admin

Najradosnija vest

Ušao je u autobus na prednja vrata. Dve stanice pre toga, mislio sam se da li da izađem. Loše sam spavao, svašta sam sanjao, autobus se čuo kao traktor, i nešto metalno povremeno je lupalo o nešto drugo metalno. Pomislio sam – Ova buka veliki stres za mene, danas. – Onda sam pomisio – A šta da mi je život za danas spremio neke stvarno velike stresove? Možda sam samo razmažen? – Pa sam se setio da pomislim – Ali mi nije spremio, i nije me sramota što mi ova buka smeta.

Čim je ušao, viknuo je – Deco! Dečurlijo! – Muškarac od oko 60 godina, s prosedom kosom do pola leđa, u kožnom mantilu, s kožnom jaknom preko njega, zakopčanom, i s prevelikim patikama na nogama.

Svi smo ugroženi! – vikao je i hodao ka srednjim vratima. U rukama je nosio kožne uloške za obuću. Jedan od njih je bio crvene boje. Digao ga je desnom rukom – Crveni karton za obuću! Preuska vam je obuća! Svi smo ugroženi! Deco!

Gledao je obuću svima pored kojih je prolazio i govorio, skoro svakom pojednačno – Preusko! Preusko! Pre-u-sko! – Autobus je sve vreme bio preglasan, ali on je mnogo puta sve ponavljao pa sam skroro sve čuo. Nekoliko puta je rekao – Najradosnija vest je… – Ali ja nijednom nisam uspeo da čujem koja je to vest.

Dve stanice se vozio. Izašao je kod Glavne pošte i dok su se vrata zatvarala mahao nam je ulošcima i gledao nas kao da nemamo pojma i ništa ne razumemo.

Nisam izašao kad sam pomislio da izađem, dočekao sam da ga vidim i čujem, sve nam je rekao i ja sam skoro sve čuo. Sve osim najradosnije vesti.

Zagrljaji su jednostavno „strava”

  1. Zašto baš zagrljaj i kako je nastao projekat “Hug more” ?

Zagrljaji su jednostavno strava i prosto ne možemo to dovoljno da naglasimo.

To je gest s kojim gradimo poverenje, osećaj sigurnosti i razvijamo otvorenu i iskrenu komunikaciju. Zaista je mnogo razloga zbog kojih je zagrljaj nešto što je stvarno dobro za nas. Neki od njih su i naučno dokazani.  Na primer, prilikom zagrljaja luče se hormoni kao što su oxitocin, serotonin, a smanjuje se nivo kortizola pa samim tim i stresa…i na kraju dođemo do toga da su i lekoviti : ). A projekat je krenuo iz hobija sa idejom da preraste u neki mali biznis. Tačnije ja sam u tom period učila da vezem, pa se onda ubrzo postavilo i pitanje šta je to što treba pravit, a da ima smisla i da nije samo prosto kopiranje nekih postojećih shema sa interneta ili iz časopisa… tako smo došli do poruke Hug More, koja je inače jedan od mojih životnih principa :). Kasnije se to (zahvaljujući dizajneru među nama : ) ) pretvorilo u seriju zanimljivih proizvoda koji su u stvari mali i lepi podsetnici kojima je osnovna funkcija upravo to, da podsete ljude na zagrljaj. Svi mi negde znamo i kontamo da je zagrljaj dobra stvar i da ga treba praktikovati što češće, kao i mnoge druge dobre stvari, ali nas brz tempo života, svakodnevnica i informejšn overload uzmu pod svoje pa na kraju zaboravimo na te naizgled male ali zaista bitne stvari.

  1. Šta sve obuhvata sam projekat i kome je namenjen?

Namenjen je svima : ) odnosno svima koji se slažu sa ovom pričom da je zagrljaj strava i dobar i da ga treba što češće podeliti sa sebi dragim i bitnim ljudima. Projekat za sada obuhvata nekoliko proizvoda, magnete za frižider, uramljene vezove, uramljene ilustracije štampane u zlatotisku i trenutno aktuelne novogodišnje i božićne ukrase u dve opcije – gravirane i štamapne u zlatotisku.  Za sad postoje i par stvari koje su dostupne kao free download na našem sajtu a to su shema za vez te naše krilatice Hug More, za slučaj da neko želi sam da izveze svoj podsetnik, kao i wallpaper za kompjuter koji kroz ispisane citate nosi istu poruku. Možete saznati više na ovom linku http://www.hugmoreproject.com/free-download

  1. Kako reaguju ljudi na vaš projekat i da li su nepoverljivi prema tome?

Reaguju na razne načine, uglavnom su to dobre i lepe reakcije, najverovatnije zbog toga što informacija obično dođe do pravih ljudi : ). Nismo nešto primetili tu nepoverljivost, ali ima ljudi kojima zagrljaj ne znači mnogo i pored toga što mi mislimo da greše i propuštaju dosta, nismo posebno razočarani time. Nije nam namera da nametnemo ljudima celu tu ideju ili naš doživljaj zagrljaja, iako se nećemo buniti ako se tako nešto i desi : ) šta više bilo bi nam baš drago, ali naš osnovni cilj  je da jednostavno podsetimo na zagrljaj sve one koji već i sami negde znaju da je to sjajna stvar.

  1. Kakvi sve zagrljaji postoje?

Postoje razni, verovatno koliko ljudi toliko i različitih zagrljaja : ) ali ih definitivno možemo razlikovati po kontekstu tj. situaciji i po akterima, odnosno ko ih daje, kome, zbog čega i naravno na koji način. Kako grlimo, mnogo govori o nama i našoj energiji. Mi volimo one sa dobrom namerom i još boljom energijom : )

 

  1. Da Ii se zaista nedovoljno grlimo?

Pa individualno je, neki da a neki i ne. Ali ako krenemo od ideje da ne bi mogli previše da se grlimo, onda da, uvek bi mogao još po koji da se desi. Jednostavno, zagrljaja nikad dosta.

  1. Koliko se vi često grlite?

Sve češće i češće : ) \o/\o/ Prošlo je godinu dana od kako se bavimo celom ovom pričom i možemo slobodno da kažemo da smo konačno ušli u fazu gde oboje podjednako često iniciramo zagrljaj. Ispostavilo se da je odličan za rešavanje svih nesuglasica koje su ipak neminovne u ovakvim zajedničkim poduhvatima : )

  1. Po čemu se meri uspeh vašeg projekta?

Definitivno po reakcijama i feedbacku koji dobijamo, pogotovo od ljudi koje ne poznajemo. Naša namera je bolje stanje duha, našeg i ljudi oko nas. Naša zelja je da vidimo više zagrljaja i više dobre energije, i zaista verujemo da zagrljaj može u mnogome da doprinese. Pomisao da sve ovo što radimo može da ima uticaj na nekom globalnom nivou je sama po sebi sjajna, a da se na kraju to i desi – to bi bio najveći uspeh. Naravno da bi voleli da ovaj projekat preraste u nešto samoodrživo, za sad je definitivno više ulaganje ali to je ok, verujemo u to što radimo i svesni smo da je za nešto što bi se nazvalo uspehom potrebno vreme i mnogo uloženog truda i energije. Za nas je npr. činjenica da vi želite da širite dalje ovu našu ideju i pozitivnu energiju već samo po sebi jedan mali uspeh.

  1. Da li i na koji način ljudi mogu da budu deo “Hug more” projekta?

Naravno, da grle sebi drage ljude što je češće moguće! : )

U planu nam je da uključimo još neke dizajnere, umetnike i kreativce generalno kako bi ponudili malo širi spektar viđenja ove naše ideje. Mislimo da su mogućnosti neograničene i da na koji god način i kroz koji god mediji i koliko god puta rekli Hug More, neće biti previše. U ostalom, ovo nije zaštićen projekat ili poruka, niti će ikad biti, i ako neko želi da napravi nezavisnu interpretaciju i ispromoviše istu ovu ideju, mi nemamo ništa protiv. Isto tako, otvoreni smo za ideje i predloge i jedva čekamo da vidimo gde će sve ovo da nas odvede.

„Prohujite sa Vihorom“

Putujuće pozorište – teatar VIHOR, stvoren da napravi kulturni haos i otputuje.

Jedan od glavnih osnivača ovog putujućeg pozorišta je glumica Nevena Ristić.
Na njenu inicijativu okupila se grupa istomišljenika i započela ovu priču. Zajedno su rešili da spakuju svoju ideju u teatar i krenu na put. Ideja je uvek postojala, samo je bilo pitanje vremena kada će ona dovoljno da sazri zajedno sa njima, i kada će hrabrost za pokretanjem nečeg novog da ih obuzme sasvim, pa da je tako zrelu zgrabe i ožive.

Septembar je bio preloman.

U septembru mesecu, u stanu jednog od članova, na prvoj čitajućoj probi, prvi put se okupila ekipa Vihorovaca, i putujući Teatar VIHOR je počeo zvanično da živi.

I kako su točkovi ove putujuće priče sve više počeli da se ocrtavaju i ostavljaju trag, tako su vremenom kroz trud i rad počela i da im se otvaraju vrata na mnogim mestima, pa su preko proba po stanovima i parkovima došli do pozorišnih i starih bioskopskih sala širom Beograda.

Putuju kombijem i u isti se potrpaju svi zajedno sa svojom scenografijom i kostimima…pa na put! Prvi projekat kojim je Teatar VIHOR rešio da se predstavi, jeste komad hrvatskog pisca Mire Gavrana „Teško je reći zbogom“, rađen u režiji Marije Lipkovski.
Od ekipe tu su i asistent reditelja Ana Popović, dok glumačku podelu čine Ivan Mihailović, Nevena Ristić, Nina Janković i Dragana Dabović. Produkciju vodi Nataša Janković.

Simbolično su odabrali da prva premijera, ovog najmlađeg pozorišta bude u najstarijem srpskom pozorištu Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. Od premijere nisu očekivali ni puno ni malo…A utisci nakon iste su, da poseduju maleni dijamant koji tek treba da se brusi…Jer ovo je svakako maraton, toliko veliki maraton da je nezahvalno objektivno odmah na početku, ocenjivati uspeh njihovog rada. Zato je tu publika koju treba ispitati, jer sudbinu ovog pozorišta svakako ta ista publika i piše.

Kažu da se uz dobro naoružano strpljenje sve se može sklopiti.
A oni su naoružani kako talentom i voljom, tako i strpljenjem i ljubavlju.

Plavo

Plavi kit ne zna da je plav.
To je samo nama ljudima važno. Njemu je važno da pliva.
Plavi kit je nekad dugačak i do 33 metra.
To je samo nama ljudima važno.
Plavom kitu to u prostranstvu okeana nije važno.
Okean je veći od njega. On tu može da pliva.
Plavi kit je nekad težak i do 150 tona. Nekad i više.
To je samo nama ljudima važno. Plavi kit se sigurno ne opterećuje svojom težinom dok pliva.
I sigurno niko plavom kitu neće reći da je debeo.
Bar ne u blizini njegovog repa.
Plavi kit može da pocrni ili pocrveni na suncu. Baš kao i čovek.
To je da shvatimo da i najveći imaju svoje slabosti.
Tada, kada pocrveni, ja zamišljam da je ljubičast. ili zaljubljen.

Baš kao i ja.

Plavi kit ima najmanje grlo na svetu. Nema stvarno, ima i manjih, ali za mene ima.
Plavi kit ima toliko malo grlo da ne može da proguta ništa veće od lopte za plažu.
Plavi kit koji je progutao mnogo lopti za plažu, njemu je u stomaku stalno nemirno i stalno igra.
Ali mu je stomak šaren.
To što plavi kit ima toliko malo grlo, to samo znači da mu je nekad jako teško da proguta sr…Znate već šta mu je teško da proguta.
Osim ako nisu u obliku lopte za plažu, napumpana i šarena.
Ali zato plavi kit ima ogromno srce.
Srce plavog kita je veličine manjeg automobila.
To znači da u njega može da stane više ljudi.
Važno je samo da se ne svađaju u kolima i da paze kako zatvaraju vrata za sobom.

Srce plavog kita je najveće na svetu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Maia

22:35 More je hladno. Ludim od hladnoće. Duboko je, moram gore.

22:42 Dobro je. Toplo. Skoro pa da je toplo. Gladna sam. Mrlje su na površini. Osećam im srca kako kucaju. Foke.

22:43 Grizem. Čovek. Mnogo kostiju. Neću.

22:44 Krv. Vrištanje. Idem dalje.

22:53 Gladna sam.

22:59 Gladna sam.

23:04 Orke. Njih šest. Gladne su.

23:05 Bežim.

23:06 Bežim.

23:07 Bežim.

23:08 Mnogo ih je. Love me u čoporu. Kruže oko mene. Vole me. Vole moje mišiće, moju krv i moje kosti. Vole moje oči i moju dušu. Vole moje proteine, masti i ugljene hidrate. Vole moje minerale i vitamine.

23:19 Ubiće me njihova ljubav.

23:20 Ubiće me, gotova sam.

23:21 Neće me ubiti.

23:22 Gledam jednu orku, pratim je telom, pratim je bočnim linijama, osećam joj srce, plaši se, ta ne sme da mi priđe. Zaletim se u nju. Nosom u stomak. Pa opet. Pa joj odgrizem peraje, odgrizem joj i malo stomaka. Krv. Sve je crveno. Luda sam od krvi. Udaram. Najbrža sam u svemiru. Ne dam proteine. Prođem. Pobegnem. Zaronim.

00:29 More je hladno. Ludim od hladnoće. Moram gore.

00:34 Pokušam da izronim. Mreža. Kavez. Ljudi. Čujem muziku. AC/DC – Back in black. Volim tu stvar. Svedeni rifovi, sloboda. Ali tu je kavez. Zatvor. Vole me ljudi. Vole moje nizove oštrih zuba. Vole što sam velika. Vole da me gledaju. Vole da se fotografišu sa mnom. Vole da me ubiju. Back in black – Odlična pesma. Volim australijski rokenrol. Onaj tip u bermudama mi je okej. Pojela bih ga zbog tih rifova, mada teško varim toliko kostiju. Ali bih mu učinila. Pojela bih mu i onog nabijenog ortaka s kapom. On je nešto masniji, simpatično je dežmekast, sigurno ukusniji. Gitare bih im pojela, gutala bih njihove cipele, njihove snove i veštine. Njihova iskustva i zanose. Svarila bih to sve kao finu masnu foku. Pojela bih njihove porodice, tonce, ekipu sa rasvete, komercijaliste, knjigovođe i računovođe, pojela bih vozače kamiona i pilote, stjuardese i kopilote. Volela bih ih do poslednjeg proteina, vitamina i minerala.

05:36 U kavezu sam. Dan je, vidim sunce. Nema muzike. Ne mogu da izađem. Udaram u čelične šipke kaveza. Boli me. Udaram još. Boli me još. Udaram. Krvarim. Krv. Luda sam.

07:22 Ja sam Maia, kraljica, lepotica, ja sam leptirica, ja sam duša svemira, ja imam velika bela krila koja će da me odnesu iz ovog kaveza.

07:23 Nose me krila, daleko, letim mirno, spokojno, nasmejana. Lepo je na vazduhu, sunce me greje, mašem krilima sporo i snažno, pa ih raširim i pustim da me nose vazdušne struje. Ptice su zgranute. Ptice mi ne veruju. Ne verujem ni ja pticama. Sama sam, kao i uvek.

08:42 Nema više vetra, samo sunce, koje me greje, koje me suši, koje iscrpljuje. Sunce mi smeta, sada.

08:43 Zaronim. Obrišem krila sa svog tela. Peraja ostavim, i zube, oštre, u nizovima. Ostavim i svoja dva oka, nežna i bistra. Ostavim sve što mi se ostavlja, i znam da sve mogu da obrišem, i to me uznemirava. Uznemirim se.

08:45 Uznemirena plivam, i pojedem dve škarpine, od uznemirenosti.

08:46 Osećam ih u želucu. Mirne su. Komadi mesa, četiri polovine. Nema tu života. Osim mog. Uzela sam im sve, osim duše. Duša ne može da se pojede. Kuda duša ide ne znam, znam samo da nisam nijednu svarila. Osetim povremeno trzaje nekih duša, poneko iskustvo uđe u mene, ali sama duša, nikad. Ove dve škarpine nisu bile neke umetnice, tvrdim. Umem da osetim umetnika kad ga pojedem. Jedan čovek koga sam pojela bio je veliki umetnik. Ribar. Pojela sam ga u verovatno najlepšem trenutku njegovog života, i on je to znao. Uletela sam mu u najbolji ulov, pojela i ulov i njega. Nije znao da je umetnik, i mislim da ga to nije ni zanimalo. Odgrizla sam mu pola čamca, pa pola njega, pa sam ih dovršila, i njega i čamac. Pogledao me je polovinom tela. Ništa, ni strah, ni užas, ni iznenađenje. Taj tip je sve razumeo. Shvatio je da je moj ručak bitan kao i sve drugo. Kao i njegov ručak. Na njega je došao red, i on je  bio spreman. Umetnost je spremnost. Videla sam, i pojela sam umetnost, i sad znam. Umetnost je biti spreman da umreš, odmah, sad. Bez smrti, umetnost bi bila samo još jedna veština. Zanat koji može da se nauči dovoljnim brojem ponavljanja.

08:47 Blagoslov umiranja razumeju samo besmrtni – kažem mrtva hladna, samoj sebi, u hladnom moru.

08:49 Izaberem jednu devojčicu na plaži, koja sedi pored mora, na pesku. Gleda u horizont. Zaletim se na nju, izronim, i nasučem se neposredno ispred njenih nogu. Nosi platnene baletanke, roze, mokre od mora. Kažem joj – Ja sam Maia, jedno telo, jedna duša, jedna ljubav, ja sam jedan život, jedini koji postoji.

08:51 Ona mi kaže – Znam mila, tu si zauvek, nezaustavljiva, bela i velika, srećna i bespomoćna. Nežna, surova, u život zaljubljena devojčica, oslobođena u telu velike bele ajkule. Ti si lepotice smrt, u svom najrazumljivijem obliku.

09:01 Magla se vuče po još uvek mirnoj površini mora. Krstarim, veličanstvena. Mnogim živim bićima je ovo sudnji dan. Životi će im se danas ugasiti, možda bez nagoveštaja, prema nasumice utvrđenom rasporedu.

Slučajno u prolazu

Sedeli su na klupi u parku. Sami. Deda i unuk.

Park je bio prazan i sem slučajnih prolaznika koje je put tuda navodio, niko se nije preterano i bez potrebe zadržavao. Imala sam potrebu da se zadržim. Mali je plakao.

Parališu me tuđe suze. Iako je scena bila intimna i prilično lična, stala sam nedaleko i gledala u njihovom pravcu bez imalo stida. U jednom trenutku sam čak i pomislila da je neopravdano i možda malo čudno što samo tako stojim bez razloga, pa sam ipak sela na klupu preko puta, i pravila se da se bavim nekim u tom trenutku izmišljenim poslom.

Mali je plakao, a deda je sedeo pored njega i ćutao. Nije imao nikakav izraz na licu, osim strpljivog čekanja. Nije navaljivao. Nije gledao u njega. Pogled mu je bio mirno prikovan na opalo lišće koje se gomilalo ispred klupe, a ruke mirno prekrštene u krilu. Pustio ga je da plače i čekao. U jednom trenutku mali je progovorio.

– Ukrali su mi sličice u školi.
– I zato plačeš?
– Pa da, saterali su me tamo u dvorištu i kao hteli su da vide šta imam, i onda su mi uzeli I nisu hteli da mi vrate.
– Pa dobro, dešava se. Nije to najstrašnija stvar da zbog toga plačeš. Čuvaj se za strašnije, a i tada ne moraš da plačeš, moraš da naučiš da pobediš strah. Kupićemo druge sličice.
– Ali deda ne možemo da kupimo druge. Koštaju 70 dinara.
– Pa šta ako koštaju, nek koštaju.
– Ali deda, ne mogu opet da tražim pare. Neće mi dati, trebaju im. Kaže mama da je glupo da trošim na nešto što nije važno.

Deda je izvukao novčanicu iz džepa od sto dinara, krenuo da je daje unuku i na pola puta kao da se predomislio, pogledao u onu novčanicu, pogledao u unuka i pocepao je na dva dela. Dve polovine papira pale su na zemlju.

– Nemoj nikad da pristaneš da ti drugi odrede šta je važno. Koliko ove pare zaista vrede najbolje vidiš kad ih pocepaš. Lako se cepaju. To što su tebi sličice važne, vredi mnogo više.

Zatim ga je zagrlio i poljubio u kosu.

Sedela sam tako još neko vreme , paralisana scenom i slagala sličice u svojoj glavi.

U meni se razlivala neka emocija , koju kad bih morala da uporedim sa nečim, možda opisala kao udar groma direktno u tebe, čija snaga čini da ti krv proključa i da ti oči zasvetle ludačkim sjajem da ljudima bude neprijatno da te gledaju u oči, ili da ne mogu da skinu pogled sa njih, a u istom momentu iz usta krene smeh koji nisi siguran da li je zaista smeh ili vrisak.

Mislim nije me nikad udario grom, ali tako bih opisala.

Tad u tom trenutku odjednom sve mi je bilo jasno. Ne postoje samo slučajni prolaznici, uvek postoji samo razlog, zašto si slučajno, to bio ti.

Teorija svega

Ležali smo na podu, ja sam gledao utakmicu i namestio sam se tako da osećam kako joj kuca srce. Nisam imao pelenu za nju, a ona nosi pelene po kući jer je stara i kad zaspi ne može da kontroliše bešiku.

Splet okolnosti je doveo do toga da pelene nema, niti u tom trenutku može da se nabavi. Onako gluvoj, kakvom ju je starost napravila, rekao sam joj da bi bilo dobro kad ne bi piškila dok spava jer će nam se uvući taj neprijatan miris u kuću, naročito ako se popiški po parketu, pa drvo upije, rekao sam joj da će nas to odvestu u nezgodnu situaciju koju nećemo lako rešiti.

Njena pelena je uvek ujutru skroz mokra, poslednjih godinu dana je tako. Odmah sam, čim sam se probudio, otišao da tražim gde se ispiškila po kući. Nisam našao. Temeljno sam pretražio celu kuću, sva moguća i nemoguća mesta sam pregledao, zavirivao sam i u WC šolju, nisam zanemario nijednu mogućnost. Nigde barice, ni vlažnog parketa.

Tu nema šta da se objašnjava. Nema ni šta da se razume. Zamolio sam gluvog psa da jedne noći ne piški u snu i on nije piškio. Od toga može samo da se umre ili da se živi zauvek.

Formula

Ustani. Piški. Operi zube.

Skuvaj kafu.
Očešljaj se, ili nemoj da se češljaš, kako voliš. Ne voliš.
Obuci se.
Složi boje, ili nemoj da slažeš, kako voliš.
Spakuj sve. Ponesi sve.

Pošalji mu poruku ili nemoj da mu pošalješ, kako voliš.

Prospi kafu jer nemaš vremena da je popiješ.
Proveri da li si ponela sve.Proveri sve.
Vrati se da proveriš da li si proverila.
Izađi.

Sačekaj autobus ili nemoj da ga čekaš. Idi peške, tako voliš.

Pazi kako hodaš.
Pazi na torbu.
Pazi na naglo kočenje autobusa.
Pazi na auto koji prolazi kroz crveno.
Razmišljaj.

Ne kasni na posao.
Skuvaj kafu. Jedi nešto.
Završavaj poslove od juče. Radi posao za danas. Planiraj posao za sutra.
Javljaj se na telefon.
Budi ljubazna.
Ponašaj se prema drugima.
Imaj razumevanja.
Ne gunđaj.
Prospi kafu koju nisi stigla da popiješ.
Zovi, idi, vrati se. Ostani, možeš danas, sutra ćeš.
Izađi.
Pazi kako prelaziš ulicu.
Pazi kako hodaš, ne udaraj u ljude.
Jedi nešto.
Javi se mami.
Javi se tati. Javi da si dobro.

Pošalji njemu poruku, ili nemoj da mu pošalješ poruku, kako želiš.
Pritiskaš send.

Završavaj obaveze.
Javi se prijateljima.Budi prijatelj.Ostani prijatelj.
Dođi kući. Nemoj da si umorna.
Moraš danas. Ako ne uradiš moraćeš sutra.
Sutra već moraš novo sve. Sutra nemaš vremena za danas.
Budi kod kuće. Ne moraš da budeš kod kuće
Idi negde. Ostani.
Pusti neku muziku. Ostani u tišini.
Jedi nešto.
Spavaj. Nemoj da spavaš to oduzima vreme.
Opusti se.Nemoj da se opuštaš, izdrži.

Diši. Plači. Vrišti. U sebi.
Jer zamisli kada bi svi disali, plakali i vrištali naglas. Ti bi prva zapušila uši.
Sve je to za ljude.

Straight outta gutter

Iskreno, nisam planirao ni zamišljao da će se stvari ovako odvijati. Čak, do skoro sam bio ubeđen da nemam ni šta da kažem. Zapravo, uvek sam imao nešto za reći, samo nisam umeo to da sročim na pravi način. Sve do skoro.

I onda me malo začudi činjenica koliko se ljudi pronađe u mojim tekstovima, što samo potvrdi jednu moju teoriju da svi mi umemo i možemo da osećamo isto, samo ne umemo jednostavno da se izrazimo. Možda sam im ja samo katalizator.

A ja sam daleko poslednja ličnost kojoj bi neko trebalo da se divi. Imam skoro 33 godine, a iza sebe imam sranja i problema koje neko ne napravi ni za 66 godina. Ali isto tako ispred sebe imam svoju porodicu, bez koje bih sad bio ko zna gde.

U redu je nekome poslužiti kao inspiracija, ali divljenje i idolizovanje može da dovede čoveka samo do razočarenja, u krajnjoj meri. Iskren da budem, imam ogroman Ego, kao i većina muškaraca, i to što mi hrani isti i motiviše me da radim dalje ovo što radim je činjenica da mi ljudi pišu i pričaju da im ulepšavam dane ili nedelje, ili da ih nateram da se zamisle, a to je ono što je danas najbitnije, u svemu ovome u čemu živimo – nasmejati se i razmisliti dobro sa vremena na vreme.

E sad, da se vratimo na pre par godina, kad nisam znao ni ko sam, ni gde sam. Nisam ni imao predstavu da ću se jednog dana baviti pisanjem. Niti mi je to padalo na pamet kao jedna od mogućih opcija. Ali, kako to obično u životu biva, nešto te strefi među oči onda kad se najmanje nadaš, tvoje je samo da li ćeš to prepoznati kao znak i novi početak.

Najviše volim da se bavim međuljudskim odnosima jer mislim da su u biti, koren problema društva danas. Posle toga dolaze ne red takozvani društveni fenomeni i trenutne atrakcije.

Neke životne situacije, i boravak među ljudima kakve ne možete ni da zamislite naučile su me da sve prihvatam sa rezervom i da od ljudi mogu da očekujem sve, u stvari, da me ništa ne može iznenaditi. To su dve lekcije kojih se pridržavam svakoga dana, iako je taj period mog života odavno iza mene.

Što se tiče mog humora i „dugačkog jezika“ – pa, šta da vam kažem, takav sam ceo život. U većini situacija nađem smešnu stranu, a sarkazam u meni mi ne da mira, i na glupo pitanje se osećam obaveznim da odgovorim sarkastično. Volim da provociram ljude, da u njima izazovem neku iskrenu emociju, ma koja ona bila, jer je danas iskrenost retka stvar.

Pre ćeš naći dva žiranta nego nekoga ko će iskreno da ti se nasmeje ili iskreno da ti kaže ono što misli.

Prst u oku društva – eto, to bih voleo da budem. Možda već i jesam, ali što se više oči društva zatvaraju na neke bitne stvari, to ja želim da ulazim dublje i dublje, da se ne opuste, i nikad ne spuste gard.

I priznajem, jeste me ponekad strah. U stvari, strah me je stalno, strah me je da neću biti ono što mogu da budem, nego da ću ostati da tapkam u mestu i da tražim opravdanja za svoje neuspehe u stvarima koje nisam ni pokušao. Ogledalo se ne može slagati nikada, može se samo poviti glava i gledati u beton, a to ni jedan čovek ne bi trebalo da uradi.

Ako me pitate da li sam srećan – jesam, ali da li sam zadovoljan – e to nisam. Mislim da svaki dan mogu bolje i svaki dan sebi postavim neki novi cilj koji ću da ostvarim. Borio sam se sa zavisnošću, i kada svaki dan pobediš sebe, sve ostalo ti dođe kao dečija igra.

Ne postoji stvar koju neko ne može da ostvari, samo ako uloži sto posto sebe u to. I ne postoji čovek koji nema talenta za nešto, samo treba da se duboko zagleda u svoje oči i odluči šta želi.

Sve ostalo će doći vremenom, jer ako sam nešto naučio do sada, to je da trud i rad uvek daju rezultate. Samo se postavlja pitanje ko kakve rezultate želi.
Postoje dve opcije, iz moje perspektive – ili ćete život provesti ušuškani u nekom ćošku, zaštićeni od svih i svega, ali to nije življenje, to je posmatranje života, ili ćete se prepustiti struji koja će vas poneti, sa vremena na vreme izudarati o kamenje i stene, napraviti koju modricu i ožiljak, ali ćete naučiti da plivate u svemu tome što čini i što se zove život.

Ukratko – ili živiš, ili gledaš kako drugi žive, razmišljajući da li si to možda mogao da budeš ti.

Ja? Ja sam odlučio da živim, imam i modrice i ožiljke da to i dokažem.12088514_10153343480484585_5148205684907658684_n

Bar jednom

Dovoljan je mali iskorak. Malo odstupanje od onoga za šta si se spremao. Ovolicko. Taman tolicko da se nađeš u svetu u kome sve liči na ono što si očekivao, sve je skoro isto, ali znaš da nije isto, a praviš se da ne znaš, jer toliko želiš da bude. Čekao si ga u pripravnosti, onakvoj kakvoj si mogao, svojoj najboljoj.

Poznajem čoveka koji je bar jednom rekao – Kad uđeš u pogrešan voz, svaka je stanica pogrešna.

Panično tragaš za dokazima, nalaziš labave argumente da si baš tamo gde treba da budeš, ali ti nešto ne da mira. Zrno graška je negde, daleko od tvog pogleda, baškari se, uživa, zrelo, puno života. Da ti je da budeš to zrno graška, pa bismo videli kako bi kidao život, živeo bi carski, zelen, okrugao, čudili bismo se kako može da se živi. Da ti je da se dokopaš malo zelenog mira. Ovolicko.

A onaj čovek što ga poznajem je bar jednom rekao i ovo – Da budeš viši od vode i niži od trave.

Da ti je bar jednom da budeš miran. Da ti je bar toliko, jednom bar, može i slučajno.