Upoznali smo Anđelu iz Gradstor Design Hub-a, videli smo prostor i prenosimo vam utiske. Gradstor Design Hub, Pop Lukina 1. u Beogradu, je definitivno mesto koje vam nudi izbor da budete autentični u svakom pogledu, i koje obavezno morate da tagujete na karti unikatne umetnosti. Dakle ako želite nešto nešto drugačije za sebe, ovo je pravo mesto za vas.
Odakle je potekla inspiracija za projekat „Design hub“, i kako ste zadovoljni realizacijom u odnosu na početnu ideju? Gradstor Design Hub je na neki način nastavak rada na projektima kao sto su Moda za poneti (koja ove godine ulazi u desetu godinu postojanja), Moda za kuću, Novi Folklor, These shoes are made for walking…. Gradstor Design Hub je zamišljen kao mesto koje će okupljati domaće dizajnere i umetnike, tako da smo zadovoljni kako se ta naša ideja razvija.
Koliko je važno postojanje jednog ovakvog prostora? Verujemo da je bitno da postoji mesto koje u ponudi ima radove domaćih umetnika. Gradstor Design Hub je mesto koje omogućava dizajnerima da promovišu i plasiraju svoje kreacije široj publici.
Kakav je odnos ljudi prema ovakvom konceptu, i koliko ga prihvataju? Što se tiče dizajnera, neki su pozvani da se priključe još na samom početku realizacije ovog projekta, ali dobrodošli su i svi oni koji tek počinju ili planiraju da počnu da rade na svojim kolekcijama. Dosta dizajnera nam se javlja i ponuda se stalno menja, dopunjava. Kada je publika u pitanju, vrlo smo zadovoljni sa reakcijama posetilaca, slučajnih prolaznika među kojima ima dosta turista. Drago nam je da je naš koncept lepo prihvaćen.
Šta sve može da se vidi izloženo, i na koji način se biraju predmeti i umetnici? Najviše ima dizajnera odeće, zatim nakita i obuće. Pored domaćih trudimo se da sarađujemo i sa zanimljivim brendovima iz inostranstva kao i iz regiona. Imamo puno planova u vezi posebnih programa i promocija. Pored pomenutih kategorija zanimaju nas i radovi koji spadaju u oblast kućnog asesoara, zanimljivi upotrebni predmeti od keramike, porcelana, drveta… Nadamo se da će ponuda biti bogatija.
Da li je postavka konstantna ili se neprestano menja? U suštini je slična zbog samog prostora i mogućnosti koje nam pruža, ali skoro svake nedelje autori donose nove predmete i imamo nove izlagače, tako da se sam raspored menja. Ukoliko imamo specijalne promocije, onda se postavka svakako menja u odnosu na program koji promovišemo.
Najavili ste predavanja i radionice gostujućih umetnika i dizajnera, kao i izložbe ili prezentacije zanimljivih projekata iz oblasti primenjene umetnosti. Kako ide realizacija ovog plana? Tokom oktobra, novembra i decembra smo imali nekoliko prezentacija, radionica i promocija novih autora. Nastavićemo tako i dalje.
Ko su dizajneri čiji su radovi zastupljeni u Design Hubu? U trenutnoj ponudi Gradstor Design Hub-a nalaze se kolekcije dizajnera: Vesna Kracanović, Jelena Petrović, Milan Zejak, Jadranka Milojković, Hristina Petrović, Marrose, Oblači se, Nenad Stamenković, Kota, AngelA Design, Minja Tarle, Miloš Sarić, Henbag, LarvaMade, Spring nakit, HotaHota nakit, Dizajn kolektiv, Ana Popović, Magdalena Klašnja, Studio Manufactura, Svetlana Vukov, Rename, Studio Glina, Vedrana Petrovska, Iv marame, Tied up, iShe sapuni, Clean cookies, Tabanica, Zorica Bašrak, Dušan Munćan.Od stranih brendova predstavljamo Chie Mihara, Bric-a-Brac, a od dizajnera iz regiona Mariguccha, ACID wear girls, Hard to Explain.
Koliki je potencijal domaće design scene i da li dovoljno iskorišćen? Uslovi za razvoj domaće kreativne scene svakako nisu sjajni, ali ipak postoje vrlo uspešni primeri. Gradstor Design Hub je pokrenut u cilju poboljšanja takve situacije. Naravno, korak po korak, pružajući prostor, podršku, promociju i administrativnu pomoć izlagačima.
Imate li neki lični omiljeni predmet u radnji? Ima puno toga što nam se sviđa. Od svakog autora imamo omiljeni komad.
Postoji li plan da se projekat možda proširi i na druge lokacije? Videćemo kako se sve razvija. Mi svakako imamo planove i ideje i nadamo se da će se sve razvijati u pravcu u kom želimo.
Željeni planovi za budućnost? Plan za budućnost nam je da okupljamo što više kvalitetnih dizajnera i da promovišemo domaću kreativnu scenu i van granica naše zemlje.
Više o njima, vesti o novim kolekcijama, informacije o radionicama… možete saznati na njihovoj FB stranici
https://www.facebook.com/gradstordesignhub/?fref=ts
photo credits:naslovna fotografija – Monika Lang
Fotografije uz tekst:#InspirishiMe
Sesti i gledati. Pustiti telo da se udobno slegne i postoji na nekom mestu. Gledati ispred sebe. Sve što prolazi, pustiti da prođe, ostaviti ga na miru. Biti ravnodušan prema želji da se razume, dok sama ne usahne, spletkarka mala. Pretvoriti se u pogled i sve što mu se nađe na putu. Čekati dok čekanje ne iščezne i ostati celu večnost posle toga, dok vreme ne iscuri. Nemati pojma, raspršiti se van svake moći poimanja, odleteti sa svakom pticom, biti vetar i svaki talas i brod koji ga seče i cigareta u ustima iskusnog kapetana. Teći, padati, treperiti, kliziti, posustajati, plakati, puziti, smejati se. Voleti kičmom i kolenima, noktima i krvlju, bubrezima i kukovima, kožom. Postati sve što postoji i ugledati jedan život, neprekidan, jedini, naš.
Pokušavajući da balasira u kreativnom haosu, i uprkos kako je sama nazvala „svim pometanjama u organizaciji“, Vesna Pešić, izdvojila je vreme za nas i proćaskala sa nama.
Grafički dizajner i ilustrator. Diplomirala je na smeru primenjene umetnosti, odsek grafički dizajn na Fakultetu umetnosti u Nišu. Do sada je radila za Elle, Universal music, Playboy, Eni International, Telenor i mnoge druge.
Član je internacionalnog umetnickog kolektiva, posvećenom digitalnoj umetnosti, Depthcore. Do sada je imala nekoliko samostalnih izložbi u zemlji dok je na grupnim izložbama izlagala u Stokholmu, NY, Londonu, Amsterdamu i domaćem Mikser festivalu.
A sve ovo su samo neki od razloga, zašto smo baš nju izabrali da bude naše Lice inspiracije.
Ko je Vesna Pešić, a ko je BECHA?
BECHA – Razlike u početku nije ni bilo. Nadimak je došao nekako spontano, više kao potreba za nečim zvučnim sto bi se koristilo po forumima, socijalnim mrežama… Sada je ta BECHA neko ko sam ja profesionalno, to su moji radovi. A Vesna od skoro ima novu glavnu ulogu. 🙂
Koliko ljudi čita tvoj potpis brenda – Beča, a koliko Vesna? BECHA – Većina čita kao BEČA, dok mnogi nisu ni shvatili zbog čega uopšte i piše BECHA.
Ćirilica ili latinica?BECHA – Pišem latinicom,iz navike. U radu koristim oba pisma po potrebi.
Kako si se odlučila da su ilustracije, ono u čemu želiš da se izraziš? BECHA – Kada sam shvatila da me grafički dizajn, u praksi, čini nervoznom i nesigurnom, a da je ilustracija polje u koje pobegnem tražeći mir.
Tvoj stil je prilično specifičan i prepoznatljiv, kako si ga pronašla i da li i dalje evoluira? BECHA – Ne bih ga nazvala svojim stilom, pošto veliki broj današnjih ilustratora koristi kolaž na slican način u svom stvaralaštvu. Neki od njih su imali velikog uticaja na moj rad. Ono što nas sve međusobno razlikuje je sadržaj koji prikazujemo i šta tim sadržajem želimo da ispričamo. Čini mi se da i sam sadržaj, kao i vizuelni stil, menjaju svoj oblik kako se i ja menjam s godinama. Evoluiranje ličnosti zapravo utiče i na sve ostalo.
Šta je prva stvar koju si u životu nacrtala u Paintu? BECHA – Ne sećam se, ali verujem da su bile neke nekontrolisane linije u svim ponuđenim bojama.
Da li imaš potrebu da crtkaš dok pričaš telefonom, i šta najčešće crtaš? BECHA – Kvadrate.
Tvoje zanimanje bi moglo da se opiše kao kombinacija kreativnosti i pravila. Koliko je to tačno i da li pravila ubijaju kreativnost? BECHA – Zavisi od stvaraoca. Divim se kreativcima koji se ne osećaju sputano dok rade za klijenta. Prosto ne odstupaju od svojih zamisli i onoga sto jesu. Ja vrlo često imam problem sa tim da sama stvorim blokade u potrazi za onim sta klijent ima kao viziju, umesto da sprovodim svoju. Tako da na kraju valjda sve zavisi od samih pravila i individualnog pristupa.
Dizajnirala si etiketu za domaće Kabinet pivo. Zanima nas da li je ukus uticao na dizajn? BECHA – Nije 🙂 Rok je bio kratak i na samom pivu se jos uvek radilo jer je bilo jubilarno. Ali dobila sam objašnjenje recepture i zašto bas Mozaik tako da mi je to bila neka inspiracija – kako sklop ukusa deluje na čula i oživljava ih u jednom šarenilu doživljaja. Inače, to je bio jedan od onih poslova koji vam stavlja osmeh na lice. Velika mi je čast sto sam bila deo Kabinet kreativne ekipe.
Kada si počela zaista da ceniš svoj rad? BECHA – To, na Žalost, dolazi sa finansijskom sigurnošću koja uopšte ne mora da ima veze sa kvalitetom koji izbacujete. Teško je danas izbalansirati i kvalitetan život i kvalitetan posao i kvalitet uopšte. Velika je sloboda sebi priuštiti mogućnost odbijanja posla, da se ne lažemo, i veliko zadovoljstvo! Biti posvećen samo onome sto voliš i što te zaista ispunjava je valjda i suština ovog posla. Mislim da je taj momenat kod mene došao kada sam rešila da radim kao slobodni umetnik, dala otkaz i poverovala da ću od svog autorskog rada moći da se mesečno izdržavam i budem srećna sa onim što radim. I uspela sam!
Koji su to motivi koje najčećše koristiš, i postoji li nešto karakteristično baš za tebe? BECHA – Primetila sam da volim da koristim texturu kose, texturu tkanine i texturu kože. Po mogućstvu, skeniranu iz Burde iz ’80ih
Da li ti je kao dizajneru bitnije da se koncentrišeš na detalje ili na širu sliku BECHA – Kroz pripovedanje sadržaja se držim šire slike, dok širu sliku volim da načickam detaljima :)Kako to sve zaista izgleda i koliko je neizmeran talenat koji ova mlada dizajnerka poseduje, možete videti na njenom sajtu http://www.becha.me/ ili pregledati njen Behance profil – https://www.behance.net/BECHA Mi smo se zadržali satima :)photo credits by: Anđela Grozdanić
https://www.behance.net/BECHA
Mina je sa 16 godina znala je da želi da svira limeni, duvački instrument. Trombon je bio prvi izbor, ali kako kod nas nije postojala katedra, truba je bila rešenje. U doba „My space-a saznala je za bend Mašta bašta, otišla na njihov koncert, upoznala Marinu iz benda i rekla joj za svoj plan da svira trubu. Dobila je rečenicu: „Čućemo ako si ozbiljna.“ 3 dana kasnije je kupila trubu. Nije znala ni šta će, ni gde će sa njom, samo je znala da ima trubu. Pošto je zakasnila da upiše redovnu muzičku školu zbog godina, upisuje časove vanredno i počinje da svira.
Nije joj baš truba došla tek tako. Odrastala je uz tatu i njegove jazz ploče. Krenula je da istražuje i prvo je otkrila crnačku muziku i regge, da bi kasnije širila svoja interesovanja i sama nastavila tu tradiciju. Danas su ploče su njena strast i hobi. Ima svog „dilera“ na Kalenić pijaci, a svoju kolekciju takođe dopunjuje i na buvljoj pijaci na Bubanj potoku. U muzici prolazi kroz faze, kao i svi, i u zavisnosti od raspoloženja u kojem je, zavisi i muzika koja ide uz nju. Ovog meseca sluša samo 60’te, i sve to prati svojim stilom. Znači oblači se u stilu 60 i kupuje sve u tom fazonu. Truba je nekako nametnula SKA muziku. Kad se osvrne unazad i pogleda, volela bi da radi nešto drugačije. Ska muzika je došla kroz posao, ali ne i kao njen lični izbor. Ona voli Bossa Novu na prvom mestu. Kaže da je to muzika koja je inspiriše. A najinteresatnije je da od muzike sluša bendove koji imaju jedan ili maksimalno dva objavljena albuma. Omiljeni su joj Kim i Boban Petrović, filmska muzika, italija 60tih i šlageri neprikosnoveni kompozitor filmske muzike Piero Umiliani.
Prvi bend „IJU naopako“desio joj se 2007. godine, nenamerno. Kratko vreme nakon što je počela da svira, okačila je svoju fotku sa trubom na My Space i javili su joj se momci sa pitanjem da li je to fazon ili zaista svira? Pošto nije bio fazon, ubrzo su počeli da sviraju zajedno. Bez obzira na svoje godine, do danas na spisku ima pet bendova iza sebe. Peti je bend u kom je trenutno, i u kom svira već tri godine.
Njena priča sa bendom „Nek’ svira ko ‘oće“ desila se spontano kao i sve druge. Uroš Jovanović – pevač i ona znali su se iz kraja, Uroš je čuo da ona svira trubu i pozvao je na kafu. Dogovorili su za bend, i posle toga se nisu čuli godinu dana. A onda kada su okupljeni i ostali članovi, desila se prva proba. Za prvu probu kaže da je bila magična. Niko se nije poznavao od ranije, Uroš je došao sa tekstom i melodijom, i rešili su da probaju da odviraju dve pesme da vide kako će im ići. Pesme su zazvučale kao da oduvek sviraju zajedno.
Mina bi sebe nazvala organizovanim haosom. Dan kad smo se sreli, ceo dan je slušala Edith Piaf, i najdraža pesma za taj dan joj je bila – Mon Dieu.. Pored toga što svira trubu, peva i u crkvenom horu sopran, nekih 7 godina. Simpatičan je detalj da u njenoj zgradi živi tri trubača, od kojih je jedan od njih ona. S obzirom da je u svakom bendu bila jedino žensko, ranije se osećala bezveze jer se na momente na bini osecala samo kao ukras, jer se to prosto energetski oseti kad gledaš u publiku, da gledaju u nju zato što je lepa, a ne zato što svira. A ona nije tu da bude lepa, ona je došla nešto da pokaže.
Bunde i minđuše su joj zaštitni znak i pristalica je “uličnog glamura”. Njen lični stil nikad nisu isnpirisale žene, uglavnom su to bili muškarci a uzori su joj Oliver Mandić i David Bowie. Ima potrebu da “kopa”, ne voli da se vrti oko jednog. Konstantno ima potrebu za novim.
Studira šumarstvo, a na pitanje koji smer odgovorila je: “Ćuti, projektujem brane”. Fakultet je izabrala po principu, želi nešto čime može da se bavim sama, a da nema potrebu da se bavi konkurencijom. Vodi se filozofijom da ide tamo gde niko ne ide.
Neizmerno je zahvalna što radi sa sjajnom ekipom u bendu. Početak februara im je zakazan ulazak u studio i kreću sa snjimanjem albuma, kako kaže konačno. Za potrebe snimanja spota, bend je kao iznenađenje za nju naručio grafit sa njenim likom, koji je oslikao Artez.
Na sebi nosi istetovirane simbole grupe EKV, njenog omiljenog benda ikad, tako da je i njena poruka za kraj: ‘Seti se s kim si, seti se gde’, jedan deo teksta EKVa.
To sam ja, znam sve o sebi. I baš si sebe izabrao za ovu priču? Izabrao bih sebe između hiljadu hiljada sličnih, prepoznao bih se po hodu, po nosu, po lepim ušima i po prstima. Prsti bi te odali, ako bi sve drugo zatajilo. Šta sve nisi uradio? Kome se nisi javio? Kome si dužan? Pazi malo, provaliće te. Opet si zaboravio da kupim toalet papir. Opet kopaj po kanti pored radnog stola, nadam se da si duvao tu nosinu dovoljno puta, dovoljno davno. Osušilo se, dobro je. Grabi iz kante, spasavaj se. Neko mi je spavao u krevetu, neko je jeo iz moje činije, neko mi je sakrio čarape. Otela ti ih je mašina za pranje veša. Šta će joj? Jesam li ja stručnjak za mašine za pranje veša? Ćuti malo.
Insekti me vole. Provalili su te, ne dolaze. Reka je mutna, nećemo tamo. Baš hoćemo, povedi nas sve. Pogledajte. Mulj je dobar, mek i nežan, lepljiv. Čupaj stopala odatle, magarče! Predugo si ostao. Pritajimo se momci. Radi malo. Radi još. Radi, spasavaj se, magarče! Ovaj život liči na tvoj, ima vas mnogo, pazi, nagomilao si se samom sebi. Ovo nije ni početak, ni kraj, krenuo si iz sredine, niko neće razumeti. Gde ti je tačka? Stavi je na pravo mesto. Je l ima još nešto? Otkud znam? Ko će znati gde je tačka? Tačku ćeš najteže naći. Tastatura ti recituje, razmaknica je tačka, odlično zvuči. Čuješ li? Slušaj. Prati zvuk. Ne daj mu se. Pusti se, ko će da ti presudi? Vidiš da niko neće.
Znaš presudu, nemoj da se hoću praviš pametan. Nemoj da se nema druge praviš blesav.
Pristala je da jedno subotnje prepodne provede sa nama, da je upoznamo i da čujemo iz prve ruke kako uspeva da „multitaskinguje“ u čak tri benda čiji je član. Saznali smo da voli da štrika i da je naučila mustru „Ribarevo rebro“. Da je Lisabon po njoj – Place to be, zbog grada, zbog muzike, zbog ljudi zbog svega, a možda najviše zbog puta od Lisabona do Kaškaiša, uz okean. Rekla nam je i da trenutno čita Džonatana Frenzena „Sloboda“, jer su joj mnogi preporučili baš tu knjigu, i da od serija gleda „Last man on the earth.“ Saznali smo i da je potpis u njenom mailu „Došla sam biciklom.. previše je hladno za mog konja.“ zbog stiha iz jedne od njenih pesama: „My bike’s in the backyard it was too cold for my horse“ i da taj potpis menja u skladu sa godišnjim dobom.
Ona je Ivana Smolović, pevačica bendova Intruder, IKA i On Tour, i naše Lice inspiracije.
Danas je budućnost domaće alternativne scene svetlija nego što se možda na prvi pogled čini, a za to je svakako zaslužan entuzijazam koji mladi muzičari pokazuju i njihova inspirativna energija koja čini da ta scena živi, i to ne “na aparatima”. Bacili smo pogled na neke od novijih bendova, u koje tek treba da se uperi prstom i za koje itekako treba da se čuje i tek će se čuti. Nastavljamo da ih upoznajemo i predstavljamo, i u naš “paket aranžman” pakujemo ova tri benda novije domaće scene –različitih senzibiliteta, a opet autentične, energične i sveže.
WENT (indie pop, folk, rock)
Went je nastao 2005. godine, što u godinama znači da postoje na sceni već skoro 11, ali s obzirom na njihove godine i na činjenicu da su u oktobru 2015. godine singlom “Westbound Lane” najavili njihov dugo očekivani prvi album “The Great escape”, to ih ipak na neki način čini pionirima nove alternativne rock scene u Srbiji.
Vole koncerte, vole binu i to je ono za šta sviraju. Njihovi nastupi su energični i priča su za sebe. Odlična komunikacija sa publikom, ali pre svega vrsna muzička magija i neverovatan sklad kako u zvuku tako i u celokupnom nastupu članova benda međusobno. Svoju muziku prezentuju na jedan vrlo specifičan način. Polazeći od tradicije američkog folka, blago flertuju i sa malo tvrđim zvukom koji se posebno može osetiti u pojedinim instrumentalnim deonicama, a takođe se oseti uticaj alternativnih žanrova sa estetikom akustičnog zvuka. Još jedan od bendova koji sirov gitarski zvuk doživljava kao najboljeg prijatelja. Went su: Dušan Filimonović (vokal, gitara), Stefan Pejatović (bubanj), Goran Štrbo (gitara, perkusije, klavijature) i Sara Tomić (bas).
Još jedna stvar za koju mislimo da na neki način izdavaja ovaj mladi bend su njihovi muzički spotovi .
U saradnji sa odličnom ekipom, oni na na sebi svojstven način prikazuju dovoljno zanimljiv lični doživljaj muzike koju sviraju, ali na ovdašanji način. Sve to uz pokazuje jedan ozbiljan, kreativan i ambicozniji pristup video-proizvodnji kod nas, a to se itekako vidi u poslednjem njihovom spotu “Westbound Lane” u produkciji KUD „Sestre“ koji dočarava susret grupe kaubojki i indijanskog plemena u preriji, na putu ka „velikom bekstvu“.
On Tour (Folckrock)
Okosnicu beogradske grupe „On Tour“ čine Vlada Marinović (iz grupe „Ventolin“), Ivana Smolović (iz grupa „Intruder“ i „Ika“) i Marko Čebić (The Mothership Orchestra). Ivana i Vlada su se upoznali na koncertu, jednog od bendova u kojem je Ivana tad pevala i to je bilo presudno. Nakon što su napisali nekoliko zajedinčkih pesama, shvatili su da nema smisla, da takve pesme nemaju i bend. Uključili su Marka, i rodio se On Tour. Njihov debitanski album koji nosi identičan naziv kao i sam bend, Žikica Simić uporedio je sa najboljim radovima Grema Parsonsa i Emilu Heris, a reditelj Milutin Petrović je nakon jedne od njihovih poslednjih svirki koju su održali u “Gun clubu” u Beogradu, napisao da su On Tour bend u višoj orbiti i da je sa njihovog koncerta izašao sa osećajem da je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Njihove pesme su male intimne priče, a za Ivanu Smolović se slobodno može reći da ima glas koji hipnotiše. Mogu se okarakterisati kao svedeni akustični zvuk i harmonično višeglasje, a njihova muzika bi mogla da se definiše kao akustična, folk pop rock muzika, ako joj je uopšte definicija i potrebna. Iz tog razloga naziv njihovog drugog objavljenog albuma ke “Folkrock”, jer ako ih pitaju šta sviraju i kako da se definiše njihova muzika, da objasne eto tako “sve”.
Poslednji album “Folkrock” predstavili su muzičkim spotom za pesmu “Arrows” u režiji Milutina Petrovića.
Karakteristično za ovaj bend je da pored gitara Vlade Marinovića, mogu se čuti i mandola, koju svira Marko kao i usna harmonika. Mandola je rezultat Markove želje i potrebe da odabere i svira instrument koji mu nije poznat, da ga inspiriše i da kako je jednom izjavio “prsti u svirci prestanu da idu na poznata i sigurna mesta”. Definitivno jedan od bendova koji mapira sebe kao obaveznu stanicu muzičke scene u Srbiji.
Nek’ svira Ko ‘Oće (Ska)
Ska se plesao tako što bi se igrači trudili da se maksimalno naginju unapred i unazad u veselom i brzom, seckanom ritmu, i bio je uvod u ono što se kod nas i u svetu naziva novim talasom ili new wave-om, i bio je zvuk koji se vrlo brzo uklopio u novi trend.Kod nas je Ska takođe odmah bio prepoznat i mnogi bendovi su ga prihvatili kao novo i obavezno, pa su ostali upamćeni hitovi „Skakavac joj zaš’o u rukavac“ „Laboratorije zvuka“ iz Novog Sada, „Svi, marš na ples“ „Bijelog dugmeta“ i „Fa fa la si mi ti“ „Azre“, i jedan od najveći domaćih novotalasnih hitova „Maljčiki“ „Idola“ takođe nije odoleo ska ritmu. Poslednjih godina se čini da je Ska ozbiljno zapostavljen kao žanr, i tu na scenu stupa bend Nek’ svira Ko ‘Oće.
Sastav koji je aktivan i postoji tek nešto manje od tri godine, a čine ga čak desetak mladih muzičara. Kao pevač u bendu, ističe se Uroš Jovanović, dok mu kao vokalna podrška pomažu kolege iz benda Milena i Julius, ujedno svirači trube i gitare. Ono što je atraktivno kod ovog beda je možda uprvo to i da je Mila ta koja svira trubu. Druga gitara pripada Marku, na basu je Bjeka, na klavijaturama Miroslav, a za bubnjevima Dragan. Instrumentalnoj šarolikosti i bogatim muzičkim aranžmanima doprinose i saksofon i tarabuka, a njihova muzika je istovremeno muzika nove energije i idealna muzika za ples. Teško je za ne primetiti da Ska scena u Srbiji polako zamire, i da pored Samostalnih Referenata inače prvog Ska benda u Srbiji, a danas nosioca i prezentera ove muzičke scene, nema mnogo bendova koji su spremni da ovu tradiciju i nastave. Tako da se ovi mladi ljudi, pojavljaju na sceni u pravom trenutku, i predstavljaju bend koji će ako ovako nastave za koju godinu biti dostojni naslednici pomenutih veterana.
Kombinacija razigrane duvačke sekcije i odsečni punk taktovi, doneli su im za sada sjajne reakcije kod publike i nastupe sa velikim regionalnim i svetskim ska imenima, kao i učešće na raznim festivalima, a po rečima Srđana Kostića, muzičkog novinara, on veruje da će za koju godinu i njihovi samostalni koncerti biti krcati.
Jednom pesmom do pijace, subotom. Jednom pesmom po pijaci. Jednom pesmom posle pijace, dok se vozimo, u nedogled.
Jedna pesma sto puta, dok pišem, dok dišem. Jedna pesma dok hodam, jedina, koju ćemo vežbati sad kad opet počnemo da sviramo, dogovorili smo se, da je ponavljamo, zauvek, kao da smo morali da se dogovaramo, kao da za neku drugu i znamo.
Jedina pesma, od koje osećam svaku kost u ovom telu. Ona jedina od koje mi puca koža i krv mi se hladi, i vene izlaze na površinu, žedne. Od koje mi se živi i umire, sluša i svira. Majka svih pesama, i njihova ćerka.
Muzika je večna – rekao mi je prekjuče jedan pokojni pesnik. Rekao mi je još i ovo – Za čoveka zvuk može da iščezne, ali jednom stvoren, on nastavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć.
Pristala je da jedno subotnje prepodne provede sa nama, da je upoznamo i da čujemo iz prve ruke kako uspeva da „multitaskinguje“ u čak tri benda čiji je član. Saznali smo da voli da štrika i da je naučila mustru „Ribarevo rebro“. Da je Lisabon po njoj – Place to be, zbog grada, zbog muzike, zbog ljudi zbog svega, a možda najviše zbog puta od Lisabona do Kaš