admin

“THE BARBERS” Rokenrol, Bluz, Sving & Pin-up estetika

1. Po struci ste ženski frizeri, a otvorili ste salon isključivo za muškarce u kojima je ženama zabranjen ulaz. Da li to znači da su vam žene dosadile? 😉

TB: Da, može se reći tako, ali tačnije je da su nam dosadile ženske priče, kojima su nas dame pretrpale. Postoji psihologija ogledala, ženski pol se otvara pred ogledalom i zapravo otvoreno razgovara sa sobom ali frizer to sve sluša i postaje kanta za emotivna otpatke. Muškarci samo prvi put se gledaju u ogledalo i ne otvaraju se baš tako lako. Zato smo odlučili da postanemo berberi. Nismo skroz odbacili žene, stare mušterije koje su navikle na nas, ošišamo ali ne u barbershopu.

2. Berbernica je dekorisana u retro stilu, sa ciljem povratka korenima, periodu početka i sredine prošlog veka. Kako današnji muškarci reaguju na ovakav ambijent?

TB : Oduševljeni su ambijentom kao i samom idejom, temom iciljem povratka starim vrednostima. Mnogi govore da su ovo čekali i da je Beogradu baš to falilo.

3. Postoje samo tri usluge – šišanje, brijanje i trimovanje brade. Koja od ove tri je najčešće tražena ili idu sve u paketu?

TB : Sve tri su podjendako zastupljene, možda malo trimovanje brade trenutno ima prednost.

4. O čemu sve muškarci pričaju kod frizera i koje su najčešće teme za razgovor?

TB : Sve što se priča i desi u berbernici ostaje u berbernici.

eRzPXpA0qQ_oWkzAWpipmiFUhBJc6yj_gHvSoDLJCgI,fmRXc45klKnx4Yei2vdeFQ8o6hCyzlYdJWv8VnoTTZg

photo: Marko Petrović

5. Sa kakvim sve idejama za frizuru dolaze muškarci? Da li su i oni „picajzle“ kao i žene i da li i oni mere svaku dlaku?

TB : Samo prvi put kažu šta žele, i to ispoštujemo ako je po pravilima estetike, ako nije sugerišemo i uglavnom svi private, jer lako shvate. Mi se malo namećemo sa idejom i 80% prihvati i drugačije nego kako su u startu zamislili. Velika je razlika u onome što žene žele odnosno ne žele, drugim jezikom mi govorimo jer muškarci su sa Marsa, a Žene su sa Venere. Izvinite, ali muškarci su jednostavniji za saradnju.

6. Da li su momci sa bradom zaista posebna kategorija, i koliko je izgled brade zaista važan jednom muškarcu?

TB : Može se reći da su posebna kategorija ali ne treba generalizovati. Ako generalizujemo : Nemaju poverenja I ne vole da im svako baš dodirne bradu. Bitno je dobro se razumeti, šta se traži I šta je izvodljivo. Bitno im je da vide u svakom trenutnku šta se radi I mi im to obezbeđujemo zbog psihološkog opuštanja.

7. 15. novembra najavili ste jednodnevnu manifestaciju „Imam bradu najlepšu u gradu“, kakav je odziv ljudi i odakle uopšte ideja da se tako nešto organizuje?

TB: Odziv ljudi je fenomenalan kao i štandova i sponzora. Ideja je stara koliko i takmičenje u bradama u Austriji, nisam siguran ali mislim da tamo to svetsko takmičenje postoji više od 100 godina.
Kult brade je trenutno najjači svuda po svetu, Savamala i Mikser house su idealna lokacija za manifestaciju tog tipa. Sjajan je I momenat , jer ima puno bradonja po gradu,ali malo ko od njih zna kako bradu da održava,neguje, kako sa njom da jede, kako da ljubi, a da ne bode i grebe itd…

8. Šta biste preporučili nekome ko želi da pušta bradu i brkove, koji su neki saveti sa samo održavanje i postoje li neki trikovi ili je bolje da se prepuste profesionalcima?

TB :Najbolje da se prepusti profesionalcima i posetiti festival 15 novembra u Mikseru.

9. Zašto ispred vaše berbernice stoji jedan jedini crveno beli stub?

TB : Berberska šipka je znak da je to pravi barbershop. Nekada je taj znak govorio da pored brijanja I šišanja na tom mestu mogu da se izvade zubi, pusti krv , pijavice…

10. Postoji li neka usluga ili nešto što je karakteristično samo za vas, nešto kao “specijalitet” kuće?

Usluga plus je Hedonizam . To je specifična a to je uz brijanje ili trimovanje ili čak I bez Ičega. Ulje, masaža lica, vruć peškir, Jack Daniels, masaža glave, vrata…

11. Kad su brade bile bolje, sad ili 60tih godina?

TB: Ne bih smeli da se kladimo, nismo bili prisutni , ali jako bi voleli da ove današnjebradu budu estetski I higijenski dobre.

 

photo: Marko Cvetković

untitled2

untitled1

untitled

Neki „lik“

Uvek ima taj jedan “lik” što misliš da je neki opasan i zaguljen. Koga kad pogledaš kako je obučen i koje patike nosi, odmah misliš da znaš i kako mu duša izgleda.A onda jednom shvatiš da ni ne možeš da mu vidiš dušu, jer je ogromna i ne možeš celu da je sagledaš.

To shvatiš, pa se iznenadiš.

Uvek ima taj jedan “lik” koji je arogantan u svom ponašanju prema ljudima i pun sebe. Koga kad pogledaš pomisliš da je bolje da ga i nisi pogledao.

Jer oči su ogledalo duše, a duša ne treba da bude cinična, puna besa i nezadovoljstva.

A onda odjednom shvatiš da ni on ne sme da pogleda u svoju dušu, i  da to ne treba ni da ti bude važno. Važno je ono šta se vidi u tvojim očima.

To shvatiš, pa se iznenadiš.

Uvek ima taj neki “lik” što misli da zna sve o svemu, i kakav je ko “lik”. Što ne gleda dalje od onoga što vidi jer gleda očima, a ne dušom.

Ti su najopasniji. Ti su najtužniji. Ti su možda i najsrećniji. Jer ko ne bi voleo da vidi samo ono što želi da vidi.

To shvatiš, pa se iznenadiš.

Uvek ima taj jedan “lik” što nikad ne znaš kakav je lik.

Taj neki što misliš i da je opasan i zaguljen i što misliš da znaš ko je, a ne gledaš u njegovu dubinu i ne shvataš da ne možeš i ne treba celog da sagledaš, a osuđuješ ga.

Taj neki ciničan i arogantan, koji se stalno smeje tvojim pokušajima, a onda ga ti jednom slomiš osmehom. Pa se on iznenadi. Svaki dan.

Taj neki “lik” što ti prvo poturi nogu da padneš, pa se zatim nasmeje i pruži ti ruku da ustaneš. Taj neki čiju kad prihvatiš ruku, ustaneš i nasmeješ se i sam, i znaš da ste sad ortaci.

Najbolje je kad shvatiš da je Život taj “lik”. I ne iznenadiš se.

Nego ustaneš, pogledaš ga direktno u oči i samo se nasmeješ, jer ste ortaci

 

Klub putnika

„Svet je knjiga, a oni koji ne putuju, čitaju samo jednu stranicu.“

Beogradski Klub putnika nije običan klub. On okuplja sve one koji vole da putuju i pronalazi razne način da svojim članovima ili onima koji će tek postati olakša putovanje.Klub putnika osnovan je pre deset godina, i osnivač je Lazar Pašćanović sa prijateljima. Ideja im je bila pre svega da reše problem nedostatka praktičnih informacija za ljude koji vole da sami organizuju svoja putovanja kao i da putuju sami. U početku su sve rešavali putem web sajta i foruma putnika gde su ljudi mogli da dođu do važnih i potrebnih informacija, kao i da razmenjuju pozitivna pa čak i negativna iskustva i tako pomažu jedni drugima, a zatim su pošli i korak dalje. Pored foruma koji broji više od 9500 registrovanih članova, sajta koji više nema osnovnu informativnu funkciju već je prerastao u internet magazin gde se svakodnevno objavljuju informativni i korisni tekstovi. Tu su zatim i putopisi, putnički rečnik i spisak predloga destinacija u Srbiji koje vredi videti, kao i tekstovi sa praktičnim savetima, koji su uvek dobrodošli – kako spakovati ranac, šta je važno prilikom kampovanja, kako izbeći prevare tokom putovanja, nabaviti jeftine avio karte i kartice za popuste…

Formalno članstvo u Klubu putnika ne postoji – dovoljno je registrovati se na forumu i učestvovati u diskusijama i aktivnostima kluba. Jedna od najznačajnijjih akcija kluba je projekat Putnička kuća. Otvorili su dve ovakve kuće u Istanbulu 2012. i u Granadi 2013, i u ovim kućama je od otvaranja boravilo oko 450 putnika. Cilj Putničkih kuća je da se putnici iz celog sveta međusobno upoznaju, povežu, i da uživo razmene priče i iskustva. Na taj način se gradi globalna kulture samostalnih, istraživačkih i kreativnih putovanja. Ove kuće su takođe odlična baza ako nemate ideju ili ne znate odkle biste počeli sa istraživanjem grada u kome ste ili regije. U Putničku kuću dobrodošao je svako, a smeštaj je uvek besplatan.“ Klub putnika – je atlas ljudi koji ti pokazuje ceo svet.

Karta koja vodi u sve krajeve sveta i koju morate da posedujete. Da bi bili član ovog kluba potrebna je radoznalnost, ali i hrabrost. Strah od nepoznatog zaboravite, ili zaboravite na ovu priču. Ovde nije važno putovanje kao samo putovanje. Nije važno da je odmor ili avantura, važno je da lično doživite i osetite svet i kroz njega upoznate i sebe u njemu.
Morate da vidite lično, doživite sopstvenim čulima, proživite razne situacije bilo lepe ili ružne, i da uživate u svemu tome. Jer svet možeš da spoznaš u knjigama, ali ne možeš da ga upoznaš dok ga ne pređeš sopstvenim koracima i dok ne sakupiš svoje priče.
Nakon svega, sad znaš da postoji mesto gde sva iskustva koja stekneš na svojim putovanjima imaš gde da “doneseš”, da imaš sa kim da ih podeliš, da neko jedva čeka da čuje tvoju priču i da se tako povežeš sa ljudima sa različitih delova sveta. Zato Klub i postoji.
Nedostižnih mesta nema, a granica može da bude samo u tvojoj glavi.

A ako nemate ideju gde vaše putovanje može da počne, „Atlas zabačenih ostrva“ je knjiga koja bi mogla da vam bude inspiracija.

http://www.klubputnika.org/

Situacija

Možda imamo reči, a možda smo ih predugo imali i nemamo ih više.

Možda su reči na izmaku snage, na izdisaju. Možda smo ih toliko koristili da ne kažemo ništa ili ono što bi neko voleo da čuje, možda smo suviše suza ugradili u prazne reči, možda smo toliko lažnih suza prosuli po njima da smo ih napokon potpuno isprali. Možda smo ih dovoljno puta izdali da su se reči ubile. Možda su ostale samo njihove ljušture da nas podsećaju šta smo imali nekad, dok smo bili pošteni.

Možda treba da izmislimo nove reči, nikad izgovorene, nevine reči, i da ih pažljivo koristimo, samo kad je baš neophodno.

Ukradeni trenuci

Sami počeci toga kako je došla na ideju da bude fotograf, vezuju se za Bijenale u Veneciji, na kom je bila još kao dete. Jedan fotograf joj je poklonio kartonski Fuji od 36 snimaka, i probudivši njenu maštu naterao je da razimišlja o tome da fotografija nije samo pritiskanje dugmeta, već da se iza nje krije ceo jedan novi svet koji treba otkriti. I tako je svako njeno naredno putovanje bilo zabeleženo na kolor filmu. Tako je spontano sve i počelo.

Prva njena fotografija je svaka fotografija. Prva macro fotografija, prva nightlife fotografija, prva street fotografija, prva modna fotografija…Svaka je jedinstvena i prva. Svaka fotografija ima svoju priču, i sve su joj jako drage, sve su njene. Ona ih zove ‘ukradeni trenuci, jer kada fotografišete nekog – kaže da se deo njegove i vaše emocije spaja.

Ne razdvaja da li je fotografija beg od stvarnosti, ili je prenesena stvarnost, i kaže da svako ima svoje viđenje. To je onaj “lepi“ momenat koji se ostavlja posmatračima da sami smisle fabulu.

Način na koji hvata momente svojim fotoaparatom čini da njene fotografije pričaju priču.
Voli da zabeleži ljude koji su došli da uživaju u momentima koje skoro niko ne vidi. Klabing je lep, kada vidite đuskanje u prvom planu, sreću, zagrljaje, poljupce, i sve lepe emocije. Takve stvari su vredne čekanja. Bitno je samo da vas ljudi ne izvale da ih “čekate“ da se zadese u određenoj situaciji.
12165620_937463776329207_94197239_o

Vrlo aktivno fotografiše „urban/night life scenu, momenti koji se njoj čine zanimljivim da ih prenese su sledeći. Voli mrak, voli da stoji u nekom ćosku i da posmatra dešavanja u klubu. Kaže zabavno je kada skontate nečiju priču, vidite da DJ-u preskače ploča, da „riba“ u trećem redu vrišti, itd…Ima tu mnogo zabavnih priča.
Prati scenu, voli da čuje razne izvođace i žanrove muzike, voli da fotka žurke u globalu, ali najviše preferira techno scenu.

Mesto na kojem voli da provodi svoje slobodno vreme, i mesto koje je inspiriše da mu se vraća je Klub ljubitelja teske industrije u Ciglani Trudbenik. Za nju to je mesto gde umetnost vlada, a vreme ne postoji. Voli da provodi svoje  vreme tamo.

Od filmova preporučuje dokumentarni film “Ashes and Snow“ od Gregory Colbert-a.

Po njoj istina se krije u crno belim fotografijama, jer na taj način kompozicija i radnja dolaze do izražaja. I black and white su joj definitivno favorit.

Motiv koji može da se prepozna na njenim fotografijama i koji je karakterističan za nju je da voli da preklapa lejere. Voli da od više fotografija napravi priču na jednoj, i misli da je to njen pečat.

Takođe, obično su u pitanju crno beli kolaži.
12119573_937463699662548_437775527_o

Na pitanje koliko fotografi kod nas imaju priliku da prođu kroz proces rada u ozbiljnim profesionalnim uslovima, kaže da je to dobro pitanje, ali na žalost i izlišno, jer  misli da je danas došlo vreme kad svaka treća osoba može sebi da priušti poluprofesionalni aparat i samim tim postane “fotograf”.

Za nešto lično njeno što bi želela da ovekoveči fotoaparatom, nema neki određeni trenutak.
Mnogo je fotografija koje tek treba da nastanu.
Njena lična želja je da ostavi svoj trag u Nacionalnoj geografiji, kao i u svetu klabinga.

12165301_937461316329453_1272186312_o

Nešto lično

U mojoj glavi je svaki dan pretežno vedro i sunčano, sa mogućim kratkotrajnim pljuskovima u predelima racionalnog razmišljanja.

Vetar jugoistočni duva brzinom od dva metra u sekundi iz pravca uspomena.

Stanje na putevima redovno. Ne znam geografiju i ne znam da čitam mape, tako da mi je uglavnom svejedno kojim ću putem da idem. Važno je samo da ne stanem.

Neverovatno me uveseljava činjenica da oči imaju oblik polumeseca kad zažmurim.

Kad žmurim leti, onda zamišljam da mi oči imaju oblik kriške lubenice.

Kad žmurim na moru dok zalazi sunce na primer, oči mi imaju oblik ribarske barke

Kad žmurim u nekim specijalnim momentima kao što je trenutak kad se ljubim, onda mi oči imaju oblik novogodišnih lampica koje vise sa jelke.

Zato se valjda kaže da ti oči sijaju kad si zaljubljen.

Muziku osećam tek kada mi se od iste grče svi mišići. Najviše srčani.

Muzika je moja tek kad  mogu opušteno, sabranih računa i podvučene crte u životu, zadovoljana da riknem uz nju.

Špagete jedem direktno usisavanjem u usta, a ne motanjem na viljušku. To, zato što nisam odrastala na dvoru, nego na Diznijevim crtanim filmovima.

Sa šest godina sam htela da mi Džin Keli bude momak. Sa sedam da se udam za Dejvid Bouvija, a da on bude kralj goblina.

Život živim od Politikinog zabavnika, do Politikinog zabavnika.

Kad mi neko kaže da moram da ispoštujem dres kod, ja shvatim da treba da se obučem u šiframa, a onda taj neko treba da me dešifruje u šta sam se obukla.

Nekad sam mangup, a nekada dama

Tužno mi je kad se ljudi gledaju u oči, a njihove duše ćute međusobno.

Tužno mi je i kad se ljudi prave da ne vide to, ali žele da drugi vide da nije tako.

Tužno mi je kad ljudi kukaju nad svojom sudbinom, a da nikada ne bi stali i razmislili da su je sobom i svojim stavom možda i zaslužili. Tužno mi je da se ne trude dokle god imaju koga da krive.

Nekad  sam preemotivna. Nekad me dotuče  sve što može da me dotuče.

Nekad ne znam da odgovorim na pitanja o životu, ali ne znam da odgovorim ni na manje „važna“ pitanja.

Nekad ne znam ni da postavim pitanje.

U suštini svaki dan saznam nešto o sebi, a u stvari ne poznajem sebe.

Znam samo da kad me pogode sve nepravde i tuge sveta, ljudi mi često izgovore onu poznatu rečenicu Luis Kerola „ Ali draga moja, ovo nije zemlja čuda, a ti nisi Alisa“.

Nisam. I neću.

Druge neka budu Alisa, ja hoću da sam zemlja čuda.

 

 

 

O sigurnom poslu

Sinoć mi je jedan lekar rekao da je zdravlje precenjeno. Rekao mi je da je jedino ljubav važna, a da je sve ostalo sviranje onome što ne sme ovde da se napiše. Svakako sam odmah pomislio da možda može i jedno i drugo, i to sam mu rekao. Objasnio mi je da sigurno može, ali da je to stvar prioriteta, i da je najveći srećnik onaj koji ne mora da bira, ali ako ti se zbog nečega crkava na licu mesta, ako osećaš da treba da u potpunosti žrtvuješ zdravlje zbog ljubavi, ne treba da čuvaš zdravlje, nego da crkneš, mirno i bez buke, intimno, da crkneš sam za sebe. Rekao mi je da je zdravlje lutrija, a ljubav jedini siguran posao. Rekao mi je da živ čovek nema ama baš nikakva druga posla osim da voli i da je mnogo bolje izdati život nego ljubav. Rekao mi je još i ovo – Neke stvari čovek može da razume tek kad umre. – Pitao sam ga da nije to malo prekasno. Rekao mi je – Nije, sve drugo bi bilo prerano.

List po list

Jednom  sam napisala da mislim da u ličnoj karti treba da mi dodaju neku fusnotu:

* Ne puštati je u knjižaru bez nadzora odrasle osobe.

Malim slovima, ali jasnim, kako se niko ne bi prevario i kako bi odmah u startu znali sa kim imaju posla, jer čim imam malo slobodnog vremena – ja, pravac knjižara.

Otkrila sam o sebi da ne volim da sedim po kafićima. Umara me beskrajno ispijanje kafa i raspričavanje do tad million puta ispričanih priča. Ne zanimaju me te velike mudrosti koje ostaju u vazduhu i kojih se vremenom ni ne sećam. Ne mogu svoje vreme da ostavim na jednom mestu, jer vreme prolazi i ja nekako osećam da moram u skladu sa tim da se krećem i svakog trenutka budem na nekom drugom mestu i otkrivam druge stvari.

Dovoljno mi je da besciljno lutam, dok u trenutku ne shvatim da ne znam ni gde sam ni kako sam se tu stvorila. Osim kad sam u knjižari.

U knjižari mogu da budem satima. Tu mi nije važno ni što vreme prolazi ni brzina kojom se to dešava. Tu imam vremena, i uvek imam vremena za to.

Tako pre nekog vremena ulazim u Deretu. Samo tamo ima da se kupi ta neka knjiga, a ja sam rešila da moram da je kupim jer od skoro imam novu drugaricu i odmah sam je videla kao tu knjigu, i ona je jednostavno morala da je ima.

Ulazim opušteno i prilično nezainteresovano, jer mi je mama jednom rekla da kad mi se nešto zaista sviđa moram da se pretvaram da nije tako jer neko to može da iskoristi i da manipuliše tom činjenicom. Tako ja ulazim u knjižaru u stilu, „Dobro veče, ja sam ovde samo da razgledam“, a sa vrata očima već panično tražim tu jednu jedinu određenu knjigu i vidim sebe kako je plaćam i izlazim napolje, i kako se NE zadržavam, jer sam rešila da vreme iskoristim na još neke stvari.

Imala sam plan, a onda počinje…

Sve je krenulo od pitanja gospođe iz knjižare: “Vi ste upoznati sa češkom književnošću?”

Čujem sebe kako ozbiljno sa ozbiljnim izrazom na licu izgovaram Da, a mislim se u sebi, pa napila sam se u Pragu jednom, kapiram da se to računa. U stvari, napila sam se dva put, ali sumnjam da je htela da se upoznajemo baš toliko. Mislim bila sam i u Kafkinom muzeju u Pragu, a on je pisac i to je direktna veza sa književnošću ali muzej je bio prilično avangardan i mračan i nije baš ostavio neki poseban utisak na mene. Osim onog da je previše truda uloženo u nešto što je prilično nerazumljivo i mistično i realno ne uspeva da ti približi ni Kafku ni njegov život i delo, nego izađeš sa utiskom da je bio prilično istripovan lik. Ali, recimo ona fontana ispred muzeja koja predstavlja dva čoveka koja uriniraju mi je bila veći hit. Ali mislim da žena baš to ne bi htela da čuje, pa sam to sve zadržala za sebe.

Zato sam samo rekla, da, a ona mi je uvalila knjigu – češku.

Kako sam uzela one dve poljske i dalje mi nije jasno.
Mislim kako od mog – “Znate ja baš pratim poljsku scenu”, što je u stvari tačnije da sam jednom bila na festivalu poljskog filma koji je bio u Domu Omladine i gledala neki presmešan film sa cirkusom, a u kom su mi usput najupečatljiviji momenat bile lepe haljine koje su glumice nosile, i još jedan film sa tematikom iz Drugog svetskog rata koji me baš pogodio, dođem do, daćete mi ove knjige – obe.

Treću knjigu sam uzela jer me je čovek na kasi prepoznao kao nekog koga bi ta tematika baš mogla da zanima. Knjiga je inače o čoveku koji se penzionisao i dane provodi kao čuvar zoološkog vrta. Jasno je kao dan da bih mogla da se zanimam za tu temu.

Četvrta je konačno bila poklon za drugaricu.

Peta je bila nešto što sam davno pročitala i volim i želela sam svoj primerak da imam na polici.

A onda kad sam konačno rešila da je dosta i stala na kasu, čula sam glas i trećeg prodavca: „Izvinite gospođice…“

  • Ok, dajte mi knjigu.
  • Molim?
  • Samo mi dajte tu knjigu pa da završimo sa tim, jer očigledno ne mogu da kažem ne.
  • Koju knjigu?
  • Pa tu koju mislite da je baš za mene i da bih trebalo da je pročitam. Hoću! Uzimam! Sve može!
  • A pa nisam hteo da vam kažem za knjigu, hteo sam da vam kažem da vam se marama vuče po podu…

Epilog:

Kupila sam šest knjiga. Slovima š e s t. Jednu knjigu sam ušla da kupim, izađem sa šest, a imala sam 5 iz matematike. Izašla sam sa šest knjiga jer naravno da je i poslednji ipak u meni prepoznao nekog ko treba da pročita sve o istoriji filma, ali iz potpuno drugačijeg ugla.

Naravno da sam rekla Da. I konačno izlazim napolje i krećem ka kući, jer sam sat i po vremena bila u knjižari i više nemam snage za druge stvari.
Dolazim na stanicu da sačekam trolu, kad na bilbordu ispred mene krupnim slovima piše:
„60. međunarodni beogradski SAJAM KNJIGA.“

 

Jesen u Varšavi

Zovem se Milutin. Imam 59 godina.

Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao.

Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo.

Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava.

Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi.

Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi.

Žena me je ostavila, glupača.

Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i decu, i mene koji sam isto bio naš.

Plata mi je redovna i pristojan sam čovek. Nikad ne ležim na klupi, nikad ne dobacujem nikome, ne pravim probleme.

Sedim sam i pijem svoje što imam, i tako od početka proleća, kroz leto, u jesen.

Danas mi je prišao jedan tip u jakni od balon svile, s psom i kesom u kojoj su bile dve limenke piva i jogurt i cigarete, i seo pored mene.

Diplomatija pokreta – Acro Shizz

photo by: ©Slavica Dolašević

Acro Yogu su otkrile sasvim slučajno i neplanirano, pre oko 3 godine. Njihov duo Acro Shizz čine Biljana (kao letač) i Danka (kao baza). Upoznale su se na treningu, i otkrile da obe volimo da se igramo. Zaigrale su se zajedno i vremenom je njihova igra prerasla u ozbiljan hobi. Onda su sebi iz zezanja dale ime – Acro Shizz i ubrzo krenule da drže radionice i da nastupaju, tako da je ispalo korisno što imaju i scensko ime, jer su tako počele da budu prepoznatljive i da se izdvajaju od ostalih.
Možda je teško da se tačno definiše ono čime se bave njih dve, ali kad bi morale Acro Shizz bi definisale kao obrnuto propocionalan proizvodu ekstremnih sportova, kojima se Danka bavila i savremenog plesa, koji Biljana donosi u ovu jednačinu. Pod obrnutu proporciju podrazumevaju sve naglavačke poteze koje rado izvode.
Partner akrobatika je izuzetno teška za izvođenje i potrebno je dosta vežbe da bi se pravilno izveli pokreti.Svaki pokret koji se izvede bez padanja, prevrtanja i gubljenja ravnoteže njih dve podrazumevaju da je pravilan. Kontinuiranim vežbanjem, svaki od ovih “pravilnih” pokreta će izgledati lepše i osećaj tokom izvođenja će biti bolji, tako da što se više -duže vežba pokreti će biti “pravilniji”. Osnovne stvari mogu dosta brzo da se osvoje i nauče, ali za naprednije treba dosta upornosti strpljenja i saradnje. Namerno izdvajaju ove aspekte njihove veštine, zato što su otkrile da je potrebno duže trenirati saradnju, odnosno međusobno poverenje pri izvođenju nekog složnog elementa, nego npr. Trbušnjk. Saradnja im je na kraju možda i najbitnija, jer ipak je u pitanju partner akrobatika.
Pozitivne strane bavljenja ovakvim vidom “sporta” su te da se Acro zasniva na poverenju, saradnji, balansu, dogovoru, kompromisu i komunikaciji. A to su užasno važne osobine koje bi svako od nas trebalo da razvija.
Tako se realno može opisati i npr. diplomatija samo što je acro ipak više sport nego politička nauka. (:
Već duže vreme uključene su u projekat Cirkusfere. Cirkusfera je organizacija koja se bavi razvojem savremenog cirkusa, i oni su ih prepoznali kao svoje cirkuzante. Pozvali su ih da nastupaju sa njima i da zajedno razvijaju savremenu cirkusku scenu, i one su se odazvale. Na festivalu dev9t koji je ove godine bio organizovan prvi put u staroj ciglani izveli su u okviru SITE SPECIFIK performansa tačku u rashladnim vitrinama. Obe u jednoj.
Site specific nastup je specifičan po tome što se dešava u zatečenim uslovima lokacije, tako su njih dve u ciglani zatekle rashladne vitrine. Nikada pre nisu bile u frižideru, tako da su rado ušle i krenule da istražuju kako se telo ponaša u isključenom frižideru i tolikom prostoru. To im se dopalo, te je iskorišćeno tokom nastupa.
470x246px_THEY-WILL-MOVE-YOU
Mogle bi da kažu i da su htele da skrenu pažnju na globalno zagrevanje, ali toliko im je sam frižider bio inspirativan da nisu ni osetile potrebu za daljim traženjem značaja.
Preporučili bi ljudima da se oprobaju u Acro Yogi, samo pažljivo. Jako je zabavno i ko jednom proba Acro rado mu se vraća.
Na njihovom FB -u ( Acro Shizz, mogu se naći informacije o budućim radionicama. Trenutno ne drže redovne „treninge“ ali često se okupljaju. Svi zainteresovani su dobrodošli.
Kažu da im je ostalo da probaju sledeće: Danka- „Nikako da probam taj skok sa padobranom, a baš me privlači.“
Biljana – „Nikako da mi izrastu ta krila pa da probam da letim i bez Danke.“