admin

Progledaj

Jedna naša krilatica glasi otprilike ovako: „Prvo pogledaj u svoje dvorište, pa onda gledaj u tuđa“
Moj stan gleda ka jednom dvorištu i evo stala sam da pogledam i pola sata sam ozbiljno gledala u njega.

Razmišljam, možda ako uspem da shvatim stvari iz svog dvorišta, moći ću da probam da shvatim i tuđe stvari. I tako sam dugo stajala i gledala.

Dvorište zvanično pripada našoj zgradi, jer jedino naša zgrada ima izlaz u njega, ali je takođe između još dve zgrade koje se naslanjaju na našu. Jedna zgrada sa leve strane, i jedna sa desne. Gledam u to dvorište i vidim sledeće stvari.
Vidim popadao veš sa prozora i balkona, već ubuđao od kiše i pomešan sa zemljom i nanetom prašinom kako je ostavljen da truli tu na travi tog dvorišta. Travi, koja ne može da nikne jer ne može da prodiše od tog veša.
Verovatno je nekog mrzelo da siđe po njega kada mu je pao, ili je dovoljno bogat da kupi novi pa ovaj stari može i da ostavi tu.
U dvorištu su dalje par limenki piva. Neko je sa zadovoljstvom popio tih par limenki, čak je onako muški stegnuo dve i savio ih kako bi bile aerodinamičnije i kako bi bolje letele kroz prozor.
Tu je onda takođe i kesa od „Seven days“ kroasana, koju je neko opustošio, jer je samo kesa bačena, hrana nije u njoj ili su je raznele dvorišne mačke.
Dalje, kese iz maksija. Što komšijske, što neki padobranci koji su vetrom upali na tu našu dvorišnu žurku kesa. Tu su plastične čaše od jogurta, razni plastični delovi neindetifikovanih uređaja, diskovi, polomljene hemijske olovke, odbačene kuhinjske krpe.
Gledam i skoro pa pomišljam da bi jedan siromašniji buvljak i pozavideo ovom našem dvorištu.

Tu je i polomljen, pokisao Badnjak, jer po našim pravoslavnim običajima uče te kako se Badnjak unosi u kuću, ali te očigledno ne uče kako se i iz nje iznosi. Pa ga iz neznanja baciš kroz prozor.

I vrhunac su mi dve dvolitarske flaše pune urina. Sletele u dvorište sa prozora na zgradi desno. Čak i da pokušaš da nađeš opravdanja, da možda taj neko ne može da ode do wc-a, nekako ti se samo nameće da misliš – kako može da stigne do prozora?
Beograd, centar grada, svaki dan.
I tako ja i dalje stojim i gledam u to dvorište, i evo više nisam sigurna…

Da li stojim i gledam u đubre, ili su đubre oni koji to ne vide?
Možda smo samo zatrpani sa svih strana.

Pogled na dobru priču

1. Da li pamtiš šta je bilo prvo što si napisao i kojim povodom?

Imao sam nekih petnaest godina, i već dosta toga na leđima. U jednom trenutku, u meni su ratovali bol, bes I ljubav, pa sam, zbog nedostatka pravih ljudi sa kojima bih to podelio, uzeo papir i olovku. Činilo mi se kao odličan način da se obratim nekome ko nije tu, pa sam pisao dok me ruka nije zabolela.
Napisao sam nekakvu pesmu, detinjastu, a iskrenu, u svesci koja je kasnije završila u smeću prilikom selidbe.

2. Literatura koja je na neki način definisala ono što si danas. Ko su bili pisci ili književna dela, koji su uticali na tebe, i koji su u tebi probudili poriv da sam napišeš nešto?

Iako godinama pišem isključivo prozu, utehu tražim u poeziji drugih.
Dok su mladi pisci iz mog okruženja bombardovali Bukovskim, ja sam se toga klonio, ali sam mogao noćima iznova da čitam “Megafon” Mikija Radojevića i da analiziram emocije iza svake napisane reči. Kao klinac, bio sam spreman da pređem trista kilometara da čujem kako peva to što je napisao, pa da kroz knjigu to proživljavam. Nije njegovo pisanje u meni stvorilo poriv za istim, ali svakako jeste poriv da ne odustajem.

3. Koje lepe reči po tebi i dalje mogu da otvore “gvozdena vrata”?

Što se mene tiče, kada čujem Milicu iz druge sobe u stanu kako viče da me voli, to me kupi za ceo dan. Rekao bih da smo danas zaboravili da kažemo – Molim te, izvini, hvala, izvoli, pa smo se izgubili u tom vrtlogu i više ne govorimo to osim ako nismo saterani u ćošak. Naviknuti na odsustvo tih osnovnih stvari, ponekad se zadovoljimo pogledom koji otvara vrata koja su tada pred nama. Bilo bi pravo osveženje da me neko udari ramenom u prevozu i da se izvini, ne treba više.

4. Pored pisanja, fotografija je druga umetnost kroz koju se izražavaš. Slika kao dopuna za reč ili reči kao objašnjenje slike?

Moram da priznam da to ide u oba smera. Uvek će postojati stvari koje neću moći da napišem, već samo da fotografišem, i obrnuto. Ako jedna slika govori hiljadu reči, onda nikada neću prestati da pišem.

Zeljko_003

5. Napisao si roman “Dnevnik jedne pankerke”, odakle inspiracija baš za ovu temu?

Dnevnik jedne pankerke je nastao na početku mog književnog putešestvija. Kao i svi koji su ikada hodali tim putem, imao sam mogućnost da verujem u jednu od dve stvari – da ne postoji bol veći od onog koji osećam, ili da imam da kažem nešto što niko pre mene nije i da će baš to promeniti svet. Ja sam verovao pomalo u oba, pa sam se potrudio da ispričam priču o Nataši, čiji sam lik zasnovao na liku moje sestre Jasmine. I donekle prepričavajući ih, stvarne događaje iz njenog života sam pokušao da predstavim kao nešto lepo, vazda verujući u to svetlo na kraju tunela.

6. Da li se slažeš sa rečenicom da je pisac neko, ko, kada hoda uvek misli?

Apsolutno.

7. O čemu ti pišeš?

Trudim se da se ne fokusiram na jednu tematiku, pa da samo recimo kritikujem društvo. Volim da zapišem i poneku glupost koju je uradio moj patuljasti jež Bole. Neretko mi kažu da mi najviše leži da pišem o ljubavi, pa ja to malo umotam i napišem priču o tome kako volim Čikago, ili Bulevar Revolucije. Znate ono kad portretni fotograf izađe jednom iz studija i fotografiše predivan pejzaž samo za svoju dušu? Smatram da svaki pisac mora imati bar jedan izlet u neku drugu sferu, čisto da testira sebe.

8. Da li ti nekad nedostaju prave reči, i šta tada?

Često se desi da ne umem da nastavim neki tekst, koliko god jednostavan bio. Nekada to traje i par meseci, ponekad zbog previše rutine, a ponekad zbog nedostatka iste. Uglavnom sebe mučki teram da završim započeto, ali je to retko kada ispravna stvar. Najlakše bi mi bilo da mogu da priuštim sebi vreme i da prekinem da se izgovaram nedostatkom inspiracije, jer u mom slučaju to zvuči pomalo nerealno.

9. Da li lakše iskažeš svoje emocije kroz prozu ili poeziju?

Poezija je uvek umela da me zagrli, i ja sam pokušavao neuspešno godinama da uzvratim. Međutim, proza mi daje neophodnu slobodu i ne prekida me kada počnem da otvaram dušu.

10. Koliko ljudi olako koriste reči?

Da sam čuo ovo pitanje pre pet godina, rekao bih da koriste previše. Danas se reči koriste u pogrešne svrhe, pa im se zbog toga posvećuje previše pažnje. Ja još verujem da dobru priču možeš ispričati samo jednim pogledom.

Zeljko_004

Avgust u martu

Tog tipa znam iz kraja. Ima dva psa. Ima preko šezdeset godina. Uvek je u svom svetu. Gleda svoja posla.

Nekoliko puta smo se sreli kad sam i ja bio s psom. Naši psi se svađaju. Ja vežem svog psa kad ih ugledam, a on svoje ne, i onda se moj pas davi pokušavajući da se otme, a njegovi napadaju slobodni. Mene ta situacija mnogo uznemirava. Nekad mu nešto kažem, nekad ne. Nekad sam bezobrazan, naročito s obzirom na to koliko je stariji od mene. Kad sam bezobrazan, i on je, kad nisam, nije ni on.

Poslednji put smo se sreli u prodavnici. Moj pas je bio vezan ispred i kad su njegovi stigli, svi su podivljali. Nisam ih dobro video, ali zamišljao sam svog psa kako se davi, tačno sam znao kako mu se ogrlica useca u vrat, a pas je star i sve to mi je prolazilo kroz glavu i teško mi padalo. Prišao sam tom čoveku i rekao da ako njegovi napadnu mog psa, da ću da udavim i njih i njega. On se mene sigurno i ne seća, i u prvom trenutku nije shvatio da sam bio grub u tom obraćanju, pa se nasmejao i počeo da govori da se neće desiti ništa ozbiljno, a onda je shvatio šta sam mu rekao i odgovorio mi u istom stilu. U prodavnici je bilo još ljudi, mi smo bili glasni i cela situacija je bila izuzetno neprijatna.

Platio sam na kasi, izašao napolje i poveo svog psa koji je uspeo malo da se dokači s jednim od njegovih, jer sam možda i namerno bio neoprezan, tek da objasnim kakvi su sve ishodi mogući. To se desilo neposredno ispred vrata prodavnice. On je otvorio vrata, uzeo kišobran koji mu je bio pri ruci i pretio mi njime. Pitao sam ga – Šta ćeš s tim kišobranom? – Odgovorio mi je – Da ti ga zabodem u vrat.

Malo smo se gledali. Povukao sam svog psa i krenuo kući.

Taj čovek, toliko stariji od mene i fizički mnogo slabiji, s šarenim kišobranom u ruci, čovek koji po raznim savremenim merilima verovatno i nije u pravu, u očima je imao svu rešenost ovog sveta da uradi ono što on misli da treba da se uradi u takvoj situaciji. Između ostalog, i da se jedan balavi dripac nauči pameti.

Dripac je tačno u tom trenutku naučen pameti. Naučen je da takav tip nikad neće vezivati svoje pse, nego da treba da pazi da ne uznemirava njih troje, i da ih obilazi u širokom luku ako mu nešto u njihovom ponašanju nije po volji. Zato što ima važnijih stvari u životu od toga da li si u pravu ili nisi.

Dripac je pao na avgust iz poštovanja starijih, i nada se da je sad položio. Dripac je zahvalan što se dragocene lekcije i dalje dele besplatno, po ulici.

Beograd

Dugo se znamo on i ja.
Dugo sam na  – Ti, sa ulicama Beograda. Dugo nam je trebalo, da od sramežljivog i malo nepoverljivog odnosa na početku kad smo se tek upoznali, postanemo bliski.
Danas više i ne pričamo o tome, nevažno je.  Razumemo se koracima, i imamo svoj ritam.
Svaki dan smo zajedno, više i ne razgovaramo, ja gledam, a one trče ispred tog pogleda i čekaju da ih stignem. Mnogo gledam dok šetam, gledam očima, a hvatam beleške srcem.
Volim  da zađem u male, uske polumračne ulice, skrivene u senci kuća koje se nadvijaju na njih, mračne jer u njima nema sunca, ali one ipak sijaju.
Nekako kad se ne gledaš direktno sa suncem u oči, i kad se ne sudaraš sa vetrom za prvenstvo prolaza , nekako tad možeš da misliš da si sam u takvoj ulici. Da misliš da si deo neke misterije te ulice, i da dok prolaziš kroz istu, neko zna da prolaziš i prati te pogledom. Da je nekom važno da vidi kako izledaš dok hodaš.
Jednom sam hodala takvom ulicom dok je sunce zalazilo, i izašla na most. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala.To mi je u tom trenutku bio najveći problem. Nerviralo me što sam na mostu dok duva vetar. Sve me je nerviralo.
A onda je naišao taj poslednji sunčani talas, taj zlatni sat, kako ljudi vole da ga zovu, jer se svemu se mora dati naziv jer kako bismo inače bilo šta znali,
I pao je taj poslednji sunčani talas na taj grad ispred mene. Stajala sam na mostu. Duvao je vetar. Brod je u tom trenutku prolazio ispod tog mosta, i nadletali su me rečni galebovi.

Podigla sam glavu uprkos tom vetru i grad mi se nasmejao.
Primetila sam ali ćutim o tome, ima jednu rupicu na desnom obrazu kad se smeje, a jednu stranu usne blago podigne. Suviše lično da bi nekom to rekla.

Samo mi se nasmejao, i tu se moj bes završio,  tu sam se i ja nasmejala.

Beograde, ni ne znaš koliko mi je drago mi je što sam te upoznala.
Možda ti jednom priznam i da sam zaljubljena.

Slovenske legende na epski način

Što se muzike tiče, nije žanrovski opredeljen, jednostavno, sluša ono što mu odgovara i prija u datom momentu. To mogu da budu Iron Maiden-i, Orthodox Celts-i, grupa Kerber ali i Robbie Williams, Michael Jackson.  Isto je i sa izlascima i zavisi od društva. Nekad su to diskretniji kafei sa finom muzikom, nekad  picerija, a neretko i restorani sa “zanimljivom” kuhinjom, pa i kafana, varijanta plehane piksle i karirani stolnjaci. Voli biblioteku, bioskop, odlazak na stadion ili u halu, ranije je stalno igrao basket i mali fudbal sa drugarima (sad malo ređe), ali najviše voli prirodu, Rituale, recimo, ima dok piše, kafa mu uvek stoji sa desne strane, flaša soka pored nogu, čaša iza monitora i  obavezno, nešto za klopu na stolici pored. Ukoliko ogladni u toku noći (obično tada piše), ne želi da prekida pisanje zbog pravljenja sendviča :).

On je Miloš Petković iz Niša, mlad talentovan pisac koji za 29 godina iza sebe ima sedam objavljenih romana iz domena epske fantastike i horor avanture. Pročitajte šta je sve imao da nam kaže, a preporuka je da pročitate i ono što je napisao, jer imate priliku da istražite svet slovenske mitologije koja je kao tema,  Milošu neiscrpna inspiracija.

  1. Kako si došao na ideju da crpiš inspiraciju iz slovenske mitologije, i koliko mi toga zapravo ne znamo?

Moram da priznam da sam se za slovensku mitologiju zainteresovao tek nakon što sam napisao svoju prvu trilogiju (“Vukovi sudbine”), pre toga sam znao samo neke najosnovnije podatke i odrednice. Bilo je par komentara mojih prvih čitalaca da bi bilo lepo da preko epske fantastike iz zaborava vratim Peruna, Svetovida, Svaroga, Moranu, legende o vilama, vukodacima, psoglavima, da vratim stare Slovene. Tada je krenuo istraživački rad koji i dalje traje. Mislim da znamo više nego što smo uopšte svesni, ali ni blizu onoliko koliko bi trebalo. Da pojasnim, koristimo neke reči, poznati su nam neki običaji ali nemamo pojma da su deo naše tradicije, naše mitologije… A ne znamo ni neke osnovne stvari. Zamislite da neko u Grčkoj ne zna za Zevsa i Heru, a u Norveškoj za Tora i Odina. Iz te vizure, sramota je da neko ko je iz Srbije ne zna za Svaroga ili Velesa.

  1. Kako se rodila ideja i kad je nastao “Perunov hroničar”

Ideja se rodila  nakon završene debitantske trilogije i odlučio da se oprobam u malo drugačijem žanru. Počeo sam priču u sadašnjem vremena, sa željom da napišem nešto poput romana “Devojka sa zmajevom tetovažom” Stiga Lašona (bio sam inspirisan susretom sa Vlastimirom Nisingerom, izvanrednim čovekom koji je po zanimanju arhitekta) ali, slovenska mitologija me je vratila u prošlost. Tako Vlasta postade inspiracija za Akademika i nastade “Perunov hroničar”, roman po kojem me i dan-danas najviše prepoznaju (smeh).

trilogija-perunov-hronicar-400x225

  1. Da li se slovenska mitologija uklapa sa konceptom epske fantastike, i kako?

Veoma. Sve mitologije su, na neki način, slične, a sve epske fantastike su, na neki drugi način, izmaštane mitologije, samo se razlikuju u “začinima”. Da pojasnim: negde se sve vrti oko Bogova, negde oko magije, negde prosto vrvi od mitskih bića, a negde i ne, ali ima drugih fantastičnih elemenata (npr. “Igra prestola”). Ipak, slovenska mitologija ima neke prednosti jer je drevna a i dalje živi putem nekih običaja pa je ljudima bliska, a bogatstvo legendi daje piscu velike mogućnosti. Zato mi je drago što smo se “susreli” na mom spisateljskom putu i što se lepo  “slažemo”.

  1. Da li misliš da je koncept večite borbe dobra i zla u epskoj fantastici, već dovojno „prežvakan“?

Jeste, za to je Tolkin najveći “krivac”. Jednostavno, čovek se živeo mnogo pre svog vremena, što se vidi i iz njegove biografije. Npr. on je prodao svoj auto kada je uvideo da izduvni gasovi zagađuju okolinu, već tada je imao tako jaku ekološku svest. Kao takav, iskoristio je sve motive žanra, mada i u nekim drugim “vodama” je taj motiv čest. Ja sam se trudio da “pobegnem” od tog klišea, ali ne previše. Tu sam negde, na granici, dajem mogućnost čitaocima da izaberu stranu i da za njih svi likovi budu pre neutralni nego dobri ili zli.

  1. Da li i ti, kao i većina modernih pisaca EF, osećaš strah da ne budeš shvaćen kao kopija Tolkina?
    Miloš Petković 1 (1)

Ne. Bilo je tih poređenja, napisa u novinama i na internetu “Tolkin sa Nišave”, “Niški Tolkin” i slično, prija to s jedne strane ali s druge i opterećuje. Ipak, ja sam svestan svojih mogućnosti, iza sebe imam sedam objavljenih romana u dvadeset devet godina, a Tolkin ima “Hobita”, trilogiju “Gospodar prstenova” i “Silmarilion” na kojima je radio više od četrdeset godina. Izlišno je tu praviti neko poređenje, takvu posvećenost i kvalitet gotovo da je nemoguće dostići. Uz to, Tolkin je bio sjajan lingvista i profesor na Oksfordu, on za žanr predstavlja ono što je Tesla u nauci ili Majkl Džordan u košarci, glupo je plašiti se takve, rekao bih, nedostižne veličine. Guraću svoju priču i koračati stazom epske fantastike zadovoljan jer znam da ju je za sve nas utabao jedan takav velikan.

  1. Šta te je privuklo da se odlučiš baš za epsku fantastiku, a ne za istorijsku fikciju?

Jednostavno je: Više volim da čitam knjige epske fantastike nego istorijske. Kao mlađi, više sam se divio Hauardovom Konanu i Tolkinovim junacima nego stvarnim, istorijskim likovima. Naravno, to ne znači da ne volim istorijske knjige, naprotiv. Uživam u njima, ali fantastika mi je draža, bar za nijansu. Zato se, verujem, i bavim njome.

  1. Kad pišeš da li unapred imaš strukturu romana u glavi, ili samo uopšteno znaš kako želiš da se priča završi i puštaš da sama raste i razvija se u samom procesu pisanja?

Uvek imam strukturu romana u glavi, kompletan film koji odgledam nekoliko puta pre nego što završim rad na rukopisu. Ranije sam pravio skelet od toga na papiru, pisao podsetnike na ceduljicama, u telefonu, gde god stignem. Sada, kada imam malo više iskustva, mnogo više radim iz glave a tek po nešto zabeležim, potrebno mi je i par fusnota, podsetnika. Iako sam, kao klinac, pomalo bio mangup i više se opterećivao sportom, knjige i čitanje su bili velika pasija. Kada sam došao u priliku da se i sam bavim pisanjem, kada sam otkrio to zanimanje, sve ono što se nagomilalo tada, sada izbija na površinu i onda uživam. Jedinu muku predstavlja za koju ideju se opredeliti pošto se nekad sukobljavaju u meni. Teše me prijatelji kada kažu da su to slatke muke (smeh).

  1. Koliko je teško dati imena likovima i odakle crpiš inspiraciju.

Nije teško, mislim da je nekima mnogo teže da ih popamte nego meni da ih smislim (smeh). Imam nekoliko načina kako biram imena, ili su to neke kovanice, spoj dve rogobatne reči koje zajedno zvuče jako, moćno, upečatljivo, ili “posmatram” lika, tražim mu neku zanimljivu osobinu, naviku, pa ga “krstim” na osnovu toga. Ipak, ima i onih situacija kada bez nekog posebnog razloga lupim neko ime koje odgovara tom liku i tvrdoglavo ostanem pri tome iako se kasnije pojave još neke opcije.

  1. Oprobao si se i u horor avanturi , pa nam reci kakvu tajnu krije Stara vodenica?706ad81e522d47ce22a60a00e01ef96e_XL

Taj roman se dugo “kuvao” u meni. Odavno sam imao želju da tu ideju materijalizujem i “bacim” je na papir ali me je rad na nastavcima “Perunovog hroničara” (“Rog slovenskih bogova” i Šapat Đavolje varoši”) držao podalje do prošle godine. Nikada brže nisam pisao, imao sam utisak da već gotovu knjigu samo prepisujem iz glave (smeh). Horor je tu zbog vampira iz naših predanja i okruženja, ali je avantura, čini mi se, izdominirala. Izneli su je likovi koje sam “okupio”. A tajna… Probaću da budem kratak i da ne otkrijem previše: Veliki prorok Nostradamus, sakriven pod gvozdenom maskom, preneo je tajnu svog poslednjeg proročanstva grofu Monte Kristu, nadajući se da će ovaj uspeti da ga spreči. Okupljeni oko te priče, čuveni junaci poput Šerloka Holmsa, Abrahama Van Helsinga, Hauarda Kartera, Filijasa Foga itd. kreću u potragu za  jednim od legendarnih sedam mačeva, kandžom vlaškog kneza Vlada Drakule koji je bio vitez Reda zmaja. Put ih dovodi u Srbiju, gde delove mača čuvaju vampiri Sava Savanović, Arnaut Pavle i Petar Blagojević. Tu se krije tajna koju sam samo delimično otkrio, u nastavku (ili nastavcima) otkriću je do kraja. Reći ću još samo da trenutno radim na nastavku (radni naslov “Poljubac princeze Ildiko”), Ildiko je bila sedma princeza Atile Hunskog, neka to bude dovoljno za sada.

     10. Omiljeni pisci fantastike?

Gorepomenuti Tolkin je tu, svakako, ali ima još par njih koji su me svojim delima “kupili” za sva vremena. Tu je Robert I. Hauard, tvorac Konana Varvarina, zatim Martin sa njegovih milijardu likova, neprevazidjeni kralj horora Stiven King, pa Nil Gejmen. Od manje poznatih volim Glena Kuka i Rajmonda Fajsta, kao mlađi sam uživao čitajući serijal o Hariju Poteru Džoane Roling. Ima i onih pisaca sa samo jednim “hitom” poput Majkla Endea i njegove “Beskarajne priče”. Novije pisce (Erikson, Stivenson, Aberkrombi itd.) još uvek nisam čitao kako treba, sve nešto na brzinu i preko reda, tako da ih još uvek nisam postavio na tu svoju skalu.
542f01ec-ae29-4e24-92d6-f5f18395104c

photo credits: Saša Mihajlović

Svadba

Ništa se posebno nije desilo. Videćete sad kad vam ispričam, ništa posebno. Bio sam na Karaburmi, vozio sam se kolima prema kući svojih prijatelja, tražio sam gde da se parkiram. Skrenuo sam levo u njihovu ulicu, a ispred mene se polako kretao beli Mercedes star trista godina. Ispred njega je milio motorkultivator s prikolicom. Iz Mercedesa je iz suvozačkog prozora do pola virio mlad Ciganin i mahao srpskom zastavom, iz kola se čula glasna muzika. Motorkultivator je vozio verovatno isto Ciganin, ne mogu da tvrdim, video sam mu samo glavu i ramena, ali mogu da budem skoro siguran. Na prikolici se vozilo desetak ljudi, stojeći. Igrajući. Naročito sam zapamtio lepoticu u crvenoj haljini s karnerićima, i crnom kosom lepo uvijenom u široke lokne. Ona je igrala pomerajući telo manje od svih ostalih. Amortizovala je truckanje prikolice, i možda je baš samo tako i igrala. Usaglašavala je telom ritam muzike s nepredvidivim truckanjem vožnje po ulici na Karaburmi. A kako ga je usaglašavala? Lako. Prelako. Predivno. Najmanjim pokretima budila je najveće žudnje. Kolenima, kukovima i ramenima. Mirila je ono što je čovek stvorio s onim o čemu čovek ništa ne zna. Mirila je nehajno, na jedini način na koji to može da se radi. Karnerići su skakutali, a ja sam vozio za njima dok to nije postalo nepristojno. Okrenuo sam se na okretnici autobusa, gledao za njom dok nije odmakla izvan mog vidokruga, i čim je nestala, mozak mi je opet proradio. Nije ona igrala, igrao je ceo svet oko nje, ona je komandovala svemu što postoji. I to nije bilo ništa posebno, stvarno nije. Ako je sretnete negde, pitajte je. Neće imati pojma o čemu pričate, jer je to bio samo život, običan, mali život u crvenoj haljini s karnerićima.

41 dinar

Jedna devojka je jutros sišla u prodavnicu da obavi jutarnju kupovinu. Ispred nje u redu za kasu stoji čovek. Radnik gradske čistoće koji kupuje sebi doručak. Pola hleba, salamu i majonez. Na kasi,on shvata da ne zna gde je ostavio novac. Kasirka u tom momentu izgovara, vaš račun iznosi 106 dinara. (slovima sto šest).

Čovek počinje da prevrće džepove i novčanik. Skuplja dinar po dinar i na kraju sve zajedno skupi 65 dinara. Kasirka mu kaže da se skloni u stranu i potraži malo bolje.

Devojka koja čeka u redu iza njega gleda i razmišlja. Moglo je svakom da se desi. Moglo je i njoj da se desi. Devojka počinje da uviđa sledeće. Niko da se ponudi da da tih 40 pišljivih dinara, svi samo blenu u fazonu: ˝Kako da ne, ne zna gde su mu pare˝. Uvidela je način na koji je celo osoblje piljarnice, zajedno sa kupcima koji čekaju u redu gledalo ovog čoveka koji se preznojava dok traži novac.
Devojka prva progovara, i nudi se da ona doda tih 41 dinara, ali Čovek odbija, kaže da nema potrebe I da bi mogla da mu sačuva red, da on, ako može, samo da ode do ugla da uzme pare od kolege.
Jedva su ga pustili iz prodavnice i to tek kad je gazda aminovao. Čovek se vratio za manje od 15 sekundi, gle čuda. Sa novcem. Za to vreme su prisutne dežurne ”tetke” raspredale o tome kako nikome ne može da se veruje ovih dana, posebno NJIMA.

I onda se ja zapitam.

Ko su to ONI? Ko daje za pravo ljudima da postoje oni i ONI.
ONI su đubretari koji čiste ulice, radnici zelenila, a oni su ljudi. ONI brinu da oni imaju čist grad, a oni svojim rečima prljaju. Ko smo mi, i u šta smo se pretvorili.

Možda je ovo samo prazna priča. Možda vredi samo 41 dinar. Ali vredi jedan pogled. A to je da vidiš da postoje ljudi, da vredi da uvek vidiš ljude, a ne njih.

 

O najboljoj drugarici

Sreća je bara na blatnjavom seoskom putu, u kojoj se ogleda prolećno nebo. Sreća je pas koji spava snom pravednika. Sreća se sinoć smestila u tri rečenice koje sam razmenio s nepoznatom lepoticom. Sreća se danas naživela u mojim prastarim, crnim, pocepanim cipelama. Sreća je nogavica nežno naslonjena na nečiju obuću. Sreća je njeno lice, izvajano osmesima, suzama, svim tugama i radostima i strahovima i ravnodušnostima, svim pesmama njene duše. Sreća je prvi gutljaj hladnog piva po vrelom danu, posle završenog posla. Sreća je odličan sendvič. Sreća je oluja koja diže krovove i čupa drveće. Sreća je perjani jorgan u hladnoj sobi i krevet koji te grli. Sreća je brižna majka. Sreća je vrhovna pravednica i beskrupulozna bestidnica. Sreća je prevarantkinja koja zna najlepše pesme. Sreća je najlepša pesma koja zna sve prevarantkinje.

Sreća je hladokrvna devojčica s kikicama, velikim očima i lizalicom u levoj ruci, stara trista miliona hiljada stotina šest godina, koja te čeka.

„Egotreep“ u boji

Studirala je grafički dizajn u Nišu, i NIŠta dalje nećemo o tome, ali o njoj definitivno hoćemo.
Prvo je tražila eksplicitno pomeranje roka, jer  nije znala koja je procedura, jer ne može da utiče na milion stvari u svom životu i jer joj je ovo jedna od onih nedelja kad joj se sve desi, a da ne pominjemo i  da joj  je rođendan danas. Nije htela da „isfušeriše“ odgvore o sebi,  jer je oduvek želela da bukvalno „nacrta“ umesto da kaže, sve što ima. Umesto svog nosa, nosi klovnovski, jer je svoj polomila – na jogi. Pobegla je iz marketinške agencije, i još je nisu uhvatili. Kaže i da se neće vratiti nikada, nikada, nikada, i da joj ne mogu ništa jer je sada šticenik američkih startapa 🙂 . Ne voli formalne stvari, i beži od klasičnih odgovora, voli da stvari izvuče iz konteksta i postavi ih na svoju „ironijsku“ distancu. Introvertni ekstroverta sa Egotreepom u boji. „Egotreep comic“ je njen strip, nastao sasvim spontano kao njena  interna fora. Međutim, reakcije koje je dobila  nakon “pilot” epizode su je motivisale da nastavi i danas je to svakodnevni presek života njenog internet alter ega. Teme kojima se bavi su lične, ali je jasno i da su ti problemi univerzalni. Kako stoji u opisu, blog je o parčetu života i parčetu pice, i na engleskom jeziku jer joj je lakše da komičnost svakodnevnice, iskaže na engleskom jeziku i jer joj je ta vrsta humora bliža. Realno, kod nje slika nekad govori i više od reči, uverite se i sami –  https://www.facebook.com/EgotreepComic/?fref=ts

Ona je Tereza Cenić grafički dizajner i illustrator, i autor “Egotreep comic”-a. Tereza je naše Lice inspiracije, i pošto nije htela ništa da nam kaže, sve nam je lepo nacrtala.

 

  1. Da li je dizajn bio nameran izbor ili je došao slučajno?
    Interview-01
    Nedefetistička verzija je klasična “one thing led to another” priča o detetu sa likovnim sklonostima koje upisuje srednju umetničku školu, diplomira grafički dizajn, frilensuje, radi po agencijama…
  2. Egotrip Tereze Cenić, istina ili fikcija?
    90d32b78-3e58-4bd4-a5bd-92e91e9cff2a
    Istina je da je povod uvek istinit, proizvod je fiktivan. Okej, možda sam i maaaalo mršavija u stripu. Okej, možda sam vas i slagala sad.
  3. Danju dizajnerka, noću strip heroina…Kako bi izgledalo da si danju strip heroina?
    1d9090ad-b321-4fc9-a53b-007699efe3b5
    Ne znam, nekako sam zadovoljna ovom forom.
  4. Da li ti ljudi traže da budu likovi tvojih stripova?
    fa6b9796-9161-438e-b7b7-61b09ae1cb10Ovo!? Ma ne, ne znam o čemu pričate! S druge strane mi je skroz kul što to vide kao nekakvu privilegiju.
  5. Šta kroz stvoje stripove kažeš ljudima, što ponekad ne možeš da kažeš?
    3c7a6425-8d4c-488e-9fda-979ef4e05238See what I did there internet?
  6. Pet stvari koje obavezno staju u strip?
    7b9fa375-a96b-4e78-8364-bb2c766ff4e2Otprilike.
  7. Druga interesovanja pored dizajna?
    62f90891-2100-4789-a488-1ae6c797f5ffTotalno.
  8. Šta radiš kad je ekran prazan, a rok ističe?
    ae7cd074-06c4-4290-a10d-4801f6f87effNaravno da apsolutno nemam ideju kako bilo šta zapravo završim na vreme.
  9. Uz koju muziku radiš?
    277a1400-2df8-4d7b-a90f-a14aad362f32Sve je potpuno nasumično.
  10. Ono što tebe ispiriše je…?
    b0782252-6392-478d-a3c9-e375ff67c4d9Da, čak je i inspiracija potpuno nasumična.

 

U ruci

Jednom sam tako prelazila Trg Nikole Pašića u podne. Dan je bio sunčan i savršen, i ako malo bolje pogledate današnji dan, bio je baš takav.

Išla sam zamišljena i zanesena u svojim pogledima, a onda shvatila da ne mogu dalje. Put mi je preprčila kolona klinaca, predškolskog uzrasta.

Vodili ih u “Mek” taj dan. Svi zadovoljno sijaju, obučeni kao da je najveći praznik u pitanju, nose one kese da se vidi gde su bili, da se pohvale, nose balone, mašu onim zastavicama i sve to u koloni dvoje po dvoje.
Drže se za ruke, devojčica sa devojčicom i dečak sa dečakom.

Poslednji u koloni idu dvoje i vaspitač pored njih. Držeći ih sve na oku, i usmeravajući blago da ne odstupaju od putanje, vaspitač upita klinca do sebe.

– A gde je tebi balon? Ili zastavica? Što i ti nisi uzeo da imaš jedan?

– Meni to ne treba, kaže klinac. – Ja imam devojku.

Zbunio se vaspitač, nasmejala se ja i okrenula da ga vidim.

Kolona zastavica maršira ispred njih, a on za ruku vodi plavooku devojčicu sa belom mašnom na kosi i osmehom kao avgustovska lubenica. Jedini dečak i devojčica koji se drže za ruku u koloni.
On je sa njom bio u “Meku”. Nisam sigurna ni da mu je važno gde je bio. Njih dvoje su se najviše smejali u toj koloni. Njih dvoje jedini nisu imali ni balon ni zastavicu.

Možda jer su na vreme shvatili, i bolje od svih nas znaju, da ono najvrednije već drže u ruci.