admin

Provod

Čovek kao ja, čovek od oko 40 godina s nekom određenom količinom novca koja mesečno pristiže sa raznih strana, može da se provodi na razne načine, može stvarno svašta sebi da priušti. Može na primer da ide u neku jeftinu kafanu i da se tamo napije i da priča sa raznim ljudima, da se svađa i da se dere, ili da sedi mirno i udobno naslonjen na šank, da puši, i da mu je baš odlično. Može i da ode na kuglanje, može i na skvoš na pola sata jednom nedeljno, može da se vozi polako kolima po gradu, i da gleda sve što ima da se vidi. Može da igra stoni tenis jedno tri sata četvrtkom. Može da kupi bar tri knjige mesečno. Može jednom mesečno da kupi ceo biftek i da ga marinira i da ga posle određenog broja dana spremi na određen način, da koristi svoje odlične noževe i oštre, vrhunski šiljate viljuške, i da uživa kao da je u nekoj skupoj kafani u Njujorku. Može da plati pristojnu teretanu i to da kupi karticu za 30 termina i da ide svaki dan, da se tamo tušira u odličnim kupatilima sa tuševima fiksiranim na zidu, što možda on baš najviše i voli, a nema kod kuće. Može svaki dan da kupi litar soka i da ga eksira na licu mesta onako žedan, bilo kog soka, ono 100% voće i sve po redu. Dakle, taj neko baš može svašta što je nabrojao i mnogo toga još što nije pomenuo, i deluje kao finansijski opušten tip.

Može sve to, ali može i da uzme jednu tenisku lopticu, žutu, i da se s njom igra, potpuno besplatno. Može da sedne na pod, da se nasloni na zid, i da o suprotni zid baca tu lopticu, desnom rukom, i da je dočekuje levom. To zvuči lako, ali nije lako. Nije ako bacaš lopticu pod određenim uglom, i hvataš je, pod sličnim uglom. U pitanju su oštri uglovi. Najoštriji. Toliko oštri da jedva stigneš da pohvataš kuda ide loptica i kako da predvidiš gde da postaviš ruku. Kad kažem ruku, mislim na levu, ako bacaš desnom.

To nije neka nauka. To – gde da postaviš levu. Ali pričinjava veliko zadovoljstvo, ako naučiš gde da je namestiš, kad lopticu baciš desnom na određen način. Nema tu matematike, brzo je to za matematiku, ima samo iskustva, ako bacaš dovoljno brzo i dovoljno jako. Možeš da se odmaraš, tako što ćeš da bacaš lopticu pod tupljim uglovima, da leti duže, da imaš vremena da smisliš gde da postaviš levu. I još nešto, leva ne treba da hvata, leva treba prosto da bude tu gde loptica stiže. Da se otvori i primi je. Spremna. Samo da se razumemo, loptica iz desne prvo ide o pod, da ne kažem parket, pa o zid, pa onda leti u levu šaku. Na dlan. U susret prstima koji će se trenutak kasnije zatvoriti oko nje.

Kao i za svaku ljudsku aktivnost, postoji neka predispozicija, za izvođenje određenih radnji. E pa ja sam talentovan za to bacanje loptice. To razvaljujem, nema mi ravnog, mada se ni sa kim ne takmičim. Samo uživam, svaki put kad mi loptica precizno sedne u levu šaku, ja osetim zadovoljstvo, kao soba i loptica i parket i zid i ja smo jedno. Kad su moji pokreti tako dobro usklađeni sa tvrdoćom i klizavošću parketa, sa zidom i sa fizičko-hemijskim osobinama same loptice, kad mi mišići ruku, kad mi prsti, kad mi se sve tetive u rukama i sav mozak stope sa tom prostorijom i lopticom, kad sve to teče, osećam se da sam u pravo vreme na pravom mestu i da radim pravu stvar. Retko se tako osećam, i retko mogu da taj osećaj prizovem sa takvom sigurnošću, kao kad bacam tu lopticu. Dovoljno je zahtevno i dovoljno mi zadovoljstva pričinjava da uspevam da ne mislim ni na šta drugo, samo slušam ritmične udarce o parket i o zid i o levu šaku. Dva udarca u kratkom razmaku, i hvatanje. Prebacivanje u desnu, pa opet.

Jedinstveni izraz karaktera

Kada se istetovirala prvi put, već je tada imala dosta svojih crteža. Prisustvujući procesu tetoviranja, dobila je ideju da i sama na sebi istetovira jedan od svojih dizajna. Onda je počela da uči kako se tetovira, a činjenica da su se ljudima dopadali njeni radovi, ohrabrila je da nastavi, a zatim je i sve veći broj ljudi počeo da joj se javlja sa željom da im istetovira nešto svoje. Tako je Marija Marković postala tatto majstor.

Oduvek je volela da crta. Pregledala je hiljade tuđih crteža i tetovaža i kaže da to sigurno ostane negde u glavi kao podloga da napravi svoje crteže. Što se inspiracije tiče jednostavno krene da radi i pusti da vidi gde će je odvesti.

Stil koji preferira je geometrizacija i ispunjavanje slike tačkicama, takozvani dot work. Sve tetovaže koje rad, su njen dizajn, a motivi koji je najviše inspirišu su životinje, insekti i geometrijski oblici. Smatra da su tetoviranje i dizajn vrlo srodni i da joj napredak u jednom od ta dva, pomaže da savlada i ovo drugo.

26

 

Kad ljudi dođu za svojom zamisli, sasluša njihovu ideju, pokuša da razume šta žele, a onda kroz svoj stil izrazi to na papiru. Tetovaža se realizuje kada su obe strane zadovoljne.

12255371_10206645098184446_1589881537_o

 

Nit između njihove želje i Marijine realizacije je veoma tanka. Trudi se da ostane dosledna njihovim željama, ali ipak neke stvari tehnički nisu moguće, pretežno zbog toga što vremenom, kako koža stari tako se dešavaju i promene na tetovaži. Ljudima uvek objasni šta može da se dogodi, i samim tim vrši izmene na dizajnu u konsultaciji sa njima.Još uvek zaista nije pronašla svoj stil, još uvek je na početku i ne smatra da je i konačno i sigurna je da će varirati u budućnosti. Za sada radi ono što je trenutno najviše privlači. Ne misli da je njen sadašnji stil jedinstven, ali je svakako autentičan, u skladu sa njenim viđenjem određenih motiva.

Što se tiče predrasuda prema tetovažama danas, kaže da ih neki ljudi i dalje imaju i to je normalno. Određeni tip ljudi će osuđivati ono što im je nepoznato i oduvek je tako.
Tetoviranje je danas itekako prepoznato i kao umetnost, i sve više ljudi koji možda i nisu istetovirani, umeju da prepoznaju i cene dobru tetovažu. Marija ima svoje, i iza svake stoji neka priča, ali to nije nešto što će da podeli sa svima.

Što se tiče “fenomena” i sve veće popularnosti tetoviranja danas, kaže da su se vremena promenila. Više se ne tetoviraju samo “žestoki momci”, već je tetoviranje postalo dostupno svima i prihvatljiv trend današnjice.

Nekada je tetoviranje definitivno bio jedan vid bunta, ali danas nije samo bunt, postalo je izražavanje nečijeg karaktera, obeležavanje bitnih događaja u životu ili prosto način da se telo ukrasi. Na pitanje da li kao tattoo majstor, možeš da napreduješ u Srbiji, Marija kaže – da.

Kao i bilo gde drugo. Važne su posvećenost, vežba i sveže ideje. Mariju možete naći u FFF tattoo studiju pod umetničkim imenom “Reita”.

To je japansko ime, a izabrala ga je jer je ranije slušala dosta japanski rok, pa joj je ostao kao nadimak. Zanimljivo zvuči, kratko je i jedinstveno.

clanak2 (1)

 

Photos by: Marija Piroški

 

Nebo puno oblaka

  1. Šta Đuro Radosavović može da nam kaže o sebi kao Đuri, a šta o sebi kao piscu?

On je ovan-bik, i nije Đura, već ĐurO, navikao je da vadi ličnu kartu i dokazuje da mu je to zaista pravo ime. Đuro voli da pogleda kroz prozor kola, voza ili aviona i vidi kuće i ljude kako promiču, dakle, voli da putuje. Voli miris knjiga i benzina, indijske orahe i sve vrste paste, a najviše voli učtiv i uredan svijet kao i fine kafane sa mnogo novina na stolu. Kao pisac stvara mnogo likova između korica, piše samo prozu (za sad), i često ima makar po jednog lika koji je duhoviti depresivac kriv za sve.

  1. Možeš li da opišeš momenat kad se u tebi rodila želja da budeš pisac i napišeš roman?

Roman je prva knjiga koju sam objavio iako sam imao u šteku kratke priče. Upustiti se u pisanje romana djeluje fundamentalistički čak i autoru. Želja da jednu veću priču spakujem između dvije korice, bez intencija da pravim nešto što bi bilo dopadljivo, rizikujući da postoji opcija da ljudi to vole ili proklinju je trenutak u kom neko postaje pisac. Vjerujem da se pisac ne postaje zbog želje za pisanjem, već zato što „mora“ da piše. Nema drugog izbora.

  1. Kako biraš teme o kojima želiš da pišeš?

Teme se same nameću, a na ovim prostorima ne fali uzbudljivih i intrigantnih tema, nije ovo Švajcarska da živimo bezbrižno i mirno. Svakog dana u kafani postoji mogućnost da upoznamo čovjeka čiji je život romaneskna priča. Nije bitno da li je to što čovjek za šankom priča istinito, bitno je da vas inspiriše da njegovu priču prenesete na papir, da od njega napravite lika kom će čitaoci da povjeruju da je stvaran. Povjerovaće ukoliko postoji emocija.

  1. Iza tebe su kratke priče, eseji i književne kritike, a sada i dva romana. Da li je lakše misao suzbiti u kratku priču, ili je voditi kroz roman, a ne izgubiti nit?

Roman je rvanje sa svim likovima koji se nalaze u njemu. Kad sam završio poslednji roman osjećao sam se kao da sam pravio žurku u antikvarnici i da su došli svi moji pjani prijatelji. Kad su otišli, a nisu ništa slomili, odahnuo sam. Tako sam se osjećao kad sam završio roman, istovremeno sam žalio što su likovi koje sam kreirao otišli iz mog života, a bilo mi je i drago što ih ispraćam. Kratka priča mi je draga, ona je osvrt, tren i mora biti efektna, baš kao poezija. Roman je okean, red talasa, pa mirno more, i opet talasi, i sve tako. Kratka priča je oblak, roman je nebo.

  1. Prvi roman koji si izdao bio je “Budva, bagra i blud”, u kom je Budva okarakterisana kao sporedni, glavni junak romana. Čime je to zaslužila?

Tadašnja Budva me mnogo nervirala, jer je jedan lijep primorski gradić pretvoren u Frankenštajna, u beton-grad. Dosta ljudi piše o onome što ih nervira ili tišti. Sve što se dešavalo izgledalo mi je kao fikcija jer je često bilo apsurdno i upravo zato sam odlučio da pustim nekoliko likova da se igraju na stranicama i napišem roman.

  1. Da li se tvoj prvenac zaista može posmatrati kao “mapiranje stvarnosti” u Crnoj Gori?

Vjerujem da može, jer je Budva zamišljena kao novi Monte Karlo na Balkanu, a sve što je nastalo je tranzicioni Diznilend(izraz utemeljio Dragan Radulović, filozof iz Budve).

  1. Na ovogodišnjem sajmu knjiga, promovisan je tvoj novi roman „Crnogorski roman“. Sam naslov već dovoljno intrigira, ali šta se zapravo krije iza njega?

Dobrim dijelom je riječ o autoironiji. Trudio sam se da spakujem međ korice priču o jednoj generaciji u raspadanju koja se podigla na Mad Max i Terminator nastavcima, a koju su kljukali pokosovskim ciklusom, Njegošem i Markom Miljanovim, a da omladini niko nije objasnio da su to nije stvarni život već književna djela. U mom romanu žive likovi rastrgnuti između tranzicije i tradicije.

  1. Kakve su prve reakcije čitalaca, šta ih najviše “kupuje” i da li se iznenade šta sve nisu znali, nakon što pročitaju tvoj roman?

Često je tako, zato što priče o nekim normalnim ljudima zarobljenim u nenormalnom vremenu i okruženju su obično van radara. To su naizgled obični ljudi koji ni po čemu ne zaslužuju naslovne strane i drže se po strani, i zato su meni takvi likovi dragocjeni. Crna Gora je Felinijevska zemlja, idealna za burlesku i drago mi je što mnogo ljudi smatra roman duhovitim, što znači da sam dobro upakovao „tešku“ priču. Ljudi se najčešće iznenade činjenicom da su do prije čitanja smatrali da znaju sve o Crnoj Gori i mentalitetu.

  1. Kada si poslednji put pisao rukom?

Rukom pišem svakodnevno. Podvlačim rečenice i zanimljive riječi u knjigama koje kupim i čitam, pa kasnije prepisujem i skoro uvijek sa sobom nosim rokovnik u koji upisujem ideje za kolumne, kratke priče, romane.

  1. Da li misliš da su društvene mreže doprinele „popularizaciji“ književnosti i kvalitetnom pisanju, a koliko su na neki način „ubile“ isto?

Društvene mreže su isprva oduzele promišljanje pri pisanju, sve je išlo brzo i niko više ne brusi ono što piše. Ali, ubrzo je stigao tviter sa ograničenjem od 140 karaktera što je navelo ljude da promišljaju i pakuju svoje misli, traže krače riječi, efektnije. Sve što dolazi ima dvije strane medalje, tako i društvene mreže u odnosu na književnost.

  1. Kako i na koji način se jedan mladi pisac, danas pozicionira na književnoj sceni? Da li je lak proboj i kako bi ti sebe „mapirao“ na istoj?

Iako je Kiš napisao savjete mladom piscu, ukoliko bih dozvolio sebi da tom spisku dodam neku novu stavku bilo bi to da je skoro pa nužno da u 2015. mladi pisac bude idealno bezobrazan. To bi značilo da istovremeno pravi otklon od nasleđa, da bude svoj i autentičan, preispituje nasljeđe, kao i da ne zaboravi činjenicu odakle je i jezik iz kog je potekao i na kom piše. Iza sebe imam dva romana koji dopunjuju jedan drugi i oni svojim sudbinama na koje ja više ne mogu da utičem mapiraju mene na toj sceni. Na sceni je nemoguće samopozicioniranje, to je zavisi od mnogo okolnosti.

  1. Kod nas definitivno postoji nova mlada književna scena, koja se svakodnevno proširuje, ali niko od njih nema dodira sa tradicijom. Zašto je kod tebe drugačije?

Moj dodir sa tradicijom zapravo je mačevanje sa tradicijom. Tog protivnika istovremeno poštujem i želim da savladam. Crnogorski roman je priča o sukobu sa tradicijom, nije tradicionalno djelo ni po formi ni po sadržini. Ako bi neko pomislio da je Crnogorski roman zapravo Gorski vijenac 2, biće mi drago kad pročita knjigu do kraja i uvidi da je prevaren, odnosno obmanut. Romani koji u osnovi imaju ideološku priču nikad ne prežive ni par godina, a da ne govorimo o sledećim generacijama čitalaca. Toga sam bio svjestan pri pisanju, zato je ideologija nešto što analiziram i pominjem, a ne nešto čemu bih posvetio roman i vrijeme. Sit sam tradicije u tom smislu, za mene je tradicija dekadentna crta u Francuskoj književnosti, Šekspir u Britanskoj i Dante u Italiji. Ostalo su spomenici, oklopi, mačevi i laži.

  1. O tebi je napisano: „Traga za korenima reči. Sumnja u realnost, veruje u književnost.“.  Šta to znači?

To znači da ne vjerujem novinama, ne vjerujem u istoriju kakvom nam je predstavljaju, već vjerujem knjigama. Vjerujem Floberu, Uelbeku, Stendalu, Karveru, Orvelu i Margarit Diras više nego najvećim istoričarima. Oni su mi dali emociju uz svoje priče o svijetu. Istoričari su mi dali datume i brojeve poginulih, huškali me da mrzim komšiju i da mislim da sam najbolji na svijetu.

  1. Šta privatno čitaš, i koje su knjige koje voliš da poklanjaš?

Čitam Amajlija Roberta Bolanja, Estoril Dejana Tijaga Stankovića i Obitelj Zahara Prilepina. Dakle, tu su Čile, Meksiko, Lisabon, Beograd i Rusija. Putujem kroz tih nekoliko knjiga poslednjih dana. Poklanjam najčešće Karverovu poeziju, Kortasarove priče i Orvelov roman Niko i ništa u Parizu i Londonu. To su mamci za dalja istraživanja tih pisaca na koje će se nadam se upecati oni kojima te knjige poklanjam.

12236669_10153285637698182_876400037_o

Šta sam mislio?

Muškarac od oko 40 godina, 120 kila, visok, neobrijan, kratko ošišan, s crvenom kuhinjskom keceljom, go do pojasa, s tetoviranim portretima majke i žene na podlakticama, bos, na velikoj silikonskoj dasci seče svinjski vrat na krupne kocke, maže ga senfom sa semenkama slačice, pa ga baca u šerpu na čijem se dnu puši vruće domaće maslinovo ulje. Posle nekoliko minuta dodaje sitno seckan beli luk, ruzmarin i listove žalfije. Mrvi zrna zelenog bibera nožem. Stavi ih na dasku, preko njih nasloni nož, pa se on nasloni. Sve pršti. Ubacuje biber. Meša. Dodaje žuti šećer i ljutu papriku. Meša. Sluša Hendrixa. Machine Gun/ Voodoo Child (Slight return)/ Wind Cries Mary/ Spanish Castles of Magic/ If 6 was 9. Tih pet pesama se vrte ukrug. Ono to često radi, sluša jedno te isto po ceo dan. I puši.

Onda popije malo rakije pa sipa čašu vina preko mesa. Hladi se ono ulje, i prska dok vino ključa. Počinje dinstanje. Muškarac gasi cigaretu, ubacuje u šerpu gomilu oljuštenog krupno isečenog duguljastog paradajza, posoli, promeša sve, smanji vatru i ostavi to polupoklopljeno sledeća dva sata. Za to vreme čita jednu knjigu najmanje deseti put, pije onu rakiju i puši, i povremeno ode da promeša. Pred kraj proba, doda soli, pa još malo bibera, pa malo suve ljute paprike i malo šećera. Opet proba. Ugasi vatru i ne dira više.

Onda čeka pola sata da se ta svinjetina smiri, pa da je servira sebi u četvrtasti tanjir, da baci šaku rukole preko nje i poprska sve tankim linijama balzamiko paste, da sipa sebi čašu istog onog vina kojim je zalio meso, da otkine okrajak hrskavog belog hleba i da ruča.

Za ručak oblači majicu. Belu na bretele. Kecelju kači na naslon stolice i gleda u tanjir. U sedam krupnih kocki svinjskog vrata ulepljenih blago ljutim aromatičnim paradajzom, nemarno složenih na beli tanjir. Rukola pokriva dve trećine mesa i deo beline tanjira. Zbog balzamiko paste sve izgleda kao da je ispalo iz časopisa. Muškarac ubode viljuškom najbliži komad mesa, odseče parče oštrim nenazubljenim nožem, stavi zalogaj u usta, žvaće, proguta, sačeka malo i kaže – To sam mislio.

Tačan odgovor

Tri slike.

1.
Jednog Vuka je pitala učiteljica: – Je li, Vuče, šta je veće 6 ili 100?
I Vuk je odgovorio: – Šta me briga.
I nastavio da se bavi svojim životom.
Jer tačan odgovor je važan samo onome za koga je tačan. Vuku je važno da ode za vikend i da nađe zmaja Džoa koji živi na izletu. A to ama baš ništa ne zavisi od matematike.

2.
Mislim da kad sunce zađe u more, ribama more svetli ispod površine vode
Jer kako da znamo da ne svetli kad mi nismo ribe i ne znamo šta ribe vide.
Mi znamo samo ono što su nam rekli. Tačan odgovor je da svako ima svoj odgovor.

3.
U portirnici Nacionalne službe na zidu stoji zalepljena gitara isečena od kartona u prirodnoj veličini. Gitara je lepo obojena i sa zalepljenom slikom Brajana Džonsona .
Kaže portir: “ Mnogo volim AC/DC. Nekad sam bio roker, sad sam portir.
A onda doda tišim glasom, i sad sam roker, ali kad svi odu kući!“.
I nasmeje se.
I to je tačan odgovor na sve.

Pobeda

To je bilo na Tari, u šumi, u šetnji.  Ja sam hodao a moja žena je trčkarala okolo. Ja sam mislio o evoluciji, a ona se igrala s našim psom, i u jednom trenutku sam joj rekao da mislim da je moguće da će ljudi za neki broj godina, nešto deset hiljada ili sto ili nemam pojma, imati velike glave i mala tela, i da neće imati kosu.

Ona ima lepu bujnu crvenkastu kosu, i nema veliku glavu i malo telo, nego je baš zgodna i zna da je zgodna i voli što je zgodna. Njoj takvoj se takva pretpostavka uopšte nije svidela. I još sam joj rekao da kad bi neko, nekako, došao sad iz budućnosti i pogledao je, verovatno bi mislio da nije nikakva riba i da je u stvari malo i nakazna. To joj se tek nije svidelo.

Okrenula se prema meni, sa suncem u pozadini, stavila levu ruku na kuk, desnu digla u vis, malo radila kukovima levo desno, dignutom desnom rukom simultano pravila krugove, zavrtela glavom tako da joj se kosa razletela preko popodnevne sunčeve svetlosti  i rekla –Ma nemoj, a šta ako bih ovako uradila? Je l’ bi i onda taj tvoj mislio da sam loša riba?

Dok sam je gledao onakvu u sred šume, shvatio sam da bi taj mogao da dođe i iz milion godina daleke budućnosti, ali da bi i on zanemeo, proradio bi mu neki zaboravljeni gen i zaljubio bi se. Rekao sam joj – Ne bi mila, sigurno ne bi rekao.

Onda je nastavila da trčkara po šumi, nemarno odnoseći pobedu nad milion godina evolucije. To je kad je čovek zgodna žena, ne može mu niko ništa.

Vreme teče, on ne gubi vreme

  1. Ko je Damjan Stanković ?

Još uvek ne znam 🙂

  1. Na sebe si skrenuo pažnju Rhei satom na kojem vreme pokazuje tečnost za koji si dobio i prestižnu reddot nagradu za konceptualni dizajn. Odakle ideja za ovaj projekat?

    Ideja je u suštini nastala za jako kratko vreme pre par godina. Video sam online snimak ferofluida u bočici, na snimku se videlo kako se neko igra sa magnetom i pomera tu tečnost. Vrlo brzo sam poručio jedna primerak i počeo i sam da se igram sa tim. Strašno me je zanimalo da li je moguće napraviti nešto drugo, osim tako neke igračke, nešto konkretno. Znao sam da praveći mehanizam u suštini odvajamo ceo taj jedan nivo interakcije, ali takođe sam znao da ako se dobro napravi, može da izgleda kao kompjuterska animacija u stvarnom svetu, kao nešto do sada ne viđeno. Sat je bio logični sled događaja, pošto sam shvatio da brojevi i jednostavni oblici mogu jako lako da se naprave, plus ta tranzicija od broja do broja izgleda jako interesantno.

rhei-3

  1. Pored ovog projekta, u tvom portfoliju nalaze se prilično zanimljive stvari: Format D projekat, Eko semafor, Cipher… da li su tvoji lični projekti ili su rađeni po narudžbini? Igrom slučaja u portfoliju se nalaze za sada samo moji lični projekti, jer je nekako ispalo na kraju da sam najviše zadovoljan njima. Čudno je to, napraviš nešto kul, ljudima se dopadne, i onda te unajme da radiš njima nešto, pa ti pričaju šta da radiš. Na kraju završiš obično sa radom koji nije za portfolio.
  1. Baviš se uglavnom industrijskim dizajnom, da li si ovaj pravac sam izabrao ili ti se vremenom sam nametnuo?Zapravo se ja industrijskim dizajnom ne bavim profesionalno. To su sve neki moji lični projekti i razmišljanja. Prvi najbliži projekat industrijskom dizajnu je bio upravo ovaj sat, jer sam tu odlučio da od koncepta dođem i do prototipa i da prođem kroz ceo taj proces. Konkretno se bavim dizajnom korisničkog interfejsa i interakcije, i pre će biti da mi se ovaj pravac sam nametnuo 🙂
  1. Koliko je teško kad si mladi dizajner realizovati neku ideju , i šta je sve potrebno da bi došlo do realizacije?Konkretno ovu ideju je bilo jako teško realizovati, posebno zbog toga što nisam imao mnogo iskustva na polju pravljenja prototipa i uopšte industrijskog dizajna kao takvog. Mislim da je ključan bio focus. Dao sam otkaz u firmi u kojoj sam tada radio, počeo sam da radim freelance po potrebi, a sav novac sam trošio isključivo na prototip i razvoj.
  1. Koliko naša “scena” razvijena i “ima sluha” za ovakve stvari, i da li je lakše uspeti sa ovakvim projektima kod nas ili u inostranstvu?Sve zavisi kako se definiše uspeh. Verujem da je u inostranstvu lakše, jer postoje razni mehanizmi koji služe kao podrška mladima i neafirmisanima da nešto izvedu od koncepta do prototipa. Mislim da je naša scena prilično razvijena i da ima sluha, i više nego što je moguće u državi poput naše.
  1. Postoji li nešto od tvojih radova što voliš posebno da izdvojiš i ako da zašto?Postoji taj jedan mali projekat kojim sam se jedno vreme bavio i planiram da se bavim i dalje, čim nađem vremena. Projekat koji se zove Format D.

U pitanju su foto manipulacije svakodnevnih objekata, gde se sa što manje intervencije menja kontekst proizvoda i on se pretvara u priču za sebe. Uglavnom nisam pratio te radove tekstom već su napravljeni da govore sami za sebe, pa svako nadje za sebe neku poruku. www.instagram.com/frmtd

does_serve5

 

 

  1. Agencijski posao ili freelance?Mislim da agencije kod nas ne nude dovoljno prostora da se neko iskaže, mada je malo licemerno da pričam jer nikad nisam bio deo neke agencije, na svu sreću. Uglavnom sam slušao priče ljudi koji su radili po agencijama, i učinilo mi se da su prilično nezadovoljni. Freelance daje neke druge mogućnosti, recimo to da se posvetite nekom svom projektu, ali ume i da vas uzme pod svoje, pa da u nedostatku boljeg time managementa završite sa par neprospavanih noći. Takodje freelance ume da bude i težak za kreativnu osobu, jer kada ste u timu imate sa kim da se dodajete idejama, dok kad ste sami to je nemoguće.
  1. Neki savet mladim dizajnerima i budućim kreativcima?Savetovao bih ih da ako imaju neku ideju u svesci o kojoj cesto razmišljaju ali nemaju vremena da se bave njom, da samo što pre krenu, sve drugo je nebitno. Ako deluje da je komplikovano, to je normalno – korak po korak. Ako misle da ne umeju – naučice usput.
  2. Ono što tebe ispiriše je…?Inspirišu me radovi drugih dizajnera, inspiriše me ideja da napravim nešto novo i drugačije, nešto što će izmamiti osmeh na lice ljudima koji taj proizvod vide/koriste.

damjan-stankovic

 

Mesečina

Sedela sam u zadimljenom klubu, onoliko koliko klubovi mogu da budu zadimljeni da u jednom trenutku više ne znaš gde se nalaziš, a nije ti ni bitno.

Stolovi su bili masivni drveni i prekriveni zelenom čojom umesto stolnjaka. Teška, zelena, neravna čoja, kao one što ih imaju bilijarski stolovi. Za razliku od neke koja bi bila deo bilijarskog stola, ova je bila masna i prljavo zelena, a neravnine su bile rupe nastale kao progoretine nehajno dogorelih cigareta, zaboravljenih u trenucima paljenja drugih. Postavljena je na sto da upija. A upijala je sve. Po njoj su bile prosute bračne svađe, “lovačke priče”, burne ljubavi i još burniji raskidi. Natopljena alkoholom i suzama izgubljenih snova, životnih neuspeha, životnih odluka, straha, besa, tuge i sreće. Natopljena životima.

Čim pomisliš da sedneš za takav sto, on odmah može da ti kaže o tebi. O tome kakav si i od čega ti se želudac sastoji. Da li možeš da progutaš i ljude, prljave i masne sa svim što nose u sebi, znajući da je ta prljavština samo prljava spoljašnost, i da je ako je sastav kvalitetan i čist, ne zanima te to što ćeš malo da se uprljaš. Ili hoćeš ljude koji sijaju spolja, toliko čisti i lepi i da ti je lepo da ih gledaš, i da ti nije ni bitno kakav im je sastav. Onda su ti takvi stolovi gadni, jer možeš da se uprljaš, a ti nisi neko ko voli da se uprlja. Ne dozvoljavaš sebi da se uprljaš. Hoćeš da budeš čist, i da drugi uvek vide najbolju sliku tebe. Takvi ljudi uglavnom i verovatno će sedeti za nekim drugim stolom.

Ili jednostavno ne razmišljaš da li je prljavo ili nije. Samo sedneš za taj sto. Pa ako u jednom trenutku počne da ti smeta, ustaneš i premestiš se. Ne praviš mnogo buke oko toga. Ok ti je i da samo stojiš i da ne sediš ni za jednim stolom.

Iznad tog stola se nalazila nisko spuštena svetiljka, čije je svetlo bilo toliko zaslepljujuće, da si u svakom trenutku očekivao da te neko natera da priznaš sve što misliš u tom trenutku. I priznao bi.

Sela sam za taj sto, jer se u stvari ne osećam prijatno kad se nalazim u prostoru koji ne poznajem, i u kome ne poznajem nikog. Zato sam sela ne razmišljajući da li je prljav ili ne, jer jedino tako je izgledalo da pripadam tu. Sedela sam sama, i gasila petu cigaretu praveći krugove u pepelu koji se nakupio u pepeljari. Uvek mnogo pušim kad sam nervozna. Uvek mnogo pušim kad sedim sama.

Razlog zašto sam bila u tom klubu je bila moja drugarica. Odlučila je da želi da peva, i te večeri je bio njen prvi nastup. Gostiju je bilo malo. Njeni roditelji koji su bili tu zbog nje. Učitelj pevanja koji je tu bio više zbog sebe, jer mu je bilo važno da li će opravdati njegovo uloženo vreme i kako će ljudi njega videti kroz nju, muzičari koji su i previše početnih trema preživela u životu i kojima je ovo bila još jedna tezga u nizu, par lokalaca koji bi bili tu i da se ništa ne dešava, i ja. Nekako kad ti je stalo ne razmišljaš da li želiš da si tu ili ne želiš, samo budeš.

Pevala je dve pesme.

Ne sećam se ostatka večeri. Progutao je dim i mrak. Mrak jer su mi oči bile zatvorene i suze su mi tekle bez najave da će ikada stati. Rekla sam da je zbog dima. Znala sam da nije.

Prošlo je skoro jedanaest godina. I dalje u svakom trenutku dana mogu da čujem taj početak.

Momenat kada ona uzima dah. Taj momenat koji uz nespretnu gitaru najavljuje špansku tužbalicu. Ljubavnu pesmu koju nespretnim hrapavim skoro pa muškim glasom, načetim i pomalo već oštećenim od cigareta i alkohola, peva jedna povređena devojčica. Pesma koja me godinama proganja, i čiju melodiju ne mogu da izbacim iz glave „Luz de luna“.

Pesma u kojoj je uzimanje daha pre pevanja španske reči “kajanje”, jednak dubini kosmosa. Pesma koja u prevodu znači Mesečina.

Nemači pojma

Sirotinja oko pijace. Prodaju sve što su našli. Sede i puše. Gledaju.

Čovek padne na tramvajskoj stanici. Dočeka se na lakat, pocepa sako, razgleda malo rupu na rukavu, ustane i ode.

Vučem se. Bole me leđa s desne strane kičme i desno rame. Zgazim u rupu i povredim desno stopalo. Boli. Vučem se malo sporije.

Sednem. U kafani je zelena tabla na kojoj piše – kuvana junetina, butkice u kiselom kupusu, srneći paprikaš. Ta krava, i svinja, i srna, one nisu sanjale kako će da završe, naročito srna. Sad su tamo po loncima.

Od svih mogućih situacija baš ove su se naslagale od jutros. Ali preksinoć je bilo drugačije.

Ovako je bilo. Dve devojčice, sestre od šest i dve i po godine zatvorile su se u kupatilo. Mama je htela da se kupa, pa im je viknula da izađu. Odgovorile su joj da neće. Mama ih je pitala zašto. Starija je viknula iz sve snage – Zato što nećemo nikad!

U tim godinama, ljudi mnogo znaju, a posle nauče da nemaju pojma.

“THE BARBERS” Rokenrol, Bluz, Sving & Pin-up estetika

1. Po struci ste ženski frizeri, a otvorili ste salon isključivo za muškarce u kojima je ženama zabranjen ulaz. Da li to znači da su vam žene dosadile? 😉

TB: Da, može se reći tako, ali tačnije je da su nam dosadile ženske priče, kojima su nas dame pretrpale. Postoji psihologija ogledala, ženski pol se otvara pred ogledalom i zapravo otvoreno razgovara sa sobom ali frizer to sve sluša i postaje kanta za emotivna otpatke. Muškarci samo prvi put se gledaju u ogledalo i ne otvaraju se baš tako lako. Zato smo odlučili da postanemo berberi. Nismo skroz odbacili žene, stare mušterije koje su navikle na nas, ošišamo ali ne u barbershopu.

2. Berbernica je dekorisana u retro stilu, sa ciljem povratka korenima, periodu početka i sredine prošlog veka. Kako današnji muškarci reaguju na ovakav ambijent?

TB : Oduševljeni su ambijentom kao i samom idejom, temom iciljem povratka starim vrednostima. Mnogi govore da su ovo čekali i da je Beogradu baš to falilo.

3. Postoje samo tri usluge – šišanje, brijanje i trimovanje brade. Koja od ove tri je najčešće tražena ili idu sve u paketu?

TB : Sve tri su podjendako zastupljene, možda malo trimovanje brade trenutno ima prednost.

4. O čemu sve muškarci pričaju kod frizera i koje su najčešće teme za razgovor?

TB : Sve što se priča i desi u berbernici ostaje u berbernici.

eRzPXpA0qQ_oWkzAWpipmiFUhBJc6yj_gHvSoDLJCgI,fmRXc45klKnx4Yei2vdeFQ8o6hCyzlYdJWv8VnoTTZg

photo: Marko Petrović

5. Sa kakvim sve idejama za frizuru dolaze muškarci? Da li su i oni „picajzle“ kao i žene i da li i oni mere svaku dlaku?

TB : Samo prvi put kažu šta žele, i to ispoštujemo ako je po pravilima estetike, ako nije sugerišemo i uglavnom svi private, jer lako shvate. Mi se malo namećemo sa idejom i 80% prihvati i drugačije nego kako su u startu zamislili. Velika je razlika u onome što žene žele odnosno ne žele, drugim jezikom mi govorimo jer muškarci su sa Marsa, a Žene su sa Venere. Izvinite, ali muškarci su jednostavniji za saradnju.

6. Da li su momci sa bradom zaista posebna kategorija, i koliko je izgled brade zaista važan jednom muškarcu?

TB : Može se reći da su posebna kategorija ali ne treba generalizovati. Ako generalizujemo : Nemaju poverenja I ne vole da im svako baš dodirne bradu. Bitno je dobro se razumeti, šta se traži I šta je izvodljivo. Bitno im je da vide u svakom trenutnku šta se radi I mi im to obezbeđujemo zbog psihološkog opuštanja.

7. 15. novembra najavili ste jednodnevnu manifestaciju „Imam bradu najlepšu u gradu“, kakav je odziv ljudi i odakle uopšte ideja da se tako nešto organizuje?

TB: Odziv ljudi je fenomenalan kao i štandova i sponzora. Ideja je stara koliko i takmičenje u bradama u Austriji, nisam siguran ali mislim da tamo to svetsko takmičenje postoji više od 100 godina.
Kult brade je trenutno najjači svuda po svetu, Savamala i Mikser house su idealna lokacija za manifestaciju tog tipa. Sjajan je I momenat , jer ima puno bradonja po gradu,ali malo ko od njih zna kako bradu da održava,neguje, kako sa njom da jede, kako da ljubi, a da ne bode i grebe itd…

8. Šta biste preporučili nekome ko želi da pušta bradu i brkove, koji su neki saveti sa samo održavanje i postoje li neki trikovi ili je bolje da se prepuste profesionalcima?

TB :Najbolje da se prepusti profesionalcima i posetiti festival 15 novembra u Mikseru.

9. Zašto ispred vaše berbernice stoji jedan jedini crveno beli stub?

TB : Berberska šipka je znak da je to pravi barbershop. Nekada je taj znak govorio da pored brijanja I šišanja na tom mestu mogu da se izvade zubi, pusti krv , pijavice…

10. Postoji li neka usluga ili nešto što je karakteristično samo za vas, nešto kao “specijalitet” kuće?

Usluga plus je Hedonizam . To je specifična a to je uz brijanje ili trimovanje ili čak I bez Ičega. Ulje, masaža lica, vruć peškir, Jack Daniels, masaža glave, vrata…

11. Kad su brade bile bolje, sad ili 60tih godina?

TB: Ne bih smeli da se kladimo, nismo bili prisutni , ali jako bi voleli da ove današnjebradu budu estetski I higijenski dobre.

 

photo: Marko Cvetković

untitled2

untitled1

untitled