admin

Maia

22:35 More je hladno. Ludim od hladnoće. Duboko je, moram gore.

22:42 Dobro je. Toplo. Skoro pa da je toplo. Gladna sam. Mrlje su na površini. Osećam im srca kako kucaju. Foke.

22:43 Grizem. Čovek. Mnogo kostiju. Neću.

22:44 Krv. Vrištanje. Idem dalje.

22:53 Gladna sam.

22:59 Gladna sam.

23:04 Orke. Njih šest. Gladne su.

23:05 Bežim.

23:06 Bežim.

23:07 Bežim.

23:08 Mnogo ih je. Love me u čoporu. Kruže oko mene. Vole me. Vole moje mišiće, moju krv i moje kosti. Vole moje oči i moju dušu. Vole moje proteine, masti i ugljene hidrate. Vole moje minerale i vitamine.

23:19 Ubiće me njihova ljubav.

23:20 Ubiće me, gotova sam.

23:21 Neće me ubiti.

23:22 Gledam jednu orku, pratim je telom, pratim je bočnim linijama, osećam joj srce, plaši se, ta ne sme da mi priđe. Zaletim se u nju. Nosom u stomak. Pa opet. Pa joj odgrizem peraje, odgrizem joj i malo stomaka. Krv. Sve je crveno. Luda sam od krvi. Udaram. Najbrža sam u svemiru. Ne dam proteine. Prođem. Pobegnem. Zaronim.

00:29 More je hladno. Ludim od hladnoće. Moram gore.

00:34 Pokušam da izronim. Mreža. Kavez. Ljudi. Čujem muziku. AC/DC – Back in black. Volim tu stvar. Svedeni rifovi, sloboda. Ali tu je kavez. Zatvor. Vole me ljudi. Vole moje nizove oštrih zuba. Vole što sam velika. Vole da me gledaju. Vole da se fotografišu sa mnom. Vole da me ubiju. Back in black – Odlična pesma. Volim australijski rokenrol. Onaj tip u bermudama mi je okej. Pojela bih ga zbog tih rifova, mada teško varim toliko kostiju. Ali bih mu učinila. Pojela bih mu i onog nabijenog ortaka s kapom. On je nešto masniji, simpatično je dežmekast, sigurno ukusniji. Gitare bih im pojela, gutala bih njihove cipele, njihove snove i veštine. Njihova iskustva i zanose. Svarila bih to sve kao finu masnu foku. Pojela bih njihove porodice, tonce, ekipu sa rasvete, komercijaliste, knjigovođe i računovođe, pojela bih vozače kamiona i pilote, stjuardese i kopilote. Volela bih ih do poslednjeg proteina, vitamina i minerala.

05:36 U kavezu sam. Dan je, vidim sunce. Nema muzike. Ne mogu da izađem. Udaram u čelične šipke kaveza. Boli me. Udaram još. Boli me još. Udaram. Krvarim. Krv. Luda sam.

07:22 Ja sam Maia, kraljica, lepotica, ja sam leptirica, ja sam duša svemira, ja imam velika bela krila koja će da me odnesu iz ovog kaveza.

07:23 Nose me krila, daleko, letim mirno, spokojno, nasmejana. Lepo je na vazduhu, sunce me greje, mašem krilima sporo i snažno, pa ih raširim i pustim da me nose vazdušne struje. Ptice su zgranute. Ptice mi ne veruju. Ne verujem ni ja pticama. Sama sam, kao i uvek.

08:42 Nema više vetra, samo sunce, koje me greje, koje me suši, koje iscrpljuje. Sunce mi smeta, sada.

08:43 Zaronim. Obrišem krila sa svog tela. Peraja ostavim, i zube, oštre, u nizovima. Ostavim i svoja dva oka, nežna i bistra. Ostavim sve što mi se ostavlja, i znam da sve mogu da obrišem, i to me uznemirava. Uznemirim se.

08:45 Uznemirena plivam, i pojedem dve škarpine, od uznemirenosti.

08:46 Osećam ih u želucu. Mirne su. Komadi mesa, četiri polovine. Nema tu života. Osim mog. Uzela sam im sve, osim duše. Duša ne može da se pojede. Kuda duša ide ne znam, znam samo da nisam nijednu svarila. Osetim povremeno trzaje nekih duša, poneko iskustvo uđe u mene, ali sama duša, nikad. Ove dve škarpine nisu bile neke umetnice, tvrdim. Umem da osetim umetnika kad ga pojedem. Jedan čovek koga sam pojela bio je veliki umetnik. Ribar. Pojela sam ga u verovatno najlepšem trenutku njegovog života, i on je to znao. Uletela sam mu u najbolji ulov, pojela i ulov i njega. Nije znao da je umetnik, i mislim da ga to nije ni zanimalo. Odgrizla sam mu pola čamca, pa pola njega, pa sam ih dovršila, i njega i čamac. Pogledao me je polovinom tela. Ništa, ni strah, ni užas, ni iznenađenje. Taj tip je sve razumeo. Shvatio je da je moj ručak bitan kao i sve drugo. Kao i njegov ručak. Na njega je došao red, i on je  bio spreman. Umetnost je spremnost. Videla sam, i pojela sam umetnost, i sad znam. Umetnost je biti spreman da umreš, odmah, sad. Bez smrti, umetnost bi bila samo još jedna veština. Zanat koji može da se nauči dovoljnim brojem ponavljanja.

08:47 Blagoslov umiranja razumeju samo besmrtni – kažem mrtva hladna, samoj sebi, u hladnom moru.

08:49 Izaberem jednu devojčicu na plaži, koja sedi pored mora, na pesku. Gleda u horizont. Zaletim se na nju, izronim, i nasučem se neposredno ispred njenih nogu. Nosi platnene baletanke, roze, mokre od mora. Kažem joj – Ja sam Maia, jedno telo, jedna duša, jedna ljubav, ja sam jedan život, jedini koji postoji.

08:51 Ona mi kaže – Znam mila, tu si zauvek, nezaustavljiva, bela i velika, srećna i bespomoćna. Nežna, surova, u život zaljubljena devojčica, oslobođena u telu velike bele ajkule. Ti si lepotice smrt, u svom najrazumljivijem obliku.

09:01 Magla se vuče po još uvek mirnoj površini mora. Krstarim, veličanstvena. Mnogim živim bićima je ovo sudnji dan. Životi će im se danas ugasiti, možda bez nagoveštaja, prema nasumice utvrđenom rasporedu.

Slučajno u prolazu

Sedeli su na klupi u parku. Sami. Deda i unuk.

Park je bio prazan i sem slučajnih prolaznika koje je put tuda navodio, niko se nije preterano i bez potrebe zadržavao. Imala sam potrebu da se zadržim. Mali je plakao.

Parališu me tuđe suze. Iako je scena bila intimna i prilično lična, stala sam nedaleko i gledala u njihovom pravcu bez imalo stida. U jednom trenutku sam čak i pomislila da je neopravdano i možda malo čudno što samo tako stojim bez razloga, pa sam ipak sela na klupu preko puta, i pravila se da se bavim nekim u tom trenutku izmišljenim poslom.

Mali je plakao, a deda je sedeo pored njega i ćutao. Nije imao nikakav izraz na licu, osim strpljivog čekanja. Nije navaljivao. Nije gledao u njega. Pogled mu je bio mirno prikovan na opalo lišće koje se gomilalo ispred klupe, a ruke mirno prekrštene u krilu. Pustio ga je da plače i čekao. U jednom trenutku mali je progovorio.

– Ukrali su mi sličice u školi.
– I zato plačeš?
– Pa da, saterali su me tamo u dvorištu i kao hteli su da vide šta imam, i onda su mi uzeli I nisu hteli da mi vrate.
– Pa dobro, dešava se. Nije to najstrašnija stvar da zbog toga plačeš. Čuvaj se za strašnije, a i tada ne moraš da plačeš, moraš da naučiš da pobediš strah. Kupićemo druge sličice.
– Ali deda ne možemo da kupimo druge. Koštaju 70 dinara.
– Pa šta ako koštaju, nek koštaju.
– Ali deda, ne mogu opet da tražim pare. Neće mi dati, trebaju im. Kaže mama da je glupo da trošim na nešto što nije važno.

Deda je izvukao novčanicu iz džepa od sto dinara, krenuo da je daje unuku i na pola puta kao da se predomislio, pogledao u onu novčanicu, pogledao u unuka i pocepao je na dva dela. Dve polovine papira pale su na zemlju.

– Nemoj nikad da pristaneš da ti drugi odrede šta je važno. Koliko ove pare zaista vrede najbolje vidiš kad ih pocepaš. Lako se cepaju. To što su tebi sličice važne, vredi mnogo više.

Zatim ga je zagrlio i poljubio u kosu.

Sedela sam tako još neko vreme , paralisana scenom i slagala sličice u svojoj glavi.

U meni se razlivala neka emocija , koju kad bih morala da uporedim sa nečim, možda opisala kao udar groma direktno u tebe, čija snaga čini da ti krv proključa i da ti oči zasvetle ludačkim sjajem da ljudima bude neprijatno da te gledaju u oči, ili da ne mogu da skinu pogled sa njih, a u istom momentu iz usta krene smeh koji nisi siguran da li je zaista smeh ili vrisak.

Mislim nije me nikad udario grom, ali tako bih opisala.

Tad u tom trenutku odjednom sve mi je bilo jasno. Ne postoje samo slučajni prolaznici, uvek postoji samo razlog, zašto si slučajno, to bio ti.

Teorija svega

Ležali smo na podu, ja sam gledao utakmicu i namestio sam se tako da osećam kako joj kuca srce. Nisam imao pelenu za nju, a ona nosi pelene po kući jer je stara i kad zaspi ne može da kontroliše bešiku.

Splet okolnosti je doveo do toga da pelene nema, niti u tom trenutku može da se nabavi. Onako gluvoj, kakvom ju je starost napravila, rekao sam joj da bi bilo dobro kad ne bi piškila dok spava jer će nam se uvući taj neprijatan miris u kuću, naročito ako se popiški po parketu, pa drvo upije, rekao sam joj da će nas to odvestu u nezgodnu situaciju koju nećemo lako rešiti.

Njena pelena je uvek ujutru skroz mokra, poslednjih godinu dana je tako. Odmah sam, čim sam se probudio, otišao da tražim gde se ispiškila po kući. Nisam našao. Temeljno sam pretražio celu kuću, sva moguća i nemoguća mesta sam pregledao, zavirivao sam i u WC šolju, nisam zanemario nijednu mogućnost. Nigde barice, ni vlažnog parketa.

Tu nema šta da se objašnjava. Nema ni šta da se razume. Zamolio sam gluvog psa da jedne noći ne piški u snu i on nije piškio. Od toga može samo da se umre ili da se živi zauvek.

Formula

Ustani. Piški. Operi zube.

Skuvaj kafu.
Očešljaj se, ili nemoj da se češljaš, kako voliš. Ne voliš.
Obuci se.
Složi boje, ili nemoj da slažeš, kako voliš.
Spakuj sve. Ponesi sve.

Pošalji mu poruku ili nemoj da mu pošalješ, kako voliš.

Prospi kafu jer nemaš vremena da je popiješ.
Proveri da li si ponela sve.Proveri sve.
Vrati se da proveriš da li si proverila.
Izađi.

Sačekaj autobus ili nemoj da ga čekaš. Idi peške, tako voliš.

Pazi kako hodaš.
Pazi na torbu.
Pazi na naglo kočenje autobusa.
Pazi na auto koji prolazi kroz crveno.
Razmišljaj.

Ne kasni na posao.
Skuvaj kafu. Jedi nešto.
Završavaj poslove od juče. Radi posao za danas. Planiraj posao za sutra.
Javljaj se na telefon.
Budi ljubazna.
Ponašaj se prema drugima.
Imaj razumevanja.
Ne gunđaj.
Prospi kafu koju nisi stigla da popiješ.
Zovi, idi, vrati se. Ostani, možeš danas, sutra ćeš.
Izađi.
Pazi kako prelaziš ulicu.
Pazi kako hodaš, ne udaraj u ljude.
Jedi nešto.
Javi se mami.
Javi se tati. Javi da si dobro.

Pošalji njemu poruku, ili nemoj da mu pošalješ poruku, kako želiš.
Pritiskaš send.

Završavaj obaveze.
Javi se prijateljima.Budi prijatelj.Ostani prijatelj.
Dođi kući. Nemoj da si umorna.
Moraš danas. Ako ne uradiš moraćeš sutra.
Sutra već moraš novo sve. Sutra nemaš vremena za danas.
Budi kod kuće. Ne moraš da budeš kod kuće
Idi negde. Ostani.
Pusti neku muziku. Ostani u tišini.
Jedi nešto.
Spavaj. Nemoj da spavaš to oduzima vreme.
Opusti se.Nemoj da se opuštaš, izdrži.

Diši. Plači. Vrišti. U sebi.
Jer zamisli kada bi svi disali, plakali i vrištali naglas. Ti bi prva zapušila uši.
Sve je to za ljude.

Straight outta gutter

Iskreno, nisam planirao ni zamišljao da će se stvari ovako odvijati. Čak, do skoro sam bio ubeđen da nemam ni šta da kažem. Zapravo, uvek sam imao nešto za reći, samo nisam umeo to da sročim na pravi način. Sve do skoro.

I onda me malo začudi činjenica koliko se ljudi pronađe u mojim tekstovima, što samo potvrdi jednu moju teoriju da svi mi umemo i možemo da osećamo isto, samo ne umemo jednostavno da se izrazimo. Možda sam im ja samo katalizator.

A ja sam daleko poslednja ličnost kojoj bi neko trebalo da se divi. Imam skoro 33 godine, a iza sebe imam sranja i problema koje neko ne napravi ni za 66 godina. Ali isto tako ispred sebe imam svoju porodicu, bez koje bih sad bio ko zna gde.

U redu je nekome poslužiti kao inspiracija, ali divljenje i idolizovanje može da dovede čoveka samo do razočarenja, u krajnjoj meri. Iskren da budem, imam ogroman Ego, kao i većina muškaraca, i to što mi hrani isti i motiviše me da radim dalje ovo što radim je činjenica da mi ljudi pišu i pričaju da im ulepšavam dane ili nedelje, ili da ih nateram da se zamisle, a to je ono što je danas najbitnije, u svemu ovome u čemu živimo – nasmejati se i razmisliti dobro sa vremena na vreme.

E sad, da se vratimo na pre par godina, kad nisam znao ni ko sam, ni gde sam. Nisam ni imao predstavu da ću se jednog dana baviti pisanjem. Niti mi je to padalo na pamet kao jedna od mogućih opcija. Ali, kako to obično u životu biva, nešto te strefi među oči onda kad se najmanje nadaš, tvoje je samo da li ćeš to prepoznati kao znak i novi početak.

Najviše volim da se bavim međuljudskim odnosima jer mislim da su u biti, koren problema društva danas. Posle toga dolaze ne red takozvani društveni fenomeni i trenutne atrakcije.

Neke životne situacije, i boravak među ljudima kakve ne možete ni da zamislite naučile su me da sve prihvatam sa rezervom i da od ljudi mogu da očekujem sve, u stvari, da me ništa ne može iznenaditi. To su dve lekcije kojih se pridržavam svakoga dana, iako je taj period mog života odavno iza mene.

Što se tiče mog humora i „dugačkog jezika“ – pa, šta da vam kažem, takav sam ceo život. U većini situacija nađem smešnu stranu, a sarkazam u meni mi ne da mira, i na glupo pitanje se osećam obaveznim da odgovorim sarkastično. Volim da provociram ljude, da u njima izazovem neku iskrenu emociju, ma koja ona bila, jer je danas iskrenost retka stvar.

Pre ćeš naći dva žiranta nego nekoga ko će iskreno da ti se nasmeje ili iskreno da ti kaže ono što misli.

Prst u oku društva – eto, to bih voleo da budem. Možda već i jesam, ali što se više oči društva zatvaraju na neke bitne stvari, to ja želim da ulazim dublje i dublje, da se ne opuste, i nikad ne spuste gard.

I priznajem, jeste me ponekad strah. U stvari, strah me je stalno, strah me je da neću biti ono što mogu da budem, nego da ću ostati da tapkam u mestu i da tražim opravdanja za svoje neuspehe u stvarima koje nisam ni pokušao. Ogledalo se ne može slagati nikada, može se samo poviti glava i gledati u beton, a to ni jedan čovek ne bi trebalo da uradi.

Ako me pitate da li sam srećan – jesam, ali da li sam zadovoljan – e to nisam. Mislim da svaki dan mogu bolje i svaki dan sebi postavim neki novi cilj koji ću da ostvarim. Borio sam se sa zavisnošću, i kada svaki dan pobediš sebe, sve ostalo ti dođe kao dečija igra.

Ne postoji stvar koju neko ne može da ostvari, samo ako uloži sto posto sebe u to. I ne postoji čovek koji nema talenta za nešto, samo treba da se duboko zagleda u svoje oči i odluči šta želi.

Sve ostalo će doći vremenom, jer ako sam nešto naučio do sada, to je da trud i rad uvek daju rezultate. Samo se postavlja pitanje ko kakve rezultate želi.
Postoje dve opcije, iz moje perspektive – ili ćete život provesti ušuškani u nekom ćošku, zaštićeni od svih i svega, ali to nije življenje, to je posmatranje života, ili ćete se prepustiti struji koja će vas poneti, sa vremena na vreme izudarati o kamenje i stene, napraviti koju modricu i ožiljak, ali ćete naučiti da plivate u svemu tome što čini i što se zove život.

Ukratko – ili živiš, ili gledaš kako drugi žive, razmišljajući da li si to možda mogao da budeš ti.

Ja? Ja sam odlučio da živim, imam i modrice i ožiljke da to i dokažem.12088514_10153343480484585_5148205684907658684_n

Bar jednom

Dovoljan je mali iskorak. Malo odstupanje od onoga za šta si se spremao. Ovolicko. Taman tolicko da se nađeš u svetu u kome sve liči na ono što si očekivao, sve je skoro isto, ali znaš da nije isto, a praviš se da ne znaš, jer toliko želiš da bude. Čekao si ga u pripravnosti, onakvoj kakvoj si mogao, svojoj najboljoj.

Poznajem čoveka koji je bar jednom rekao – Kad uđeš u pogrešan voz, svaka je stanica pogrešna.

Panično tragaš za dokazima, nalaziš labave argumente da si baš tamo gde treba da budeš, ali ti nešto ne da mira. Zrno graška je negde, daleko od tvog pogleda, baškari se, uživa, zrelo, puno života. Da ti je da budeš to zrno graška, pa bismo videli kako bi kidao život, živeo bi carski, zelen, okrugao, čudili bismo se kako može da se živi. Da ti je da se dokopaš malo zelenog mira. Ovolicko.

A onaj čovek što ga poznajem je bar jednom rekao i ovo – Da budeš viši od vode i niži od trave.

Da ti je bar jednom da budeš miran. Da ti je bar toliko, jednom bar, može i slučajno.

Ritam života

Svaki dan izlazi iz lifta, u skoro isto vreme. Oko ručka.

Na sebi ima pastelne boje, koje ne skreću pažnju i čine je skoro neprimetnom. Neprimetno i hoda. Nosi braon cipele, klasičan model sa malom stabilnom četvrtastom petom i torbu koja se slaže uz te cipele. Frizura joj je na mestu, kao i naočare. Na vrh nosa.

Sedne sama za sto i ne deluje kao da joj to smeta. Više mene muči to što ona sedi sama, ali to je moj problem. Tiho i nenametljivo pozove konobara i naruči gusti sok od breskve. Tašnu stavi u krilo, pije sok i čeka.

Čeka gotovo jelo.

Svaki dan čeka da joj donesu jelo koje je na dnevnom meniju restorana za taj dan. I to je jedino što ja vidim da ona čeka. Da joj lepo spakuju, i zatim da ona to uzme, stavi u torbu i ponese kući. Jer ona zna svoj ritam, zna kako i koliko može, i koliko brzo. I ne žuri.

I kad je vidim tako smirenu i staloženu, sa svojih 70 i više godina, kako tačno zna zašto svaki dan dolazi, zašto je tu, shvatim da je jedino što je gotovo u njenom životu, to gotovo jelo što ga čeka. Sve ostalo mora da čeka nju.

Ona je ta koja diktira ritam.

„ Ljudi su ponekad prelepi. Ne po izgledu. Ne po rečima.

Već samo po onome što jesu.“  M. Zusak,“Glasnik”

 

 

Provod

Čovek kao ja, čovek od oko 40 godina s nekom određenom količinom novca koja mesečno pristiže sa raznih strana, može da se provodi na razne načine, može stvarno svašta sebi da priušti. Može na primer da ide u neku jeftinu kafanu i da se tamo napije i da priča sa raznim ljudima, da se svađa i da se dere, ili da sedi mirno i udobno naslonjen na šank, da puši, i da mu je baš odlično. Može i da ode na kuglanje, može i na skvoš na pola sata jednom nedeljno, može da se vozi polako kolima po gradu, i da gleda sve što ima da se vidi. Može da igra stoni tenis jedno tri sata četvrtkom. Može da kupi bar tri knjige mesečno. Može jednom mesečno da kupi ceo biftek i da ga marinira i da ga posle određenog broja dana spremi na određen način, da koristi svoje odlične noževe i oštre, vrhunski šiljate viljuške, i da uživa kao da je u nekoj skupoj kafani u Njujorku. Može da plati pristojnu teretanu i to da kupi karticu za 30 termina i da ide svaki dan, da se tamo tušira u odličnim kupatilima sa tuševima fiksiranim na zidu, što možda on baš najviše i voli, a nema kod kuće. Može svaki dan da kupi litar soka i da ga eksira na licu mesta onako žedan, bilo kog soka, ono 100% voće i sve po redu. Dakle, taj neko baš može svašta što je nabrojao i mnogo toga još što nije pomenuo, i deluje kao finansijski opušten tip.

Može sve to, ali može i da uzme jednu tenisku lopticu, žutu, i da se s njom igra, potpuno besplatno. Može da sedne na pod, da se nasloni na zid, i da o suprotni zid baca tu lopticu, desnom rukom, i da je dočekuje levom. To zvuči lako, ali nije lako. Nije ako bacaš lopticu pod određenim uglom, i hvataš je, pod sličnim uglom. U pitanju su oštri uglovi. Najoštriji. Toliko oštri da jedva stigneš da pohvataš kuda ide loptica i kako da predvidiš gde da postaviš ruku. Kad kažem ruku, mislim na levu, ako bacaš desnom.

To nije neka nauka. To – gde da postaviš levu. Ali pričinjava veliko zadovoljstvo, ako naučiš gde da je namestiš, kad lopticu baciš desnom na određen način. Nema tu matematike, brzo je to za matematiku, ima samo iskustva, ako bacaš dovoljno brzo i dovoljno jako. Možeš da se odmaraš, tako što ćeš da bacaš lopticu pod tupljim uglovima, da leti duže, da imaš vremena da smisliš gde da postaviš levu. I još nešto, leva ne treba da hvata, leva treba prosto da bude tu gde loptica stiže. Da se otvori i primi je. Spremna. Samo da se razumemo, loptica iz desne prvo ide o pod, da ne kažem parket, pa o zid, pa onda leti u levu šaku. Na dlan. U susret prstima koji će se trenutak kasnije zatvoriti oko nje.

Kao i za svaku ljudsku aktivnost, postoji neka predispozicija, za izvođenje određenih radnji. E pa ja sam talentovan za to bacanje loptice. To razvaljujem, nema mi ravnog, mada se ni sa kim ne takmičim. Samo uživam, svaki put kad mi loptica precizno sedne u levu šaku, ja osetim zadovoljstvo, kao soba i loptica i parket i zid i ja smo jedno. Kad su moji pokreti tako dobro usklađeni sa tvrdoćom i klizavošću parketa, sa zidom i sa fizičko-hemijskim osobinama same loptice, kad mi mišići ruku, kad mi prsti, kad mi se sve tetive u rukama i sav mozak stope sa tom prostorijom i lopticom, kad sve to teče, osećam se da sam u pravo vreme na pravom mestu i da radim pravu stvar. Retko se tako osećam, i retko mogu da taj osećaj prizovem sa takvom sigurnošću, kao kad bacam tu lopticu. Dovoljno je zahtevno i dovoljno mi zadovoljstva pričinjava da uspevam da ne mislim ni na šta drugo, samo slušam ritmične udarce o parket i o zid i o levu šaku. Dva udarca u kratkom razmaku, i hvatanje. Prebacivanje u desnu, pa opet.

Jedinstveni izraz karaktera

Kada se istetovirala prvi put, već je tada imala dosta svojih crteža. Prisustvujući procesu tetoviranja, dobila je ideju da i sama na sebi istetovira jedan od svojih dizajna. Onda je počela da uči kako se tetovira, a činjenica da su se ljudima dopadali njeni radovi, ohrabrila je da nastavi, a zatim je i sve veći broj ljudi počeo da joj se javlja sa željom da im istetovira nešto svoje. Tako je Marija Marković postala tatto majstor.

Oduvek je volela da crta. Pregledala je hiljade tuđih crteža i tetovaža i kaže da to sigurno ostane negde u glavi kao podloga da napravi svoje crteže. Što se inspiracije tiče jednostavno krene da radi i pusti da vidi gde će je odvesti.

Stil koji preferira je geometrizacija i ispunjavanje slike tačkicama, takozvani dot work. Sve tetovaže koje rad, su njen dizajn, a motivi koji je najviše inspirišu su životinje, insekti i geometrijski oblici. Smatra da su tetoviranje i dizajn vrlo srodni i da joj napredak u jednom od ta dva, pomaže da savlada i ovo drugo.

26

 

Kad ljudi dođu za svojom zamisli, sasluša njihovu ideju, pokuša da razume šta žele, a onda kroz svoj stil izrazi to na papiru. Tetovaža se realizuje kada su obe strane zadovoljne.

12255371_10206645098184446_1589881537_o

 

Nit između njihove želje i Marijine realizacije je veoma tanka. Trudi se da ostane dosledna njihovim željama, ali ipak neke stvari tehnički nisu moguće, pretežno zbog toga što vremenom, kako koža stari tako se dešavaju i promene na tetovaži. Ljudima uvek objasni šta može da se dogodi, i samim tim vrši izmene na dizajnu u konsultaciji sa njima.Još uvek zaista nije pronašla svoj stil, još uvek je na početku i ne smatra da je i konačno i sigurna je da će varirati u budućnosti. Za sada radi ono što je trenutno najviše privlači. Ne misli da je njen sadašnji stil jedinstven, ali je svakako autentičan, u skladu sa njenim viđenjem određenih motiva.

Što se tiče predrasuda prema tetovažama danas, kaže da ih neki ljudi i dalje imaju i to je normalno. Određeni tip ljudi će osuđivati ono što im je nepoznato i oduvek je tako.
Tetoviranje je danas itekako prepoznato i kao umetnost, i sve više ljudi koji možda i nisu istetovirani, umeju da prepoznaju i cene dobru tetovažu. Marija ima svoje, i iza svake stoji neka priča, ali to nije nešto što će da podeli sa svima.

Što se tiče “fenomena” i sve veće popularnosti tetoviranja danas, kaže da su se vremena promenila. Više se ne tetoviraju samo “žestoki momci”, već je tetoviranje postalo dostupno svima i prihvatljiv trend današnjice.

Nekada je tetoviranje definitivno bio jedan vid bunta, ali danas nije samo bunt, postalo je izražavanje nečijeg karaktera, obeležavanje bitnih događaja u životu ili prosto način da se telo ukrasi. Na pitanje da li kao tattoo majstor, možeš da napreduješ u Srbiji, Marija kaže – da.

Kao i bilo gde drugo. Važne su posvećenost, vežba i sveže ideje. Mariju možete naći u FFF tattoo studiju pod umetničkim imenom “Reita”.

To je japansko ime, a izabrala ga je jer je ranije slušala dosta japanski rok, pa joj je ostao kao nadimak. Zanimljivo zvuči, kratko je i jedinstveno.

clanak2 (1)

 

Photos by: Marija Piroški

 

Nebo puno oblaka

  1. Šta Đuro Radosavović može da nam kaže o sebi kao Đuri, a šta o sebi kao piscu?

On je ovan-bik, i nije Đura, već ĐurO, navikao je da vadi ličnu kartu i dokazuje da mu je to zaista pravo ime. Đuro voli da pogleda kroz prozor kola, voza ili aviona i vidi kuće i ljude kako promiču, dakle, voli da putuje. Voli miris knjiga i benzina, indijske orahe i sve vrste paste, a najviše voli učtiv i uredan svijet kao i fine kafane sa mnogo novina na stolu. Kao pisac stvara mnogo likova između korica, piše samo prozu (za sad), i često ima makar po jednog lika koji je duhoviti depresivac kriv za sve.

  1. Možeš li da opišeš momenat kad se u tebi rodila želja da budeš pisac i napišeš roman?

Roman je prva knjiga koju sam objavio iako sam imao u šteku kratke priče. Upustiti se u pisanje romana djeluje fundamentalistički čak i autoru. Želja da jednu veću priču spakujem između dvije korice, bez intencija da pravim nešto što bi bilo dopadljivo, rizikujući da postoji opcija da ljudi to vole ili proklinju je trenutak u kom neko postaje pisac. Vjerujem da se pisac ne postaje zbog želje za pisanjem, već zato što „mora“ da piše. Nema drugog izbora.

  1. Kako biraš teme o kojima želiš da pišeš?

Teme se same nameću, a na ovim prostorima ne fali uzbudljivih i intrigantnih tema, nije ovo Švajcarska da živimo bezbrižno i mirno. Svakog dana u kafani postoji mogućnost da upoznamo čovjeka čiji je život romaneskna priča. Nije bitno da li je to što čovjek za šankom priča istinito, bitno je da vas inspiriše da njegovu priču prenesete na papir, da od njega napravite lika kom će čitaoci da povjeruju da je stvaran. Povjerovaće ukoliko postoji emocija.

  1. Iza tebe su kratke priče, eseji i književne kritike, a sada i dva romana. Da li je lakše misao suzbiti u kratku priču, ili je voditi kroz roman, a ne izgubiti nit?

Roman je rvanje sa svim likovima koji se nalaze u njemu. Kad sam završio poslednji roman osjećao sam se kao da sam pravio žurku u antikvarnici i da su došli svi moji pjani prijatelji. Kad su otišli, a nisu ništa slomili, odahnuo sam. Tako sam se osjećao kad sam završio roman, istovremeno sam žalio što su likovi koje sam kreirao otišli iz mog života, a bilo mi je i drago što ih ispraćam. Kratka priča mi je draga, ona je osvrt, tren i mora biti efektna, baš kao poezija. Roman je okean, red talasa, pa mirno more, i opet talasi, i sve tako. Kratka priča je oblak, roman je nebo.

  1. Prvi roman koji si izdao bio je “Budva, bagra i blud”, u kom je Budva okarakterisana kao sporedni, glavni junak romana. Čime je to zaslužila?

Tadašnja Budva me mnogo nervirala, jer je jedan lijep primorski gradić pretvoren u Frankenštajna, u beton-grad. Dosta ljudi piše o onome što ih nervira ili tišti. Sve što se dešavalo izgledalo mi je kao fikcija jer je često bilo apsurdno i upravo zato sam odlučio da pustim nekoliko likova da se igraju na stranicama i napišem roman.

  1. Da li se tvoj prvenac zaista može posmatrati kao “mapiranje stvarnosti” u Crnoj Gori?

Vjerujem da može, jer je Budva zamišljena kao novi Monte Karlo na Balkanu, a sve što je nastalo je tranzicioni Diznilend(izraz utemeljio Dragan Radulović, filozof iz Budve).

  1. Na ovogodišnjem sajmu knjiga, promovisan je tvoj novi roman „Crnogorski roman“. Sam naslov već dovoljno intrigira, ali šta se zapravo krije iza njega?

Dobrim dijelom je riječ o autoironiji. Trudio sam se da spakujem međ korice priču o jednoj generaciji u raspadanju koja se podigla na Mad Max i Terminator nastavcima, a koju su kljukali pokosovskim ciklusom, Njegošem i Markom Miljanovim, a da omladini niko nije objasnio da su to nije stvarni život već književna djela. U mom romanu žive likovi rastrgnuti između tranzicije i tradicije.

  1. Kakve su prve reakcije čitalaca, šta ih najviše “kupuje” i da li se iznenade šta sve nisu znali, nakon što pročitaju tvoj roman?

Često je tako, zato što priče o nekim normalnim ljudima zarobljenim u nenormalnom vremenu i okruženju su obično van radara. To su naizgled obični ljudi koji ni po čemu ne zaslužuju naslovne strane i drže se po strani, i zato su meni takvi likovi dragocjeni. Crna Gora je Felinijevska zemlja, idealna za burlesku i drago mi je što mnogo ljudi smatra roman duhovitim, što znači da sam dobro upakovao „tešku“ priču. Ljudi se najčešće iznenade činjenicom da su do prije čitanja smatrali da znaju sve o Crnoj Gori i mentalitetu.

  1. Kada si poslednji put pisao rukom?

Rukom pišem svakodnevno. Podvlačim rečenice i zanimljive riječi u knjigama koje kupim i čitam, pa kasnije prepisujem i skoro uvijek sa sobom nosim rokovnik u koji upisujem ideje za kolumne, kratke priče, romane.

  1. Da li misliš da su društvene mreže doprinele „popularizaciji“ književnosti i kvalitetnom pisanju, a koliko su na neki način „ubile“ isto?

Društvene mreže su isprva oduzele promišljanje pri pisanju, sve je išlo brzo i niko više ne brusi ono što piše. Ali, ubrzo je stigao tviter sa ograničenjem od 140 karaktera što je navelo ljude da promišljaju i pakuju svoje misli, traže krače riječi, efektnije. Sve što dolazi ima dvije strane medalje, tako i društvene mreže u odnosu na književnost.

  1. Kako i na koji način se jedan mladi pisac, danas pozicionira na književnoj sceni? Da li je lak proboj i kako bi ti sebe „mapirao“ na istoj?

Iako je Kiš napisao savjete mladom piscu, ukoliko bih dozvolio sebi da tom spisku dodam neku novu stavku bilo bi to da je skoro pa nužno da u 2015. mladi pisac bude idealno bezobrazan. To bi značilo da istovremeno pravi otklon od nasleđa, da bude svoj i autentičan, preispituje nasljeđe, kao i da ne zaboravi činjenicu odakle je i jezik iz kog je potekao i na kom piše. Iza sebe imam dva romana koji dopunjuju jedan drugi i oni svojim sudbinama na koje ja više ne mogu da utičem mapiraju mene na toj sceni. Na sceni je nemoguće samopozicioniranje, to je zavisi od mnogo okolnosti.

  1. Kod nas definitivno postoji nova mlada književna scena, koja se svakodnevno proširuje, ali niko od njih nema dodira sa tradicijom. Zašto je kod tebe drugačije?

Moj dodir sa tradicijom zapravo je mačevanje sa tradicijom. Tog protivnika istovremeno poštujem i želim da savladam. Crnogorski roman je priča o sukobu sa tradicijom, nije tradicionalno djelo ni po formi ni po sadržini. Ako bi neko pomislio da je Crnogorski roman zapravo Gorski vijenac 2, biće mi drago kad pročita knjigu do kraja i uvidi da je prevaren, odnosno obmanut. Romani koji u osnovi imaju ideološku priču nikad ne prežive ni par godina, a da ne govorimo o sledećim generacijama čitalaca. Toga sam bio svjestan pri pisanju, zato je ideologija nešto što analiziram i pominjem, a ne nešto čemu bih posvetio roman i vrijeme. Sit sam tradicije u tom smislu, za mene je tradicija dekadentna crta u Francuskoj književnosti, Šekspir u Britanskoj i Dante u Italiji. Ostalo su spomenici, oklopi, mačevi i laži.

  1. O tebi je napisano: „Traga za korenima reči. Sumnja u realnost, veruje u književnost.“.  Šta to znači?

To znači da ne vjerujem novinama, ne vjerujem u istoriju kakvom nam je predstavljaju, već vjerujem knjigama. Vjerujem Floberu, Uelbeku, Stendalu, Karveru, Orvelu i Margarit Diras više nego najvećim istoričarima. Oni su mi dali emociju uz svoje priče o svijetu. Istoričari su mi dali datume i brojeve poginulih, huškali me da mrzim komšiju i da mislim da sam najbolji na svijetu.

  1. Šta privatno čitaš, i koje su knjige koje voliš da poklanjaš?

Čitam Amajlija Roberta Bolanja, Estoril Dejana Tijaga Stankovića i Obitelj Zahara Prilepina. Dakle, tu su Čile, Meksiko, Lisabon, Beograd i Rusija. Putujem kroz tih nekoliko knjiga poslednjih dana. Poklanjam najčešće Karverovu poeziju, Kortasarove priče i Orvelov roman Niko i ništa u Parizu i Londonu. To su mamci za dalja istraživanja tih pisaca na koje će se nadam se upecati oni kojima te knjige poklanjam.

12236669_10153285637698182_876400037_o