admin

Priča u slici

Kad poraste želi da bude Martin Parr… Ili Nan Goldin… Ili Rene Burri… Ili…ne zna, previše ih je. Sve njene fotografije. Fotografijom ili kanališe emocije ili ih samo reprezentuje. Ponekad ima potrebu da slikom iskaže stav ili misao, i tada njene fotografije poručuju svetu da ona postoji i da zaista ima nešto da kaže. Smatra da ne može ostati ravnodušna i pognute glave na situaciju koja je svuda oko nas. Ona je naše Lice inspiracije – Jelena Pajić, fotograf iz Novog Sada.

  1. Sebe želiš da predstaviš kako?
    Zdravo, ja sam Pajićeva.

Zdravo ja sam Pajiceva (triptih) 1 pitanje

  1. Kada si zapravo zakoračila u svet fotografije i kako se razvila tvoja ljubav prema fotografiji?
    U svet fotografije zakoračila sam na početku faksa, pre oko šest godina, pokušavajući da realizujem ispitni zadatak. Tako je sve krenulo. Bio je to strava put, moram priznati. Veliku ulogu u tome je igrao moj tadašnji momak, koji je bio student fotografije, pokazujući mi stvari koje sama verovatno ne bih saznala. Svašta sam njuškala i isprobavala, od fotograma, cijanotipije, kolodijumskog procesa, preko analogne crno bele i kolor fotografije, pa do razvijanja filma kafom i skeniranja sopstvene glave. Naravno, veliku ulogu su igrali i svi ljudi iz mog okruženja, koji su mi pomagali i svaki put otkrivali ponesto novo. Njihova lepota je u tome što dele svoje znanje. Mislim da je to strašno bitno. Ali je isto tako i retko. Nisu svi spremni na to.
  1. Koji motivi te najviše privlače i šta je to što naviše voliš da fotografišeš?
    Kada malo bolje razmislim, ne postoji strogo određena grupa motiva koji me inspirišu ili privlače – za mene je fotografija potreba – kao voda. Samo ima drugačiju ulogu od vode. To je potreba da kanališem emocije koje ne umem da zadržim zbog njihovog intenziteta – tada fotkam autoportrete. Kada boli i kada ne umem. Doduše, ne moram nužno ja da budem na fotografiji. Može to biti i neki reprezent moje emocije. A, kada imam potrebu da iskažem stav ili misao, onda se bacim na dokumenatarnu/street fotografiju. Njome poručujem svetu da ja postojim i da zaista imam nešto da kažem.
  1. Šta po tebi neko mora da poseduje da bi bio fotograf?
    Jako veliku potrebu da ne zaboravi.

IMG_20140223_0002

  1. Analogna ili digitalna fotografija, crno bela ili u boji?
    Doduše, u poslednje vreme možda ipak dominira crno bela – digitalna fotografija. I zaista smatram da bi svako ko se bavi fotografijom trebalo da prođe kroz period analogije (u bilo kojem obliku) da bi upotpunio svoje znanje. Ili je to samo meni pomoglo?
  1. Kakvim se sve aktivnostima, pored fotografije, baviš u svoje slobodno vreme?
    Radim kao dizajner tu i tamo, fotkam da bih zaradila – teško je, mora se ići na more :). Pokušavam da završim faks. I deo sam dve strava organizacije, prva od njih je ULICE Fotografija. To je jedan mali fotografski kolektiv koji pokušava da postoji i kaže jasno i glasno šta misli. Druga organizacija je PDP Conference – konferencija kreativnih medija. To već nije tako mala organizacija. Održava se jednom godišnje, pored off programa koji je u toku cele godine. U pitanju su predavanja, radionice, izložbe, panel diskusije i svašta nešto iz oblasti dizajna, fotografije i generalno kreativnih medija. Tako da, ako ste u septembru u Novom Sadu, obiđite nas. Ili propratite izložbe ULICA kojih ima mestimično tokom cele godine.
  1. Postoji li neki projekat na koji si posebno ponosna?
    Postoji, nije ništa veliko, lične je prirode. Tokom svih ovih godina fotkanja najteže mi je bilo realizovati seriju fotografija. Uvek bih počinjala i zaustavljala se, zbog gubitka interesovanja ili nemoći da resim prepreku. Međutim, uspela sam to da prevaziđem malim projektom koji se zove NSyouthcapital – moj komentar na prošlogodišnje konkurisanje Novog Sada za evropsku prestonicu mladih. To je serija fotografija koja raste iz dana u dan, ili zbog nenormalno mnogo materijala svuda oko mene ili prosto zato što to nije samo portret novosadske omladine, već i omladine cele Srbije, možda i šire. Ne mogu ostati ravnodušna i pognute glave na situaciju koja je svuda oko nas.NSyouthcapital 1

NSyouthcapital 2

 NSyouthcapital 3

NSyouthcapital 4

  1. Veterani fotografije koji su ti “zadali domaći zadatak”?
    Kad porastem želim da budem Martin Parr… Ili Nan Goldin… Ili Rene Burri… Ili… Evo ne znam majkemi. Ima ih previše 🙂
  1. Kad bi sad izašla na ulicu sa fotoaparatom (grad po tvom izboru) i dobila pola sata, šta bismo videli na fotografijama?
    Istinu. Tačnije, moju verziju istine. Volim da fotkam ljude. Nije mi uvek lako da priđem nepoznatoj osobi na ulici ili klubu, a još manje da to uradim tako da ona ne primeti, ali vredi se potruditi.
  1. Da li i koliko istražuješ stranu fotografsku scenu i postoje li umetnici koji inspirišu tvoj rad?
    Ne istražujem manijački, pratim pomalo. I ne bih to nazvala inspiracijom, više je to dnevna doza fotografije koju moram da unesem u svoj organizam. Hvala društvenim mrezama na tome. Ljubiteljima autoportreta definitivno bih preporučila Lauru Makabresku, a dokumentaristima i uličnim fotografima preporučujem da pogledaju film Everybody street. Svako ime koje se tu pomene vredno je istraživanja.P.S. Ne bih zanemarila ni domaću fotografsku scenu, ima tu vrlo kvalitetnog materijala.
  1. Take a book (preporuka knjige za čitanje)
    Pre bih preporučila knjigu za gledanje. Pre par meseci, u Kopenhagenu, naletela sam na odličnu izložbu briljantnog danskog fotografa, Joakima Eskildsena. Njegova foto priča – knjiga The Roma Journeys je nešto što obavezno želite da pogledate. A za čitanje Čaj od šljiva. Strava stvar za sve nas koji patimo od bolesti “beg u inostranstvo” 
  1. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju to što vidiš i da li te to nervira?
    Postoje takvi momenti i užasno me nerviraju, ali mislim da se izražaj stiče iskustvom i radom. Što više radiš na sebi i svojoj fotografiji, spremniji si na izazove koje ti nameće tvoje opažanje. Veliku ulogu tu igra i sreća. Ali, sreća prati one koji rade 😉
  1. Inspiriši nas u tri reči.
    Reči? Pa, ja se bavim fotografijom, haha. Mogu da vas inspirišem u tri fotografije.0 - tri inspiracija fotke1 - tri inspiracija fotke2 - tri inspiracija fotke

 

  1. Jednom si mi rekla da je sve što fotkaš polu režirano i duboko povezano za trenutno emotivno stanje u kom si i muziku koju slušaš… Koja muzika je na tvojoj playlisti ovih dana?Da, autoportreti su uglavnom polu režirani i za njih mi je neophodna izuzetno glasna muzika. Valjda je to potreba da ne čujem sopstvene misli. Mada, opet, gde god da se krećem, glasna muzika je u ušima. Ovih dana su to London Grammar, Florence, Chinawoman, Firs Aid Kit, Ibeyi… Haha, sve same žene.autoportret - (muzika pitanje) 1autoportret - (muzika pitanje) 2

15. Slika koja govori više od reči (nešto što si uhvatila svojim fotoaparatom, da nosi poruku a da reči nisu potrebne)fotka koja govori vise od reci (poslednje pitanje)

pratiti je možete na
https://www.facebook.com/jelena.pajic.14
https://www.instagram.com/pajicevaa/

 

Kad

Kad se, na primer, sretnu dva pogleda, kad se dva čoveka iznenada opuste u istom trenutku, van svih pravila ponašanja, van svega poznatog, i kad se pogledaju. Kad je sve jasno, odmah, kad nema dileme da su se sudarili svetovi i da je ugledan idealan presek tih svetova, i nepregledan autoput ispred njih. Kad je poziv na put jasan i kad sve priče stanu u taj trenutak, kad postane jasno da su dobre reči samo nemušti pokušaji komunikacije. Kad nam se posreći da se to desi, i kad posle toga nastavimo da izgovaramo prikladne rečenice, da hodamo po davno utabanim stazama da bismo stigli do davno proživljenih ishodišta, to je trenutak u kom se odričemo slobode.

Sloboda napadne kad nađe vremena za nas, i bez milosti sudi, slobodno. Sudi kao da mi imamo samo jedan život a ona puno posla, i čim nas ugleda kako drhtimo pred njom i stremimo sigurnim putevima, precrtava nas i hita dalje, ka carevima koji imaju herca.

Dupla ekspozicija

2016_04_18_9999_83aa

Grupa Analogna fotografija jedinstvena  je na našem govornom području i u našoj okolini, i kao takva jedina je koja se bavi temom, sadržajima i autorskih radova isključivo iz sveta analognog filma i kako sam naziv kaže analogne fotografije. Počeli su kao grupa entuzijasta i mala grupa na Facebooku, da bi danas već mogli da se nazovu ozbiljnom družinom koja je rešila da film živi!

U eri kada je digitalno prisutno u  svim segmentima života i polako počinje da preuzima primat na našim uspomenama, oni su rešili da pokažu svetu da se prva ljubav ne zaboravlja, i da ništa neće moći da zameni emociju kao negativ od 36 kadrova. U InspirishiMe fokusu ovog meseca, Branko Bane Božić i Nebojša Smrzlić iz grupe Analogna fotografija.

  1. Odakle ljubav baš prema analognoj fotografiji?

 Branko: Čar zrna i duša koju ono daje fotografiji je osnova lepote filma. Ta toplina se ne može naći ni kod jednog softvera.

Nebojša: Jedinstvenost svake analogne fotografije i činjenica da je potrebno vrlo malo obrade, ako ne uopšte. Dosta ljudi me je pitalo kakve filtere koristim na fotkama, na šta se samo nasmešim i objasnim u čemu je stvar. Još jedna bitna stvar je da analogna fotografija uspori čoveka i natera ga da razmišlja o svakom kadru, jer na 35 milimetarskom filmu imamo samo 36 kadrova na raspolaganju.

  1. Koji su bili prvi fotoaparati sa kojima ste se susreli, a koja je bila prva fotografija i da li je imate i dan danas?

Branko:  Prvi fotoaparat sam dobio za 10. rodjendan od roditelja, mali, plastični “idiot” marke Konica. Sećam se da sam sav svoj džeparac potrošio na film i kasnije razvijanje u lokalnoj fotoradnji. Nažalost ne mogu da nađem ni negativ ni bilo koju fotografiju sa tog filma, ali zato moja baka pamti fotografiju njenih kadifica, saksijskog cveća koje je preplavljivalo dvorište u to vreme.

Nebojša: Svoj prvi film sam ispucao u trećem razredu osnovne škole na rekreativnoj nastavi. Baš sam skoro našao taj negativ. Koliko se sećam, aparat je bio neki kineski “idiot”.  Od tad sam dugo vremena fotkao digitalno, ali sam 2014. godine našao dedin stari fotoaparat iz 1956. i ispucao jedan film. Od tad pa nadalje fotkam analogno i imam malu kolekciju analognih fotoaparata. 🙂

  1. Pojavom digitalnih fotoaparata kao da je nestala potreba da se fotografije poseduju kao fizički objekti i fotoalbume zamenile su digitalne slike. Da li je ovo prednost ili mana?

Branko: Svakako da je prednost u isplativosti, brzini i broju kadrova koji se naprave za vrlo kratko vreme. Za mene, mane su na nepreglednom spisku. Recimo, držanje fotografije kao fizičkog objekta predstavlja uspomenu, a gledanje toga istog na monitoru predstvalja prolazno sećanje. Prelistavanje foto-albuma i samo sećanje na te “uhvaćene” trenutke je nešto što budi emociju, dok je piksel mrtva tačka.

Nebojša: Jedina prednost digitalnih fotoaparata je u brzini i količini fotografija koje se mogu napraviti što samim tim čini digitalnu fotografiju isplativijom za komercijalne fotografe. Danas imamo taj luksuz da možemo da fotografišemo šta hoćemo koliko god puta hoćemo bez bojazni da nam je to dodatni trošak (što nije slučaj u analognoj fotografiji). Iz tog razloga fotografija na digitalnom medijumu nema toliku vrednost više kao što je pre imala odštampana fotografija sa analognog fotoaparata.

  1. Kakvu vrednost štampana fotografija ima za tebe?

Branko: Emotivnu. Posle izvesnog  vremena pokušavam da se prisetim koji je impuls bio okidač za taj kadar, kakvi su to uslovi doveli do stavljanja tražila na oko, a sada se nalaze preda mnom sve te misli na parčetu papira.

Nebojša: Veću svakako nego fotografija na monitoru. Još uvek se sećam radosti kad mi je drugar za rođendan poklonio pun album fotografija. Fotografije su bile moje koje do tada nisam stigao da odštampam.

  1. Gde radite potrebno servisiranje, snabdevanje opremom i kako rešavate tehničke stvari oko razvijanja, štampe?

Branko: Kupovina aparata, objektiva i ostale opreme je kod nas zakržljala. Imamo dosta svakakvih oglasa, zatim buvljake, ali i Foto-berzu koja se organizuje nekoliko puta godišnje. Tu uglavnom možemo da vidimo preprodavce i paprene cene, ponekad i kvalitet. Za servisiranje uvek se obratim čika Miši, neprikosnovenom majstoru, na pijaci Zeleni venac. Polako, ali sigurno se pojavljaje još ljudi koji su se zainteresovali za servis. Za razvijanje kolor filmova apsolutno poverenje imam u majstor Krleta iz Zemuna, a crno-belo, naravno, ponovo čika Miša, kao i Vladimir Stajić, vlasnik Fotokioska. Pomenuti gospodin je za kratko vreme postao jedan od najefikasnijih i pristupačnijih kako cenom, tako i odnosom prema kupcima.

Nebojša: Većinu fotoaparata koje posedujem sam kupio preko interneta. Kad sam krenuo u celu priču sa analognom fotografijom cene su bile dosta pristupačnije, ali i sada je internet ok za kupovinu u odnosu na foto berze gde su cene dosta visoke. Ko ima živaca tu je i buvljak u Bubanj potoku na kome uvek može da se nađe nešto. Što se tiče servisa, kao i Branko, svoje aparate uvek nosim čika Miši na Zelenom vencu. Filmove nabavljam gde stignem, a razvijam ih uglavnom u Foto Elite radnji u TC Staklencu na Trgu republike.

  1. Kako je nastala ideja da oformite grupu i okupite ljubitelji analogne fotografije?

Branko: Na Fb je prisutan veliki broj grupa ovog tipa, ali su ograničene na engleski, italijanski ili turski jezik. Grupa Analogna fotografija je nastala spontano, u želji da se vidi koliko ljudi kod nas voli film. Za veoma kratko vreme doživela je bum, i postala mesto okupljanja, druženja, deljenja autorskih radova i saveta ljudi, kako sa prostora cele bivše Juge (jezik nam je svima isti), tako i stranaca.

Nebojša: 2014 godine, zajedno sa par drugara i drugarica napravio sam grupu na Fejsbuku pod nazivom “Analog photo walk”. Ideja je bila da se na jednom mestu okupimo svi mi koji volimo da fotkamo sa našim “old timer” aparatima, da se upoznajemo, delimo iskustva i s vremena na vreme organizujemo foto šetnje. Organizovali smo ukupno 4 analogne foto šetnje za 3 – 4 meseca. Nažalost posle sam imao previše obaveza, što oko studija, što oko posla i privatnih obaveza i to je polako utihnulo, sve dok se nije pojavio Branko sa grupom “Analogna fotografija”. On je zapravo nesvesno nastavio celu priču, na čemu sam mu zahvalan, a verujem i svi drugi.

  1. Da li je u sadašnjem trenutku položaj fotografije kao umetničkog medija takav da joj je popularizacija i afirmacija neophodna?

Branko: Sve dok ljudi razmišljaju o selfi štapovima ili digitalnim poluproizvodima nećemo pričati o fotografiji. Svaka umetnost zahteva afirmaciju, ali na prvom mestu ljubav.

Nebojša: Da, neophodno je. Kao što rekoh, danas je fotografija nažalost izgubila onu vrednost što je pre imala.

  1. Vi kao pojedinci ali i kao kolektiv dosta radite na popularizaciji fotografije kao umetničkog medija, da li se više suočavate sa preprekama ili nailazite na razumevanje?

Branko: Razumevanje okoline je prijatno, ali na staklenim nogama. Zašto bi neko koristio film u današnje digitalno doba? Zašto bi neko stao i razmišljao o kadru, ili o blendi i svetlosti? Prepreke su u glavi, ne u tehnici.

Nebojša: Uglavnom na razumevanje. Po koji začuđen pogled kad vide sa čime fotkamo, ali to je to uglavnom, bar iz mog iskustva.

  1. Skoro ste imali prvu grupnu izložbu analogne fotografije “Neka živi film”, kako je došlo do ideje za celu priču i kako ste zadovoljni odzivom i rezultatima?neka živi film

Branko: “Neka živi film” je moralo da se desi. Želja za podelom ljubavi prema filmu i taj prikaz širokom auditorijumu je ideja koja je tinjala neko vreme, i pokazala se kao deo koji je nedostajao. To se videlo po odzivu koji je bio i više nego odličan, po komentarima i pohvalama. Rezultati će tek da se vide, i već sada mnogi znaju za nas.

Nebojša: …Branko 🙂

10. Šta je analog photo walk, i kako ih organizujete?

Branko: …Nebojša 🙂

Nebojša: Objasnio sam u nekom od prethodnih pitanja početak “Analog photo walk”-a. Bilo ih četiri komada ukupno i peti u okviru meseca fotografije kao deo događaja “Slika u slici”. Te fotografije se trenutno mogu videti u kafeu Meduza na Dorćolu.

  1. Kako ljudi mogu da vam se priključe i da li je potrebno neko predznanje kao ulaznica u vaš svet?

Branko: Fb grupa Analogna fotografija je otvorena za sve.Predznanje nije potrebno, već ljubav prema fotografiji. Mi smo tu da pružimo podršku i nesebično delimo savete. https://www.facebook.com/groups/535588093272070/

Nebojša: Slažem se u potpunosti sa Brankovim odgovorom.

  1. Gde se obično okupljate išta su sve teme tih vaših okupljanja?

Branko: Glavno mesto okupljanja je FB grupa Analogna fotografija. Teme su nepresušne, od problema sa opremom ili tonovima na kadru, preko deljenja autorskih radova do ideja i saveta.
Vidjamo se u kafeu Kula, gde moja prijateljica Jelena Topalović organizuje prezentovanje radova i diskusije dva puta mesečno.

Nebojša: Fejsbuk je glavno mesto okupljanja. Fotkamo analogno, okupljamo se digitalno. 🙂  Tu su i fotošetnje i analogna okupljanja na dogovorenim mestima.

  1. Šta biste preporučili svima koji žele da se oprobaju u analognoj fotografiji?

Branko: Da nauče i žive samo sa jednom osobinom iz koje proističu sve druge. Strpljenje. Ono od fotografije pravi umetnost

Nebojša: Da se ne plaše neuspeha i da imaju strpljenje. Prva dva tri filma obično svako upropasti, ali to je mala cena za rezultate koji dolaze posle toga.2016_04_18_9999_87a

2016_04_18_9999_84a

 

photo credits: Kristina Damnjanović, Boris Mirkov, Vladimir Todorović, Darko Ilić, plakat – Stojan Aćimović (grupa Analogna fotografija)

 

 

 

 

 

Realizacija fotografije – ReFoto

ReFoto je bio časopis posvećen kulturi fotografije. Pokrenut još davne 1996. godine pod nazivom FOTO sa tada izdata tri broja. Posle pauze od pet godina časopis je ponovo izašao u aprilu 2001.
Informacija, edukacija i prezentacija su kako kažu njihovi osnovni motivi, a saradnja sa čitaocima jedan od ključnih elemenata uspešnosti i popularnosti ReFoto brenda.
Milan Živković, glavni i odgovorni urednik ove divne priče u slikama, nam je ispričao sledeće o njima.

  1. Sebe želite da predstavite kako?

Ja sam Milan Živković, bivši urednik časopisa Refoto a sadašnji predavač u Refoto studiju i školi fotografije.

  1. Zašto ste izabrali ReFoto kao naziv?

Časopis je počeo da izlazi 1996. pod nazivom “Foto”, usledila je pauza od tri godine i potom je redakcija krenula sa izdavanjem časopisa koji je dobio naziv ReFoto. Neki su to tumačili kao: “Ponovo Foto”, drugima je bliža bila ideja da pokazuje vezu sa osnivačem odnosno preduzećem RefotB, dok je najverovatniji naziv potekao od termina “Realizacija fotografije”.

  1. Ranije je postojao  štampani ReFoto magazin, a onda ste prešli na digitalne medije i sajt. Koja je bila prednost štampanog izdanja, a koja je prednost sajta danas?

Štampana izdanja nestaju u svetu tako da je teško raspravljati o prednostima nečega što se gasi na globalnom nivou. Prednosti sajta su laka i brza dostupnost informacijama. Istovremeno to su i najveće mane jer štampana stvar ostaje zauvek dok informacije koje postoje samo u virtualnom prostoru nestaju. Često zauvek.

 

  1. Da li mislite da je kod nas razvijena fotografska kultura?

Fotografije su kao i štampane knjige, zahtevaju mnogo pažljivije posmatranje od letimičnog pregleda koji im obično upućujemo. To pažljivo posmatranje i otkrivanje svega šta je autor pokazao nazivamo čitanjem fotografije. Odgovor na pitanje o razvijenosti fotografske kulture identičan je odgovoru na pitanje koliko ste knjiga pročitali tokom poslednjih godinu ili više dana. A ovde nismo ni pomislili da to pitanje vežemo za knjige o fotografiji.

  1. Jedna o delatnosti kojom se bavite je i ReFoto škola fotografije, kako ste zadovoljni odzivom i šta se sve uči u vašoj školi?

Škola fotografije ima svoj poseban i veoma specifičan program. Kao prvo radimo sa grupama do pet polaznika a u slučaju da ih ima više u pomoć priskaču drugi predavači tako da se grupa deli. Tokom tri vikenda polaznici se upoznaju sa svim aspektima fotografije tokom snimanja mrtvih priroda, profesionalnih modela i odlaska na mini foto-safari gde fotografišu pejzaže, arhitekturu i takozvani life. Važno je napomenuti da je škola opremljena fotoaparatima i objektivima, da se nastava odvija u studiju gde se nalaze najraznovrsniji izvori i modifikatori svetla. Nekoliko “učila” ako možemo tako da nazovemo sofisticiranu fotografsku opremu su takvi noviteti da se jedan od polaznika slikao s najnovijim Nikon D5 fotoaparatom. Njegovi prijatelji u Švajcarskoj (odakle je došao kako bi prisutvovao školi) nisu verovali da ga je uopšte video jer se prodaja tek očekuje.

škola.refoto.rs

  1. Koje teme pokrivaju  ReFoto radionice?

Radionice su drugi segment dešavanja i vezane su za jednu usku oblast. Obično traju jedan dan a do sada smo uradili par radionica makro fotografije kao i par radionica posvećenih takozvanim “High-speed” i stroboskopskim snimanjima…

  1. Postoji li neki fotografski projekat koji biste voleli da realizujete?

Trenutno je energija usmerena na pripreme za školu analogne fotografije. I ova škola će biti specifična jer će biti zasnovana na principima postojeće škole (studio, rasveta…) ali će svaki polaznik imati na raspolaganju analogni fotoaparat, aparat za povećavanje, opremu za obradu analognog materijala (filma i foto-papira) a u planu je i postavka jednog potpuno retro studijskog seta gde će kao rasveta biti korišćeni reflektori sa čuvenim nitrafot sijalicama.

  1. Postoji li neko ime strano ili domaće sa kojim vam je bila posebna čast što ste sarađivali?

Teško je izdvojiti nekoga posebno jer je tokom 16 godina izlaženja časopis sarađivao sa brojnim svetski poznatim autorima. Često su oni ReFoto-u davali dozvolu da objavi mnogo više fotografija nego bilo kom drugom časopisu u svetu.

  1. Postoji li neko sa kim biste želeli da uradite intervju?

Ono što je bilo u planu ali nije realizovano jeste intervju sa Eikom Hosoeom, legendarnim japanskim fotografom.

  1. U toku je BGD photo month, i koju izložbu biste preporučili?

Nepristrasno preporučujemo kompletnu manifestaciju!

  1. Ko su mladi fotografi na koje biste ljudima skrenuli pažnju?

Svakog dana pojavljuju se brojna imena. Jedna od grupa sastavljena od mladih autora, a koji su skrenuli pažnju na sebe jesu Kamerades-i.

  1. Veterani fotografije koji su po vama zadali domaći zadatak?

Dovoljno je spomenuti imena Jozefa Koudelke, Sebastiao Salgada, Pita Tarnera…

Neke od fotografija koje su ušle u uži izbor godišnjeg ReFoto konkursa iz 2013.

Branka Vučićević Vučković, Gornji Milanovac, ”Igra”

 

Vuk Adžić, Temerin, ”Psi koji su pratili žene”

 

Nikola Lučić, Subotica, ”Ko nas sad može stići”

više o celoj priči na: http://www.refoto.rs/ a pogledajte i njihov instagram: https://www.instagram.com/refoto.rs/

all photos by:  ReFoto ili refoto.rs.

 

Život kao na filmu

O filmu “Neposlušna Banda” (Bande à part, 1964) – Njima je bilo mnogo lakše da trče.

Sa druge strane, ja se dok sam trčala kroz tu dugačku sobu u Luvru, zamalo nisam skucala u staklenu vitrinu koju su postavili na sred sobe i u njoj izložili neke zlatne tanjire iz kojih je jeo neki francuski kralj.
Mislim to su oni iz muzeja rekli da je iz njih jeo kralj, po očuvanosti i izgledu tih tanjira, i godine iz koje piše da potiču, ja ne verujem u celu tu priču. Ti tanjiri izgledaju baš kao da niko nikad nije iz njih jeo, al’ ajde de. Meni je daleko bilo važnije da trčim po Luvru. Tako da prvo sam se zamalo skucala u vitrinu, a potom u čuvara.
Treće, film je crno beli, a snimak mene kako trčim je u boji.

O filmu “Čudesna sudbina Amelie Pulen” (Le fabuleux destin d’Amélie Poulain2001) – Ne želim čudesnu sudbinu.

Čudesno od svega toga je što mi je sudbina bila da prvi put u životu probam Creme Brulée u Parizu.
Sedela sam u tom kafiću u kom je snimljen film, koji mi nije toliko omiljen, ali iz kog mi je omiljena scena ona kad se Amelija Pulen pretvara u vodu. Tom scenom opisujem sve moje trenutke kad mi fale reči, i ne mogu da opišem šta osećam. To je scena, kojoj pustiš da probije sve tvoje brane koje si temeljno zidao bez reči, i da te ili ponese kao rečna bujica u proleće ili da te preplavi.
Čudesno je bilo i to što sam deset minuta gledala u taj Creme Brulée ne znajući šta da radim,  dok nisam shvatila da prvo kašikicom moraš da razbiješ šećernu opnu da bi došao do onog savršenog krema unutra. Tako i u ljubavi, kašičicom moraš da krckaš tu šećernu glazuru, ali ono što te čeka posle toga, mora da bude najfiniji krem. Inače ne vredi.

O filmu “Pre sumraka” (Before Sunset, 2004 ) – Nebo u Parizu ima jedino takvo nebo na svetu.

U knjižari “Shakespeare and Company” sam mazila mačku i zamalo pala sa stepenica jer sam pokušavala da kadriram pisaću mašinu iz 19. veka koja je stajala u polusenci saksije sa nepoznatom biljkom. Na starinskom pisaćem stolu pored prozora, dok mi je u kadar  konstatno upadao japanski klinac turista koji je čak iščupao dva lista sa biljke da vidi da li je prava. Izmicala sam unazad da uhvatim svoj kadar u kome neće biti dosadnog klinca i zamalo se sručila niz stepenice. Na stepenicama je inače ispisana rečenica. Svaki stepenik je jedna reč.  Pisalo je: “ Voleo bih da kad si sam u mraku, mogu da ti pokažem koliko ti sam svetliš.”  Nisam pala sa stepenica, ali sam naučila lekciju. Nekad moraš da padneš na drugačiji način, i da te mnogo zaboli. Iz tog bola najviše naučiš o sebi. Druga rečenica koju sam ponela sa sobom iz te knjižare je iz knjige Pabla Nerude i glasi: “Treba mi more da me uči.”

O filmu “Ponoć u Parizu” (Midnight in Paris, 2011) – U ponoć magija prestaje, tako kaže bajka. U bajke veruju deca, a odrasli je pišu.

Sedneš na stepenice ispred male crkve Saint-Étienne, nalaktiš se na lakat desne ruke, i čekaš da dođe po tebe onaj čuveni pežo, da te odvede u drugi svet i da se desi magija, kao na filmu. A ono što možda nisi tad shvatio, jer si čekao da se desi ta magija, a primetio si tek skoro dok si gledao slike iz Pariza, je da se prekoputa ulice i stepenica na kom sediš, nalazi mala prodavnica vinila, sa plavim vratima i prugastom tendom, i u izlogu te prodavnice ploča Kol Portera.

A Kol Porter kaže, Hajde da to uradimo, hajde da se zaljubimo. I desilo se. A nije bila čak ni ponoć.

 

Tramvajspoting

Sedeo sam prijateljem na livadici, oko ponoći, pored benzinske pumpe, u blokovima, na zidiću visokom trideset centimetara. Pušili smo i pili pivo.

A do toga je došlo ovako: išli smo na neko snimanje spota, tamo je bilo odlično, bilo je smešno, jeli smo Smoki i perece, gledali smo šta rade svi ti ljudi, taj moj ortak je ugledao neki fler gde mu nije mesto, motali smo se, bukvalno smo se motali, samo smo bili tamo. Presekli smo motanje odlaskom da nađemo neku hranu, pa smo našli picu, jeli smo, dugo smo hodali do te pice, pa smo krenuli prečicom nazad, i tu su nas presrela četiri psa, krenuli smo preko njihove teritorije i oni su nam to dali do znanja. To su bila četiri prava šmekera. Oni što nemaju nikoga na svetu, osim svojih tela i srca, i osim svoje slobode. Nas dvojica nismo neki koji se bez preke potrebe petljaju s tako ozbiljnim svetom, pa smo otišli okolo. Vratili smo se na snimanje koje je i dalje bilo odlično, još malo smo se nauživali tamo, pa kad se završilo otišli smo s našom drugaricom u veoma intenzivno druženje. To druženje smo obavljali na raznim mestima, ali nam je glavno bilo da se volimo. Voleli smo se koliko smo umeli, a onda smo se rastali, ona je otišla kuči, a i mi smo krenuli. Nismo imali cigarete, bilo je kasno, ništa nije radilo, a nama se pušilo. Pešačili smo do te tamo najbliže benzinske pumpe, kupili cigarete i pivo, i našli taj zidić, seli, zapalili cigarete, otvorili piva i živeli tamo.

Tom velikom ulicom su prolazili tramvaji, autobusi, automobili, biciklisti, pešaci, svi su išli nekuda. Mi nismo išli nikuda, sedeli smo na tom zidiću, nepobedivi.

Biće sve u redu

Vraćam se autobusom broj 16 sa Novog Beograda, i polako hvatam sebe kako bih mogla da izmislim neki problem, pa da se bavim njime…jer problema nemam, a ne znam šta ću sa svom ovom maštom i idejama koje mi prolaze kroz glavu. I vozim se tako i dosađujem, kad u autobus ulazi čovek za koga nauka i konvencionalni nazivi imaju unapred smišljen naziv i dijagnozu, a koga slobodnim jezikom u narodu jednostavno nazivaju – ludak. Sa prljavom poluraspadnutom šubarom na glavi, riđom dugom ućebanom kosom, u krznenom prsluku i papučama na bosim nogama.

Sa sobom ima jedan štap, prebačen nehajno preko desnog ramena,  na kome je na kanapu nanizano  nekoliko modela isto tako ručno napravljenih cipela.

Viče po autobusu, naziva nas braćom i sestrama, napominje kako u Palati Srbije (SIV) svi imaju loša stopala zbog nehumane obuće, kako je i Maršal lično ostao bez noge zbog nehumane obuće, i kako će ustati iz groba i obratiti na naslovnoj strani : „Ostao sam bez noge zbog nehumane obuće“. I nastavlja:

-Ali braćo i sestre ništa ne brinite, obratiće vam se gospodar lično kroz kanale koje koristi, gospodar vaš Bog i reći da će sve biti u redu.

Tada se naglo uozbiljio, prestao da viče, i mirno promenjenim, dubokim glasom glasom progovorio:

-„Braćo i sestre, sve će biti u redu!“, a zatim je izašao iz autobusa.

I znate šta, ja sam mu poverovala. Biće sve u redu.

Minimalna perspektiva, maksimalni efekat

  1. Sebe želiš da predstaviš kako?

Kao diplomiranog pravnika koji je pobegao od svoje profesije u svet fotografije, pa ga nadomestio video produkcijom, malo brendigom i izradom sajtova 🙂

Nahmijas foto_011

  1. Kada si zapravo zakoračio u svet fotografije i kako se razvila tvoja ljubav prema fotografiji?

To je bilo 98. godine. Dobio sam prvi aprat (digitalni) – Sony Mavica 0.8 mpix i trošio je diskete. Vozio sam skejt, tako da su mi skejteri bili početna inspiracija.

  1. Koji motivi te najviše privlače i šta je to što naviše voliš da fotografišeš?

Najviše volim da fotografišem portrete, izazov mi je da izvučem iz osobe nešto što ni ona ne zna da ima u sebi.

Nahmijas foto_002

  1. Šta po tebi neko mora da poseduje da bi bio fotograf?

Strpljenje, viziju, samokritičnost, samopouzdanje i želju da se konstantno usavršava.

  1. Analogna ili digitalna fotografija, crno bela ili u boji?

Ceo život sam u digitalnoj fotografiji i post produkciji, što ne znači da ne bih voleo da se oprobam u nekoj starijoj tehnici, recimo platinum palladium. Kolor ili crno bela zavise od serije/projekta.

  1. Kako je došlo do toga da delove Beograda vidiš kao „Star Wars“ arhitekturu?

Jednu seriju fotografija sam želeo da posvetim gradu u kome sam rođen, što je u principu i najteži zadatak. Mi koji živimo u ovom gradu smo navikli na njega i sve teže primećujemo njegove čari.

  1. Da li te inače inspiriše da stvari vidiš drugačije ili da ih predstaviš u drugačijoj formi i obliku?

Da konstantno, to mi je posao 🙂

  1. Postoje li neki domaći veterani fotografije koji su ti “zadali domaći zadatak”?

Radio sam kao asistent kod Petra Vujanića i njegove fotografije pamtim kao vrhunske, iako nisam video novije radove. Zamurović i Peternek su ozbiljni carevi.

 Kad bi sad izašo na ulicu sa fotoaparatom (grad po tvom izboru) i dobio pola sata, šta bismo videli na fotografijama?

Trenutno sam u Minimal Belgrade seriji, tako da razmišljam samo o njoj. (http://www.minimalbelgrade.com/) Do pre pola godine sam lovio brke po gradu sa asistentom i rasvetom, za seriju ,,Beogradske brke”.

 

12669433_10153843943700132_4342538635117225224_n
12717302_10153843229300132_2313621464347186964_n

12717291_10153851052385132_2215012600794853727_n

  1. Da li misliš da fotografije na instagramu mogu da se posmatraju kao umetnost?

Instagram je odlično sredatvo za promociju svog rada. Sve svetske galerije ga koriste, a neko čak i prodaje radove za 100,000 $ i to tuđe..

http://petapixel.com/2015/05/21/richard-prince-selling-other-peoples-instagram-shots-without-permission-for-100k/

  1. Da li i koliko istražuješ stranu fotografsku scenu i postoje li umetnici koji inspirišu tvoj rad?

Trudim se svaki dan da posetim omiljene foto sajtove/blogove, naravno to su Rodney Smith, Erwin Olaf, Tim Walker, Annie Leibovitz…

  1. Take a book… (tvoja preporuka knjige za čitanje)

Buddha & love, Lama Ole Nydahl

  1. Place to be (neko jedinstveno mesto koje treba da se vidi/poseti/doživi i zašto)

New York, odlična energija, izvlači 2.0 verziju iz svakoga.

  1. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju, to što vidiš i da li te to nervira?

Uvek ispadne drugačije nego kada se razvija ideja. Pod drugačije mislim bolje.

  1. Inspiriši nas u tri reči.

U tri-četiri, try hard every day. To mi je jedna od prvih tetovaža.

Nahmijas foto_007

  1. Da li postoje neki novi trendovi u fotografiji koji te privlače, i postoji li neki pravac u kom bi voleo da se oprobaš?

Fotografija iz ptičije perspektive je sve više dostupna sa dronovima i uvek zanimljiva. Voleo bih i da dodam “Direktor” ispred naziva fotograf, jer me video produkcija sve više privlači.
Pokrenuo sam jedan zanimljiv projekat www.kintsugi.rs

Nahmijas foto_001

 

sve ono što Mirko radi, možete videti na sledećim linkovima

Džentlmen za primer

Milan Josipović, fotograf, je čovek koji je nakon života na tri kontinenta, školovanja u Atini, Njujorku i zavidnoj fotografskoj karijeri  i saradnji sa velikim svetskim imenima, koja ga danas i čini tolikom veličinom u ovom poslu, još jednom rešio da Beogradu da još jednu šansu i po drugi put se nastani u njemu. Proveli smo dva (kratka, ako nas pitate) kvalitetna sata sa njim u razgovoru,o fotografiji, umetnosti, viđenju sveta danas i ljudi u njemu, o njegovoj karijeri i planovima…I prenosimo vam samo jedan delić. Ono što možemo da kažemo za ovog fotografa, je da je neverovatan džentlmen, i da s pravom predstavlja sliku profesije kojom se bavi.

P12

  1. Kako se neplanirano ostaje na Santoriniju 12 godina?

Da tako je bilo zaista. Te godine sam i postao fotograf, zato sam i ostao. Otišao sam na Santorini na letovanje, i razmišljao da ostanem još koji dan, možda nađem neki posao, nije mi se vraćalo, a imao sam dobar aparat, top of the line, i pre me zanimala fotografija, ali daleko od toga da  sam razmišljao da budem fotograf…I sad duga priča, imao sam prijatelja koji je radio portrete na ulici, i pomislio sam zašto i ja ovo ne bih probao, ali sa fotografijom… Rešim da probam sa nekim portretima, da sednem i izložim neke radove, pa da vidim, odmah sam zakazao par snimanja za sutradan, uradio sam par fotografija, spremio za prodaju na ulici, nisam se bavio nekom mišlju da budem fotograf…I to je tako krenulo, ljudima su počele da se sviđaju moje fotografije, a i meni je počelo da se sviđa da budem fotograf. Doduše imao sam predznanje, znao sam, nisam bio potpuni laik, ali sam se do tada bavio fotografijom isključivo iz hobija. Znao sam ekspoziciju, znao sam blendu da namestim, znao sam da mi fotografije budu tehničke dobre, ne na nekom nivou, ali podnošljivo. A samo svetlo na Santoriniju je bilo dobro, i lokacije su prelepe, da čak i ako nisi neki fotograf ono bude veoma dobro…ali ja sam verovatno imao neki osećaj za svetlo, to je verovatno neki talenat kod fotografa, ako znaš da osetiš svetlo, onda to je talenat. I onda sam rešio da studiram, već sledeće godine sam upisao školu u Atini, jako dobru školu, tako sam sreće imao da sam naišao na tu školu, pa sam rešio sam da se ozbiljno posvetim fotografiji. Ta škola je imala biblioteku od 2000 knjiga o fotografiji. Bilo je dovoljno samo da pomisliš na nekog fotografa, a knjiga o njemu i njegovom radu se nalazila u toj biblioteci. Tu školu je držao jedan advokat iz bogate advokatske porodice kao hobi, rešio je da napusti advokaturu i posveti se ovome. Knjige, čudo, tu sam prvi put saznao za neke fotografe koji su kasnije postali moji idoli i koje sam koristio za kasniju inspiraciju. Bila je sjajna laboratorija, tu sam naučio osnove u mračnoj komori, imao sam dobre profesore proveo sam preko 1000 sati u mračnoj komori tako da kad sam prešao na photoshop, nije mi bilo prekomplikovano jer sam imao sjajnu osnovu, jer photoshop nije korišćenje alatki, nego znati šta treba uraditi sa fotografijom, i to je tako krenulo…I ostao sam tamo. Leti na Santoriniju, zimi u Atini, a posle dve godine na Santoriniju prešao sam na Mikonos i tamo ostao deset.

 2. Šta je to što te možda najviše definisalo kao fotografa?

I keep it simple, moje fotografije su jako jednostavne, i ja se vodim onim motom Less is more, bez preteranih komplikacija, naći dobru lokaciju, interesatni subjekt i model mora da bude interesantna faca i to, dobro svetlo, minimalistički stajling bilo da je fashion snimanje, bilo da je poret i to je to …nekad Black and White, ili color, u poslednje vreme radim dosta i kolor, sviđa mi se i kolor ali kod mene su uvek boje ili spuštene ka Black and White tonu, ili tonirano plavo, ali nikad realistične boje…dosta provodim u post produkciji da uradim te moje kolor korekcije. Meni je boja počela da se sviđa, kasnije, nakon pojave photoshopa, tj. kad je photoshop uznapredovao i kad su ljudi počeli da kalkulišu i počele ozbiljno da se rade kolor korekcije…kad si mogao da približiš, recimo, kolor fotografije filmskoj tehnici, i to me onda intrigiralo da dođem do takvog rezultata, ali Black and White mi je i dalje omiljena.

P9P6

P7

 3. Da li fotografije sa instagrama mogu da se posmatraju kao umetnost?

Instagram je vezan za telefon…zar ne? E sad…što bi profesionalan fotograf slikao telefonom, gde je kvalitet jako loš u poređenju sa profesionalnim fotoaparatom i lošom opremom uništio kvalitet svoje fotografije? Lično nisam ljubitelj toga. Negde sam pročitao informaciju da se danas u jednom danu snimi više fotografija nego u celom 20. veku, to je jeziva informacija, jer  svako danas fotografiše, ne znam ja nisam ljubitelj…jer možda malo profesionalnije gledam na te stvari. Za mene je snimanje nešto što pripremaš, nešto što moraš da osmisliš, pa onda kreneš na snimanje, a ne ono instant…Nemaš ti dobru fotografiju ukoliko nije foto reportaža ili ratna fotografija koja se dešava u trenutku i ne možeš da je pripremiš, ali u principu snimanja se smišljaju jer  moraš da ono što imaš u glavi preneseš na fotografiju, tako da ok je, ali daleko od neke umetnosti…

4. Da li nekad ne uspeš da preneseš na fotografiju, to što vidiš i da li te to nervira i kako to izbegneš?

Ne, baš zbog onog što sam ranije napomenuo, to se dešava ljudima koji ne rade pripremu, i možda mi se to desilo par puta na početku karijeru. Ozbiljna fotografija zahteva ozbiljnu pripremu, i snimanja se spremaju.  Ne radim probe, ali pripremim sve do detalja, iz iskustva sad već znam kako će izgledati, ne možeš da dođeš na snimanje nespreman. Moraš da znaš šta radiš, ljudi ako te vide da ne znaš šta radiš, neće te shvatiti ozbiljno. Svemu što pristupaš moraš da uradiš research o tome…svaki detalj se priprema…to je profesionalizam. Ljudi vide da znam šta radim, i onda mi veruju, i rade ono što tražim od njih. Jednom prilikom sam slikao Kristofera Lija, glumca, i bio sam nervozan, i on je to provalio i bio u fazonu, hej Milane, samo Ti meni kaži šta ja treba da radim…ja gledam ove klince, oni dođu nepripremljeni, i očekuju dobar rezultat. Ne može, dolaziš sa slikom u glavi, a ne očekuješ samo da odeš sa slikom. Evo reći ću ti za Eni Lebovic, upoznao sam se sa njom u Majamiju kad sam bio, ona radi znaš kakve slike, ona zna da ima samo dva sata sa nekim poznatim glumcem, nekad i manje…ona dođe prethodni dan na lokaciju, uradi markere, nađe ljude koji su te visine, namesti svetlo,  uradi probe sve to radi ceo dan pred snimanje da bi sutra kad se oni pojave samo uradila jednu fotografiju, jer oni nemaju ceo dan.

P4

P51

P5

5. Koji su to fotografi koji su svojom „školom“ uticali na tvoj rad?

Zaljubljenik sam u fotografe sa početka 20. veka, to, kao i njih  sam otkrio tamo u toj školi u Atini koju sam pohađao….dakle Herbert List, August Sander, Paul Strand, Brassai, George,Hoyningen-Huene, Martin Munkácsi, Yousuf Karsh, Ansel Adams…ali uglavnom crno bele fotografije, i početak 20. veka, najviše period između 1910. do početka II Svetskog rata. Fotografi u Srbiji, pogotovo mlađi, doduše ja ih ni ne krivim, kao da nemaju mašte, kao da svi uče od jednog istog profesora, za mene je dobar fotograf, kad mu vidiš fotografiju i odmah pepoznaš ko je, aha, znaš nepogrešivo ovo je Helmut Njutn, odmah iz aviona vidiš, to kod nas nema, ima možda jedan ili dva fotografa koje mogu da prepoznam, ovi ostali ne trude se da daju neki pečat, ono što sam malopre pričao, moraš da si esteta, nije problem da kopiraš, poenta je da dođeš do sebe….kopiraj, ali daj nešto svoje, daj da vidimo ko si.

6. Kad bi sad izašao na ulicu sa fotoaparatom i dobio pola sata, šta bismo videli na fotografijama?

Zavisi na koju ulicu (smeh), da li u Kejptaunu ili u Beogradu…U Beogradu, ima ulica,  ja nisam Beograđanin pa ga vidim na drugačiji način, iz Niša sam, nisam odrastao ovde pa sam ga istinski zavoleo, ne uzimam ga zdravo za gotovo…I sviđaju mi se ulice Dorćola, Dorćol mi se sviđa, ima te neverovatne ulice, stare kuće, tipičnu arhitekturu.

7. Koliko je obrazovanje važno da bi bio uspešan u profesiji  kojom se baviš, da li je dovoljan talenat ili je potrebna i škola?

Završio sam tu školu u Atini koju sam spomenuo, pa sam kasnije sve nastavio sam. Sve ono gde sam mislio da sam tanak ja sam radio na tome. Samouk sam. Bitna je želja da postaneš, da budeš dobar u onome što radiš, obućar, lekar, dobar fotograf. Gledam današnju omladinu, jure te ocene, diplome, a niko ne kapira da ono što treba kad završi fakultet, je da bude dobar u tome, odnosno da tek ima bazu da krene dalje…Kod nas nema tog drive-a, samo gledaju gde će i kako da se zaposle, a ja sam imao taj drive, da nema tajne u fotografiji za mene…Da bi postao dobar u svom poslu mora da se sklope različiti kvaliteti, da si open minded, recimo da bi bio dobar fotograf jako bitna stvar da si esteta. Moraš da znaš o garderobi, o kulturi, moraš da znaš šta je dobar automobil, moraš da znaš o dizajnu, dakle estetika je jako bitna. Estetika nije baš obrazovanje koliko osećaj sa kojim se rodiš, ne može ako nemaš ukusa….Dobar ukus je ređi nego inteligencija, veruj mi, i mnogo sam ređe upoznavao ljude sa dobrim ukusom nego inteligentne ljudi.  Da su to, estete, da poznaju sve , banalno, da znaju šta su dobre cipele, automobili, da prepoznaju lepu zgradu, da znaju šta je dobra knjiga…znaš, moraš da imaš sve te kvalitete da bi to kasnije moglo da se vidi na tvojoj fotografiji.

Misha NestorovicP2P41

 

8. Take a book (preporuka knjige za čitanje)

Čitam, ne tako često zbog posla i vremena, ali sad upravo završavam jednu knjigu, koju čitam mesec dana i pri kraju sam…”Problem Spinoza” Irvina Jaloma, odlična je knjiga i zaista je preporučujem, sjajna knjiga, fantastična tako otvarajuća za religiju, za pogled na svet…zaista fantastična.

9. Ne voliš da fotografišeš?

Kataloge. Tipa, produkt, bilo da je moda u pitanju, bilo da je nameštaj. Mada sam skoro imao jedno interesantno snimanje, snimali smo u staroj “Šećerani”, pa je sam taj spoj raspale arhitekture i modernog nameštaja dao sjajne rezultate, i bilo je zanimljivo, ali snimanje u studiju, na veštačkim scenografijama, ne.

10. Kad si na odmoru, da li fotografišeš kao ti, privatno ili i tad imaš profesionalni pristup fotografiji I ne prepuštaš trenutak slučaju?

Jeste, ja nikad ne radim samo tako, čak i kad sam na odmoru, ne radim onako u momentu, i tu imam pripremu. Evo uzmimo Kejptaun na primer, šetao sam popodne, i video sam neku lokaciju koja mi se sviđa, ali je bilo 4, 5 popodne i svetlo nije bilo u redu. Zapamtio sam mesto i provalio da zapadno svetlo ne odgovora, pa sam onda došao sutra u 5 i 15 ujutru, seo i čekao da vidim kad je svetlo najbolje, i vratio se prekosutra da fotografišem. To je ljubav prema momentu, ali i profesionalizam, jer ponavljam ne postoji dobra fotografija koja se desi samo tako.

 

Ono čime se Milan bavi danas možete pogledati na linku: http://greybox.rs/, a takođe nemojte propustiti njegov magazin čiji glavni urednik i pokretač  http://www.photographermagade koji slobodno možemo nazvati kartom za svet kulture i umetnosti i malim vodičem za lepo.

 

 

 

 

O budalama

Krenuo sam peške na posao. Nije mi to bilo milo, nosio sam ovo i ono, išao bih taksijem ili kolima, išao bih autobusom, ali se baš tada pogodilo da iz raznih razloga nije bilo moguće ništa od toga, pa sam odabrao ono što sam morao. Ranac s kompjuterom mi je bio na leđima, bilo mi je toplo, bilo mi je pretoplo i bolelo me je desno koleno. Kesa u kojoj sam nosio plastičnu posudu u kojoj je bio ručak njihala se u ritmu mog hoda, a nisam bio siguran da je poklopac dovoljno precizno projektovan da zadrži moj prilično tečan ručak u posudi. Duboko sam sumnjao u mogućnosti tog poklopca i bio sam uznemiren. Znojio sam se i birao hladovinu da se po njoj pažljivo krećem.

Bez većih problema sam savladao rizične tačke na putu koji znam napamet i našao se nadomak lepe kuće u centru Beograda u kojoj se nalazi moje radno mesto. Ostalo mi je još možda trista metara hoda po ravnom do sigurnog mesta za mene i moj ručak.

Kao i svaka budala, osetio sam se bezbedno, kao da sam već završio nešto što još naravno nisam, i odmah sam se sapleo. Tečni ručak je dobio dovoljan impuls da se prospe, i dok je crvena hranljiva tečnost primala oblik ravnodušne kese, ja sam još jednom uzalud spoznao da je onaj najlakši deo puta, naročito kad je na kraju, za budale skoro neosvojiv.