admin

Muzika

Jednom pesmom do pijace, subotom. Jednom pesmom po pijaci. Jednom pesmom posle pijace, dok se vozimo, u nedogled.

Jedna pesma sto puta, dok pišem, dok dišem. Jedna pesma dok hodam, jedina, koju ćemo vežbati sad kad opet počnemo da sviramo, dogovorili smo se, da je ponavljamo, zauvek, kao da smo morali da se dogovaramo, kao da za neku drugu i znamo.

Jedina pesma, od koje osećam svaku kost u ovom telu. Ona jedina od koje mi puca koža i krv mi se hladi, i vene izlaze na površinu, žedne. Od koje mi se živi i umire, sluša i svira. Majka svih pesama, i njihova ćerka.

Muzika je večna – rekao mi je prekjuče jedan pokojni pesnik. Rekao mi je još i ovo – Za čoveka zvuk može da iščezne, ali jednom stvoren, on nastavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć.

Sve što niste znali o pivu, a niste smeli da pitate

Pričali smo sa Ognjenom Vučkovićem, o novim trendovima i  android aplikaciji „Sve što niste znali o pivu, a niste smeli da pitate“.

1. Nedavno je “Samo Pivo”, prvo u Srbji, izbacilo jedinstvenu android aplikaciju za sve svoje ljubitelje pod parolom “Sve što ste hteli da znate o pivu, a niste smeli da pitate”!
Odakle ideja za ovakav potez?
12400916_459272964264150_5327271292712986822_n (1)

SP: Ideja je pala na pamet jednom od nas (Slobodan Putica) i ostali su je odmah prihvatili. Osnovna ideja je da naši gosti u svakom trenutku mogu da vide ponudu i da čak i od kuće mogu da odluče šta bi želeli da popiju kada dođu, mnogo više podataka mogu da dobiju iz aplikacije nego iz klasičnog cenovnika, a samim tim i da se lakše i kvalitetnije odluče za neko pivo.

2. Šta sve može da se sazna putem aplikacije i koliko to ljubiteljima piva olakšava situaciju pre dolaska u Samo Pivo?

SP: Aplikacija pruža mogućnost da se vidi koja su piva trenutno u ponudi, za svako pivo je navedena vrsta, procenat alkohola, zemlja porekla i dat je kratki opis. Posebna pogodnost je da se svaka promena na točilici odmah ažurira i u aplikaciji. Pošto imamo preko 40 točenih piva u ponudi, nemoguće je da svi budu na 21 točilici pa je ovo dobra prilika da se „uživo“ prati kada neko pivo dođe na red. Pored toga svaki korisnik može da vodi evidenciju koja je piva probao i da ih oceni. Gosti koji nisu još sigurni šta bi želeli da popiju imaju i par predloga koje bi mogli da prate i tako da se bolje upoznaju sa stilovima piva ili da prate snažnija ili slađa piva.

12496085_459272970930816_2853116878419041913_o

3. Da li je aplikacija samo informativnog ili i edukativnog karaktera i koliko je komplikovana za korišćenje?

SP : Aplikacija je najviše informativnog karaktera ali postoji i najosnovniji edukativni deo preko koga zainteresovani mogu da se upoznaju sa pivom ili sa osnovnim stilovima, naravno za nešto više ipak mora da se obrate osoblju ili da potraže na Internetu. Kratko su opisani najzastupljeniji stilovi piva kao i svako pivo pojedinačno.

4. Koliko je danas važno biti u trendu i pratiti i na ovaj način primenjivati nove tehnologije, koje se razvijaju na svakodnevnom nivou?

SP: Mislim da je prilično važno pratiti, jer mnoge nove tehnologije pružaju mogućnost lakšeg obraćanja krajnjem konzumentu ali i širenja informacija bilo kog sadržaja. Mislim da to nema veze sa trendom nego sa lakšim obavljanjem posla kojeg i dalje iskreno volimo.

5. Kakve su prve reakcije na aplikaciju koju ste lansirali?

SP: Reakcije su veoma dobre, dobili smo veliki broj pohvala, naravno i pokuda ali se one generalno odnose na to da još nije urađena aplikacija i za IOS. Pojavi se i koja hejterska reakcija, ali dok je interneta hejteri će da hejtuju 🙂

6. Odakle može da se skine aplikacija i koji modeli je podržavaju?

SP: Sa Google play-a, telefoni sa android operativnim sistemom od verzije 4.0 pa nadalje.

7. Koji su neke novosti što se tiče Samo Piva i imate li nešto zanimljivo u ponudi ove godine?

SP: Pored toga da smo krajem novembra otvorili lokal i u Subotici kod nas se uvek nešto radi, kod nas uvek ima nove ponude i tako su početkom godine stigla nova piva iz čuvene Engleske pivare Fuller’s, novih 5 razloga za posetu. Uskoro stižu nova piva i tako će biti tokom cele godine 🙂

Ukoliko želite da instalirate aplikaciju kliknite Ovde

12493908_459272990930814_1913561873454333555_o

Moderato

Stajao je pored prozora, velik i mračan, prekriven crvenom kadifom. Iako obasjan suncem, nije mi ulivao neko poverenje. Dok sam ga posmatrala, nisam mogla da potisnem u sebi osećaj da počinjem nešto, a nisam volela početke. Bila sam loša u počecima.

Nisam volela ni tu sobu. To je bila soba za odrasle. U njoj se ujutru slušao radio i pratilo stanje u svetu. Stanje sveta. Mirisala je prva jutarnja kafa, zujao aparat za brijanje, odzvanjali zvuci pisaće mašine. U toj sobi su se odrasli svađali, i pušili i pričali o ratu. Nije bilo mašte u sobi za odrasle. A on je sve vreme bio tu, i dalje velik i mračan, prekriven crvenom kadifom.
Jednom su me, držeći me za ruku, uveli u sobu za odrasle i pokazali mi moj novi svet – njega, velikog i mračnog, prekrivenog crvenom kadifom i stolicu na kojoj je stajalo jastuče od zelene čoje. Podsetilo me je na travu. Trava je bila dobra, trava je bila napolju, trava je bila sloboda. Zelena je dobra boja. Sela sam na stolicu i počela da sklanjam naslage gustog crvenog materijala. Videla sam ključ. Stari gvozdeni ključ sa urezbarenim slovima. Bio je zaključan? Pomislila sam kako nešto što je dobro može biti zaključano. Znala sam da sam morala, okrenula sam ključ i podigla poklopac. Činilo se da ga dižem kroz večnost. Zaslepila me belina.

Jedna ja, a njih osamdeset i osam.
Brojala sam. To me je smirivalo. Brojala sam prvo bele – pedeset i dve, zatim crne – trideset i šest. Brojala sam iznova i iznova i znala da moram da počnem. Uključila sam metronom. Moderato. Moderato je brzina života kojom treba živeti – dovoljno brzo da se pokreće, a opet sporo da stigneš sve. Moderato je brzina kucanja mog srca.

Ni danas ne znam zašto, spustila sam obraz na dirke koje su bile hladne i posmatrala ih u nivou svojih očiju. Videla sam ravnu liniju i završetak, a onda je metronom počeo da me obuzima. Otkucaj, dirka se podigla, otkucaj, podigla se druga, otkucaj, otkucaj, otkucaj, otkucaj. Dirke su počele da se izdižu jedna iznad druge, da postaju stepenice, da rastu, da probijaju granice, da nemaju kraj. Počeli su da nastaju tonovi. Sunce je bacilo zrak na mali deo nas. Prašina je lebdela u ritmu metronoma. Vreme je teklo u vremenu metronoma. Sunce je sijalo u tempu tonova, ruke su radile svoje, srce je kucalo moderato.
Muzika je postala deo mene. Vrtela nas je ukrug.
Muzika je postala moj moderato, moj ritam života.

I dalje je velik i mračan, prekriven crvenom kadifom. I dalje ga obasjava sunce. Nekada su me za ruku uvodili u tu sobu, danas ulazim sama. Danas je moj svet ono čega sam se plašila, od čega sam želela da pobegnem, da budem slobodna, da ne budem rob tuđih želja. Posle prvog dodira te blede slonovače, te želje nisu više bile tuđe, postale su moje, lične.
Danas to više nije soba za odrasle, to je moja soba, ja sam odrasla. Danas ja u toj sobi sedim na stolici, na istom jastučetu od zelene čoje, pijem prvu jutarnju kafu, prizivam zvuk aparata za brijanje i neke davne vesti na radiju, ne pušim i ne pričam o ratu, ćutim i sviram svoj klavir.

Sviram svoj Moderato.

Kako preživljava ROCK ‘N’ ROLL -Vol 1.

Početkom 80-ih muzici se desio „novi talas”, koji je naprasno počeo da se širi tada kroz Jugoslaviju i koji je u različitim sredinama bivše Republike uslovio nastajanje različitih bendova. Ni Beograd nije ostao imun.  U Beogradu su počeli da se formiraju prvi bendovi, a kao jedna od prekretnica, uzima se objavljivanje sada antologijske ploče “Paket Aranžman” iz 1981 godine, jer je ona bila jedna od onih koja je započela celu priču, i koja danas predstavlja ključan moment pojave Novog talasa u Beogradu. Na njoj su se predstavila tri najznačajnija benda beogradskog novog talasa koje su promovisale jedan novi, autentični pogled na svet. To su bili Električni Orgazam, Šarlo Akrobata i VIS Idoli. Tih 80’ih napravila se čitava jedna scena, u stopu praćena i ostalim srodnim umetnostima najviše filmom i pozorištem, ali i fotografijom i slikarstvom… i ove umetnosti su kroz svoj umetnički izraz takođe odražavali duh Novog talasa. Film “Dečko koji obećava” (koji je obavezna filmska lektira rock and rolla, a koji ako niste pogledali, učinite to! ) je tada bio jedan od najznačajnijih novonastalih filmova u tadašnjoj Jugoslaviji, i koji je kao poruku nosio sledeće: “ne prihvataj i ne živi život, onako kako ti zadaju drugi, pobuni se.”

Beograd je imao, pa možda i najjaču mladu, u to vreme alternativnu scenu, koju su predvodili danas kultni bendovi, a kako je danas?

Danas alternativna mlada scena u Srbiji, možda ne živi “punim plućima” ali polako oživljava. Sve je više mladih bendova koji svojom pojavom i postojanjem počinju da grade jednu novu sliku, koja je autentična za svakog ponaosob, vrlo lična i nikad bolje zvuči. Na sceni svakodnevno “niču” autorski bendovi koji iznenađuju svojom energijom, koji ne odustaju od klubskih svirki i koji dograđuju temelj koji je u muzici davno postavljen kod nas. Uspeh ovih bendova ogleda se u različitosti. Svako nudi nešto autentično i svoje, jer ljudi su različiti i svako razume drugačije. Predstavljamo vam tri benda, koja po nama itekako zavređuju pažnju, i koji su i više nego „zatalasali“ rock n roll scenu u Srbiji.

Repetitor

Repetitor je možda jedan od od najenergičnijih, najbučnijih, a može se slobodno reći i  najoriginalnijih bendova koji dolazi iz Srbije.  Grupa je nastala 2005. godine, i čine je tri člana Ana-Marija Cupin (bas, glas), Milena Milutinović (bubnjevi) i Boris Vlastelica (gitara, glas). Prvi studijski singl „Ja“, koji je 2007. godine objavljen na kompilaciji „Jutro će promeniti sve?“, po svom izlasku proveo je pet nedelja na prvom mestu liste domaćih singlova radija B92 i time najavio bend koji planira da tu i ostane. Bend koji od trenutka kada počinje da svira, samo pomera svoje granice kako muzičke tako i bukvalno, pa je nakon turneje koncerata po Evropi, dobio priliku da u kratkom periodu zasvira u Kini, Engleskoj i Rusiji. Mladi beogradski bend „Repetitor“ je u svirao na „Tomorrow“ festivalu u kineskom gradu Shenzhen, nekoliko dana kasnije održava koncert  u londonskom klubu „The Watter Rats“, nakon toga i u Liverpoolu na festivalu „Sound City“ da bi kao šlag na tortu mesec dana kasnije zasvirali u  Moskvi na festivalu novog talasa ruskog rokenrola “Bolь”, na kojem učestvuju isključivo bendovi sa prostora bivšeg SSSR, koji pevaju na ruskom, ali su zvuk i energija Repetitora bila dovoljna preporuka, da organizatori promene koncept, i da oni budu jedini ne-ruski bend koji svira tamo. Reči njihovih pesama “Ja” i “Pukotine” uvrštene su u knjigu našeg čuvenog muzičkog kritičara Petra Janjatovića “Pesme bratstva, detinjstva I potomstva: Antologija ex YU rok poezije 1967 -2007”, postavši tako najmlađi izvođači čije su pesme uvrštene u knjigu.

bend-repetitor-u-kini-187-1432384836-size_1000

Photo by: Nirvina
Straight Mickey and the Boyz

Beogradski sastav Straight Mickey and the Boyz je eksplozivni rockerski trio, originalan bend koji svoj zvuk zasniva na šizofrenim i repetativnim deonicama, neretko bluz improvizaciji i blagim flertovanjem sa fanki zvukom kroz pokrete. Za ovaj rock sastav, 2012. godine neskromno je moglo da se kaže da su se izenada pojavili kao najveća rock n roll nada tadašnje beogradske scene. I dalje to stoji jer definitivno su i dalje jedan od najjačih aduta nove alternativne scene, a sad već godinama  važe za jedan od najboljih live bendova na ovim proctorima. Britki i bezobrazni tekstovi, praćeni beskompormisnim rock n rollo-m, uticali su i na to da ovaj bend zasvira u autorskom bend projektu Caneta Partibrekejrsa “Škrtice”. Ono što od njih možete da očekujete na svirkama su definitvno eksplozivna energija i originalan stil.

Straight Mickey and the Boyz singlom ,,Crv” najavili su debi izdanje koje je izašlo ove godine, i koje je timo potvrdilo njihovo autentično mesto na sadašnjoj sceni.

12248211_10207900682056689_6474963104171764038_o

Photo by:Magic

Crvi

Kada se priča o novoj mladoj alternativnom r’n’ r sceni, svakako ne sme da se zaobiđe ni bend Crvi. Posle jednog od koncerata, Žikica Simić, psiholog publicista i radio voditelj kultnih emisija “Tajanstveni voz” (Studio B) i “Dole na uglu” (B92)  je Crve opisao: „Kao da „Minute men“ sviraju pesme „Gun Club“ na instrumentima ukradenim od „Television“. Hardkor energija, distorzija, fid-bek, električna struja, poludeli bas koji piči u noć. I trans, koja sačekuje u svakoj pesmi, i vodi negde daleko.“ A bend je za sebe izjavio da imaju mnogo uticaja, a zapravo da nemaju ni jedan. Jer ukusi su različiti, i svako ih doživljava kako misli da treba da ih doživi. Odličan bend, originalnog izraza, koji je nedostajao beogradskoj rok sceni, a o čemu govore sve posećeniji nastupi i sve više ljudi koji iskreno usvajaju njihovu muziku kao glasan i sirov, prirodan rock n roll.

10872792_1486072998308198_9072511770139032556_o

photo by: Fadil Šarki

 

Ova tri benda  mogu se posmatrati tek kao jedan deo paket aranžmana novije domaće scene –različitih senzibiliteta, a opet autentične, energične i sveže.

Ko je čekao dočekao je. Rock n roll nije propao, samo je neko vreme bio uspavana, a zvuk ovakve mlade scene će ga sigurno probuditi.

Nastaviće se…

Fotografija

S psom izađem napolje, pas je slab, vuče se. Zadnje noge su joj slabe, vuče ih iz kukova. Noge slušaju kukove, koliko mogu. Prednje noge vuku, zadnje se šlepuju, još malo će moći tako. Još premalo. Oči govore. Sve je jasno, i meni i psu. Vreme nas gazi.

Ulazimo u kola, ona nazad, ja za volan. Ruzveltova, leva traka, prelazimo nadvožnjakom preko Cvijićeve, lako. Skoro pa lako.

Trotoarom ide neka devojka, u suprotnom smeru od nas dvoje u kolima. U desnoj traci pored nas je auto, u desnoj traci je i duboka bara, auto prolazi brzo, točkovi seku baru i kapljice kreću ka toj devojci. Devojka ugleda kapljice koje ne može da izbegne, to je gotova stvar, trenuci je dele od promene plana za taj dan.

I sve joj ovo pišem zbog izraza koji je imala na licu u trenutku kad su kapljice prljave bare bile na dodir od njenog tela. Namrštila se, zgrčilo joj se celo lice. Ugledala je prljavu stvarnost kako joj se nezaustavljivo približava i pokazala joj kako se oseća povodom toga.

Kažem joj – Lepo ti je bilo lice u tom grču, sa svim mogućim i nemogućim borama. Lepa si bila zbog tih bora. Lepa si bila na sve načine koji su ti inače nedostupni. Lepa si bila kao život i svi tragovi koje on za sobom ostavlja. Toliko si bila lepa u tom trenutku da te sigurno ne bih prepoznao kad ti ništa ne smeta.

I još joj kažem – Hvala ti. Ti i tvoja drugarica lepota ste me oživele danas.

Korinđanje

Mala Amerika je naselje jednog grada u Banatu, u kome sam odrasla i živela najveći deo svog života.
Svake Badnje večeri, znalo se – Korinđanje. Kesu u ruke ili ceger na rame, naučena jedna ili dve
pesmice – čisto da ne korinđaš svima isto ili ako te teraju dve da čuju za više darova i pravac komšiluk. Išlo se u grupama, posle smo delili dobit na ravne časti i nosili smo „ulov“ kući. Bilo je svega.
Od suvih šljiva, oraha, jabuka, narandži, mandarina – šta je koja kuća imala da ponudi, do bombona, čokolada i neretko para. Badnje veče je bilo komšijsko, zajedničko, dečije.
Posle smo prepričavali šta nam je ko dao i koliko se ko „otvorio“. Radili smo sve zajedno.

Nisam dugo videla Korinđaše.
Zatvorila su se mnoga vrata, kriza ih je zatvorila.
Zatvorila ih je nemoć da pruže nešto, i sramota ih je sprečavala. A i dece je bilo sve manje.
Mada, svake godine nama bar jedni zazvone na vrata, kažu, valja tako. Kažu i da kuća koju ne posete ili koja odbije korinđaše biće tužna cele godine, neće biti smeha u njoj, jer nisu otvorili vrata ovim vesnicima Božića.

U korinđanje ide mladost jer je dečiji smeh ono najradosnije što treba da se čuje u kući preko cele godine.
Večeras su bili, više njih, u grupama, kao nekad. Sa kesama u rukama i vrećama preko ramena, zajedno. Dečaci i devojčice.
Dečaci su bili hrabriji da zvone, ali su devojčice morale da probiju led i korinđaju prve. Otišli su nasmejani i zadovoljni, ostavili su nas nasmejane i zadovoljne.
Par minuta kasnije, odlazim do prodavnice jer naravno mami uvek treba „još nešto“ i na igralištu kod crveno-belih stubova, stoji grupa od desetoro dece, dele ulov i drže mobilne.
Pište oni mobilni, a oni se dovikuju:„Ej, ovi su završili kod „Vojnog“, evo sad ću da im kažem da smo mi ovde gotovi, idemo sad u Solitere.“
Tako da znate moji „Soliteri“, vi ste sledeći. Otvorite vrata korinđašima, podarite im osmeh ako nemate šta drugo. Vratio se Božić.
Vratila su se deca u Malu Ameriku.
Srećni vam praznici dragi ljudi! Nadam se da ste spokojni i srećni sa onima koje volite, ako niste -nadam se da ste mirni sa sobom.
Posebno srećno nekima preko, sa kojima smo odrastali, a čiji smeh i danas odjekuje Malom Amerikom.
Korinđašica:
„Ja sam mala Julka, rumena k’o ćurka
daj gazda vina il’ rakije za Božić kod kapije
ako nećeš ništa dati ja ću Božić oterati!
Dođi meni ti u goste i znaj da svi ovde poste
zato može rakijica pasti u njoj nema nimalo masti
pa i pride malo piva, da godina ne bude siva
I dok godina polako teče, SREĆNO SVIMA BADNJE VEČE!

Ukus neba

Sneg mi škripi pod zubima. Ne zatvaram usta ovih dana. Omamljen lutam i saplićem se o svoje reči. Često nađem svoj krevet, razmestim ga jednim potezom i onesvestim se. Ali nikad pre nego što pustim pogled kroz gomile armiranog betona iznad svoje glave, kroz sve te ljude iznad sebe. Bistar pogled, kroz oblake, i dalje, pustim ga da traži, da mi nađe ogledalo. Oblaci su slani, rekla mi je devojka koja ih je probala, ustima, na nebu.

Sačekam pogled da se vrati, pustim ga u sebe, kroz oči, i dalje, da me nađe, slobodan, slobodnog. Vidim vukove, i hijene, krvave obroke, blato do nosa i sunce u očima, puna krila vetra, neuništive orhideje sa belim cvetovima i setne pse u bojama jeseni, vidim točkove i blistave očnjake, divlju ljubav u kutiji šibica, nizove slova, oštre kljunove u stomaku, hladne zagrljaje u toplim stanovima. Osećam muziku, nepoznati tonovi izlaze mi iz prstiju i svake me noći otmu od neizlečiviih bolesti koje mi grle telo. Sviram za još dan života, onesvešćen.

Nova

Novu i srećniju i bolju Novu godinu želim svim:

Đubretarima koji dežuraju to veče koji su zbog nas budni i rade.

Svim dežurnim lekarima, medicinskim radnicima, gerantološkim radnicima i apotekarima, koji su zbog nas budni i rade.

Svim vozačima Gsp prevoza i taksistima,koji su zbog nas budni i rade.

Svim ljudima koji rade kao obezbeđenje večeras.

Svim dadiljama.

Svim dežurnim službama i dispečerima.

Radio voditeljima, TV voditeljima.

Dežurnim prodavnicama.

Čuvarima na Kalemegdanu.

Svim beskućnicima.

Svim ljudima koji su sami večeras i koje niko neće nazvati.

Svima onima koji su zajedno, a sami.

Svoj deci koja je na ulici večeras.

Svim uličnim psima i mačkama.

Svim volonterima.

Sve moje misli večeras idu njima.

A vama ostalima želim da otvorite svoje srce, stegnete mu..znate šta treba da stegnete i sami se postarate da vam Nova godina bude po meri.

I dobro razmislite šta vam je po meri, da li da su srećni praznici, da ste prazni ili srećnici.

Srce zna.

Nova godina

Hodao sam, tražio sam je po okićenim ulicama. Ljudi oko mene su se brzo kretali. S decom u rukama, s decom na ramenima, s decom u stomacima. Pijani ljudi. Veseli ljudi. Namršteni. Nasmejani. Jedan je kupio sve što može da ponese. Jedna nije kupila ništa, skakutala je, laka. Jedno dete je vrištalo ispred izloga, a otac ga je prejako cimnuo za ruku, pa je dete zanemelo. Jedan priča, stoji u kontra svetlu, para mu zlazi iz usta pa svaka reč kratko ima svoj oblik. Jedan mali pretrči ulicu neverovatnom brzinom, plete nogama, ugledam mu lice na trenutak i na njemu vidim dobru vest. Sigurno trči da je prenese nekim srećnicima. Kroz izlog vidim lepoticu koja proba cipele, gleda svoja stopala u crvenoj kožnoj obući s štiklama, zadovoljna je, kupljeno. Dobro joj stoje te cipele, nema šta. Pomisim da je to ona, ali i pre nego što sam pomislio, znao sam da nije.

Onda sam vozio. Možda se i ona vozi kolima, mislio sam se tada, čeka da stanemo jedno pored drugog na semaforu kod Metropola, i da je ugledam kroz prozor. Na semaforu kod Metropola stane pored mene auto, međutim, u njemu je muškarac sa gomilom garderobe na suvozačkom sedištu, koji plače. Ugleda i on mene, obriše levom šakom lice i navuče kapuljaču. Vozim dalje i tražim. U automobilima isti ljudi kao i po trotoarima, samo što se voze. Nema je nigde.

Vozim se i ja, slušam muziku, verovatno je više i ne tražim. Dobar je život prema meni u tom trenutku, ništa me ne boli, dišem bez problema, cipele su mi udobne, frizura odlična, pogled mi je bistar, ispran. Okrenem ka kući, zaglavim se na Brankovom mostu, stojimo svi, magla se spušta i onda je ugledam. Nova godina stoji na pešačkoj stazi, gleda okićen grad u magli, stoji u sivom raskopčanom kaputu, raščupana. Provuče desnu šaku kroz kosu, a u levoj za ruku drži lepu, krpenu, pocepanu lutku. Baci lutku u reku, preskoči betonsku ogradicu i uđe mi u kola, bosa.

Kaže – Opet si me našao. – Kažem – Jok i nisam.

Najradosnija vest

Ušao je u autobus na prednja vrata. Dve stanice pre toga, mislio sam se da li da izađem. Loše sam spavao, svašta sam sanjao, autobus se čuo kao traktor, i nešto metalno povremeno je lupalo o nešto drugo metalno. Pomislio sam – Ova buka veliki stres za mene, danas. – Onda sam pomisio – A šta da mi je život za danas spremio neke stvarno velike stresove? Možda sam samo razmažen? – Pa sam se setio da pomislim – Ali mi nije spremio, i nije me sramota što mi ova buka smeta.

Čim je ušao, viknuo je – Deco! Dečurlijo! – Muškarac od oko 60 godina, s prosedom kosom do pola leđa, u kožnom mantilu, s kožnom jaknom preko njega, zakopčanom, i s prevelikim patikama na nogama.

Svi smo ugroženi! – vikao je i hodao ka srednjim vratima. U rukama je nosio kožne uloške za obuću. Jedan od njih je bio crvene boje. Digao ga je desnom rukom – Crveni karton za obuću! Preuska vam je obuća! Svi smo ugroženi! Deco!

Gledao je obuću svima pored kojih je prolazio i govorio, skoro svakom pojednačno – Preusko! Preusko! Pre-u-sko! – Autobus je sve vreme bio preglasan, ali on je mnogo puta sve ponavljao pa sam skroro sve čuo. Nekoliko puta je rekao – Najradosnija vest je… – Ali ja nijednom nisam uspeo da čujem koja je to vest.

Dve stanice se vozio. Izašao je kod Glavne pošte i dok su se vrata zatvarala mahao nam je ulošcima i gledao nas kao da nemamo pojma i ništa ne razumemo.

Nisam izašao kad sam pomislio da izađem, dočekao sam da ga vidim i čujem, sve nam je rekao i ja sam skoro sve čuo. Sve osim najradosnije vesti.