admin

Dobro jutro

Kroz glavu, kroz nos, kroz usta, niz grlo u želudac i tanko crevo. U krvne sudove, u srce pa nazad u glavu, u mozak, u oči, u ruke i noge. U misli. Rakija i kafa. Kafa pa rakija. Pa još malo rakije i kafe. Pa onda grejpfrut. Jedem grejpfrut. Pročitao sam, dobro je, zdravo je, umesto kobasica za doručak voće. Umesto hladne sarme, grejpfrut. Zvukovi su dobri. Kafa iz džezve se sliva u šolju. Gusto. Rakija klokoće, prolazi kroz dozer i sliva se niz zidove čaše. Masno. Kriška grejpfruta puca pod zubima, prska opori sok po ustima. Simpatično.

Pijem, žvaćem i gledam svet oko sebe. Gledam zid, flašu na stolu, figuricu Bude pored flaše, jednog medvedića pored nje i rolnu toalet papira za brisanje nosa pored medvedića. Gledam ventilator pored prozora, kafu od juče, kafu od danas, stare patike pored vrata, jedne skroz razvaljene patike ispod stolice, srolane tepihe u drugom ćošku, psa na njegovoj foteljici, knjige, dvogled, gomile papira na kojima ko zna šta sve piše, neke stare dnevnike, rolnu selotejpa i jednu orhideju što je procvetala posle dve godine gledam.

U dobrom sam društvu, cirkam, uživam.

Beograd koji ne vidimo

Aleksandar je mladi Beograđanin, kojem je profesija da gleda ljudima u osmehe, a hobi da te iste navlači na obraze dok njihovim vlasnicima pokazuje skrivene ćoskove Beograda. Belgrade Alternative guide (Alternativni vodič kroz Beograd) je nastao tako što se grupa ljudi okupila oko iste ideje, kao što vole da kažu, davne 2006 –te. Njegov najbolji prijatelj Filip Balunović je jedne decembarske večeri došao do njega sa idejom da učine zajedno nešto za svoj grad. Razmenjivali su mišljenja i došli do zaključka da vode strance kroz grad, ali na ipak malo drugačiji način, nego što to čine turistički vodiči.

Iskustvo i predznanje koje je njima bilo potrebno za taj poduhvat, je tada 2006 –te, već bilo dvadesetdvogodišnje :). Kaže da još kao mali počnete da otkrivate skrivena mesta vašeg kraja. Da saznajete priče, tipa gde se krio Trbosek i ko je zalepio žvake na sanduče gospođe Petrović. Isključivo to istraživačko predznanje koje su stekli kao klinci im je dosta pomoglo da nađu skrivena blaga Beograda i pokažu ih ljudima iz drugih zemalja.

Svakako, nije sam u tome. Kada priča o ideji Belgrade alternative guide-a, sa ljudima koji žive u Beogradu, svako ma da podeli sa njima neku interesantnu priču, da im preporuči gde bi mogli da odvedu ljude, šta da im pokažu i nauče ih nešto novo. To je i najbolji način da se nauči i upozna svoj grad, a samim tim I da se prenese ljudima kojima ga pokazuju.

Najviše na čemu potenciraju osim „turističkih“ atrakcija, o kojima sad nećemo je vreme provedeno sa njima. Osim obične šetnje, važno je i da ih oni upoznaju, i da im provedeno vreme sa njima pomogne da vide grad „njihovim očima’. Kako bolje upoznati nečiji grad, nego sa ljudima koji u njemu žive? To je i bila osnovna i početna ideja.

Kaže da su stariji ljudi koji se preplaćuju na njihove ture, jako dobri i da i sami od njih dosta nauče. Od njih uglavnom saznaju dosta zanimljivih priča i zabavnih činjenica, dok ima mlađih koji ne znaju recimo ni gde je ćošak Salvadora Dalija. Ali opet, kažu da ništa ne može ni da se generalizuje, jer je njegov sveopšti utisak da od svakog imaš nešto zanimljivo da se čuje i nauči, i da su svi ljudi dosta otvoreni da saznaju nešto novo o gradu. Nekoliko puta se desilo da njihovim turama pristvuju i sami Beograđani zainteresovani da vide šta to ima kod njih u gradu, a da oni nisu čuli za to.
Oni mlađi koji dolaze da posete Beograd, uglavnom imaju slabo predznanje gde su došli i zbog čega, i uglavnom se to vrti oko noćnog provoda. Samim tim to ostavlja dosta mogućnosti da kada vide nešto što nisu očekivali reaguju veoma pozitivno. Ne bi mogao da izdvoji ništa posebno kao atrakciju, ali na primer zanimljivo im je zašto čovek koji prodaje domaće pite (gde ih odvedu na klopu) daje trudnicama za džabe, kad već živimo u zemlji sa niskim standardom Takođe ih oduševljava kako su neke zanatske radnje uspele da opstanu desetinama godina. Ko su ljudi koji su postavili znak u čast Salvadora Dalija? Zašto i kako je nastao grafit – Mesto za poljubac? Dosta je zanimljivih stvari da bi se nešto izdvojilo i akcentovalo.

0000802847_l_0_8ddka9

Za ovih nekoliko godina koliko se bavi ovim, svašta se izdešavalo. Od toga da je vozač autobusa zaustavio isti, kako bi aplaudirao norveškom a kapela hour koji je pevao na putu od centra grada do Zemuna. Do toga da je jedan Australijanac sa njima u Beogradu video prvi put sneg u svom životu. Pa sve do malo „slobodnijih“ Rusa koji su zahtevali da kupe separe u jednom noćnom klubu. Grupa studenata iz Švajcarske je nacrtala svoj prvi grafit u Savamali, a njihov profesor je kupio Teslin portret čim ga je ugledao u jednom lokalnom ateljeu koji posećujemo, jer kako kaže: “Želim da me on gleda sa zida mog biroa, i da mi da nove ideje kako bih mogao da započnem svoj radni dan.”

Takođe su dva novinara poznatih norveških novina, nakon ručka kod Aleksandrove bake, napravili priču o njoj, i njenim kuvarskim sposobnostima, poslali joj cveće i učinili je veoma ponosnom.

Dosta je situacija i priča i sve su ih inspirisale da rade to i dalje, i shvate koliko zapravo mogu da doprinesu sebi i tim ljudima koji nas posećuju, da odu odavde srećni, a njima ostave novo iskustvo i lepe uspomene. Usput i da nešto zarade :).

Kaže da što se tiče cena, pišu na sajtu. Različite su, zavisno od ture koju neko poželi. Neke od tura su: Centar grada sa turom ulične umetnosti, Street art interactive tour, jahanje konja u Bojčnskoj šumi, roštilj na Ratnom ostrvu, poseta Kosmaja, Avale i lokalne pivare. Zavisno od broja ljudi formiraju se cene i daju popusti. Imamo i tu politiku da ljudi iz okolnih zemlja, tačnije zemalja bivše Jugoslavije ture plaćaju u pola cene.

Poslednjih godinu dana su manje više svi našli poslove u svojim strukama. Ideja im je da sve ovo do sada preneseu na mlađe ljude, tj. studente koji bi se tome posvetili i nastavili celu priču. Ceo projekat može mnogo da napreduje i dalje da se razvija. Iskustvo koje se dobija je neverovatno i neobjašnjivo. Samim tim gledaju da oforme neku novu grupu, koja bi nastavila ovde gde su oni stali, i da na svoj nacin, uz smernice, pokažu ono sto Beograd ima da ponudi.

Za kraj Aleksandar želi da nešto što su postavili traje i dalje, i da drugi ljudi dožive nešto slično ako ne i lepše, i prošire svoja znanja, zavole svoj grad još više, i znaju da su nekom ostavili uspomene kojih ce se rado sećati.

Zid

Pre dva meseca, jedna divna devojka pozvala me da učestvujem u projektu koji se zove WallPeople. Wallpeople je zajednički umetnički projekat započet u Barseloni pre pet godina, koji okuplja ljude da stvore zajedničku umetnost u realnom vremenu na specifičnom prostoru. Danas se taj projekat realizuje u više gradova u svetu, Lisabonu, Madridu, Londonu, Parizu, a ove godine se uključio i Beograd.

Cilj je da svi stvorimo nešto zajedno.

Sama reč „WallPeople” kaže da umetnost nastaje na zidu.
Dobila sam zadatak da ja započnem tu priču koju će slučajni ili namerni prolaznici nastaviti, inspirisani mojim početkom, i od čega će kasnije nastati jedno zajedničko delo. Imala sam veliku tremu, a istovremeno sam bila toliko uzbuđena i željna da budem deo toga, da nije bio šanse da odustanem.
Ne volim početke. Imam problem sa početcima, nisam dobra. Previše sam nervozna, previše brzam i forsiram da se desi sve sad i odmah, često previše očekujem odmah na početku. Previše idealizujem. Nikada nisam znala kako da počnem polako i gradim postepeno, ili sagorim ili pregorim. Sad učim.
Najmanje sam znala kako ću da počnem, kad sam u startu, na prvom koraku, „nalatela na zid“.

A onda je došlo samo od sebe, i počela sam priču.

Zid moraš da shvatiš kao izazov da te iza čeka svet koji treba da vidiš, a ne kao prepreku koja ti zaklanja taj svet.
Na zid se uvek možeš popeti da vidiš šta je iza njega, ali teško je ako si ti taj zid.
Onda ne vidiš ništa od samog sebe.
Kad si umoran, možeš da se nasloniš na zid da se odmoriš.
Možeš biti umoran od pokušaja da srušiš zid.
Postoji izreka „Kao da pričam zidu“. Ne postoji pitanje: „Slušaš li zid?“
Svaki zid ima svoju priču. Svaki zid ima nekoga ko razume i zna šta taj zid govori.
Nemoj da prestaneš da „pričaš zidu“.
Počni mu govoriti!

Ovo je bio moj početak. Moja poruka na zidu. Ne znam ko su ljudi koji su je pročitali. Ne znam ko su ljudi čije su rečenice nastavile moje.

Ne znam im ime i prezime.

Ali mogu da im naslutim osmeh. Mogu da ih zamislim kako sa pažnjom čitaju.
Mogu da im zamislim ozbiljnost na licu u trenutku kad pokušavaju da misle šta oni dalje žele da kažu I nastave. Mogu da ih zamislim kako radoznalim očima prelaze preko rečenica i slažu se sa njima, ili ne. Mogu da vidim nečije prevrtanje očima, ili neizainteresovanost. Mogu da vidim i odobravanje.
Mogu da vidim i osećaj povezanosti i osećaj da delimo nešto zajedno. Mogu, jer smo svi isti. Svi smo ljudi. Ljudi koji nemaju zidove među sobom. Ljudi koje spaja osećaj da smo svi zajedno u tome.

Moje je bilo da počnem, i napravim taj prvi korak, a ovo je put kuda su drugi ljudi moje reči odveli dalje…

Zid?! Mi smo ih sami izmislili. Volim momenat kada sam zavolela svoj zid i prihvatila ga, jer mi se istog trenutka otvorio i prestao da bude prepreka.
Kao da sam postao zid od stakla. Moja spoljašnost je ostala ista, ali se sve vidi kroz mene.
Zid. Da, gradila sam ga dugo. Ako ti je stalo, sruši ga.
Zid možeš ukrasiti, okrečiti različitim bojama, okačiti na njega sliku, ram, policu sa knjigama ili sitnicama.
Zid možeš oslikati, ostaviti grafit, poruku ljubavi, mira, mržnje. Zid trpi sve. Zid možeš upotrebiti i zloupotrebiti.
Berlinski zid, Kineski zid, Zid plača, pregradni zid, anti-imigrantski zid, sigurnosni zid, zidovi nosači, odbrambeni zidovi.
Ipak, to što si ga ulepšao i pronašao mu namenu, ne znači da je on prestao biti pregrada iza koje se kriješ od sveta.
Ili svet kriješ od sebe?!
Prestani se inatiti!

 

WallPeople, Beograd, 2015.

Ona

Leži.
Diše.
Srce joj kuca.
Možda će reći nešto, iznenada.
Možda spava, a možda se samo srušila i tako ostala.
Možda je legla i čeka da se pretvori u pesmu, koju neko tek treba da čuje.
Da je prepozna u njenom telu i prostoru iznad njega.
Samo da je ugleda, jer je ta pesma već tu, čeka.
Leva butina, leva mišica, leva šaka i levo oko.
Nos, kosa i gornja usna.
To je dovoljno za pesmu.

11830917_1124981074182303_2076516007_n

“Ne me quitte pas“

Pariz i ja smo se upoznali i prepoznali u kafani.

Na ćošku ulice u kojoj sam iznajmila stan nalazi se mali bistro „Rochebrune“.
Zove se po ulici, „Rue le Rochebrune“.
Svako veče sam sedela u njemu.
Dan u Parizu nije mogao da se završi, bez poslednje ture u “Rochebrune-u”
Drži ga starija gospođa. Rekla da je prijatelji zovu Baba i da je i ja tako zovem. Baba je pričala sa mnom isključivo na francuskom. Kaže da ću tako najbolje naučiti jezik i da je slušam.
U početku nisam uopšte znala šta mi priča, ali non stop smo se smejali i sve smo se razumele.
Rekla mi je da moram da naučim francuski, jer izgledam kao neko ko treba da priča francuski.
Rekla sam joj, sa sve cigarom u uglu usana i pivom u ruci, izgledajući pre svega kao jedna dama, da možda izgledam više kao neko ko treba da psuje na tom jeziku, nasmejala se glasno, i rekla mi je i da psujem ali i da joj se ne pojavljujem svaki dan bez jedne naučene rečenice.
Naučila je da pijem veliko pivo, i kad me vidi da ulazim u Bistro, samo pokaže rukama – „Veliko“?
Rekla mi je da sam slatka. Na francuskom to mnogo lepo zvuči – “mignon”(minjon)
Neke večeri nije naplaćivala, davala je na račun kuće. Na njen račun.

Jedno veče sam pokušavala da objasnim Babi, da je ona moj Pariz.
Da bi Pariz bio samo grad, kao i million drugih gradova i da kao takav mi ne bi bio dovoljan da nisam u tom trenutku u njenom bistoru i da nema tog bistroa i nje.

Muzeji su predivni, ali to nije grad. To su samo zgrade u koje ulaziš u nekom gradu.
Možda one mogu da ti približe grad, na način kako je izgledao nekada ili da ti pokažu ono što više ne možeš da vidiš i doživiš, ali to nije grad, to nije sada.
Sumnjam da bi samo stojeći u muzeju i gledajući u neku sliku osetio ukus kroasana u ustima, ili čuo majku kako viče na svoje dete da ne pretrčava ulicu, ili čuo kako francuzi zvižde po ulicama. Ili pevaju.
Sumnjam da bi podigao ženi torbu koja joj je pala sa paktregera bicikla i trčao za njom ulicom vičući “madam”, dok ti klošari sa ćoška dižu palčeve i sa osmehom govore “bravo.”
Sumnjam da bi video gospođu u ranim sedamdesetim, kako skoro u ponoć sedi sama, sede kose zalizane rajfom sa crnom velikom mašnom, u zelenoj jakni, pocepanih čarapa, i još 200 šarenih krpa na sebi.
Sumnjam da bi primetio i šal i šešir na stolici pored. Gospođu sa naočarima za sunce sa roze drškama i neupaljenom pljugom koja joj visi iz usta. Gospođu koja priča sama sa sobom dok meša kafu olovkom.
Sumnjam da bi uživao gledjući čoveka sa gitarom u metrou kako priča sa zidom, i to ozbiljno udubljen u razgovor.

Ne postoji muzej koji ima izložen duh grada u vitrini.
Iz muzeja ne nosiš priče, u muzeju ih dobijaš na gotovo.
U muzeju je sve ono što ceo život želiš da vidiš i čekaš da ti se ukaže prilika da vidiš, ali meni to nije dovoljno. Uglavnom ne znam šta ću sa tim što sam videla, ako ne znam priču.
Moram da znam priču. Moram da čujem šta priča grad. Moram da čujem ljude.
Dan posle Luvra dok sam sedela kod Babe u bistrou i pričala joj da nisam nešto previše oduševljena istim, rekla sam joj  da mi ne da više da pijem jer ću početi da pevam. Sipala mi je malo pivo i rekla: – Ne ideš odavde dok mi ne otpevaš “Ne me quitte pas.“
Sela sam sa svojim pivom za sto, ponavljajući „Ne me quitte pas…“ i pustila pesmu na You tube- u da je čujem, a onda sam isključila zvuk. Baba je sama počela da peva.

„Ne me quitte pas” znači – ne ostavljaj me, a “Baba” se zove Ferida.
A meni je Pariz tek počeo da priča priču.

11815895_10153088659973182_884016217_n (1)

Umetnost je svašta, ali nije laž.

  1. Izuzetno si talentovan za to čime se baviš! U kom uzrastu si došao do saznanja da poseduješ taj talenat i na koji način isti održavaš, “zalivaš“?

O, najlepše hvala na ljubaznom komplimentu! Pretpostavljam da se pitanje odnosi na pisanje, jer za to sam nadležan; muzike ne bi bilo bez Laneta i Radeta, mojih drugara koji se bave komponovanjem, te naših čarobnjaka iz benda koji sprovedu u delo i ožive sve što oni zamisle. Elem, kako se “zaliva” pisanje? Čitanjem, naravno. A i stalnim pisanjem. Ideja je ideja, doći će ili neće doći, ali ono za šta svakako možeš da se pobrineš jeste “trening”: zanatski deo posla je nešto poput crvenog tepiha za dobru ideju. Što se uzrasta tiče, za jezik i pisanje zainteresovao sam se veoma rano, dobra priča me je kupila u najranijem uzrastu (da, bio sam jedno od one nesnosne dece koja stalno nekoga vuku za rukav da im čita ili ispriča priču:) No, ako govorimo o muzici, odgovor je sličan: “zaliva” se slušanjem. Jednu vrstu ljudi talentovaniji od sebe kompleksiraju – drugu vrstu inspirišu. Vazda bolje biti u ovoj drugoj kategoriji. Treba upijati druge autore bukvalno do samozaborava, kao da nikad ništa nisi stvarao – paradoksalno, samo tako ćeš ostati svoj.

  1. Da li možeš da izdvojiš trenutak kada si bio najponosniji na sebe?

Hah, zvučaće ti smešno. Sećam se jednog opštinskog takmičenja iz gramatike srpskog jezika, osnovna škola; imao sam pirsinge, vozio rolere, bio obučen dripački – i imao sam sjajnog nastavnika, kome je bilo važno šta znam i šta mogu. Dok smo čekali rezultate, neke devojke su komentarisale kako nisu sigurne u ovaj i onaj odgovor; onda su me pogledale i rekle (onako namerno, baš da čujem): “Nema veze, barem sigurno nismo poslednje.” To je samo maleni primer onoga sa čime se u našoj sredini (u stvari, na celom globusu) srećeš stalno: mediokriteti ti se rugaju naprosto zato što se ne oblačiš kao teča kad si klinac, naprosto zato što ne razumeju šta radiš, naprosto zato što ih nije briga šta radiš. Ali to ih ne čini boljima od tebe. Osvojio sam prvo mesto i kroz tu salu se, do tipa koji dodeljuje nagrade, dokotrljao na rolerima da je primim. Kako je samo ta pobeda bila slatka. Retko kad u kasnijem životu imaš prilike da tako jasno nekome zabiješ srednji prst u oko i okreneš nekoliko puta, da se rupa bolje izdubi. Metaforički, naravno:)

Foto Ana Kašćelan

Foto Ana Kašćelan

  1. Kada će biti izdat drugi deo trilogije „Rubikova stolica“?

Mnogo hvala na interesovanju! Trilogija se zapravo zove “Malterego”, “Rubikova stolica” je naslov prve sezone/knjige. Intenzivno radim, svestan da sam probio sve sopstvene prognoze, ali ME2 je daleko obimniji od prvog dela i traži više vremena, a i sama struktura romana prilično je drugačija: ovog puta nema novinskih članaka i Leovog bizarnog dnevnika između glava/epizoda, već smo u tim intermecima u jednoj sasvim drugoj knjizi. Osim toga, Leo se zapravo drži obećanja da neće pisati o Malteregu i ovog puta vodi stvarni dnevnik, što daje mnogo više prilika za literarne pasaže i, uslovno rečeno, književniji pristup. Priča se nastavlja nekoliko godina kasnije od trena gde je stala, ali se direktno nadovezuje na taj tren i posledice. Mislim da je ME2 nešto najbolje što sam do sada uradio, ali na to se ne vredi oslanjati, jer autori uvek to misle o svom poslednjem delu – inače ne bi ni imalo smisla da ga objavljuju, je li:) Sve u svemu, još nekoliko meseci. Znam, pretvaram se u R. R. Martina po tempu rada, ali barem nisam ni približno tako prokleto dobar da milioni ljudi pate dok čekaju:) Svima koji iščekuju ovu knjigu veoma sam zahvalan i (trenutno) uveren da vas priča neće razočarati. Trenutno, do prve kreativne depresije:)

  1. Koju vrstu muzike slušaš dok pišeš?

Uvek, uvek instrumentalnu, ili barem neku koja tome naginje. Budući da se bavim rečima, tekst me zanima i odvlači mi pažnju. To može biti svašta što mi u tom trenu zvuči zanimljivo, ali generalno gledam da nađem nešto što se “temperaturno” poklapa sa scenom koju pišem.

  1. Gde prestaje scena, a počinješ ti?

Mislim da to nije sasvim primereno pitanje ni za pozorišne glumce, kamoli za nekog poput mene:) Sve si to ti. Moderno doba donelo je mit o glamuru i glumatanju, takozvanom “poziranju”, i otuda privid da ljudi imaju svoje javne i svoje privatne, “Klark Kent” identitete:) Ali veruj mi, nikada nisam video da je neko drugačiji javno i privatno – javnost samo daje širi prostor kretenima da pokažu koliko su zapravo kreteni, i onima koji to nisu da se jasnije vidi da nisu. To je sve što se tu dešava. Ekrani nas razdvajaju i tvore sumnju, ali ti si ti. Umetnost je svašta, ali nije laž. U stvari, umetnost i seks su jedina polja ljudskog delovanja gde ne možeš da foliraš – tu si tačno ono što jesi.

  1. Odakle ljubav prema Transformersima?

Hah, iz sirotinjskog detinjstva devedesetih:) Svi u komšiluku imali smo ih svega nekoliko, a robna kuća prepuna, a nemaština. I onda se ovako, pod relativno stare dane, osvećujem:) Kolekcionarstvo je zabavno, to je lep hobi, upoznaš sjajne ljude koji vole to isto – jedino je malo strašno što bi ovo isto izjavio i neko na samitu serijskih ubica:) Ali zez na stranu, mislim da su Transformersi najzanimljivije igračke ikada smišljene – divim se tim dizajnerima, ljudima koji imaju moć da tako nešto osmisle. A kad su stvarno dobri, Transformersi su nešto poput rubikovih kocki, sjajno vežbanje kefala. Da ne pričam o tome koliko je Optimus moćna figura heroja i vođe, pravi moralni kompas za milione dece već trideset godina. A uopšte nije naivno ko ti je heroj i moralni kompas kad si dete.

  1. Kada možemo očekivati tvoj sledeći nastup?

Zavisi gde:) Ovog petka smo u Pančevu, potom na Love Festu, pa na Nišvilu. A pripremamo veliki, najveći beogradski koncert do sada za deseti oktobar. Širite dalje:) Razmišljam da se, s obzirom na svoju visinu/nizinu, za reklamnu kampanju slikam pored metra (ili lenjira, ehm) i stavim slogan: “Najveći od najmanjeg!” 🙂 Avaj, za sve informacije gde smo/kad smo skoknite u bilo koje doba na www.facebook.com/marcelodefacto. Tamo je sve.

Sugrađani

Oko devet uveče uđem u jednu kafanu u kojoj sam često i odmah ugledam dobrog frajera. Malo viši od mene. Odlična kožna jakna koja se liže na zeleno, čvrste farmerke i zelene patike. Sve novo. Neobrijan, sa razbarušenom kosom, puši i pije pivo. Pored njega je kaciga a ispred kafane je Kawasaki. Milina jedna od frajera.

Sednem za šank, na odlično mesto. Gledam. Ekipa ispod stepeništa, tri devojke i dva tipa, svi nose cvikere. Izgledaju kao da su slučajno seli zajedno, ali posle vidim da se odlično provode. Pričaju, smeju se, znaju se. Ne pričaju u glas, fini su. Plavuša, lepotica, kaže – Pa neću ja da provodadžišem. I svi zaneme. Pa prsnu u smeh. Provod.

Ulazi tip sa kačketom nabijenim do nosa. Mršav, sa kapuljačom preko kačketa. Telefonira. Sa galerije silazi dečko u šarenom džemperu. Ne rukuju se. Izlaze napolje. Sigurno mu je doneo knjigu iz biblioteke pa sad idu tu u haustor da mu je preda.

Najstariji iz ekipe sa cvikerima se izdvaja, sedne pored mene i priča sa šankerom o rokenrolu. Pričaju kako je bilo i kako bi trebalo da bude. Slušam ih. Ama baš ništa interesantno, kafanske priče i fazoni.  Onda se kucaju pivom i kažu – Nek’ ide život. I ja kažem u sebi – Nek’ ide život. To je lepo da se kaže. Kao, život ne bi išao da mu ti ne dozvoliš, sedi tu i čeka da mu se obratiš u trećem licu, u neizvesnosti je da li će ići. A ti onda kažeš –  Nek’ ide život. – I on kao krene.

Odem u WC koji je zauzet, jer se tamo muvaju jedan veseli bradonja i jedna visoka lepa devojka. Crna, vižljasta, s lepim zubima. Bradonja nosi cvikere i ima lepe duboke cipele. On je kasnije pričao o stand-up komičarima u Srbiji sa nekim desetim tipom tako da se verovatno nije proslavio s vižljastom.

Posle toga sam sedeo, gledao oko sebe i pretpostavljao. Pretpostavljao sam da jedan dečko navija za Liverpul, da se konobarici dopada jedan mladić za šankom, da su dva glasna tipa pored mene mnogo usamljeni stvorovi. Po načinu kako se popela uz stepenice, pretpostavio sam da jedna devojka ima izuzetno interesantan život i da ume da uživa u njemu.

Surova realnost kao pokretač života

  1. Ko je Minja Cvetković, a ko je Miss Psycho Cat?

Kao što Erik postaje Bananamen kada pojede bananu, tako i Minja Cvetković postaje gospođica Psycho Cat kada je pun mesec 🙂

  1. Zašto baš 50’ i odakle ideja da inspiraciju nađeš baš u njima?

Zašto baš pedesete? Zato što je moda sredine dvadesetog veka za mene najženstvenija moda ikada. Mislim da ne postoji laskaviji stil za žensku figuru i obline od siluete koja je bila dominantna tokom ovog perioda. Suština ovog stila je bila da žena otkrije taman dovoljno da bude zavodljiva i umereno seksepilna, a da pritom ne pređe granicu vulgarnog.

Ja sam se dugo poigravala stilovima. Od nekog panka, grandža, hipi faze, uskočila sam u krojeve koje povezujemo sa erom pedesetih i tu se pronašla upravo zbog tog karakterističnog načina izražavanja ženstvenosti koji je sa ukusom i merom. Naravno, meni pedesete nisu samo specifična odeća, uske i široke haljine, žiponi, pantalone sa dubokim strukom, cveće u kosi, pin curls, bandane, crveni karmin i eyliner, već način života. Sve ovo nabrojano su meni drage karakteristike ovog stila, ali pedesete su takođe i period procvata tinejdžerske kulture, na primer. Oni su tada po prvi put dobili tržište namenjeno njima i odvojili se od roditeljske kulture po pitanju muzike (zato danas imamo prilike da uživamo u rokabiliju), odevanja, filmova, mesta za izlaske, ponašanja koje je postalo buntovnije i tako dalje, što je sve doprinelo socio-ekonomskom napretku. Kao antropologu kome je teza za izradu diplomskog rada bila oživljavanje pedesetih i današnja 50’s subkultura, ovo su mi izuzetno važni i zanimljivi aspekti ovog perioda.

Moje pronalaženje u svemu ovome nije bilo smišljeno, meni se to zaista samo desilo, a kada bih morala da kažem kada je tačno počelo, rekla bih na trećoj godini fakulteta, na predmetu Moda i odevanje kada sam imala prilike da istražim svaki aspekat sredine dvadesetog veka.

  1. Ozbiljno si se posvetila negovanju pin up culture, kako si se uopšte zainteresovala za nju?

Moram pre svega da napomenem samo jednu sitnicu, a to je da se danas ustalio izraz pin-up devojka kao i pin-up kultura, ali pin-up su bile prvenstveno fotografije, jer pin-up doslovno znači “okačiti na” (zid). Međutim, u poslednjih nekoliko godina se često za devojke koje neguju stil mode sredine dvadesetog veka čuje da su pin-up devojke ili moderne pin-up devojke, što su izrazi koji su već naširoko usvojeni.

Što se tiče mog interesovanja za pin-up, razvio se u isto vreme i na isti način kao i interesovanje za modu i kulturu pedesetih godina. Svi mi znamo za čuvene pin-up ilustracije umetnika kao što su Gil Elvgrin ili Alberto Vargas i njihove famozne koketne, seksi i zavodljive devojke. Ipak, ono što nije toliko poznato jeste da se pin-up razvio još sredinom devetnaestog veka i to zahvaljujući burleska umetnicama i glumicama tog doba čije su fotografije, koje su one koristile za vizit karte i promotivni materijal, izazvale pravi skandal jer su predstavljale jednu oslobođenu seksualnost i ženstvenost u vreme kada je ona bila potisnuta, stoga ih mnogi istoričari mode određuju kao prve pin-up fotografije. Pin-up je zapravo fenomen koji je nastao od strane žena za žene, a ne za muškarce i njihove oči kako se često misli, kao produkt borbe da se sruše tabui ženskog seksepila i seksualnosti. Srž pin-up fenomena je oduvek bila erotičnost naspram vulgarnosti, poigravanje, koketiranje, predstavljanje oblina i tela generalno na jedan “zapakovan” način, to ti je ono što su govorili za ilustratora Vargasa kada su rekli da njegove pin-up devojke mogu da izgledaju nage čak i ako su umotane u tepih, a to dolazi upravo iz sigurnosti, samopouzdanja koje su one imale. To koliko je meni pin-up interesantan mislim da dovoljno govori to što sam se odlučila da i master tezu posvetim ovom fenomenu i to baš aspektu izražavanja seksualnosti i ženstvenosti kroz njega.

  1. U opisu tebe stoji zaljubljenik u 50te, pin up model, antropolog, novinar, tetovaže, rokabili, hororbili,  kako to sve ide jedno sa drugim i šta si ti najviše od svega toga? J

Ide sasvim lepo, to su sve bitni aspekti mog života i nisam sigurna da bih mogla da biram između njih, jer su isprepletani međusobno. Recimo, moje zvanje antropologa i znanje koje sam tamo stekla delimično su doveli do toga da počnem da pišem za Plezir magazin; moja ljubav prema modi i kulturi pedesetih, koja je takođe započela zbog antropologije, dovela je do toga da tome posvetim diplomski i master rad; tetovaže su dovele do negovanja onoga što mnogi danas nazivaju modernim pin-up stilom što je dalje vodilo ka određenim poslovnim prilikama… Tako da ne, ne mogu da se odlučim za jedno, ja sam istetovirani moderni pin-up model koji sluša rokabili na fotkanju, uživa u gledanju treši horor filmova i da piše kad god ima vremena za to, a voli i antropologiju do granica rizikovanja da sa tom strukom nikada ne nađe posao u ovoj zemlji 😀

  1. Kako si počela da vodiš blog i koje su najčešće teme o kojima pišeš?

Cela priča oko bloga je počela pre nekoliko godina idejom da široj čitalačkoj publici predstavim nešto alternativniji stil i alternativne potrošačke prakse, kao što su kupovina u second hand radnjama, vintage buticima, na buvljacima i tako dalje, kao i da ukratko predstavim meni naročito zanimljive aspekte istorije mode. Upravo sam o tome najviše i pisala. U poslednjih godinu dana sam se u potpunosti preorijentisala na pisanje u Pleziru, tako da je blog ostao moj virtuelni kutak na kome kačim isključivo fotografije, ali moram da priznam da sam i na tom polju najaktivnija na Facebook stranici Miss Psycho Cat i Instagramu. Pored ove tri stvari ne stižem toliko da se bavim blogom kao nekada.

  1. Koliko je potrebno ljubavi i posvećenosti da bi se negovao jedan takav stil života?

Koliko je potrebno i za bilo šta drugo. Ne doživljavam to kao neku naročitu posvećenost jer je meni to jednostavno i prirodno kao što je nekome da obuče helanke, obuje air max i pusti neki narodnjak, na primer. Ne nužno tim redosledom.

  1. Odakle nabavljaš garderobu, modne detalje, cipele i ko je zadužen da izgledaš tako kako izgledaš?

Imam sponzore 😀 Šalim se, delimično makar. U početku sam se snalazila kako sam znala i umela. Nije lako u Srbiji doći do odevnih komada koji su fazonu pedesetih, ali su me second hand i vintage radnje, kao i buvljaci (naročito zemunski) spašavali. U poslednjih godinu dana sam sarađivala, ili sarađujem i trenutno, sa britanskim retro inspirisanim brendovima poput Lindy Bop, British Retro i Rock Rockabilly. Što se tiče mog stajlinga za fotkanja, uvek sam sama sebi stilista, šminker i frizer.

  1. Da li si u početku išla za tim da napraviš od sebe self brend i da li uopšte sebe doživljavaš kao brend, ili jednostavno je to tvoj stil života?

Pa znaš kako, za moj brend je najbolje da kažem da je to stil života 😀 Sad ozbiljno, ja sam pre svega neko ko je odlučio da predstavi ljudima širom sveta svoj način života i vizuelni identiet, što me čini i pomalo ekscentričnom osobom, I guess. Naravno da tu ima promišljanja na koje ću saradnje da pristanem, sa kojim ću fotografima da radim, taktiziranja kada ću šta da postavim i gde, jer moram da imam u vidu iz koje je zemlje najveći broj ljudi koji me “prati” zbog vremenske razlike , i sličnih stvari. Ipak, daleko od toga da glumim da sam nešto što nisam, ja se ne kostimiram ovako za fotkanja, to je takođe i moj privatni stil; odbijam ponude da budem model za stvari koje nisu ni nalik ovom fazonu jer ja nisam profesionalni model već nosim ono što bih nosila i privatno; ne pravim se da slušam određenu vrstu muzike da bi ljudi mislili kako sam potpuno u ovom fazonu, već je zaista i slušam… Ali, ja takođe radim i na tome da kada se u Srbiji spomene pin-up devojka ili pin-up model da ljudima jedna od asocijacija na to budem upravo ja. Tako da, zašto ne bismo rekli da su moj stil života i modni stil istovremeno i brend.

  1. Kakve su reakcije ljudi na to što si drugačija i nesvakidašnja bar za naše prostore?

Deke mi se mnogo smeškaju i niko me nije gađao jajima do sada, tako da nije loše 🙂 Ima svakakvih reakcija, u početku je bilo podsmevanja, upiranja prstom u autobusu, ali čini mi se da je danas ljudima to postalo koliko toliko normalno, čak i zanimljivo. Ili sam ja oguglala i ne primećujem više.

Miss Psycho Cat and Andrijana Kovrlija (Large)

10. Koliko hrabrosti je potrebno progurati svoje snove i svoju priču?

Bolje me pitaj koliko je hrabrosti trebalo upisati etnologiju i antropologiju u zemlji Srbiji kada me na razgovoru za posao pitaju da li ja iskopavam dinosauruse 🙂

11. U čemu sve nalaziš inspiraciju u životu?

U nekoliko stotina knjiga o modi koje imam 😀 Imam par njih koje su meni izuzetno dragocene i koje uvek posluže kao inspiracija za fotkanja što se tiča poza ili ambijenta, na primer, a navukla sam se i na Instagram i zlostavljam “screenshot” jer je, na svu sreću, preko ova 50’s subkultura izuzetno razvijena i puna divnih ideja. Kada pričamo o nekim meni životno važnim stvarima, van mog posla, hobija nazovimo ga kako god, volim da dok čekam nekoga ili nešto posmatram ljude oko sebe, i tako vidim ja pre neki dan scenu na Zelenjaku gde dečak koji nema više od 10 godina, i evidentno prosi, deli keks sa kucom lutalicom i to te onda inspiriše da ne budeš govedo, što bi rekla jedna stranica na fejsu, i da odeš da kupiš klincu keks, a kuci granule. Rekla bih da mi životni pokretač nisu zalazak sunca, leptirići i cvetići, već surova realnost koja nas okružuje.

DSC_2054

12. Šta je neki tvoj životni moto i za koje stvari misliš da su važne u životu?

Uzmi neki random citat Hanter S. Tompsona i to je.  Recimo,  njegov omiljeni mi je da je život neuporedivo bolji kada prestaneš da ga shvataš ozbiljno. A što se važnih stvari tiče, bez namere da zvučim patetično jer meni je često i romantika strana, to je sposobnost da se raduješ malim stvarima. Ja sam toliko srećna bila pre neki dan kada sam kupila novi karmin, našla čašu sa malom sirenom (Dizni frik) i uveče otišla na čašu dobrog piva (rekli mi da moram da budem fina kada dajem intervju za naše portale, kažu ne vole ovde da vide devojku da pije pivo pa nek bude čaša :D) sa mojom bradatom polovinom.

13. Postoji li neko koga bi izdvojila kao osobu koja je najviše uticala na tebe ili u kojoj vidiš uzor?

Da, moja mama. Ovde mogu i da zvučim patetično, baš me briga, ali ona je žena kojoj se ja iskreno divim u svakom pogledu i kada porastem želim da budem kao ona.

„100 lisica, jedna Koprivica“

  1. Da li si više Staša Koprivica ili Staća Kopalica, i kako se slažu njih dve?

Ime „Staća Kopalica“ je nastalo tako što kao sasvim malo dete nisam uspevala da izgovorim svoje ime kako treba, pa sam se predstavljala ljudima kao Staća. Ta mala osoba sam i dalje ja, Staša je ime kojim se potpisujem kako ljudi ne bi mislili da sam potpuno skrenula sa uma.

  1. Odakle baš pozorišna i radio režija kao izbor zanimanja?

Opet moram da se vratim u rano detinjstvo. Moj otac je prilično dugo bio upravnik jednog dečjeg pozorišta, i većinu svog slobodnog vremena sam provodila u tom pozorištu. Gledala sam izbliza kako nastaju predstave, ponekad pomagala, nekolicinu puta sam i prespavala tamo. Rano sam pokupila taj „virus“, i jedino je preostalo pitanje da li ću izabrati glumu ili režiju. Negde sredinom osnovne sam shvatila da me režija više uzbuđuje, i izbor je napravljen.

  1. Pored rediteljskog, potpisuješ se i kao scenarista. Da li je lakše napisati komad ili režirati?

Kada pišem čini mi se da je režija mnogo lakša jer ti cela ekipa pomaže dok zajedno stvarate nešto novo. Kada režiram, čini mi se da je pisanje lakše, jer radiš sam, na miru i niko ti se ne petlja u posao (osim reditelja, pomalo). Možda je najtačnije reći da su oba posla podjednako teška.

  1. Kad ti se rodi ideja u glavi, šta ti se prvo „javi“, početak, razrada ili kraj?

Zavisi od ideje. Nikad to ne ide tako po redu, prilično je haotično. Uglavnom se prvo pojave obrisi neke zanimljive situacije, ili lika, ili čak samo parče dijaloga. Vrlo često mi se desi da odsanjam nešto od svega toga, i kad se probudim znam da je ideja zrela za obradu.

  1. Poslednja predstava koju si radila je adaptacija Alana Ejbronka, komedija „Upoznaj mog tatu“ , kakve su reakcije publike, obzirom da su kritike sjajne?

Čini mi se da su kritike i nastale pod uticajem reakcija publike. Kada praviš komediju do poslednjeg trenutka živiš u neizvesnosti oko toga kako će ljudi reagovati na celu priču, ali mi smo prošli odlično, publika uživa od prvog do poslednjeg trenutka komada. To nije rezultat srećnih okolnosti, naporno smo radili mesecima da bi delovalo kao da je sve lako i brzo.

  1. Kako si pored režije i pisanja počela da se baviš i muzikom, i u kom pravcu se razvija ta priča?

Pevam od kad znam za sebe. U srednjoj školi sam čak i snimala neke prateće vokale. Vrlo kasno, negde oko 26. godine života sam shvatila da ne bi bilo loše da to pevanje ispratim nečim, pa sam uz pomoć YouTube-a naučila da sviram gitaru. Ubrzo sam shvatila da mi je gitara preglomazna i komplikovana i prebacila se na ukulele. Ostatak mojih muzičkih avantura se može videti na mom YouTube kanalu. Paralelno s tim, 3 godine sam bila vokal u bendu „Fandango“ i tako stekla poprilično iskustvo u live nastupima.

  1. Da li se dešava nešto sa „Snoop Bunny & Dr. G“ projektom, i hoće li možda pasti neki novi letnji hit?

Naš duo je uvek aktivan, i uvek smišljamo nove letnje hitove, s tim što smo i Anka i ja ove godine toliko zauzete našim „normalnim“ poslovima da ne stižemo da to provežbamo i snimimo. Ipak, moja pretpostavka je da ćemo izbacivati jednu do dve pesmice godišnje do kraja naših života.

  1. Umeš li da kuvaš i šta je tvoj specijalitet?

Obožavam da kuvam, to mi je omiljena zabava i sredstvo za smirenje. S obzirom da se nikad čvrsto ne pridržavam recepata i poprilično improvizujem, specijalitet mi je uvek nešto drugo. Trenutno je aktuelna ćuretina u belom vinu, a svaku zimu se bavim usavršavanjem njenog veličanstva – sarme.

  1. Odakle ideja za UJS i da li su jednorozi i dalje ujedinjeni?

UJS je zbirni kondenzat svih domaćih stranaka sa primesom potpunog nervnog rastrojstva izazvanog njima. Jednorozi će zauvek biti ujedinjeni jer ih spaja ljubav prema šljokicama, mito, korupcija i volja za beskonačnom moći.

10. Zašto baš 100 lisica, i šta taj „čopor“ predstavlja za tebe?

Postoji izreka u Crnoj Gori koja glasi „Sto lisica – jedan/a Koprivica“ i ja pokušavam na svom sajtu da sakupim sve te lisice u sebi i sagledam stvarnost što je razumnije moguće.

11. Društvene mreže – ventil od svakodnevnice, korist ili šteta?

Sve zajedno. Svaki nalog je priča za sebe. Pametni i odmereni ljudi znaju šta su potencijalne opasnosti društvenih mreža i koriste ih za konkretne ciljeve, umesto da dopuste da društvene mreže koriste njih. Ja prolazim kroz različite faze sa njima, i naučila sam već da ako mi je muka od svega što se tu dešava – treba da apstiniram neko vreme, kao i da je besmisleno potpuno ih se odreći, jer mi se zbog njih desilo i mnogo lepih stvari.

12. Ovog leta učestvovala si na snimanju debitanskog filma Ivana Marinovića „Igle ispod praga“… kao asistent reditelja….koliko je veliki poduhvat snimati film u današnjim uslovima?

To je bila jedna velika avantura, i pravi tobogan fizičkog, psihičkog i emotivnog napora. Imali smo mali budžet i malo vremena, ali se okupila predivna ekipa, talentovana, energična i posvećena, pa su svi problemi prevaziđeni na najbolji mogući način.  Ipak, trebalo nam je svima više nedelja nakon toga da se vratimo u normalno stanje, iako smo i dalje srećni što smo bili deo te priče.

13. Da li je teže snimiti film ili postaviti predstavu?

U normalnim okolnostima, ne bi bilo pošteno porediti ove dve forme, jer su različite u svakom smislu. Ipak, na ovom prostorima i u ovdašnjim uslovima, snimiti film je neuporedivo veći podvig. Potrebna je nekolicina meseci da bi se osmislila i sprovela u delo dobra predstava, za dobar film su potrebne godine.

14. Na čemu trenutno radiš i koji su neki dalji planovi, želje, snovi?

Trenutno sam u jednom selu na moru i radim na dvema stvarima paralelno – pripremam predstavu „Čarobnjak iz Oza“ u adaptaciji Milene Depolo za otvaranje renovirane scene Boška Buhe na jesen, i pišem svoju dramu. Jednom rečju – uživam.  Dalje od toga se ne usuđujem da planiram, iskustvo je pokazalo da su kratkoročni planovi bezbedniji za dušu.

Tu sam

Na Savi, u zoru, u julu. U potkošulji, na čamcu, bos, čupav. Na mirnoj reci, dok se na površini ocrtavaju struje i oblaci.

Vozim se čamcem, nizvodno, idem na doručak kod Šeleta. Vidim početak mosta preko Ade Ciganlije. Veliki most. Vidim dimnjake toplane, Gazelu, Hram Svetog Save, Politiku, Beograđanku, vidim mesto gde je stan u kome živim u gradu. Sve je na svom mestu, sve vidim i sve znam, a nisam tamo.

Dok gledam Beograd, padaju mi na pamet razni Beograđani koje poznajem. Onda gledam kroz grad, i vidim jedno dvadeset tih prijatelja i poznanika, posmatram ih kako spavaju ili se bude, idu ovamo ili onamo, ljube dete pred odlazak na posao, dižu ruku da zaustave taksi, parkiraju se ili se penju uz neke stepenice. Seku im se putanje u mom pogledu, mimoilaze se ti ljudi, neko vreme se kreću u istom pravcu pa se razdvoje. Počinju svoj dan mirno i poslušno, kao i ja, kad sam tamo. Gledam ih i ne mislim ništa o tome, samo ih gledam, i nisam tamo.

Stižem i penjem se na Šeletov splav. Taj se budi pre mene, baš rano. Ne progovaramo. Nemamo trenutno šta da kažemo. On prži ribu u svinjskoj masti. U masti, osim ribe, plivaju listovi bosiljka, celi čenovi belog luka i široki kolutovi ljute paprike. U staklenom bokalu su breskve u crnom vinu, s ledom i listovima nane. Bajat hleb je u kesi, visi sa šipke.

Družina ptica pliva pored splava. Rade nogama, svojim prstima i kožicama između njih se odbacuju od vode, ostavljaju te male, tačno određene zapremine tečnosti iza sebe, i plivaju dalje, ka ishodištima svojih života. Gegaju se po mirnoj površini Save.

Tu sam, s pticama, Šeletom, breskvama, bajatim hlebom i reš pečenim štukama.

11780357_10153070779278182_1089523959_o