admin

“Od tankog stakla moj je svet”

Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.

“Od tankog stakla moj je svet”

Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.

Perspektiva

Juče sam na jednom prometnom mestu u centru Beograda video pingvina i zebru. Pingvin je stajao naslonjen na semafor a zebra je sedela u fotelji ispod suncobrana. Pingvin je jeo sladoled a zebra je isto jela sladoled. Ja sam stao da kao gledam šta ima u nekoj tu radnji i slušao sam ih šta pričaju. Ovako su razgovarali.

Za potrebe ovog teksta pingvina ću označiti sa P a zebru sa Z.

P: Devojčice, ajmo na piće.
Z: Neću.
P: Zašto?
Z: Mali si i ne sviđaš mi se.
P: Ako sam mali nisam nesposoban.
Z: A šta ti to možeš da uradiš?
P: Mogu da skočim s 30 metara u more, da ronim koliko hoćeš i da ulovim skoro sve male ribe.
Z: Pa mene to uopšte ne zanima. I šta ti znači to da roniš koliko ja hoću?
P: Možeš da kažeš koliko da ronim i ja mogu.
Z: 300 metara.
P: Ih, mogu tri hilljade metara.
Z: 300 kilometara.
P: Mogu.
Z: Ipak me to sve ne zanima.
P: Pa to je druga stvar, to je stvar tvojih interesovanja, ali ja sam neviđeno kul.
Z: Možda i jesi, ali ja ne ronim u moru i ne jedem ribu.
P: Ja te nisam zvao na ručak u more, nego na piće. Oćeš na piće?
Z: Pa kad tako kažeš, može.

Onda je zebra ustala iz fotelje, pingvin se otisnuo od semafora, pa su otišli. Mnogo je ljudi prošlo i niko se nije osvrtao na njih, ni na njihov razgovor, kao da ih nisu videli ni čuli. Osim jedne devojčice koju sam video u odrazu stakla izloga, ona je mirno stajala, i kad se pingvin otisnuo, naslonila se na semafor. Ja sam već sedeo u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću označiti sa D a sebe sa J.

D: Šta misliš, je l može da roni 300 kilometara?
J: Nemam pojma, možda i može.
D: Sigurno može mnogo da roni.
J: Sigurno.
D: Ali baš 300 kilometara?
J: Teško.
D: Pa je l on nju slagao?
J: Nije, važno je da može mnogo da roni, ti brojevi ništa ne znače, to je samo cenjkanje.
D: Je l mogu ja da sednem u fotelju?
J: Možeš, ali moramo brzo da se zamenimo, da nas ne ugleda neko.
D: Ajde.

Zamenili smo se, ja sam bio naslonjen na semafor a ona je sedela u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću opet označiti sa D a sebe sa J.

D: Niko nas nije video.
J: Niko.
D: Niko nas ne vidi i ne čuje.
J: Niko.
D: Zašto?
J: Ne zanimamo ih.
D: Ali mi smo baš super.
J: Jesmo, ali to nije do nas, to je do njihovih interesovanja.
D: A šta njih interesuje?
J: Da pređu ulicu.
D: A šta će onda?
J: Onda će da idu dalje, pa će posle da se vrate i opet da pređu ulicu, na našu stranu, i da odu kući.
D: Možda će nas onda videti.
J: Neće.
D: A je l mi postojimo?
J: Postojimo, malo. Malo postojimo.
D: Je l to sigurno?
J: Nije.
D: A kad bi nas ugledali, je l bi onda bilo sigurno?
J: Ne bi. Onda bi bilo sigurno da ne postojimo.

Posle toga smo još mnogo pričali, o svemu, D mi je objasnila neke važne stvari, ali me je zamolila da to ostane tajna. Prvo me je pitala da li umem da čuvam tajnu, a ja sam joj rekao da umem, tako da, razumećete me, ne smem o tome da vam pričam.

Glumica sa petljom

1. Ko je Ljuma Penov i kako bi ona opisala sebe?

Mislim da je mene teško opisati, svaki čovek ima puno toga u sebi, tako i ja, gotovo je nemoguće opisati bilo koga, ali eto, recimo, da sam ja jedan šareni leptir koji juri i teško ga je uhvatiti.

2. Kako si otkirla da je gluma ono čime želiš da se baviš u životu i koje ti je prvo sećanje na susret sa glumom?

Gluma je došla spontano i nežno u moj život, sa 16 sam već krenula da upišem fakultet, što je bilo prerano, ali tolika je bila ljubav, i još uvek je.

3. Bavila si se solo pevanjem, plesom, sviraš gitaru i klavir i na kraju gluma? Kako je gluma „pobedila“ muziku?

Nije tu ništa, zapravo, pobedilo i nadjačalo, jer se sve to uklapa i rasklapa, umetnosti su povezane. I pored glume, ja se i dalje bavim plesom, uvek kad imam vremena, muzikom takođe, sviram, kopmonujem. Komponovala sam muziku za nekoliko projekata, između ostalih za predstavu „Art“ i za film „Žigosana“ Saše Radojevića, i druge. Trenutno, posle snimanja filma „Petlja“, izašao je iz svega toga i bend, The Loop, koji nastupa trenutno po fllmskim letnjim festivalima, zajedno sa filmom. Bend je nastao tako što smo shvatili da veliki deo ekipe koji je radio na filmu je takođe vrlo aktivan i u muzici. Reditelj Milutin Petrović je napravio sjajnu muziku za film, a mi smo se svi skupili, snimili to sve i tako je nastao taj bend. U tom bendu, ja i pevam, što mi je vrlo drago, a meni nije strano. Nije pobedila kod mene nijedna umetnost. Da bi čovek bio iole osvešćen, treba upoznati i druge, sve umetnosti, one idu, jedna za drugom i usko su bliske. Možda neko nema takav pogled na to, ja imam, jer sam odrastala u tom svetu, rasla u takvom okruženju, i znam šta mi je koja donela i kako mi je pritekla u pomoć, i u glumi kad je to trebalo. To su onda retka iskustva koje osetim snažno, i vuku me gore, ne u oblake, već u nebo.

4. Pozorište ili film?

To uopšte nije jednostavno pitanje. Za mene, to su iste, a opet i dve različite stvari. Rad i sredstva su drugačiji. Volim i film i pozorište podjednako, i baš zbog toga što za mene to nije isto.

5. Najpoznatija si po ulozi Crne Zorice, iz istoimenog filma, a sada na poslednjem Cinema Sitiju, nagrađeni ste specijalnom nagradom za film “Petlja“ Milutina Petovića. Kako i na osnovu čega biraš fimove u kojima igraš?

Uloge same dođu do mene, obratim im se, upoznam je i onda to traje po par meseci, pa nekad i duže, to prelepo druženje, gde ja kroz nju otkrivam sebe i obrnuto, i mnoge druge stvari, kao i razne nivoe, odraze i obrise uloge, i mene same. Glumu prvenstveno smatram umetnošću, pa može da liči da biram. Imam svoj kriterijim, i ne bih zbog slave, ili bilo čega drugog, nikad podlegla kiču i šundu, što je nažalost postalo skoro naše standardno okruženje.

6. Pored specijalne nagrade na Cinema Sitiju, na međunarodnom Hoboken festivalu dobitnik si dve prestižne nagrade za najbolji dugometražni film i glavnu nagradu žirija koja ti je uručena za ulogu u filmu “Crna Zorica”, koliko su nagrade važne i koliko zaista znače u ovom poslu?

Nagrade znače i ne znače, zavisi ko kako gleda na to, ali i guraju napred, one se moraju opravdavati, prvenstveno pred sobom, u velikoj prostranoj umetnosti.

7. Obzirom na trenutnu situaciju u kulturi u našoj zemlji, da li si kao mlada glumica u mogućnosti da biraš uloge, i u kojim filmovima i predstavama ćeš da se pojavljuješ ili prihvataš „šta ti nude“?

Situacija u kulturi je već duže vreme skoro pa katastrofalna, umetnost kao da se bori da uđe u ovu državu, ali joj se ne da, nekad se pojavi po koja zvezdica, ali kultura i umetnost su i dalje nažalost u jakom i zagušljivom mraku. Ni pre, ni sada, nisam prihvatala uloge koje nisu uloge već puka zabava i kič. Ja nemam problem da odbijem, jer jednostavno ne priznajem svaki projekat kao umetnički, a ako nije, ili ja procenim da nije, brzo bežim, pa makar u maštu, u neko lepše svetlo.

8. Postoji li neki film ili predstava koju bi ti lično izdvojila, kao nešto posebno za tebe?

Do sada sam svaku ulogu u predstavi i na filmu, doživljavala kao svoju prvu i poslednju i svim sam svojim ulogama i delima, projektima, u kojima sam igrala dala sve što imam, za svaku sam dala celu sebe kao što im i pripada od mene, mada svaka uloga i na meni ostavi trag koji sigurno stoji u meni, i na meni, kao pečat. Zato ne mogu da izdvojim ni jednu ulogu, predstavu ili film, jer mi je svaka uloga donela i ostavila nešto novo.

9. Šta je to što misliš da današnjoj omladini nedostaje i šta je to ne bi možda trebali da zaboravimo?

Današnjoj omladini nedostaje kultura, sistem vrednosti je kod njih nizak, čast izuzecima kojih ima malo. Nažalost, tako je ne samo sa kulturom kao užim pojmom, već i sa kulturom ponašanja, kulturom življenja. Neko bi trebalo svakako da pomogne, jer je i inače kriza u državi, i na socijalno – emotivnom, a posebno na vrednosnom nivou, što izgleda niko ne primećuje, a to je možda i najvažnije.

10. U čemu sve nalaziš inspiraciju i šta je to što te svaki dan pokreće?

U svemu može da se nađe inspiracija, u najobičnijem predmetu, zavisi kako smo ga pogledali, kako ga posmatramo i kako se postavimo pred njim, jer i krpa može da se pretvori u kralja, zavisi od nas samih da li će ili ne. Insprišu me uvek kako umetnička dela, sva, tako i najobičnije stvari iz svakodnevnog života što je lepo napisala Frančeska Rigoti u svojoj knjizi „Filozofija malih stvari“. Pitanje je koliko naši vid, sluh, miris, oseti i osećaji dosežu u daljinu i visinu nekad i beznačajnog trenutka. Takođe me inspirišu priroda, vetar, šuma, voda, kiša, biljke i životinje, jer to i volim. Kao i sama mašta, jer da nema nje ne bi bilo ni inspiracije koja nam je preko potrebna, da bi ovaj svet, a pre svega sebe učinili kroz naša dela ili umetnost nečemu. Treba samo pustiti balone, koje sigurno svi imamo, i oni će nam pokazati naš put do inspracije, a koju boju balona izaberemo, tim putem onda idemo.

11. Koji su novi projekti na kojima radiši šta je to nam spremaš?

Snimam trenutno novi film „Aleksandra“, čemu se baš radujem, a i nastupam sa bendom “The Loop” po letnjim filmskim festivalima.

Filmski klasici pod vedrim nebom

  1. Filmstreet postoji već pet godina, a da se vratimo na početak. Kako je nastala ideja i kako je sve počelo?

Prapočetak je vezan za večitu ideju o Kalemegdanu kao najlepšem prostoru Beograda i potrebi da se što više kulturnih manifestacija odigra na njemu. Te 2010. godine u modi su bili ekološki dokumentarci „Dom“ Žan Atris Bertrana i „Neprijatna istina“ Al Gora koje smo želeli da prikažemo u gradskom, a zelenom parkovskom okruženju. Zapravo i tad, shvatili smo da Beogradu, štaviše, generalno nedostaju gerila bioskopi, pa još na otvorenom ali sa klasičnim repertoarom.

  1. Zašto je važno negovati kulturu gledanja filmova na platnu?

Kao što postoje čitave generacije koje nisu nikad ušli u Narodni muzej zbog njegove rekonstrukcije, tako i još više one koje nisu imali prilike da obaveznu filmsku lektiru pročitaju na velikom platnu, onako kako to ona sama po sebi, ali i gledaoci zaslužuju.  Beograd je nekad imao i mrežu bioskopa Beograd filma na čijem je repertoaru odrasla naša generacija (30-40+), ali i bioskope i scene na otvorenom na kojima su socijlizovali naši roditelji. Mi smo samo spojili te dve stvari, to lepo i korisno

  1. Kako su ljudi u početku reagovali kad ste se pojavili i kako su primili ideju o gledanju filmova pod otvorenim  nebom?

Prvi film je bio Kazablanka, nekako je to klasični zicer gde bi mogli očekivati neku stariju publiku, al nemate feedback sa ovim nekim novim klincima bili oni hipsteri ili kakva god da su im interesovanja. Zato smo se šlepali na toj prvoj projekciji i na goste Centrale, a u stvari došlo je skoro 500 ljudi, a mi smo tad imali samo 30 stolica na 3 oteta  parking mesta.

  1. Svaka projekcija je svaki put sve posećenija,  kako birate filmove koji  se prikazuju na FilmStrretu?

Kao i kad negde želite da putujete pa konsultujete Trip Advisor, internet je istovremeno i savetodavan, ali i plenum različitih afiniteta i empatija. Sa druge strane, primetna je ta komponenta našeg osnovnog filmskog žanrovskog obrazovanja sticanog u Kozari, 20 Oktobru, Odeonu…

  1. Kako ste odredili početni broj stolica i zašto nema više sedišta ?

Od 30 je naraslo na 100. Limitirano je prostornošću kombija koji ih dovozi. Sa druge strane vole ljudi da sednu na pločnik, ivičnjak, travu, klupu, žardinjeru, vespu, ćebe ili stolicu koje su sami poneli, to je i donekle ideja proaktivne participacije gledalaca.

  1. Kako birate lokacije i ima li Filmstreet svoju omiljenu?

Od ideje da dođemo na noge u svaki gradski kvart pa i onaj na periferiji došli smo do zaključka da ljudi prosto vole da ipak izađu u centar grada na sadržaj.  Beograd nažalost nema male urbane skverove ili pjacete i onda ih od 10 postojećih ovogodišnjih lokacija mi atmosferom pravimo.  Deset do kojih smo došli su nam podjednako najomiljenije, a svaka je kompatibilna sa određenom filmskom epohom ili žanrom koju tamo prikazujemo.

  1. Da li je Filmstreet rezervisan samo za ulice Beograda?

Nažalost izgleda da jeste, mada on sličan takav postoji i u Njujorku, videli smo npr. ove godine pokušaj i u Zagrebu. Mi smo probali da gostujemo u Pančevu. Čini nam se da je rezultat toga i ideja da taj grad dobije svoj filmski festival. Filmstreet sem filmske ima i tu socijlanu komponentu a ona je tipična beogradska jednako viđena i na košarkaškim utakmicama ili u restoranima i kafićima.

  1. Postoje li neki momenti vezani za Filmstreet koji su vam posebno dragi?

Prva projekcija svake godine i ona poslednja kada odahnemo jer je konačno sve tog leta prošlo dobro, uspešno se završilo, baš kao i svaka nova uspešna novo ostvarena lokacija-ideja bio to prostor starog parobroda Župa ili Terazija na Novom Beogradu kojima smo jedino mi posvećivali pažnju.

  1. Postoji li neka lokacija na kojoj bi Filmstreet voleo da održi projekciju, a nije?

Panoramski krov npr. Doma Armije, gde je nekad bio jedan od tri bioskopa na otvorenom. Problem sa krovovima je uvek njihova komunikaciona nedostupnost, a sa druge strane visina ruže vetrova koja nije tehnički saveznik projekcije na velikom platnu.

10. U program ste pored filmova od skora ubacili i pozorišne predstave kako je došlo do toga?

Jedanko interesovanju za filmovima klasičnog Holivuda postoji glad za letnjom scenom pozorišta u dvomilionskom gradu. Nastalo je u antičkoj Grčkoj, postojalo za vreme Šekspira, imaju ga i Brioni i Smederevo ali već 2 decenije od zatvaranja scene pozorište – dvorište u Kapetan Mišinom zdanju, ne i Beograd. Sa druge strane mladi ljudi:glumci, reditelji, pisci sa one strane reke sa Fakulteta dramskih umetnosti, traže svoju gradsku scenu promocije i tu smo sve svi lako pronašli. To je stvar koje još uvek ima svoje dečije bolesti, al za očekivati je da se razvije u autonomni derivat Filmstreet-a kako god da se u budućnosti bude zvalo.

„SAUDADE“

Šeširu.

Pre dve godine, listala sam twitter površno bez nekog posebnog obraćanja pažnje. Trošila sam vreme i trovala se.
Red neuzvraćene ljubavi, red ljubavi, red filozofije o smislu života, red pljuvanja, red sujete, red cinizma, red patnje, red umišljenosti, red poezije, red nemoći, red politike, red mrzim samo da bih mrzeo….i odjednom mi iskače ta rečenica. Ne sećam je doslovno, ali je se sećam ovako.

„ Ne želim neke velike stvari u životu, sve što želim je da mogu da imam novu knjigu.“

Devojka je pisala kako živi u malom mestu, kako je prva knjižara dosta udaljena od nje. Kako ne postoji jednostavan način da dođe do knjiga i kako je to jedna procedura…i ja hvatam sebe kako čitam sve to i nesvesno već otvaram poruku na twitteru i kucam: „Daj adresu“. Odmah zatim i „Nisam manijak, hoću da ti pošaljem knjigu“.

Vrlo skeptično i neočekivano, dala mi je adresu. Iskreno prvi put u životu sam čula za to mesto, i nisam baš mogla da zapamtim kako se izgovara pa sam napisala hemijskom na ruci da ne zaboravim do pošte. Spakovala sam knjigu i poslala joj „39 pesama“.

Postoje neki ljudi koji te privuku kao svetlo moljca i za koje nisi siguran da li želiš samo da letiš oko njih jer se plašiš da će svetlo da ti sprži krila i da te povredi, ili želiš da se zalepiš za njih i da ih pokriješ krilima da bi svetleli samo za tebe.

Ta devojka je svetionik.

Ona krade kukuruze. Ona čuva leti celu noć paradajz da ga preprodavci ne bi krali sa njive, a njeni ostali bez prinosa. Ona vozi bicikl tako što se zajuri niz prašnjav drum, pa onda kad naleti na guske podigne noge sa pedala bicikla jer se tih istih gusaka plaši. Ona čita bajke i voli fantastiku. Ona je neko za koga bi poverovao da bi se potukao za tebe.
Ona je neko od koga sam dobila na poklon sledeće reči.

„Petrichor“ – englesku reč koja znači miris suve zemlje na koju upravo pada kiša. „Deresavar“ – mađarsku reč za prvi mraz na opalom lišću.

I moju novu omiljenu: SAUDADE.

Saudade je portugalska reč koja označava gorko – slatku čežnju za nečim izgubljenim, nepovratnim, ili nečim što znaš da će proći iako je još uvek tu.

Mislila sam da su se neke stvari izgubile, mislila sam da se nikad neće vratiti. Čeznula sam za nekom sobom koja sam mislila da sam bila, ne videći sve vreme da sam tu.
Zato služe svetionici, da nađeš svoj put kad postoji šansa da izgubiš kurs, nasučeš se na stene i potoneš.

I ako jednog dana budem imala svoj svetionik, koji će biti zeleni, jer ja ne mogu da zamislim da nemam zeleni svetionik, na njemu će pisati sledeće.

„Toni Stark ima napravu u grudnom košu koja sprečava gelere koji su mu u telu da dopru do srca i ubiju ga. Pošto ta naprava njemu čuva život i istovremeno je pokretač cele skalamerije od njegovog odela, to mu dođe drugo srce. “

Ili prevedeno – Volim te na Starkov način. (Toni Stark aka. Iron man).

Evo

– Važno je luk da se izdinsta, pre nego što ga ubaciš u mleveno meso. Ne sirov nego lepo izdinstan. Posle budu sočnije faširane.
– Aha.
– Dobro je i veza peršuna da se isecka pažljivo i ubaci, i koren da se izrenda. Može i šargarepa. Može i celer. ’Oćeš da stavim celer?
– Dobro.
– Šta dobro? Ti me uopšte ne slušaš, tebe ovo uopšte ne interesuje.
– Interesuje me, kako da me ne interesuje.
– Pa što onda ne gledaš u mene ili u meso dok ti pričam?
– Zato što gledam seriju.
– Znači ne interesuje te kako se prave faširane šnicle za ručak.
– Ovo nije za ručak. Kad jedeš uveče to je večera.
– Kakve sad to veze ima?
– Pa ako nema što pominješ uopšte ručak?
– A što se ti nisi udala za nekog ko ti se sviđa nego za mene?
– I ja se pitam.
– Evo reci mi sad kad te lepo pitam – Zašto baš ja? Kako si baš mene izabrala?
– Nasumice. A i videla sam da si se lepo primio pa sam se mislila da učinim i tebi i sebi. Računam da ćeš da budeš veran kao pas.
– Pazi da te ne ujedem.
– Pazi ti da ne dobiješ preko njuške.
– Ja ću da idem u Sigurnu kuću, i reći ću im da si me ujela u prošlom PMS-u, i pokazaću modricu.
– Idi, al’ vrati se da ovo na vreme da izvadiš iz rerne i kupi mleko usput.
– To nije ovo, to su faširane šnicle za koje je posebno kupljeno meso, u posebnom odnosu svinjetine i junetine, i koje se prave nizom pažljivo odabranih i iskustvom potvrđenih postupaka.
– Čekaj, je l’ ti to hoćeš da se svađaš?
– Neću nego samo kažem o čemu se radi i kako se zove jelo.
– Ne, ne, ako hoćeš da se svađaš, reci lepo, pa ćemo da se svađamo.
– Neću da se svađam. ’Oćeš da skuvam viršle za večeru ako te ovo ne zanima?
– Neću. Nemoguć si. Zanimaju me te posebne faširane ali me zanima i da jednom u životu gledam televiziju a da me ti ne daviš.
– Televizija ne valja. Te serije što gledaš ničemu ne služe, osim da misliš da je sve kako nije i kako ne bi trebalo da bude.
– Dobro bre dečko razumela sam i hoću da gledam. Pomiri se s tim.
– Pa dobro, gledaj.
– E baš neću, hoću tebe da gledam.
– ’Oćeš ti malo da mesiš ?
– Neću. ’Oću tebe da gledam kako mesiš. Al’ da ne pričaš.
– Dobro. ’Ajde stani s druge strane da možemo da se ljubimo.
– Evo.

Lepota stvaranja i eksperimentisanja kroz street art

Sve je počelo 2004. godine kao pokušaj da se jedna tinejdžerka zabavi na ulicama Rima. Sasvim slučajno bez bilo kakave ideje u šta će se to pretvoriti izabrala je TKV kao potpis za svoje prve stencile.
Razvoj njenog rada se dešavao sasvim slobodno, bez mnogo razmišljanja da li to neko zapaža ili ne. Za nju je to bio ceo novi svet koji je samo njen. Tek kasnije kada je počela svesno da oblikuje svoj rad počela je i da razmišlja o značenju i jačini takvog načina izražavanja. Možda baš to što nije bila opterećena definisanjem, nastao je taj stil koji se još uvek razvija. Danas je to jednako fascinira i zabavlja: lepota stvaranja i eksperimantisanja kroz street art i razvijanje i oblikovanje sopstvenog stila. Misli da je to proces koji se dešava čitav život.

Misli da je to što je žensko samo doprinelo na egzotičnosti cele situacije, da se iza inicijala TKV krije devojka .

slika 04photo by: Nikola Nikodijević

Stalno joj postavljaju to rodno pitanje: Kako je biti žena koja se bavi graffitima?

Lično ne vidi nikakvu posebnu razliku izmedju nje i nekog muškarca koji se bavi crtanjem grafita, ali sredina očigledno pravi tu razliku što samo govori o ideji o ženskom identitetu na ovim prostorima. Sve ima svoje prednosti i mane, ali onda kada to što radi ili što radi bilo koja druga žena, bude prestalo da se gleda kroz rodnost doćiće do jedne nove, nepoterećene i slobodnije percepcije umetnosti.

Ime TKV je nastalo kao neka šala i nadimak iz srednje skole koje se posle savršeno nadovezao na njen alter ego. Misli da na sceni uvek treba više devojaka koje se bave crtnjem grafita. Ako pitate bilo kog graffiti crtača rećiće vam istu stvar .

Naravno, to je opet lična odluka devojaka da li sebe vide u tome ili ne. Volela bi jednog dana da može da napravi ženski graffiti crew  Tako da apeluje na sve devojke koje su ikada poželele da crtaju grafite da to i urade!!!

Za situaciju na srpskoj graffiti scenu danas u odnosu na vreme kad je počela, kaže da se dosta promenila i uvek će se menjati. Istrajnost i fokus su dve najbitnije stvari za gradjenje scene, a vreme će pokazati u šta će se naša scena pretvoriti.

Motive za svoje radove bira intuitivno. Nešto jednostavno oseća kao dobar izbor, može unapred da zamisli kako će to izgledati u nekom javnom prostoru i kakvu će emociju odašiljati. Naravno nekada ima jasnu ideju šta želi od nekog rada i šta on tačno predstavlja. Mada ispostavilo se da je najbolje kada ljudi sami interpretiraju šta za njih njen rad znači. Tehnički deo priče je takodje zaslužan za tu estetiku i lični pečat, ali na prvom mestu je emocija koju rad stvara.

Stencil kao forma je za TKV bio najveće otkriće. Ta tehnika, priznaće, nije ni komplikovana ni prefinjena, ali pruža jednu mogućnost da svoju ideju uhvatite u prelepoj jednostvnosti koja za nju lično ima najviše smisla. Ono što razlikuje umetnike jedne od drugih je njihova ideja, a tehnika dodje kroz rad i trud.

Prvi stencil je bio lik Amelije Pulen zato što je kao i svaka šesnestogodišnjakinja bila očarana filmom.

Kaže da je Grafiti umetnost na svetskom nivou prepoznata, kao legitimna vrsta umetnosti. Naravno, i kod nas se vidjenje toga menja na bolje. Ali graffiti umetnost ima svoja dva lica i nikada od toga neće mogi da pobegne. Ona je i vandalizam i umetnost. Ta hibridnost je ono najlepše u njoj. U zasvinosti od situacije, sredine i zakona, ona može da se prilagodi tako da svima ide u korist, a opet sa druge strane ne sme joj biti oduzeta ta sloboda koja podrazumeva jednu vrstu uništavanja. To je dosta kompleksno pitanje na koje nema lakog odgovora.
Grafiti umetnici širom sveta takođe, već godinama, izlažu po galerijama, što je slučaj i kod nas. Izlaganje u galerijskim prostorima ne mora nužno da ugrozi rad koji obično pripada javnim prostorima. Trudi se da uvek prenese i deo ulične atmosferu u galeriju i da dočara kako to izgleda. Opet to se menja od umetnika do umetnika, njoj je to bitno.
Mesta na kojima će osvanuti njeni radovi prepoznaje i bira pažljivim posmatranjem grada. Mada, nekada sasvim slučajno naidje na njih. U svakom od tih slučajeva kaže, da morate da istražujete javni prostor na sve moguće načine i tako ćete naići na pogodna mesta.slika 02

Ponekad neki svoj rad popravi, ali uglavnom ih pušta da žive svoj život i traju na ulici koliko traju.To je negde za nju i cela filozofija rada, prolaznost i nestajanje i ponovno pojavljivanje na drugim mestima sa drugim radovima, ali kao deo jednog većeg koncepta.

Mnogo je stvari i ideja koje bi tek htela da uradi i nada se da će ih uraditi.
Kaže da je ono što ne bi radila, nešto u službi nekakve politike, na to ne bi mogla da pristane nikada.
Inspiracija joj dolazi iz svega i svačega-muzike, osoba, dogadjaja. Teško je to suziti na par stvari ili na neke umetnike.

Inspiracija je kao voda – forma zavisi od agregatnog stanja, a opet je sve jedna ista stvar.

 

slika 03

cover photo: Đorđe Petrović

“FRUŠKAĆ” – ENCIKLOPEDIJA FRUŠKE GORE U MALOM

  1. Kako je nastala ideja da se pokrene „Fruškać“, i ko je kumovao nazivu?

Ideja je nastala spontano, selo i priroda su zbližili drugare koji su najviše zbog posla otišli u veće gradove da rade. Trenutke odmora smo tražili na  Fruškoj gori, počeli smo da je istražujemo i dopalo nam se to što smo našli. U stvari, bili smo oduševljeni. Razumemo se u web pa smo to realizovali u vidu sveobuhvatnog portala. A naziv Fruškać je već postojao, čuli smo od ranije da dosta Novosađana od milja Frušku goru zovu Fruškać.

Ime je simpatično, kratko i zgodno, bio je slobodan internet domen i to je to.

  1. Okupljeni ste oko ideje da se skrene pažnja na Frušku goru kao prirodni rezervat i jedan od najlepših Nacionalnih parkova kod nas, šta je to sve što ljudi ne vide?

Ukratko, prirodno i kulturnoistorijsko nasleđe… Ovde su ostavljali tragove razne kulture i narodi počevši od starčevačke kulture koja je starija od vinčanske, Rimljani, Avari… zaključno sa nama. Tragove je ostavljala i priroda kroz geološki razvoj koji je imao uticaj na floru i faunu. Neke informacije sadrže opisi lokacija na sajtu http://fruskac.net/rs, a ostale interesantne sadržaje objavljujemo na Facebook stranici.

  1. Celu priču ste počeli kao onlajn vodič kroz Frušku goru, šta sve ljudi mogu da saznaju od vas i koje sve informacije pružate?

Sajt je enciklopedija Fruške gore u malom. Postoje osnovni podaci o Fruškoj gori, opisi i fotografije lokacija koje možete posetiti (manastiri, izletišta, jezera, izvori…), interaktivna mapa sa tačnim koordinatama, događaji koji se dešavaju na Fruškoj gori i okolnim mestima… Postoji jako puno lokacija koje nismo stigli da obiđemo ali ćemo u skorije vreme početi da dopunjujemo sajt.

  1. Koliko su ljudi uopšte upoznati sa svim prirodnim lepotama, građevinama, istorijskim lokalitetima ili specifičnim krajolicima koje se nalaze na Fruškoj gori?

Nisu nimalo upoznati – možemo da govorimo o promilima. Ljudi uglavnom znaju za manastire, a meštani znaju šta ima u njihovom mestu, i to je to. Najviše znaju ljudi okupljeni oko planinarskih klubova, ekoloških organizacija i sl. Da se razumemo, nismo ni mi znali puno toga pre nego što smo krenuli da pravimo portal.

  1. Koliko danas ljudi imaju svest o očuvanju prirode, i da li je moguće menjati tu svest i na koje načine?

Mi nismo razvijena država, samim tim nije razvijena ni svest. Jednostavno tim stvarima nema ko da se bavi, ljudi ovde pokušavaju da se izbore sa drugim problemima, plus do njih ne stižu kvalitetne informacije. Mi smo optimisti, ali ne mislimo da može sve preko noći da se promeni. Sa ljudima treba razgovarati, raditi, uključivati ih u akcije, nagrađivati, a i kažnjavati i na kraju imati strpljenja.

  1. Organizovali ste super akciju, farbanja kamenih blokova u lubenice, odakle inspiracija i kako se sve dogodilo?

Da, to su barikade koje stoje još od bombardovanja 1999. na raskrsnici Vizić – Divoš. Pošto se niko nije setio da ih skloni mi smo se dosetili da napravimo nešto zanimljivo pa su sad dobile upotrebnu vrednost. Organizovali druženje, napravili roštilj, doneli cugu i sve smo završili za dva sata i usput očistili i sredili saobraćajne znakove. Na kraju smo se odlično proveli na svežem vazduhu – jednim udarcem 4 muve paf.

  1. Kakve sve akcije imate u planu za ubuduće?

Planiramo razne akcije, trudićemo se da budu kreativne i na taj način privučemo pažnju, animiramo i angažujemo ljude. Akcija sa lubenicama je bila mala ali je izazvala dosta pažnje, ljudi su počeli da se interesuju i žele da se priključe što je sjajno.

  1. Na šta bi vi kao ljubitelji prirode posebno skrenuli pažnju?

Ljubitelji prirode, da,  ali i pre svega građani ove zemlje. Pretpostavljamo da vaša ciljna grupa je ekološki svesna, tako da naša poruka i nema toliku težinu ali sigurni smo da oni mogu da utiču na druge ljude koji nemaju tu svest. Ima vas 40.000 na FB – svako da utiče na troje to je već 120.000 i tako dalje. Hajde prvo da utičemo na ljude da ne bacaju smeće i naravno da očistimo postojeće 🙂

  1. Koliko se ljudi uključuju i kakve su reakcije do sada?

Reakcije ljudi su odlične. Zaista im se dopada to što radimo i to nam daje vetar u leđa. Javljaju se i žele da se priključe i učestvuju. Mi trenutno nemamo kapacitet za veće i aktivnije delovanje ali radimo na tome. Sve je volonterski a to ume da se razvuče.

10.Da li „Fruška gora“ pobediti mora?

Moramo se mi svi složiti i pobediti, nema nam druge 🙂

SAT VREMENA

Bio je oblačan dan, i kiša je neprestano pokušavala da odluči šta joj je činiti, a ja sam pokušavala da ne činim ništa.

Skoro sat vremena sam sedela na Pleinzicht trgu bez ikakvog plana i posmatrala jednog psa. To je, iskreno, puno vremena da se posmatra jedan pas. Ali je to dobrih sat vremena. Elem, na tom trgu je fontana. Fontana koja nasumice izbacuje mlazove vode iz dva reda uporednih otvora.

Pas gleda i pokušava da predvidi odakle će mlaz prvo da izleti. Kad mlaz poteče, pas se zaleti i stavi šapu na njega, trgne se, pošto je mlaz jači od njega, a onda, kako ostali jedan po jedan počnu da iskaču, pas se zaleće i jednog po jednog pokušava da uhvati.

Kad je mlaz u opadanju, pred nestajanje, pas zastane, pije vodu jer se izmorio od trčanja. Onda sve ispočetka.

Pas je to radio sat vremena. Mi ljudi za mnogo manje stvari u životu brže odustanemo.

Gledala sam ga sat vremena. Nisam odustajala.

Pas je sam rešio kad će da prestane, zatim je otišao do gazde i stao pored njega. Čekao je da mu gazda veže lanac, pa da idu kući.

Gazda je čekao psa sat vremena. Mi nekad brže odustanemo od ljudi.