admin

„CINEMA PARADISO“

Neki ljudi imaju gradove u koje se vraćaju s vremena na vreme. Neki te gradove samo posećuju, neki ih zovu kuća. Neki od tih ljudi koji idu kući za vikend, samo idu kući, a neki idemo u detinjstvo. Moje detinjstvo stane u jednu reč – Zrenjanin.

Svi mi koji imamo neki grad da se ponekad u njega vratimo, dobili smo na poklon vremeplov, a da ga nismo ni tražili. U trenutku kad sednem u autobus i kad me pukne ta ravnica, misli samo polete i odu, jer nigde brda na vidiku, da se od njega odbiju i vrate mi se.

I na staklu prozora autobusa, kao u onim filmovima iz 40tih kojima se ovih dana vraćam u Kinoteci, zatamnjuje se slika mog odraza na staklu i u mojoj glavi se čuje pucketanje filmske trake, i kreće projektor da se vrti i da baca svetlo na neko davno vreme koje zvuči kao muzika Ennia Morriconea iz filma „Cinema Paradiso“ i kreće moj film…

..I odjednom, imam 9 godina i već sam prašnjava i musava od Rumenka koji mi se sliva niz i previše uflekanu majicu, i kosa mi je ulepljena od tog istog sladoleda i kolena skroz u ranama, i trčim preko prašine i asfalta bosa na bunar da se operem, pa nazad kod bake po 50 para, za novog Rumenka. I mama koja viče na mene da ne pijem ‘ladnu vodu sa bunara tako znojava od trčanja i da ne jedem posle sladoleda zeleno voće, pogotovo ne tako što sedim na drvetu.

I čujem zvonca sa bicikala koji zvone u znak pozdrava,  i komšijska – Dobro veče, sa klupa ispred kapija na kojima se grickao suncokret u fišecima od „Politike“ do duboko u noć i pričalo o politici i tome da li je ili nije rodilo te godine i koliko…

..I u pozadini je negde neka sitna tamburica, i Dnevnik koji se čuje sa televizora  jer su prozori širom otvoreni, i momenat kad znaš da je taj isti  Dnevnik vreme kad će i glava nekog od roditelja da se pojavi na tom prozoru i da te uteruje u kuću jer je vreme za večeru. I miris pečene slanine, i paradajza  onog domaćeg, onog što nisi ni čekao da ti iseku nego si ga trpao celog u usta pa opet slušao kako viču na tebe, jer zaboga fleke od paradajza se nikad neće skinuti. I kajgana. I leba masti i aleve parike, da se zasladiš.

I sloboda. Sloboda koja kao takva jedino može da se meri ravnicom i osećajam da ti se život dešava baš tada i u tom trenutku i da nikad ništa dalje od toga se neće desiti, jer sve je dalje. U ravnici se držiš onog što je tu sa tobom i ispred tebe, sve ostalo je daleko.
A sve što je daleko, što bi moja baka rekla – Neka ga tamo, vidi tu gde jesi da radiš šta treba.

Volela bih ponekad da može da se uključi tišina u ušima. Neka ostanu glasovi u glavi, ali da svi glasovi van glave zaćute. I da možemo samo da gledamo, da gledamo sve te lepe stvari oko nas koje su nam poklonjene, a koje tako olako shvatamo i pored kojih samo prolazimo, jer nam je važno da jurimo da vidimo šta ima tamo daleko. Nema ništa. Odnosno, biće ono što ti budeš odneo tamo. A ja nosim osmeh. To je to. I to onaj glasni, onaj iznenadni, kao letnji pljusak, onaj koji se ne računa ako nisam zapljeskala rukama. A to radim. Primetili su.

I kad se završi taj film u glavi, i ponovo vidim svoj odraz u staklu autobusa koji staje u taj grad u koji putujem, ja u tom odrazu vidim osmeh. I još jedna stvar – Prošlost se desila, mnogo toga tek treba da se desi. Ne živi tamo, ne ponavljaj se.

Neki osmesi su lepši, kad te iznenade.

„SVAK SE BORI ZA ONO ŠTO MU FALI…“

1. Kako je nastao bend Artan Lili i odakle ideja za ime benda?

Ime odlično zvuči i lako se pamti pre svega. Inače, sve je stvar slučajnosti, bez unapred smišljenog plana, a to je ustvari nešto najbolje što može da vam se desi. Sada se sve čini jednostavnim ali nije lako bilo do toga doći.

2. Kako biste opisali vaš zvuk laicima?

Novinar bivšeg sajta za popularnu kulturu Popboks – Aleksandar Pavlić je lepo smislio taj termin noise-pop koji dosta precizno opisuje zvuk grupe. Kažem zvuk grupe, ne pravac, jer sve je to na kraju rokenrol.

3. U početku beše Stuttgart Online, šta se dešava sa tom pričom?

Upravo smo snimili novi singl “Korak dalje” na kome gostuju Cane, Bomla i Mikša, znači sve ljuta ekipa. U pripremi su još 2 nova singla sa nekim drugim gostima, a svi ti singlovi zajedno sa onim već objavljenim su deo našeg trećeg po redu albuma pod nazivom “Štutgart na vezi”:
http://stuttgartonline.bandcamp.com/album/tutgart-na-vezi

4. Da li su Stuttgart Online i Artan Lili konkurencija, ili ima mesta na sceni za oboje?

Gde deca nisu besna tu ni kuća nije tesna. Naravno da ima mesta za sve…mi smo svi dobra deca!

5. Prepoznatljivi ste po kratkim, melodičnim ali energičnim pesmama sa fantastičnim i pamtljivim tekstovima, odakle inspiracija za tekst a odakle za muziku?

Moraš pronaći put do slušaoca, tj. savremenog preopterećenog čoveka. Kratki, direktni tekstovi su način na koji ja pokušavam danas da se približim tom i takvom čoveku.

6. Postoje li neki muzički uzori koji su vas formirali?

Naravno, bez uzora u bilo kojoj sferi kreativnosti ne bi bilo nikakvog progresa. Prosto, to nešto što te odradi kad si klinac, odvede te, ako si uporan, pametan i sretan u dobrom pravcu. Svakako, na vreme ih se valja osloboditi jer ćeš im u protivnom robovati. Ja lično izbegavam imenovanje iz straha da ne zaboravim nekog ko mi je drag i bitan, ali mislim, da ukoliko je neko naslušan, sam može povući paralele – recimo da bi to u našem slučaju bio presek beogradske i novosadske “alter” scene 80-ih i 90-ih godina.

5

7. Koja publika najbolje reaguje na vašu muziku, mlađa ili starija?

Veoma zanimljiva stvar je da sve generacije reaguju na naše pesme. Svako se poistoveti bar sa jednom temom…za svakog po nešto, za nikog po ništa.

8. Da li vam više leže klupski i intimniji nastupi ili više volite svirke u okviru festivala i velike koncertne dvorane?

Nama lično više prija intimnija atmosfera, kao što i idejno više volimo klupsko-kulturološki pristup rokenrolu ali se trudimo pružiti, gde god da nastupamo, naš izvođački maksimum. Mi inače najviše volimo da sviramo, tako da nam nije frka.

9. Poslednji bend/izvodjač iz Srbije koji vam se učinio interesantnim?

Škrtice

10. Ima li Artan Lili svoju omiljenu pesmu?

Zvuči neverovatno ali ne – radujemo se svakoj kada dođe na red.

11. Postoji li neka anegdota vezana za vas?

Verovatno…

12. Šta je to što vredi, što lova ne može da sredi?

Mnogo toga; postoji jedan zanimljiv stih, kao potencijalni odgovor na to pitanje, citiraću:
“Svak se bori za ono što mu fali, dozvoli da ti objasnim
Svak plaća za ono što mu fali, my boy!”

13. Budući planovi?

Audio/video radovi, koncerti i naravno, omiljeni dani u studiju kada te boli uvo za ceo svet!

foto: Roman Perović

100%

– Oooooo Tokine, pa gde si ti? Nije te bilo neko vreme.
– Pa evo me, došao sam malo da se družimo. Mislim, ako imaš vremena.
– Imam, za tebe uvek, kao i za sve ostale. Sedi malo levo molim te.
– Ali uvek sedim baš ovde, znam po ovom vezu, tu pored desne noge.
– Pa to jeste najčešće ta linija na kojoj se spajaju ove dve reke, ali ovih dana nije, zbog vodostaja i još nečega, da ti ne objašnjavam sad. Sedi malo levo, ako hoćeš da budeš baš na ušću.
– Hoću, znaš da hoću. Evo. Izvini.
– Ništa, ništa. Nego je l’ si bio skoro u crkvi?
– Nisam.
– Pa jesam li ti rekao da ideš ponekad? Ja ne idem, prosto nemam neka posla tamo, ali ti treba da odeš, malo da gledaš freske, da sediš malo tamo.
– Rekao si mi.
– Dakle, ’oćeš ići ponekad u crkvu?
– ’Oću.
– Dobro, to smo rešili. Inače? Je l’ sve opet u redu?
– Jeste. Došao sam da ti zahvalim što je sve opet u redu.
– Jebote Tokine, svaki put to radiš. Nikad ne dođeš kad je frka nego tek kad prođe. Pa šta ti misliš? Da ja neću da ti pomognem?
– Ne mislim, nego ne bih da te zamaram. Ja sve što mi se dešava tačno znam zašto mi se dešava, nikad se ne pitam – Kako baš meni ovo da se desi? I onda prosto gledam da sve rešim sam. Da mislim da si mi ti nešto smestio, ja bih došao da se žalim i da kukam i da tražim da mi rešiš, a ovako, mislim da je okej da dođem da ti kažem hvala, kad mi je dobro. Kapiram da si za to zaslužan.
– Lepo si ovo rek’o Tokine. Fin si čovek.
– A je li, a ono što ranije nisam bio fin? Je l’ se to broji?
– Normalno da se broji, sve se broji. Svaki put me to pitaš i ja ti svaki put kažem isto.  Ali ja ne mogu da ti sudim, jer ja sve razumem. Ima ko će da ti sudi.
– A je l’ ovo što sam sad fin može da poništi ono što nekad nisam bio?
– Ne može.
– Pa ’oćeš da mi objasniš to malo bolje? Neku metaforu, ono kruške i jabuke, babe i žabe.
– Ma jok. Kako ti je žena?
– Okej, mislim odlično je, počela je da vezuje kosu, neviđeno joj stoji. Znaš kako joj nekako oči dođu do izražaja, i stavlja neko cveće na glavu, pa oni zubići razmaknuti…
– Dobro bre Tokine, dosta bre. Dosadio si i meni i ljudima s tim loženjem na ženu. Razumeli smo smo da si odlepio za njom. Samo sam pitao kako je. Kad misliš da smršaš?
– Pa krenuo sam na treninge pre dve nedelje.
– Je l’ radiš kardio?
– Radim. Držim puls na 140.
– Odlično. Idi do 155 i nemoj dalje.
– Važi, hvala ti mnogo. A je l’ znaš ti tog što će da mi sudi?
– Znam.
– Pa je l’ hoćeš da mu kažeš da ne bude nadrkan kad bude na mene došao red?
– Hoću, kad smršaš.
– Pa dobro onda, smršaću sto posto.
– Pa dobro onda, reći ću mu sto posto.

„ŽENA u pokušaju“, umetnik u razvoju

Ana Babić je ona devojčica koja se promalja često na crtežima, ona sa paž frizurom i kosim šiškama. 🙂 Voli da crta svoju i svakodnevnicu ljudi koji je okružuju. I odlična je u tome.
Pisanje joj teško pada, nije žena reči, za sebe kaže da je više žena da ti sve nacrta. I super što je tako, jer zbog toga imate priliku da upoznate Škrabac.

Ana nije rešila da nastane Škrabac, Škrabac se slučajno sam nametnuo kao ideja. Prvo je postojao „sketchbookdiary“ gde  je crtala kao blesava sve što se dešavalo svima oko nje u bilo kojoj situaciji. I to je svima bilo nekako  prirodno i simpatično u isto vreme, ali nije išlo dalje od toga i tek nakon nekih godinu dana, otišo je dalje od toga i rodila se ideja da se neki od tih crteža nađu na majicama, a potom i na svemu ostalom.

Naziv je nastao posle dosta mozganja i raznih predloga, u početku je čak sve bilo u ženskom rodu… Škrabac je bio konačna odluka jer je to je pravi izraz za crtež koji nastaje u trenutku, bilo kad i bilo gde, bez prethodne pripreme 🙂

Kreativno sebe izražava kroz bavljenje raznim detaljima i sitnicama, koje se prvobitno čine da su nebitne, a na kraju postanu ono zbog čega se ljudima dopada to što radiš.

Prva ljubav su joj nameštaj i enterijer, ali sa ilustracijama je vremenom izbila u prvi plan, i pored toga kaže da ne razdvajaš ljubav prema jedno i drugom. Ljubav prema dizajnu je uvek ista, bilo šta da se radi, tako da bi rekla da idu u isti koš u tom smislu. Mada…sa druge strane, pristup zadatku kao i procesu rada je skroz drugačiji…ali opet taj neki zajednički senzibilitet uvek to objedinjuje kao celinu. Veruje da kad biste videli neki komad nameštaja na kom je radila, da biste da ga povezali sa ilustracijama.

Rečenice i ideje koje rađaju na Aninom papiru, potiču sa raznih strana, bukvalno sve što čuje, a učini mi se zanimljivo, odmah  može da vizualizuje. Prvi crtež koji se pojavio na Fejsu je bio crtež njene dve drugarice i njihovih događaja iz izlaska, koje je ilustrovala dok su pile popodnevnu kafu. Onda je to vremenom postalo zarazno skroz… Jedno vreme, glavna rečenica joj je bila: “Joj, to moram da nacrtam, definitivno.” Sveska u kojoj crta je uvek sa njom, tako da je svaki trenutak idealan da se rodi novi crtež.

Nema baš baš omiljeni rad, dragi su joj svi jer svaki ima neku svoju pozadinu. I super joj je kada se neko ko nije prisustvovao događaju i trenutku kad je nastao crtež, lako poistoveti i pronađe nešto svoje u njemu. Motiv koji je dobio u početku najviše simpatija je *Žena u pokušaju*. To je Ana, tj. kako je vidi njen drugar Stevan. Na kraju se ispostavilo da ih baš ima dosta, žena u pokušaju

Ne pravi razliku da li radi po narudžbini ili za svoju dušu, podjednako uživa i u jednom i u drugom. Podjednako se obraduje kad vidi pozitivnu reakciju na svoj rad, nebitno u kojim okvirima nastaje. Razilka je jedino u tome što kad se radi po narudžbini postoje određene odrednice koje se prate, mada ima sreće što u isto vreme i dobija dosta slobode.

Od od uzrasta i smisla za humor zavisi koliko se ljudi poistovećuju sa njenim radom i kakve su im povratne reakcije, ali ono što je najviše oduševljava je da postoji publika od 7 do 77 godina. Skoro je srela jednu baku koja joj je ulepšala dan, jer joj je rekla kako prati Škrapca na Fejsu i kako obožava sve što radim, da je to za nju inspiracija. Divan osećaj.

Ono što bi Ana promenila na ovom svetu, tj. kakav svet kakav bi napravila je, kao što je u jednom tekstu napisala: Škrabac mašta o jednom veselom i naškrabanom svetu. Tako nekako.

Inspiraciju nalazi gde god, kad god i koga god zamisliš, baš tamo.

Za sada, Škrabac se može naći u nekoliko radnji u Beogradu (Supermarket, Mikser, Papilio, Gradstor, Wannabe&toy), a takođe sve novo što se dešava redovno objavljuje na FB stranici, takodje i na instagramu:

www.facebook.com/skrabac i instagram/skrabac. Sajt je i dalje u fazi izrade, tako da se nada uskoro i na www.skrabac.com

Za planove za budućnost postoji jedan dugačak spisak stvari koje čekaju svoj red. Neki su usko vezane za Škrapca, neki ne…Volela bi da Škrabac postane brend koji uveseljava svakodnevnicu velikom broju ljudi. Pa će posle lagano, sve po spisku 🙂

ab_ 01

ab_ 02

ab_ 03

ab_ 04

ab_ 05

ab_ 06

TVORNICA IDEJA I ZAVRZLAMA

Ako do sada niste čuli za Rahat bahat Lokum tvornicu, ok., ali kad pročitate ovo više nećete imati izgovora da ih ne potražite i nastanite se u njihovom svetu.

RBL tvornica, je modno-literarni blog. Blog na kome je svaki odevni komad i ne samo odevni nego svaki komad povod za priču, a gde se zapravo nikada ne priča o modi. Rahat Bahat Lokum tvornica je „ručno“ i lično kreirani svet u koji su svi dobrodošli, i u kome se svi pronalaze.

U vremenu galopirajućih modnih i životnih trendova i često potcenjene kupovne moći, oni su se okrenuli prekrajanju i redizajniranju, pronađenim i poklonjenim vintage komadima, second hand-u. Za njih su odeća i obuća uvek nešto više od industrije trikotaže i fashion week-a – za njih je svaki komad nova priča, i svaki korak uspomena. Može biti mamina prekrojena haljina u kojoj vas je neko spazio na drugom kraju prepune sobe, ili sandale sa kojih je otpala štikla dok ste gurali auto na potezu Vincaid-Kikinda pokušavajući da stignete na svadbu svog rođaka. Šeširić koji na ovom svetu imate samo Violeta Zubić (Vesna Trivalić, “Mi nismo anđeli“) i vi, to je uvek priča koja ide dalje od cene odevnog komada, mesta na kome ste ga kupili i njegove aktuelnosti u sezoni proleće-leto.

Istovremeno, za njih su odeća i obuća uvek nešto manje od cena po kojima nam se nude. U slobodno vreme bave se arheološkim radovima na dnu bakine škrinje i maminog devojačkog regala, njuškaju po buvljacima i second hand radnjama, pazare povoljno i sve to pakuju u scenografiju svojih priča. Pokušavaju da u jednakoj meri ispoštuju i odevnu kombinaciju, i formu kratke priče, i fotografiju kao medij raznolikih i čarobnih mogućnosti.

Njihove foto-priče vam neće otkriti tajne zdravog života jer su im prsti uvek lepljivi od šećerne vune. Niti će otkriti njihovu jutarnju rutinu za vaš biserni ten, jer sve što znaju jeste da jednom rukom nanose maskaru, a drugom peru zube dok beli zec istrčava krugove po predsoblju i viče “Kasnim!“.

Njihove foto-priče će vam se prikrasti i oteti vas iz svakodnevice (hm, ili svakodnevicu iz vas?), podmetnuti vam knjigu ili strip za ne ispuštati iz ruku, preporučiti vam izložbu. Podsetiće vas na sitne ljupkosti detinjstva i odrastanja, zaboravljene replike iz jugoslovenske kinematografije, poneko prokrijumčareno bezbrižno popodne i šlager za poneti. U štedljivoj svakodnevici post-jugoslovenskog haosa pokušavaju da kadriraju jedan čudnovat i pustolovan svet. Zato je RBL tvornica u stvari eskapistički šećerlema projekat.

Naziv Rahata Bahat Lokum Tvornica je nastao na sledeći način.

On: “U naredna dva sata ne mogu da ti budem momak, iako imaš zube kao Sunđer Bob i slatka si kao rahatlokum. Treba da završim neki posao.“

Ona (sa iskeženim Sunđer Bob zubima): “Inače rahat, po potrebi bahat, lokum. Rahat bahat lokum.“

Ipak je on pola radnog vremena provodio kao kopirajter, pa je pokušala da mu doaka. Naredna dva sata provela je razmišljajući o rahatom i bahatom lokumu i o tvornici koja bi takve zavrzlame proizvodila. Zatim ju je osnovala u formi modno-literarnog bloga, kao verbalni bunker i modnu slikovnicu. Pun oval rahatosti, uz povremene zalogaje bahatosti. I obzirom koliko ga ljudi konzumira i na koje sve načine, još uvek se niko nije požalio na tegobe digestivnog trakta.

Imaju više ideja nego vremena, više drugarstva nego rada, podršku i radost. Priča se prišunja, povuče ih za rukav dok je ne ispričaju. Slažu boje, dezene i teksture na odeći, slažu rekvizite u scenografiji, slažu slova, reči i rečenice u priči.

Tvorničari su autorka bloga Radmila Radojković, jedan od poslednjih primeraka zaostavštine lepih manira, vaspitanja i vlasnica ružičastih naočara kroz koje posmatra svet.  Blog dizajnira Filip Nemet, fotografije obezbeđuju Igor Ripak, Aleksandar Solomun, Nemanja Delja, Igor Bajić, Artjom Karaev, Marija Kerekeš, Marko Subotin, Pavle Taboroši, a iz senke vladaju programeri Stefan Marjanov i Petar Nikić

Fotograf pronalazi najbolje kadrove koji vizuelnu hvataju ton Radine priče. I užasno im je važno i uvek se trude da rad i njegov finalni proizvod budu na obostrano zadovoljstvo. Nadaju se da će nekom izmamiti osmeh, nekog inspirisati, nekom pružiti instant bekstvo u maštovitije predele svakodnevice.

RBL tvornica je hobistički i nekomercijalni projekat. Realizuje se u slobodno vreme, dobrom voljom i po sunčanom danu. Nemojte da propustite priliku da otvorite vrata ove fabrike ideja, čeka vas zagarantovano putovanje maštom.

 

http://www.rahatbahatlokum.com/jugokino/
rh_01

rh_02

KAD RAZMISLIM

Nisam ja neki mislilac u životu.
Umem tu i tamo da kažem ili napišem nešto, ali nisam. Znam da nisam. Suviše sam obična i određena za neke obične i male stvari da bih mnogo mislila. Zašto bi to drugi morali da znaju. Zašto bih ja to morala da pokažem drugima. Meni je lepo.

Ne smatram se ni pametnom previše.

Dovoljno sam pametna da sam naučila da je jedno dobro, a drugo loše, da pogledam levo pre nego sto pređem ulicu, da proverim šporet pre nego sto izadjem iz kuće, jer kuća može da se zapali, a meni da izgore sve stvari i dokumenta, jer uvek prvo pomislim na dokumenta. Kao da su dokumenta jedina stvar koja me određuje u životu, i zato što na nekom papiru piše da sam to ja, jer je neko tako napisao, ja ću uvek znati da sam to ja, i drugi će znati.

Eto, nekad mislim da sam ja za druge svoja dokumenta.

Dovoljno sam pametna da znam kad sam gladna, a kad žedna, i da znam kad da kažem molim, kad hvala.
Nisam uvek dovoljno pametna da ćutim. Nekad mislim da pametni više ljudi ćute i mnogo misle. Ja ne. Mnogo ljudi to ne voli. Mnogo ljudi bi volelo da ja više ćutim. Tada se pitam da li je bitno da ti ljudi vole mene, ili da ja volim sebe. I koliko su oni važni. To nekad ume da ne bude dobro.

Nekad ne znam da učestvujem u razgovorima, jer me ne zanimaju ti razgovori. Ne zanimaju me tuđe velike misli i još veća rešenja. Ne volim ljude koji uvek imaju rešenje. Nekada je lepo iznenaditi se. Nekada, dok ljudi oko mene razgovaraju, ja pevam u svojoj glavi ili razmišljam kako bi mi lepo stajala neka ogrlica ili haljina. Dovoljno sam pametna da ljudi ne znaju da ih ne slušam. Nisam dovoljno pametna da ih ponekad zaista ne slušam. Nekad nisam pametna što ne slušam, nekad vredi čuti, samo je pitanje koga. To pokušavam da promenim.

Ne znam da se svađam. Ne znam često ni da se ne svađam. Znam da zviždim nekad ulicom i da zaboravim da to radim. Znam i da se nasmejem posle toga. Znam da se nasmejem i samo tako. Znam da izvučem liniju kreonom iz jednog poteza. Ne znam koja mi boja ruža stoji. Znam da se lepo pokrijem kad legnem da spavam. Znam da ne volim pertle.
Volim da slušam muziku. Volim da mumlam dok pevam. Volim da pričam sama sebi stvari, da sebi šaljem poruke i mailove. Volim da ostavljam sebi poruke po stanu.

Zašto bi to ikoga na ovom svetu zanimalo. Meni je lepo. Tako da, idem da odzviždim jednu ulicom. Neću da me prekidaju, hoću da zviždim.

I uvek znam još ovo: Život je suviše kratak da bih ja imala jedne cipele.

Jedina

Sad stojim na prozoru i gledam zalazak sunca. A malopre sam bio napolju sa psom, tu kod mene u kraju, i čuo sam dete kako pita majku – Mama, a je l` Bog bio na moru? – Nisam čuo šta je mama odgovorila, ali to su ta pitanja. Na koja su su svi odgovori tačni i svi su pogrešni.

Bio je na moru. Nije bio na moru. Bog je uvek na moru. Bio je u Pefkohoriju u špicu sezone i poludeo je od gužve. Bog nam čuva kuću dok smo mi na moru. Nije bio, nije imao keša jer je na proleće kupio nove patike, tebi i bratu i sestri, ali će ići sledeće godine. Bog ne voli more, slano je i vrućina je i dosadno je i zato ni mi nikad ne idemo na more. Nema mora i nema Boga i nemoj više da pitaš gluposti.

Tako čovek može da izmišlja od jutra do sutra, da nabraja simpatične i duhovite ili neduhovite i glupe odgovore na to pitanje, i to bi bio odličan početak. Ali kad bi čovek stvarno počeo da misli da li je Bog bio na moru, kad bi samo to radio neki čovek, kad bi mu od toga zavisio život, od odgovora na to pitanje, možda bi mu to pitanje pomoglo više nego što mu je bilo šta drugo pomoglo u životu. Znam neke Japance koji su ubeđeni u to, u takve aktivnosti i njihovu dragocenost.

Sećam se šta mi je jedan Japanac jednom rekao, kad sam mu saopštio da mi je besmisleno da živim i dalje među ljudima i da bih da odem da živim negde sam, na nekoj planini, da nešto razumem. Rekao mi je – Jedina mudrost koju ćeš naći na toj planini je ona koju sam tamo odneseš.

ODEon

Pogledaj me

Imam 133. godine

Nekada sam BIO

A sada buđ stanuje u mojim borama

I pacovi koji su mi kaput izgrizli su odavno uginuli

I moj glas nečujno šamara 882 nevidljive duše što me gledaju

Pogledaj me

Nije im teško da me pljuju i pišaju po meni

Razbili su mi sat

Oteli su mi glas

Ogluveli su me

Kao da nikada nisam BIO

Ni tu, ni bitan

Makar da me ubiju

Da me sahrane

Da me primete

Da kažu:

„BIO je

Al’ vreme je došlo

Da ODEon.“

*Stara zgrada Narodne Skupštine na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša je podignuta 1882. godine. Bila je skromna građevina, primer balkanske profane arhitekture. U borbi za državnu samostalnost i promenom uređenja Srbije u kraljevinu, izgled zgrade je postao nedostojnim parlamenta države. Kasnije zgrada postaje jedan od najreprezentativnijih bioskopa u Beogradu „Odeon“. Imao je 2360 kvadratnih metara i 882 sedišta u velikoj sali. U njemu su puštani veliki filmski hitovi.

PRIVATIZACIJOM „Beograd filma“ februara 2007, Beograd je ostao bez art dvorana u centru grada koje su pod zaštitom države – „Balkan“, „Odeon, „Kozara“, „Jadran“, „Kosmaj“, „Zvezda“, kao arhitektonske građevine iz 19. veka, koje su deo kulturne baštine, ali i istorije srpske kinematografije. Uprkos dugogodišnjim javnim apelima filmskih umetnika i radnika koji su državi ukazivali na ovu „sahranu“, jer od 14 nekadašnjih bioskopa više nijedan ne radi, većina njih danas su samo ruine, ostali su pretvoreni u skladišta, poslastičarnice, kladionice i kockarnice, iako je ugovor o prodaji „Beograd filma“ nalagao kontinuitet delatnosti.

Izvor: www.wikipedia.rs, www.novosti.rs

Na slovo B

Mislim da sam video balerinu. Mislim da sam video balerinu na prvom spratu zgrade u centru Beograda kako vežba. Mislim da sam video balerinu na prvom spratu zgrade u centru Beograda kako vežba i čuo njenu pesmu. Hodao sam po vlažnom asfaltu, u ušima mi je bila teško depresivna narkomanska muzika, u srcu mi je bilo ledeno, nosio sam sa sobom tešku zebnju, a onda sam je ugledao. Ili bar mislim da je to bila ona. Ruku visoko uzdignutih iznad glave, sa spojenim šakama. Mislim da se istezala. Iz struka se savijala skroz levo pa onda skroz desno. U kosi nije imala ništa, mada bih ja očekivao neki fin beli čipkasti aranžman. Čini mi se da je imala nešto belo preko torzoa, sa bretelama. Samo sam je na trenutak ugledao, i u stvari sam video samo taj pregib na levo i onda je nestala. Ovo na desno sam izmislio, mrtav hladan. Ali pesmu nisam izmislio. Pesmu sam čuo jasno, nežnu, nevinu i naivnu, čuo sam pesmu koja ide uz taj pokret. Video sam to mirno i profesionalno istezanje, pripremu za velike akcije, za bolne pokrete koji kažu ono što ne može da se izgovori.

Čuo sam ljubavnu pesmu, možda zbog toga što je ta ljubavna pesma ispunila sav prostor između nas, ili celu tu ulicu, a možda i zato jer mi je u tom trenutku ljubav nedostajala, jer mi je srce bilo hladno i nikoga nisam voleo, baš nikoga, a naročito nisam voleo sebe. Sebe sam u tim trenucima samo nosio sa sobom, kao osuđenik. Osećao sam se kao da sam sam sebi doživotna robija. Da sam mogao da sa sobom raskinem, da se razvedem od sebe, da tražim od neke više instance uslovni otpust od samog sebe, da kažem sebi da mi je dosta bilo i da želim da više nikad ne vidim samog sebe, ja bih to iz istih stopa i uradio. Ne bih sebi rekao ni reč, jer je sve rečeno, samo bih se pogledao poslednji put, i otišao.

Ali kažem vam, mislim da sam video balerinu. Nežnu, i da sam čuo njenu pesmu. Belu , disciplinovanu balerinu kako se isteže u sred centra grada, na prvom spratu te poznate zgrade, u sred moje doživotne robije i prateće muzike. Krhka balerina, kao gvozdena disciplina, kao krvavi prsti na stopalima, kao urasli nokti, kao kolena sa rokom trajanja, kao beznađe starenja, kao lepota koja je sama sebi svrha. Kao da neka druga vrsta lepote uopšte i postoji.

Stajao sam i gledao u taj prozor, čekao sam još neki pokret, još neku pruženu ruku mojoj nemiloj situaciji. Nije se više pojavila. Dala mi je samo taj pokret, taj jedan, divan, bez aranžmana u kosi. Nisam kupio kartu, nisam imao pojma, sam Bog zna kako sam se našao tu, i ne znam ni zašto sam digao pogled, ali jesam. I zato nemam dilemu da li je to bilo za mene ili nije. Bilo je, nego šta nego da je bilo. Jedno ljudsko biće poručilo je nešto drugom ljudskom biću, nehajno, kroz prozor. To su poruke za koje se ceo život vežba. Da se pošalju i da se prime. I kad si ozbiljan čovek, ili žena, balerina, ti znaš da gledaoci nisu uvek na sedištima, nego su uvek tu, možda baš preko puta, stoje na vlažnoj ulici, tužni, i čekaju.

Ja sam skoro sasvim siguran da sam video balerinu, ali ako nije bila balerina, onda je to bilo nešto veliko, lepo, belo, disciplinovano, nežno, ljubavno, krvavo i znojavo, što počinje na slovo B i što me je u tom trenutku spaslo. Jednim pokretom.

„Hej, ljudi, nemojte da prestanete da sanjate!“

Maja Bušić je devojka koja živi u realnom svetu, a Maja Bu devojka koja živi u svetu koji je sama izmislila. Taj svet se zove Sitničarnica.
Sitničarnica Maje Bu krije tajnu malih stvari koje nas čine srećnim. U njoj žive izmišljena bića iz drugih svetova sa svim svojim različitostima, problemima, radovanjima, zaljubljivanjima… Svako od njih čak sluša drugu vrstu muzike, voli drugačiju hranu i ima svoje, ponekad sasvim suprotne, poglede na svet. To je Majin svet u svetu bez koga ne može. Naziv njenog kreativnog sveta nastao je pre15 godina inspirisan trenutkom u seriji „Seks i grad“, kada Zverka govori Keri da hoće da je vodi u sitničarnicu, da nešto kupe… Maja je već tada znala da je to njen najveći san – da jedna sitničarnica bude baš njena. Najviše voli da se kreativno izražava kroz crtanje, crtanje i crtanje! To je nešto što joj najviše prija i voli da radi, i tada se oseća najsrećnije i najslobodnije. Maja je neko ko voli da emocije prenosi isključivo rukom i bojama, i kako i sama kaže ima neki otpor prema tehnici i crtanju na taj način, ali ne odbija da i to nauči. Ne seća se kad je nastala njena prva rukotvorina. Ceo život je nešto crtala i pravila, kako lutke, nakit, crteže… Tako da je vreme skroz nevažno, važno je da nije prestala.
1

Majini čudesni likovi nastaju spontano, i kako sama kaže verovatno kada oni sami požele da se predstave ljudima i poruče im nešto. Nekad je to samo „Dobar dan“, a nekada žele da kažu: „Hej, ljudi, nemojte da prestanete da sanjate!“ Njeni likovi često citiraju delove njenih omiljenih pesama.

Nema najdraže biće, ali ima one koje voli više nego ostale, kao što su to na primer – Macosov (polusova ili polumačka, zavisi kako ko vidi ;), Roze zec iz prolećne bašte, Miša iz Niša i slični.
Svi oni sanjaju Majine snove.
Ne voli da radi po porudžbini, nikad ne radi skice, a na prostranstvima belog papira, crta ono što joj u tom momentu „izlazi“ iz ruke, nesvesna da to već postoji u njenoj glavi. Do sada je sve radila sama, ali bi veoma volela da sarađuje sa svojom drugaricom koja ima neiscrpnu maštu i ideje. Majin san za budućnost, kratko i jasno – ilustrovanje knjiga za decu!
Svakog trenutka svog vremena, pored sveta koji stvara, Maja mašta i o svetu u kojoj nijedna životinja neće patiti zbog okrutnosti ljudi.
Inspiraciju nalazi u proleću, u životinjama, svom mačoru, kiši, vetru, predvečerju, snovima, muzici, ljudima.. čak i komarcima! 🙂 Kao i u emocijama, u tome kad je nešto boli, kad je tužna, srećna, zbunjena ili zaljubljena, sve pretvara u inspiraciju…
Majine radove možete pogledati na njenoj FB stranici: https://www.facebook.com/Sitnicarnica, na Behance profilu:https://www.behance.net/MajaBoO, u Jane Doe vintage shopu u Kapetan Mišinoj i u Turističkoj organizaciji Beograda gde se prodaju njene nesvakidašnje razglednice Beograda.

Otvorite vrata Sitničarnice Maje Bu i zavirite u jedan novi svet. Nećete se pokajati.

 

2

 

4