admin

Na slovo B

Mislim da sam video balerinu. Mislim da sam video balerinu na prvom spratu zgrade u centru Beograda kako vežba. Mislim da sam video balerinu na prvom spratu zgrade u centru Beograda kako vežba i čuo njenu pesmu. Hodao sam po vlažnom asfaltu, u ušima mi je bila teško depresivna narkomanska muzika, u srcu mi je bilo ledeno, nosio sam sa sobom tešku zebnju, a onda sam je ugledao. Ili bar mislim da je to bila ona. Ruku visoko uzdignutih iznad glave, sa spojenim šakama. Mislim da se istezala. Iz struka se savijala skroz levo pa onda skroz desno. U kosi nije imala ništa, mada bih ja očekivao neki fin beli čipkasti aranžman. Čini mi se da je imala nešto belo preko torzoa, sa bretelama. Samo sam je na trenutak ugledao, i u stvari sam video samo taj pregib na levo i onda je nestala. Ovo na desno sam izmislio, mrtav hladan. Ali pesmu nisam izmislio. Pesmu sam čuo jasno, nežnu, nevinu i naivnu, čuo sam pesmu koja ide uz taj pokret. Video sam to mirno i profesionalno istezanje, pripremu za velike akcije, za bolne pokrete koji kažu ono što ne može da se izgovori.

Čuo sam ljubavnu pesmu, možda zbog toga što je ta ljubavna pesma ispunila sav prostor između nas, ili celu tu ulicu, a možda i zato jer mi je u tom trenutku ljubav nedostajala, jer mi je srce bilo hladno i nikoga nisam voleo, baš nikoga, a naročito nisam voleo sebe. Sebe sam u tim trenucima samo nosio sa sobom, kao osuđenik. Osećao sam se kao da sam sam sebi doživotna robija. Da sam mogao da sa sobom raskinem, da se razvedem od sebe, da tražim od neke više instance uslovni otpust od samog sebe, da kažem sebi da mi je dosta bilo i da želim da više nikad ne vidim samog sebe, ja bih to iz istih stopa i uradio. Ne bih sebi rekao ni reč, jer je sve rečeno, samo bih se pogledao poslednji put, i otišao.

Ali kažem vam, mislim da sam video balerinu. Nežnu, i da sam čuo njenu pesmu. Belu , disciplinovanu balerinu kako se isteže u sred centra grada, na prvom spratu te poznate zgrade, u sred moje doživotne robije i prateće muzike. Krhka balerina, kao gvozdena disciplina, kao krvavi prsti na stopalima, kao urasli nokti, kao kolena sa rokom trajanja, kao beznađe starenja, kao lepota koja je sama sebi svrha. Kao da neka druga vrsta lepote uopšte i postoji.

Stajao sam i gledao u taj prozor, čekao sam još neki pokret, još neku pruženu ruku mojoj nemiloj situaciji. Nije se više pojavila. Dala mi je samo taj pokret, taj jedan, divan, bez aranžmana u kosi. Nisam kupio kartu, nisam imao pojma, sam Bog zna kako sam se našao tu, i ne znam ni zašto sam digao pogled, ali jesam. I zato nemam dilemu da li je to bilo za mene ili nije. Bilo je, nego šta nego da je bilo. Jedno ljudsko biće poručilo je nešto drugom ljudskom biću, nehajno, kroz prozor. To su poruke za koje se ceo život vežba. Da se pošalju i da se prime. I kad si ozbiljan čovek, ili žena, balerina, ti znaš da gledaoci nisu uvek na sedištima, nego su uvek tu, možda baš preko puta, stoje na vlažnoj ulici, tužni, i čekaju.

Ja sam skoro sasvim siguran da sam video balerinu, ali ako nije bila balerina, onda je to bilo nešto veliko, lepo, belo, disciplinovano, nežno, ljubavno, krvavo i znojavo, što počinje na slovo B i što me je u tom trenutku spaslo. Jednim pokretom.

„Hej, ljudi, nemojte da prestanete da sanjate!“

Maja Bušić je devojka koja živi u realnom svetu, a Maja Bu devojka koja živi u svetu koji je sama izmislila. Taj svet se zove Sitničarnica.
Sitničarnica Maje Bu krije tajnu malih stvari koje nas čine srećnim. U njoj žive izmišljena bića iz drugih svetova sa svim svojim različitostima, problemima, radovanjima, zaljubljivanjima… Svako od njih čak sluša drugu vrstu muzike, voli drugačiju hranu i ima svoje, ponekad sasvim suprotne, poglede na svet. To je Majin svet u svetu bez koga ne može. Naziv njenog kreativnog sveta nastao je pre15 godina inspirisan trenutkom u seriji „Seks i grad“, kada Zverka govori Keri da hoće da je vodi u sitničarnicu, da nešto kupe… Maja je već tada znala da je to njen najveći san – da jedna sitničarnica bude baš njena. Najviše voli da se kreativno izražava kroz crtanje, crtanje i crtanje! To je nešto što joj najviše prija i voli da radi, i tada se oseća najsrećnije i najslobodnije. Maja je neko ko voli da emocije prenosi isključivo rukom i bojama, i kako i sama kaže ima neki otpor prema tehnici i crtanju na taj način, ali ne odbija da i to nauči. Ne seća se kad je nastala njena prva rukotvorina. Ceo život je nešto crtala i pravila, kako lutke, nakit, crteže… Tako da je vreme skroz nevažno, važno je da nije prestala.
1

Majini čudesni likovi nastaju spontano, i kako sama kaže verovatno kada oni sami požele da se predstave ljudima i poruče im nešto. Nekad je to samo „Dobar dan“, a nekada žele da kažu: „Hej, ljudi, nemojte da prestanete da sanjate!“ Njeni likovi često citiraju delove njenih omiljenih pesama.

Nema najdraže biće, ali ima one koje voli više nego ostale, kao što su to na primer – Macosov (polusova ili polumačka, zavisi kako ko vidi ;), Roze zec iz prolećne bašte, Miša iz Niša i slični.
Svi oni sanjaju Majine snove.
Ne voli da radi po porudžbini, nikad ne radi skice, a na prostranstvima belog papira, crta ono što joj u tom momentu „izlazi“ iz ruke, nesvesna da to već postoji u njenoj glavi. Do sada je sve radila sama, ali bi veoma volela da sarađuje sa svojom drugaricom koja ima neiscrpnu maštu i ideje. Majin san za budućnost, kratko i jasno – ilustrovanje knjiga za decu!
Svakog trenutka svog vremena, pored sveta koji stvara, Maja mašta i o svetu u kojoj nijedna životinja neće patiti zbog okrutnosti ljudi.
Inspiraciju nalazi u proleću, u životinjama, svom mačoru, kiši, vetru, predvečerju, snovima, muzici, ljudima.. čak i komarcima! 🙂 Kao i u emocijama, u tome kad je nešto boli, kad je tužna, srećna, zbunjena ili zaljubljena, sve pretvara u inspiraciju…
Majine radove možete pogledati na njenoj FB stranici: https://www.facebook.com/Sitnicarnica, na Behance profilu:https://www.behance.net/MajaBoO, u Jane Doe vintage shopu u Kapetan Mišinoj i u Turističkoj organizaciji Beograda gde se prodaju njene nesvakidašnje razglednice Beograda.

Otvorite vrata Sitničarnice Maje Bu i zavirite u jedan novi svet. Nećete se pokajati.

 

2

 

4

 

PROBLEM

Jel ima problema nekih?” – Grafit u Beogradu, 2015.

Imam problem sa asertivnim veštinama. Znam, guglala sam.

A i rekla mi neka žena što je dobila neku kul dizajniranu diplomu da mi to kaže.

Naravno da sam ja od svega čula da imam neku veštinu, a ne da imam problem.

Niko ne želi da čuje da ima problem, a još manje da prizna to.

Svi žele da imaju neku veštinu. Svi misle da imaju neku veštinu. Svi su i u pravu.

Super si kad shvatiš da je za početak veština baš u tome da priznaš da imaš problem.

Veština je i da se upoznaš s njim.

Onda je na tebi da kreneš da učiš sve one superkul karate poteze kako taj problem i da savladaš. Nekad možeš sam, nekad ne. Uglavnom ne možeš, i to je veština. Tražiti pomoć.

I na kraju se pobiješ sa njim.

Ozbiljno se pobiješ. I dobiješ batine da budeš sav u masnicama i ožiljcima da dugo ne zaboraviš kako si se pobio, pa da razmisliš da li ćeš opet da se biješ. I da li ćeš da dozvoliš za početak da do tuče uopšte i dođe.

I u toj tuči, ako si dovoljno pametan, shvatiš da nije poenta u šibanju, već je poenta da naučiš da nekad moraš da primiš udarac i da je to ok.

Tad doduše više boli sujeta, manje udarac, ali i to je ok.

A ok je da se jednostavno saviješ i izbegneš udarac. To je lepota borbe. Tad počneš da razmišljaš.

Nisi kukavica zbog toga, naprotiv.

Kad počneš da se snalaziš i opstaješ u borbi, tad si borac. Svaki izbegnut udarac, ne znači da se bojiš da ga primiš, znači da ćeš duže ostati na nogama, da nećeš da se predaš. Pa do kraja.

I znaš šta, odjednom je lako.

I onaj protiv koga si se tukao, taj će te posle toga gledati iz ogledala sa osmehom. Još jedna veština.

Muzika SKC

Drvena olovka. Kaseta.

Premotaj ručno, da kas ne pojede traku.

 

Drži dva dugmeta istovremeno i budi u pripravnosti.

Ulovi pesmu na radiju.

 

Iskamči pare, idi ispred SKC-a.

Kupi muziku.

 

Daj drugima da presnime, uzmi od drugih da presnimiš.

Podeli muziku.

 

Čuvaj ploče svojih roditelja, nabavi i ti neku.

Poštuj zvuk.

 

Izaberi pesme, napravi miks.

Poruči nekom nešto. Smuvaj nekog.

 

Pitaj „Šta slušaš?“

 

Tako je bilo kad sam ja bila mala.

Tako neće biti kad moje dete poraste.

 

Ali volela bih da zna da je dovoljno postaviti jednostavno pitanje, a da ono ima intimni kontekst.

 

*Sklanjanjem štandova na kojima se prodavala muzika ispred Studentskog kutlutrnog centra otkriven je predivan mural iz 1977. godine oslikan u okviru manifestacije “Nedelja Latinske Amerike”. Naslikala ga je umetnička brigada “Salvador Aljende” iz Čilea sa studentima FLU pod nazivom “Solidarnost jugoslovenskih naroda sa narodima Latinske Amerike”. Umetnica Darinka Pop Mitić radila je pre par godina rekonstrukciju tog murala.

Oni

Ovako je to bilo onda: to je onaj buvljak pored buvljaka na Novom Beogradu, onaj što ga zovu Kolera. To su oni ljudi što prodaju stvari  iz kuće i oni ljudi što traže stvari po ulici i po kontejnerima i što im neko da neke stare stvari a onda ih oni prodaju tu. Tu se cene određuju prema kupcu i prema vremenu kad se kupuje, prema temperaturi i prema tome da li je komunalna policija iz ćoška. A najviše se određuju prema tome koliko je prodavac gladan. Rano jutros kod jednog tipa i njegove žene prazne bočice parfema su koštale 50 dinara, pune 100, a jedna glava ženske lutke, ona iz izloga radnji sa garderobom, sa dobro očuvanom kosom, 100 dinara. S tim prodavcem sam pričao. Dopalo mi se kako izgleda, lep mi je taj tip. Ne kao lep mi je što je siromašan i što se tu muči na Koleri a ipak se smeje, nego stvarno mi se dopalo kako izgleda tip. Ima neku roze jaknu, izlizanu, braon somotske pantalone, one od sitnog somota, i nekakve patike, nekad bele a sad iznošene na sivo. Sve je to staro, ali kao da je za njega krojeno, onako šmekerski mu stoji, naročito mu pantalone dobro padaju na te patike. Ima velike razmake između velikih žutih zuba, gustu crnu bradu i kosu koja ne može da se češlja, i svetlo plave oči. Pitao sam ga je l’ zna mog druga, kažem da je svaki dan tu, kupuje svašta, debeli jedan tip, kratko ošišan, sa biciklom, i kažem mu – Celo leto je tu. On mi kaže – Ne znam ga, ja sam celo leto bio u zatvoru. Proleće i leto. Pitam ga zašto je bio u zatvoru. Kaže zbog pištolja. Našao je neki pištolj i onda ga čuvao, kao ako zatreba. Pa ga uhvate s tim pištoljem i daju mu šest meseci. Kaže da je dobro prošao, da mu je to prvi put i da mu je sudija zato progledao kroz prste. I još mi kaže – Sirotinja ne treba da ima pištolj. Svašta mi padalo na pamet.

Onda odem od njega i hodam kroz te ljude i njihovu sirotinju. Vidim lepo uramljenu fotografiju neke plavokose devojke, kao neka mis da je, ili se samo slikala tako, svečano. Ili je mama slikala da drži tu sliku na stolu ili komodi. A sad je tu, na šatorskom krilu, lepa je među starim cipelama, lekovima za pritisak i praznim lakovima za nokte. Ta fotografija košta 50 dinara. Ako si na primer neki sam i mator čovek bez porodice, neko siromašan i tužan, možeš da kupiš tu sliku u tom ramu, da je staviš negde gde živiš i da misliš kako ti je to ćerka i da ste se nešto posvađali pa se ne javlja ali je tebi drago da je njoj dobro. Možeš i samo da je gledaš i da misliš ko li je ona i šta sad radi, koliko sad ima godina i da li joj je ta lepota pomogla u životu, da li je prošla tako dobro kao na toj slici što je izgledalo da će da prođe. A tu sliku sigurno možeš da dobiješ i za 30 dinara, možda i za 20.

Posle sam kod jednog mršavog našao knjigu Boštjana Hladnika, sa posvetom. Piše ovako – Dragom prijatelju Marketu, u spomen na mirna jugoslovenska filmska leta. Boštjan. Odmah pored je Odbrana malih zemalja od Branka Mamule. Ispod Mamule je Fudbalski priručnik za šutiranje glavom, ime autora je nečitko na koricama a prvih nekoliko strana fali, i nekoliko poslednjih. A taj mršavi ima samo knjige i jednu kutiju. Na kutiji piše – Electric atomizer. Ima još nekih podataka ali je vidljivo samo da je masa atomizera 4 kg. Nisam saznao čemu služi ali mi je super zvučalo – Electric atomizer od četiri kile.

Vratio sam se do onog mog tipa da kupim glavu lutke, a onda je došla komunalna policija. Baš ovom mom su se prvo obratili – Molim vas gospodine, ’ajde skupite to! Gospodin je počeo da skuplja bez reči, usput je meni prodao onu glavu, pozdravili smo se i ja sam krenuo dalje. Na prelazu je pored mene stao mali Ciganin na biciklu, sa onim tovarnim delom ispred, punim tih stvari sa Kolere. Stao na semaforu i peva neki narodnjak. Pitam ga – Teraju, a? Kaže – Ja kume vozim, za njih ne znam. Za njih pitaj njih.

SLOBODNO VREME – POKRETAČ STVARALAŠTVA

Tamara Pešić misli da je pronašla najbolji opis sebe u dve reči – Light Italic.
Kao što to obično biva, tipografija nije bila oduvek primarni deo njenih interesovanja. U srednjoj školi je bila sigurna da želi da se bavi advertajzingom i copywritingom, ali kako nije bila sigurna koju školu treba da završi za to, smatrala je da će to samo doći. Za tipografiju su je zainterosavali profesori na fakultetu u trećoj godini, Olivera Stojadinović i Jana Orsolić. Taj pristup slobodno može da nazove idealnom merom kvalitetne nastave i prave podrške. Kaže da je čak i bio presudan raspon zadataka koji smo imali, tako da sam upravo tu mogla da sagledam širinu tipografije i koji deo joj najviše leži. Iskustvo je pokazalo da se nikada ne možete opredeliti samo za jedno.

Njeni prvi tipografski radovi su nastali upravo na fakultetu. Krenulo je sa kaligrafijom kada ju je profesor ohrabrivao da proba da ispisuje i četkom. Onda je videla koliko to sve pruža slobode, iako su ti radovi bili poprilično haotični kada se sada seti. Posle su došli i neki drugi zadaci,više dizajnerski, gde je mogla da isproba i druge tehnike što je zahtevalo dodatnu preciznost sa njene strane. Kaže da nema preteranu potrebu da na svojim radovima predstavlja autobiografske priče. Misli da se zapravo ne bi osećala prijatno u toj ulozi. Uvek teži i vraća se duhovitom pristupu, nešto u čemu može bilo ko da se prepozna. To je možda i proizišlo iz nekog ličnog iskustva, ali ne voli da tu crtu potencira.

Svojim radovima  želi da postigne onaj efekat prijatne i tople atmosfere. Kaže da je ručni pristup je ono čemu se uvek vraća i na čemu uvek želi da insistira. Nije svaki projekat pogodan za to, ali u takvoj okolini se najbolje oseća. Iako do sada nije imala situaciju da joj određena osoba kaže kako ju je baš njen rad inspirisao za određeni projekat, nada se da je uspela da prenese tu posebnu energiju koja se uvek vraća umetniku kada se okrene papiru. Što više boja u njenim radovima to je srećnija. Ako još postoji mogućnost da nešto bude fluorescentno onda je to pravi naboj energije za nju. Iako je dugo smatrala da nema omiljenu boju i da je to svakako i pogrešan pristup ukoliko ste dizajner, nekako se ispostavilo da se uvek vraća tirkiznoj, jedinoj boji koja je uvek oraspoloži.

Ako bi interesovanje za tipografiju uzela kao određenu prekretnicu u svom radu, onda bi sa tim došli i uzori jer je tada krenula i da istražuje tu oblast.  Ljudi čijem se poslu divi su svakako Jessica Hische, Louise Filli, Linzie Hunter, a uporedo i uzori u ilustraciji Huan Miro, Ricardo Cavolo, Dawid Ryski, Debbie Powell, Agata Dudek… Svi ovi umetnici imaju veoma izražen i prepoznatljiv rad što je uvek bio podsetnik da ne možemo reći da nešto ne umemo da uradimo ili nacrtamo, već samo da to treba uraditi na svoj način.

Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Kroz godine školovanja, rada i iskustva sve se to prepliće.Kaže da se uglavnom posvetimo stvarima koje nas više zanimaju, a kasnije tek vidimo da smo možda ipak napravili neke propuste.

Na primer, za sebe kaže da ima talenat za crtanje, ali da nije baš bila preterano dosledna vežbi i nije imala naviku svakodnevnog crtanja kao neki njeni prijatelji.  To ju je koštalo kasnije, jer koliko god to smešno zvučalo, ona sada npr. ne zna nacrtati psa, nema takvu veštinu. S druge strane to ju je podstaklo i nateralo da i ne ide ka realističnom prikazivanju već da traži svoje načine crtanja, što se (srećom) ispostavilo da joj više odgovara. Ali zato je bila vredna u drugim oblastima koje su je više zanimale.

Kroz svoje radove najviše voli da potencira toplu, veselu i prijatnu atmosferu. Nešto što biste mogli da imate na zidu i da uvek probudi lepo osećanje u vama kad ga vidite. Osećaj posvećenosti svakom radu ponaosob, bez generičkog pristupa

Svaki dizajner ima gomilu foldera sitnih poslova odradjenih kako bi platio račune. Kaži da to nisu stvari koje se stavljaju u portfolio, ali se ipak trudi da ne ideispod određenog nivoa. Srećom, kako vreme prolazi, sve se ređe nalazi u takvim situacijama i može sebi da priušti i odbijanje poslova. S druge strane, postoje oni projekti kada vas neko unajmi upravo zbog vašeg načina i ne traži od vas drugačiju estetiku. To je po njenom mišljenju idealan način saradnje, jer upravo tada nastaju zaista kvalitetni projekti jer onda ona kao dizajner možu raditi ono sto najbolje ume, a klijent je dobio ono što je i tražio.

Uvek se raduje novim radovima Steve Simpsona, Dane Tanamachi, Martine Flor, zatim divanom blogu dizajnerke Corine Nike, a sa domaće scene svakako (joj skreću pažnju) BECHA, Bratislav Milenković, Peter Gregson studio, Marko Purac, Marina Milanović, Davor Gromilović itd.

Voli da misli da se na njenim radovima uvek vidi posvećenost svakom radu ponaosob, bez generičkog pristupa. Nema zapravo neku odredjenu osobu koja joj je oduvek bila na spisku želja za saradnju. Da bi sreća bila veća u datom trenutku svakako bi to morao da bude neko kome se divi, a da li će to biti omiljeni muzičar ili umetnik, nije previše bitno. Ono što je mnogo bitnije je da postoji dobra komunikacija i razumevanje, jer rad sa omiljenim bendom ne mora obavezno da znači i da će to biti posao u kome ste najviše uživali.
Kaže da bi na pitanje šta su njeni stvaralački pokretači možda u nekom drugom periodu odgovorila malo više filozofski, ali u ovom trenutku je pravi odgovor- slobodno vreme. Ukoliko ga nema, a to je vrlo često, onda to vuče čitav niz drugih loših situacija. Pritisak je veći, posao koliko god da je lep zahteva vreme, podležete pritisku i zaljubljujete se u prvu ideju jer nemate vremena za ostale. Svaki slobodni sat je po njenom mišljenju stvaralački okidač jer uvek može pozitivno da se iskoristi. Najtužnija je priča onih ideja i planova koji uvek ostanu samo na papiru u okviru – Must to do liste. Radi više za druge ljude, a za sebe ne toliko koliko bi volela. Ali čvrsto veruje da je najbolja strategija raditi autorske radove kako bi upravo uz pomoć  njih došli do poslova za druge ljude.

Kako je zavisnik od Pinteresta, koji je svakodnevno bombarduje stvarima kojima se divi ( i kaže hvala mu na tome), ipak bez razmišljanja od svojih radova na koje je ponosna izdvojila dizajn za privite label Tesco Finnest. Možda to nije dizajn koji bi svakoga zadivio, niti se svako može povezati sa takvom estetikom, ali taj osećaj kada je videla celu policu kesica i teglica usklađenih na tako visokom nivou, je poseban. Supermarket brand, a opet su se odlučili za tako specifičan pristup ilustraciji i tipografiji. Na drugom mestu bi verovatno bila pakovanja za Ica gott liv prozivode (nezaobilazni skandinavaski dizajn).

tp_ 01

tp_ 02

tp_ 03

tp_ 04

tp_ 05

 

Najslađa umetnost na svetu

Ideja o otvaranju Cake shop-a postoji dosta dugo još od 2013. godine, a sa realizacijom su počeli dana kada se Krsto Radović glavni šef vratio iz Londona. Krajem prošle godine kad su se konačno stekli uslovi za realizaciju i postavku, rođena je „Mandarina“ cake shop.

„Mandarina“ je porodični biznis koji predstavlja udružena znanja i iskustva porodica Radović i Braće Burazera. Ne postoji nikakva specifična priča o tome kako je „Mandarina“ cake shop dobila ime. Kažu da recimo malo ko ne voli mandarine. Vole da ih koriste u pripremi hrane, i najviše se obraduju kada im u ranu jesen stigne puna kutija najsočnijih mandarina iz primorskih krajeva, a i sama reč zvuči pozitivno, veselo i nekako puno života.

Za dizajn enterijera zaslužni su Ivan Vukić, Mladen Vračević i Braća Burazeri – Nikola i Nenad Radojčić. Nikola se pobrinuo za karakterističan dizajn kutija, logotipa i odabir pravca i smerinica za dizajn prostora i boja. „Dechkotzar za Beograd“ postere, koji se nalaze u prostoru radili su Nenad Radojčić i Igor Crnatović. Misle da su kombinacijom talenta i odabirom pravih ljudi postigli atmosferu da se unutra svi lepo da se osećaju, a da su istovremeno zadržali jedan nivo prefinjenosti. Nedostatak ovoga baš često ume da napravi nekakvu distinkciju u komunikaciji i da deluje odbojno, ali kod njih to nije slučaj, kod njih je atmosfera bajkovita i pre svega prijateljska.

4

„Mandarina“ cake shop je sastavljena od mladog tima ambicioznih poslastičara koje predvodi Krsto Radović, glavni šef i jedan od osnivača. Krsto je brend ambasador za jugoistočnu Evropu za belgijsku „Callebaut“ čokoladu. U svetu profesionalne čokolade „Callebaut“ je jedan od tri najkvalitetnija brenda. Svi kolači u „Mandarini“ se prave isključivo od ove čokolade, ručno, od početka do kraja procesa izrade. Kod njih nema instant rešenja, ne koriste veštačke sirovine, aditive, arome…sve se priprema i radi sa puno ljubavi i pažnje, zato su se za tako kratko vreme izdovojili u moru konkurencije.

Krsto Radović je glavni šef „Manadrine“ i tvorac magije kolača i torti. Rođen u Beogradu, srednju školu završio u Americi, a potom se preselio u Veliku Britaniju i London, gde je doktorirao kulinarsku umetnost na University of West London, specijalizirajući čokoladu, slatka peciva, kolače i torte. Njegovo radno iskustvo kreće od Hyatt Regency u Beogradu i Al Tovar hotela u Grand Kanjonu u Americi, preko londonskih institucija sa pet zvezdica, kao što su Claridge’s, Nadell’s Patisserie, Savoy, Mayfair, Landmark Hotel Mayfair, Kai Mayfair, sve do Square Nine hotela u Beogradu, i danas svo to njegovo iskustvo doprinosi magiji Mandarine Cake Shopa.

Krsto nikad ne odmara kad su kolači i torte u pitanju. Svakodnevno prati najnovija dešavanja, otvoren je za nova znanja, a umetnost pravljenja kolača i torti drži u malom prstu. Ume da sasluša želje svojih mušterija, ali obavezno svakoj poslastici da svoj potpis. Voli da istražuje i kombinuje ukuse i voli da otkriva nove. Svaku poslasticu prouči svim čulima, obavezno proba svaki sastojak i pažljivo ga provuče kroz prste, posebnu pažnju posvećuje mirisima i teksturi, jer veruje da su čula ključna za kreiranje vrhunskih slatkiša, te da se vremenom, na taj način, izgrađuje blizak odnos sa hranom.
Inspiraciju za svoje kolače nalaze prvenstveno u dobrim sastojcima, kombinuju ih, probaju, uklapaju a najbolje dele sa svojim mušterijama. Njihova izložbena vitrina upravo potvrđuje da kolači zapravo mogu biti mala umetnička dela, ili u njihovom slučaju samo umetnička dela.

2

Kažu da su kolači koje svako mora da proba sledeći: Beso- Maskarpone mus, žele od svežih jagoda i ananasa, limunove trave, đumbira i limete, hrskava kora od kokosa, Stela del Mandarina – Mus od bele Callebaut čokolade, mus od pistaća, žele od malina, ličija i ružine vodice, hrskava kora od bele Callebaut čokolade, Extreme 811 – Čokoladni kolač sa tri teksture, hrskava, mekana i kremasta, Callebaur 811 54% crna čokolada, Amorini- Lagani mus od jagoda ispunjen osvežavajućim želeom od zove i nane.

Prvi kolač koji je napravljen u „Mandarini“ je Stela de Mandarina, a to im je ujedno i kec u rukavu i kolač sa kojim nikad ne greše.

“Neukusno”je da vam više pričamo, red je da pustimo da sami otkrijete.
Jedino što možemo da dodamo je – Gračanička br.16, “Mandarina cake shop”, idite i uverite se i sami.

 

3

 

Poklon za Beograd

Kao mala nisam dobijala poklone za rođendan i Novu Godinu (tortu i rusku salatu ne računam).

Danas, dobijam poklone, mada se uvek malo čudno i neprijatno osećam. Tad imam užasnu potrebu da pojedem nešto, možda zato što sam navikla na jestive „poklone“.

Kažu, u životu ništa se ne dobija za džabe, a u Srbiji bi svi nešto za džabe ili makar na mufte.

U Beogradu se ono za džabe grabi i kada ti ne treba, po cenu incidenta, kao na primer japanske sadnice trešnje.

Beograd ne dobija mnogo poklona, a one koje muftare smatraju glupim, prekriju pametnom zgradom.

*1984. Fransoa Morle oslikao je mural na fasadi bioskopa „20. Oktobar“ u Balkanskoj ulici, povodom posete Fransoa Miterana, predsednika Francuske. Ovaj mural, koji je poklon Francuske republike Beogradu, danas nije vidljiv, nakon izgradnje pametne zgrade B2.

Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

Normalni ljudi

Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena, kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše. Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ znaš da ovaj gaji i mangulice tamo?
– Ne znam. Stvarno?
– Stvarno. A ima i krave, endemske.
– Kakve su to krave?
– Endemske, nema ih nigde drugde. Mislim, ima u Mađarskoj, ali to nema veze. Ove su endemske.
– Je l’ prodaje mleko?
– Prodaje, naravno.
– Za kupanje?
– To ne znam, ali ima sir. Neki mnogo skup sir.
– Onaj za hiljadu evra kilo?
– Jeste, mislim da je soma kilo.
– Znam, videla sam u Mađarskoj, na sajmu, stoji sir ispod staklenog zvona. Čuvaju ga laseri.
– Laseri?
– Da, laseri. Možda je i to od endemskih krava.
– Nije, ove ima samo on. To je možda sir od magarca, od magarećeg mleka.
– Možda. Je l’ ima još nešto tamo, od životinja?
– Ima ovce. Ima i posebne pse za ovce. Nepogrešivi su.
– Kako nepogrešivi?
– Tako što ne mogu da pogreše. Odvedu ovce i vrate ih nazad. Ne smeju ovce da pisnu.
– Aha.
– Ima i dabrove.
– Odakle mu dabrovi?
– Dabrovi su tamo uvek bili, pa su otišli jer voda više nije bila čista. Kad je pročistio vodu, dabrovi su se vratili.
– A šta radi s dabrovima?
– Stavlja im one ogrlice, da zna kuda se kreću.
– Pa što ga to zanima?
– Otkud znam, voli da zna gde su mu dabrovi.

Eto, to sam čuo u troli, u broju 40, kod srednjih vrata. Sišli su kod kanadske ambasade. Palo mi je na pamet da su glumci, pa vežbaju neke dijaloge. Možda su glumci. A možda i nisu.

SPREJA POLA KILOMETARA

  1. Kako i kad si otkrio street art? Tvoj prvi susret sa ovim vidom umetnosti?

Grafite sam prvi put primetio na zidovima svoje osnovne škole. I dalje pamtim koliko sam bio oduševljen kad sam jednog jutra na sali za fizičko video nešto što je bilo složenije od običnog potpisa –  šarena slova, čudno upetljana i sa karakterom sa strane. To je ostavilo jak utisak, pa sam poželeo da saznam više o tom načinu crtanja: ko to radi, kako, čime… Svaki novi grafit koji se pojavio u kraju povećavao je moju želju da se i sam okušam u tome.

  1. Kada si i sam počeo da se baviš tim!?

Negde u periodu srednje škole dogovorio sam se sa ortakom da probamo da uradimo nešto što  će ličiti na grafit, skupili smo pare za auto-lakove, našli dovoljno zavučeno mesto u kraju i tu smo potrošili prve boje. Nismo se baš proslavili na zidu, ali smo se osećali sjajno zbog cele akcije. A to je mnogo važnije od samog rada.

j-02

  1. Prvi grafit koji si uradio?

U pitanju je grafit na mojoj osnovnoj školi, napisao sam prva tri slova mog potpisa “JUN” a pored toga sam uglavio karakter, nekog ljutog klinca koji pokazuje na potpis. Sve je bilo dosta jednostavno i nacrtano sa tek dve boje.

  1. Odakle crpiš ideje i šta je inspiracija za tvoje radove?

Muzika tu igra važnu ulogu. Uvek kad crtam, u pozadini ide neka muzika, koja određuje moj tok misli, pa samim tim i stil. Međutim, inspiracija dolazi i sa raznih drugih strana. Javi se u nekim potpuno običnim situacijama, dok vozim bicikl ili kad sam u prevozu.

  1. Iskustva sa crtanjem u inostrantvu i kod nas?

Ovde sam na domaćem terenu, sve mi je poznato i prilično predvidljivo, mogu unapred da pogodim šta će prolaznici reći kada me vide da crtam. A crtanje u inostranstvu je poseban doživljaj. Jer pored toga što radim ono što najviše volim, činjenica da ostavljam svoj trag na za nekom novom mestu, čini sve dodatno uzbudljivijim.

  1. Uradio si grafit na foliji u šumi na Tari, reci nam nešto o tom projektu.

To se desilo nekako spontano. Kad sam planirao put na Taru, znao sam da ću teško pronaći neki zid na  planini, pa sam pomislio da je to, eto odlična prilika da probam crtanje na foliji. To je tehnika koja je u inostranstvu već uzela maha, takve radove sam viđao samo na internetu, pa me kopkalo da isprobam kako će ispasti. Nisam crtao ništa kompleksno, ali odličan je efekat kada rad postane deo sredine u kojoj je nastao.

j-03

  1. Da li prvo radiš pripremu u vidu crteža ili radiš iz glave?

Uglavnom pripremam grubu skicu ideje koju planiram da prenesem na zid. To je crtež sastavljen od nekoliko linija čisto da mi posluži kao osnova kad postavljam rad na zid. Ipak, ponekad je lepo i samo doći na zid rasterećen i ne zamarati se previše skicama i planovima. Tad se prepustim nekoj trenutnoj inspiraciji, pa usput saznam u kom će se već pravcu to dalje odvijati.

  1. Saradnja za koju bi voleo da se desi?

Otvoren sam za saradnju sa svakim ko je raspoložen da crta sa mnom. Najvažnije je da na zidu vlada dobra energija.

  1. Grafit/mural koji bi voleo da si ti uradio?

Svako razvija  i neguje svoj stil, tako da ne bih voleo da stojim iza nečega što nema moj umetnički pečat.

10. Tvoj omiljeni rad do sada?

To je pitanje na koje je nemoguće dati precizan odgovor. Menja se s vremenom i raspoloženjem. Tako da bih baš sada izdvojio recimo jedan od poslednjih radova  „Spring Vibes”, koji sam crtao u čast početka proleća. Nije najveći  zid koji sam iscrtao, ali sam veoma zadovoljan crtežom zbog kolorita, detalja i same ideje.

11. Mesto u gradu na kome bi voleo da ostaviš svoj potpis?

Bilo koje mesto gde postoji dovoljno velika površinu da mogu da prenesem sve što sam zamislio. Takođe  više mi odgovaraju mirnije lokacije,  jer se tako lakše fokusiram na ono što crtam. Volim da se isključim u tom trenutku,  pa mi prometna mesta sa mnogo ljudi okolo nikad nisu najbolja opcija.

12. Omiljeni graffiti Beograda!

Omiljeni graffiti su svi oni pored kojih sam se ja razvijao i stasavao kao crtač. Nažalost veliki broj njih više nije na ulicama. Od novijih murala uvek me oduševi zid na kom je naslikan veliki plavi kit koji lebdi baš iznad Mikser House-a. Nacrtala ga je umetnička ekipa iz Švajcarske, Nevercrew, u okviru prošlogodišnjeg Mikser festivala.

j-01