tim Walker, Annie Leibovitz…

  1. Take a book… (tvoja preporuka knjige za čitanje)

Buddha & love, Lama Ole Nydahl

  1. Place to be (neko jedinstveno mesto koje treba da se vidi/poseti/doživi i zašto)

New York, odlična energija, izvlači 2.0 verziju iz svakoga.

  1. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju, to što vidiš i da li te to nervira?

Uvek ispadne drugačije nego kada se razvija ideja. Pod drugačije mislim bolje.

  1. Inspiriši nas u tri reči.

U tri-četiri, try hard every day. To mi je jedna od prvih tetovaža.

Nahmijas foto_007

  1. Da li postoje neki novi trendovi u fotografiji koji te privlače, i postoji li neki pravac u kom bi voleo da se oprobaš?

Fotografija iz ptičije perspektive je sve više dostupna sa dronovima i uvek zanimljiva. Voleo bih i da dodam “Direktor” ispred naziva fotograf, jer me video produkcija sve više privlači.
Pokrenuo sam jedan zanimljiv projekat www.kintsugi.rs

Nahmijas foto_001

 

sve ono što Mirko radi, možete videti na sledećim linkovima

Džentlmen za primer

Milan Josipović, fotograf, je čovek koji je nakon života na tri kontinenta, školovanja u Atini, Njujorku i zavidnoj fotografskoj karijeri  i saradnji sa velikim svetskim imenima, koja ga danas i čini tolikom veličinom u ovom poslu, još jednom rešio da Beogradu da još jednu šansu i po drugi put se nastani u njemu. Proveli smo dva (kratka, ako nas pitate) kvalitetna sata sa njim u razgovoru,o fotografiji, umetnosti, viđenju sveta danas i ljudi u njemu, o njegovoj karijeri i planovima…I prenosimo vam samo jedan delić. Ono što možemo da kažemo za ovog fotografa, je da je neverovatan džentlmen, i da s pravom predstavlja sliku profesije kojom se bavi.

P12

  1. Kako se neplanirano ostaje na Santoriniju 12 godina?

Da tako je bilo zaista. Te godine sam i postao fotograf, zato sam i ostao. Otišao sam na Santorini na letovanje, i razmišljao da ostanem još koji dan, možda nađem neki posao, nije mi se vraćalo, a imao sam dobar aparat, top of the line, i pre me zanimala fotografija, ali daleko od toga da  sam razmišljao da budem fotograf…I sad duga priča, imao sam prijatelja koji je radio portrete na ulici, i pomislio sam zašto i ja ovo ne bih probao, ali sa fotografijom… Rešim da probam sa nekim portretima, da sednem i izložim neke radove, pa da vidim, odmah sam zakazao par snimanja za sutradan, uradio sam par fotografija, spremio za prodaju na ulici, nisam se bavio nekom mišlju da budem fotograf…I to je tako krenulo, ljudima su počele da se sviđaju moje fotografije, a i meni je počelo da se sviđa da budem fotograf. Doduše imao sam predznanje, znao sam, nisam bio potpuni laik, ali sam se do tada bavio fotografijom isključivo iz hobija. Znao sam ekspoziciju, znao sam blendu da namestim, znao sam da mi fotografije budu tehničke dobre, ne na nekom nivou, ali podnošljivo. A samo svetlo na Santoriniju je bilo dobro, i lokacije su prelepe, da čak i ako nisi neki fotograf ono bude veoma dobro…ali ja sam verovatno imao neki osećaj za svetlo, to je verovatno neki talenat kod fotografa, ako znaš da osetiš svetlo, onda to je talenat. I onda sam rešio da studiram, već sledeće godine sam upisao školu u Atini, jako dobru školu, tako sam sreće imao da sam naišao na tu školu, pa sam rešio sam da se ozbiljno posvetim fotografiji. Ta škola je imala biblioteku od 2000 knjiga o fotografiji. Bilo je dovoljno samo da pomisliš na nekog fotografa, a knjiga o njemu i njegovom radu se nalazila u toj biblioteci. Tu školu je držao jedan advokat iz bogate advokatske porodice kao hobi, rešio je da napusti advokaturu i posveti se ovome. Knjige, čudo, tu sam prvi put saznao za neke fotografe koji su kasnije postali moji idoli i koje sam koristio za kasniju inspiraciju. Bila je sjajna laboratorija, tu sam naučio osnove u mračnoj komori, imao sam dobre profesore proveo sam preko 1000 sati u mračnoj komori tako da kad sam prešao na photoshop, nije mi bilo prekomplikovano jer sam imao sjajnu osnovu, jer photoshop nije korišćenje alatki, nego znati šta treba uraditi sa fotografijom, i to je tako krenulo…I ostao sam tamo. Leti na Santoriniju, zimi u Atini, a posle dve godine na Santoriniju prešao sam na Mikonos i tamo ostao deset.

 2. Šta je to što te možda najviše definisalo kao fotografa?

I keep it simple, moje fotografije su jako jednostavne, i ja se vodim onim motom Less is more, bez preteranih komplikacija, naći dobru lokaciju, interesatni subjekt i model mora da bude interesantna faca i to, dobro svetlo, minimalistički stajling bilo da je fashion snimanje, bilo da je poret i to je to …nekad Black and White, ili color, u poslednje vreme radim dosta i kolor, sviđa mi se i kolor ali kod mene su uvek boje ili spuštene ka Black and White tonu, ili tonirano plavo, ali nikad realistične boje…dosta provodim u post produkciji da uradim te moje kolor korekcije. Meni je boja počela da se sviđa, kasnije, nakon pojave photoshopa, tj. kad je photoshop uznapredovao i kad su ljudi počeli da kalkulišu i počele ozbiljno da se rade kolor korekcije…kad si mogao da približiš, recimo, kolor fotografije filmskoj tehnici, i to me onda intrigiralo da dođem do takvog rezultata, ali Black and White mi je i dalje omiljena.

P9P6

P7

 3. Da li fotografije sa instagrama mogu da se posmatraju kao umetnost?

Instagram je vezan za telefon…zar ne? E sad…što bi profesionalan fotograf slikao telefonom, gde je kvalitet jako loš u poređenju sa profesionalnim fotoaparatom i lošom opremom uništio kvalitet svoje fotografije? Lično nisam ljubitelj toga. Negde sam pročitao informaciju da se danas u jednom danu snimi više fotografija nego u celom 20. veku, to je jeziva informacija, jer  svako danas fotografiše, ne znam ja nisam ljubitelj…jer možda malo profesionalnije gledam na te stvari. Za mene je snimanje nešto što pripremaš, nešto što moraš da osmisliš, pa onda kreneš na snimanje, a ne ono instant…Nemaš ti dobru fotografiju ukoliko nije foto reportaža ili ratna fotografija koja se dešava u trenutku i ne možeš da je pripremiš, ali u principu snimanja se smišljaju jer  moraš da ono što imaš u glavi preneseš na fotografiju, tako da ok je, ali daleko od neke umetnosti…

4. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju, to što vidiš i da li te to nervira i kako to izbegneš?

Ne, baš zbog onog što sam ranije napomenuo, to se dešava ljudima koji ne rade pripremu, i možda mi se to desilo par puta na početku karijeru. Ozbiljna fotografija zahteva ozbiljnu pripremu, i snimanja se spremaju.  Ne radim probe, ali pripremim sve do detalja, iz iskustva sad već znam kako će izgledati, ne možeš da dođeš na snimanje nespreman. Moraš da znaš šta radiš, ljudi ako te vide da ne znaš šta radiš, neće te shvatiti ozbiljno. Svemu što pristupaš moraš da uradiš research o tome…svaki detalj se priprema…to je profesionalizam. Ljudi vide da znam šta radim, i onda mi veruju, i rade ono što tražim od njih. Jednom prilikom sam slikao Kristofera Lija, glumca, i bio sam nervozan, i on je to provalio i bio u fazonu, hej Milane, samo Ti meni kaži šta ja treba da radim…ja gledam ove klince, oni dođu nepripremljeni, i očekuju dobar rezultat. Ne može, dolaziš sa slikom u glavi, a ne očekuješ samo da odeš sa slikom. Evo reći ću ti za Eni Lebovic, upoznao sam se sa njom u Majamiju kad sam bio, ona radi znaš kakve slike, ona zna da ima samo dva sata sa nekim poznatim glumcem, nekad i manje…ona dođe prethodni dan na lokaciju, uradi markere, nađe ljude koji su te visine, namesti svetlo,  uradi probe sve to radi ceo dan pred snimanje da bi sutra kad se oni pojave samo uradila jednu fotografiju, jer oni nemaju ceo dan.

P4

P51

P5

5. Koji su to fotografi koji su svojom „školom“ uticali na tvoj rad?

Zaljubljenik sam u fotografe sa početka 20. veka, to, kao i njih  sam otkrio tamo u toj školi u Atini koju sam pohađao….dakle Herbert List, August Sander, Paul Strand, Brassai, George,Hoyningen-Huene, Martin Munkácsi, Yousuf Karsh, Ansel Adams…ali uglavnom crno bele fotografije, i početak 20. veka, najviše period između 1910. do početka II Svetskog rata. Fotografi u Srbiji, pogotovo mlađi, doduše ja ih ni ne krivim, kao da nemaju mašte, kao da svi uče od jednog istog profesora, za mene je dobar fotograf, kad mu vidiš fotografiju i odmah pepoznaš ko je, aha, znaš nepogrešivo ovo je Helmut Njutn, odmah iz aviona vidiš, to kod nas nema, ima možda jedan ili dva fotografa koje mogu da prepoznam, ovi ostali ne trude se da daju neki pečat, ono što sam malopre pričao, moraš da si esteta, nije problem da kopiraš, poenta je da dođeš do sebe….kopiraj, ali daj nešto svoje, daj da vidimo ko si.

6. Kad bi sad izašao na ulicu sa fotoaparatom i dobio pola sata, šta bismo videli na fotografijama?

Zavisi na koju ulicu (smeh), da li u Kejptaunu ili u Beogradu…U Beogradu, ima ulica,  ja nisam Beograđanin pa ga vidim na drugačiji način, iz Niša sam, nisam odrastao ovde pa sam ga istinski zavoleo, ne uzimam ga zdravo za gotovo…I sviđaju mi se ulice Dorćola, Dorćol mi se sviđa, ima te neverovatne ulice, stare kuće, tipičnu arhitekturu.

7. Koliko je obrazovanje važno da bi bio uspešan u profesiji  kojom se baviš, da li je dovoljan talenat ili je potrebna i škola?

Završio sam tu školu u Atini koju sam spomenuo, pa sam kasnije sve nastavio sam. Sve ono gde sam mislio da sam tanak ja sam radio na tome. Samouk sam. Bitna je želja da postaneš, da budeš dobar u onome što radiš, obućar, lekar, dobar fotograf. Gledam današnju omladinu, jure te ocene, diplome, a niko ne kapira da ono što treba kad završi fakultet, je da bude dobar u tome, odnosno da tek ima bazu da krene dalje…Kod nas nema tog drive-a, samo gledaju gde će i kako da se zaposle, a ja sam imao taj drive, da nema tajne u fotografiji za mene…Da bi postao dobar u svom poslu mora da se sklope različiti kvaliteti, da si open minded, recimo da bi bio dobar fotograf jako bitna stvar da si esteta. Moraš da znaš o garderobi, o kulturi, moraš da znaš šta je dobar automobil, moraš da znaš o dizajnu, dakle estetika je jako bitna. Estetika nije baš obrazovanje koliko osećaj sa kojim se rodiš, ne može ako nemaš ukusa….Dobar ukus je ređi nego inteligencija, veruj mi, i mnogo sam ređe upoznavao ljude sa dobrim ukusom nego inteligentne ljudi.  Da su to, estete, da poznaju sve , banalno, da znaju šta su dobre cipele, automobili, da prepoznaju lepu zgradu, da znaju šta je dobra knjiga…znaš, moraš da imaš sve te kvalitete da bi to kasnije moglo da se vidi na tvojoj fotografiji.

Misha NestorovicP2P41

 

8. Take a book (preporuka knjige za čitanje)

Čitam, ne tako često zbog posla i vremena, ali sad upravo završavam jednu knjigu, koju čitam mesec dana i pri kraju sam…”Problem Spinoza” Irvina Jaloma, odlična je knjiga i zaista je preporučujem, sjajna knjiga, fantastična tako otvarajuća za religiju, za pogled na svet…zaista fantastična.

9. Ne voliš da fotografišeš?

Kataloge. Tipa, produkt, bilo da je moda u pitanju, bilo da je nameštaj. Mada sam skoro imao jedno interesantno snimanje, snimali smo u staroj “Šećerani”, pa je sam taj spoj raspale arhitekture i modernog nameštaja dao sjajne rezultate, i bilo je zanimljivo, ali snimanje u studiju, na veštačkim scenografijama, ne.

10. Kad si na odmoru, da li fotografišeš kao ti, privatno ili i tad imaš profesionalni pristup fotografiji I ne prepuštaš trenutak slučaju?

Jeste, ja nikad ne radim samo tako, čak i kad sam na odmoru, ne radim onako u momentu, i tu imam pripremu. Evo uzmimo Kejptaun na primer, šetao sam popodne, i video sam neku lokaciju koja mi se sviđa, ali je bilo 4, 5 popodne i svetlo nije bilo u redu. Zapamtio sam mesto i provalio da zapadno svetlo ne odgovora, pa sam onda došao sutra u 5 i 15 ujutru, seo i čekao da vidim kad je svetlo najbolje, i vratio se prekosutra da fotografišem. To je ljubav prema momentu, ali i profesionalizam, jer ponavljam ne postoji dobra fotografija koja se desi samo tako.

 

Ono čime se Milan bavi danas možete pogledati na linku: http://greybox.rs/, a takođe nemojte propustiti njegov magazin čiji glavni urednik i pokretač  http://www.photographermagade koji slobodno možemo nazvati kartom za svet kulture i umetnosti i malim vodičem za lepo.

 

 

 

 

O budalama

Krenuo sam peške na posao. Nije mi to bilo milo, nosio sam ovo i ono, išao bih taksijem ili kolima, išao bih autobusom, ali se baš tada pogodilo da iz raznih razloga nije bilo moguće ništa od toga, pa sam odabrao ono što sam morao. Ranac s kompjuterom mi je bio na leđima, bilo mi je toplo, bilo mi je pretoplo i bolelo me je desno koleno. Kesa u kojoj sam nosio plastičnu posudu u kojoj je bio ručak njihala se u ritmu mog hoda, a nisam bio siguran da je poklopac dovoljno precizno projektovan da zadrži moj prilično tečan ručak u posudi. Duboko sam sumnjao u mogućnosti tog poklopca i bio sam uznemiren. Znojio sam se i birao hladovinu da se po njoj pažljivo krećem.

Bez većih problema sam savladao rizične tačke na putu koji znam napamet i našao se nadomak lepe kuće u centru Beograda u kojoj se nalazi moje radno mesto. Ostalo mi je još možda trista metara hoda po ravnom do sigurnog mesta za mene i moj ručak.

Kao i svaka budala, osetio sam se bezbedno, kao da sam već završio nešto što još naravno nisam, i odmah sam se sapleo. Tečni ručak je dobio dovoljan impuls da se prospe, i dok je crvena hranljiva tečnost primala oblik ravnodušne kese, ja sam još jednom uzalud spoznao da je onaj najlakši deo puta, naročito kad je na kraju, za budale skoro neosvojiv.

Frank Turner – „Panker sa akustičnom gitarom“

  1. Kako se rodila ideja da nastupaš u Beogradu?

Uvek sam oduševljen da u toku turneje, posećujem nova mesta, a do sada nikad nisam bio u Srbiji. Kako smo skoro završili sa ovom turnejom, razgovarao sam sa svojim agentom, i dogovorili smo da ugovori i ovu svirku. Veoma sam uzbuđen zbog ovog nastupa. 

  1. Pošto ti je ovo prvi put u Srbiji i Beogradu, da li te je neko pripremio za nas 🙂?

Ja sam zaluđenik za istoriju, i zapravo sam studirao Istoriju Balkana, tako da postoji mnogo stvari koje želim da vidim. Imam plan da ceo dan u Beogradu, provedem u šetnji i razgledanju grada. Pored toga, takođe želim da upoznam ljude i pokušam da naučim nešto novo o svetu.

  1. Da li “punk okruženje” iz koga potičeš uticalo na to da se muzikom baviš i da je posmatraš kao posao , i koji je u stvari način na koji želiš da tvoja muzika bude predstavljena?

Volim da se bavim svojom muzikom. Volim da budem na turneji, i volim da nastupam. Ima nečeg poštenog u teškom radu, i ja uživam u tome. Odrastao sam na bendovima kao što su “Black Flag” i slični, a to su bendovi čije su turneje bile prilično naporne. Osim toga, dobro, moja muzika je prilično skromna, prilično jednostavna i direktna, zato svirajući na turnejama pokušavam da je što više približim i predstavim ljudima , kako tekstove tako i samu muziku.

  1. Magazin “Rolling Stone”te je proglasio za “pank muzičara sa akustičnom gitarom”, da li I ti sebe doživljavaš na taj način?

Pa, kako da vam kažem, to je opravdano dobar opis, haha, iako ja volim da mislim da ipak postoji više slojeva onoga ko sam i čime se bavim. 

frank_turner_hh_05_2013_02

  1. Da li misliš da i dalje ima mesta za prisustvo folk elemenata u muzici – čovek sa gitarom u ruci i pričom za ispričati, i pesmom za otpevati – i da li će ikad to izbledeti?

Pa sad, nisam ja taj koji treba da daje neke velike istorijske prognoze, haha, ali postoji nešto što je vanvremensko u vezi sa pripovedanjem. Ljudi imaju urođenu potrebu da pričaju priče, a muzika je nešto što će uvek prisutno oko nas, tako da mislim da pripovedanje kroz pesmu, još uvek ima života u sebi.

  1. Gde nalaziš inspiraciju i kako dolaziš do ideja za svoje spotove, s obziorm da su prilično interesatni i drugačiji?

Za neke od njih sam, sam došao na ideju ili uz pomoć mog prijatelja Bena Morsa. To je bio slučaj i za većinu spotova, kad je u pitanju novi album. Ponekad sarađujem i sa drugim rediteljima koji imaju ideje. Veoma volim muzičke spotove, i smatram ih posebnom umetičkom formom na neki način, pa mi je zato vrlo zabavno igrati se sa tim.

  1. Ko je najviše uticao na tvoju muziku karijeru i muzički pravac koji si odabrao?

Odrastao sam slušajući punk i hardcore, a onda sam se zaljubio u kantri i folk muziku. Tako dasam sad nešto između svega toga, dakle… Black Flag, Descendents, NOFX , pa onda Neil Young, Townes Van Zandt, Counting Crows, i tako dalje. I naravno, zdrava doza Springstina, negde u sredini.

  1. Tvoja “muzička filozofija” je pozitivne pesme za negativne ljude, da li je to i tvoja životna filozofija?

Ha, pa da pretpostavljam da jeste. Mislim da je život težak i nefer, i da jednostavno moramo da se borimo protiv toga.

10_Frank-Turner_Ramsheadlive-940x626

  1. Knjiga koju bi svakome preporučio da pročita?

U stvari baš trenutno čitam biografiju Džoni Keša (od Roberta Hilburna) koja je neverovatna. Pored te knjige, Elvisov biografija, autora Pitera Guralnika je okrenula moj mozak naopačke.

  1. Mesto koje bi ti preporučio kao posebno, neko mesto na koje niko neće ostati ravnodušan?

Živim i veliki sam zaljubljenik u London. London mi je omiljeni grad na celom svetu, za koji znam. Vidikovac na Primrose Hill-u je čarobno mesto za mene, odatle možeš videti ceo grad, a usput to mesto je posebno i zbog par uklesanih rečenica Vilijama Blejka (engleski pisac.)

  1. Tekst koje poznate pesme bi voleo da si ti napisao? (lyrics)

Čoveče, to je baš teško odabrati. Ono što mi je prvo na pameti je “Thunder Road”od Springstina, ili možda “Common People” grupe Pulp.

  1. Inspiriši nas u tri reči!

Sieze the day. (Iskoristi dan)

  1. Da nisi muzičar, bio bi…?

Pokušavao bih da postanem, ili bih i dalje studirao istoriju.

frank-turner-stuttgart425

 

 

photo credits: Miroslav Menschenkind

Frank Turner & The Sleeping Souls – Hamburg 2013

 

 

Berba 1983.

Godina je 1984.

Kasno leto je. Jedno dete u plavim radničkim pantalonama i crvenim poludubokim cipelama i majici na mornarske pruge, sedi na kamenom podu jedne terase sa zelenom ogradom. Između šipki te terase je revnosno umotan kanap, u više namotaja, da to isto dete ne bi palo kroz tu terasu, jer imalo je sklonosti da se ne zadovoljava stajanjem u jednom mestu, a  bogami ne bi se moglo nazvati ni mirno. To isto dete je tad u tom trenutku ipak mirno sedelo na toj terasi, i ozbiljno pričalo sa grožđem.  Postoji fotografija na osnovu koje vam sve ovo pričam, i tačno se vidi da je razgovor bio ozbiljan jer se to dete nije ni milimetar pomerilo, ni pokazalo da ga zanima to što ga slikaju, zanimalo ga je njegovo grožđe. Ne bih baš znala da vam kažem o čemu su razgovarali, možda i ne bih htela, ali da je taj razgovor imao smisla to sa sigurnošću mogu da vam tvrdim.

Godina je 2016.

Rano proleće je. 30 i malo godina kasnije ne znam da li je ovo što ću vam sad napisati proisteklo iz tog razgovora, sa te terase, sa tim grožđem, ali je nešto što mi ponekad odzvanja u glavi i zvuči kao nešto što mi je rečeno da zapamtim.

Ne učitavaj se u tuđe reči i misli. Ne dozvoli da misliš da je neko misli bolje od tebe samo zato što je lepše rekao. Misli onako kako želiš. I nek su ti misli lepe.

Budi pošten prema ljudima, i uvek očekuj i budi spreman da ti se tvoje ponašanje vrati. Kopaj i sam uči. Slušaj druge, ali poslušaj sebe.

I zapamti da uvek imaš prava da se predomisliš, samo budale ostaju dosledne principima. Promena mišljenja često znači da uvažiš bolje. Samo budale ostaju dosledne i ljudima.

Izgovor za stvari koje ti se nisu ostvarile i desile u životu traži u svojoj inerciji i strahu. Ne traži krivca.

Ne boj se da ostaviš i odeš. Ljubav je nematerijalna i bićeš voljen bilo gde. Na kraju krajeva, ti voli. To je dar.

Nemoj prestati da veruješ i u redu je da sanjaš. Ali ne zaboravi, snove možeš da ostvariš samo ako si budan.

Sve što ti treba uvek može da stane u jedan kofer. A ono što zaista svuda nosiš sa sobom, to je u tebi i zove se duša.

Zato pazi šta pakuješ u svoje srce, jer i koferi se raspadaju.

I da… ako ti život da kukuruzno brašno, napravi proju. A ako ti ne da…idi i je*eno ga kupi. Toliko je jednostavno.

 

“Autoportret” jednog fotografa

Na sebe je Ivana Pejak  skrenula pažnju fotografijom koja je ušla u finale značajnog svetskog tamičenja u oblasti fotografije “Sony World Photography Awards 2016″. A to je tek mali delić nje. Ova mlada autorka iz Novog Sada,  je četvrti razred gimnazije “Svetozar Marković”, planira da upiše Akademiju umetnosti u Novom Sadu, intenizvno se bavi fotografijom, i njeno vreme tek dolazi.

Sebe želi da predstavi kao mladog istraživača. Nije u pitanju nikakva nauka, već se još uvek pronalazi i istražuje svet oko sebe.

DSC_1587-web

Prvi put se dohvatila aparata pre, recimo, 6 godina. Ali samo bavljenje fotografijom je došlo nešto kasnije i polako se razvijalo. Fotografija je nešto što joj je oduvek držalo pažnju pored svih njenih interesovanja.
Najviše je privlači dobra atmosfera. To može biti energija koju donosi neki grad, ljudi oko nje ili  dobra muzika uz dobru kafu. Sve to zajedno su motivi koji je najviše privlače, a ako spoji sve to zajedno, dobija jedan izvanredan set fotki!

12-Slovenia7-Slovenia
Po njenom mišljenju da bi neko bio fotograf i da bi se bavi fotografijom mora da poseduje upornost i želju za stalnim napretkom. Misli da ne treba da savladamo samo jedan veliki uspeh, jer uvek ima prostora za nešto više.
Ako mora da bira između analogne i digitalne fotografije, konkretno u njenom slučaju, više se bavi digitalnom fotografijom i u boji. Ali to ne znači da ne voli ostalo. Naprotiv, izuzetno voli da vidi staru crno belu fotografiju napravljenu analognim aparatom.
Ono po čemu je Ivanina priča i te kako fenomenalna je činjenica da je njena fotografija “Autoportret” ove godine ušla u finale prestižnog svetskog fotografskog takmičenja “Sony World Photography Awards”. Ivana uopšte nije očekivala ovo ni najmanje. Poslala je fotografiju na konkurs, i samo jednog dana je obradovao e-mail organizacije. Trebalo joj je neko vreme da zaista i shvati o čemu se radi i šta se desilo. Iza njene fotografije “Autoportret”, nema neke konkretne priče. Fotka je nastala veoma spontano u njenom dnevnom boravku. U to vreme, radila je na jednom projektu koji je podrazumevao fotkanje autoportreta svake nedelje, godinu dana na zadatu temu. U tom slučaju, tema je bila Imperfekcija. Prva inspiracija je bila heterohromija, a ostali detalji su proizišli improvizacijom.

SelfportraitKada bismo joj dali fotoaparat i pola sata na ulici u bilo kom gradu, na fotografijama bismo videli netipične kadrove koji taj grad krije. Voli da pristupi već viđenim stvarima na malo drugačiji način – neki svoj. Takođe, voli da se zavlači u najmanje ulice i fotografiše ljude u njihovim najprirodnijem stanju. Sve to uz neku dozu romantike i tajnovitosti.

DSC_2013

_DSC3279-web

Dosta dugo je inspiraciju za fotke pronalazila kod Laure Zalenge, nemačke fotografkinje koja se bavi Fine Art fotografijom, a veterani fotografije koji su joj “zadali domaći zadatak” su Elliot Erwitt, Ernst Haas,  Brassai…
Nema neko svoje posebno mesto. Voli da istražuje i misli da svako mesto treba videti i doživeti na svoj način. Razmišljala je o svojim putovanjima, ali ne može da izdvoji ni je jedno kao posebno, jer svako ima “ono nešto”.

_DSC3260-web
Ponekad joj se dešava da ne uspe da prenese na fotografiju, to što vidi. Čak i kad pokuša više puta, kadrova i slično… Ali kaže da ponekad osećaj koji doživite je subjektivan i vaš posmatrač ne može da doživi isto.
Inspiracije u njene tri reči: Radi. Voli. Putuj.
A slika koja po njoj govori više od reči  je njoj veoma draga, i to je slika iz Slovenije  na Planici._DSC3825-1

 

Obavezno zapratite Ivanu na instagramu https://www.instagram.com/pejakivana/a pogledajte i njen profil na behance-u : https://www.behance.net/pejakphotography

 

Obična prokletnica

Izađem iz zgrade i odmah ugledam staru Ciganku koja često sedi ispred prodavnice i pije pivo. Uvek baš pivo i uvek ima kesu pored nogu. Često je pijana, retko kad je vidim da jede a nikad je nisam video da od nekoga traži novac. Kad sedi dugo, ozbiljno se napije pa priča glasno, u prazno, u prostor ispred sebe. Ne hvata poglede prolaznika, da bi se nekom posebno obratila. Moj pogled nikad nije lovila.

Glas joj je grub, ne vadi cigaretu iz usta, odrpana je. Na nogama skoro uvek ima nekakve papuče, kućne papuče, koje su nekad bile karirane. Starački je mršava, kosa joj je prljava, a ponekad ima maramu na glavi. Nije beskućnica, to se vidi, ali je temeljno zapuštena. Lako je zamisliti prostor u kome spava, rupu u kojoj se odevena uveče onesvesti, i ujutru samo ustane, uvuče stopala u papuče, pokupi kesu i krene mamurna u novi dan.

Ugledam je kako žuri kroz prolaz između zgrada i znam da joj se piški. Dok silazi niz nekoliko stepenika do mesta gde uvek piški, u hodu diže suknju i svlači zajedno gaće i hulahopke, ali ovog puta je zakasnila, bukvalno za nekoliko sekundi. Na poslednjem stepeniku je krenulo da pršti iz nje. Po belim gaćama i crnim pocepanim čarapama, po stepenicama, u papuče. Čim je poteklo, zaustavila je telo u položaju u kom se u tom trenutku našlo i mirno pustila da se sve odvija do kraja. Onda je navukla gaće i čarape, spustila suknju i vratila se da pije.

Pivo i kesa su je čekali. Kad je sela, nije pljusnulo, ali se odmah stvorila vlažna mrlja oko nje. Zapalila je cigaretu, duboko uvukla dim, i pustila ga da polako, uz disanje, izlazi iz nje kroz usta i nos.

Savršena slika

Hodam tako i u trenutku očima uhvatim prizor i pomislim, kakva savršena slika.

I uzmem da je zabeležim, i čujem taj iritirajuće poznat zvuk, zvuk trenutka panike i straha novog doba, i zvuka koji nam kontroliše život, a da smo potpuno toga nesvesni, zvuk poznat kao – prazna mi je baterija.

I šta sad?

Prva misao koja se formira u mojoj glavi je, ali momenat je savršen, hoću da ga zapamtim zauvek. Hoću da svaki put kad pogledam tu sliku, znam kako sam se osećala u tom trenutku dok gledam u to što gledam. I shvatim da sam iste sekunde slagala sebe. Neću. Neću ga upamtiti, ne na slici. Verovatno više nikad neću ponovo ni pogledati. Sigurno neću, jer ću već sledećeg biti zauzeta za traganjem novog trenutka, koji će biti bolji od prethodnog, veći, lepši, do sada neviđen. I samo  ću nastaviti sve dalje i dalje tražiti, i tražiti, i tražiti te svoje „savršene momente“, jer uvek može bolje.

Vreme kad mi je prazna baterija me je vremenom naučilo jednu stvar. Ti trenuci, kad se dese, nije mi najmanje važno da drugima pokažem te “savršene slike i kako se osećam“, važno mi je da osećam taj trenutak kao savršen.

Ali kako da drugi znaju da sam srećna, ako im ne pokažem. Kako da drugi vide da mi je dobro ako ne izgledam, kako da drugi stvore sliku o mom životu, ako slike nema. Nije mi važno, jer ja ne mogu više da živim za druge, a drugi život nemam.

Tad kad mi je prazna baterija, puno mi je srce. I najsavršenije slike, uhvatim rečima.


slika 1
. – Bela muška košulja na drvenoj vešalici, nemarno okačena da se suši po oblačnom danu, iako vreme preti da će da padne kiša.

slika 2. – Plastične stolice pastelnih boja, naslagane jedna na drugu i vezane za banderu od strane čuvara luna parka, u predvečerje na šetalištu pored reke.

slika 3. – Senka belih rada osvetljenih noćnom lampom na zelenom zidu.

slika 4. – Lista  pesama na youtube-u.

slika 5. – Brusketi sa humusom, maslinovim uljem i prženim leblebijama, špricer i dva osmeha.

slika 6. – Miris omekšivača sveže prostranog veša u dvorištu, razapetog na kanapu između dve motke.

slika 7. – Žuti narcisi u belom zgužvanom papiru sa Zelenog venca.

slika 8. – Sviđaš mi se.

Te slike vidi onaj ko treba. A komora u kojoj se te takve slike razvijaju, zove se pretkomora.

U skladu sa rečima

10689700_387544991410571_3461845851791942597_n

  1. Ko je M.N?

On je jedan neodoljivo dragi idiot. Tako bih ga opisao. Sve mu je lepo, svi ljudi su mu dobri, sve može da se dogovori, bilo za zadovoljstva druženja ili poslovnog dela. Pisac je mnogo više nego što je pesnik, A filozof je pre svega. Dobar je domaćin, ma učinio bi za vas sve na svetu ako oseti dobru energiju i plemenitu dušu u vama.  Ume da bude strog, ali to je zato što veruje u disciplinu. Kulturan je i trudi se da ne smeta previše ovom svetu već da pliva i leti. Voli slobodu i prostranstva. Prisna i intimna druženja jer voli da spozna nekoga. Ne voli da se eksponira i pocrveni kada je u centru pažnje. Staložen je i prvo razmišlja satima pre nego što nešto kaže. Ćuti i gleda da vidi i zapamti svaki deo ovog jednog života.

 

M.N. 007

  1. Kako je počela cela priča sa stihovima kucanim na pisaćoj mašini?

Pisaću mašinu imam u porodici od kad sam se rodio i sećam se da sam se, kad sam bio dosta mlađi, igrao sa njom, pokušavao da je shvatim. Dopalo mi se način na koji ona funkcioniše. Ti da bi napravio neko slovo, reč ili rečenicu, potrebna je određena sila da bi ona ostala upečaćena u papir. Tako je isto i sa rečima koje izgovaramo. Reči su sila. I moramo biti pažljivi sa njom. Način na koji razgovaramo. Moramo razmišljati. Naše reči imaju i dubinu i jačinu, ali moramo to shvatiti da bismo mogli to koristiti i biti pažljivi sa tim stvarima. Reči su zajebana stvar ako ne umeš sa njima, a prelepa ako si svestan njihovog plesa.

M.N. 005

  1. Da li pamtiš šta je bilo prvo što si napisao i kojim povodom?

Jedna od prvih lepih rečenica koje sam napisao na tviteru je:

Zavolećemose.
I šta ćemo onda?”

Prvi tekst na wordpress-u je bio o tome kako sam razbio vreme, i da sam bio gospodar vremena, Večnost. Simpatično mi je sve to, kada pročitam sada.

  1. Koje lepe reči po tebi i dalje mogu da otvore “gvozdena vrata”?

Nijedna reč, ma koliko lepa bila, ne vredi ništa ako se ti ne ponašaš u skladu sa njom. Pre bih rekao da je način kako se ponašaš dok izgovaraš reči najbitnija stvar u životu. Poniznost je bitna, shvatanje da si pogrešio, onaj ton u glasu koji drugome govori da ti je iskreno žao ili da nešto iskreno govoriš, sa razumevanjem i bez zle ili lažne namere. Spoznaja da svako od nas vodi bitku u sebi ili u životu i da svi podjednako kratko trajemo čini tebi da ti je svaka reč koju izgovoriš lepa.

10420017_327634084068329_7580369972735585138_n

  1. Da si književni junak koji bi bio i zašto?

Ne bih bio nijedan junak jer sebe nisam prepoznao ni u jednoj ulozi. Niti sam ikada razmišljao o tome. Ti junaci imaju svoje probleme i ja imam svoje. A i deli nas jedna velika stvar, stvarnost. Jedino bih rekao da veliki uticaj na mene imaju Miroslav Antić i Momo Kapor, jer su to pravi ljudi. Ja volim stvarnost i samo stvarni ljudi mogu imati uticaj na mene i moje razmišljanje. I mislim da je to dobra kombinacija jer je ravnopravna, dok je Antić oblak mašte na nebu koji mogu da vidim i razmišljam na kakvo biće liči, Kapor je ona zelena livada po kojoj šetam i trčim i na koju mogu da legnem i posmatram ovaj svet oko mene.

M.N. 001

  1. Knjige za čitanje po tvojoj preporuci?

Ne mogu jednu da preporučim, moram dve jer su mi obe na jedan ili drugi način promenile život i načine na koje razmišljam o ovom životu. Prva je grafička novela „Sandman“ Nila Gejmena, i radnja je previše fantastična za opis jer se toliko toga dešava ali te na kraju nauči da, iako si možda glavni lik zamenjiv si, ali i da to nije ništa strašno. Sve je to deo života i ne treba previše dramiti i biti kao razmaženo derište, već dostojanstveno prihvatiti sve svoje i tuđe odlaske. Veliki deo lika M.N. je zasnovan na Snu (Morfeusu) iz Sendmena.

Druga je od Mome Kapora „Onda“ iz 1982. godine. To je knjiga za sve uzraste, jer nas uči da ne uzimamo jedni druge zdravo za gotovo već da cenimo i čuvamo, jer ako izgubimo ono što je iskreno i neiskvareno, ceo život provešćemo pognute glave zauvek tražeći to što smo ispustili iz svojih ruku, i svog života.

7. Toliko reči, a tako puno nerazumevanja, gde grešimo?

Ne slušamo jedni druge i ne vidimo jedni druge. Postali smo sami sebi najvažniji i nemamo obzira da pogledamo sebe iz očiju neke druge osobe. Ne prihvatamo da možemo da pogrešimo i bude nam krivo kada pogrešimo a neko nam ukaže na tu grešku. Sve je to dalje problem modernog sveta gde sada svako može biti na pozornici. Moramo imati poštovanja prema drugima, mnogo poštovanja, ali pre toga, moramo početi razmišljati iz dva ugla, jedan iz svojih očiju, drugi iz tuđih očiju. S tim rečenim, treba grešiti jer se iz grešaka uči, ali treba imati meru u svemu tome kada je dosta i poniznosti da prihvatiš i počneš raditi na sebi.

10407907_329923133839424_1830136926681099155_n