admin

Nešto lično

U mojoj glavi je svaki dan pretežno vedro i sunčano, sa mogućim kratkotrajnim pljuskovima u predelima racionalnog razmišljanja.

Vetar jugoistočni duva brzinom od dva metra u sekundi iz pravca uspomena.

Stanje na putevima redovno. Ne znam geografiju i ne znam da čitam mape, tako da mi je uglavnom svejedno kojim ću putem da idem. Važno je samo da ne stanem.

Neverovatno me uveseljava činjenica da oči imaju oblik polumeseca kad zažmurim.

Kad žmurim leti, onda zamišljam da mi oči imaju oblik kriške lubenice.

Kad žmurim na moru dok zalazi sunce na primer, oči mi imaju oblik ribarske barke

Kad žmurim u nekim specijalnim momentima kao što je trenutak kad se ljubim, onda mi oči imaju oblik novogodišnih lampica koje vise sa jelke.

Zato se valjda kaže da ti oči sijaju kad si zaljubljen.

Muziku osećam tek kada mi se od iste grče svi mišići. Najviše srčani.

Muzika je moja tek kad  mogu opušteno, sabranih računa i podvučene crte u životu, zadovoljana da riknem uz nju.

Špagete jedem direktno usisavanjem u usta, a ne motanjem na viljušku. To, zato što nisam odrastala na dvoru, nego na Diznijevim crtanim filmovima.

Sa šest godina sam htela da mi Džin Keli bude momak. Sa sedam da se udam za Dejvid Bouvija, a da on bude kralj goblina.

Život živim od Politikinog zabavnika, do Politikinog zabavnika.

Kad mi neko kaže da moram da ispoštujem dres kod, ja shvatim da treba da se obučem u šiframa, a onda taj neko treba da me dešifruje u šta sam se obukla.

Nekad sam mangup, a nekada dama

Tužno mi je kad se ljudi gledaju u oči, a njihove duše ćute međusobno.

Tužno mi je i kad se ljudi prave da ne vide to, ali žele da drugi vide da nije tako.

Tužno mi je kad ljudi kukaju nad svojom sudbinom, a da nikada ne bi stali i razmislili da su je sobom i svojim stavom možda i zaslužili. Tužno mi je da se ne trude dokle god imaju koga da krive.

Nekad  sam preemotivna. Nekad me dotuče  sve što može da me dotuče.

Nekad ne znam da odgovorim na pitanja o životu, ali ne znam da odgovorim ni na manje „važna“ pitanja.

Nekad ne znam ni da postavim pitanje.

U suštini svaki dan saznam nešto o sebi, a u stvari ne poznajem sebe.

Znam samo da kad me pogode sve nepravde i tuge sveta, ljudi mi često izgovore onu poznatu rečenicu Luis Kerola „ Ali draga moja, ovo nije zemlja čuda, a ti nisi Alisa“.

Nisam. I neću.

Druge neka budu Alisa, ja hoću da sam zemlja čuda.

 

 

 

O sigurnom poslu

Sinoć mi je jedan lekar rekao da je zdravlje precenjeno. Rekao mi je da je jedino ljubav važna, a da je sve ostalo sviranje onome što ne sme ovde da se napiše. Svakako sam odmah pomislio da možda može i jedno i drugo, i to sam mu rekao. Objasnio mi je da sigurno može, ali da je to stvar prioriteta, i da je najveći srećnik onaj koji ne mora da bira, ali ako ti se zbog nečega crkava na licu mesta, ako osećaš da treba da u potpunosti žrtvuješ zdravlje zbog ljubavi, ne treba da čuvaš zdravlje, nego da crkneš, mirno i bez buke, intimno, da crkneš sam za sebe. Rekao mi je da je zdravlje lutrija, a ljubav jedini siguran posao. Rekao mi je da živ čovek nema ama baš nikakva druga posla osim da voli i da je mnogo bolje izdati život nego ljubav. Rekao mi je još i ovo – Neke stvari čovek može da razume tek kad umre. – Pitao sam ga da nije to malo prekasno. Rekao mi je – Nije, sve drugo bi bilo prerano.

List po list

Jednom  sam napisala da mislim da u ličnoj karti treba da mi dodaju neku fusnotu:

* Ne puštati je u knjižaru bez nadzora odrasle osobe.

Malim slovima, ali jasnim, kako se niko ne bi prevario i kako bi odmah u startu znali sa kim imaju posla, jer čim imam malo slobodnog vremena – ja, pravac knjižara.

Otkrila sam o sebi da ne volim da sedim po kafićima. Umara me beskrajno ispijanje kafa i raspričavanje do tad million puta ispričanih priča. Ne zanimaju me te velike mudrosti koje ostaju u vazduhu i kojih se vremenom ni ne sećam. Ne mogu svoje vreme da ostavim na jednom mestu, jer vreme prolazi i ja nekako osećam da moram u skladu sa tim da se krećem i svakog trenutka budem na nekom drugom mestu i otkrivam druge stvari.

Dovoljno mi je da besciljno lutam, dok u trenutku ne shvatim da ne znam ni gde sam ni kako sam se tu stvorila. Osim kad sam u knjižari.

U knjižari mogu da budem satima. Tu mi nije važno ni što vreme prolazi ni brzina kojom se to dešava. Tu imam vremena, i uvek imam vremena za to.

Tako pre nekog vremena ulazim u Deretu. Samo tamo ima da se kupi ta neka knjiga, a ja sam rešila da moram da je kupim jer od skoro imam novu drugaricu i odmah sam je videla kao tu knjigu, i ona je jednostavno morala da je ima.

Ulazim opušteno i prilično nezainteresovano, jer mi je mama jednom rekla da kad mi se nešto zaista sviđa moram da se pretvaram da nije tako jer neko to može da iskoristi i da manipuliše tom činjenicom. Tako ja ulazim u knjižaru u stilu, „Dobro veče, ja sam ovde samo da razgledam“, a sa vrata očima već panično tražim tu jednu jedinu određenu knjigu i vidim sebe kako je plaćam i izlazim napolje, i kako se NE zadržavam, jer sam rešila da vreme iskoristim na još neke stvari.

Imala sam plan, a onda počinje…

Sve je krenulo od pitanja gospođe iz knjižare: “Vi ste upoznati sa češkom književnošću?”

Čujem sebe kako ozbiljno sa ozbiljnim izrazom na licu izgovaram Da, a mislim se u sebi, pa napila sam se u Pragu jednom, kapiram da se to računa. U stvari, napila sam se dva put, ali sumnjam da je htela da se upoznajemo baš toliko. Mislim bila sam i u Kafkinom muzeju u Pragu, a on je pisac i to je direktna veza sa književnošću ali muzej je bio prilično avangardan i mračan i nije baš ostavio neki poseban utisak na mene. Osim onog da je previše truda uloženo u nešto što je prilično nerazumljivo i mistično i realno ne uspeva da ti približi ni Kafku ni njegov život i delo, nego izađeš sa utiskom da je bio prilično istripovan lik. Ali, recimo ona fontana ispred muzeja koja predstavlja dva čoveka koja uriniraju mi je bila veći hit. Ali mislim da žena baš to ne bi htela da čuje, pa sam to sve zadržala za sebe.

Zato sam samo rekla, da, a ona mi je uvalila knjigu – češku.

Kako sam uzela one dve poljske i dalje mi nije jasno.
Mislim kako od mog – “Znate ja baš pratim poljsku scenu”, što je u stvari tačnije da sam jednom bila na festivalu poljskog filma koji je bio u Domu Omladine i gledala neki presmešan film sa cirkusom, a u kom su mi usput najupečatljiviji momenat bile lepe haljine koje su glumice nosile, i još jedan film sa tematikom iz Drugog svetskog rata koji me baš pogodio, dođem do, daćete mi ove knjige – obe.

Treću knjigu sam uzela jer me je čovek na kasi prepoznao kao nekog koga bi ta tematika baš mogla da zanima. Knjiga je inače o čoveku koji se penzionisao i dane provodi kao čuvar zoološkog vrta. Jasno je kao dan da bih mogla da se zanimam za tu temu.

Četvrta je konačno bila poklon za drugaricu.

Peta je bila nešto što sam davno pročitala i volim i želela sam svoj primerak da imam na polici.

A onda kad sam konačno rešila da je dosta i stala na kasu, čula sam glas i trećeg prodavca: „Izvinite gospođice…“

  • Ok, dajte mi knjigu.
  • Molim?
  • Samo mi dajte tu knjigu pa da završimo sa tim, jer očigledno ne mogu da kažem ne.
  • Koju knjigu?
  • Pa tu koju mislite da je baš za mene i da bih trebalo da je pročitam. Hoću! Uzimam! Sve može!
  • A pa nisam hteo da vam kažem za knjigu, hteo sam da vam kažem da vam se marama vuče po podu…

Epilog:

Kupila sam šest knjiga. Slovima š e s t. Jednu knjigu sam ušla da kupim, izađem sa šest, a imala sam 5 iz matematike. Izašla sam sa šest knjiga jer naravno da je i poslednji ipak u meni prepoznao nekog ko treba da pročita sve o istoriji filma, ali iz potpuno drugačijeg ugla.

Naravno da sam rekla Da. I konačno izlazim napolje i krećem ka kući, jer sam sat i po vremena bila u knjižari i više nemam snage za druge stvari.
Dolazim na stanicu da sačekam trolu, kad na bilbordu ispred mene krupnim slovima piše:
„60. međunarodni beogradski SAJAM KNJIGA.“

 

Jesen u Varšavi

Zovem se Milutin. Imam 59 godina.

Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao.

Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo.

Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava.

Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi.

Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi.

Žena me je ostavila, glupača.

Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i decu, i mene koji sam isto bio naš.

Plata mi je redovna i pristojan sam čovek. Nikad ne ležim na klupi, nikad ne dobacujem nikome, ne pravim probleme.

Sedim sam i pijem svoje što imam, i tako od početka proleća, kroz leto, u jesen.

Danas mi je prišao jedan tip u jakni od balon svile, s psom i kesom u kojoj su bile dve limenke piva i jogurt i cigarete, i seo pored mene.

Diplomatija pokreta – Acro Shizz

photo by: ©Slavica Dolašević

Acro Yogu su otkrile sasvim slučajno i neplanirano, pre oko 3 godine. Njihov duo Acro Shizz čine Biljana (kao letač) i Danka (kao baza). Upoznale su se na treningu, i otkrile da obe volimo da se igramo. Zaigrale su se zajedno i vremenom je njihova igra prerasla u ozbiljan hobi. Onda su sebi iz zezanja dale ime – Acro Shizz i ubrzo krenule da drže radionice i da nastupaju, tako da je ispalo korisno što imaju i scensko ime, jer su tako počele da budu prepoznatljive i da se izdvajaju od ostalih.
Možda je teško da se tačno definiše ono čime se bave njih dve, ali kad bi morale Acro Shizz bi definisale kao obrnuto propocionalan proizvodu ekstremnih sportova, kojima se Danka bavila i savremenog plesa, koji Biljana donosi u ovu jednačinu. Pod obrnutu proporciju podrazumevaju sve naglavačke poteze koje rado izvode.
Partner akrobatika je izuzetno teška za izvođenje i potrebno je dosta vežbe da bi se pravilno izveli pokreti.Svaki pokret koji se izvede bez padanja, prevrtanja i gubljenja ravnoteže njih dve podrazumevaju da je pravilan. Kontinuiranim vežbanjem, svaki od ovih “pravilnih” pokreta će izgledati lepše i osećaj tokom izvođenja će biti bolji, tako da što se više -duže vežba pokreti će biti “pravilniji”. Osnovne stvari mogu dosta brzo da se osvoje i nauče, ali za naprednije treba dosta upornosti strpljenja i saradnje. Namerno izdvajaju ove aspekte njihove veštine, zato što su otkrile da je potrebno duže trenirati saradnju, odnosno međusobno poverenje pri izvođenju nekog složnog elementa, nego npr. Trbušnjk. Saradnja im je na kraju možda i najbitnija, jer ipak je u pitanju partner akrobatika.
Pozitivne strane bavljenja ovakvim vidom “sporta” su te da se Acro zasniva na poverenju, saradnji, balansu, dogovoru, kompromisu i komunikaciji. A to su užasno važne osobine koje bi svako od nas trebalo da razvija.
Tako se realno može opisati i npr. diplomatija samo što je acro ipak više sport nego politička nauka. (:
Već duže vreme uključene su u projekat Cirkusfere. Cirkusfera je organizacija koja se bavi razvojem savremenog cirkusa, i oni su ih prepoznali kao svoje cirkuzante. Pozvali su ih da nastupaju sa njima i da zajedno razvijaju savremenu cirkusku scenu, i one su se odazvale. Na festivalu dev9t koji je ove godine bio organizovan prvi put u staroj ciglani izveli su u okviru SITE SPECIFIK performansa tačku u rashladnim vitrinama. Obe u jednoj.
Site specific nastup je specifičan po tome što se dešava u zatečenim uslovima lokacije, tako su njih dve u ciglani zatekle rashladne vitrine. Nikada pre nisu bile u frižideru, tako da su rado ušle i krenule da istražuju kako se telo ponaša u isključenom frižideru i tolikom prostoru. To im se dopalo, te je iskorišćeno tokom nastupa.
470x246px_THEY-WILL-MOVE-YOU
Mogle bi da kažu i da su htele da skrenu pažnju na globalno zagrevanje, ali toliko im je sam frižider bio inspirativan da nisu ni osetile potrebu za daljim traženjem značaja.
Preporučili bi ljudima da se oprobaju u Acro Yogi, samo pažljivo. Jako je zabavno i ko jednom proba Acro rado mu se vraća.
Na njihovom FB -u ( Acro Shizz, mogu se naći informacije o budućim radionicama. Trenutno ne drže redovne „treninge“ ali često se okupljaju. Svi zainteresovani su dobrodošli.
Kažu da im je ostalo da probaju sledeće: Danka- „Nikako da probam taj skok sa padobranom, a baš me privlači.“
Biljana – „Nikako da mi izrastu ta krila pa da probam da letim i bez Danke.“

Proces

Voli me
dok čekaš u redu
u prodavnici
na semaforu
na granici
dok čekaš rezultate analize krvi
voli me
kad sam najgori
voli me kad ti se ne javljam
dok sam daleko
kad te zaboravim
kad zaboravim ko si ti
i ko sam ja
voli me nežno
sve mi oprosti
nehajno
kao da niko nije kriv
kao da nema šta da se oprosti
voli me kao da sam ti oteo sve
osim duše
voli me kao da ti je samo
duša ostala
jer sam ti samo dušu ostavio
jer je ona sve što ti je potrebno
da bi volela.

Bombondžinica Bosiljčić – “Slatki zalogaj” istorije

Bombondžije su bili zanatlije koji su proizvodili, odnosno pravili I prodavali pretežno bombone alii sve druge vrste slatkiša. Slatkiši su prodavani u radnji zvanoj “Bombondžijska radnja”, ali za vreme pijačnog dana, vašara ili sabora, bombondžija bi svoje proizvode tovario na kolica, koja su mu istovremeno bila pokretna tezga, ili bi punio korpu i svoje proizvode prodavao lično na ulici u svom mestu, ili okolnim mestima.

Pre II svetskog rata u Beogradu je postojalo 120 bombondžinica u kojima se se prodavali najrazličitiji slatkiši i one su godinama predstavljale one slatke stare srpske zanate. Posle devedestih se situacija znatno menja, i u Beogradu ostaje i danas postoji jedna jedina bombodžinica, za koju ujedno važi da je kao takva i poslednja.

U nekada elitnom trgovačkom kraju Beograda, koji je danas uveliko izgubio svoju slavu, a o kojoj svedoči tek neka oronula fasada ili starinska kuća koja svojim izgledom i dalje podseća na duh tog vremena, nalazi se Bombondžijska radnja Bosiljčić. Posao je još davno započeo deda današnjeg vlasnika, a danas treća generacija Bosiljčića neguje ljubav prema ovom poslu i održava nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno. Bombondžinica je osnovana 1937. godine, kada je u Beogradu (koji je bio manji nego sad) postojalo preko stotinu majstora za pravljenje bombona i ostalih slatkiša. Stara radnja majstora Branislava Bosiljčića prvobitno se nalazila u Ustaničkoj ulici i posle Drugog svetskog rata je nacionalizovana, ali ju je on ponovo otvorio na današnjem mestu, 1963. godine.

Modle koje se koriste za pravljenje i proizvodnju slatkiša, datiraju još iz vremena pre Prvog svetskog rata i pravljene su u Austrougarskoj. Upravo te modle koje vlasnici i dan danas koriste starije su čak i od onih koje se nalaze u Etnografskom muzeju.

Celokupni enterijer, ali i eksterijer bombondžinice je takav da će vas i samo gledanje učiniti da se vratite u to neko bezbrižno i jednostavno vreme, a ujedno vas namamiti da obavezno probate nešto od specijaliteta koje se nalazi raspoređeni svuda po policama.

Tu se i danas mogu kupiti karamele, od kojih su one mlečne specijalitet po kome su bombondžinica i sam vlasnik bili nadaleko čuveni. Tu su i promincle, za one koji ne znaju pomalo ljutkaste bombone sa ukusom nane, liciderska srca, luše i naravno nezaobilazni ratluk. Za njihov ratluk mnogi tvrde da je najbolji u gradu, a neki čak dodaju, i u svetu.

Bosiljčići su kako se priča od „Kanade do Australije“ najpoznatiji po svom ratluku. Ovaj ratluk ne poznaje granice, jer ga njihove mušterije nose gde god putuju i tako je njihov ratluk obišao svaki kutak sveta u kom ima naših ljudi. Iako je to po tradiciji i kulturi turska poslastica, uspeli su da naprave svoj, autentičan proizvod koji se prosto topi u ustima i potpuno razlikuje od originala koji je pomalo žilav i tvrd. Njihov deda je u svom asortimanu imao samo dve, a oni danas čak 15 vrsta ovog “slatkog zalogaja”, što je i bukvalni prevod naziva ovog slatkiša – rahat lokuma. Tako pored ruže i oraha zaslađenog medom, imaju i čokoladu, mentu, pistaće, suvo grožđe, kandirano voće, šljivu i rum.

Slatkiši se i dalje prave uglavnom od starih, jednostavnih sastojaka sa naglaskom na šećer, vodu i prirodne boje. Njihovi slatki i raznobojni proizvodi vole i jedu svi podjednako bez obzira na uzrast.

Plan im je da i dalje nastave da rade, i da pokažu mladima da bez obzira što pravljenje bombona i slatkiša spade u stare i retke zanate, da njemu itetako ima mesta i u budućnosti.

Najbolje je da sami posetite Bosiljčiće, i procenite da li su njihovi slatkiši samo slatkiši, ili karta za vremeplov koja vam omogućava da osetite duh, ukuse i mirise starog Beograda u ulici Gavrila Principa broj 14.

Mrak

U martu mesecu 1999, godine, iznenada je došlo do prekida programa i Slagalica koju sam do tad gledala i pokušavala da rešim krajnju asocijaciju, odjednom je nestala sa ekrana.

Počeli su da nas bombarduju. Tako mi je saopšteno. Nisam se nešto potresla tada zbog te informacije, činila mi se nerealna i daleka.

Htela sam da znam šta je bilo na kraju slagalice.

Školu je zamenilo sklonište, tj. podrum.

Razgovore je zamenilo ćutanje i slušanje vesti.

Svaka vest je odjednom postala važna. Televizor je bio neprestano upaljen.

Televizor je bio naše oči. Bez njega smo bili slepi. Ako i zažmuriš pred televizorom, imao si radio. Radio su bile naše uši.

Oslanjali smo se na sve, osim na sebe.

Bombardovanje je počelo da traje. A onda je nestala struja.

Ostali smo u mraku, slepi. I gluvi.

A onda smo progledali drugačije.

Mrak nam je možda po prvi put zaista otvorio oči. Videli smo se mi.

Ljudi. Počeli smo da shvatamo da nismo sami, da su drugi oko nas.

Počeli smo da razgovaramo. Mrak je bio svuda, ali je napolju sa ljudima bio svetliji.

Sedeli smo satima i pričali. Počeli smo da se čujemo.

Mračni meseci naših života, su imali svoju svetlu stranu. Živeli smo da umremo, i nismo se štedeli.

Onda je prestalo bombardovanje, struja je postala stalna. Svetlo se vratilo.

Ali se vratio i mrak. Neki drugi mrak.

U ovom mraku ponovo nismo mogli da se vidimo. Ovaj mrak smo mi.

Mrak, u kom ja danas ne vidim su moji prijatelji, koji su postali slova na ekranu monitora dok svaki dan sedim za njim. Mrak u kom ja danas ne vidim je ekran telefona koji me zaslepljuje, a u koji gledam svaki dan da ne budem u „mraku“.

Mrak u kom ja danas ne vidim je da su moje oči ponovo televizor, internet i slika koju drugi žele da ja vidim, a moje mišljenje naslov iz novina ili nečiji status na internetu. Mrak u kome ja danas ne vidim je da ne znam da li je napolju sunčan dan dok ne pogledam vremensku prognozu.

Mrak u kome ja danas ne vidim je zato što sam odabrala da sedim u mraku.

Jer tako je lakše. Jer tako je sigurnije. Jer u mraku i kad te neko nagazi ne znaš koga da kriviš. Pa odustaneš.

Ili su ti svi krivi.

A sve što treba da uradiš je da nađeš prekidač i da upališ svetlo.

Znači, da uradiš nešto.

 

I znate šta je bilo na kraju slagalice?

Ne znam ni ja, ali u tome i jeste poenta.

Da u životu ne saznaš sve i ne dobiješ odgovore na sva pitanja i da imaš sva rešenja. Poenta je da pustiš da te život iznenadi, a da prestaneš da si iznenađen životom.

Zato otvori oči i pogledaj oko sebe. Oko tebe su i dalje ljudi.

Živimo, uživamo

Poznajem čoveka kome se nešto desilo pa se odselio u drugu zemlju, pa mu se i tamo desilo nešto i sad je u trećoj, čeka da mu se nešto desi. Znam jednog što pazi da mu se ništa ne desi, godinama, sedi kod svoje kuće, oprezan je, ne da se. Ima jedna s lepim očima što plovi po životu kao prava mala skiperka. Ima jedan prepametan što nema pojma, stvarno skoro ništa ne zna, a i ono što bi mogao da sazna odnese mu vetar ispred nosa. Znam jednog što je dobio sve što je želeo, i jednog što nije dobio ništa. Jedna je ušla u avion, letela dvanaest sati, stigla kud je krenula, i odmah javila da je tamo sve drugačije, osim tuge. Čuo sam jednu kako recituje pesmu o davno prošloj ljubavi, i dok je recitovala, bilo je jasno da ta ljubav živi u toj pesmi, i u njenom glasu dok tu pesmu recituje. Znam jednu što pušta kosu, ima oči na struju, bahato parkira i često trese univerzum, samo da vidi šta će da se sruši. Jedan se skoro uvek smeje, ima velike lepe zube, najčešće se brzo kreće a kad stane ne možeš da ga pomeriš. Znam jednog što je od knjiga pročitao samo Hamleta i ne planira mnogo da čita ubuduće, i svakome ko ga poznaje je jasno da i ne mora, jer njegova duša čita umesto njega, i možda bi moglo da se kaže da je taj pročitao sve što je napisano, i što će biti napisano. Jedan ima sve što bi pristojan čovek smeo da poželi ali ima i najtežu bolest od svih bolesti – nikad mu nije dosta. Jedan se prevrnuo kolima, povredio ruku, pa prvo snimio glavu, jer zna da je ruka ruka, a glava glava. Znam i onoga što često ustane i šutne na koš koji se ne vidi loptom koja se ne vidi, ali se uvek vidi da je pogodio. Jedan me je grlio dok sam bio znojav, mada sam ga upozorio, a on je rekao da je to sve prirodno, a taj stvarno zna šta je prirodno, i lep je čovek, visok, i čovek koji je spojio dva sveta u sebi, na način koji ne može od njega da se nauči, nego mora da se nauči od samoga sebe. Znam i jednog što mu je sve jasno, sve što ga zanima on zna, i njemu možda malo zavidim, mada mu možda uopšte ni ne zavidim. A ima i onaj što me često pita nešto, traži od mene odgovore, pa na kraju on meni sve objasni, i stalno mu se izvinjavam što se to dešava, a on me samo voli. I jedna što je mala i laka, i gluva, to je ona što čuje samo ako legneš pored nje, zagrliš je tako da osećate jedno drugom otkucaje srca, i progovoriš, na bilo kom jeziku, to je ona mala što sluša dušom. Ima i ona lepotica što mi je juče rekla da sam dobar čovek, ista ona što mi je prekjuče rekla da sam đubre.

Zna da možemo

Radmila je lutalica koja ne staje, i uživa u tome.

Radmila više oseća nego što razmišlja i voli sve što radi jer drugačije ne ume.

Pre par godina pokrenula je Papergirl u Beogradu. Papergirl je inicijativa, sad već pokret prepoznatljiv u svetu, koji je prvobitno pokrenula Aisha Ronniger u Berlinu 2006. godine. Ona je našla divan način da umetnost iz muzeja i galerija prenese na trotoare i to putem  njenog omiljenog prevoznog sredstva – bicikla. Naime Papergirl skuplja umetničke radove, izlaže ih, a potom ih u stilu „dostavljača novina“, deli slučajnim prolaznicima. I sama fascinirana idejom Radmila je kontaktirala Aishu, i pitala je da li može u Beogradu tako nešto da radi? Ova je bila i više nego oduševljena što se njena ideja širi i prima i tako je Radmila uz pomoć svojih prijatelja, počela da dostavla umetnost građanima i građankama Beograda.

Između ostalog trenutno je angažovana u SEE ICT udruženju koje se bavi razvojem domaće Startap zajednice i pružanjem podrške startapima. Kaže da se kod nas, danas, sve više ljudi bavi tehnološkim preduzetništvom, i da je mnogo naših timova napravilo ozbiljne proizvode od globalnog značaja i to uglavnom mladi ljudi.

Što nije iznenađujuće, jer sve što je potrebno jesu: ideja, sjajan tim i ambicija. I naravno, morate verovati dovoljno u sebe i svoje mogućnosti da biste postigli uspeh, Nije lako i nije sigurno da ćete uspeti, ali bolje je i korisnije od kuknjave i čekanja da se situacija u zemlji promeni, a neće.

Ima ideju za sopstveni Startap, ali jos uvek se priprema za taj korak, za sada skuplja vrednosti koje programi na kojima radi pružaju.

12009574_10207526252255977_13452555697881383_n

Dalje, Radmila je takođe neko ko je ove godine  i projekat „Wallpeople“ predstavio Beograđanima.Wallpeople je još jedna lepa inicijativa koju je lutajući pronašla na netu. U pitanju su momci iz Barselone koji svoje zidove daju građanima u službu izražavanja i kreativne interakcije. Na isti način kao i projakat Papergirl, preselilo se i projekat „Zid“ u Beograd. Izabrana je slučajna lokacija, i zid je mogao da počne da priča svoju priču.

U slobodno vreme putuje. Najčešće se kako kaže pentra po planinama. Minimum jednom sedmično mora se popeti negde visoko, ako to nije brdo ili planina onda krov. Mora se popeti, ćutati neko vreme i gledati panoramu, a onda u sebe. Ljudi joj često dosade, a pogledi teško.

Mladima bi poručila da ne troše energiju na pogrešne stvari i usmere je na svoje potencijale, da se kreću, putuju i veruju. Misli da im ideje ne manjkaju, ali motivacija da.

Kaže i da za sve što radi nije mnogo razmišljala o podršcii tome da li je neko podržava. Važna je ali je ne tražim. Ima je od najbližih, i to je dovoljno.

Inspirišu je razne stvari, osmeh na licima prolaznika najviše. Ali i štipaljke na komšijskoj terasi.

Nema plan, ne voli ih. I kada ih je imala nikada nije išlo po njima. Tako da, presudan joj je osećaj.

Svako ko želi može je kontaktirati, pridružiti se vožnji, poslati poštu, presresti na ulici… sve ideje su dobrodošle i otvorena je po tom pitanju.

Takođe misli da ako nešto dovoljno dugo želiš i istrajan si u tome, desiće se. Mi mislimo da joj i te kako ide.

IMG_4908 (1)