admin

Dobra drama

Bio je četvrtak, bilo je veče, bio sam kod kuće. Nisam imao neka posebna posla kod kuće, mogao sam da budem na mnogo drugih mesta, ali nisam. Sedeo sam u fotelji, a pas je spavao pored mene na velikom sunđeru. Da nas je neko u tom trenutku pitao šta radimo, morali bismo da mu priznamo da samo postojimo.

Čim je zazvonio telefon, zažalio sam što ga nisam isključio. Ipak, javio sam se. Zvala je komšinica sa sprata ispod i rekla da joj ćerka kaže da im u kupatilu, s plafona, kaplje voda. Njihovo kupatilo je tačno ispod mog, pa pita da li znam nešto o tome. Ona nije tu, doći će za jedan sat, ali zove da vidi da li sam ja kod kuće i moli da proverim to što je do mene.

Proveravam dok razgovaramo – ništa mi nije sumnjivo. Kažem joj i da ću na spavanje tek za sat i po, pa možemo zajedno da pogledamo kad ona dođe.

Završimo razgovor i ja ostanem u toj vodoinstalacijskoj situaciji. Znam da nije do mene lično, ali ne znam da li je do mojih cevi. Cevi su skrivene u zidovima, s njima čovek nikad ne zna.

Hodam po kući, zagledam kadu i veš mašinu, pa pošaljem komšinici poruku da neću na spavanje još dva i po sata, da ne žuri. Neću na spavanje dok ne sagledamo problem. Ona odgovara – Važi.

Ako stvarno curi, kao što je, ruku na srce, jednom već curilo, moraćemo da zovemo majstore da razbijaju zidove i traže gde je dotrajalo, to će da nas košta, a opet, nije baš da nema pas za šta da nas ujede, ali nismo ni crkli da plaćamo nešto što podrazumevamo da radi kako treba. Naročito jer je to nešto što ne vidimo golim okom, a čovek je sklon da takve stvari uzima zdravo za gotovo. I tako, kao što i sami vidite, u potpunosti me obuzme taj problem. Čekam da se komšinica vrati pa da istražujemo.

Ona se vrati, pozove me i kaže da je u pitanju lažna uzbuna. Ispostavilo se da se njihov sin, mlađi brat njihove ćerke, tuširao. Kad je pustio vodu, bilo je okrenuto na tuš, a tuš je bio okrenut na gore, pa je plafon kupatila dobio tu sumnjivu vlažnost, sa sve kapljicama. Pozdravili smo se zadovoljni što je sve u redu.

Ta komšinica, njen muž, njihova ćerka i njihov sin, oni su vam čist i blistav primer finog i normalnog sveta. Zbog tog tuša koji je slučajno prsnuo vodu na plafon, ja sam primljen u njihov dobri svemir na skoro ceo jedan sat. Jedno je pozdravljanje u prolazu, a drugo je kad imamo neku našu zajedničku situaciju, pa makar i nemilu. Ovo nije prvi put da sam bio deo njihovog života, verovatno nije ni poslednji, ali uvek kad se to desi, ja primetim, i uživam dok traje, bezbedan u njihovom zagrljaju.

Pričam ti priču – Story club Belgrade

Ako je u pitanju 8 milimetara, odmah znaš da je u pitanju film, ali kad se kaže 8 minuta, iza toga se krije neka sasvim drugačija priča. Istinita priča, tvoja priča iz svakodnevnog života i realnih situacija. Krije se beogradski “Story club”.

U Beogradu postoji “Klub pripovedača”  ili originalno (Story club) čiji je osnivač Andrew Adamek .

12716249_1755105004717883_4057826402699817616_o

“Story club” je kombinacija forme otvorenog mikrofona i pozorišne interpretacije priče na licu mesta. Svaki učesnik ima osam minuta da na zadatu temu što zabavnije ili ne u zavisnoti od same teme ispriča svoju priču.  Priča može biti ispričana na srpskom ili engleskom jezik. Glavni cilj je pored razmene dobrih priča, i razmena običaja i kulture, kao i prevazilaženje jezičkih barijera. Svako je slobodan da odabere na kom će jeziku pričati svoju priču, prevoda nema, ali nekada se slušanjem razume i više nego što misliš.
U KC Gradu, 15. marta održano je 5. po redu veče ljubitelja usmenog pripovedanja. Voditelj I domaćin bio je Steven Donegan, iz Irske, a tema večeri bila je “Moglo je biti i gore” (It Could Have Been Worse). Prostorija je bila prepuna i slobodno možemo reći tražila se stolica viška. Atmosfera je bila i više nego pizitivna i prijateljska, jer na kraju istina je sve što treba da bi se ljudi prepoznali međusobno je da započnu priču. Šest učesnika pristalo je da se popne na binu i podeli istinitu priču iz svog života sa publikom. Dve devojke i četiri muškarca, su to veče preuzeli na sebe da nam ispračaju kako je na kraju za njih ipak moglo biti gore.

12747988_1755106164717767_4345408920864232744_o

Pobedila je priča Ane Zlatanović (inače jedne od komičara organizacije “StandUp.rs”) koja je na komičan , ali pre svega iskren i nepretenciozan način predstavila svoje životne probleme sa kojima se svakodnevno nosi  i njen način kako se na kraju izborila sa onim koji je pretio da bude najgori. Publika je sve vreme reagovala  za vreme nastupa svakog od izvođača, i iskreno se prepoznavala u njihovim pričama, a to smo zaključili po tome, jer su nastupi više puta prekidani glasnim smehom i bučnim aplauzom.

Za ovo ne moraš da budeš profesionalac, ne moraš da budeš ni pisac, ne moraš da si ikada u životu napisao ni reč. “Story club  naviše vole hrabre početnike , ljude imaju volje i želju da stanu gore, uzmu mikrofon u ruke, i probiju led deleći sa publikom svoje lično iskustvo. Najvažnije je da je priča istinita. Mnogi pisci takođe učestvuju u ovim večerima, koristeći ih za interakciju za publikom koja nimalo ne izostaje. Nekada priču prekidaju glasan smeh i aplauz koji ne prestaje.

Sve pobedničke priče možeš naći u “Story club” magazine , a takođe možete preslušati i audio zapis na njihovoj Facebook stranici.
Sledeće okupljanje i neka nova priča, najavljena je za 12. april.
Tema se trenutno bira na Fb stranici „Story club-a“, a na osnovu tema kojeje predlagala publika. Tako da, ubeleži ovaj datum i zabeleži svoju priču, možda si ti baš sledeći.

10286993_1755105498051167_199605006641753145_o

 

photo credits: Neda Mojisilović

Ppriča

– Počni pevati, pi***. Počeše prozivke.

Predstava počinje.

Publika podrža pesnika pljeskanjem. Pesnik pozdravi prepuno pozorište, pa poče pričati prelepu poeziju. Pre pročitane prve pesme, pesnik pokaza prstom prema plafonu, pa pogledom preseče publiku. Palatom poteče potok pohvala. Posle pete pesme pevač prošeta parterom pozdravljajući prisutne. Pesma po pesma, polako prođe predstava. Paravan poče padati pre ponoći. Publika pobeže. Pevač podiže pogled prema praznom pozorištu pa potom prema pospanom portiru. Petorica policajaca pokraj portirnice počeše pevati poslednju pesmu. Pevač poče plakati, potrešen pažnjom. Pesak, plaže, palme…pomisli pevač. Pre podne postaješ poznat, popodne polako popularnost prolazi, predveče postaješ prah. Posle pobede – pustoš. Pesma postaje pustinja. Papir pun pesama postaje prazan. Prilično poražavajući proces. Pogled prema praznom pozorištu prekinu pesnikovu patnju…

-Pet piva, povika policajac pored prozora.

-Prvo pelinkovac pa pivo,predloži portir.

-Prihvaćeno, prokomentarisaše panduri.

-Piće preskačem, prigovori pesnik.

-Pi***, pič***, počeše prisutni.

-Pusti ped***, popularnost prolazi.

Prođe popularnost poodavno, pomisli pevač, pa pođe prema polici po pištolj. Pravi pesimista, pomisli prvi pandur. Prostorijom protutnji prasak pištolja. Pevač pade pored police, poput puštenog paravana posle predstave. Prebledeli posmatrači pritrčaše. Prekasno. Poslednji pevačev potez prstom prekinu poslednju pesmu.

Poštovaoci priđoše pogrebnoj povorci, posmatrajući pesnikov pepeo. Posle pogreba, portir posmatrajući pevačev portret pored pozornice, pomilsli: Pozorište prebrzo proguta prave pesnike. Pravi pesnici prebrzo postaju prašina, prošaputa portir plačući pa pođe po pelinkovac.

 

Puzigaća

 

Smrad duše

Pre nego što pomislite, a još više pre nego što na sav glas zakukate, naglas, onim osuđujućim glasom, uz poneko prevrtanje očima, na javnim mestima i socijalnim mrežama, kako stari ljudi po gradu smrde, prvo pomislite da li imaju nekog da im pomogne da se okupaju.

Možda im je teško i naporno da to urade sami. Možda se plaše da ne padnu u kadi. Možda nemaju kako. Ima mnogo možda. Ali većinu ne zanima to možda.
Većinu zanima to što ti ljudi smrde. I to da imaju stav o tome.

Možda.

Mnogi imamo roditelje, i bake, i dede. Mnogi imamo neke naše o kojima moramo da brinemo jer ne mogu  mnogo stvari više sami.

Ali oni imaju nas.
Mnogi nemaju nikog.

Meni bi se srce slomilo kad bi neko sa gađenjem posmatrao nekog mog zbog nemoći njegovih godina ili nemogućnosti, ili nekog drugog problema koji se ne vidi, a koji postoji.

Zato, nemojte odmah da mislite naglas.
Prvo pomislite na sve ovo u sebi.
Prvo pogledajte u sebe.

Da li je bitno da smo spolja čisti i mirisni.
Jer, sudeći po tome koliko dozvoljavamo sebi, samo to je izgleda važno.

Duše i misli mogu da nam smrde.
Ne vide se.

 

 

Vikend

Pre nego što sam krenuo, napunio sam mašinu za pranje veša, uključio je i stao malo da gledam kako radi. Tek nedavno sam počeo da se bavim pranjem veša i taj proces mi je zanimljiv. Ovog puta, uz sav veš ubacio sam i jednu krpenu lutku koja je u nadležnosti mog psa, mada je on uopšte ne primećuje. Kad je mašina počela da obavlja svoj posao, lutka se našla baš na prozoru mašine, bila je prilepljena za staklo. Gledao sam je kako se okreće, natapa vodom, pa penom, gledao sam je dok je jednostavni pokreti bubnja mašine oslobađaju skoro svega što se nakupilo na njoj. Neki čovek bi možda mogao da poželi da postoji mašina koja bi ga oprala, ili bar isprala, od svega. Malo da dane dušom, od dobrog i od lošeg, da se rastereti čovek malo. Sigurno postoji čovek koji žudi za pranjem koja će mu dati da udahne lakše, skoro čist.

Posle sam otišao u jednu kafanu nekim kuvarskim poslom. Kuvao sam, pa sam seo ispred kafane i gledao dokle mi pogled seže. Na polovini tog puta, na jedno pola kilometra udaljenosti, na livadi, stajao je konj, ili nešto što je ličilo na konja. Tu kafanu drži jedan limar koji je poznat po tome što pravi razne stvari od svega i postavlja ih gde god mu padne na pamet. Konj se nije pomerao bar dvadeset minuta, uopšte nije mrdao, pa sam bio ubeđen da je taj limar iskrojio tog konja od nečega i zasadio ga tamo u livadu, čak sam bio siguran da je to uradio namerno, samo da muči ovakve kao što sam ja. A onda je konj mahnuo repom. Pa još jednom. Pa je pomerio glavu. Nisam bio siguran da dobro vidim dok nije odšetao nekuda. Delovao je kao komad lepo iskrojenog lima, predugo nije mrdao za živo biće, ali onda se ipak pomerio, i otišao. Ima i toga, ukopaš se negde, deluje kao da ne možeš nikuda, a ti ipak odeš svojim poslom, iznenada, na sveopšte iznenađenje.

Sutradan su me ozbiljno bolele noge, iz nekih mojih privatnih razloga. Jedva sam stajao. Ipak, pre lekara, otišao sam s psom da hodamo pored reke, jer nedeljom to radimo. Ćopali smo, oboje smo vukli zadnju desnu nogu, i nismo marili za to, osvajali smo prostor kao da je sve u redu, samo sporije. U jednom trenutku, pored nas, ugledao sam brod koji je plovio uzvodno Savom. Na pramcu je pisalo ime broda – ISTRAJNI. Dok sam se ja davio u paralelalma između broda s tim imenom koji plovi uzvodno i nas dvoje koji ćopamo životom, pas je mirno grabio napred kao da je sve u redu, samo sporije.

Nežne reči sa stavom, jer jedno ne isključuje drugo.

Po tatinoj liniji je cincarka, i to joj do skoro nije bilo važno. Imala je jako čudan odnos prema dedi koji je umro na njen rođendan. Onda je, sticajem nekih drugih okolnosti, odlučila da se pomiri sa svetom – od tad pravi logistiku da ode u Peru i Čile – deda joj je bio latinoamerikanolog i uradi tetovažu sa tekstom pesme “ My strange uncles from abroad “. Njen otac i njena majka su gimnazijska ljubav, još uvek pevaju Brusa Springstina na glas – dali su njoj i sestri mirnu luku ali i još jednu stvar – Da nikad ne odustaju i da budu građanke sveta. Zato je negde u biti nomad. Do kraja godine zna da će biti u četiri različita grada. A ta nomadska priroda je priroda smiraja u hodu, trku, plivanju.  Svet posmatra kroz kofer i ranac, kroz otkrivanje gradova i kroz činjenicu da nijedna ulica nije tesna, ako vam nije tesno u glavi.

Sa druge strane, tu su jake žene – njene bake, magistri i doktori nauka, njena majka heroj koja je znala da onih užasnih godina napravi da im ništa ne fali, njena tetka koja je prešla okean zbog ljubavi, njena kume, heroji, žene i pesnikinje.  Njena sestra koja je sa nepunih 18 otišla u Njujork da nađe sreću. Te žene su je obeležile zauvek, da mora da zna sama da se bori, da ne posustaje, da ne pravi kompromis, da veruje u zdravi feminizam i žensku samostalnost

Veruje samo u volju i samorganizaciju. Ne veruje u stabilne plate, radni staž i  uljuljkanost. Veruje da ako pišete, idete  u pozorište, čitate i radite na sebi nema šanse da to ne bude primećeno. Strpljen spašen – omiljeno joj životno geslo.

Ponosna je na intervju sa Dubravkom Ugrešić  koji je uradila kao svoj prvi veliki intervju. Na tekst povodom 20 godina filma “ Lepa sela, lepo gore “. Na “ Kokice ne goje “ tinejdžerski stand-up komad komediju, koja je prevedena na tri jezika i dobila Zmajevu nagradu. Na songove iz predstava – svih koje je radila do sad. Na poslednji song koji je sa kompozitorom Matijom Anđelković napisala nedavno, a tiče se Rusa u II Svetskom ratu.  Na dramu o kućnom duhu koju je posvetila svom bivšem dečku i odrastanju  njega i okoline. Sa njom je dobila stipendiju za boravak u Austriji kao najbolji mladi dramski pisac te godine. Ponosna je i na nekoliko svojih pesama, zato što ih je napisala kako se oseća i nije je bilo sramota.

Ona je urednik kulturnog dodatka “Beograđanin” u Nedeljniku, radi u internacioanlnoj školi kao učitelj drame, radi u pozorištu, scenarista je na RTS-u i uvek ima cvet u kosi. Ona je dramaturškinja, Jelena Paligorić i naše Lice inspiracije.

995dcc4a-62ad-41e9-bb24-0460a4661b6b

 

  1. Kad i kako se dramaturgija pojavila kao izbor zanimanja?

Pisala sam uvek, to je nekako išlo sasvim prirodno. U osnovnoj školi sam se navukla na čitanje, pa sam pisala još više.  Negde  na sredini škole sam shvatila da jako mnogo vremena provodim u pozorištu, Zvezdara teatar mi je bio ispred kuće, a to su bile godine kultnih predstava – “ Virus “, “ U plamenu strasti “ i tada mi omiljena  “ Smešna strana muzike “. U srednjoj školi sam počela da idem u Jugoslovensko dramsko pozorište, i tu je već bilo gotovo. A zapravo, kao što je prva priča napisana sa tri i po godine – o dve bube – tako sam shvatila da me mama vodila u pozorište oduvek.  Dugo sam verovala da ću studirati književnost … Kao dete tipične srednje klase – roditelji su mi ekonomisti – nisam se baš osećala sigurno u umetničkim vodama. A onda sam prelomila, naredne dve godine provela u pozorištu i kinoteci, i upisala FDU odmah posle gimnazije. Sve ostalo je došlo samo – prve pare od pisanja zaradila sam sa 16 godina, i od tad – manje ili više uspešno zarađujem od pisanja.

Tu je i priča o mojoj mami, koja je ta žena zbog koje je sve ovo moguće. Koja mi je u očajima kada nisam radila govorila kako ćemo otvoriti mi naše pozorište. Moja mama je ta zbog koje sam postala ovo što jesam, dala mi je krila i misli da je sloboda stvar izbora.  Uz slobodu, tata me naučio da je slušanje rokenrola i gledanje košarke pitanje opšte kulture i da nije stvar izbora ( smeh ).

  1. Koliko danas lako koristimo reči?

Nedavno sam završila novi roman Dragana Velikića, “ ISLEDNIK “ koji me je razneo. Duboko i gorko, sa optimizmom u tračcima. Razneo me jer su Velikićeve reči jednostavno skupe. Što je ta njegova filozofija propasta sveta, a duboko verujem da je to filozofski roman, upravo o ljudima  koji su počeli da koriste i shvataju sve olako. Ta metafora da su svetom zavladali turisti mi je jako bliska.  Površnost i činjenica da u sve možemo da se razumemo me užasava. Zato negde jako volim majstore, mesare, pekare, dobre konobare i kuvare. Kod njih je sve transparentno – nema foliranja. Sa druge strane, moja sestra Milica, je kao dete bila veliki ćutolog. Imala je svoj jezik, izmišljen. Duboko verujem da je to njeno ćutanje, doprinelo disciplini i uspehu da je sa nepunih 26 živela svuda po svetu, što je profesionalna košarkašica i još malo magistar ekonomije. Ja sam sklona napadima logoreje ali volim da verujem da ću naučiti uskoro pametno da ćutim.

  1. Rock and Roll je pravac i stil kroz koji voliš da se definišeš. Šta je po tebi danas R’n’R?

Rokenrol mi je moja drugarica Ana Banić. Rokenrol mi je bend Straight Mickey and the Boyz. Rokenrol su mi dečaci iz Sinestezije. Rokenrol mi je pasulj prebranac iz kafane “ Mornar “. Rokenrol je moja redakcija – “ Nedeljnik “. Rokenrol je kad u montaži naručimo čorbu od paradajza. Rokenrol je Vračar. Rokenrol je on koji mi kupi kartu za Brusa Springstina u Berlinu. Rokenrol je vožnja Košutnjakom koja podseća na film “ Nacionalna klasa “. Rokenrol su mi slike Uroša Toškovića.  Rokenrol je mornarska majica i rej ban naočare dok se vozimo ka Splitu. Rokenrol je poezija Marka Tomaša. Rokenrol je Monk’s bar. Rokenrol je moja Tamara Aleksić, najveća rokenrolerka među glumicama. Rokenrol je još jednom, on, koji mi je napisao dve pesme koje me najbolje opisuju. Rokenrol je Jana Popović, najveći rokenroler među arhitektama. Rokenrol je moj mesar sa Cvetkove pijace kad mi se udvara. Rokenrol je Zvezdara, Lion. Rokenrol je mapa mesta za koje znamo moji najbliži i ja.  Rokenrol je moja Ivana, koja mi je promenila život, sa kojom sam otkrila kako uživo zvuče Škrtice i Artan Lili i Doli Parton u Idiot baru.

  1. Pesme koje izvršile uticaj na tebe, i čiji tekstovi su možda rekli ono što ti nisi umela da kažeš?

Štulić i Vranjković. To su  neka dva toponima za zauvek. Deset godina sam išla na sve koncerte Block Aut -a sa svojim najboljim drugom, to su neprocenjivi trenuci u kojima smo odrasli. Kasnije poetika Dubravka Ivaniša. Nema stvari koja me više opisuje od stihova – „Htio bi da me voliš i da me ne ostavljaš, nijedan jedini dan.”

Idoli. Autopark i Olja Lakićević.Veliki Prezir. Bajaga.Smithsi. Gogol Bordello. Nekoliko pesama Indeksa. Nju primitivsi, ima tu stvarno svega…Uvek mogu da slušam albume “ Born to run “ i “ Some girls “. Kao što uvek Bulevarom Revolucije mogu da plačem uz “ Dream, baby, dream “. “ Odbrana i poslednji dani “ i “ Bistriji ili tuplji … “ se često vrte svih ovih godina.“ Baj, baj Emilija, momci su na obali… Hladni prsti naviru kroz san. “ Azra. Bitlsi, kad ih on svira, Bitlsi kad ih moja koleginica Milena Grujić i ja puštamo na našim DJ večerima. Još uvek mi se nije ostvario san da plešem sa nekim uz Elvisa Prislija.

  1. Proza ili poezija?

I jedno i drugo. Čitala sam nedavno poeziju Milene Pavlović  Barili i to je magija. Kao prašina iz “ Petra Pana “. Što se proze tiče, čitam italijansku knjigu o hrani i ljubavi i novi roman Bekima Sejranovića. Pustim da me voze svuda,  neka reke teku noćima, i miriše na novobeogradsko more.

  1. Citati koji su tebi važni i koji možda najbolje zaokružuju neke od tvojih emocija? I koje su to emocije?

Ne stidim se plakanja na javnom mestu, ponekad se smejem i  plačem u isto vreme. Imam kafanske sesije sa svojom rediteljkom Teom Puharić u kojima tražimo bluz u pesmama Silvane Armenulić. Uspe nam, neretko. Trenutno sam jako srećna, učim da hodam ponovo po tom nekom novom životu. Radujem se proleću. A citati… Ima prepune sveske ispisanih redova, ali evo par.

“ Boli me koliko te nema. “ – Dejan Dukovski

„Ideja s kafanicom bila je zaista odlična. Pošto smo se bili razočarali u sve, nesposobni za ljubav i za život, već kakvi smo bili, odlučismo da se odmetnemo od sveta. No, pošto nismo mogli da pođemo na neko pusto ostrvo, kako smo bili u prvi mah naumili, te odlučismo da otvorimo kafanu u nekom malom primorskom mestu. I Igoru i meni se sviđala jesenja tišina tih malih zabačenih gradića uskih ulica.” – Danilo Kiš

“ Moja sreća nije otkopčana bluza, da je stavim na fotelju  kad je skinem. “ – Block out

“ Dolazim ti kao fantom slobode, pokaži šta znaš. “ – Džoni Štulić

“ Ne treba sanjati, nego biti dosledan. “ – Roberto Bolanjo

  1. Cvet u kosi, koja boja, kada i zašto?

Cvet u kosi uvek, to je moj srednji prst zimi i svetu koji nije nasmejan. Cvet u kosi zbog Arsena Dedića i jednog leta pre deset godina kad sam se ljubila uz Bajagu. Cvet u kosi kao stav i kao nežnost, jer jedno ne isključuje drugo.

a836b6ae-745b-4eb8-b7c6-5a9b2c39f07d

  1. Pisci koji su promenili tvoj način razmišljanja, otkrili ti neki novi svet i posredno izvršili uticaj na tebe?

Ići ću hronološki, od kraja osnovne do sad… Irvin Velš, simbolisti, džanki literatura. Onda je došao Vlada Arsenijević, Valjarević, Tišma, Kebra, Radovan Nastić. Sva Lomova i Rende izdanja. Onda sam čitala drame i klasike, Čehova i Kiša, do iznemoglosti. Na akademiji se opsela ispovednim komadima, Bihnerom i Vedekindom. Posle su došli Bolanjo, Uelbek, Šalamov, Begdede. Sve to vreme Velikić i Goran Petrović, ti pisci magične ribarske mreže. Selenić i Krleža. Meša Selimović i Dragoslav Mihajlović. Dubravka Ugrešić – možda najveći i najznačajniji uticaj. Živojin Pavlović – i kao pisac i kao reditelj. Rejmond Karver. Savremena ruska drama – Viripaev i Ksenija Dragunska.

  1. Koje sve tvoje drame možemo videti na “daskama koje život znače.”

Za sad – “ Moj život “ priča o životu Isidore Dankan u pozorištu “ Boško Buha “, zatim “ Odlazni terminal “ u UK Vuk Karadžić i u aprilu, na sceni  “ Raša Plaović “ Narodnog pozorišta u Beogradu sam uradila adaptaciju kultnog filma “ Frenki i Džoni “ čija će premijera biti u aprilu. Stalno pišem za  pozorište. I verujem da će tako biti zauvek.

  1. Kroz kakve naočare gledaš život?

Kroz one da radim sa decom dramske radionice, idem na probe, pišem za pozorište, imam najdivniju redakciju na svetu ii učestvujem u neverovatnom televizijskom projektu koji pomera granice. Kroz one da spremam seriju radio-dramskih minijatura.
Kroz takve da me Pavle, moj divni drug i genije naučio da je umetnost savremenog sveta INTERAKTIVNA.
Kroz naočare da je Beograd divan grad, da svi moramo pojedinačno da se borimo za njega, da ljubičice upravo cvetaju na Dedinju i da ću nadam se u narednih deset godina imati svoje troje dece, kojima ću praviti palačinke i voditi ih na kej, da nauče šta je reka.
Kroz naočare da na nešto čekaš skoro pola života pa se – dogodi.
Kroz naočare da muza Pedra Almodovara dođe na FEST.
Kroz naočare da imamo novu zgradu Kinoteke i ruske avangardiste u Beogradu.
Kroz naočare da je moguće da postoji jedna predstava – “ Voz “ u Zvezdara teatru – i da je rasprodata.
Kroz naočare da ću jednog dana imati svoju konobu u Bolu na Braču, koja će se zvati Korto.
Kroz naočare da je divni muž mamine koleginice Milens u našoj kuhinji napravio ravnu ploču, pa mogu da se razmahnem dok kuvam.
Kroz naočare da mora da nam bude bolje ako tako odlučimo. A ja sam čvrsto odlučila.

66d0eb2d-c700-4f09-bf5e-9e107238d29e

 

 

Black Sheep – most između umetnosti, kulture i prostora

U septembru 2013. godine grupa mladih entuzijasta je sela i rešili su da nastane “Crna ovca”. Kako i sami kažu:

“ Za pokretanje ovog sajta je bio potreban jedan običan dan, dve jake turske kafe, par osmeha, ideja i dva moderna klovna. Ideja se rodila sasvim slučajno. Nema tu preterane filozofije. Nismo otkrili rupu na saksiji. Samo smo odlučili da napravimo korak van sebe. Dosta je bilo tumaranja u mestu. Pokrenuli smo se i pozvali prijatelje. One nama slične, koji vole borbu sa vetrenjačama.”

U svetu zasićenom banalnostima odlučili su da se okrenu  umetnosti i kulturi. Odrekli su se šuplje komercijale. Na “Crnoj ovci” nećete naći priče o estradnim zvezdama ni deset načina da zadovoljite voljenu osobu. Oni vam nude priče umetnika i talentovanih mladih ljudi koji zaslužuju podršku. Za njih možda nikada niste čuli, ali to ne znači da ne vrede.

Nisu ih proglasili za crne ovce, oni su to sa ponosom izabrali. Razgovarali smo sa Tijanom Banović I Đurđicom Zec, delom redakcije “Black Sheep”-a, i evo šta ove devojke imaju da kažu.
Black sheep_002

  1. Da li nekad nedostaju prave reči, i šta tada?

Naravno da nedostaju. Tada čitaš, slušaš, gledaš, pa se dogodi ili da se pronađeš u tuđim rečima ili da ti ta iskustva pomognu da artikulišeš svoje misli i uobličiš ih u prave reči.

Deklarišete se kao Crne ovce, a logotip vam je bela, kako to?

Biti crna ovca je stanje duha, a ne fizičke pojavnosti, stoga smo se poigrali sa logotipom: Spolja svi izgledamo isto, svi smo ljudi, ali ono što nas čini drugačijima je u nama samima i nije vidljivo na prvi pogled. Možemo reći da se više (pred)oseća, nego što se vidi. Isto tako je i Andrićeva Aska bela, a kako je simbol umetnika, po svim karakteristikama i duhu je crna ovčica.

  1. Koliko ljudi danas olako koriste reči?

Nekad previše, nekad premalo. Možda teskobu ne unosi broj reči, već njihov odabir i kvalitet, mada mi verujemo da reči koje pozivaju na kreativnost, lepotu, prijateljstvo, ljubav, podršku, inovativnost – prave reči uvek jače odjekuju od onih ružnih i praznih reči. Bar nekima od nas. A ima nas. Gomila.

  1. Da li ste svesni koliko ljudi okuplja vaš portal, i kako se osećate zbog toga što u vama ljudi prepoznaju mesto gde su prihvaćeni i osećaju se kao kod kuće?

Polako postajemo svesni broja ljudi koji nas prati, mada i dalje deluje neverovatno da nešto što je počelo kao mali virtuelni prostor namenjen kolegama i prijateljima, da je odavno prerastao svoje granice, iako je zadržao svoju namenu. Od sobe za igru nastala je velika kuća, utočište i kreativni inkubator u kome se prenose znanja i iskustva. Nije nam cilj samo kreiranje sadržaja, već i neprekidno istraživanje i otkrivanje.

  1. Odakle crpite energiju za posao kojim se bavite i da li uopšte “Crnu ovcu” doživljavate kao posao?

“Crna ovca” je energija sama po sebi. Od samog starta sve oko Blacksheep-a radimo zato što to volimo i zato što verujemo u to što radimo, pa ispada da je to kao neki hobi. Doduše, hobi koji oduzima dosta vremena i oko koga ima puno posla. Nas je četvoro urednika: Tijana Banović, Srbijanka Stanković, Srđan Gagić i Đurđica Zec. Od skoro smo dobili i pojačanje, divnu Hristinu Petrović, koja je s nama od početka kao autor, a koja je na sebe preuzela dodatne, uredničke obaveze. Nas petoro se dogovaramo, ispomažemo, podržavamo, tako da uspevamo da uklopimo angažovanje oko “Crne ovce” sa svojim privatnim obavezama. S jedne strane, Blacksheep je veliko zadovoljstvo, s druge je obaveza i odgovornost, ali ne možemo reći posao, jer za posao dobijaš platu. Na to što više od dve godine radimo nešto samo iz entuzijazma i ljubavi, neko će reći “budale”. Mi kažemo “crne ovce”.

Black sheep_001

 

  1. Koliko pisana reč danas ima značaj, i da li i dalje ima snagu da promeni nešto, ili joj je umanjen kredibilitet s obzirom da “internet sve trpi”?

Živimo u digitalnom dobu u kom ima sve manje kontakta među ljudima, bliskoti i zajedništva. Internet sve trpi. Sve dok je ljudi sa srcem, pisana reč će imati značaj, nezavisno od kanala komunukicije.

6.  Kako pravite selekciju i po kojim kriterijumima birate ko “ulazi u stado”? 

Pravimo selekciju radova, a ne autora. Glavni kriterijum je kvalitet.

  1. U čemu je najveća snaga Crne ovce i koji je njen najveći kvalitet?

Najveća snaga Crne ovce su ljudi. To su majstori komunikacije koji grade mostove između različitih umetnika, umetnosti, kulture i prostora.

Black sheep_004

Progledaj

Jedna naša krilatica glasi otprilike ovako: „Prvo pogledaj u svoje dvorište, pa onda gledaj u tuđa“
Moj stan gleda ka jednom dvorištu i evo stala sam da pogledam i pola sata sam ozbiljno gledala u njega.

Razmišljam, možda ako uspem da shvatim stvari iz svog dvorišta, moći ću da probam da shvatim i tuđe stvari. I tako sam dugo stajala i gledala.

Dvorište zvanično pripada našoj zgradi, jer jedino naša zgrada ima izlaz u njega, ali je takođe između još dve zgrade koje se naslanjaju na našu. Jedna zgrada sa leve strane, i jedna sa desne. Gledam u to dvorište i vidim sledeće stvari.
Vidim popadao veš sa prozora i balkona, već ubuđao od kiše i pomešan sa zemljom i nanetom prašinom kako je ostavljen da truli tu na travi tog dvorišta. Travi, koja ne može da nikne jer ne može da prodiše od tog veša.
Verovatno je nekog mrzelo da siđe po njega kada mu je pao, ili je dovoljno bogat da kupi novi pa ovaj stari može i da ostavi tu.
U dvorištu su dalje par limenki piva. Neko je sa zadovoljstvom popio tih par limenki, čak je onako muški stegnuo dve i savio ih kako bi bile aerodinamičnije i kako bi bolje letele kroz prozor.
Tu je onda takođe i kesa od „Seven days“ kroasana, koju je neko opustošio, jer je samo kesa bačena, hrana nije u njoj ili su je raznele dvorišne mačke.
Dalje, kese iz maksija. Što komšijske, što neki padobranci koji su vetrom upali na tu našu dvorišnu žurku kesa. Tu su plastične čaše od jogurta, razni plastični delovi neindetifikovanih uređaja, diskovi, polomljene hemijske olovke, odbačene kuhinjske krpe.
Gledam i skoro pa pomišljam da bi jedan siromašniji buvljak i pozavideo ovom našem dvorištu.

Tu je i polomljen, pokisao Badnjak, jer po našim pravoslavnim običajima uče te kako se Badnjak unosi u kuću, ali te očigledno ne uče kako se i iz nje iznosi. Pa ga iz neznanja baciš kroz prozor.

I vrhunac su mi dve dvolitarske flaše pune urina. Sletele u dvorište sa prozora na zgradi desno. Čak i da pokušaš da nađeš opravdanja, da možda taj neko ne može da ode do wc-a, nekako ti se samo nameće da misliš – kako može da stigne do prozora?
Beograd, centar grada, svaki dan.
I tako ja i dalje stojim i gledam u to dvorište, i evo više nisam sigurna…

Da li stojim i gledam u đubre, ili su đubre oni koji to ne vide?
Možda smo samo zatrpani sa svih strana.

Pogled na dobru priču

1. Da li pamtiš šta je bilo prvo što si napisao i kojim povodom?

Imao sam nekih petnaest godina, i već dosta toga na leđima. U jednom trenutku, u meni su ratovali bol, bes I ljubav, pa sam, zbog nedostatka pravih ljudi sa kojima bih to podelio, uzeo papir i olovku. Činilo mi se kao odličan način da se obratim nekome ko nije tu, pa sam pisao dok me ruka nije zabolela.
Napisao sam nekakvu pesmu, detinjastu, a iskrenu, u svesci koja je kasnije završila u smeću prilikom selidbe.

2. Literatura koja je na neki način definisala ono što si danas. Ko su bili pisci ili književna dela, koji su uticali na tebe, i koji su u tebi probudili poriv da sam napišeš nešto?

Iako godinama pišem isključivo prozu, utehu tražim u poeziji drugih.
Dok su mladi pisci iz mog okruženja bombardovali Bukovskim, ja sam se toga klonio, ali sam mogao noćima iznova da čitam “Megafon” Mikija Radojevića i da analiziram emocije iza svake napisane reči. Kao klinac, bio sam spreman da pređem trista kilometara da čujem kako peva to što je napisao, pa da kroz knjigu to proživljavam. Nije njegovo pisanje u meni stvorilo poriv za istim, ali svakako jeste poriv da ne odustajem.

3. Koje lepe reči po tebi i dalje mogu da otvore “gvozdena vrata”?

Što se mene tiče, kada čujem Milicu iz druge sobe u stanu kako viče da me voli, to me kupi za ceo dan. Rekao bih da smo danas zaboravili da kažemo – Molim te, izvini, hvala, izvoli, pa smo se izgubili u tom vrtlogu i više ne govorimo to osim ako nismo saterani u ćošak. Naviknuti na odsustvo tih osnovnih stvari, ponekad se zadovoljimo pogledom koji otvara vrata koja su tada pred nama. Bilo bi pravo osveženje da me neko udari ramenom u prevozu i da se izvini, ne treba više.

4. Pored pisanja, fotografija je druga umetnost kroz koju se izražavaš. Slika kao dopuna za reč ili reči kao objašnjenje slike?

Moram da priznam da to ide u oba smera. Uvek će postojati stvari koje neću moći da napišem, već samo da fotografišem, i obrnuto. Ako jedna slika govori hiljadu reči, onda nikada neću prestati da pišem.

Zeljko_003

5. Napisao si roman “Dnevnik jedne pankerke”, odakle inspiracija baš za ovu temu?

Dnevnik jedne pankerke je nastao na početku mog književnog putešestvija. Kao i svi koji su ikada hodali tim putem, imao sam mogućnost da verujem u jednu od dve stvari – da ne postoji bol veći od onog koji osećam, ili da imam da kažem nešto što niko pre mene nije i da će baš to promeniti svet. Ja sam verovao pomalo u oba, pa sam se potrudio da ispričam priču o Nataši, čiji sam lik zasnovao na liku moje sestre Jasmine. I donekle prepričavajući ih, stvarne događaje iz njenog života sam pokušao da predstavim kao nešto lepo, vazda verujući u to svetlo na kraju tunela.

6. Da li se slažeš sa rečenicom da je pisac neko, ko, kada hoda uvek misli?

Apsolutno.

7. O čemu ti pišeš?

Trudim se da se ne fokusiram na jednu tematiku, pa da samo recimo kritikujem društvo. Volim da zapišem i poneku glupost koju je uradio moj patuljasti jež Bole. Neretko mi kažu da mi najviše leži da pišem o ljubavi, pa ja to malo umotam i napišem priču o tome kako volim Čikago, ili Bulevar Revolucije. Znate ono kad portretni fotograf izađe jednom iz studija i fotografiše predivan pejzaž samo za svoju dušu? Smatram da svaki pisac mora imati bar jedan izlet u neku drugu sferu, čisto da testira sebe.

8. Da li ti nekad nedostaju prave reči, i šta tada?

Često se desi da ne umem da nastavim neki tekst, koliko god jednostavan bio. Nekada to traje i par meseci, ponekad zbog previše rutine, a ponekad zbog nedostatka iste. Uglavnom sebe mučki teram da završim započeto, ali je to retko kada ispravna stvar. Najlakše bi mi bilo da mogu da priuštim sebi vreme i da prekinem da se izgovaram nedostatkom inspiracije, jer u mom slučaju to zvuči pomalo nerealno.

9. Da li lakše iskažeš svoje emocije kroz prozu ili poeziju?

Poezija je uvek umela da me zagrli, i ja sam pokušavao neuspešno godinama da uzvratim. Međutim, proza mi daje neophodnu slobodu i ne prekida me kada počnem da otvaram dušu.

10. Koliko ljudi olako koriste reči?

Da sam čuo ovo pitanje pre pet godina, rekao bih da koriste previše. Danas se reči koriste u pogrešne svrhe, pa im se zbog toga posvećuje previše pažnje. Ja još verujem da dobru priču možeš ispričati samo jednim pogledom.

Zeljko_004

Avgust u martu

Tog tipa znam iz kraja. Ima dva psa. Ima preko šezdeset godina. Uvek je u svom svetu. Gleda svoja posla.

Nekoliko puta smo se sreli kad sam i ja bio s psom. Naši psi se svađaju. Ja vežem svog psa kad ih ugledam, a on svoje ne, i onda se moj pas davi pokušavajući da se otme, a njegovi napadaju slobodni. Mene ta situacija mnogo uznemirava. Nekad mu nešto kažem, nekad ne. Nekad sam bezobrazan, naročito s obzirom na to koliko je stariji od mene. Kad sam bezobrazan, i on je, kad nisam, nije ni on.

Poslednji put smo se sreli u prodavnici. Moj pas je bio vezan ispred i kad su njegovi stigli, svi su podivljali. Nisam ih dobro video, ali zamišljao sam svog psa kako se davi, tačno sam znao kako mu se ogrlica useca u vrat, a pas je star i sve to mi je prolazilo kroz glavu i teško mi padalo. Prišao sam tom čoveku i rekao da ako njegovi napadnu mog psa, da ću da udavim i njih i njega. On se mene sigurno i ne seća, i u prvom trenutku nije shvatio da sam bio grub u tom obraćanju, pa se nasmejao i počeo da govori da se neće desiti ništa ozbiljno, a onda je shvatio šta sam mu rekao i odgovorio mi u istom stilu. U prodavnici je bilo još ljudi, mi smo bili glasni i cela situacija je bila izuzetno neprijatna.

Platio sam na kasi, izašao napolje i poveo svog psa koji je uspeo malo da se dokači s jednim od njegovih, jer sam možda i namerno bio neoprezan, tek da objasnim kakvi su sve ishodi mogući. To se desilo neposredno ispred vrata prodavnice. On je otvorio vrata, uzeo kišobran koji mu je bio pri ruci i pretio mi njime. Pitao sam ga – Šta ćeš s tim kišobranom? – Odgovorio mi je – Da ti ga zabodem u vrat.

Malo smo se gledali. Povukao sam svog psa i krenuo kući.

Taj čovek, toliko stariji od mene i fizički mnogo slabiji, s šarenim kišobranom u ruci, čovek koji po raznim savremenim merilima verovatno i nije u pravu, u očima je imao svu rešenost ovog sveta da uradi ono što on misli da treba da se uradi u takvoj situaciji. Između ostalog, i da se jedan balavi dripac nauči pameti.

Dripac je tačno u tom trenutku naučen pameti. Naučen je da takav tip nikad neće vezivati svoje pse, nego da treba da pazi da ne uznemirava njih troje, i da ih obilazi u širokom luku ako mu nešto u njihovom ponašanju nije po volji. Zato što ima važnijih stvari u životu od toga da li si u pravu ili nisi.

Dripac je pao na avgust iz poštovanja starijih, i nada se da je sad položio. Dripac je zahvalan što se dragocene lekcije i dalje dele besplatno, po ulici.