admin

Vreme teče, on ne gubi vreme

Lice inspiracijeLeave a comment
  1. Ko je Damjan Stanković ?

Još uvek ne znam 🙂

  1. Na sebe si skrenuo pažnju Rhei satom na kojem vreme pokazuje tečnost za koji si dobio i prestižnu reddot nagradu za konceptualni dizajn. Odakle ideja za ovaj projekat?

    Ideja je u suštini nastala za jako kratko vreme pre par godina. Video sam online snimak ferofluida u bočici, na snimku se videlo kako se neko igra sa magnetom i pomera tu tečnost. Vrlo brzo sam poručio jedna primerak i počeo i sam da se igram sa tim. Strašno me je zanimalo da li je moguće napraviti nešto drugo, osim tako neke igračke, nešto konkretno. Znao sam da praveći mehanizam u suštini odvajamo ceo taj jedan nivo interakcije, ali takođe sam znao da ako se dobro napravi, može da izgleda kao kompjuterska animacija u stvarnom svetu, kao nešto do sada ne viđeno. Sat je bio logični sled događaja, pošto sam shvatio da brojevi i jednostavni oblici mogu jako lako da se naprave, plus ta tranzicija od broja do broja izgleda jako interesantno.

rhei-3

  1. Pored ovog projekta, u tvom portfoliju nalaze se prilično zanimljive stvari: Format D projekat, Eko semafor, Cipher… da li su tvoji lični projekti ili su rađeni po narudžbini? Igrom slučaja u portfoliju se nalaze za sada samo moji lični projekti, jer je nekako ispalo na kraju da sam najviše zadovoljan njima. Čudno je to, napraviš nešto kul, ljudima se dopadne, i onda te unajme da radiš njima nešto, pa ti pričaju šta da radiš. Na kraju završiš obično sa radom koji nije za portfolio.
  1. Baviš se uglavnom industrijskim dizajnom, da li si ovaj pravac sam izabrao ili ti se vremenom sam nametnuo?Zapravo se ja industrijskim dizajnom ne bavim profesionalno. To su sve neki moji lični projekti i razmišljanja. Prvi najbliži projekat industrijskom dizajnu je bio upravo ovaj sat, jer sam tu odlučio da od koncepta dođem i do prototipa i da prođem kroz ceo taj proces. Konkretno se bavim dizajnom korisničkog interfejsa i interakcije, i pre će biti da mi se ovaj pravac sam nametnuo 🙂
  1. Koliko je teško kad si mladi dizajner realizovati neku ideju , i šta je sve potrebno da bi došlo do realizacije?Konkretno ovu ideju je bilo jako teško realizovati, posebno zbog toga što nisam imao mnogo iskustva na polju pravljenja prototipa i uopšte industrijskog dizajna kao takvog. Mislim da je ključan bio focus. Dao sam otkaz u firmi u kojoj sam tada radio, počeo sam da radim freelance po potrebi, a sav novac sam trošio isključivo na prototip i razvoj.
  1. Koliko naša “scena” razvijena i “ima sluha” za ovakve stvari, i da li je lakše uspeti sa ovakvim projektima kod nas ili u inostranstvu?Sve zavisi kako se definiše uspeh. Verujem da je u inostranstvu lakše, jer postoje razni mehanizmi koji služe kao podrška mladima i neafirmisanima da nešto izvedu od koncepta do prototipa. Mislim da je naša scena prilično razvijena i da ima sluha, i više nego što je moguće u državi poput naše.
  1. Postoji li nešto od tvojih radova što voliš posebno da izdvojiš i ako da zašto?Postoji taj jedan mali projekat kojim sam se jedno vreme bavio i planiram da se bavim i dalje, čim nađem vremena. Projekat koji se zove Format D.

U pitanju su foto manipulacije svakodnevnih objekata, gde se sa što manje intervencije menja kontekst proizvoda i on se pretvara u priču za sebe. Uglavnom nisam pratio te radove tekstom već su napravljeni da govore sami za sebe, pa svako nadje za sebe neku poruku. www.instagram.com/frmtd

does_serve5

 

 

  1. Agencijski posao ili freelance?Mislim da agencije kod nas ne nude dovoljno prostora da se neko iskaže, mada je malo licemerno da pričam jer nikad nisam bio deo neke agencije, na svu sreću. Uglavnom sam slušao priče ljudi koji su radili po agencijama, i učinilo mi se da su prilično nezadovoljni. Freelance daje neke druge mogućnosti, recimo to da se posvetite nekom svom projektu, ali ume i da vas uzme pod svoje, pa da u nedostatku boljeg time managementa završite sa par neprospavanih noći. Takodje freelance ume da bude i težak za kreativnu osobu, jer kada ste u timu imate sa kim da se dodajete idejama, dok kad ste sami to je nemoguće.
  1. Neki savet mladim dizajnerima i budućim kreativcima?Savetovao bih ih da ako imaju neku ideju u svesci o kojoj cesto razmišljaju ali nemaju vremena da se bave njom, da samo što pre krenu, sve drugo je nebitno. Ako deluje da je komplikovano, to je normalno – korak po korak. Ako misle da ne umeju – naučice usput.
  2. Ono što tebe ispiriše je…?Inspirišu me radovi drugih dizajnera, inspiriše me ideja da napravim nešto novo i drugačije, nešto što će izmamiti osmeh na lice ljudima koji taj proizvod vide/koriste.

damjan-stankovic

 

Mesečina

VIEW FROM THE BALCONYLeave a comment

Sedela sam u zadimljenom klubu, onoliko koliko klubovi mogu da budu zadimljeni da u jednom trenutku više ne znaš gde se nalaziš, a nije ti ni bitno.

Stolovi su bili masivni drveni i prekriveni zelenom čojom umesto stolnjaka. Teška, zelena, neravna čoja, kao one što ih imaju bilijarski stolovi. Za razliku od neke koja bi bila deo bilijarskog stola, ova je bila masna i prljavo zelena, a neravnine su bile rupe nastale kao progoretine nehajno dogorelih cigareta, zaboravljenih u trenucima paljenja drugih. Postavljena je na sto da upija. A upijala je sve. Po njoj su bile prosute bračne svađe, “lovačke priče”, burne ljubavi i još burniji raskidi. Natopljena alkoholom i suzama izgubljenih snova, životnih neuspeha, životnih odluka, straha, besa, tuge i sreće. Natopljena životima.

Čim pomisliš da sedneš za takav sto, on odmah može da ti kaže o tebi. O tome kakav si i od čega ti se želudac sastoji. Da li možeš da progutaš i ljude, prljave i masne sa svim što nose u sebi, znajući da je ta prljavština samo prljava spoljašnost, i da je ako je sastav kvalitetan i čist, ne zanima te to što ćeš malo da se uprljaš. Ili hoćeš ljude koji sijaju spolja, toliko čisti i lepi i da ti je lepo da ih gledaš, i da ti nije ni bitno kakav im je sastav. Onda su ti takvi stolovi gadni, jer možeš da se uprljaš, a ti nisi neko ko voli da se uprlja. Ne dozvoljavaš sebi da se uprljaš. Hoćeš da budeš čist, i da drugi uvek vide najbolju sliku tebe. Takvi ljudi uglavnom i verovatno će sedeti za nekim drugim stolom.

Ili jednostavno ne razmišljaš da li je prljavo ili nije. Samo sedneš za taj sto. Pa ako u jednom trenutku počne da ti smeta, ustaneš i premestiš se. Ne praviš mnogo buke oko toga. Ok ti je i da samo stojiš i da ne sediš ni za jednim stolom.

Iznad tog stola se nalazila nisko spuštena svetiljka, čije je svetlo bilo toliko zaslepljujuće, da si u svakom trenutku očekivao da te neko natera da priznaš sve što misliš u tom trenutku. I priznao bi.

Sela sam za taj sto, jer se u stvari ne osećam prijatno kad se nalazim u prostoru koji ne poznajem, i u kome ne poznajem nikog. Zato sam sela ne razmišljajući da li je prljav ili ne, jer jedino tako je izgledalo da pripadam tu. Sedela sam sama, i gasila petu cigaretu praveći krugove u pepelu koji se nakupio u pepeljari. Uvek mnogo pušim kad sam nervozna. Uvek mnogo pušim kad sedim sama.

Razlog zašto sam bila u tom klubu je bila moja drugarica. Odlučila je da želi da peva, i te večeri je bio njen prvi nastup. Gostiju je bilo malo. Njeni roditelji koji su bili tu zbog nje. Učitelj pevanja koji je tu bio više zbog sebe, jer mu je bilo važno da li će opravdati njegovo uloženo vreme i kako će ljudi njega videti kroz nju, muzičari koji su i previše početnih trema preživela u životu i kojima je ovo bila još jedna tezga u nizu, par lokalaca koji bi bili tu i da se ništa ne dešava, i ja. Nekako kad ti je stalo ne razmišljaš da li želiš da si tu ili ne želiš, samo budeš.

Pevala je dve pesme.

Ne sećam se ostatka večeri. Progutao je dim i mrak. Mrak jer su mi oči bile zatvorene i suze su mi tekle bez najave da će ikada stati. Rekla sam da je zbog dima. Znala sam da nije.

Prošlo je skoro jedanaest godina. I dalje u svakom trenutku dana mogu da čujem taj početak.

Momenat kada ona uzima dah. Taj momenat koji uz nespretnu gitaru najavljuje špansku tužbalicu. Ljubavnu pesmu koju nespretnim hrapavim skoro pa muškim glasom, načetim i pomalo već oštećenim od cigareta i alkohola, peva jedna povređena devojčica. Pesma koja me godinama proganja, i čiju melodiju ne mogu da izbacim iz glave „Luz de luna“.

Pesma u kojoj je uzimanje daha pre pevanja španske reči “kajanje”, jednak dubini kosmosa. Pesma koja u prevodu znači Mesečina.

Nemači pojma

TokinLeave a comment

Sirotinja oko pijace. Prodaju sve što su našli. Sede i puše. Gledaju.

Čovek padne na tramvajskoj stanici. Dočeka se na lakat, pocepa sako, razgleda malo rupu na rukavu, ustane i ode.

Vučem se. Bole me leđa s desne strane kičme i desno rame. Zgazim u rupu i povredim desno stopalo. Boli. Vučem se malo sporije.

Sednem. U kafani je zelena tabla na kojoj piše – kuvana junetina, butkice u kiselom kupusu, srneći paprikaš. Ta krava, i svinja, i srna, one nisu sanjale kako će da završe, naročito srna. Sad su tamo po loncima.

Od svih mogućih situacija baš ove su se naslagale od jutros. Ali preksinoć je bilo drugačije.

Ovako je bilo. Dve devojčice, sestre od šest i dve i po godine zatvorile su se u kupatilo. Mama je htela da se kupa, pa im je viknula da izađu. Odgovorile su joj da neće. Mama ih je pitala zašto. Starija je viknula iz sve snage – Zato što nećemo nikad!

U tim godinama, ljudi mnogo znaju, a posle nauče da nemaju pojma.

“THE BARBERS” Rokenrol, Bluz, Sving & Pin-up estetika

THEY WILL MOVE YOULeave a comment

1. Po struci ste ženski frizeri, a otvorili ste salon isključivo za muškarce u kojima je ženama zabranjen ulaz. Da li to znači da su vam žene dosadile? 😉

TB: Da, može se reći tako, ali tačnije je da su nam dosadile ženske priče, kojima su nas dame pretrpale. Postoji psihologija ogledala, ženski pol se otvara pred ogledalom i zapravo otvoreno razgovara sa sobom ali frizer to sve sluša i postaje kanta za emotivna otpatke. Muškarci samo prvi put se gledaju u ogledalo i ne otvaraju se baš tako lako. Zato smo odlučili da postanemo berberi. Nismo skroz odbacili žene, stare mušterije koje su navikle na nas, ošišamo ali ne u barbershopu.

2. Berbernica je dekorisana u retro stilu, sa ciljem povratka korenima, periodu početka i sredine prošlog veka. Kako današnji muškarci reaguju na ovakav ambijent?

TB : Oduševljeni su ambijentom kao i samom idejom, temom iciljem povratka starim vrednostima. Mnogi govore da su ovo čekali i da je Beogradu baš to falilo.

3. Postoje samo tri usluge – šišanje, brijanje i trimovanje brade. Koja od ove tri je najčešće tražena ili idu sve u paketu?

TB : Sve tri su podjendako zastupljene, možda malo trimovanje brade trenutno ima prednost.

4. O čemu sve muškarci pričaju kod frizera i koje su najčešće teme za razgovor?

TB : Sve što se priča i desi u berbernici ostaje u berbernici.

eRzPXpA0qQ_oWkzAWpipmiFUhBJc6yj_gHvSoDLJCgI,fmRXc45klKnx4Yei2vdeFQ8o6hCyzlYdJWv8VnoTTZg

photo: Marko Petrović

5. Sa kakvim sve idejama za frizuru dolaze muškarci? Da li su i oni „picajzle“ kao i žene i da li i oni mere svaku dlaku?

TB : Samo prvi put kažu šta žele, i to ispoštujemo ako je po pravilima estetike, ako nije sugerišemo i uglavnom svi private, jer lako shvate. Mi se malo namećemo sa idejom i 80% prihvati i drugačije nego kako su u startu zamislili. Velika je razlika u onome što žene žele odnosno ne žele, drugim jezikom mi govorimo jer muškarci su sa Marsa, a Žene su sa Venere. Izvinite, ali muškarci su jednostavniji za saradnju.

6. Da li su momci sa bradom zaista posebna kategorija, i koliko je izgled brade zaista važan jednom muškarcu?

TB : Može se reći da su posebna kategorija ali ne treba generalizovati. Ako generalizujemo : Nemaju poverenja I ne vole da im svako baš dodirne bradu. Bitno je dobro se razumeti, šta se traži I šta je izvodljivo. Bitno im je da vide u svakom trenutnku šta se radi I mi im to obezbeđujemo zbog psihološkog opuštanja.

7. 15. novembra najavili ste jednodnevnu manifestaciju „Imam bradu najlepšu u gradu“, kakav je odziv ljudi i odakle uopšte ideja da se tako nešto organizuje?

TB: Odziv ljudi je fenomenalan kao i štandova i sponzora. Ideja je stara koliko i takmičenje u bradama u Austriji, nisam siguran ali mislim da tamo to svetsko takmičenje postoji više od 100 godina.
Kult brade je trenutno najjači svuda po svetu, Savamala i Mikser house su idealna lokacija za manifestaciju tog tipa. Sjajan je I momenat , jer ima puno bradonja po gradu,ali malo ko od njih zna kako bradu da održava,neguje, kako sa njom da jede, kako da ljubi, a da ne bode i grebe itd…

8. Šta biste preporučili nekome ko želi da pušta bradu i brkove, koji su neki saveti sa samo održavanje i postoje li neki trikovi ili je bolje da se prepuste profesionalcima?

TB :Najbolje da se prepusti profesionalcima i posetiti festival 15 novembra u Mikseru.

9. Zašto ispred vaše berbernice stoji jedan jedini crveno beli stub?

TB : Berberska šipka je znak da je to pravi barbershop. Nekada je taj znak govorio da pored brijanja I šišanja na tom mestu mogu da se izvade zubi, pusti krv , pijavice…

10. Postoji li neka usluga ili nešto što je karakteristično samo za vas, nešto kao “specijalitet” kuće?

Usluga plus je Hedonizam . To je specifična a to je uz brijanje ili trimovanje ili čak I bez Ičega. Ulje, masaža lica, vruć peškir, Jack Daniels, masaža glave, vrata…

11. Kad su brade bile bolje, sad ili 60tih godina?

TB: Ne bih smeli da se kladimo, nismo bili prisutni , ali jako bi voleli da ove današnjebradu budu estetski I higijenski dobre.

 

photo: Marko Cvetković

untitled2

untitled1

untitled

“THE BARBERS”
Rokenrol, Bluz, Sving & Pin-up estetika

THEY WILL MOVE YOULeave a comment

1. Po struci ste ženski frizeri, a otvorili ste salon isključivo za muškarce u kojima je ženama zabranjen ulaz. Da li to znači da su vam žene dosadile? 😉

TB: Da, može se reći tako, ali tačnije je da su nam dosadile ženske priče, kojima su nas dame pretrpale. Postoji psihologija ogledala, ženski pol se otvara pred ogledalom i zapravo otvoreno razgovara sa sobom ali frizer to sve sluša i postaje kanta za emotivna otpatke. Muškarci samo prvi put se gledaju u ogledalo i ne otvaraju se baš tako lako. Zato smo odlučili da postanemo berberi. Nismo skroz odbacili žene, stare mušterije koje su navikle na nas, ošišamo ali ne u barbershopu.

2. Berbernica je dekorisana u retro stilu, sa ciljem povratka korenima, periodu početka i sredine prošlog veka. Kako današnji muškarci reaguju na ovakav ambijent?

TB : Oduševljeni su ambijentom kao i samom idejom, temom iciljem povratka starim vrednostima. Mnogi govore da su ovo čekali i da je Beogradu baš to falilo.

3. Postoje samo tri usluge – šišanje, brijanje i trimovanje brade. Koja od ove tri je najčešće tražena ili idu sve u paketu?

TB : Sve tri su podjendako zastupljene, možda malo trimovanje brade trenutno ima prednost.

4. O čemu sve muškarci pričaju kod frizera i koje su najčešće teme za razgovor?

TB : Sve što se priča i desi u berbernici ostaje u berbernici.

eRzPXpA0qQ_oWkzAWpipmiFUhBJc6yj_gHvSoDLJCgI,fmRXc45klKnx4Yei2vdeFQ8o6hCyzlYdJWv8VnoTTZg

photo: Marko Petrović

5. Sa kakvim sve idejama za frizuru dolaze muškarci? Da li su i oni „picajzle“ kao i žene i da li i oni mere svaku dlaku?

TB : Samo prvi put kažu šta žele, i to ispoštujemo ako je po pravilima estetike, ako nije sugerišemo i uglavnom svi private, jer lako shvate. Mi se malo namećemo sa idejom i 80% prihvati i drugačije nego kako su u startu zamislili. Velika je razlika u onome što žene žele odnosno ne žele, drugim jezikom mi govorimo jer muškarci su sa Marsa, a Žene su sa Venere. Izvinite, ali muškarci su jednostavniji za saradnju.

6. Da li su momci sa bradom zaista posebna kategorija, i koliko je izgled brade zaista važan jednom muškarcu?

TB : Može se reći da su posebna kategorija ali ne treba generalizovati. Ako generalizujemo : Nemaju poverenja I ne vole da im svako baš dodirne bradu. Bitno je dobro se razumeti, šta se traži I šta je izvodljivo. Bitno im je da vide u svakom trenutnku šta se radi I mi im to obezbeđujemo zbog psihološkog opuštanja.

7. 15. novembra najavili ste jednodnevnu manifestaciju „Imam bradu najlepšu u gradu“, kakav je odziv ljudi i odakle uopšte ideja da se tako nešto organizuje?

TB: Odziv ljudi je fenomenalan kao i štandova i sponzora. Ideja je stara koliko i takmičenje u bradama u Austriji, nisam siguran ali mislim da tamo to svetsko takmičenje postoji više od 100 godina.
Kult brade je trenutno najjači svuda po svetu, Savamala i Mikser house su idealna lokacija za manifestaciju tog tipa. Sjajan je I momenat , jer ima puno bradonja po gradu,ali malo ko od njih zna kako bradu da održava,neguje, kako sa njom da jede, kako da ljubi, a da ne bode i grebe itd…

8. Šta biste preporučili nekome ko želi da pušta bradu i brkove, koji su neki saveti sa samo održavanje i postoje li neki trikovi ili je bolje da se prepuste profesionalcima?

TB :Najbolje da se prepusti profesionalcima i posetiti festival 15 novembra u Mikseru.

9. Zašto ispred vaše berbernice stoji jedan jedini crveno beli stub?

TB : Berberska šipka je znak da je to pravi barbershop. Nekada je taj znak govorio da pored brijanja I šišanja na tom mestu mogu da se izvade zubi, pusti krv , pijavice…

10. Postoji li neka usluga ili nešto što je karakteristično samo za vas, nešto kao “specijalitet” kuće?

Usluga plus je Hedonizam . To je specifična a to je uz brijanje ili trimovanje ili čak I bez Ičega. Ulje, masaža lica, vruć peškir, Jack Daniels, masaža glave, vrata…

11. Kad su brade bile bolje, sad ili 60tih godina?

TB: Ne bih smeli da se kladimo, nismo bili prisutni , ali jako bi voleli da ove današnjebradu budu estetski I higijenski dobre.

 

photo: Marko Cvetković

untitled2

untitled1

untitled

Neki „lik“

VIEW FROM THE BALCONYLeave a comment

Uvek ima taj jedan “lik” što misliš da je neki opasan i zaguljen. Koga kad pogledaš kako je obučen i koje patike nosi, odmah misliš da znaš i kako mu duša izgleda.A onda jednom shvatiš da ni ne možeš da mu vidiš dušu, jer je ogromna i ne možeš celu da je sagledaš.

To shvatiš, pa se iznenadiš.

Uvek ima taj jedan “lik” koji je arogantan u svom ponašanju prema ljudima i pun sebe. Koga kad pogledaš pomisliš da je bolje da ga i nisi pogledao.

Jer oči su ogledalo duše, a duša ne treba da bude cinična, puna besa i nezadovoljstva.

A onda odjednom shvatiš da ni on ne sme da pogleda u svoju dušu, i  da to ne treba ni da ti bude važno. Važno je ono šta se vidi u tvojim očima.

To shvatiš, pa se iznenadiš.

Uvek ima taj neki “lik” što misli da zna sve o svemu, i kakav je ko “lik”. Što ne gleda dalje od onoga što vidi jer gleda očima, a ne dušom.

Ti su najopasniji. Ti su najtužniji. Ti su možda i najsrećniji. Jer ko ne bi voleo da vidi samo ono što želi da vidi.

To shvatiš, pa se iznenadiš.

Uvek ima taj jedan “lik” što nikad ne znaš kakav je lik.

Taj neki što misliš i da je opasan i zaguljen i što misliš da znaš ko je, a ne gledaš u njegovu dubinu i ne shvataš da ne možeš i ne treba celog da sagledaš, a osuđuješ ga.

Taj neki ciničan i arogantan, koji se stalno smeje tvojim pokušajima, a onda ga ti jednom slomiš osmehom. Pa se on iznenadi. Svaki dan.

Taj neki “lik” što ti prvo poturi nogu da padneš, pa se zatim nasmeje i pruži ti ruku da ustaneš. Taj neki čiju kad prihvatiš ruku, ustaneš i nasmeješ se i sam, i znaš da ste sad ortaci.

Najbolje je kad shvatiš da je Život taj “lik”. I ne iznenadiš se.

Nego ustaneš, pogledaš ga direktno u oči i samo se nasmeješ, jer ste ortaci

 

Klub putnika

THEY WILL MOVE YOULeave a comment

„Svet je knjiga, a oni koji ne putuju, čitaju samo jednu stranicu.“

Beogradski Klub putnika nije običan klub. On okuplja sve one koji vole da putuju i pronalazi razne način da svojim članovima ili onima koji će tek postati olakša putovanje.Klub putnika osnovan je pre deset godina, i osnivač je Lazar Pašćanović sa prijateljima. Ideja im je bila pre svega da reše problem nedostatka praktičnih informacija za ljude koji vole da sami organizuju svoja putovanja kao i da putuju sami. U početku su sve rešavali putem web sajta i foruma putnika gde su ljudi mogli da dođu do važnih i potrebnih informacija, kao i da razmenjuju pozitivna pa čak i negativna iskustva i tako pomažu jedni drugima, a zatim su pošli i korak dalje. Pored foruma koji broji više od 9500 registrovanih članova, sajta koji više nema osnovnu informativnu funkciju već je prerastao u internet magazin gde se svakodnevno objavljuju informativni i korisni tekstovi. Tu su zatim i putopisi, putnički rečnik i spisak predloga destinacija u Srbiji koje vredi videti, kao i tekstovi sa praktičnim savetima, koji su uvek dobrodošli – kako spakovati ranac, šta je važno prilikom kampovanja, kako izbeći prevare tokom putovanja, nabaviti jeftine avio karte i kartice za popuste…

Formalno članstvo u Klubu putnika ne postoji – dovoljno je registrovati se na forumu i učestvovati u diskusijama i aktivnostima kluba. Jedna od najznačajnijjih akcija kluba je projekat Putnička kuća. Otvorili su dve ovakve kuće u Istanbulu 2012. i u Granadi 2013, i u ovim kućama je od otvaranja boravilo oko 450 putnika. Cilj Putničkih kuća je da se putnici iz celog sveta međusobno upoznaju, povežu, i da uživo razmene priče i iskustva. Na taj način se gradi globalna kulture samostalnih, istraživačkih i kreativnih putovanja. Ove kuće su takođe odlična baza ako nemate ideju ili ne znate odkle biste počeli sa istraživanjem grada u kome ste ili regije. U Putničku kuću dobrodošao je svako, a smeštaj je uvek besplatan.“ Klub putnika – je atlas ljudi koji ti pokazuje ceo svet.

Karta koja vodi u sve krajeve sveta i koju morate da posedujete. Da bi bili član ovog kluba potrebna je radoznalnost, ali i hrabrost. Strah od nepoznatog zaboravite, ili zaboravite na ovu priču. Ovde nije važno putovanje kao samo putovanje. Nije važno da je odmor ili avantura, važno je da lično doživite i osetite svet i kroz njega upoznate i sebe u njemu.
Morate da vidite lično, doživite sopstvenim čulima, proživite razne situacije bilo lepe ili ružne, i da uživate u svemu tome. Jer svet možeš da spoznaš u knjigama, ali ne možeš da ga upoznaš dok ga ne pređeš sopstvenim koracima i dok ne sakupiš svoje priče.
Nakon svega, sad znaš da postoji mesto gde sva iskustva koja stekneš na svojim putovanjima imaš gde da “doneseš”, da imaš sa kim da ih podeliš, da neko jedva čeka da čuje tvoju priču i da se tako povežeš sa ljudima sa različitih delova sveta. Zato Klub i postoji.
Nedostižnih mesta nema, a granica može da bude samo u tvojoj glavi.

A ako nemate ideju gde vaše putovanje može da počne, „Atlas zabačenih ostrva“ je knjiga koja bi mogla da vam bude inspiracija.

http://www.klubputnika.org/

Situacija

TokinLeave a comment

Možda imamo reči, a možda smo ih predugo imali i nemamo ih više.

Možda su reči na izmaku snage, na izdisaju. Možda smo ih toliko koristili da ne kažemo ništa ili ono što bi neko voleo da čuje, možda smo suviše suza ugradili u prazne reči, možda smo toliko lažnih suza prosuli po njima da smo ih napokon potpuno isprali. Možda smo ih dovoljno puta izdali da su se reči ubile. Možda su ostale samo njihove ljušture da nas podsećaju šta smo imali nekad, dok smo bili pošteni.

Možda treba da izmislimo nove reči, nikad izgovorene, nevine reči, i da ih pažljivo koristimo, samo kad je baš neophodno.

Ukradeni trenuci

Lice inspiracijeLeave a comment

Sami počeci toga kako je došla na ideju da bude fotograf, vezuju se za Bijenale u Veneciji, na kom je bila još kao dete. Jedan fotograf joj je poklonio kartonski Fuji od 36 snimaka, i probudivši njenu maštu naterao je da razimišlja o tome da fotografija nije samo pritiskanje dugmeta, već da se iza nje krije ceo jedan novi svet koji treba otkriti. I tako je svako njeno naredno putovanje bilo zabeleženo na kolor filmu. Tako je spontano sve i počelo.

Prva njena fotografija je svaka fotografija. Prva macro fotografija, prva nightlife fotografija, prva street fotografija, prva modna fotografija…Svaka je jedinstvena i prva. Svaka fotografija ima svoju priču, i sve su joj jako drage, sve su njene. Ona ih zove ‘ukradeni trenuci, jer kada fotografišete nekog – kaže da se deo njegove i vaše emocije spaja.

Ne razdvaja da li je fotografija beg od stvarnosti, ili je prenesena stvarnost, i kaže da svako ima svoje viđenje. To je onaj “lepi“ momenat koji se ostavlja posmatračima da sami smisle fabulu.

Način na koji hvata momente svojim fotoaparatom čini da njene fotografije pričaju priču.
Voli da zabeleži ljude koji su došli da uživaju u momentima koje skoro niko ne vidi. Klabing je lep, kada vidite đuskanje u prvom planu, sreću, zagrljaje, poljupce, i sve lepe emocije. Takve stvari su vredne čekanja. Bitno je samo da vas ljudi ne izvale da ih “čekate“ da se zadese u određenoj situaciji.
12165620_937463776329207_94197239_o

Vrlo aktivno fotografiše „urban/night life scenu, momenti koji se njoj čine zanimljivim da ih prenese su sledeći. Voli mrak, voli da stoji u nekom ćosku i da posmatra dešavanja u klubu. Kaže zabavno je kada skontate nečiju priču, vidite da DJ-u preskače ploča, da „riba“ u trećem redu vrišti, itd…Ima tu mnogo zabavnih priča.
Prati scenu, voli da čuje razne izvođace i žanrove muzike, voli da fotka žurke u globalu, ali najviše preferira techno scenu.

Mesto na kojem voli da provodi svoje slobodno vreme, i mesto koje je inspiriše da mu se vraća je Klub ljubitelja teske industrije u Ciglani Trudbenik. Za nju to je mesto gde umetnost vlada, a vreme ne postoji. Voli da provodi svoje  vreme tamo.

Od filmova preporučuje dokumentarni film “Ashes and Snow“ od Gregory Colbert-a.

Po njoj istina se krije u crno belim fotografijama, jer na taj način kompozicija i radnja dolaze do izražaja. I black and white su joj definitivno favorit.

Motiv koji može da se prepozna na njenim fotografijama i koji je karakterističan za nju je da voli da preklapa lejere. Voli da od više fotografija napravi priču na jednoj, i misli da je to njen pečat.

Takođe, obično su u pitanju crno beli kolaži.
12119573_937463699662548_437775527_o

Na pitanje koliko fotografi kod nas imaju priliku da prođu kroz proces rada u ozbiljnim profesionalnim uslovima, kaže da je to dobro pitanje, ali na žalost i izlišno, jer  misli da je danas došlo vreme kad svaka treća osoba može sebi da priušti poluprofesionalni aparat i samim tim postane “fotograf”.

Za nešto lično njeno što bi želela da ovekoveči fotoaparatom, nema neki određeni trenutak.
Mnogo je fotografija koje tek treba da nastanu.
Njena lična želja je da ostavi svoj trag u Nacionalnoj geografiji, kao i u svetu klabinga.

12165301_937461316329453_1272186312_o

Nešto lično

VIEW FROM THE BALCONYLeave a comment

U mojoj glavi je svaki dan pretežno vedro i sunčano, sa mogućim kratkotrajnim pljuskovima u predelima racionalnog razmišljanja.

Vetar jugoistočni duva brzinom od dva metra u sekundi iz pravca uspomena.

Stanje na putevima redovno. Ne znam geografiju i ne znam da čitam mape, tako da mi je uglavnom svejedno kojim ću putem da idem. Važno je samo da ne stanem.

Neverovatno me uveseljava činjenica da oči imaju oblik polumeseca kad zažmurim.

Kad žmurim leti, onda zamišljam da mi oči imaju oblik kriške lubenice.

Kad žmurim na moru dok zalazi sunce na primer, oči mi imaju oblik ribarske barke

Kad žmurim u nekim specijalnim momentima kao što je trenutak kad se ljubim, onda mi oči imaju oblik novogodišnih lampica koje vise sa jelke.

Zato se valjda kaže da ti oči sijaju kad si zaljubljen.

Muziku osećam tek kada mi se od iste grče svi mišići. Najviše srčani.

Muzika je moja tek kad  mogu opušteno, sabranih računa i podvučene crte u životu, zadovoljana da riknem uz nju.

Špagete jedem direktno usisavanjem u usta, a ne motanjem na viljušku. To, zato što nisam odrastala na dvoru, nego na Diznijevim crtanim filmovima.

Sa šest godina sam htela da mi Džin Keli bude momak. Sa sedam da se udam za Dejvid Bouvija, a da on bude kralj goblina.

Život živim od Politikinog zabavnika, do Politikinog zabavnika.

Kad mi neko kaže da moram da ispoštujem dres kod, ja shvatim da treba da se obučem u šiframa, a onda taj neko treba da me dešifruje u šta sam se obukla.

Nekad sam mangup, a nekada dama

Tužno mi je kad se ljudi gledaju u oči, a njihove duše ćute međusobno.

Tužno mi je i kad se ljudi prave da ne vide to, ali žele da drugi vide da nije tako.

Tužno mi je kad ljudi kukaju nad svojom sudbinom, a da nikada ne bi stali i razmislili da su je sobom i svojim stavom možda i zaslužili. Tužno mi je da se ne trude dokle god imaju koga da krive.

Nekad  sam preemotivna. Nekad me dotuče  sve što može da me dotuče.

Nekad ne znam da odgovorim na pitanja o životu, ali ne znam da odgovorim ni na manje „važna“ pitanja.

Nekad ne znam ni da postavim pitanje.

U suštini svaki dan saznam nešto o sebi, a u stvari ne poznajem sebe.

Znam samo da kad me pogode sve nepravde i tuge sveta, ljudi mi često izgovore onu poznatu rečenicu Luis Kerola „ Ali draga moja, ovo nije zemlja čuda, a ti nisi Alisa“.

Nisam. I neću.

Druge neka budu Alisa, ja hoću da sam zemlja čuda.