admin

Ponedeljak

Krenuo sam kolima i stao na semaforu. Muziku sam slušao glasno, a u tom trenutku to je bila jedna pesma američkog benda koji je posvećen električnim gitarama. Pored mene je stao motor, a na njemu su bili njih dvoje. Čuli muziku iz mojih kola i prvo je ona počela da igra, a onda i on. Igrali su trupovima i rukama, i glavama. Kad je došlo do refrena, okrenuli su se ka meni, i otpevali ga rukama, jer su na glavama pa i preko usta imali kacige. Otpevao sam ga i ja, gledajući u njihove kacige.

Pet semafora dalje opet sam stao. Čekao sam pa sam na kraju dobio zeleno. Krenuo sam a u koloni iz suprotnog smera, u koloni onih koji su čekali da skrenu levo, bio je džip zlatne boje. U njemu sam prepoznao čoveka koji mi je pre skoro tačno pet godina rekao da će jednom imati džip zlatne boje. Tada mi je rekao i ovo – Za mene, od automobila postoji samo džip, a od boja samo zlatna.

Stigao sam na posao i tamo se odlično proveo. Radio sam mnoge stvari koje inače ne radim, pa onda i neke koje nisam očekivao da ću se setiti da uopšte treba da uradim a posle posla sam otišao u park s psom i sreo dva simpatična čoveka, pripadnika finog sveta. Setili smo se kako smo se videli i nekad ranije i šta smo radili tada, a to su bili odlični događaji, naročito jedan od njih.

Kod kuće sam primetio da je frižider baš danas odlučio da se dovede u red. Isekao sam nokte. Dao sam psu da jede ono što najviše voli, a kao ne bi smeo. Oprao sam kadu i pod u kupatilu. Popravio sam stolicu u radnoj sobi.

Neko je znao da mi je danas rođendan, i isporučio mi je sve što je od poklona bilo slobodno.

00:00

Stvorila se, progovorilla i nestala. Ovo je rekla.

ako te zamolim
da pripaziš na sebe
da li ćeš umeti?
samo sam zbog toga došla
da te pitam
da li ćeš moći?
idem sada
odgovori mi kad budeš mogao
molim te
ja ću te čuti
ako te zanima ko sam ja
ja sam kapljica na vetru
ja sam cvet
ja sam ceo svet
a ako te zanima ko si ti
reći ću ti
ti si kao i ja
kapljica na vetru
i cvet
i ceo svet.

Otvorena vrata

„ Ljudi su kao prostorija na kojima su vrata koja se otvaraju ka spolja. Da bi došao do njih, moraš da ustukneš jedan korak unazad da bi se otvorili prema tebi. Ako navališ na njih, lupićeš glavom i zatvorićeš ih. Nekad i zauvek.“

Ovo mi je rekao noćni čuvar u pola 3 ujutru.

Čuvar koji je uz slabu svetlost štandova na Beer Fest-u koja je prodirala kroz kulise zabave za narodne mase, čitao Herodota. U polu mraku. Rekao mi je još i da kad nešto hoćeš, nije važno da ti uvek bude osvetljeno i da vidiš to što hoćeš. Nekad moraš i da pipaš po nepoznatom, u mraku.
Jeste, duže traje ali na kraju kad nađeš to što hoćeš, znajući koliki si trud uložio u potragu, to što si tražio više ceniš i čuvaš.

Na većinu stvari nisam znala šta bih mu rekla. Počela sam da shvatam da ponekad mnogo više kažem kad zaćutim na vreme. Ponekad je sve češće. Takođe sam shvatila da svi imaju i da kažu nešto. Retki su počeli da ćute.

Rekao mi je da poštujem Zakone, da ne moram da se složim uvek sa svima ali da poštujem. Tako i sa ljudima. Kaže da je baš taj Herodot koga on čita rekao jednom davno, kada je pisao prve nacrte antičkih zakona, na pitanje da li ima smisla to što piše, rekao nema. Zakoni će slabe pogoditi, a jaki će ih poderati. Ali tako je sa svim u životu, nađi ravnotežu.

Shvati da ti je sve u životu kao ljubav: povod, provod, svadba, svađa , razvod.

Na tebi je, može da bude i samo ljubav. Sve to mi je rekao u pola 3 ujutru. Noćni čuvar koji čita Herodota.

I evo već danima mi se mota ta rečenica o ljudima i vratima po glavi. Moja verzija iste bi na kraju bila:
– Ljudi su kao prostorija na kojima se vrata otvaraju spolja. Da bi došao do njih moraš da ustukneš jedan korak unazad da bi se otvorili prema tebi. A kad se već otvore, nemoj odmah da ulaziš. Prvo obriši noge i blago se nakloni.

Da volim ono što radim, i radim ono što volim

1. Ko je Daša Gajić i šta se sve krije u njoj?

Magistrica politikologije, master rodnih studija i street style fotografkinja. Sanjarka koja čvrsto stoji na zemlji. Perfekcionistkinja. Radoholičarka.

2. Odakle ideja da započneš Street style blog?

Moja street style priča počela je dok sam bila tinejdžerka, 2006. godine, u periodu kada su se pojavili prvi street style blogovi (Face Hunter i Sartorialist). Pojavljivanje prvih street style blogova podudario se sa mojim boravkom u Americi i upravo zahvaljujući tome imala sam priliku pratiti početak street style blogerske scene na licu mjesta. Navedeni blogovi su mi poslužili kao velika inspiracija, ali i ohrabrenje da i sama krenem putem street style fotografije.
Moralo je proći dugih šest godina da se poslože kockice i da pokušam ostvariti nešto u šta sam vjerovala od samog početka. Željela sam spojiti ljubav prema rodnom gradu i ljubav prema fotografiji, odnosno prema modi i tako sam u septembru 2012. godine počela rad na projektu “Street Style Banja Luka by Dasha Gajic“ prvo u vidu Facebook stranice, a nakon toga i bloga, koji je ujedno i prvi blog u Bosni i Hercegovini posvećen street style-u.

3. Da li namenski biraš ljude za svoj projekat ili slikaš autentične random prolaznike

U 99% slučajeva fotografišem autentične random ljude koje sretnem na ulici, jer smatram da je upravo u tome suština ovog fotografskog žanra i street style scene.

4 SSBLbyDG

4. Za kratko vreme tvoj blog je skrenuo pažnju svetske javnosti, koliko je ovo velika odgovornost?

Zaista osjećam veliku zahvalnost, ali i odgovornost prema ljudima koji prate moj rad, posebno prema mojim sugrađankama i sugrađanima. Želim predstaviti rodni grad u najboljem mogućem svetlu i želim da Banjaluka ima jaku street style scenu. Internacionalna priznanja i nagrade su dodatna motivacija i inspiracija da nastavim raditi ono u šta vjerujem.

5. U junu ove godine imala si promociju knjige “Street Style Banja Luka by Dasha Gajic“, i u neku ruku blog je dobio svoje štampano izdanje, kako je prošlo sve?

Promocija knjige, a kasnije i sama knjiga naišla je na velik interes publike i medija. Ponosna sam i srećna što je knjiga pronašla put do ljudi koji prate i podržavaju moj rad. Nadam se da će knjiga inspirisati mlade ljude da slijede svoje snove.

6. Koliko se u Banja Luci zaista neguje “street style” , i postoji li nešto po čemu je Banja Luka baš karakteristična?

Svakim danom sve više. Prije 3 godine kada sam pokrenula blog malo ljudi koje sam sretala na banjalučkim ulicama je znalo uopšte šta je to street style i zašto želim da ih fotografišem. Danas je situacija u potpunosti drugačija i neizmjerno mi je drago zbog toga. Jasno je da Banjaluka nije New York ili London, ali kada je stil u pitanju, imamo šta da pokažemo svijetu.

7. Šta je to što je specifično za „street style“ fotografiju, i šta je to što ona zapravo mora da uhvati i prenese?

Street style fotografija je poseban fotografski žanr koji objedinjuje modnu i dokumentarnu fotografiju. Suština street style fotografije jeste da prikaže aktuelne stilove i odnos ljudi prema modi i stilu. Postoje različiti pristupi street style fotografiji. Jedan je ‘’glossy’’ (fotografije zabilježene u svjetskim metropolama za vrijeme održavanja Fashion week-ova. To su uglavnom street style fotke ljudi iz modne industrije) i ‘’candid’’ (street style fotografije ‘’običnih ljudi’’ iz svakodnevnog života). Ja sam se odlučila za ovaj drugi pristup. Dobra street style fotografija treba da uhvati i prenese ne samo odjevnu kombinaciju, nego i emocije, atmosferu sa ulice, kontekst u kojem je fotka nastala. Pokušavam da svaka moja fotografija ispriča priču o Banjaluci, našem načinu života, običajima, kulturi…

2 SSBLbyDG

8. Koliko si ti lično pobornik “street style mode”? Da li nalaziš inspiraciju za sebe I svoj stil u svi tim ljudima koje fotografišeš?

Moda mi je oduvijek bila važna. Priznajem da vodim računa o svojim odjevnim kombinacijama, ali mi to nije prva stvar na listi životnih prioriteta. Mislim da je najvažnije osjećati se dobro u svojoj koži i imati svoje ja. Svi divni ljudi koje sam fotografisala su moj izvor inspiracije.

9. Da li je ulična moda a neki način potcenjenja, ili zauzima ravnopravno mesto u modnom svetu?

U svijetu danas street style blogovi imaju dominantnu ulogu u modnoj industriji. Kod nas je situacija ipak malo drugačija.

10. Koga je sve dotakao tvoj blog i koliko su te ljudi prepoznali kao ozbiljni blog o uličoj modi?

Najvažnije mi je da su ljudi koji prate moj blog prepoznali iskrenu emociju, neizmjernu količinu pozitivne energije i ljubavi koje sam utkala u banjalučku street style priču. Ponosna sam na činjenicu da je blog prepoznat i vrednovan ne samo lokalno, nego i na regionalnom i internacionalnom nivou. Fotografije su objavljivane u The Guardian, Push it Magazine, Opus Mag, Urban Fieldnotes, itd.
Blog Street Style Banja Luka by Dasha Gajic dobio je brojne nagrade i priznanja: najbolja street style fotografija u 2013. godini (internacionalno takmičenje Best of Street Style), 1. mjesto na studentskom fotografskom takmičenje Univerziteta u Oslu, te je uvršten na listu najboljih street style blogova na svijetu (Street Style News).

11. Dašina neka želja vezano za posao u budućnosti?

Jedino što želim jeste da i dalje volim ono što radim i da radim ono što volim.

Odoh

Jutros je trebalo ranije da ustanem. Ustao sam ranije. Izveo sam psa, okupao se, doručkovao, pokupio veš, poneo đubre i tačno u 9.00 bio na vratima. Trebalo je negde da budem u 9.30, mirno sam ušao u auto i krenuo. Na ulicama nije bilo gužve i ništa nije stajalo između mene i stizanja na vreme. Sve je izgledalo kao da sam ušao u neki tuđ život.

U tom životu je bilo odlično. Semafori su se otvarali tačno kad je meni odgovaralo, lepo sam se razumeo s jednim trolejbusom, nije mi bilo ni vruće ni hladno, nije mi se išlo u WC, nijednom mi se nije zaglavilo kvačilo. Uživancija.

Na Bulevaru je ispred mene vozio neko koji je žurio. Crni auto s zatamnjenim prednjim staklima brzo se prebacivao iz trake u traku, kad god ugleda priliku. Ne mogu da kažem da je nekom smetao jer je bio izuzetno spretan. Ipak, primetio sam ga.

Kod Skupštine sam se našao iza njega na semaforu, jer se meni sve otvaralo pa sam nehotice stizao kad i on. Krenuli smo na zeleno i uskoro sam na pešačkom kod Borbe video biciklistu kako maše, pokazuje nam da se svi prebacimo u desnu traku. Crni auto je bio ispred mene i ja sam ga pratio. Nije se prvi prebacio u desnu traku nego je stao pored bicikliste, pa sam stao i ja.

Na prelazu je sedela žena u belim panatalonama i majici sa kratkim rukavima, s plastičnom čašom sa vodom u ruci. Biciklista je pazio da je neko ne udari, a čovek iz crnog automobila je otvorio prozor i razgovarao s biciklistom.

Žena je sedela zbunjena, ne mestu koje nije predviđeno za sedenje. Nije joj dobro, neko joj je doneo vodu, možda su zvali Hitnu pomoć. A ona sedi, bespomoćna i najbolje što bi moglo da se desi je da joj je tu mama, da je podigne i kaže joj da će sve biti u redu. Ali mame nije bilo, bio je tu biciklista i čovek u crnom automobilu koji se malo vratio unazad i očigledno stao tu, da vidi šta će biti i da li treba nekuda da je odveze. Biće dobro ako je on bude vozio jer će sigurno stići najbrže što može da se stigne.

Obišao sam ih i nastavio dalje. Stigao sam tačno na vreme, zamolio da me sačekaju malo i seo da zapišem ovo, dok sam još u tuđem životu. Zapisao sam i vidim da sam se vratio u svoj, jer sad me čekaju već 37 minuta.

Brojanje ovaca

Htela sam da zaspim sinoć. Htela sam.
Bila sam toliko umorna da sam samo želela da zaspim i samo sam o tome razmišljala.
I tu je bio problem.
Što više razmišljaš o nečemu, samo dolaziš do novih stvari o kojima treba razmišljati, jer pitanje rađa pitanje, kako neki kažu i tako, i odjednom, a da ni ne znaš, uhvatiš sebe da se vrtiš u krugu svojih misli, koje su najčešće vrlo subjektivne jer su tvoje, a da ništa nisi smislio.

Nisi došao do rešenja, nisi zaspao, a nakon svega si i dodatno umoran i od razmišljanja.

Kako sam i dalje istinski htela da zaspim, u jednom trenutku sam pomislila kako nikada nisam probala da brojim ovce, i kako sam evo došla u neke godine kad ne znam zaista da li je “brojanje ovaca” samo mit i priča za malu decu, ili je stvarno. Mada to da li je nešto mit ili stvarnost, kod mene u glavi i ne pravi neku razliku.

I rešavam da brojim ovce da bih zaspala.

Onda kreću nove dileme.
Da l’ da brojim dok trče jedna po jedna, ili dok trče sve đuture fazon maraton ili dok miruju u stadu i pasu travu.
Da li moraju da preskaču prepreku, ili neke mogu i da zaobilaze prepreku.
Nisam mogla ni da se odlučim da li da sve budu bele ili da recimo svaka druga da bude bela, a ove između u boji.
Onda sam razmišljala kojih  sve boja bi ovce mogle da budu.
Onda sam se iznervirala što ne postoji neko pravilo o brojanju ovaca, ili priručnik, i tek tada nisam mogla da spavam.
00:44.
I dalje sam umorna i umesto da spavam, sad već pravim spisak i dodajem „Nije mi jasno kako“ stavke.

Dakle, moj spisak – „Nije mi jasno kako“ – stavke dodate u poslednjih sat vremena:
Nije mi jasno kako: Kiša uvek padne kad se ja isfeniram.
Nije mi jasno kako: Nemam sekiricu kojom bih mogla da mlatim ulicom, a da me pritom ne uhapse, i odakle mi uopšte ideja da imam sekiricu.
Nije mi jasno kako: Nemam sovu u sobi.
Nije mi jasno kako: Autobus nikad ne isprska devojku koja nosi kaput koji sam ja htela da kupim.
Nije mi jasno kako: Ne znam da mačujem.
Nije mi jasno kako: Ne idem kod psihijatra.
Očigledno mi nije jasno ni kako se broje ovce.
Plus sam se setila da imam pola litre belog u frižideru, ali to nije sa tog spiska.
I tako ležim i buljim u svoje novogodišnje sijalice koje koristim umesto stone lampe, i u svoju stonu lampu koja je u obliku zeca koji me gleda sa dva prišivena dugmeta umesto očiju, i pokušavam da rešim sve ove probleme nekom baš velikom misli. I od svih mozgova na ovom svetu, sine mi rečenica Henk Mudija (lik iz serije „Californication“ glumi ga David Duchovny), čak ne znam ni tačno da ga iscitiram, ali ide nekako ovako: „Najvažnije je ono na kraju dana, ako si sa sobom ok, ok ti je“. I samo mi sine.
Realno, baš zato što ne postoje pravila za sve u životu, ja uopšte ne moram da brojim ovce da bih zaspala.

Mogu samo da popijem onih pola litre belog.

Ledeno leto

Sad je leto, ali je nekad bila zima, sećam se, na istom mestu na kome sad stojim, pored Dunava, malo ispod Ušća. Bilo je hladno, komadi leda putovali su rekom. Ovako je bilo.

Na komadima leda se voze patke. Neke same, neke u društvu. Voze se i galebovi, ali nisu u ekipi s patkama. Jedan veliki komad glatkog leda dolazi i na njemu je mnogo pataka i galebova. Patke s leve, a galebovi s desne strane, kad se gleda iz moje perspektive. U sredini prazno, patke gledaju uzvodno a galebovi nizvodno. U jednom trenutku, svi polete, naglo. Jedna patka je prva poletela, pa svi za njom. Video sam šta je bilo – voda joj je prešla preko noge, led je postao nebezbedan, ona je to prva osetila a svi ostali su je poslušali. Patke teško polete, imaju veliki stomak i moraju snažno da mašu krilima da bi se odlepile od površine reke. A galebovi kad poleću izgledaju kao da ih je neko ispalio iz praćke. Galebovi su kao u nekoj tenziji stalno, a patke mi izgledaju mirne, i to je opet, normalno, gledano iz moje perspektive. U svakom slučaju, ta ekipa se skroz rasturila, nisu otišli opet negde zajedno da se voze na ledu, nego svako na svoju stranu.

A led Dunavom, na ovom mestu, prolazi samo desnom stranom reke, bliže meni. S druge strane ima leda pored obale, ali ne putuje tom stranom. Okrenem Šeleta da ga pitam o čemu se tu radi, pošto je on tip koji ima odgovore na sva ozbiljna pitanja koja se tiču reke. I on mi odmah kaže – Koriolisova sila Tokine, zbog rotacije Zemlje. – Ja se oduševim što postoji neki razlog, što to nije onako bez veze, kao tako se desilo, i onda stojim malo drugačije, jer znam da gledam Koriolisovu silu na delu. Led i reku i sebe i ptice, sve nas je dohvatila ta sila, u tom trenutku.

Onda je bilo tako, a i sada je tako, samo se ne vidi.

Sve što radim – Volim

1. Ko je Sanja Maljković?

Po profesiji sam scenograf, osnivač i direktor pozorišta Le Studio, asistent na novom studijskom programu scenskog dizajna Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, gde sam i na doktorskim studijama. Sve što radim – volim. Odlučila sam davno da ću svoj život kreirati tako tako da u njemu potpuno uživam. Puno radim na tome, i zadovoljna sam uspesima. Uvek postavljam sebi nove ciljeve ka čijoj realizaciji, uprkos svim problemima, i dalje tvrdoglavo idem.

2. Odakle interesovanje za scenografiju, i kako su se arhitektura i urbanizam nadovezali na to?

Za scenografiju sam se zainteresovala upravo na fakultetu arhitekture kad sam počela da slušam predavanja Raše Dinulovića, arhitekte i pozorišnog čoveka, koji nas je kroz predavanja upoznavao sa životom i pravilima teatra u koji sam se tada zaljubila. Recimo da sam tada otkrila da me više zanima život koji se odvija u toj arhitekturi, nego sama arhitektura.
Postala sam vrlo brzo Rašin đak i prijatelj i malo po malo krenula da kroz studije arhitekture, čitajući knjige i posećujući sve moguće radionice i pozorišne događaje, otkrivam svet koji me je zanimao. Nakon fakulteta došla sam u Beograd sa namerom da počnem da se bavim pozorištem i imala ludu sreću da uskoro, sasvim slučajno, sretnem Žan-Batista, francuskog reditelja, koji je došao u Srbiju da nastavi svoj projekat Pozorište oko Mediterana. Žan-Batist i ja smo se u potpunosti razumeli već prvog dana oko toga kako vidimo pozorište i koja su naša očekivanja. Priča Kroz prozor fabrike tada počinje i traje do danas.

3. Šta je udruženje “Kroz prozor fabrika” i koja je ideja udruženja?

KPF je udruženje koja se bavi pozorištem. Realizujemo pozorišne predstave koje igramo na redovnom repertoaru našeg teatra Le Studio i edukativne programe u okviru projekta Slobodna dramska akademija (škola glume i radionice za profesionalce). Mi verujemo da pozorište može i treba da vrši uticaj na društvo u kome živimo. Trudimo se da tu ideju opravdamo radeći na tome da razvijemo nove i zahtevne umetničke pristupe i stilove u radu, da budemo aktuelni sa temama i time dopremo do publike, da promenimo njene navike i očekivanja prema pozorištu. Smatramo da kultura treba da pripada svima, ali nikako da se prilagođava i koketira sa ukusom većine, već da postavlja kriterijume. Trudimo se da radimo umetnički zahtevno i pametno, a opet sa druge strane pristupačno. Cilj nam je da budemo odgovorni prema profesiji, jedni prema drugima, prema temama koje biramo, kao i prema nama kao umetnicima, tako i prema publici, tj. društvu u kojem stvaramo.

4. Kako je došlo do ideje da nastane teatar “Le studio”?

Teatar je nastao iz potrebe da pravimo i delimo pozorište onako kako smatramo ispravnim. Možemo to nazvati potrebom za slobodom: slobodom izbora ljudi sa kojima radimo, tema, umetničkog izraza, vođenja procesa, načina na koji ćemo ugostiti publiku i prikazati joj naš rad.

5. Skoro si se sa Kvadrijenala iz Praga vratila sa nagradom o kojoj je pričala cela Srbija, šta možeš da nam kažeš o tome?

Da, ja sam bila u kustoskom timu i pomalo uključena u kreativni proces i organizaciju, za koju je bio odgovoran tim koji su sačinjavali većinom ljudi sa mog fakulteta. Jako sam ponosna na ceo tim koji je izneo nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu, na proces, na izabranu temu i način na koji su se pre svega mladi ljudi koji su činili studentski tim, a naravno i umetnici nacionalne sekcije, bavili njome i izneli je svetskoj publici. Mislim da smo bili hrabri i posvećeni i drago mi je da je to prepoznato. Tema „politike“ je za nas u Srbiji vrlo osetljiva tema i vrlo je teško pronaći adekvatan način da se tretira. Mislim da je iskren pristup koji smo zauzeli bio pravi način. Uspeli smo da sa mnogo rada i ljubavi da postignemo uspeh. Osećaj je divan.

6. Koji kreativni način ti je omiljeni da izraziš sebe?

Definitivno scenski dizajn. Koristim crteže, pisanje, ples, igru na sceni sa glumcima sa kojima radim da dođem do rešenja koja kasnije postaju scenografija ili umetnički radovi koje izlažem.

7. Odakle potiču ideje iz kojih nastaju predstave koje se igraju na sceni “Le studio” teatra?

Definiše ih Žan-Batist, prateći aktuelnu situaciju, osluškujući nas koji činimo tim pozorišta i sopstvene želje. Dugo mi je bilo čudno kako svaki put izabere temu koja je i meni važna, ali onda sam shvatila da je to prirodno kad sa nekim toliko provodite vreme i osluškujete.

8. Imaš li svoj omiljeni rad i koja je njegova priča?

Predstave „Istrajnost“ i „Jedan zarez nešto“ su mi posebno drage, mada, naravno da volim sve naše radove jer sam svaku temu smatrala važnom, svakom sam se posvetila i dala veliki deo sebe. Ove dve predstave su mi posebne jer su nastale iz procesa u kojem smo svi zajedno, iz svog iskustva, sećanja i razmišljanja gradili priču. Uvek kad ih gledam otkrivam nešto novo o sebi i društvu koje me je velikim delom učinilo ovakvom kakva jesam.

9. Jedno vreme ste pokrenuli i teatar senki, šta je sa ovom pričom i da li je to i dalje aktuelno?

Držala sam ranije radionice sa decom i odraslima, a sada samo kada me pozovu da budem deo nekog projekta, festivala, ili kroz čas u okviru kursa glume u našoj školi. Naravno, pozorište senki koristimo u radu na predstavama koje pravimo.

10. Kako ljudi reaguju na koncept teatra koji vi zastupate?

Najčešće su iznenađeni, izuzev ljudi koji su imali priliku da vide takav koncept u inostranstvu. Neki se odmah prepoznaju i opuste kao da su kod kuće, drugi su radoznali, pa ispituju, trećima je neprijatno i gledaju začuđeno oko sebe, iznenađeni valjda time što se naš ambijent ne poklapa sa njihovom idejom o pozorištu. Svakako vrlo malo ljudi očekuje to sa čim se susretne, jer su navikli na neku drugu vrstu pozorišne atmosfere. Jako mi je drago što najčešće ovo što radimo prepoznaju kao vredno i ne ustručavaju se da podele svoje utiske sa nama posle predstave. Mi sve ovo radimo zbog publike i njihove reakcije su nam jako važne, zbog toga je pravilo da se publika nakon izvođenja pozove da se pridruži umetničkom timu i u opuštenoj atmosferi nastavi dijalog započet samom predstavom.

11. Šta sve može da se vidi kod vas, i šta je to što samo vi nudite I što je vaša specifičnost?

Nama je stalo do naše profesije, do naše publike, do društva uopšte. Posvećeno radimo na tome da se ljudi kod nas osećaju dobro, da kreiramo predstave koje su pametne i umetnički zahtevne i da kasnije damo sve od sebe kad ih delimo sa publikom.
Le Studio karakteriše intimna atmosfera, naš prostor više liči na dnevnu sobu, nego na pozorišta na koja smo navikli u Srbiji. Ceo prostor je kreiran sa puno ljubavi od stvari koje smo vremenom prikupljali i sređivali. Glumci igraju na metar od publike što stvara poseban doživljaj. Svaka osoba koja kod nas dođe nam je važna i trudimo se da je ugostimo kao pravi domaćini.

12. Šta je to što bi Sanja promenila na ovom svetu, tj. kakav svet bi napravila?

Teško pitanje jer je puno toga. Fokusirala bih se na Srbiju. Užasavam se nepravde i lenjosti, tj. apatije koja je dosta karakteristična za nas. Fali mi da ljudi imaju vere u sebe kao nekog ko čini društvo i može, pa makar i sitnim gestovima uticati na njega. Fali optimizma. Potresa me nepravda koja je obeležila živote ljudi koji dolaze u našu zemlju kao izbeglice, osećaj bespomoćnosti koji često osećam suočavajući se sa načinom na koji naše društvo funkcioniše. Ne razumem pomirenost sa sudbinom. Smatram da iako dišemo – mrtvi smo onda kad se pomirimo sa stvarima sa kojima se suštinski ne možemo složiti. Mislim da je bitna borba, za šta god da nam je važno u životu.

13. U čemu sve nalaziš inspiraciju?

U svakodnevnici (okruženju, prijateljima, ljudima uopšte), filmovima, slikarstvu, u drugim predstavama, vestima, knjigama, muzici… u svemu što sadrži život u sebi.

14. Čime se sad baviš i šta je trenutno aktuelno?

Trenutno završam obaveze vezane za doktorske studije, pripremamo se za novu sezonu Le Studija i škole glume koju držimo već petu godinu, takođe pripremamo turneju nove predstave, maštam scenografiju za novu predstavu koju ćemo raditi uskoro i pred spavanje čitam knjigu Bekima Fehmiua i kroz nju upoznajem istoriju našeg pozorišta.

15. Planovi za budućnost?

Imamo dve nove predstave u planu za ovu sezonu, planiramo izvođenja u drugim gradovima u Srbiji i Bosni. Nadam se da ćemo privući još više publike; otvoriti sledeću sezonu u novom, većem prostoru; proširiti tim novim, vrednim, talentovanim ljudima. Takođe se radujem novoj školskoj godini na fakultetu, novoj generaciji mladih ljudi sa kojima ću raditi, novim projektima sa studentima sa kojima sam već radila i novim temama koje ću istražiti i o kojima ću pisati. Planove za dalju budućnost ne bih otkrivala.

Ekstremna avantura

  1. Kako se rodila ideja o osnivanju kluba ekstremnih spotova „Adrenaline” i ko čini ekipu koja je došla na tu idejuObično se klubovi osnivaju tako što nekolicina ljudi odlluči da osnuje klub i onda okuplja mlade kako bi promovisala neku sportsku disciplinu. Kod nas je bilo malo drugačije. Mladi ljudi koji su želeli da se bave ekstremnim sportovima okupili su nas, koji smo dugo u ovom sportu, i od nas tražili da im prenesemo iskustva. To smo prvo činili neformalno, ali smo onda shvatili da je tim mladima potrebno pružiti uslove za rad i šansu da se takmiče. Tako smo osnovali klub ekstremnih sportova Adrenalin koji je sada njihova i naša kuća.
  1. Zašto baš ekstremni sportovi?Ti mladi ljudi koji su se okupljali u parkovima, želeli su nešto drugačije od sportova poput fudbala, košarke ili odbojke, a nisu imali svoje mesto. Baš poput nas koji se već dugo bavimo različitim sportskim disciplinama, želeli su nešto drugačije. To je razlog zašto je nastao klub  ekstremnih, a ne klub nekih uobičajenih sportova.
  1. Kako ste se od kluba razvili do festivala, koji je koncept istog i ko je došao na tu ideju?Festivalska priča vezana je za jedno “afričko popodne” gde ja, zbog posla, provodim najviše svog vremena. Tog popodneva razmišljao sam kako da svim ljudima u Srbiji i Trsteniku, članovima našeg kluba i  ostalima, koji to žele da postanu, najbolje predstavimo sve discipline ekstremnih sportova. Pozvao sam svoje prijatelje koji se profesionalno bave ekstremnim sportovima i svako od njih imao je ideju kako da prikaže svoju disciplinu. Spoj tih ideja je zapravo Festival ekstremnih sportova u Trsteniku.
  1. Koji sport je nazanimljiviji ljudima i za koji su najviše zainteresovani? Šta je to što bi svi da probaju bez izuzetka?Generalno ljudima najviše pažnje privlače najekstremnije discipline poput BASE jump-a ili Wingsuit-a, i one spadaju u najzanimljivije i najatraktivnije. Mnogo ljudi je spremno i želi da se oproba u disciplinama poput paraglajdinga ili padobranstva. Uglavnom je slobodno penjanje disciplina od koje se najčešće počinje.
  1. Koliko su ljudi zainteresovani da vam se priključe i da li svi mogu da se bave ekstremnim sportovima?Ekstremnim sportovima zapravo mogu da se bave svi. Od najmlađih do najstarijih. Ekstremni sportovi imaju dozu rizika, ali je taj rizik sveden na  minimum, jer postoje standardi bezbednosti koji se strogo poštuju. Garancija bezbednosti kako na Festivalu tako i u našem klubu,  postoji  i mora da postoji, od same opreme pa do sertifikata koje poseduju treneri. Međutim, kod nas je najvažnije pravilo da je prvi korak bezbednosti  samodisciplina I fokusiranost koju svako mora da stekne.Igranje u parkovima danas, i neke od sprava, zapravo na neki način već predstavljaju neku od disciplina ekstremnog sporta . Razlika je u tome što kada se postane deo kluba kod ljudi se kanališe energija, radi se na njihovoj disciplini, posvećenosti, koncentraciji i razvoju motoričkih sposobnosti koju oni dalje koriste. Upravo zbog toga  svako dana se sve više se pokazuje sve veće interesovanje za ekstremne sportove, a neretko cele porodice postaju naši članovi.
  1. Šta sve može da se očekuje na ovom festivalu, a šta je neočekivano što nudite?Treći po redu Festival ekstremnih sportova u Trsteniku sadržajno je dostigao svetske festivale. Čak i u svetu postoji mali broj festivala na kojima možete videti discipline poput B.A.S.E Jump-a, skoka sa dimnjaka gradske toplane, preko ROPE jump-a koji podrazumeva spuštanje niz najvišu zgradu u Trsteniku, paraglajding, padobranstvo, downhill, a posetioci u Trsteniku sve to mogu da vide na jednom mestu. Ono što je drugačije u Trsteniku je to što mi imamo bogat kreativni kao  bogat muzički program za sve uzraste.
  1. Ono što je ljudima možda i najprovokativnije je “Base jump”. Šta je to i otkud to kod nas?Base jump jeste jako atraktivan i on je do pre dve godine i prvog  Festivala ekstremnih sportova bio prikazivan u velikim svetskim metropolama. BASE jump podrazumeva slobodni skok sa dimnjaka gradske toplane. Zahvaljujući sportistima iz Srbije, Slovenije i Hrvatske BASE jump je postao sastavni deo Festival ekstremnih sportova u Srbiji.
  1. Odakle su najčešće učesnici  i da li se broj ljudi koji saznaje za festival širi I na koji način?Učesnici su uglavnom sa Balkana, međutim priča o Festivalu preko naših učesnika i posetilaca sada već prelazi ne samo na Evropu nego i na druge kontinente. Ljudi iz inostranstva zainteresovani su da budu deo našeg Festivala i mi smo otvoreni za saradnju sa svima. Ove godine u disciplini BASE jump imamo učesnika iz Nemačke koji je oduševljen festivalom. Veliki doprinos u širenju priče o festivalu imaju društvene mreže i mediji  preko kojih će se, siguran sam, i nakon ovog Festivala proneti vest o svemu što se događalo.

10. Koliko dugo postoji festival i gde ste sad u odnosu na početak? Šta je drugačije u odnosu na prethodne godine?

Prvi festival održan je 2013. Prošle godine festival smo zbog poplava koje su zadesile Trstenik  održali u manjem obimu i sav novac koji je planiran da se uloži u organizaciju otišao je na saniranje štete od poplava, a program festival je organizovan za mlađe generacije u vidu kreativnih i edukativnih radionica.
Ove godine smo se vratili starom  konceptu, dodali još neke sportske discipline kao i muzički program. Za ovaj festival napravili smo i dobru saradnju sa Aero Klubom Trstenik, pa se centralni deo manifestacije održava na Aerodromu, umesto na obali Zapadne Morave kako je to bilo do sada.Kao što sam rekao, pored sportskog programa, ove                         godine imamo i muzički deo  manifestacije. U sportskom programu treba istaći svakako pomenuti Base jump, Rope jump, slobodno penjanje, paraglajding, jedriličarstvo i sve propratne programe. Sa druge strane u muzičkom program nastupaju: 357, Hornsman Coyote, Popečitelji, Zooster i mnoge druge grupe. Ono što je takođe važno je da su                 svi ili gotovo svi sadržaji na  XFEST3 besplatni.

      11. Da li postoje slični festivali u svetu I da li razmenjujete međusobna iskustva?

Kao sto sam pomenuo u svetu postoje festivali ovakve vrste, ali oni najčeće obuhvataju prezentaciju nešto manje sportova i retko su interaktivnog tipa. Svi mi koji smo učestvovali ili posetili te festivale shvatili smo da upravo taj deo nedostaje. Baš zbog toga smo na XFEST3 veliku pažnju posvetili interaktivnosti sa posetiocima i pružanju mogućnosti da svako može da se oproba u nekom od sportova.

 

Leto

Zvuk zrikavaca.
Voda koja pada na suncem isušenu zemlju i šuštanje iste u trenutku kad je zemlja sprži.
Sparina koja leluja iznad te zemlje kao magla u daljini iznad vrelog asfalta na autoputu, koju juriš kolima i nikad ne stižeš.
Ritmični zvuk transformatora u gluvo doba, koji deluje kao da nema snage da radi i da ga umara vrućina. Razumem ga.
Zvuk paljenja krila komarca koji je naivno poželeo da zasvetli na trenutak.
Nervozne sirene u daljini koje reže jedna na drugu i svaka za sebe misli da je glasnija i jača.
I nervozni glasovi ljudi, i plač iziritiranih dece i zujanje komaraca i šuštanje lišća na vetru koji se ni ne oseti.
I vlaga.
I žudnja.
I strast.
I bes.
I znoj.
I lepljivost.
I omorina.
I teško kao osećaj, a ne kao reč.
I lepo.
Leto.