admin

Ledeno leto

Sad je leto, ali je nekad bila zima, sećam se, na istom mestu na kome sad stojim, pored Dunava, malo ispod Ušća. Bilo je hladno, komadi leda putovali su rekom. Ovako je bilo.

Na komadima leda se voze patke. Neke same, neke u društvu. Voze se i galebovi, ali nisu u ekipi s patkama. Jedan veliki komad glatkog leda dolazi i na njemu je mnogo pataka i galebova. Patke s leve, a galebovi s desne strane, kad se gleda iz moje perspektive. U sredini prazno, patke gledaju uzvodno a galebovi nizvodno. U jednom trenutku, svi polete, naglo. Jedna patka je prva poletela, pa svi za njom. Video sam šta je bilo – voda joj je prešla preko noge, led je postao nebezbedan, ona je to prva osetila a svi ostali su je poslušali. Patke teško polete, imaju veliki stomak i moraju snažno da mašu krilima da bi se odlepile od površine reke. A galebovi kad poleću izgledaju kao da ih je neko ispalio iz praćke. Galebovi su kao u nekoj tenziji stalno, a patke mi izgledaju mirne, i to je opet, normalno, gledano iz moje perspektive. U svakom slučaju, ta ekipa se skroz rasturila, nisu otišli opet negde zajedno da se voze na ledu, nego svako na svoju stranu.

A led Dunavom, na ovom mestu, prolazi samo desnom stranom reke, bliže meni. S druge strane ima leda pored obale, ali ne putuje tom stranom. Okrenem Šeleta da ga pitam o čemu se tu radi, pošto je on tip koji ima odgovore na sva ozbiljna pitanja koja se tiču reke. I on mi odmah kaže – Koriolisova sila Tokine, zbog rotacije Zemlje. – Ja se oduševim što postoji neki razlog, što to nije onako bez veze, kao tako se desilo, i onda stojim malo drugačije, jer znam da gledam Koriolisovu silu na delu. Led i reku i sebe i ptice, sve nas je dohvatila ta sila, u tom trenutku.

Onda je bilo tako, a i sada je tako, samo se ne vidi.

Sve što radim – Volim

1. Ko je Sanja Maljković?

Po profesiji sam scenograf, osnivač i direktor pozorišta Le Studio, asistent na novom studijskom programu scenskog dizajna Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, gde sam i na doktorskim studijama. Sve što radim – volim. Odlučila sam davno da ću svoj život kreirati tako tako da u njemu potpuno uživam. Puno radim na tome, i zadovoljna sam uspesima. Uvek postavljam sebi nove ciljeve ka čijoj realizaciji, uprkos svim problemima, i dalje tvrdoglavo idem.

2. Odakle interesovanje za scenografiju, i kako su se arhitektura i urbanizam nadovezali na to?

Za scenografiju sam se zainteresovala upravo na fakultetu arhitekture kad sam počela da slušam predavanja Raše Dinulovića, arhitekte i pozorišnog čoveka, koji nas je kroz predavanja upoznavao sa životom i pravilima teatra u koji sam se tada zaljubila. Recimo da sam tada otkrila da me više zanima život koji se odvija u toj arhitekturi, nego sama arhitektura.
Postala sam vrlo brzo Rašin đak i prijatelj i malo po malo krenula da kroz studije arhitekture, čitajući knjige i posećujući sve moguće radionice i pozorišne događaje, otkrivam svet koji me je zanimao. Nakon fakulteta došla sam u Beograd sa namerom da počnem da se bavim pozorištem i imala ludu sreću da uskoro, sasvim slučajno, sretnem Žan-Batista, francuskog reditelja, koji je došao u Srbiju da nastavi svoj projekat Pozorište oko Mediterana. Žan-Batist i ja smo se u potpunosti razumeli već prvog dana oko toga kako vidimo pozorište i koja su naša očekivanja. Priča Kroz prozor fabrike tada počinje i traje do danas.

3. Šta je udruženje “Kroz prozor fabrika” i koja je ideja udruženja?

KPF je udruženje koja se bavi pozorištem. Realizujemo pozorišne predstave koje igramo na redovnom repertoaru našeg teatra Le Studio i edukativne programe u okviru projekta Slobodna dramska akademija (škola glume i radionice za profesionalce). Mi verujemo da pozorište može i treba da vrši uticaj na društvo u kome živimo. Trudimo se da tu ideju opravdamo radeći na tome da razvijemo nove i zahtevne umetničke pristupe i stilove u radu, da budemo aktuelni sa temama i time dopremo do publike, da promenimo njene navike i očekivanja prema pozorištu. Smatramo da kultura treba da pripada svima, ali nikako da se prilagođava i koketira sa ukusom većine, već da postavlja kriterijume. Trudimo se da radimo umetnički zahtevno i pametno, a opet sa druge strane pristupačno. Cilj nam je da budemo odgovorni prema profesiji, jedni prema drugima, prema temama koje biramo, kao i prema nama kao umetnicima, tako i prema publici, tj. društvu u kojem stvaramo.

4. Kako je došlo do ideje da nastane teatar “Le studio”?

Teatar je nastao iz potrebe da pravimo i delimo pozorište onako kako smatramo ispravnim. Možemo to nazvati potrebom za slobodom: slobodom izbora ljudi sa kojima radimo, tema, umetničkog izraza, vođenja procesa, načina na koji ćemo ugostiti publiku i prikazati joj naš rad.

5. Skoro si se sa Kvadrijenala iz Praga vratila sa nagradom o kojoj je pričala cela Srbija, šta možeš da nam kažeš o tome?

Da, ja sam bila u kustoskom timu i pomalo uključena u kreativni proces i organizaciju, za koju je bio odgovoran tim koji su sačinjavali većinom ljudi sa mog fakulteta. Jako sam ponosna na ceo tim koji je izneo nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu, na proces, na izabranu temu i način na koji su se pre svega mladi ljudi koji su činili studentski tim, a naravno i umetnici nacionalne sekcije, bavili njome i izneli je svetskoj publici. Mislim da smo bili hrabri i posvećeni i drago mi je da je to prepoznato. Tema „politike“ je za nas u Srbiji vrlo osetljiva tema i vrlo je teško pronaći adekvatan način da se tretira. Mislim da je iskren pristup koji smo zauzeli bio pravi način. Uspeli smo da sa mnogo rada i ljubavi da postignemo uspeh. Osećaj je divan.

6. Koji kreativni način ti je omiljeni da izraziš sebe?

Definitivno scenski dizajn. Koristim crteže, pisanje, ples, igru na sceni sa glumcima sa kojima radim da dođem do rešenja koja kasnije postaju scenografija ili umetnički radovi koje izlažem.

7. Odakle potiču ideje iz kojih nastaju predstave koje se igraju na sceni “Le studio” teatra?

Definiše ih Žan-Batist, prateći aktuelnu situaciju, osluškujući nas koji činimo tim pozorišta i sopstvene želje. Dugo mi je bilo čudno kako svaki put izabere temu koja je i meni važna, ali onda sam shvatila da je to prirodno kad sa nekim toliko provodite vreme i osluškujete.

8. Imaš li svoj omiljeni rad i koja je njegova priča?

Predstave „Istrajnost“ i „Jedan zarez nešto“ su mi posebno drage, mada, naravno da volim sve naše radove jer sam svaku temu smatrala važnom, svakom sam se posvetila i dala veliki deo sebe. Ove dve predstave su mi posebne jer su nastale iz procesa u kojem smo svi zajedno, iz svog iskustva, sećanja i razmišljanja gradili priču. Uvek kad ih gledam otkrivam nešto novo o sebi i društvu koje me je velikim delom učinilo ovakvom kakva jesam.

9. Jedno vreme ste pokrenuli i teatar senki, šta je sa ovom pričom i da li je to i dalje aktuelno?

Držala sam ranije radionice sa decom i odraslima, a sada samo kada me pozovu da budem deo nekog projekta, festivala, ili kroz čas u okviru kursa glume u našoj školi. Naravno, pozorište senki koristimo u radu na predstavama koje pravimo.

10. Kako ljudi reaguju na koncept teatra koji vi zastupate?

Najčešće su iznenađeni, izuzev ljudi koji su imali priliku da vide takav koncept u inostranstvu. Neki se odmah prepoznaju i opuste kao da su kod kuće, drugi su radoznali, pa ispituju, trećima je neprijatno i gledaju začuđeno oko sebe, iznenađeni valjda time što se naš ambijent ne poklapa sa njihovom idejom o pozorištu. Svakako vrlo malo ljudi očekuje to sa čim se susretne, jer su navikli na neku drugu vrstu pozorišne atmosfere. Jako mi je drago što najčešće ovo što radimo prepoznaju kao vredno i ne ustručavaju se da podele svoje utiske sa nama posle predstave. Mi sve ovo radimo zbog publike i njihove reakcije su nam jako važne, zbog toga je pravilo da se publika nakon izvođenja pozove da se pridruži umetničkom timu i u opuštenoj atmosferi nastavi dijalog započet samom predstavom.

11. Šta sve može da se vidi kod vas, i šta je to što samo vi nudite I što je vaša specifičnost?

Nama je stalo do naše profesije, do naše publike, do društva uopšte. Posvećeno radimo na tome da se ljudi kod nas osećaju dobro, da kreiramo predstave koje su pametne i umetnički zahtevne i da kasnije damo sve od sebe kad ih delimo sa publikom.
Le Studio karakteriše intimna atmosfera, naš prostor više liči na dnevnu sobu, nego na pozorišta na koja smo navikli u Srbiji. Ceo prostor je kreiran sa puno ljubavi od stvari koje smo vremenom prikupljali i sređivali. Glumci igraju na metar od publike što stvara poseban doživljaj. Svaka osoba koja kod nas dođe nam je važna i trudimo se da je ugostimo kao pravi domaćini.

12. Šta je to što bi Sanja promenila na ovom svetu, tj. kakav svet bi napravila?

Teško pitanje jer je puno toga. Fokusirala bih se na Srbiju. Užasavam se nepravde i lenjosti, tj. apatije koja je dosta karakteristična za nas. Fali mi da ljudi imaju vere u sebe kao nekog ko čini društvo i može, pa makar i sitnim gestovima uticati na njega. Fali optimizma. Potresa me nepravda koja je obeležila živote ljudi koji dolaze u našu zemlju kao izbeglice, osećaj bespomoćnosti koji često osećam suočavajući se sa načinom na koji naše društvo funkcioniše. Ne razumem pomirenost sa sudbinom. Smatram da iako dišemo – mrtvi smo onda kad se pomirimo sa stvarima sa kojima se suštinski ne možemo složiti. Mislim da je bitna borba, za šta god da nam je važno u životu.

13. U čemu sve nalaziš inspiraciju?

U svakodnevnici (okruženju, prijateljima, ljudima uopšte), filmovima, slikarstvu, u drugim predstavama, vestima, knjigama, muzici… u svemu što sadrži život u sebi.

14. Čime se sad baviš i šta je trenutno aktuelno?

Trenutno završam obaveze vezane za doktorske studije, pripremamo se za novu sezonu Le Studija i škole glume koju držimo već petu godinu, takođe pripremamo turneju nove predstave, maštam scenografiju za novu predstavu koju ćemo raditi uskoro i pred spavanje čitam knjigu Bekima Fehmiua i kroz nju upoznajem istoriju našeg pozorišta.

15. Planovi za budućnost?

Imamo dve nove predstave u planu za ovu sezonu, planiramo izvođenja u drugim gradovima u Srbiji i Bosni. Nadam se da ćemo privući još više publike; otvoriti sledeću sezonu u novom, većem prostoru; proširiti tim novim, vrednim, talentovanim ljudima. Takođe se radujem novoj školskoj godini na fakultetu, novoj generaciji mladih ljudi sa kojima ću raditi, novim projektima sa studentima sa kojima sam već radila i novim temama koje ću istražiti i o kojima ću pisati. Planove za dalju budućnost ne bih otkrivala.

Ekstremna avantura

  1. Kako se rodila ideja o osnivanju kluba ekstremnih spotova „Adrenaline” i ko čini ekipu koja je došla na tu idejuObično se klubovi osnivaju tako što nekolicina ljudi odlluči da osnuje klub i onda okuplja mlade kako bi promovisala neku sportsku disciplinu. Kod nas je bilo malo drugačije. Mladi ljudi koji su želeli da se bave ekstremnim sportovima okupili su nas, koji smo dugo u ovom sportu, i od nas tražili da im prenesemo iskustva. To smo prvo činili neformalno, ali smo onda shvatili da je tim mladima potrebno pružiti uslove za rad i šansu da se takmiče. Tako smo osnovali klub ekstremnih sportova Adrenalin koji je sada njihova i naša kuća.
  1. Zašto baš ekstremni sportovi?Ti mladi ljudi koji su se okupljali u parkovima, želeli su nešto drugačije od sportova poput fudbala, košarke ili odbojke, a nisu imali svoje mesto. Baš poput nas koji se već dugo bavimo različitim sportskim disciplinama, želeli su nešto drugačije. To je razlog zašto je nastao klub  ekstremnih, a ne klub nekih uobičajenih sportova.
  1. Kako ste se od kluba razvili do festivala, koji je koncept istog i ko je došao na tu ideju?Festivalska priča vezana je za jedno “afričko popodne” gde ja, zbog posla, provodim najviše svog vremena. Tog popodneva razmišljao sam kako da svim ljudima u Srbiji i Trsteniku, članovima našeg kluba i  ostalima, koji to žele da postanu, najbolje predstavimo sve discipline ekstremnih sportova. Pozvao sam svoje prijatelje koji se profesionalno bave ekstremnim sportovima i svako od njih imao je ideju kako da prikaže svoju disciplinu. Spoj tih ideja je zapravo Festival ekstremnih sportova u Trsteniku.
  1. Koji sport je nazanimljiviji ljudima i za koji su najviše zainteresovani? Šta je to što bi svi da probaju bez izuzetka?Generalno ljudima najviše pažnje privlače najekstremnije discipline poput BASE jump-a ili Wingsuit-a, i one spadaju u najzanimljivije i najatraktivnije. Mnogo ljudi je spremno i želi da se oproba u disciplinama poput paraglajdinga ili padobranstva. Uglavnom je slobodno penjanje disciplina od koje se najčešće počinje.
  1. Koliko su ljudi zainteresovani da vam se priključe i da li svi mogu da se bave ekstremnim sportovima?Ekstremnim sportovima zapravo mogu da se bave svi. Od najmlađih do najstarijih. Ekstremni sportovi imaju dozu rizika, ali je taj rizik sveden na  minimum, jer postoje standardi bezbednosti koji se strogo poštuju. Garancija bezbednosti kako na Festivalu tako i u našem klubu,  postoji  i mora da postoji, od same opreme pa do sertifikata koje poseduju treneri. Međutim, kod nas je najvažnije pravilo da je prvi korak bezbednosti  samodisciplina I fokusiranost koju svako mora da stekne.Igranje u parkovima danas, i neke od sprava, zapravo na neki način već predstavljaju neku od disciplina ekstremnog sporta . Razlika je u tome što kada se postane deo kluba kod ljudi se kanališe energija, radi se na njihovoj disciplini, posvećenosti, koncentraciji i razvoju motoričkih sposobnosti koju oni dalje koriste. Upravo zbog toga  svako dana se sve više se pokazuje sve veće interesovanje za ekstremne sportove, a neretko cele porodice postaju naši članovi.
  1. Šta sve može da se očekuje na ovom festivalu, a šta je neočekivano što nudite?Treći po redu Festival ekstremnih sportova u Trsteniku sadržajno je dostigao svetske festivale. Čak i u svetu postoji mali broj festivala na kojima možete videti discipline poput B.A.S.E Jump-a, skoka sa dimnjaka gradske toplane, preko ROPE jump-a koji podrazumeva spuštanje niz najvišu zgradu u Trsteniku, paraglajding, padobranstvo, downhill, a posetioci u Trsteniku sve to mogu da vide na jednom mestu. Ono što je drugačije u Trsteniku je to što mi imamo bogat kreativni kao  bogat muzički program za sve uzraste.
  1. Ono što je ljudima možda i najprovokativnije je “Base jump”. Šta je to i otkud to kod nas?Base jump jeste jako atraktivan i on je do pre dve godine i prvog  Festivala ekstremnih sportova bio prikazivan u velikim svetskim metropolama. BASE jump podrazumeva slobodni skok sa dimnjaka gradske toplane. Zahvaljujući sportistima iz Srbije, Slovenije i Hrvatske BASE jump je postao sastavni deo Festival ekstremnih sportova u Srbiji.
  1. Odakle su najčešće učesnici  i da li se broj ljudi koji saznaje za festival širi I na koji način?Učesnici su uglavnom sa Balkana, međutim priča o Festivalu preko naših učesnika i posetilaca sada već prelazi ne samo na Evropu nego i na druge kontinente. Ljudi iz inostranstva zainteresovani su da budu deo našeg Festivala i mi smo otvoreni za saradnju sa svima. Ove godine u disciplini BASE jump imamo učesnika iz Nemačke koji je oduševljen festivalom. Veliki doprinos u širenju priče o festivalu imaju društvene mreže i mediji  preko kojih će se, siguran sam, i nakon ovog Festivala proneti vest o svemu što se događalo.

10. Koliko dugo postoji festival i gde ste sad u odnosu na početak? Šta je drugačije u odnosu na prethodne godine?

Prvi festival održan je 2013. Prošle godine festival smo zbog poplava koje su zadesile Trstenik  održali u manjem obimu i sav novac koji je planiran da se uloži u organizaciju otišao je na saniranje štete od poplava, a program festival je organizovan za mlađe generacije u vidu kreativnih i edukativnih radionica.
Ove godine smo se vratili starom  konceptu, dodali još neke sportske discipline kao i muzički program. Za ovaj festival napravili smo i dobru saradnju sa Aero Klubom Trstenik, pa se centralni deo manifestacije održava na Aerodromu, umesto na obali Zapadne Morave kako je to bilo do sada.Kao što sam rekao, pored sportskog programa, ove                         godine imamo i muzički deo  manifestacije. U sportskom programu treba istaći svakako pomenuti Base jump, Rope jump, slobodno penjanje, paraglajding, jedriličarstvo i sve propratne programe. Sa druge strane u muzičkom program nastupaju: 357, Hornsman Coyote, Popečitelji, Zooster i mnoge druge grupe. Ono što je takođe važno je da su                 svi ili gotovo svi sadržaji na  XFEST3 besplatni.

      11. Da li postoje slični festivali u svetu I da li razmenjujete međusobna iskustva?

Kao sto sam pomenuo u svetu postoje festivali ovakve vrste, ali oni najčeće obuhvataju prezentaciju nešto manje sportova i retko su interaktivnog tipa. Svi mi koji smo učestvovali ili posetili te festivale shvatili smo da upravo taj deo nedostaje. Baš zbog toga smo na XFEST3 veliku pažnju posvetili interaktivnosti sa posetiocima i pružanju mogućnosti da svako može da se oproba u nekom od sportova.

 

Leto

Zvuk zrikavaca.
Voda koja pada na suncem isušenu zemlju i šuštanje iste u trenutku kad je zemlja sprži.
Sparina koja leluja iznad te zemlje kao magla u daljini iznad vrelog asfalta na autoputu, koju juriš kolima i nikad ne stižeš.
Ritmični zvuk transformatora u gluvo doba, koji deluje kao da nema snage da radi i da ga umara vrućina. Razumem ga.
Zvuk paljenja krila komarca koji je naivno poželeo da zasvetli na trenutak.
Nervozne sirene u daljini koje reže jedna na drugu i svaka za sebe misli da je glasnija i jača.
I nervozni glasovi ljudi, i plač iziritiranih dece i zujanje komaraca i šuštanje lišća na vetru koji se ni ne oseti.
I vlaga.
I žudnja.
I strast.
I bes.
I znoj.
I lepljivost.
I omorina.
I teško kao osećaj, a ne kao reč.
I lepo.
Leto.

Dobro jutro

Kroz glavu, kroz nos, kroz usta, niz grlo u želudac i tanko crevo. U krvne sudove, u srce pa nazad u glavu, u mozak, u oči, u ruke i noge. U misli. Rakija i kafa. Kafa pa rakija. Pa još malo rakije i kafe. Pa onda grejpfrut. Jedem grejpfrut. Pročitao sam, dobro je, zdravo je, umesto kobasica za doručak voće. Umesto hladne sarme, grejpfrut. Zvukovi su dobri. Kafa iz džezve se sliva u šolju. Gusto. Rakija klokoće, prolazi kroz dozer i sliva se niz zidove čaše. Masno. Kriška grejpfruta puca pod zubima, prska opori sok po ustima. Simpatično.

Pijem, žvaćem i gledam svet oko sebe. Gledam zid, flašu na stolu, figuricu Bude pored flaše, jednog medvedića pored nje i rolnu toalet papira za brisanje nosa pored medvedića. Gledam ventilator pored prozora, kafu od juče, kafu od danas, stare patike pored vrata, jedne skroz razvaljene patike ispod stolice, srolane tepihe u drugom ćošku, psa na njegovoj foteljici, knjige, dvogled, gomile papira na kojima ko zna šta sve piše, neke stare dnevnike, rolnu selotejpa i jednu orhideju što je procvetala posle dve godine gledam.

U dobrom sam društvu, cirkam, uživam.

Beograd koji ne vidimo

Aleksandar je mladi Beograđanin, kojem je profesija da gleda ljudima u osmehe, a hobi da te iste navlači na obraze dok njihovim vlasnicima pokazuje skrivene ćoskove Beograda. Belgrade Alternative guide (Alternativni vodič kroz Beograd) je nastao tako što se grupa ljudi okupila oko iste ideje, kao što vole da kažu, davne 2006 –te. Njegov najbolji prijatelj Filip Balunović je jedne decembarske večeri došao do njega sa idejom da učine zajedno nešto za svoj grad. Razmenjivali su mišljenja i došli do zaključka da vode strance kroz grad, ali na ipak malo drugačiji način, nego što to čine turistički vodiči.

Iskustvo i predznanje koje je njima bilo potrebno za taj poduhvat, je tada 2006 –te, već bilo dvadesetdvogodišnje :). Kaže da još kao mali počnete da otkrivate skrivena mesta vašeg kraja. Da saznajete priče, tipa gde se krio Trbosek i ko je zalepio žvake na sanduče gospođe Petrović. Isključivo to istraživačko predznanje koje su stekli kao klinci im je dosta pomoglo da nađu skrivena blaga Beograda i pokažu ih ljudima iz drugih zemalja.

Svakako, nije sam u tome. Kada priča o ideji Belgrade alternative guide-a, sa ljudima koji žive u Beogradu, svako ma da podeli sa njima neku interesantnu priču, da im preporuči gde bi mogli da odvedu ljude, šta da im pokažu i nauče ih nešto novo. To je i najbolji način da se nauči i upozna svoj grad, a samim tim I da se prenese ljudima kojima ga pokazuju.

Najviše na čemu potenciraju osim „turističkih“ atrakcija, o kojima sad nećemo je vreme provedeno sa njima. Osim obične šetnje, važno je i da ih oni upoznaju, i da im provedeno vreme sa njima pomogne da vide grad „njihovim očima’. Kako bolje upoznati nečiji grad, nego sa ljudima koji u njemu žive? To je i bila osnovna i početna ideja.

Kaže da su stariji ljudi koji se preplaćuju na njihove ture, jako dobri i da i sami od njih dosta nauče. Od njih uglavnom saznaju dosta zanimljivih priča i zabavnih činjenica, dok ima mlađih koji ne znaju recimo ni gde je ćošak Salvadora Dalija. Ali opet, kažu da ništa ne može ni da se generalizuje, jer je njegov sveopšti utisak da od svakog imaš nešto zanimljivo da se čuje i nauči, i da su svi ljudi dosta otvoreni da saznaju nešto novo o gradu. Nekoliko puta se desilo da njihovim turama pristvuju i sami Beograđani zainteresovani da vide šta to ima kod njih u gradu, a da oni nisu čuli za to.
Oni mlađi koji dolaze da posete Beograd, uglavnom imaju slabo predznanje gde su došli i zbog čega, i uglavnom se to vrti oko noćnog provoda. Samim tim to ostavlja dosta mogućnosti da kada vide nešto što nisu očekivali reaguju veoma pozitivno. Ne bi mogao da izdvoji ništa posebno kao atrakciju, ali na primer zanimljivo im je zašto čovek koji prodaje domaće pite (gde ih odvedu na klopu) daje trudnicama za džabe, kad već živimo u zemlji sa niskim standardom Takođe ih oduševljava kako su neke zanatske radnje uspele da opstanu desetinama godina. Ko su ljudi koji su postavili znak u čast Salvadora Dalija? Zašto i kako je nastao grafit – Mesto za poljubac? Dosta je zanimljivih stvari da bi se nešto izdvojilo i akcentovalo.

0000802847_l_0_8ddka9

Za ovih nekoliko godina koliko se bavi ovim, svašta se izdešavalo. Od toga da je vozač autobusa zaustavio isti, kako bi aplaudirao norveškom a kapela hour koji je pevao na putu od centra grada do Zemuna. Do toga da je jedan Australijanac sa njima u Beogradu video prvi put sneg u svom životu. Pa sve do malo „slobodnijih“ Rusa koji su zahtevali da kupe separe u jednom noćnom klubu. Grupa studenata iz Švajcarske je nacrtala svoj prvi grafit u Savamali, a njihov profesor je kupio Teslin portret čim ga je ugledao u jednom lokalnom ateljeu koji posećujemo, jer kako kaže: “Želim da me on gleda sa zida mog biroa, i da mi da nove ideje kako bih mogao da započnem svoj radni dan.”

Takođe su dva novinara poznatih norveških novina, nakon ručka kod Aleksandrove bake, napravili priču o njoj, i njenim kuvarskim sposobnostima, poslali joj cveće i učinili je veoma ponosnom.

Dosta je situacija i priča i sve su ih inspirisale da rade to i dalje, i shvate koliko zapravo mogu da doprinesu sebi i tim ljudima koji nas posećuju, da odu odavde srećni, a njima ostave novo iskustvo i lepe uspomene. Usput i da nešto zarade :).

Kaže da što se tiče cena, pišu na sajtu. Različite su, zavisno od ture koju neko poželi. Neke od tura su: Centar grada sa turom ulične umetnosti, Street art interactive tour, jahanje konja u Bojčnskoj šumi, roštilj na Ratnom ostrvu, poseta Kosmaja, Avale i lokalne pivare. Zavisno od broja ljudi formiraju se cene i daju popusti. Imamo i tu politiku da ljudi iz okolnih zemlja, tačnije zemalja bivše Jugoslavije ture plaćaju u pola cene.

Poslednjih godinu dana su manje više svi našli poslove u svojim strukama. Ideja im je da sve ovo do sada preneseu na mlađe ljude, tj. studente koji bi se tome posvetili i nastavili celu priču. Ceo projekat može mnogo da napreduje i dalje da se razvija. Iskustvo koje se dobija je neverovatno i neobjašnjivo. Samim tim gledaju da oforme neku novu grupu, koja bi nastavila ovde gde su oni stali, i da na svoj nacin, uz smernice, pokažu ono sto Beograd ima da ponudi.

Za kraj Aleksandar želi da nešto što su postavili traje i dalje, i da drugi ljudi dožive nešto slično ako ne i lepše, i prošire svoja znanja, zavole svoj grad još više, i znaju da su nekom ostavili uspomene kojih ce se rado sećati.

Zid

Pre dva meseca, jedna divna devojka pozvala me da učestvujem u projektu koji se zove WallPeople. Wallpeople je zajednički umetnički projekat započet u Barseloni pre pet godina, koji okuplja ljude da stvore zajedničku umetnost u realnom vremenu na specifičnom prostoru. Danas se taj projekat realizuje u više gradova u svetu, Lisabonu, Madridu, Londonu, Parizu, a ove godine se uključio i Beograd.

Cilj je da svi stvorimo nešto zajedno.

Sama reč „WallPeople” kaže da umetnost nastaje na zidu.
Dobila sam zadatak da ja započnem tu priču koju će slučajni ili namerni prolaznici nastaviti, inspirisani mojim početkom, i od čega će kasnije nastati jedno zajedničko delo. Imala sam veliku tremu, a istovremeno sam bila toliko uzbuđena i željna da budem deo toga, da nije bio šanse da odustanem.
Ne volim početke. Imam problem sa početcima, nisam dobra. Previše sam nervozna, previše brzam i forsiram da se desi sve sad i odmah, često previše očekujem odmah na početku. Previše idealizujem. Nikada nisam znala kako da počnem polako i gradim postepeno, ili sagorim ili pregorim. Sad učim.
Najmanje sam znala kako ću da počnem, kad sam u startu, na prvom koraku, „nalatela na zid“.

A onda je došlo samo od sebe, i počela sam priču.

Zid moraš da shvatiš kao izazov da te iza čeka svet koji treba da vidiš, a ne kao prepreku koja ti zaklanja taj svet.
Na zid se uvek možeš popeti da vidiš šta je iza njega, ali teško je ako si ti taj zid.
Onda ne vidiš ništa od samog sebe.
Kad si umoran, možeš da se nasloniš na zid da se odmoriš.
Možeš biti umoran od pokušaja da srušiš zid.
Postoji izreka „Kao da pričam zidu“. Ne postoji pitanje: „Slušaš li zid?“
Svaki zid ima svoju priču. Svaki zid ima nekoga ko razume i zna šta taj zid govori.
Nemoj da prestaneš da „pričaš zidu“.
Počni mu govoriti!

Ovo je bio moj početak. Moja poruka na zidu. Ne znam ko su ljudi koji su je pročitali. Ne znam ko su ljudi čije su rečenice nastavile moje.

Ne znam im ime i prezime.

Ali mogu da im naslutim osmeh. Mogu da ih zamislim kako sa pažnjom čitaju.
Mogu da im zamislim ozbiljnost na licu u trenutku kad pokušavaju da misle šta oni dalje žele da kažu I nastave. Mogu da ih zamislim kako radoznalim očima prelaze preko rečenica i slažu se sa njima, ili ne. Mogu da vidim nečije prevrtanje očima, ili neizainteresovanost. Mogu da vidim i odobravanje.
Mogu da vidim i osećaj povezanosti i osećaj da delimo nešto zajedno. Mogu, jer smo svi isti. Svi smo ljudi. Ljudi koji nemaju zidove među sobom. Ljudi koje spaja osećaj da smo svi zajedno u tome.

Moje je bilo da počnem, i napravim taj prvi korak, a ovo je put kuda su drugi ljudi moje reči odveli dalje…

Zid?! Mi smo ih sami izmislili. Volim momenat kada sam zavolela svoj zid i prihvatila ga, jer mi se istog trenutka otvorio i prestao da bude prepreka.
Kao da sam postao zid od stakla. Moja spoljašnost je ostala ista, ali se sve vidi kroz mene.
Zid. Da, gradila sam ga dugo. Ako ti je stalo, sruši ga.
Zid možeš ukrasiti, okrečiti različitim bojama, okačiti na njega sliku, ram, policu sa knjigama ili sitnicama.
Zid možeš oslikati, ostaviti grafit, poruku ljubavi, mira, mržnje. Zid trpi sve. Zid možeš upotrebiti i zloupotrebiti.
Berlinski zid, Kineski zid, Zid plača, pregradni zid, anti-imigrantski zid, sigurnosni zid, zidovi nosači, odbrambeni zidovi.
Ipak, to što si ga ulepšao i pronašao mu namenu, ne znači da je on prestao biti pregrada iza koje se kriješ od sveta.
Ili svet kriješ od sebe?!
Prestani se inatiti!

 

WallPeople, Beograd, 2015.

Ona

Leži.
Diše.
Srce joj kuca.
Možda će reći nešto, iznenada.
Možda spava, a možda se samo srušila i tako ostala.
Možda je legla i čeka da se pretvori u pesmu, koju neko tek treba da čuje.
Da je prepozna u njenom telu i prostoru iznad njega.
Samo da je ugleda, jer je ta pesma već tu, čeka.
Leva butina, leva mišica, leva šaka i levo oko.
Nos, kosa i gornja usna.
To je dovoljno za pesmu.

11830917_1124981074182303_2076516007_n

“Ne me quitte pas“

Pariz i ja smo se upoznali i prepoznali u kafani.

Na ćošku ulice u kojoj sam iznajmila stan nalazi se mali bistro „Rochebrune“.
Zove se po ulici, „Rue le Rochebrune“.
Svako veče sam sedela u njemu.
Dan u Parizu nije mogao da se završi, bez poslednje ture u “Rochebrune-u”
Drži ga starija gospođa. Rekla da je prijatelji zovu Baba i da je i ja tako zovem. Baba je pričala sa mnom isključivo na francuskom. Kaže da ću tako najbolje naučiti jezik i da je slušam.
U početku nisam uopšte znala šta mi priča, ali non stop smo se smejali i sve smo se razumele.
Rekla mi je da moram da naučim francuski, jer izgledam kao neko ko treba da priča francuski.
Rekla sam joj, sa sve cigarom u uglu usana i pivom u ruci, izgledajući pre svega kao jedna dama, da možda izgledam više kao neko ko treba da psuje na tom jeziku, nasmejala se glasno, i rekla mi je i da psujem ali i da joj se ne pojavljujem svaki dan bez jedne naučene rečenice.
Naučila je da pijem veliko pivo, i kad me vidi da ulazim u Bistro, samo pokaže rukama – „Veliko“?
Rekla mi je da sam slatka. Na francuskom to mnogo lepo zvuči – “mignon”(minjon)
Neke večeri nije naplaćivala, davala je na račun kuće. Na njen račun.

Jedno veče sam pokušavala da objasnim Babi, da je ona moj Pariz.
Da bi Pariz bio samo grad, kao i million drugih gradova i da kao takav mi ne bi bio dovoljan da nisam u tom trenutku u njenom bistoru i da nema tog bistroa i nje.

Muzeji su predivni, ali to nije grad. To su samo zgrade u koje ulaziš u nekom gradu.
Možda one mogu da ti približe grad, na način kako je izgledao nekada ili da ti pokažu ono što više ne možeš da vidiš i doživiš, ali to nije grad, to nije sada.
Sumnjam da bi samo stojeći u muzeju i gledajući u neku sliku osetio ukus kroasana u ustima, ili čuo majku kako viče na svoje dete da ne pretrčava ulicu, ili čuo kako francuzi zvižde po ulicama. Ili pevaju.
Sumnjam da bi podigao ženi torbu koja joj je pala sa paktregera bicikla i trčao za njom ulicom vičući “madam”, dok ti klošari sa ćoška dižu palčeve i sa osmehom govore “bravo.”
Sumnjam da bi video gospođu u ranim sedamdesetim, kako skoro u ponoć sedi sama, sede kose zalizane rajfom sa crnom velikom mašnom, u zelenoj jakni, pocepanih čarapa, i još 200 šarenih krpa na sebi.
Sumnjam da bi primetio i šal i šešir na stolici pored. Gospođu sa naočarima za sunce sa roze drškama i neupaljenom pljugom koja joj visi iz usta. Gospođu koja priča sama sa sobom dok meša kafu olovkom.
Sumnjam da bi uživao gledjući čoveka sa gitarom u metrou kako priča sa zidom, i to ozbiljno udubljen u razgovor.

Ne postoji muzej koji ima izložen duh grada u vitrini.
Iz muzeja ne nosiš priče, u muzeju ih dobijaš na gotovo.
U muzeju je sve ono što ceo život želiš da vidiš i čekaš da ti se ukaže prilika da vidiš, ali meni to nije dovoljno. Uglavnom ne znam šta ću sa tim što sam videla, ako ne znam priču.
Moram da znam priču. Moram da čujem šta priča grad. Moram da čujem ljude.
Dan posle Luvra dok sam sedela kod Babe u bistrou i pričala joj da nisam nešto previše oduševljena istim, rekla sam joj  da mi ne da više da pijem jer ću početi da pevam. Sipala mi je malo pivo i rekla: – Ne ideš odavde dok mi ne otpevaš “Ne me quitte pas.“
Sela sam sa svojim pivom za sto, ponavljajući „Ne me quitte pas…“ i pustila pesmu na You tube- u da je čujem, a onda sam isključila zvuk. Baba je sama počela da peva.

„Ne me quitte pas” znači – ne ostavljaj me, a “Baba” se zove Ferida.
A meni je Pariz tek počeo da priča priču.

11815895_10153088659973182_884016217_n (1)

Umetnost je svašta, ali nije laž.

  1. Izuzetno si talentovan za to čime se baviš! U kom uzrastu si došao do saznanja da poseduješ taj talenat i na koji način isti održavaš, “zalivaš“?

O, najlepše hvala na ljubaznom komplimentu! Pretpostavljam da se pitanje odnosi na pisanje, jer za to sam nadležan; muzike ne bi bilo bez Laneta i Radeta, mojih drugara koji se bave komponovanjem, te naših čarobnjaka iz benda koji sprovedu u delo i ožive sve što oni zamisle. Elem, kako se “zaliva” pisanje? Čitanjem, naravno. A i stalnim pisanjem. Ideja je ideja, doći će ili neće doći, ali ono za šta svakako možeš da se pobrineš jeste “trening”: zanatski deo posla je nešto poput crvenog tepiha za dobru ideju. Što se uzrasta tiče, za jezik i pisanje zainteresovao sam se veoma rano, dobra priča me je kupila u najranijem uzrastu (da, bio sam jedno od one nesnosne dece koja stalno nekoga vuku za rukav da im čita ili ispriča priču:) No, ako govorimo o muzici, odgovor je sličan: “zaliva” se slušanjem. Jednu vrstu ljudi talentovaniji od sebe kompleksiraju – drugu vrstu inspirišu. Vazda bolje biti u ovoj drugoj kategoriji. Treba upijati druge autore bukvalno do samozaborava, kao da nikad ništa nisi stvarao – paradoksalno, samo tako ćeš ostati svoj.

  1. Da li možeš da izdvojiš trenutak kada si bio najponosniji na sebe?

Hah, zvučaće ti smešno. Sećam se jednog opštinskog takmičenja iz gramatike srpskog jezika, osnovna škola; imao sam pirsinge, vozio rolere, bio obučen dripački – i imao sam sjajnog nastavnika, kome je bilo važno šta znam i šta mogu. Dok smo čekali rezultate, neke devojke su komentarisale kako nisu sigurne u ovaj i onaj odgovor; onda su me pogledale i rekle (onako namerno, baš da čujem): “Nema veze, barem sigurno nismo poslednje.” To je samo maleni primer onoga sa čime se u našoj sredini (u stvari, na celom globusu) srećeš stalno: mediokriteti ti se rugaju naprosto zato što se ne oblačiš kao teča kad si klinac, naprosto zato što ne razumeju šta radiš, naprosto zato što ih nije briga šta radiš. Ali to ih ne čini boljima od tebe. Osvojio sam prvo mesto i kroz tu salu se, do tipa koji dodeljuje nagrade, dokotrljao na rolerima da je primim. Kako je samo ta pobeda bila slatka. Retko kad u kasnijem životu imaš prilike da tako jasno nekome zabiješ srednji prst u oko i okreneš nekoliko puta, da se rupa bolje izdubi. Metaforički, naravno:)

Foto Ana Kašćelan

Foto Ana Kašćelan

  1. Kada će biti izdat drugi deo trilogije „Rubikova stolica“?

Mnogo hvala na interesovanju! Trilogija se zapravo zove “Malterego”, “Rubikova stolica” je naslov prve sezone/knjige. Intenzivno radim, svestan da sam probio sve sopstvene prognoze, ali ME2 je daleko obimniji od prvog dela i traži više vremena, a i sama struktura romana prilično je drugačija: ovog puta nema novinskih članaka i Leovog bizarnog dnevnika između glava/epizoda, već smo u tim intermecima u jednoj sasvim drugoj knjizi. Osim toga, Leo se zapravo drži obećanja da neće pisati o Malteregu i ovog puta vodi stvarni dnevnik, što daje mnogo više prilika za literarne pasaže i, uslovno rečeno, književniji pristup. Priča se nastavlja nekoliko godina kasnije od trena gde je stala, ali se direktno nadovezuje na taj tren i posledice. Mislim da je ME2 nešto najbolje što sam do sada uradio, ali na to se ne vredi oslanjati, jer autori uvek to misle o svom poslednjem delu – inače ne bi ni imalo smisla da ga objavljuju, je li:) Sve u svemu, još nekoliko meseci. Znam, pretvaram se u R. R. Martina po tempu rada, ali barem nisam ni približno tako prokleto dobar da milioni ljudi pate dok čekaju:) Svima koji iščekuju ovu knjigu veoma sam zahvalan i (trenutno) uveren da vas priča neće razočarati. Trenutno, do prve kreativne depresije:)

  1. Koju vrstu muzike slušaš dok pišeš?

Uvek, uvek instrumentalnu, ili barem neku koja tome naginje. Budući da se bavim rečima, tekst me zanima i odvlači mi pažnju. To može biti svašta što mi u tom trenu zvuči zanimljivo, ali generalno gledam da nađem nešto što se “temperaturno” poklapa sa scenom koju pišem.

  1. Gde prestaje scena, a počinješ ti?

Mislim da to nije sasvim primereno pitanje ni za pozorišne glumce, kamoli za nekog poput mene:) Sve si to ti. Moderno doba donelo je mit o glamuru i glumatanju, takozvanom “poziranju”, i otuda privid da ljudi imaju svoje javne i svoje privatne, “Klark Kent” identitete:) Ali veruj mi, nikada nisam video da je neko drugačiji javno i privatno – javnost samo daje širi prostor kretenima da pokažu koliko su zapravo kreteni, i onima koji to nisu da se jasnije vidi da nisu. To je sve što se tu dešava. Ekrani nas razdvajaju i tvore sumnju, ali ti si ti. Umetnost je svašta, ali nije laž. U stvari, umetnost i seks su jedina polja ljudskog delovanja gde ne možeš da foliraš – tu si tačno ono što jesi.

  1. Odakle ljubav prema Transformersima?

Hah, iz sirotinjskog detinjstva devedesetih:) Svi u komšiluku imali smo ih svega nekoliko, a robna kuća prepuna, a nemaština. I onda se ovako, pod relativno stare dane, osvećujem:) Kolekcionarstvo je zabavno, to je lep hobi, upoznaš sjajne ljude koji vole to isto – jedino je malo strašno što bi ovo isto izjavio i neko na samitu serijskih ubica:) Ali zez na stranu, mislim da su Transformersi najzanimljivije igračke ikada smišljene – divim se tim dizajnerima, ljudima koji imaju moć da tako nešto osmisle. A kad su stvarno dobri, Transformersi su nešto poput rubikovih kocki, sjajno vežbanje kefala. Da ne pričam o tome koliko je Optimus moćna figura heroja i vođe, pravi moralni kompas za milione dece već trideset godina. A uopšte nije naivno ko ti je heroj i moralni kompas kad si dete.

  1. Kada možemo očekivati tvoj sledeći nastup?

Zavisi gde:) Ovog petka smo u Pančevu, potom na Love Festu, pa na Nišvilu. A pripremamo veliki, najveći beogradski koncert do sada za deseti oktobar. Širite dalje:) Razmišljam da se, s obzirom na svoju visinu/nizinu, za reklamnu kampanju slikam pored metra (ili lenjira, ehm) i stavim slogan: “Najveći od najmanjeg!” 🙂 Avaj, za sve informacije gde smo/kad smo skoknite u bilo koje doba na www.facebook.com/marcelodefacto. Tamo je sve.