admin

TVORNICA IDEJA I ZAVRZLAMA

Ako do sada niste čuli za Rahat bahat Lokum tvornicu, ok., ali kad pročitate ovo više nećete imati izgovora da ih ne potražite i nastanite se u njihovom svetu.

RBL tvornica, je modno-literarni blog. Blog na kome je svaki odevni komad i ne samo odevni nego svaki komad povod za priču, a gde se zapravo nikada ne priča o modi. Rahat Bahat Lokum tvornica je „ručno“ i lično kreirani svet u koji su svi dobrodošli, i u kome se svi pronalaze.

U vremenu galopirajućih modnih i životnih trendova i često potcenjene kupovne moći, oni su se okrenuli prekrajanju i redizajniranju, pronađenim i poklonjenim vintage komadima, second hand-u. Za njih su odeća i obuća uvek nešto više od industrije trikotaže i fashion week-a – za njih je svaki komad nova priča, i svaki korak uspomena. Može biti mamina prekrojena haljina u kojoj vas je neko spazio na drugom kraju prepune sobe, ili sandale sa kojih je otpala štikla dok ste gurali auto na potezu Vincaid-Kikinda pokušavajući da stignete na svadbu svog rođaka. Šeširić koji na ovom svetu imate samo Violeta Zubić (Vesna Trivalić, “Mi nismo anđeli“) i vi, to je uvek priča koja ide dalje od cene odevnog komada, mesta na kome ste ga kupili i njegove aktuelnosti u sezoni proleće-leto.

Istovremeno, za njih su odeća i obuća uvek nešto manje od cena po kojima nam se nude. U slobodno vreme bave se arheološkim radovima na dnu bakine škrinje i maminog devojačkog regala, njuškaju po buvljacima i second hand radnjama, pazare povoljno i sve to pakuju u scenografiju svojih priča. Pokušavaju da u jednakoj meri ispoštuju i odevnu kombinaciju, i formu kratke priče, i fotografiju kao medij raznolikih i čarobnih mogućnosti.

Njihove foto-priče vam neće otkriti tajne zdravog života jer su im prsti uvek lepljivi od šećerne vune. Niti će otkriti njihovu jutarnju rutinu za vaš biserni ten, jer sve što znaju jeste da jednom rukom nanose maskaru, a drugom peru zube dok beli zec istrčava krugove po predsoblju i viče “Kasnim!“.

Njihove foto-priče će vam se prikrasti i oteti vas iz svakodnevice (hm, ili svakodnevicu iz vas?), podmetnuti vam knjigu ili strip za ne ispuštati iz ruku, preporučiti vam izložbu. Podsetiće vas na sitne ljupkosti detinjstva i odrastanja, zaboravljene replike iz jugoslovenske kinematografije, poneko prokrijumčareno bezbrižno popodne i šlager za poneti. U štedljivoj svakodnevici post-jugoslovenskog haosa pokušavaju da kadriraju jedan čudnovat i pustolovan svet. Zato je RBL tvornica u stvari eskapistički šećerlema projekat.

Naziv Rahata Bahat Lokum Tvornica je nastao na sledeći način.

On: “U naredna dva sata ne mogu da ti budem momak, iako imaš zube kao Sunđer Bob i slatka si kao rahatlokum. Treba da završim neki posao.“

Ona (sa iskeženim Sunđer Bob zubima): “Inače rahat, po potrebi bahat, lokum. Rahat bahat lokum.“

Ipak je on pola radnog vremena provodio kao kopirajter, pa je pokušala da mu doaka. Naredna dva sata provela je razmišljajući o rahatom i bahatom lokumu i o tvornici koja bi takve zavrzlame proizvodila. Zatim ju je osnovala u formi modno-literarnog bloga, kao verbalni bunker i modnu slikovnicu. Pun oval rahatosti, uz povremene zalogaje bahatosti. I obzirom koliko ga ljudi konzumira i na koje sve načine, još uvek se niko nije požalio na tegobe digestivnog trakta.

Imaju više ideja nego vremena, više drugarstva nego rada, podršku i radost. Priča se prišunja, povuče ih za rukav dok je ne ispričaju. Slažu boje, dezene i teksture na odeći, slažu rekvizite u scenografiji, slažu slova, reči i rečenice u priči.

Tvorničari su autorka bloga Radmila Radojković, jedan od poslednjih primeraka zaostavštine lepih manira, vaspitanja i vlasnica ružičastih naočara kroz koje posmatra svet.  Blog dizajnira Filip Nemet, fotografije obezbeđuju Igor Ripak, Aleksandar Solomun, Nemanja Delja, Igor Bajić, Artjom Karaev, Marija Kerekeš, Marko Subotin, Pavle Taboroši, a iz senke vladaju programeri Stefan Marjanov i Petar Nikić

Fotograf pronalazi najbolje kadrove koji vizuelnu hvataju ton Radine priče. I užasno im je važno i uvek se trude da rad i njegov finalni proizvod budu na obostrano zadovoljstvo. Nadaju se da će nekom izmamiti osmeh, nekog inspirisati, nekom pružiti instant bekstvo u maštovitije predele svakodnevice.

RBL tvornica je hobistički i nekomercijalni projekat. Realizuje se u slobodno vreme, dobrom voljom i po sunčanom danu. Nemojte da propustite priliku da otvorite vrata ove fabrike ideja, čeka vas zagarantovano putovanje maštom.

 

http://www.rahatbahatlokum.com/jugokino/
rh_01

rh_02

KAD RAZMISLIM

Nisam ja neki mislilac u životu.
Umem tu i tamo da kažem ili napišem nešto, ali nisam. Znam da nisam. Suviše sam obična i određena za neke obične i male stvari da bih mnogo mislila. Zašto bi to drugi morali da znaju. Zašto bih ja to morala da pokažem drugima. Meni je lepo.

Ne smatram se ni pametnom previše.

Dovoljno sam pametna da sam naučila da je jedno dobro, a drugo loše, da pogledam levo pre nego sto pređem ulicu, da proverim šporet pre nego sto izadjem iz kuće, jer kuća može da se zapali, a meni da izgore sve stvari i dokumenta, jer uvek prvo pomislim na dokumenta. Kao da su dokumenta jedina stvar koja me određuje u životu, i zato što na nekom papiru piše da sam to ja, jer je neko tako napisao, ja ću uvek znati da sam to ja, i drugi će znati.

Eto, nekad mislim da sam ja za druge svoja dokumenta.

Dovoljno sam pametna da znam kad sam gladna, a kad žedna, i da znam kad da kažem molim, kad hvala.
Nisam uvek dovoljno pametna da ćutim. Nekad mislim da pametni više ljudi ćute i mnogo misle. Ja ne. Mnogo ljudi to ne voli. Mnogo ljudi bi volelo da ja više ćutim. Tada se pitam da li je bitno da ti ljudi vole mene, ili da ja volim sebe. I koliko su oni važni. To nekad ume da ne bude dobro.

Nekad ne znam da učestvujem u razgovorima, jer me ne zanimaju ti razgovori. Ne zanimaju me tuđe velike misli i još veća rešenja. Ne volim ljude koji uvek imaju rešenje. Nekada je lepo iznenaditi se. Nekada, dok ljudi oko mene razgovaraju, ja pevam u svojoj glavi ili razmišljam kako bi mi lepo stajala neka ogrlica ili haljina. Dovoljno sam pametna da ljudi ne znaju da ih ne slušam. Nisam dovoljno pametna da ih ponekad zaista ne slušam. Nekad nisam pametna što ne slušam, nekad vredi čuti, samo je pitanje koga. To pokušavam da promenim.

Ne znam da se svađam. Ne znam često ni da se ne svađam. Znam da zviždim nekad ulicom i da zaboravim da to radim. Znam i da se nasmejem posle toga. Znam da se nasmejem i samo tako. Znam da izvučem liniju kreonom iz jednog poteza. Ne znam koja mi boja ruža stoji. Znam da se lepo pokrijem kad legnem da spavam. Znam da ne volim pertle.
Volim da slušam muziku. Volim da mumlam dok pevam. Volim da pričam sama sebi stvari, da sebi šaljem poruke i mailove. Volim da ostavljam sebi poruke po stanu.

Zašto bi to ikoga na ovom svetu zanimalo. Meni je lepo. Tako da, idem da odzviždim jednu ulicom. Neću da me prekidaju, hoću da zviždim.

I uvek znam još ovo: Život je suviše kratak da bih ja imala jedne cipele.

Jedina

Sad stojim na prozoru i gledam zalazak sunca. A malopre sam bio napolju sa psom, tu kod mene u kraju, i čuo sam dete kako pita majku – Mama, a je l` Bog bio na moru? – Nisam čuo šta je mama odgovorila, ali to su ta pitanja. Na koja su su svi odgovori tačni i svi su pogrešni.

Bio je na moru. Nije bio na moru. Bog je uvek na moru. Bio je u Pefkohoriju u špicu sezone i poludeo je od gužve. Bog nam čuva kuću dok smo mi na moru. Nije bio, nije imao keša jer je na proleće kupio nove patike, tebi i bratu i sestri, ali će ići sledeće godine. Bog ne voli more, slano je i vrućina je i dosadno je i zato ni mi nikad ne idemo na more. Nema mora i nema Boga i nemoj više da pitaš gluposti.

Tako čovek može da izmišlja od jutra do sutra, da nabraja simpatične i duhovite ili neduhovite i glupe odgovore na to pitanje, i to bi bio odličan početak. Ali kad bi čovek stvarno počeo da misli da li je Bog bio na moru, kad bi samo to radio neki čovek, kad bi mu od toga zavisio život, od odgovora na to pitanje, možda bi mu to pitanje pomoglo više nego što mu je bilo šta drugo pomoglo u životu. Znam neke Japance koji su ubeđeni u to, u takve aktivnosti i njihovu dragocenost.

Sećam se šta mi je jedan Japanac jednom rekao, kad sam mu saopštio da mi je besmisleno da živim i dalje među ljudima i da bih da odem da živim negde sam, na nekoj planini, da nešto razumem. Rekao mi je – Jedina mudrost koju ćeš naći na toj planini je ona koju sam tamo odneseš.

ODEon

Pogledaj me

Imam 133. godine

Nekada sam BIO

A sada buđ stanuje u mojim borama

I pacovi koji su mi kaput izgrizli su odavno uginuli

I moj glas nečujno šamara 882 nevidljive duše što me gledaju

Pogledaj me

Nije im teško da me pljuju i pišaju po meni

Razbili su mi sat

Oteli su mi glas

Ogluveli su me

Kao da nikada nisam BIO

Ni tu, ni bitan

Makar da me ubiju

Da me sahrane

Da me primete

Da kažu:

„BIO je

Al’ vreme je došlo

Da ODEon.“

*Stara zgrada Narodne Skupštine na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša je podignuta 1882. godine. Bila je skromna građevina, primer balkanske profane arhitekture. U borbi za državnu samostalnost i promenom uređenja Srbije u kraljevinu, izgled zgrade je postao nedostojnim parlamenta države. Kasnije zgrada postaje jedan od najreprezentativnijih bioskopa u Beogradu „Odeon“. Imao je 2360 kvadratnih metara i 882 sedišta u velikoj sali. U njemu su puštani veliki filmski hitovi.

PRIVATIZACIJOM „Beograd filma“ februara 2007, Beograd je ostao bez art dvorana u centru grada koje su pod zaštitom države – „Balkan“, „Odeon, „Kozara“, „Jadran“, „Kosmaj“, „Zvezda“, kao arhitektonske građevine iz 19. veka, koje su deo kulturne baštine, ali i istorije srpske kinematografije. Uprkos dugogodišnjim javnim apelima filmskih umetnika i radnika koji su državi ukazivali na ovu „sahranu“, jer od 14 nekadašnjih bioskopa više nijedan ne radi, većina njih danas su samo ruine, ostali su pretvoreni u skladišta, poslastičarnice, kladionice i kockarnice, iako je ugovor o prodaji „Beograd filma“ nalagao kontinuitet delatnosti.

Izvor: www.wikipedia.rs, www.novosti.rs

Na slovo B

Mislim da sam video balerinu. Mislim da sam video balerinu na prvom spratu zgrade u centru Beograda kako vežba. Mislim da sam video balerinu na prvom spratu zgrade u centru Beograda kako vežba i čuo njenu pesmu. Hodao sam po vlažnom asfaltu, u ušima mi je bila teško depresivna narkomanska muzika, u srcu mi je bilo ledeno, nosio sam sa sobom tešku zebnju, a onda sam je ugledao. Ili bar mislim da je to bila ona. Ruku visoko uzdignutih iznad glave, sa spojenim šakama. Mislim da se istezala. Iz struka se savijala skroz levo pa onda skroz desno. U kosi nije imala ništa, mada bih ja očekivao neki fin beli čipkasti aranžman. Čini mi se da je imala nešto belo preko torzoa, sa bretelama. Samo sam je na trenutak ugledao, i u stvari sam video samo taj pregib na levo i onda je nestala. Ovo na desno sam izmislio, mrtav hladan. Ali pesmu nisam izmislio. Pesmu sam čuo jasno, nežnu, nevinu i naivnu, čuo sam pesmu koja ide uz taj pokret. Video sam to mirno i profesionalno istezanje, pripremu za velike akcije, za bolne pokrete koji kažu ono što ne može da se izgovori.

Čuo sam ljubavnu pesmu, možda zbog toga što je ta ljubavna pesma ispunila sav prostor između nas, ili celu tu ulicu, a možda i zato jer mi je u tom trenutku ljubav nedostajala, jer mi je srce bilo hladno i nikoga nisam voleo, baš nikoga, a naročito nisam voleo sebe. Sebe sam u tim trenucima samo nosio sa sobom, kao osuđenik. Osećao sam se kao da sam sam sebi doživotna robija. Da sam mogao da sa sobom raskinem, da se razvedem od sebe, da tražim od neke više instance uslovni otpust od samog sebe, da kažem sebi da mi je dosta bilo i da želim da više nikad ne vidim samog sebe, ja bih to iz istih stopa i uradio. Ne bih sebi rekao ni reč, jer je sve rečeno, samo bih se pogledao poslednji put, i otišao.

Ali kažem vam, mislim da sam video balerinu. Nežnu, i da sam čuo njenu pesmu. Belu , disciplinovanu balerinu kako se isteže u sred centra grada, na prvom spratu te poznate zgrade, u sred moje doživotne robije i prateće muzike. Krhka balerina, kao gvozdena disciplina, kao krvavi prsti na stopalima, kao urasli nokti, kao kolena sa rokom trajanja, kao beznađe starenja, kao lepota koja je sama sebi svrha. Kao da neka druga vrsta lepote uopšte i postoji.

Stajao sam i gledao u taj prozor, čekao sam još neki pokret, još neku pruženu ruku mojoj nemiloj situaciji. Nije se više pojavila. Dala mi je samo taj pokret, taj jedan, divan, bez aranžmana u kosi. Nisam kupio kartu, nisam imao pojma, sam Bog zna kako sam se našao tu, i ne znam ni zašto sam digao pogled, ali jesam. I zato nemam dilemu da li je to bilo za mene ili nije. Bilo je, nego šta nego da je bilo. Jedno ljudsko biće poručilo je nešto drugom ljudskom biću, nehajno, kroz prozor. To su poruke za koje se ceo život vežba. Da se pošalju i da se prime. I kad si ozbiljan čovek, ili žena, balerina, ti znaš da gledaoci nisu uvek na sedištima, nego su uvek tu, možda baš preko puta, stoje na vlažnoj ulici, tužni, i čekaju.

Ja sam skoro sasvim siguran da sam video balerinu, ali ako nije bila balerina, onda je to bilo nešto veliko, lepo, belo, disciplinovano, nežno, ljubavno, krvavo i znojavo, što počinje na slovo B i što me je u tom trenutku spaslo. Jednim pokretom.

„Hej, ljudi, nemojte da prestanete da sanjate!“

Maja Bušić je devojka koja živi u realnom svetu, a Maja Bu devojka koja živi u svetu koji je sama izmislila. Taj svet se zove Sitničarnica.
Sitničarnica Maje Bu krije tajnu malih stvari koje nas čine srećnim. U njoj žive izmišljena bića iz drugih svetova sa svim svojim različitostima, problemima, radovanjima, zaljubljivanjima… Svako od njih čak sluša drugu vrstu muzike, voli drugačiju hranu i ima svoje, ponekad sasvim suprotne, poglede na svet. To je Majin svet u svetu bez koga ne može. Naziv njenog kreativnog sveta nastao je pre15 godina inspirisan trenutkom u seriji „Seks i grad“, kada Zverka govori Keri da hoće da je vodi u sitničarnicu, da nešto kupe… Maja je već tada znala da je to njen najveći san – da jedna sitničarnica bude baš njena. Najviše voli da se kreativno izražava kroz crtanje, crtanje i crtanje! To je nešto što joj najviše prija i voli da radi, i tada se oseća najsrećnije i najslobodnije. Maja je neko ko voli da emocije prenosi isključivo rukom i bojama, i kako i sama kaže ima neki otpor prema tehnici i crtanju na taj način, ali ne odbija da i to nauči. Ne seća se kad je nastala njena prva rukotvorina. Ceo život je nešto crtala i pravila, kako lutke, nakit, crteže… Tako da je vreme skroz nevažno, važno je da nije prestala.
1

Majini čudesni likovi nastaju spontano, i kako sama kaže verovatno kada oni sami požele da se predstave ljudima i poruče im nešto. Nekad je to samo „Dobar dan“, a nekada žele da kažu: „Hej, ljudi, nemojte da prestanete da sanjate!“ Njeni likovi često citiraju delove njenih omiljenih pesama.

Nema najdraže biće, ali ima one koje voli više nego ostale, kao što su to na primer – Macosov (polusova ili polumačka, zavisi kako ko vidi ;), Roze zec iz prolećne bašte, Miša iz Niša i slični.
Svi oni sanjaju Majine snove.
Ne voli da radi po porudžbini, nikad ne radi skice, a na prostranstvima belog papira, crta ono što joj u tom momentu „izlazi“ iz ruke, nesvesna da to već postoji u njenoj glavi. Do sada je sve radila sama, ali bi veoma volela da sarađuje sa svojom drugaricom koja ima neiscrpnu maštu i ideje. Majin san za budućnost, kratko i jasno – ilustrovanje knjiga za decu!
Svakog trenutka svog vremena, pored sveta koji stvara, Maja mašta i o svetu u kojoj nijedna životinja neće patiti zbog okrutnosti ljudi.
Inspiraciju nalazi u proleću, u životinjama, svom mačoru, kiši, vetru, predvečerju, snovima, muzici, ljudima.. čak i komarcima! 🙂 Kao i u emocijama, u tome kad je nešto boli, kad je tužna, srećna, zbunjena ili zaljubljena, sve pretvara u inspiraciju…
Majine radove možete pogledati na njenoj FB stranici: https://www.facebook.com/Sitnicarnica, na Behance profilu:https://www.behance.net/MajaBoO, u Jane Doe vintage shopu u Kapetan Mišinoj i u Turističkoj organizaciji Beograda gde se prodaju njene nesvakidašnje razglednice Beograda.

Otvorite vrata Sitničarnice Maje Bu i zavirite u jedan novi svet. Nećete se pokajati.

 

2

 

4

 

PROBLEM

Jel ima problema nekih?” – Grafit u Beogradu, 2015.

Imam problem sa asertivnim veštinama. Znam, guglala sam.

A i rekla mi neka žena što je dobila neku kul dizajniranu diplomu da mi to kaže.

Naravno da sam ja od svega čula da imam neku veštinu, a ne da imam problem.

Niko ne želi da čuje da ima problem, a još manje da prizna to.

Svi žele da imaju neku veštinu. Svi misle da imaju neku veštinu. Svi su i u pravu.

Super si kad shvatiš da je za početak veština baš u tome da priznaš da imaš problem.

Veština je i da se upoznaš s njim.

Onda je na tebi da kreneš da učiš sve one superkul karate poteze kako taj problem i da savladaš. Nekad možeš sam, nekad ne. Uglavnom ne možeš, i to je veština. Tražiti pomoć.

I na kraju se pobiješ sa njim.

Ozbiljno se pobiješ. I dobiješ batine da budeš sav u masnicama i ožiljcima da dugo ne zaboraviš kako si se pobio, pa da razmisliš da li ćeš opet da se biješ. I da li ćeš da dozvoliš za početak da do tuče uopšte i dođe.

I u toj tuči, ako si dovoljno pametan, shvatiš da nije poenta u šibanju, već je poenta da naučiš da nekad moraš da primiš udarac i da je to ok.

Tad doduše više boli sujeta, manje udarac, ali i to je ok.

A ok je da se jednostavno saviješ i izbegneš udarac. To je lepota borbe. Tad počneš da razmišljaš.

Nisi kukavica zbog toga, naprotiv.

Kad počneš da se snalaziš i opstaješ u borbi, tad si borac. Svaki izbegnut udarac, ne znači da se bojiš da ga primiš, znači da ćeš duže ostati na nogama, da nećeš da se predaš. Pa do kraja.

I znaš šta, odjednom je lako.

I onaj protiv koga si se tukao, taj će te posle toga gledati iz ogledala sa osmehom. Još jedna veština.

Muzika SKC

Drvena olovka. Kaseta.

Premotaj ručno, da kas ne pojede traku.

 

Drži dva dugmeta istovremeno i budi u pripravnosti.

Ulovi pesmu na radiju.

 

Iskamči pare, idi ispred SKC-a.

Kupi muziku.

 

Daj drugima da presnime, uzmi od drugih da presnimiš.

Podeli muziku.

 

Čuvaj ploče svojih roditelja, nabavi i ti neku.

Poštuj zvuk.

 

Izaberi pesme, napravi miks.

Poruči nekom nešto. Smuvaj nekog.

 

Pitaj „Šta slušaš?“

 

Tako je bilo kad sam ja bila mala.

Tako neće biti kad moje dete poraste.

 

Ali volela bih da zna da je dovoljno postaviti jednostavno pitanje, a da ono ima intimni kontekst.

 

*Sklanjanjem štandova na kojima se prodavala muzika ispred Studentskog kutlutrnog centra otkriven je predivan mural iz 1977. godine oslikan u okviru manifestacije “Nedelja Latinske Amerike”. Naslikala ga je umetnička brigada “Salvador Aljende” iz Čilea sa studentima FLU pod nazivom “Solidarnost jugoslovenskih naroda sa narodima Latinske Amerike”. Umetnica Darinka Pop Mitić radila je pre par godina rekonstrukciju tog murala.

Oni

Ovako je to bilo onda: to je onaj buvljak pored buvljaka na Novom Beogradu, onaj što ga zovu Kolera. To su oni ljudi što prodaju stvari  iz kuće i oni ljudi što traže stvari po ulici i po kontejnerima i što im neko da neke stare stvari a onda ih oni prodaju tu. Tu se cene određuju prema kupcu i prema vremenu kad se kupuje, prema temperaturi i prema tome da li je komunalna policija iz ćoška. A najviše se određuju prema tome koliko je prodavac gladan. Rano jutros kod jednog tipa i njegove žene prazne bočice parfema su koštale 50 dinara, pune 100, a jedna glava ženske lutke, ona iz izloga radnji sa garderobom, sa dobro očuvanom kosom, 100 dinara. S tim prodavcem sam pričao. Dopalo mi se kako izgleda, lep mi je taj tip. Ne kao lep mi je što je siromašan i što se tu muči na Koleri a ipak se smeje, nego stvarno mi se dopalo kako izgleda tip. Ima neku roze jaknu, izlizanu, braon somotske pantalone, one od sitnog somota, i nekakve patike, nekad bele a sad iznošene na sivo. Sve je to staro, ali kao da je za njega krojeno, onako šmekerski mu stoji, naročito mu pantalone dobro padaju na te patike. Ima velike razmake između velikih žutih zuba, gustu crnu bradu i kosu koja ne može da se češlja, i svetlo plave oči. Pitao sam ga je l’ zna mog druga, kažem da je svaki dan tu, kupuje svašta, debeli jedan tip, kratko ošišan, sa biciklom, i kažem mu – Celo leto je tu. On mi kaže – Ne znam ga, ja sam celo leto bio u zatvoru. Proleće i leto. Pitam ga zašto je bio u zatvoru. Kaže zbog pištolja. Našao je neki pištolj i onda ga čuvao, kao ako zatreba. Pa ga uhvate s tim pištoljem i daju mu šest meseci. Kaže da je dobro prošao, da mu je to prvi put i da mu je sudija zato progledao kroz prste. I još mi kaže – Sirotinja ne treba da ima pištolj. Svašta mi padalo na pamet.

Onda odem od njega i hodam kroz te ljude i njihovu sirotinju. Vidim lepo uramljenu fotografiju neke plavokose devojke, kao neka mis da je, ili se samo slikala tako, svečano. Ili je mama slikala da drži tu sliku na stolu ili komodi. A sad je tu, na šatorskom krilu, lepa je među starim cipelama, lekovima za pritisak i praznim lakovima za nokte. Ta fotografija košta 50 dinara. Ako si na primer neki sam i mator čovek bez porodice, neko siromašan i tužan, možeš da kupiš tu sliku u tom ramu, da je staviš negde gde živiš i da misliš kako ti je to ćerka i da ste se nešto posvađali pa se ne javlja ali je tebi drago da je njoj dobro. Možeš i samo da je gledaš i da misliš ko li je ona i šta sad radi, koliko sad ima godina i da li joj je ta lepota pomogla u životu, da li je prošla tako dobro kao na toj slici što je izgledalo da će da prođe. A tu sliku sigurno možeš da dobiješ i za 30 dinara, možda i za 20.

Posle sam kod jednog mršavog našao knjigu Boštjana Hladnika, sa posvetom. Piše ovako – Dragom prijatelju Marketu, u spomen na mirna jugoslovenska filmska leta. Boštjan. Odmah pored je Odbrana malih zemalja od Branka Mamule. Ispod Mamule je Fudbalski priručnik za šutiranje glavom, ime autora je nečitko na koricama a prvih nekoliko strana fali, i nekoliko poslednjih. A taj mršavi ima samo knjige i jednu kutiju. Na kutiji piše – Electric atomizer. Ima još nekih podataka ali je vidljivo samo da je masa atomizera 4 kg. Nisam saznao čemu služi ali mi je super zvučalo – Electric atomizer od četiri kile.

Vratio sam se do onog mog tipa da kupim glavu lutke, a onda je došla komunalna policija. Baš ovom mom su se prvo obratili – Molim vas gospodine, ’ajde skupite to! Gospodin je počeo da skuplja bez reči, usput je meni prodao onu glavu, pozdravili smo se i ja sam krenuo dalje. Na prelazu je pored mene stao mali Ciganin na biciklu, sa onim tovarnim delom ispred, punim tih stvari sa Kolere. Stao na semaforu i peva neki narodnjak. Pitam ga – Teraju, a? Kaže – Ja kume vozim, za njih ne znam. Za njih pitaj njih.

SLOBODNO VREME – POKRETAČ STVARALAŠTVA

Tamara Pešić misli da je pronašla najbolji opis sebe u dve reči – Light Italic.
Kao što to obično biva, tipografija nije bila oduvek primarni deo njenih interesovanja. U srednjoj školi je bila sigurna da želi da se bavi advertajzingom i copywritingom, ali kako nije bila sigurna koju školu treba da završi za to, smatrala je da će to samo doći. Za tipografiju su je zainterosavali profesori na fakultetu u trećoj godini, Olivera Stojadinović i Jana Orsolić. Taj pristup slobodno može da nazove idealnom merom kvalitetne nastave i prave podrške. Kaže da je čak i bio presudan raspon zadataka koji smo imali, tako da sam upravo tu mogla da sagledam širinu tipografije i koji deo joj najviše leži. Iskustvo je pokazalo da se nikada ne možete opredeliti samo za jedno.

Njeni prvi tipografski radovi su nastali upravo na fakultetu. Krenulo je sa kaligrafijom kada ju je profesor ohrabrivao da proba da ispisuje i četkom. Onda je videla koliko to sve pruža slobode, iako su ti radovi bili poprilično haotični kada se sada seti. Posle su došli i neki drugi zadaci,više dizajnerski, gde je mogla da isproba i druge tehnike što je zahtevalo dodatnu preciznost sa njene strane. Kaže da nema preteranu potrebu da na svojim radovima predstavlja autobiografske priče. Misli da se zapravo ne bi osećala prijatno u toj ulozi. Uvek teži i vraća se duhovitom pristupu, nešto u čemu može bilo ko da se prepozna. To je možda i proizišlo iz nekog ličnog iskustva, ali ne voli da tu crtu potencira.

Svojim radovima  želi da postigne onaj efekat prijatne i tople atmosfere. Kaže da je ručni pristup je ono čemu se uvek vraća i na čemu uvek želi da insistira. Nije svaki projekat pogodan za to, ali u takvoj okolini se najbolje oseća. Iako do sada nije imala situaciju da joj određena osoba kaže kako ju je baš njen rad inspirisao za određeni projekat, nada se da je uspela da prenese tu posebnu energiju koja se uvek vraća umetniku kada se okrene papiru. Što više boja u njenim radovima to je srećnija. Ako još postoji mogućnost da nešto bude fluorescentno onda je to pravi naboj energije za nju. Iako je dugo smatrala da nema omiljenu boju i da je to svakako i pogrešan pristup ukoliko ste dizajner, nekako se ispostavilo da se uvek vraća tirkiznoj, jedinoj boji koja je uvek oraspoloži.

Ako bi interesovanje za tipografiju uzela kao određenu prekretnicu u svom radu, onda bi sa tim došli i uzori jer je tada krenula i da istražuje tu oblast.  Ljudi čijem se poslu divi su svakako Jessica Hische, Louise Filli, Linzie Hunter, a uporedo i uzori u ilustraciji Huan Miro, Ricardo Cavolo, Dawid Ryski, Debbie Powell, Agata Dudek… Svi ovi umetnici imaju veoma izražen i prepoznatljiv rad što je uvek bio podsetnik da ne možemo reći da nešto ne umemo da uradimo ili nacrtamo, već samo da to treba uraditi na svoj način.

Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Kroz godine školovanja, rada i iskustva sve se to prepliće.Kaže da se uglavnom posvetimo stvarima koje nas više zanimaju, a kasnije tek vidimo da smo možda ipak napravili neke propuste.

Na primer, za sebe kaže da ima talenat za crtanje, ali da nije baš bila preterano dosledna vežbi i nije imala naviku svakodnevnog crtanja kao neki njeni prijatelji.  To ju je koštalo kasnije, jer koliko god to smešno zvučalo, ona sada npr. ne zna nacrtati psa, nema takvu veštinu. S druge strane to ju je podstaklo i nateralo da i ne ide ka realističnom prikazivanju već da traži svoje načine crtanja, što se (srećom) ispostavilo da joj više odgovara. Ali zato je bila vredna u drugim oblastima koje su je više zanimale.

Kroz svoje radove najviše voli da potencira toplu, veselu i prijatnu atmosferu. Nešto što biste mogli da imate na zidu i da uvek probudi lepo osećanje u vama kad ga vidite. Osećaj posvećenosti svakom radu ponaosob, bez generičkog pristupa

Svaki dizajner ima gomilu foldera sitnih poslova odradjenih kako bi platio račune. Kaži da to nisu stvari koje se stavljaju u portfolio, ali se ipak trudi da ne ideispod određenog nivoa. Srećom, kako vreme prolazi, sve se ređe nalazi u takvim situacijama i može sebi da priušti i odbijanje poslova. S druge strane, postoje oni projekti kada vas neko unajmi upravo zbog vašeg načina i ne traži od vas drugačiju estetiku. To je po njenom mišljenju idealan način saradnje, jer upravo tada nastaju zaista kvalitetni projekti jer onda ona kao dizajner možu raditi ono sto najbolje ume, a klijent je dobio ono što je i tražio.

Uvek se raduje novim radovima Steve Simpsona, Dane Tanamachi, Martine Flor, zatim divanom blogu dizajnerke Corine Nike, a sa domaće scene svakako (joj skreću pažnju) BECHA, Bratislav Milenković, Peter Gregson studio, Marko Purac, Marina Milanović, Davor Gromilović itd.

Voli da misli da se na njenim radovima uvek vidi posvećenost svakom radu ponaosob, bez generičkog pristupa. Nema zapravo neku odredjenu osobu koja joj je oduvek bila na spisku želja za saradnju. Da bi sreća bila veća u datom trenutku svakako bi to morao da bude neko kome se divi, a da li će to biti omiljeni muzičar ili umetnik, nije previše bitno. Ono što je mnogo bitnije je da postoji dobra komunikacija i razumevanje, jer rad sa omiljenim bendom ne mora obavezno da znači i da će to biti posao u kome ste najviše uživali.
Kaže da bi na pitanje šta su njeni stvaralački pokretači možda u nekom drugom periodu odgovorila malo više filozofski, ali u ovom trenutku je pravi odgovor- slobodno vreme. Ukoliko ga nema, a to je vrlo često, onda to vuče čitav niz drugih loših situacija. Pritisak je veći, posao koliko god da je lep zahteva vreme, podležete pritisku i zaljubljujete se u prvu ideju jer nemate vremena za ostale. Svaki slobodni sat je po njenom mišljenju stvaralački okidač jer uvek može pozitivno da se iskoristi. Najtužnija je priča onih ideja i planova koji uvek ostanu samo na papiru u okviru – Must to do liste. Radi više za druge ljude, a za sebe ne toliko koliko bi volela. Ali čvrsto veruje da je najbolja strategija raditi autorske radove kako bi upravo uz pomoć  njih došli do poslova za druge ljude.

Kako je zavisnik od Pinteresta, koji je svakodnevno bombarduje stvarima kojima se divi ( i kaže hvala mu na tome), ipak bez razmišljanja od svojih radova na koje je ponosna izdvojila dizajn za privite label Tesco Finnest. Možda to nije dizajn koji bi svakoga zadivio, niti se svako može povezati sa takvom estetikom, ali taj osećaj kada je videla celu policu kesica i teglica usklađenih na tako visokom nivou, je poseban. Supermarket brand, a opet su se odlučili za tako specifičan pristup ilustraciji i tipografiji. Na drugom mestu bi verovatno bila pakovanja za Ica gott liv prozivode (nezaobilazni skandinavaski dizajn).

tp_ 01

tp_ 02

tp_ 03

tp_ 04

tp_ 05