admin

Da li si gladan?

Sedimo zajedno posle dugo vremena nesvesni da se sve vreme dok pričamo smejemo jedni drugima.
Smejemo i dok ćutimo. Toliko smo nedostajali jedni drugima da i ćutanjem govorimo mnogo.

Tri prijatelja. On, ona i ja.

Tri različita života. Tri različite priče. Tri različita puta kojima hodamo različitim koracima.

Tri ista osmeha.

Postavili smo jedni drugima hiljadu pitanja.

Pitanjem smo odgovarali na pitanje. Pitanjem smo počinjali i završavali rečenicu.

Hiljadu pitanja.

Jer pitanja su tu da se postavljaju, a odgovori su ono do čega težimo da dođemo.

Odgovori su ono što mislimo da će nam olakšati život.

 Da ćemo otkriti tu neku misteriju kako da bude lako.

Postoji li svrha i koja je suština. Šta sa svim tim. Zašto nepravda. Zašto mi mislimo da je to nepravda. Zašto ovo, zašto ono, zašto – zašto?

Odgovori su ta “mudrost” za koju verujemo da ako je čujemo kako treba da je čujemo, iz nje možemo mnogo da naučimo.

Često mislimo da su odgovori na pitanja ono što nam treba. Ono što će nas zadovoljiti da više nemamo potrebu da postavimo to pitanje. Ta stvar je završena, idemo dalje.

Retko ko zaista ode dalje. Najčešće prvo postavi pitanje, šta dalje ili gde dalje?

Očigledno dalje u novo pitanje.

I pričamo mi tako satima.

U jednom trenutku on me ozbiljno pogleda i pita me: “Znaš li priču o Dalaj Lami i pitanju?

– Nemam pojma.

– Ozbiljno?

 -Pa, skoro je bilo na TV-u, Dalaj Lama je gostovao u nekoj emisiji i voditelj ga je u nekom trenutku upitao, da može da zamisli da je nem, da je oduvek nem i da nema moć govora i da dobije priliku da ima jedan minut da može da govori – šta bi rekao?

– I?

– Šta misliš šta je rekao?

– Šta?

– Rekao je: „Kakvo je to glupo pitanje? Ko postavlja takva pitanja? Rekao bih ono što u tom trenutku mislim, verovatno da sam gladan, rekao bih ljudi gladan sam, dajte mi da jedem.“

Nasmejala sam se naglas. Iskreno. A on je nastavio.

– Znaš, postoje ljudi koji su ozbiljno kul, i koji te ostave bez teksta jednom rečenicom koja nije ni preterano duboka, ni naročito smislena, često ni značajna.

Postoje i ljudi koji misle da je kul i da su kul jer postavljaju takva pitanja.

Jel ti sad jasno?

 Jasno mi je.

Odgovor je – nema tu neke filozofije.

Samo odlučiš da li ćeš stalno da juriš svoje odgovore, ili ćeš da jedeš kad si gladan.

Otišli smo na „kinesku“.

 I pitam se da li moji prijatelji znaju koliko su zaista kul?

Laičke opservacije

Uđem u prodavnicu da kupim grejpfrute i vodu. Stavim vodu u korpu, krenem ka voću i ugledam aparat za pečenje pilića. Ostalo je još šest komada. Prohladnih verovatno, jer je kraj radnog vremena. Gladan sam, a prošlo je vreme posle koga ja hoću da jedem. Rešio sam da pazim šta jedem, i pazim. Gledam te piliće i izgledaju mi kao sve što mi je potrebno u životu. Navikao sam, sam sebe, poslednjih godina, da jedem kao da sutra neće doći i ti pilići su sad obuzeli moje biće. Ne volim mnogo da jedem pečene piliće ali mrtav sam gladan i stojim kao ludak i gledam ih. Usahle od stajanja, ali u meni koji sam obuzet navikom neumerenosti u hrani oni izazivaju bleštav vatromet želje.

Stojimo moja navika i ja i gledamo šest pilića. Ja sam mali, navika je velika i snažna, i pilići izgledaju sve bolje. Navika preuzima sve moje funkcije, sva oružja iz kojih bih mogao da pucam na nju ona otima i koristi ih protiv mene. To je kao kad odeš kući po neku motku da prebiješ nekog što te je dirao, a on ti otme tu motku i prebije te i još ti kaže – Ako imaš još nešto kod kuće, donesi, da te opet unakazim. Navika sve tvoje prednosti pretvara u tvoje slabosti. I unapređuje ih u savršeno, tebi prilagođeno oružje.

Ali navika je predivna dok je stvaraš. I to ne u samom početku, kad je u povoju, dok ste u fazi koketiranja, nego kasnije, negde na sredini njenog razvoja u tvog gospodara. Kad te još ne obuzme skroz, dok još imaš iluziju kontrole, dok si još sposoban da uživaš u svojoj navici bez griže savesti – to su najlepši trenuci u druženju s navikom bilo koje vrste. Da li je to droga, alkohol, neka žena ili muškarac, krađa ili hrana, ili šta god hoćeš, svejedno je, navika ima svoj život i njen život ima svoje zakonitosti. U nekom trenutku postaješ potčinjen, i to je trenutak kad cela priča postaje preživljavanje. Živiš da bi jeo, drogirao se, pio, krao ili osećao miris neke osobe ili već šta god je to na šta si navukao. Sve je usmereno ka tom doživljaju, sve aktivnosti su u stvari podređene tome. Živiš, radiš i ostale stvari koje se od tebe očekuju, praviš se pred drugima da postoji još nešto u tvom životu, ali jedina prava nagrada u tvom danu je sastanak koji imaš sa svojom navikom, koja ti pruža radost prepuštanja i prolaženja dobro utabanim putevima zadovoljstva, i  radost potčinjavanja, jer čim si se navukao na nešto, očigledno nisi neko ko je posvećen slobodi.  Nemam pojma od čega zavisi vek trajanja navike. Sklon sam da verujem da je to u Božjim rukama.

Stojimo moja navika i ja, gledamo male pečene ptice, ona samo što nije strpala bar jednu u korpu a ja joj kažem – Ma jok, znaš i sama da nema šanse, ovde sam te dobio. Ona ćuti, zna da sam u pravu, vidi da je u pitanju ćorav posao i ostavi me na miru, i povuče se, nazad u mene. A ja pokupim grejpfrute, platim i odem kući, miran i ne mnogo srećan, jer sam ja ovu bitku dobio pre nego što je počela, kao što se sve bitke i dobijaju pre nego što počnu.

Hodam i mislim se koja li je sledeća zavisnost koju ću da razvijem i da se uz nju privijem, da me čuva od života.

Umetnost kao kanal komunikacije

Nekada su je sa Gordana oslovljavali samo u zvaničnim situacijama i to je uvek nosilo prizvuk nečega važnog i ozbiljnog. To joj je smetalo pa je insistirala da je svi zovu po nadimku. Međutim vremenom sam i sama poželela da zvuči ozbiljnije pa je počela i da se predstavlja tako.

Oduvek je bila kreativna, od malih nogu. Stalno je nešto pravila i crtala, međutim tome nije pridavan veći značaj, pa je tako imala zaobilazni put i provela godinu dana sedeći na Pravnom fakultetu crtajući na predavanjima.

A onda je rešila da promeni život i radio no što voli. Godinu dana se spremala za Akademiju i kad je upisala konačno je bila na putu da to i ostvari.

Smatra da za ispoljavanje kreativnosti medij i nije toliko važan. Misli da je važno ostati veran sebi, osluškivati šta je to što želimo da izrazimo i na taj način ćemo najbolje i pronaći kanal koji to u potpunosti omogućava.

Uživa u svim vrstama umetnosti kojima se bavi, i teško joj je da se odluči za jednu. Zavisi joj od perioda i projekta, nekada je više posvećena jednom nekad drugom, ali često uspeva da postigne da se bavi sa više stvari istovremeno.

Trenutno sa kolegom radi na projektu Black box, za koji kaže da je koncept koji se tek razvija i koji je predstavljen serijom izložbi koje se menjaju i prilagođavaju različitim prostorima. Projekat kroz seriju izložbi naglašava, razvija i produbljuje konceptualna polazišta oba autora.

Kao kulturna praksa interakcije, prostor igra veliku ulogu kao deo rada, jer je i on sam medij umetničke intervencije. Svaka nova izložba podrazumeva istraživanja koja se nastavljaju i obogaćuju. Svaki novi rad uključuje nove elemente i drugačiji je.

Dva autora, svako iz svog polazišta, daju isključivo svoje viđenje postojeće slike. Daju novi kontekst  postojećim, prepoznatiljivim slikama koje su lako dostupne ili sveprisutne putem savremenih medija.

U savremenom svetu, kao dominatnoj kulturi vizuelnog, ne postoje više toliko opšta značenja već isključivo subjektivna viđenja koja umetnik može da primećuje kao lične ili društvene fenomene veoma asocijativno.

Reciklaža je već dugo zanima i koristila je već u svojim predhodnim radovima, kao na primer na izložbi gde je napravila instalaciju od raznih starih i ličnih predmeta i više od 100 staklenih tegli.  Želela bi da skrene pažnju publike na važnost reciklaže.

Veoma joj se dopala ideja da na javnom mestu i velikom događaju poput Beer Fest-a realizuje inastalciju od recikliranog materijala, narocito zbog interakcije sa publikom.

Na taj način se pokreće važno pitanje recikliranja na jedan zabavan način. Za nju je dodatno bilo uzbudljivo što je sam rad velikih dimenzija i na otvorenom prostoru.

10983127_1664496200429374_223410211175005897_n

Spiritualnost je za Gordanu veoma važna i želela bi da kroz umetnost privučepubliku da preispitaju to pitanje. Inspiraciju crpi iz drevnih kultura ali tako da motivi često budu transformisani kroz ličnu prizmu. Inspiraciju pronalazim u šamanizmu.

kaže da to nije nikakva religija. jednostavno rečeno to je put ili vrlo konkretna praksa i set tehnika, koje nam olakšavaju taj put ka našoj unutrašnjoj slobodi.

Ceni ljude koji su dosledni i iskreni prema sebi. To se vidi u radovima i odnosu prema životu. Smatra da se umetnost i život prepliću i ne mogu se posmatrati odvojeno. Marina Abramovic joj je velika inspiracija.

Misli da je obrazovanje važno ali ne zbog same diplome vec zbog rada na sebi.
Ulaganje u sebe bi trebalo da donese društvenu poziciju sto često nije slučaj pa zato dolazi do zabune i neko pomisli da obrazovanje više nije važno. Smatra da ceo zivot učimo i da je potrebno uvek da se nastavi sa usavršavanjem.

Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima

Hoću da vam ispričam nešto.

Davno sam čula rečenicu u nekom filmu – Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima.

Nažalost dobrim ljudima se dešava i život. Ne uvek tako dobar.

I tome smo svedoci svakog dana.

Neki se nose sa tim sami, neki uz nekog, neki uz nešto.

Neki ne znaju ili ne mogu da se nose i život njih odnese.

I pobedi ih.

Jer život je tu svaki dan. Čak i dok spavate. Tu je. Oko vas.

I nikad ti neće reći izvini, nema ni zašto.

Život ne čeka da ti nađeš vremena za njega, život prolazi vremenom.

Ne gubi vreme.

U stvari jedino što zaista prolazi je vreme. Na svemu ostalom moraš da radiš.

Život čine ljudi. Ne pare, ne posao, ljudi. Biraj ih.

Skoro svaki dan tog svog života imaš trenutak da ne znaš na šta si potrošio pare, ali znaš šta ti je neko rekao za dobro jutro, kako te je poljubio i kako ti se nasmejao.

To nije najvažnije da zapamtiš, ali jeste da zapamtiš da ti je to važno.

Znaš da ponoviš nečiju uvredu do najsitnijeg slova, ali isto tako znaš i da uvrediš.

Ne vređaj sebe. Biraj.

11 jula svake godine mi je rođendan.

Između svih tih čestitki koje su moje i koje su mi drage čitajući redom, u inboksu sam naletela poruku od komšinice sa kojom sam provela dobar deo detinjstva.

Poruka je glasila – “Imaš nešto u poštanskom sandučetu – Srećan rođendan”.

Ostavila mi je podmetače sa printom Klimtovog poljupca.

Svideli su mi se jednom i htela sam da mi  ih napravi, ali ona dugo nije imala vremena zbog svojih obaveza, pa sam ih zaboravila. Ali ona nije, setila se za moj rodjendan da mi ih pokloni, tako što mi ih je ubacila u poštansko sanduče.

Rasplakala me je.

Taj dan sam kasnije tako euforična naišla na status jedne devojke – “Najbliža knjižara mi je 70 km od mene, a jedino što ja želim je nova knjiga.”

Kao najveći manijak napisala sam joj u inboksu – Daj mi svoju adresu, imam knjigu da ti pošaljem. Poslala sam joj i rasplakala sam ja nju.

Ponovo u nekom trenutku, još jedna devojka iz jednog od zaboravljenog lepog perioda mog života napisala mi je kako je počela da veze i kako želi da mi izveze majicu ili košulju da mi pokloni. I ona me je rasplakala.

Ok, u suštini mnogo plačem.

Suštinski, srećna sam.

I zaista, nekad se tako zamislim i ne prođe trenutak u danu a da se ja ne zapitam zašto ti ljudi, i zašto baš meni.
A onda mi drugarica pre neko veče, u jednom trenutku, izgovora tu davno zaboravljenu rečenicu – „Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima. Tvoje dobre stvari su dobri ljudi. Nemoj to da zaboraviš.“

I iz nekog razloga ja ih zaslužujem.

Karma je krug i vrati ti se onako kako ga zakotrljaš.

Naučila sam da je svaki trenutak u životu isključivo posledica tvog dotadašnjeg delanja.

Sve što ti se dešava, dešava ti se jer si takve izbore napravio. Ljudi su takođe izbor.

Biram da mi bude dobro. Dobro mi ide.

 

„Bol je neizbežan, patnja je opcija.“ H. Murakami.

 

 

Ponedeljak

Krenuo sam kolima i stao na semaforu. Muziku sam slušao glasno, a u tom trenutku to je bila jedna pesma američkog benda koji je posvećen električnim gitarama. Pored mene je stao motor, a na njemu su bili njih dvoje. Čuli muziku iz mojih kola i prvo je ona počela da igra, a onda i on. Igrali su trupovima i rukama, i glavama. Kad je došlo do refrena, okrenuli su se ka meni, i otpevali ga rukama, jer su na glavama pa i preko usta imali kacige. Otpevao sam ga i ja, gledajući u njihove kacige.

Pet semafora dalje opet sam stao. Čekao sam pa sam na kraju dobio zeleno. Krenuo sam a u koloni iz suprotnog smera, u koloni onih koji su čekali da skrenu levo, bio je džip zlatne boje. U njemu sam prepoznao čoveka koji mi je pre skoro tačno pet godina rekao da će jednom imati džip zlatne boje. Tada mi je rekao i ovo – Za mene, od automobila postoji samo džip, a od boja samo zlatna.

Stigao sam na posao i tamo se odlično proveo. Radio sam mnoge stvari koje inače ne radim, pa onda i neke koje nisam očekivao da ću se setiti da uopšte treba da uradim a posle posla sam otišao u park s psom i sreo dva simpatična čoveka, pripadnika finog sveta. Setili smo se kako smo se videli i nekad ranije i šta smo radili tada, a to su bili odlični događaji, naročito jedan od njih.

Kod kuće sam primetio da je frižider baš danas odlučio da se dovede u red. Isekao sam nokte. Dao sam psu da jede ono što najviše voli, a kao ne bi smeo. Oprao sam kadu i pod u kupatilu. Popravio sam stolicu u radnoj sobi.

Neko je znao da mi je danas rođendan, i isporučio mi je sve što je od poklona bilo slobodno.

00:00

Stvorila se, progovorilla i nestala. Ovo je rekla.

ako te zamolim
da pripaziš na sebe
da li ćeš umeti?
samo sam zbog toga došla
da te pitam
da li ćeš moći?
idem sada
odgovori mi kad budeš mogao
molim te
ja ću te čuti
ako te zanima ko sam ja
ja sam kapljica na vetru
ja sam cvet
ja sam ceo svet
a ako te zanima ko si ti
reći ću ti
ti si kao i ja
kapljica na vetru
i cvet
i ceo svet.

Otvorena vrata

„ Ljudi su kao prostorija na kojima su vrata koja se otvaraju ka spolja. Da bi došao do njih, moraš da ustukneš jedan korak unazad da bi se otvorili prema tebi. Ako navališ na njih, lupićeš glavom i zatvorićeš ih. Nekad i zauvek.“

Ovo mi je rekao noćni čuvar u pola 3 ujutru.

Čuvar koji je uz slabu svetlost štandova na Beer Fest-u koja je prodirala kroz kulise zabave za narodne mase, čitao Herodota. U polu mraku. Rekao mi je još i da kad nešto hoćeš, nije važno da ti uvek bude osvetljeno i da vidiš to što hoćeš. Nekad moraš i da pipaš po nepoznatom, u mraku.
Jeste, duže traje ali na kraju kad nađeš to što hoćeš, znajući koliki si trud uložio u potragu, to što si tražio više ceniš i čuvaš.

Na većinu stvari nisam znala šta bih mu rekla. Počela sam da shvatam da ponekad mnogo više kažem kad zaćutim na vreme. Ponekad je sve češće. Takođe sam shvatila da svi imaju i da kažu nešto. Retki su počeli da ćute.

Rekao mi je da poštujem Zakone, da ne moram da se složim uvek sa svima ali da poštujem. Tako i sa ljudima. Kaže da je baš taj Herodot koga on čita rekao jednom davno, kada je pisao prve nacrte antičkih zakona, na pitanje da li ima smisla to što piše, rekao nema. Zakoni će slabe pogoditi, a jaki će ih poderati. Ali tako je sa svim u životu, nađi ravnotežu.

Shvati da ti je sve u životu kao ljubav: povod, provod, svadba, svađa , razvod.

Na tebi je, može da bude i samo ljubav. Sve to mi je rekao u pola 3 ujutru. Noćni čuvar koji čita Herodota.

I evo već danima mi se mota ta rečenica o ljudima i vratima po glavi. Moja verzija iste bi na kraju bila:
– Ljudi su kao prostorija na kojima se vrata otvaraju spolja. Da bi došao do njih moraš da ustukneš jedan korak unazad da bi se otvorili prema tebi. A kad se već otvore, nemoj odmah da ulaziš. Prvo obriši noge i blago se nakloni.

Da volim ono što radim, i radim ono što volim

1. Ko je Daša Gajić i šta se sve krije u njoj?

Magistrica politikologije, master rodnih studija i street style fotografkinja. Sanjarka koja čvrsto stoji na zemlji. Perfekcionistkinja. Radoholičarka.

2. Odakle ideja da započneš Street style blog?

Moja street style priča počela je dok sam bila tinejdžerka, 2006. godine, u periodu kada su se pojavili prvi street style blogovi (Face Hunter i Sartorialist). Pojavljivanje prvih street style blogova podudario se sa mojim boravkom u Americi i upravo zahvaljujući tome imala sam priliku pratiti početak street style blogerske scene na licu mjesta. Navedeni blogovi su mi poslužili kao velika inspiracija, ali i ohrabrenje da i sama krenem putem street style fotografije.
Moralo je proći dugih šest godina da se poslože kockice i da pokušam ostvariti nešto u šta sam vjerovala od samog početka. Željela sam spojiti ljubav prema rodnom gradu i ljubav prema fotografiji, odnosno prema modi i tako sam u septembru 2012. godine počela rad na projektu “Street Style Banja Luka by Dasha Gajic“ prvo u vidu Facebook stranice, a nakon toga i bloga, koji je ujedno i prvi blog u Bosni i Hercegovini posvećen street style-u.

3. Da li namenski biraš ljude za svoj projekat ili slikaš autentične random prolaznike

U 99% slučajeva fotografišem autentične random ljude koje sretnem na ulici, jer smatram da je upravo u tome suština ovog fotografskog žanra i street style scene.

4 SSBLbyDG

4. Za kratko vreme tvoj blog je skrenuo pažnju svetske javnosti, koliko je ovo velika odgovornost?

Zaista osjećam veliku zahvalnost, ali i odgovornost prema ljudima koji prate moj rad, posebno prema mojim sugrađankama i sugrađanima. Želim predstaviti rodni grad u najboljem mogućem svetlu i želim da Banjaluka ima jaku street style scenu. Internacionalna priznanja i nagrade su dodatna motivacija i inspiracija da nastavim raditi ono u šta vjerujem.

5. U junu ove godine imala si promociju knjige “Street Style Banja Luka by Dasha Gajic“, i u neku ruku blog je dobio svoje štampano izdanje, kako je prošlo sve?

Promocija knjige, a kasnije i sama knjiga naišla je na velik interes publike i medija. Ponosna sam i srećna što je knjiga pronašla put do ljudi koji prate i podržavaju moj rad. Nadam se da će knjiga inspirisati mlade ljude da slijede svoje snove.

6. Koliko se u Banja Luci zaista neguje “street style” , i postoji li nešto po čemu je Banja Luka baš karakteristična?

Svakim danom sve više. Prije 3 godine kada sam pokrenula blog malo ljudi koje sam sretala na banjalučkim ulicama je znalo uopšte šta je to street style i zašto želim da ih fotografišem. Danas je situacija u potpunosti drugačija i neizmjerno mi je drago zbog toga. Jasno je da Banjaluka nije New York ili London, ali kada je stil u pitanju, imamo šta da pokažemo svijetu.

7. Šta je to što je specifično za „street style“ fotografiju, i šta je to što ona zapravo mora da uhvati i prenese?

Street style fotografija je poseban fotografski žanr koji objedinjuje modnu i dokumentarnu fotografiju. Suština street style fotografije jeste da prikaže aktuelne stilove i odnos ljudi prema modi i stilu. Postoje različiti pristupi street style fotografiji. Jedan je ‘’glossy’’ (fotografije zabilježene u svjetskim metropolama za vrijeme održavanja Fashion week-ova. To su uglavnom street style fotke ljudi iz modne industrije) i ‘’candid’’ (street style fotografije ‘’običnih ljudi’’ iz svakodnevnog života). Ja sam se odlučila za ovaj drugi pristup. Dobra street style fotografija treba da uhvati i prenese ne samo odjevnu kombinaciju, nego i emocije, atmosferu sa ulice, kontekst u kojem je fotka nastala. Pokušavam da svaka moja fotografija ispriča priču o Banjaluci, našem načinu života, običajima, kulturi…

2 SSBLbyDG

8. Koliko si ti lično pobornik “street style mode”? Da li nalaziš inspiraciju za sebe I svoj stil u svi tim ljudima koje fotografišeš?

Moda mi je oduvijek bila važna. Priznajem da vodim računa o svojim odjevnim kombinacijama, ali mi to nije prva stvar na listi životnih prioriteta. Mislim da je najvažnije osjećati se dobro u svojoj koži i imati svoje ja. Svi divni ljudi koje sam fotografisala su moj izvor inspiracije.

9. Da li je ulična moda a neki način potcenjenja, ili zauzima ravnopravno mesto u modnom svetu?

U svijetu danas street style blogovi imaju dominantnu ulogu u modnoj industriji. Kod nas je situacija ipak malo drugačija.

10. Koga je sve dotakao tvoj blog i koliko su te ljudi prepoznali kao ozbiljni blog o uličoj modi?

Najvažnije mi je da su ljudi koji prate moj blog prepoznali iskrenu emociju, neizmjernu količinu pozitivne energije i ljubavi koje sam utkala u banjalučku street style priču. Ponosna sam na činjenicu da je blog prepoznat i vrednovan ne samo lokalno, nego i na regionalnom i internacionalnom nivou. Fotografije su objavljivane u The Guardian, Push it Magazine, Opus Mag, Urban Fieldnotes, itd.
Blog Street Style Banja Luka by Dasha Gajic dobio je brojne nagrade i priznanja: najbolja street style fotografija u 2013. godini (internacionalno takmičenje Best of Street Style), 1. mjesto na studentskom fotografskom takmičenje Univerziteta u Oslu, te je uvršten na listu najboljih street style blogova na svijetu (Street Style News).

11. Dašina neka želja vezano za posao u budućnosti?

Jedino što želim jeste da i dalje volim ono što radim i da radim ono što volim.

Odoh

Jutros je trebalo ranije da ustanem. Ustao sam ranije. Izveo sam psa, okupao se, doručkovao, pokupio veš, poneo đubre i tačno u 9.00 bio na vratima. Trebalo je negde da budem u 9.30, mirno sam ušao u auto i krenuo. Na ulicama nije bilo gužve i ništa nije stajalo između mene i stizanja na vreme. Sve je izgledalo kao da sam ušao u neki tuđ život.

U tom životu je bilo odlično. Semafori su se otvarali tačno kad je meni odgovaralo, lepo sam se razumeo s jednim trolejbusom, nije mi bilo ni vruće ni hladno, nije mi se išlo u WC, nijednom mi se nije zaglavilo kvačilo. Uživancija.

Na Bulevaru je ispred mene vozio neko koji je žurio. Crni auto s zatamnjenim prednjim staklima brzo se prebacivao iz trake u traku, kad god ugleda priliku. Ne mogu da kažem da je nekom smetao jer je bio izuzetno spretan. Ipak, primetio sam ga.

Kod Skupštine sam se našao iza njega na semaforu, jer se meni sve otvaralo pa sam nehotice stizao kad i on. Krenuli smo na zeleno i uskoro sam na pešačkom kod Borbe video biciklistu kako maše, pokazuje nam da se svi prebacimo u desnu traku. Crni auto je bio ispred mene i ja sam ga pratio. Nije se prvi prebacio u desnu traku nego je stao pored bicikliste, pa sam stao i ja.

Na prelazu je sedela žena u belim panatalonama i majici sa kratkim rukavima, s plastičnom čašom sa vodom u ruci. Biciklista je pazio da je neko ne udari, a čovek iz crnog automobila je otvorio prozor i razgovarao s biciklistom.

Žena je sedela zbunjena, ne mestu koje nije predviđeno za sedenje. Nije joj dobro, neko joj je doneo vodu, možda su zvali Hitnu pomoć. A ona sedi, bespomoćna i najbolje što bi moglo da se desi je da joj je tu mama, da je podigne i kaže joj da će sve biti u redu. Ali mame nije bilo, bio je tu biciklista i čovek u crnom automobilu koji se malo vratio unazad i očigledno stao tu, da vidi šta će biti i da li treba nekuda da je odveze. Biće dobro ako je on bude vozio jer će sigurno stići najbrže što može da se stigne.

Obišao sam ih i nastavio dalje. Stigao sam tačno na vreme, zamolio da me sačekaju malo i seo da zapišem ovo, dok sam još u tuđem životu. Zapisao sam i vidim da sam se vratio u svoj, jer sad me čekaju već 37 minuta.

Brojanje ovaca

Htela sam da zaspim sinoć. Htela sam.
Bila sam toliko umorna da sam samo želela da zaspim i samo sam o tome razmišljala.
I tu je bio problem.
Što više razmišljaš o nečemu, samo dolaziš do novih stvari o kojima treba razmišljati, jer pitanje rađa pitanje, kako neki kažu i tako, i odjednom, a da ni ne znaš, uhvatiš sebe da se vrtiš u krugu svojih misli, koje su najčešće vrlo subjektivne jer su tvoje, a da ništa nisi smislio.

Nisi došao do rešenja, nisi zaspao, a nakon svega si i dodatno umoran i od razmišljanja.

Kako sam i dalje istinski htela da zaspim, u jednom trenutku sam pomislila kako nikada nisam probala da brojim ovce, i kako sam evo došla u neke godine kad ne znam zaista da li je “brojanje ovaca” samo mit i priča za malu decu, ili je stvarno. Mada to da li je nešto mit ili stvarnost, kod mene u glavi i ne pravi neku razliku.

I rešavam da brojim ovce da bih zaspala.

Onda kreću nove dileme.
Da l’ da brojim dok trče jedna po jedna, ili dok trče sve đuture fazon maraton ili dok miruju u stadu i pasu travu.
Da li moraju da preskaču prepreku, ili neke mogu i da zaobilaze prepreku.
Nisam mogla ni da se odlučim da li da sve budu bele ili da recimo svaka druga da bude bela, a ove između u boji.
Onda sam razmišljala kojih  sve boja bi ovce mogle da budu.
Onda sam se iznervirala što ne postoji neko pravilo o brojanju ovaca, ili priručnik, i tek tada nisam mogla da spavam.
00:44.
I dalje sam umorna i umesto da spavam, sad već pravim spisak i dodajem „Nije mi jasno kako“ stavke.

Dakle, moj spisak – „Nije mi jasno kako“ – stavke dodate u poslednjih sat vremena:
Nije mi jasno kako: Kiša uvek padne kad se ja isfeniram.
Nije mi jasno kako: Nemam sekiricu kojom bih mogla da mlatim ulicom, a da me pritom ne uhapse, i odakle mi uopšte ideja da imam sekiricu.
Nije mi jasno kako: Nemam sovu u sobi.
Nije mi jasno kako: Autobus nikad ne isprska devojku koja nosi kaput koji sam ja htela da kupim.
Nije mi jasno kako: Ne znam da mačujem.
Nije mi jasno kako: Ne idem kod psihijatra.
Očigledno mi nije jasno ni kako se broje ovce.
Plus sam se setila da imam pola litre belog u frižideru, ali to nije sa tog spiska.
I tako ležim i buljim u svoje novogodišnje sijalice koje koristim umesto stone lampe, i u svoju stonu lampu koja je u obliku zeca koji me gleda sa dva prišivena dugmeta umesto očiju, i pokušavam da rešim sve ove probleme nekom baš velikom misli. I od svih mozgova na ovom svetu, sine mi rečenica Henk Mudija (lik iz serije „Californication“ glumi ga David Duchovny), čak ne znam ni tačno da ga iscitiram, ali ide nekako ovako: „Najvažnije je ono na kraju dana, ako si sa sobom ok, ok ti je“. I samo mi sine.
Realno, baš zato što ne postoje pravila za sve u životu, ja uopšte ne moram da brojim ovce da bih zaspala.

Mogu samo da popijem onih pola litre belog.