admin

Sugrađani

Oko devet uveče uđem u jednu kafanu u kojoj sam često i odmah ugledam dobrog frajera. Malo viši od mene. Odlična kožna jakna koja se liže na zeleno, čvrste farmerke i zelene patike. Sve novo. Neobrijan, sa razbarušenom kosom, puši i pije pivo. Pored njega je kaciga a ispred kafane je Kawasaki. Milina jedna od frajera.

Sednem za šank, na odlično mesto. Gledam. Ekipa ispod stepeništa, tri devojke i dva tipa, svi nose cvikere. Izgledaju kao da su slučajno seli zajedno, ali posle vidim da se odlično provode. Pričaju, smeju se, znaju se. Ne pričaju u glas, fini su. Plavuša, lepotica, kaže – Pa neću ja da provodadžišem. I svi zaneme. Pa prsnu u smeh. Provod.

Ulazi tip sa kačketom nabijenim do nosa. Mršav, sa kapuljačom preko kačketa. Telefonira. Sa galerije silazi dečko u šarenom džemperu. Ne rukuju se. Izlaze napolje. Sigurno mu je doneo knjigu iz biblioteke pa sad idu tu u haustor da mu je preda.

Najstariji iz ekipe sa cvikerima se izdvaja, sedne pored mene i priča sa šankerom o rokenrolu. Pričaju kako je bilo i kako bi trebalo da bude. Slušam ih. Ama baš ništa interesantno, kafanske priče i fazoni.  Onda se kucaju pivom i kažu – Nek’ ide život. I ja kažem u sebi – Nek’ ide život. To je lepo da se kaže. Kao, život ne bi išao da mu ti ne dozvoliš, sedi tu i čeka da mu se obratiš u trećem licu, u neizvesnosti je da li će ići. A ti onda kažeš –  Nek’ ide život. – I on kao krene.

Odem u WC koji je zauzet, jer se tamo muvaju jedan veseli bradonja i jedna visoka lepa devojka. Crna, vižljasta, s lepim zubima. Bradonja nosi cvikere i ima lepe duboke cipele. On je kasnije pričao o stand-up komičarima u Srbiji sa nekim desetim tipom tako da se verovatno nije proslavio s vižljastom.

Posle toga sam sedeo, gledao oko sebe i pretpostavljao. Pretpostavljao sam da jedan dečko navija za Liverpul, da se konobarici dopada jedan mladić za šankom, da su dva glasna tipa pored mene mnogo usamljeni stvorovi. Po načinu kako se popela uz stepenice, pretpostavio sam da jedna devojka ima izuzetno interesantan život i da ume da uživa u njemu.

Surova realnost kao pokretač života

  1. Ko je Minja Cvetković, a ko je Miss Psycho Cat?

Kao što Erik postaje Bananamen kada pojede bananu, tako i Minja Cvetković postaje gospođica Psycho Cat kada je pun mesec 🙂

  1. Zašto baš 50’ i odakle ideja da inspiraciju nađeš baš u njima?

Zašto baš pedesete? Zato što je moda sredine dvadesetog veka za mene najženstvenija moda ikada. Mislim da ne postoji laskaviji stil za žensku figuru i obline od siluete koja je bila dominantna tokom ovog perioda. Suština ovog stila je bila da žena otkrije taman dovoljno da bude zavodljiva i umereno seksepilna, a da pritom ne pređe granicu vulgarnog.

Ja sam se dugo poigravala stilovima. Od nekog panka, grandža, hipi faze, uskočila sam u krojeve koje povezujemo sa erom pedesetih i tu se pronašla upravo zbog tog karakterističnog načina izražavanja ženstvenosti koji je sa ukusom i merom. Naravno, meni pedesete nisu samo specifična odeća, uske i široke haljine, žiponi, pantalone sa dubokim strukom, cveće u kosi, pin curls, bandane, crveni karmin i eyliner, već način života. Sve ovo nabrojano su meni drage karakteristike ovog stila, ali pedesete su takođe i period procvata tinejdžerske kulture, na primer. Oni su tada po prvi put dobili tržište namenjeno njima i odvojili se od roditeljske kulture po pitanju muzike (zato danas imamo prilike da uživamo u rokabiliju), odevanja, filmova, mesta za izlaske, ponašanja koje je postalo buntovnije i tako dalje, što je sve doprinelo socio-ekonomskom napretku. Kao antropologu kome je teza za izradu diplomskog rada bila oživljavanje pedesetih i današnja 50’s subkultura, ovo su mi izuzetno važni i zanimljivi aspekti ovog perioda.

Moje pronalaženje u svemu ovome nije bilo smišljeno, meni se to zaista samo desilo, a kada bih morala da kažem kada je tačno počelo, rekla bih na trećoj godini fakulteta, na predmetu Moda i odevanje kada sam imala prilike da istražim svaki aspekat sredine dvadesetog veka.

  1. Ozbiljno si se posvetila negovanju pin up culture, kako si se uopšte zainteresovala za nju?

Moram pre svega da napomenem samo jednu sitnicu, a to je da se danas ustalio izraz pin-up devojka kao i pin-up kultura, ali pin-up su bile prvenstveno fotografije, jer pin-up doslovno znači “okačiti na” (zid). Međutim, u poslednjih nekoliko godina se često za devojke koje neguju stil mode sredine dvadesetog veka čuje da su pin-up devojke ili moderne pin-up devojke, što su izrazi koji su već naširoko usvojeni.

Što se tiče mog interesovanja za pin-up, razvio se u isto vreme i na isti način kao i interesovanje za modu i kulturu pedesetih godina. Svi mi znamo za čuvene pin-up ilustracije umetnika kao što su Gil Elvgrin ili Alberto Vargas i njihove famozne koketne, seksi i zavodljive devojke. Ipak, ono što nije toliko poznato jeste da se pin-up razvio još sredinom devetnaestog veka i to zahvaljujući burleska umetnicama i glumicama tog doba čije su fotografije, koje su one koristile za vizit karte i promotivni materijal, izazvale pravi skandal jer su predstavljale jednu oslobođenu seksualnost i ženstvenost u vreme kada je ona bila potisnuta, stoga ih mnogi istoričari mode određuju kao prve pin-up fotografije. Pin-up je zapravo fenomen koji je nastao od strane žena za žene, a ne za muškarce i njihove oči kako se često misli, kao produkt borbe da se sruše tabui ženskog seksepila i seksualnosti. Srž pin-up fenomena je oduvek bila erotičnost naspram vulgarnosti, poigravanje, koketiranje, predstavljanje oblina i tela generalno na jedan “zapakovan” način, to ti je ono što su govorili za ilustratora Vargasa kada su rekli da njegove pin-up devojke mogu da izgledaju nage čak i ako su umotane u tepih, a to dolazi upravo iz sigurnosti, samopouzdanja koje su one imale. To koliko je meni pin-up interesantan mislim da dovoljno govori to što sam se odlučila da i master tezu posvetim ovom fenomenu i to baš aspektu izražavanja seksualnosti i ženstvenosti kroz njega.

  1. U opisu tebe stoji zaljubljenik u 50te, pin up model, antropolog, novinar, tetovaže, rokabili, hororbili,  kako to sve ide jedno sa drugim i šta si ti najviše od svega toga? J

Ide sasvim lepo, to su sve bitni aspekti mog života i nisam sigurna da bih mogla da biram između njih, jer su isprepletani međusobno. Recimo, moje zvanje antropologa i znanje koje sam tamo stekla delimično su doveli do toga da počnem da pišem za Plezir magazin; moja ljubav prema modi i kulturi pedesetih, koja je takođe započela zbog antropologije, dovela je do toga da tome posvetim diplomski i master rad; tetovaže su dovele do negovanja onoga što mnogi danas nazivaju modernim pin-up stilom što je dalje vodilo ka određenim poslovnim prilikama… Tako da ne, ne mogu da se odlučim za jedno, ja sam istetovirani moderni pin-up model koji sluša rokabili na fotkanju, uživa u gledanju treši horor filmova i da piše kad god ima vremena za to, a voli i antropologiju do granica rizikovanja da sa tom strukom nikada ne nađe posao u ovoj zemlji 😀

  1. Kako si počela da vodiš blog i koje su najčešće teme o kojima pišeš?

Cela priča oko bloga je počela pre nekoliko godina idejom da široj čitalačkoj publici predstavim nešto alternativniji stil i alternativne potrošačke prakse, kao što su kupovina u second hand radnjama, vintage buticima, na buvljacima i tako dalje, kao i da ukratko predstavim meni naročito zanimljive aspekte istorije mode. Upravo sam o tome najviše i pisala. U poslednjih godinu dana sam se u potpunosti preorijentisala na pisanje u Pleziru, tako da je blog ostao moj virtuelni kutak na kome kačim isključivo fotografije, ali moram da priznam da sam i na tom polju najaktivnija na Facebook stranici Miss Psycho Cat i Instagramu. Pored ove tri stvari ne stižem toliko da se bavim blogom kao nekada.

  1. Koliko je potrebno ljubavi i posvećenosti da bi se negovao jedan takav stil života?

Koliko je potrebno i za bilo šta drugo. Ne doživljavam to kao neku naročitu posvećenost jer je meni to jednostavno i prirodno kao što je nekome da obuče helanke, obuje air max i pusti neki narodnjak, na primer. Ne nužno tim redosledom.

  1. Odakle nabavljaš garderobu, modne detalje, cipele i ko je zadužen da izgledaš tako kako izgledaš?

Imam sponzore 😀 Šalim se, delimično makar. U početku sam se snalazila kako sam znala i umela. Nije lako u Srbiji doći do odevnih komada koji su fazonu pedesetih, ali su me second hand i vintage radnje, kao i buvljaci (naročito zemunski) spašavali. U poslednjih godinu dana sam sarađivala, ili sarađujem i trenutno, sa britanskim retro inspirisanim brendovima poput Lindy Bop, British Retro i Rock Rockabilly. Što se tiče mog stajlinga za fotkanja, uvek sam sama sebi stilista, šminker i frizer.

  1. Da li si u početku išla za tim da napraviš od sebe self brend i da li uopšte sebe doživljavaš kao brend, ili jednostavno je to tvoj stil života?

Pa znaš kako, za moj brend je najbolje da kažem da je to stil života 😀 Sad ozbiljno, ja sam pre svega neko ko je odlučio da predstavi ljudima širom sveta svoj način života i vizuelni identiet, što me čini i pomalo ekscentričnom osobom, I guess. Naravno da tu ima promišljanja na koje ću saradnje da pristanem, sa kojim ću fotografima da radim, taktiziranja kada ću šta da postavim i gde, jer moram da imam u vidu iz koje je zemlje najveći broj ljudi koji me “prati” zbog vremenske razlike , i sličnih stvari. Ipak, daleko od toga da glumim da sam nešto što nisam, ja se ne kostimiram ovako za fotkanja, to je takođe i moj privatni stil; odbijam ponude da budem model za stvari koje nisu ni nalik ovom fazonu jer ja nisam profesionalni model već nosim ono što bih nosila i privatno; ne pravim se da slušam određenu vrstu muzike da bi ljudi mislili kako sam potpuno u ovom fazonu, već je zaista i slušam… Ali, ja takođe radim i na tome da kada se u Srbiji spomene pin-up devojka ili pin-up model da ljudima jedna od asocijacija na to budem upravo ja. Tako da, zašto ne bismo rekli da su moj stil života i modni stil istovremeno i brend.

  1. Kakve su reakcije ljudi na to što si drugačija i nesvakidašnja bar za naše prostore?

Deke mi se mnogo smeškaju i niko me nije gađao jajima do sada, tako da nije loše 🙂 Ima svakakvih reakcija, u početku je bilo podsmevanja, upiranja prstom u autobusu, ali čini mi se da je danas ljudima to postalo koliko toliko normalno, čak i zanimljivo. Ili sam ja oguglala i ne primećujem više.

Miss Psycho Cat and Andrijana Kovrlija (Large)

10. Koliko hrabrosti je potrebno progurati svoje snove i svoju priču?

Bolje me pitaj koliko je hrabrosti trebalo upisati etnologiju i antropologiju u zemlji Srbiji kada me na razgovoru za posao pitaju da li ja iskopavam dinosauruse 🙂

11. U čemu sve nalaziš inspiraciju u životu?

U nekoliko stotina knjiga o modi koje imam 😀 Imam par njih koje su meni izuzetno dragocene i koje uvek posluže kao inspiracija za fotkanja što se tiča poza ili ambijenta, na primer, a navukla sam se i na Instagram i zlostavljam “screenshot” jer je, na svu sreću, preko ova 50’s subkultura izuzetno razvijena i puna divnih ideja. Kada pričamo o nekim meni životno važnim stvarima, van mog posla, hobija nazovimo ga kako god, volim da dok čekam nekoga ili nešto posmatram ljude oko sebe, i tako vidim ja pre neki dan scenu na Zelenjaku gde dečak koji nema više od 10 godina, i evidentno prosi, deli keks sa kucom lutalicom i to te onda inspiriše da ne budeš govedo, što bi rekla jedna stranica na fejsu, i da odeš da kupiš klincu keks, a kuci granule. Rekla bih da mi životni pokretač nisu zalazak sunca, leptirići i cvetići, već surova realnost koja nas okružuje.

DSC_2054

12. Šta je neki tvoj životni moto i za koje stvari misliš da su važne u životu?

Uzmi neki random citat Hanter S. Tompsona i to je.  Recimo,  njegov omiljeni mi je da je život neuporedivo bolji kada prestaneš da ga shvataš ozbiljno. A što se važnih stvari tiče, bez namere da zvučim patetično jer meni je često i romantika strana, to je sposobnost da se raduješ malim stvarima. Ja sam toliko srećna bila pre neki dan kada sam kupila novi karmin, našla čašu sa malom sirenom (Dizni frik) i uveče otišla na čašu dobrog piva (rekli mi da moram da budem fina kada dajem intervju za naše portale, kažu ne vole ovde da vide devojku da pije pivo pa nek bude čaša :D) sa mojom bradatom polovinom.

13. Postoji li neko koga bi izdvojila kao osobu koja je najviše uticala na tebe ili u kojoj vidiš uzor?

Da, moja mama. Ovde mogu i da zvučim patetično, baš me briga, ali ona je žena kojoj se ja iskreno divim u svakom pogledu i kada porastem želim da budem kao ona.

„100 lisica, jedna Koprivica“

  1. Da li si više Staša Koprivica ili Staća Kopalica, i kako se slažu njih dve?

Ime „Staća Kopalica“ je nastalo tako što kao sasvim malo dete nisam uspevala da izgovorim svoje ime kako treba, pa sam se predstavljala ljudima kao Staća. Ta mala osoba sam i dalje ja, Staša je ime kojim se potpisujem kako ljudi ne bi mislili da sam potpuno skrenula sa uma.

  1. Odakle baš pozorišna i radio režija kao izbor zanimanja?

Opet moram da se vratim u rano detinjstvo. Moj otac je prilično dugo bio upravnik jednog dečjeg pozorišta, i većinu svog slobodnog vremena sam provodila u tom pozorištu. Gledala sam izbliza kako nastaju predstave, ponekad pomagala, nekolicinu puta sam i prespavala tamo. Rano sam pokupila taj „virus“, i jedino je preostalo pitanje da li ću izabrati glumu ili režiju. Negde sredinom osnovne sam shvatila da me režija više uzbuđuje, i izbor je napravljen.

  1. Pored rediteljskog, potpisuješ se i kao scenarista. Da li je lakše napisati komad ili režirati?

Kada pišem čini mi se da je režija mnogo lakša jer ti cela ekipa pomaže dok zajedno stvarate nešto novo. Kada režiram, čini mi se da je pisanje lakše, jer radiš sam, na miru i niko ti se ne petlja u posao (osim reditelja, pomalo). Možda je najtačnije reći da su oba posla podjednako teška.

  1. Kad ti se rodi ideja u glavi, šta ti se prvo „javi“, početak, razrada ili kraj?

Zavisi od ideje. Nikad to ne ide tako po redu, prilično je haotično. Uglavnom se prvo pojave obrisi neke zanimljive situacije, ili lika, ili čak samo parče dijaloga. Vrlo često mi se desi da odsanjam nešto od svega toga, i kad se probudim znam da je ideja zrela za obradu.

  1. Poslednja predstava koju si radila je adaptacija Alana Ejbronka, komedija „Upoznaj mog tatu“ , kakve su reakcije publike, obzirom da su kritike sjajne?

Čini mi se da su kritike i nastale pod uticajem reakcija publike. Kada praviš komediju do poslednjeg trenutka živiš u neizvesnosti oko toga kako će ljudi reagovati na celu priču, ali mi smo prošli odlično, publika uživa od prvog do poslednjeg trenutka komada. To nije rezultat srećnih okolnosti, naporno smo radili mesecima da bi delovalo kao da je sve lako i brzo.

  1. Kako si pored režije i pisanja počela da se baviš i muzikom, i u kom pravcu se razvija ta priča?

Pevam od kad znam za sebe. U srednjoj školi sam čak i snimala neke prateće vokale. Vrlo kasno, negde oko 26. godine života sam shvatila da ne bi bilo loše da to pevanje ispratim nečim, pa sam uz pomoć YouTube-a naučila da sviram gitaru. Ubrzo sam shvatila da mi je gitara preglomazna i komplikovana i prebacila se na ukulele. Ostatak mojih muzičkih avantura se može videti na mom YouTube kanalu. Paralelno s tim, 3 godine sam bila vokal u bendu „Fandango“ i tako stekla poprilično iskustvo u live nastupima.

  1. Da li se dešava nešto sa „Snoop Bunny & Dr. G“ projektom, i hoće li možda pasti neki novi letnji hit?

Naš duo je uvek aktivan, i uvek smišljamo nove letnje hitove, s tim što smo i Anka i ja ove godine toliko zauzete našim „normalnim“ poslovima da ne stižemo da to provežbamo i snimimo. Ipak, moja pretpostavka je da ćemo izbacivati jednu do dve pesmice godišnje do kraja naših života.

  1. Umeš li da kuvaš i šta je tvoj specijalitet?

Obožavam da kuvam, to mi je omiljena zabava i sredstvo za smirenje. S obzirom da se nikad čvrsto ne pridržavam recepata i poprilično improvizujem, specijalitet mi je uvek nešto drugo. Trenutno je aktuelna ćuretina u belom vinu, a svaku zimu se bavim usavršavanjem njenog veličanstva – sarme.

  1. Odakle ideja za UJS i da li su jednorozi i dalje ujedinjeni?

UJS je zbirni kondenzat svih domaćih stranaka sa primesom potpunog nervnog rastrojstva izazvanog njima. Jednorozi će zauvek biti ujedinjeni jer ih spaja ljubav prema šljokicama, mito, korupcija i volja za beskonačnom moći.

10. Zašto baš 100 lisica, i šta taj „čopor“ predstavlja za tebe?

Postoji izreka u Crnoj Gori koja glasi „Sto lisica – jedan/a Koprivica“ i ja pokušavam na svom sajtu da sakupim sve te lisice u sebi i sagledam stvarnost što je razumnije moguće.

11. Društvene mreže – ventil od svakodnevnice, korist ili šteta?

Sve zajedno. Svaki nalog je priča za sebe. Pametni i odmereni ljudi znaju šta su potencijalne opasnosti društvenih mreža i koriste ih za konkretne ciljeve, umesto da dopuste da društvene mreže koriste njih. Ja prolazim kroz različite faze sa njima, i naučila sam već da ako mi je muka od svega što se tu dešava – treba da apstiniram neko vreme, kao i da je besmisleno potpuno ih se odreći, jer mi se zbog njih desilo i mnogo lepih stvari.

12. Ovog leta učestvovala si na snimanju debitanskog filma Ivana Marinovića „Igle ispod praga“… kao asistent reditelja….koliko je veliki poduhvat snimati film u današnjim uslovima?

To je bila jedna velika avantura, i pravi tobogan fizičkog, psihičkog i emotivnog napora. Imali smo mali budžet i malo vremena, ali se okupila predivna ekipa, talentovana, energična i posvećena, pa su svi problemi prevaziđeni na najbolji mogući način.  Ipak, trebalo nam je svima više nedelja nakon toga da se vratimo u normalno stanje, iako smo i dalje srećni što smo bili deo te priče.

13. Da li je teže snimiti film ili postaviti predstavu?

U normalnim okolnostima, ne bi bilo pošteno porediti ove dve forme, jer su različite u svakom smislu. Ipak, na ovom prostorima i u ovdašnjim uslovima, snimiti film je neuporedivo veći podvig. Potrebna je nekolicina meseci da bi se osmislila i sprovela u delo dobra predstava, za dobar film su potrebne godine.

14. Na čemu trenutno radiš i koji su neki dalji planovi, želje, snovi?

Trenutno sam u jednom selu na moru i radim na dvema stvarima paralelno – pripremam predstavu „Čarobnjak iz Oza“ u adaptaciji Milene Depolo za otvaranje renovirane scene Boška Buhe na jesen, i pišem svoju dramu. Jednom rečju – uživam.  Dalje od toga se ne usuđujem da planiram, iskustvo je pokazalo da su kratkoročni planovi bezbedniji za dušu.

Tu sam

Na Savi, u zoru, u julu. U potkošulji, na čamcu, bos, čupav. Na mirnoj reci, dok se na površini ocrtavaju struje i oblaci.

Vozim se čamcem, nizvodno, idem na doručak kod Šeleta. Vidim početak mosta preko Ade Ciganlije. Veliki most. Vidim dimnjake toplane, Gazelu, Hram Svetog Save, Politiku, Beograđanku, vidim mesto gde je stan u kome živim u gradu. Sve je na svom mestu, sve vidim i sve znam, a nisam tamo.

Dok gledam Beograd, padaju mi na pamet razni Beograđani koje poznajem. Onda gledam kroz grad, i vidim jedno dvadeset tih prijatelja i poznanika, posmatram ih kako spavaju ili se bude, idu ovamo ili onamo, ljube dete pred odlazak na posao, dižu ruku da zaustave taksi, parkiraju se ili se penju uz neke stepenice. Seku im se putanje u mom pogledu, mimoilaze se ti ljudi, neko vreme se kreću u istom pravcu pa se razdvoje. Počinju svoj dan mirno i poslušno, kao i ja, kad sam tamo. Gledam ih i ne mislim ništa o tome, samo ih gledam, i nisam tamo.

Stižem i penjem se na Šeletov splav. Taj se budi pre mene, baš rano. Ne progovaramo. Nemamo trenutno šta da kažemo. On prži ribu u svinjskoj masti. U masti, osim ribe, plivaju listovi bosiljka, celi čenovi belog luka i široki kolutovi ljute paprike. U staklenom bokalu su breskve u crnom vinu, s ledom i listovima nane. Bajat hleb je u kesi, visi sa šipke.

Družina ptica pliva pored splava. Rade nogama, svojim prstima i kožicama između njih se odbacuju od vode, ostavljaju te male, tačno određene zapremine tečnosti iza sebe, i plivaju dalje, ka ishodištima svojih života. Gegaju se po mirnoj površini Save.

Tu sam, s pticama, Šeletom, breskvama, bajatim hlebom i reš pečenim štukama.

11780357_10153070779278182_1089523959_o

“Od tankog stakla moj je svet”

Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.

“Od tankog stakla moj je svet”

Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.

Perspektiva

Juče sam na jednom prometnom mestu u centru Beograda video pingvina i zebru. Pingvin je stajao naslonjen na semafor a zebra je sedela u fotelji ispod suncobrana. Pingvin je jeo sladoled a zebra je isto jela sladoled. Ja sam stao da kao gledam šta ima u nekoj tu radnji i slušao sam ih šta pričaju. Ovako su razgovarali.

Za potrebe ovog teksta pingvina ću označiti sa P a zebru sa Z.

P: Devojčice, ajmo na piće.
Z: Neću.
P: Zašto?
Z: Mali si i ne sviđaš mi se.
P: Ako sam mali nisam nesposoban.
Z: A šta ti to možeš da uradiš?
P: Mogu da skočim s 30 metara u more, da ronim koliko hoćeš i da ulovim skoro sve male ribe.
Z: Pa mene to uopšte ne zanima. I šta ti znači to da roniš koliko ja hoću?
P: Možeš da kažeš koliko da ronim i ja mogu.
Z: 300 metara.
P: Ih, mogu tri hilljade metara.
Z: 300 kilometara.
P: Mogu.
Z: Ipak me to sve ne zanima.
P: Pa to je druga stvar, to je stvar tvojih interesovanja, ali ja sam neviđeno kul.
Z: Možda i jesi, ali ja ne ronim u moru i ne jedem ribu.
P: Ja te nisam zvao na ručak u more, nego na piće. Oćeš na piće?
Z: Pa kad tako kažeš, može.

Onda je zebra ustala iz fotelje, pingvin se otisnuo od semafora, pa su otišli. Mnogo je ljudi prošlo i niko se nije osvrtao na njih, ni na njihov razgovor, kao da ih nisu videli ni čuli. Osim jedne devojčice koju sam video u odrazu stakla izloga, ona je mirno stajala, i kad se pingvin otisnuo, naslonila se na semafor. Ja sam već sedeo u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću označiti sa D a sebe sa J.

D: Šta misliš, je l može da roni 300 kilometara?
J: Nemam pojma, možda i može.
D: Sigurno može mnogo da roni.
J: Sigurno.
D: Ali baš 300 kilometara?
J: Teško.
D: Pa je l on nju slagao?
J: Nije, važno je da može mnogo da roni, ti brojevi ništa ne znače, to je samo cenjkanje.
D: Je l mogu ja da sednem u fotelju?
J: Možeš, ali moramo brzo da se zamenimo, da nas ne ugleda neko.
D: Ajde.

Zamenili smo se, ja sam bio naslonjen na semafor a ona je sedela u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću opet označiti sa D a sebe sa J.

D: Niko nas nije video.
J: Niko.
D: Niko nas ne vidi i ne čuje.
J: Niko.
D: Zašto?
J: Ne zanimamo ih.
D: Ali mi smo baš super.
J: Jesmo, ali to nije do nas, to je do njihovih interesovanja.
D: A šta njih interesuje?
J: Da pređu ulicu.
D: A šta će onda?
J: Onda će da idu dalje, pa će posle da se vrate i opet da pređu ulicu, na našu stranu, i da odu kući.
D: Možda će nas onda videti.
J: Neće.
D: A je l mi postojimo?
J: Postojimo, malo. Malo postojimo.
D: Je l to sigurno?
J: Nije.
D: A kad bi nas ugledali, je l bi onda bilo sigurno?
J: Ne bi. Onda bi bilo sigurno da ne postojimo.

Posle toga smo još mnogo pričali, o svemu, D mi je objasnila neke važne stvari, ali me je zamolila da to ostane tajna. Prvo me je pitala da li umem da čuvam tajnu, a ja sam joj rekao da umem, tako da, razumećete me, ne smem o tome da vam pričam.

Glumica sa petljom

1. Ko je Ljuma Penov i kako bi ona opisala sebe?

Mislim da je mene teško opisati, svaki čovek ima puno toga u sebi, tako i ja, gotovo je nemoguće opisati bilo koga, ali eto, recimo, da sam ja jedan šareni leptir koji juri i teško ga je uhvatiti.

2. Kako si otkirla da je gluma ono čime želiš da se baviš u životu i koje ti je prvo sećanje na susret sa glumom?

Gluma je došla spontano i nežno u moj život, sa 16 sam već krenula da upišem fakultet, što je bilo prerano, ali tolika je bila ljubav, i još uvek je.

3. Bavila si se solo pevanjem, plesom, sviraš gitaru i klavir i na kraju gluma? Kako je gluma „pobedila“ muziku?

Nije tu ništa, zapravo, pobedilo i nadjačalo, jer se sve to uklapa i rasklapa, umetnosti su povezane. I pored glume, ja se i dalje bavim plesom, uvek kad imam vremena, muzikom takođe, sviram, kopmonujem. Komponovala sam muziku za nekoliko projekata, između ostalih za predstavu „Art“ i za film „Žigosana“ Saše Radojevića, i druge. Trenutno, posle snimanja filma „Petlja“, izašao je iz svega toga i bend, The Loop, koji nastupa trenutno po fllmskim letnjim festivalima, zajedno sa filmom. Bend je nastao tako što smo shvatili da veliki deo ekipe koji je radio na filmu je takođe vrlo aktivan i u muzici. Reditelj Milutin Petrović je napravio sjajnu muziku za film, a mi smo se svi skupili, snimili to sve i tako je nastao taj bend. U tom bendu, ja i pevam, što mi je vrlo drago, a meni nije strano. Nije pobedila kod mene nijedna umetnost. Da bi čovek bio iole osvešćen, treba upoznati i druge, sve umetnosti, one idu, jedna za drugom i usko su bliske. Možda neko nema takav pogled na to, ja imam, jer sam odrastala u tom svetu, rasla u takvom okruženju, i znam šta mi je koja donela i kako mi je pritekla u pomoć, i u glumi kad je to trebalo. To su onda retka iskustva koje osetim snažno, i vuku me gore, ne u oblake, već u nebo.

4. Pozorište ili film?

To uopšte nije jednostavno pitanje. Za mene, to su iste, a opet i dve različite stvari. Rad i sredstva su drugačiji. Volim i film i pozorište podjednako, i baš zbog toga što za mene to nije isto.

5. Najpoznatija si po ulozi Crne Zorice, iz istoimenog filma, a sada na poslednjem Cinema Sitiju, nagrađeni ste specijalnom nagradom za film “Petlja“ Milutina Petovića. Kako i na osnovu čega biraš fimove u kojima igraš?

Uloge same dođu do mene, obratim im se, upoznam je i onda to traje po par meseci, pa nekad i duže, to prelepo druženje, gde ja kroz nju otkrivam sebe i obrnuto, i mnoge druge stvari, kao i razne nivoe, odraze i obrise uloge, i mene same. Glumu prvenstveno smatram umetnošću, pa može da liči da biram. Imam svoj kriterijim, i ne bih zbog slave, ili bilo čega drugog, nikad podlegla kiču i šundu, što je nažalost postalo skoro naše standardno okruženje.

6. Pored specijalne nagrade na Cinema Sitiju, na međunarodnom Hoboken festivalu dobitnik si dve prestižne nagrade za najbolji dugometražni film i glavnu nagradu žirija koja ti je uručena za ulogu u filmu “Crna Zorica”, koliko su nagrade važne i koliko zaista znače u ovom poslu?

Nagrade znače i ne znače, zavisi ko kako gleda na to, ali i guraju napred, one se moraju opravdavati, prvenstveno pred sobom, u velikoj prostranoj umetnosti.

7. Obzirom na trenutnu situaciju u kulturi u našoj zemlji, da li si kao mlada glumica u mogućnosti da biraš uloge, i u kojim filmovima i predstavama ćeš da se pojavljuješ ili prihvataš „šta ti nude“?

Situacija u kulturi je već duže vreme skoro pa katastrofalna, umetnost kao da se bori da uđe u ovu državu, ali joj se ne da, nekad se pojavi po koja zvezdica, ali kultura i umetnost su i dalje nažalost u jakom i zagušljivom mraku. Ni pre, ni sada, nisam prihvatala uloge koje nisu uloge već puka zabava i kič. Ja nemam problem da odbijem, jer jednostavno ne priznajem svaki projekat kao umetnički, a ako nije, ili ja procenim da nije, brzo bežim, pa makar u maštu, u neko lepše svetlo.

8. Postoji li neki film ili predstava koju bi ti lično izdvojila, kao nešto posebno za tebe?

Do sada sam svaku ulogu u predstavi i na filmu, doživljavala kao svoju prvu i poslednju i svim sam svojim ulogama i delima, projektima, u kojima sam igrala dala sve što imam, za svaku sam dala celu sebe kao što im i pripada od mene, mada svaka uloga i na meni ostavi trag koji sigurno stoji u meni, i na meni, kao pečat. Zato ne mogu da izdvojim ni jednu ulogu, predstavu ili film, jer mi je svaka uloga donela i ostavila nešto novo.

9. Šta je to što misliš da današnjoj omladini nedostaje i šta je to ne bi možda trebali da zaboravimo?

Današnjoj omladini nedostaje kultura, sistem vrednosti je kod njih nizak, čast izuzecima kojih ima malo. Nažalost, tako je ne samo sa kulturom kao užim pojmom, već i sa kulturom ponašanja, kulturom življenja. Neko bi trebalo svakako da pomogne, jer je i inače kriza u državi, i na socijalno – emotivnom, a posebno na vrednosnom nivou, što izgleda niko ne primećuje, a to je možda i najvažnije.

10. U čemu sve nalaziš inspiraciju i šta je to što te svaki dan pokreće?

U svemu može da se nađe inspiracija, u najobičnijem predmetu, zavisi kako smo ga pogledali, kako ga posmatramo i kako se postavimo pred njim, jer i krpa može da se pretvori u kralja, zavisi od nas samih da li će ili ne. Insprišu me uvek kako umetnička dela, sva, tako i najobičnije stvari iz svakodnevnog života što je lepo napisala Frančeska Rigoti u svojoj knjizi „Filozofija malih stvari“. Pitanje je koliko naši vid, sluh, miris, oseti i osećaji dosežu u daljinu i visinu nekad i beznačajnog trenutka. Takođe me inspirišu priroda, vetar, šuma, voda, kiša, biljke i životinje, jer to i volim. Kao i sama mašta, jer da nema nje ne bi bilo ni inspiracije koja nam je preko potrebna, da bi ovaj svet, a pre svega sebe učinili kroz naša dela ili umetnost nečemu. Treba samo pustiti balone, koje sigurno svi imamo, i oni će nam pokazati naš put do inspracije, a koju boju balona izaberemo, tim putem onda idemo.

11. Koji su novi projekti na kojima radiši šta je to nam spremaš?

Snimam trenutno novi film „Aleksandra“, čemu se baš radujem, a i nastupam sa bendom “The Loop” po letnjim filmskim festivalima.

Filmski klasici pod vedrim nebom

  1. Filmstreet postoji već pet godina, a da se vratimo na početak. Kako je nastala ideja i kako je sve počelo?

Prapočetak je vezan za večitu ideju o Kalemegdanu kao najlepšem prostoru Beograda i potrebi da se što više kulturnih manifestacija odigra na njemu. Te 2010. godine u modi su bili ekološki dokumentarci „Dom“ Žan Atris Bertrana i „Neprijatna istina“ Al Gora koje smo želeli da prikažemo u gradskom, a zelenom parkovskom okruženju. Zapravo i tad, shvatili smo da Beogradu, štaviše, generalno nedostaju gerila bioskopi, pa još na otvorenom ali sa klasičnim repertoarom.

  1. Zašto je važno negovati kulturu gledanja filmova na platnu?

Kao što postoje čitave generacije koje nisu nikad ušli u Narodni muzej zbog njegove rekonstrukcije, tako i još više one koje nisu imali prilike da obaveznu filmsku lektiru pročitaju na velikom platnu, onako kako to ona sama po sebi, ali i gledaoci zaslužuju.  Beograd je nekad imao i mrežu bioskopa Beograd filma na čijem je repertoaru odrasla naša generacija (30-40+), ali i bioskope i scene na otvorenom na kojima su socijlizovali naši roditelji. Mi smo samo spojili te dve stvari, to lepo i korisno

  1. Kako su ljudi u početku reagovali kad ste se pojavili i kako su primili ideju o gledanju filmova pod otvorenim  nebom?

Prvi film je bio Kazablanka, nekako je to klasični zicer gde bi mogli očekivati neku stariju publiku, al nemate feedback sa ovim nekim novim klincima bili oni hipsteri ili kakva god da su im interesovanja. Zato smo se šlepali na toj prvoj projekciji i na goste Centrale, a u stvari došlo je skoro 500 ljudi, a mi smo tad imali samo 30 stolica na 3 oteta  parking mesta.

  1. Svaka projekcija je svaki put sve posećenija,  kako birate filmove koji  se prikazuju na FilmStrretu?

Kao i kad negde želite da putujete pa konsultujete Trip Advisor, internet je istovremeno i savetodavan, ali i plenum različitih afiniteta i empatija. Sa druge strane, primetna je ta komponenta našeg osnovnog filmskog žanrovskog obrazovanja sticanog u Kozari, 20 Oktobru, Odeonu…

  1. Kako ste odredili početni broj stolica i zašto nema više sedišta ?

Od 30 je naraslo na 100. Limitirano je prostornošću kombija koji ih dovozi. Sa druge strane vole ljudi da sednu na pločnik, ivičnjak, travu, klupu, žardinjeru, vespu, ćebe ili stolicu koje su sami poneli, to je i donekle ideja proaktivne participacije gledalaca.

  1. Kako birate lokacije i ima li Filmstreet svoju omiljenu?

Od ideje da dođemo na noge u svaki gradski kvart pa i onaj na periferiji došli smo do zaključka da ljudi prosto vole da ipak izađu u centar grada na sadržaj.  Beograd nažalost nema male urbane skverove ili pjacete i onda ih od 10 postojećih ovogodišnjih lokacija mi atmosferom pravimo.  Deset do kojih smo došli su nam podjednako najomiljenije, a svaka je kompatibilna sa određenom filmskom epohom ili žanrom koju tamo prikazujemo.

  1. Da li je Filmstreet rezervisan samo za ulice Beograda?

Nažalost izgleda da jeste, mada on sličan takav postoji i u Njujorku, videli smo npr. ove godine pokušaj i u Zagrebu. Mi smo probali da gostujemo u Pančevu. Čini nam se da je rezultat toga i ideja da taj grad dobije svoj filmski festival. Filmstreet sem filmske ima i tu socijlanu komponentu a ona je tipična beogradska jednako viđena i na košarkaškim utakmicama ili u restoranima i kafićima.

  1. Postoje li neki momenti vezani za Filmstreet koji su vam posebno dragi?

Prva projekcija svake godine i ona poslednja kada odahnemo jer je konačno sve tog leta prošlo dobro, uspešno se završilo, baš kao i svaka nova uspešna novo ostvarena lokacija-ideja bio to prostor starog parobroda Župa ili Terazija na Novom Beogradu kojima smo jedino mi posvećivali pažnju.

  1. Postoji li neka lokacija na kojoj bi Filmstreet voleo da održi projekciju, a nije?

Panoramski krov npr. Doma Armije, gde je nekad bio jedan od tri bioskopa na otvorenom. Problem sa krovovima je uvek njihova komunikaciona nedostupnost, a sa druge strane visina ruže vetrova koja nije tehnički saveznik projekcije na velikom platnu.

10. U program ste pored filmova od skora ubacili i pozorišne predstave kako je došlo do toga?

Jedanko interesovanju za filmovima klasičnog Holivuda postoji glad za letnjom scenom pozorišta u dvomilionskom gradu. Nastalo je u antičkoj Grčkoj, postojalo za vreme Šekspira, imaju ga i Brioni i Smederevo ali već 2 decenije od zatvaranja scene pozorište – dvorište u Kapetan Mišinom zdanju, ne i Beograd. Sa druge strane mladi ljudi:glumci, reditelji, pisci sa one strane reke sa Fakulteta dramskih umetnosti, traže svoju gradsku scenu promocije i tu smo sve svi lako pronašli. To je stvar koje još uvek ima svoje dečije bolesti, al za očekivati je da se razvije u autonomni derivat Filmstreet-a kako god da se u budućnosti bude zvalo.

„SAUDADE“

Šeširu.

Pre dve godine, listala sam twitter površno bez nekog posebnog obraćanja pažnje. Trošila sam vreme i trovala se.
Red neuzvraćene ljubavi, red ljubavi, red filozofije o smislu života, red pljuvanja, red sujete, red cinizma, red patnje, red umišljenosti, red poezije, red nemoći, red politike, red mrzim samo da bih mrzeo….i odjednom mi iskače ta rečenica. Ne sećam je doslovno, ali je se sećam ovako.

„ Ne želim neke velike stvari u životu, sve što želim je da mogu da imam novu knjigu.“

Devojka je pisala kako živi u malom mestu, kako je prva knjižara dosta udaljena od nje. Kako ne postoji jednostavan način da dođe do knjiga i kako je to jedna procedura…i ja hvatam sebe kako čitam sve to i nesvesno već otvaram poruku na twitteru i kucam: „Daj adresu“. Odmah zatim i „Nisam manijak, hoću da ti pošaljem knjigu“.

Vrlo skeptično i neočekivano, dala mi je adresu. Iskreno prvi put u životu sam čula za to mesto, i nisam baš mogla da zapamtim kako se izgovara pa sam napisala hemijskom na ruci da ne zaboravim do pošte. Spakovala sam knjigu i poslala joj „39 pesama“.

Postoje neki ljudi koji te privuku kao svetlo moljca i za koje nisi siguran da li želiš samo da letiš oko njih jer se plašiš da će svetlo da ti sprži krila i da te povredi, ili želiš da se zalepiš za njih i da ih pokriješ krilima da bi svetleli samo za tebe.

Ta devojka je svetionik.

Ona krade kukuruze. Ona čuva leti celu noć paradajz da ga preprodavci ne bi krali sa njive, a njeni ostali bez prinosa. Ona vozi bicikl tako što se zajuri niz prašnjav drum, pa onda kad naleti na guske podigne noge sa pedala bicikla jer se tih istih gusaka plaši. Ona čita bajke i voli fantastiku. Ona je neko za koga bi poverovao da bi se potukao za tebe.
Ona je neko od koga sam dobila na poklon sledeće reči.

„Petrichor“ – englesku reč koja znači miris suve zemlje na koju upravo pada kiša. „Deresavar“ – mađarsku reč za prvi mraz na opalom lišću.

I moju novu omiljenu: SAUDADE.

Saudade je portugalska reč koja označava gorko – slatku čežnju za nečim izgubljenim, nepovratnim, ili nečim što znaš da će proći iako je još uvek tu.

Mislila sam da su se neke stvari izgubile, mislila sam da se nikad neće vratiti. Čeznula sam za nekom sobom koja sam mislila da sam bila, ne videći sve vreme da sam tu.
Zato služe svetionici, da nađeš svoj put kad postoji šansa da izgubiš kurs, nasučeš se na stene i potoneš.

I ako jednog dana budem imala svoj svetionik, koji će biti zeleni, jer ja ne mogu da zamislim da nemam zeleni svetionik, na njemu će pisati sledeće.

„Toni Stark ima napravu u grudnom košu koja sprečava gelere koji su mu u telu da dopru do srca i ubiju ga. Pošto ta naprava njemu čuva život i istovremeno je pokretač cele skalamerije od njegovog odela, to mu dođe drugo srce. “

Ili prevedeno – Volim te na Starkov način. (Toni Stark aka. Iron man).