admin

Burek Zvezda

Oktobra 2009. godine na putu za Portorož, na pumpi blizu Zagreba, klinci koji su se vraćali sa ekskurzije razbili su nam auto. Dok smo se raspravljali sa ravnateljem i čekali policiju da napravi zapisnik, stigle su nas kolege koje su krenule iz Beograda par sati kasnije. Srbin, Makedonac i Amer. Kao u nekom vicu. Od tog trenutka ravnatelj više ne konstatuje nas tri žene i objašnjava kako to nije zbog tablica, da eto to nam se moglo desiti i da smo sa splitskim tablama. Poverovali smo mu samo da bi nam se desilo isto.

No, nakon dolaska policije, prelazim u auto kod Srbina, Makedonca i Amera. Amer žuri na sastanak u Portorož.

Pred granicu sa Slovenijom shvatim poražavajuću činjenicu. Pasoš mi je ostao u kolima na pumpi. Amer ponavlja da baš žuri i da ne može da čeka da pasoš stigne. Izbacuje me iz auta na ničijoj zemlji. Sa mnom izlazi Srbin, da ne budem sama. Kola odlaze.

Na ničijoj zemlji između Hrvatske i Slovenije nema ničega. Bukvalno nema ničega osim granice. Sedamo na ivičnjak i izgledamo kao kurva i makro. Mada, niko nije bio zainteresovan, verovatno nismo izgledali reprezentativno.

Nisam spomenula da je Srbin bio moj novi kolega kome sam do tada znala samo ime. Čekali smo dva sata. Čekali i pričali.

U Portorožu smo prvi put jeli zajedno. Bile su to najbolje hrenovke u lisnatom testu ikada.

Naredne 4 godine uglavnom smo išli zajedno na posao. Jutro je počinjalo punim kesama iz pekare kako bismo bili sigurni da će makar nešto biti ukusno. U kolima nikada nismo pričali, samo smo se dodavali pecivima.

Sada, svakog vikenda, odemo u Zvezdu na burek.

I dalje ne pričamo kad jedemo. Doduše, u poslednje dve godine se poljubimo između zalogaja.

*U Savamali još od 1968. godine postoji pekara koja do dana današnjeg nije promenila svoj način proizvodnje i koja je ostala verna tradiciji – pekara “Crvena Zvezda Savamala”. Ovde ne možete birati između najraznovrsnijih vrsta peciva, dostupne su pogačice, kifle i burek. Beograđani tvrde, sa čvrstim ubeđenjem, da se upravo ovde može kupiti najbolji burek u gradu. A i šire.

Izvor: www.housemikser.rs

Jedan od nas

Sa zavrnutim nogavicama
sa stopalima u reci
sedim i gledam
ništa ne mislim
samo gledam
patke i ljude
čamce i splavove
drveće i zgrade.
Gledam ceo svet
u 6 i 17 ujutru
pušim
i pijem kiselu iz flaše
iz prodavnice
iz Aranđelovca
iz oblaka
iz reke
iz stene
kroz mene
u reku
u oblak
u stenu
u Aranđelovac
u prodavnicu
u flašu.
Jedna patka mi pliva blizu
gledam je a ona ništa
kao da me nema
ali ja sam tu
i ja imam srce patko jedna
koje kuca blizu tvog
i tu nema dileme
to su dva srca koja prave društvo jedno drugom.
Plivaš mi blizu
možda bih te pojeo
možda hranio
možda bih te upucao
a u stvari bih samo sedeo tu
i živeo malo s tobom u blizini
dok oboje držimo noge u vodi
i dok se ne završi ova naša situacija.
Ali nemoj da zaboraviš
i ja sam spreman na sve
kao i svi ostali.

Trenutak sreće u svakom danu

Zapravo nikad i nije zamišljala da će biti arhitekta. Sva mala deca maštaju da će biti učiteljice, doktori, zubari, direktori,… Pred osnovnu školu Aleksandra je želela da bude čistač ulica. Činilo joj se da je užasno uzbudljivo da nosi narandžasto odelo i vozi se na zadnjem delu kamiona. U prvom razredu je odustala od pranja ulica i odlučila da postane veterinar i usvoji malog majmuna (to je valjda negde na TV-u videla)

Ali jedino što je uvek bilo konstantno od najranijeg detinjstva je volela da crta. Možda su njeni prvi crteži nastali tako što su joj roditelji davali salvete i olovku da crta, kako bi mirno sedela u kafani ili nekoj sličnoj prigodi među odraslima, ali ona je stvarno uživala u tome. Satima je sedela i crtala. Negde do polaska u 5. razred na kliznim vratima između trpezarije i dnevne sobe, su njeni roditelji, baba i deda, lepili crteže, i ta vrata su u familiji zvali „izložba“ i nedeljno su menjali postavku.

Posle osmog razreda ideja joj je bila da upiše dizajnersku, ali splet nekih istorijskih okolnosti je hteo da upiše gimnaziju. U tom periodu je baš malo crtala. Ali ipak negde na početku trećeg razreda, odlučila se da krene na pripreme za akademiju. Njeni roditelji su imali drugi plan, predložili su joj da krene na pripreme za arhitekturu. Razmotrila je opciju, i pomislila što da ne, i krenula i godinu dana ozbiljno crtala i učila za prijemni za Arhitektonskom. Položila je prijemni i našla se u nečemu , o čemu baš ništa nije znala. Seća se prvog predavanja u amfiteatru – bukvalno nije razumela ni reč onoga o čemu je profesor govorio, ali na svu sreću, brzo se uhodala. Na Arhitektonskom faksu kaže da je proživela pet neverovatnih, fantastičnih godina.

Kaže da je arhitektura kretaivan posao. Ustvari, misli da je bukvalno svaki posao kretaivan ako mu tako pristupiš i ne radiš ga mehanički, po inerciji.

Dok joj nije bilo postavljeno pitanje, kaže da nikada nije razmiljšljala o tome i dovodila u pitanje da li ljudi razumeju čime se arhitekte bave. Arhitektura nije prosto iscrtavanje tehnickih crteža.

Voli da se bavim konceptom u arhitekturi i teorijom.. Voli da povezujem arhitekturu sa sociologijom, psihologijom, matematikom… Zapravo arhitektura bez svih njih ni ne može da postoji.

Što se arhitekture tiče, mnogo voli svoj diplomski rad. Radila je ekstenziju zgrade Geozavoda. Ideja joj je bila da se tu preseli Muzej grada Beograda, koji u tom trenutku nije imao zgradu. Nekako nikada pre toga nije interesovala za projektovanje muzeja i doživljavala je to kao pomalo mrtvu stvar. A taj projekat je mnogo toga oživeo. Fantastična pozicija ove zgrade omogućila joj je da pored postavke muzeja napravi i na neki način live postavku, tj. pogled na Beograd. Od ilustratorskih radova voli poster „Please try not to yawn!“ Koji je radila za Graphic Design Festival Breda u Holandiji i koji je na njihovom gradskom trgu bio izložen par meseci.

Volela bi da je radila na projektu za neku od fantastičnih modernističkih vila ili zgradu BIGZA. Takođe, nada se da će joj se u budućnosti pružiti prilika da radi ilustraciju za neku dečiju knjigu. U radu, voli da kombinuje i istražuje različite stilove. Od građevina koje su na nju ostavile najveći utisak – zapravo postoji grad koji je na nju kao arhitektu ostavio veliki utisak. Berlin. U njemu postoji mnogo zgrada koje je svaki put kada ih vidi ostave bez daha.

Od skoro je počela i da učestvuje u web projektu #Crtkamo. Jednog ponedeljka je primetila na Twitteru #Crtkamo. Dopala joj se ideja da svake nedelje ima zadatu temu za crtanje – mali nedeljni izazov. #Crtkala je svake nedelje I bukvalno nije moga da dočeka ponedeljak da vidi šta će #Crtkamo tim zadati. U nekom trenutku jedan član #Crtkamo tima je odustao, pa su pozvali nju da pomogne. Tako je sve počelo. #Crtkanje je divna stvar. Nedeljno dobiju i do pedesetak potpuno različitih maštovitih crteža.

LIčno voli da crta jednostavne, skoro dečije crteže, ali sa nekim specifičnim detaljima. Voli da istražuje crtačke tehnike i da ih kombinuje. Za Novu Godinu je dobila tablu za crtanje i sada uživa u otkrivanju njenih mogućnosti. Crtanje nije samo hobi, crtanje provlači i prožima sa svim drugim stvarima koje radi.

U svakom danu postoji trenutak sreće koji pokušava da uhvati, tako da uveče kada legne može da kaže sebi – e ovaj dan nije propao. Te male stvari je inspirišu. Inspirišu je ljudi koji vole svoj posao i koji to što rade rade sa strašću i lakoćom.

Ne inspirišu je dosada i učmalost. Zapravo ne voli rutinu i trudi se da stalno menja stvari – pa makar to bio i put kojim se vraća kući sa posla…

Misli da ljudi treba da neguju ljude i međuljudske odnose. 12 je njen srećan broj i na tom pitanju smo se i zaustavili.

wi-01

wi-02

wi-03

 

Obraz kao đon

Spuštam se niz Balkansku i lik koji čisti cipele preko puta „Moskve“ žicka redom ljude za cigaretu.
Svi prolaze pored ali čujem strendžeri su, ne ignorišu ga ali ne razumeju.
Vratim se i dam mu dve pljuge i krenem, zaustavlja me i pita kuda gospođice, prvo ti očistim patike. Mora usluga za uslugu.- Ma ne treba bre platnene su. Uživaj.
– Nema tako gospođice, dok imam čime da vratim. Daj kad ti kažem vidi kakve četke imam, lice da čistiš njima.
– Sve se gospođice da očistiti, sve sem prljavog obraza. Stavi patiku nemoj te sramota, ovo mi je posao. To sam izabrao da radim, snalazim se, a da radiš nije sramota. Sramota je da kradeš, da piješ i da biješ ženu. Rad je rad.
Dao mi je ruku jer nisam dobra sa ravnotežom na jednoj nozi i sve vreme držao dok mi je čistio patike. Svašta mi je još napričao, i o deci i o ženi i o sebi, sve sa osmehom.
Dok sam se glasno smejala tu sa njim, shvatila sam da on sve vreme sedi na zemlji, a ja stojim iznad njega blago pognuta, kao da mu se klanjam i pomislim da i treba da bude tako. Treba da se klanjaš pred tuđim radom. Na kraju, ostavila sam mu paklu, rukovala i otišla. Sve vreme sam gledala u svoje patike.
I možda zato kažu: Pogledaj čoveku u cipele i znaćeš kakav je. Moje su za danas čiste.

Čekanje

Prstima niz suncobran spustila je nadu

Zgazila cipelom za šetnju po gradu

Čekanje polako topilo je Sunce

I strepnja mračna ispunila srce

Jer šta ostaje od žene koja čeka

Samo izgorela kontura i senka

Mural žene su oslikali 1995-96 – Čedomir Vasić i pomoćnici: Dušan Miljuš i Đorđe Đurić. Mural se nalazi u ulici Srpskih vladara, pored zgrade nekadašnjeg bioskopa Zvezda.

Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

Soma

Kroz prozor čajne kuhinje
u jednoj agenciji na Dedinju
dok čekam sastanak,
u 13 i 52
vidim crnu pticu na grani.
Mačka
stoji na drvetu pored,
gleda u pticu a ptica ništa.
Daleko je mačka
ali namešta se, pojela bi pticu
a ja opet samo gledam
ne mislim ništa.
Gledam šta će da bude.
I onda ptica
u 13 i 56
napravi okret na grani,
majke mi Jelice
ne mako se s mesta
obrnula se ko gimnastičar na vratilu
glavom na dole a nogama se drži
i na pola puta mahne krilima,
jednom,
i vrati se da stoji.
Gleda mačka
gledam ja
a ptica ništa.
I onda još jednom
isti okret.
Da poludi čovek od te ptice.
Tu već vidim
da ptica kaže mački
daleko si sestro
toliko daleko
da mogu da ti pokažem gimnastiku,
i znam
da meni ne kaže ništa.
Jer sam dovoljno glup
čim idem na sastanke,
i ona to zna.
Onda ptica odleti
mačka ostane na svojoj grani
a ja u 14 nula nula
ulazim na sastanak
i umesto da im pokažem
stoj na rukama
ja krenem da im objašnjavam
zašto da mi daju soma.
Kao da ne znam da meni
ne fali soma
nego mi fali herca.

U KADRU

  • Nešto o tebi, tvoje odrastanje, detinjstvo, prvi susret sa kamerom/ fotoapartom/ filmom?

Sećam se da je jedna od filmskih slika koja mi se prva urezala u pamćenje bio kadar iz “Aliena”, 3. dela čini mi se, u kojem Sigourney Weaver leži na ogromnoj vlažnoj tamnobraon koži vanzemaljca koji je obuhvata i preklapa pipcima. Slika je relativno tamna i monohromatična, mislim da sam je imao sa 6 godina na nekom posteru, a tek kasnije sam video film i povezao to. Prizor je verovatno trebao da bude jeziv, ali je bilo nešto snažno i lepo u tome, u samom fizičkom osećaju koji pruža.

  • Šta te je inspirisalo i kako si došao na ideju da se baviš baš ovim i da upišeš FDU – smer kamera?

Kameru na FDU sam upisao misleći da ću da se bavim fotografijom, a nisam mislio da mogu da upišem fotografiju na Primenjenim jer nisam nikad dobro crtao. Jako brzo posle sam se preorijentisao više na film.

  • Približi nam malo svoje zanimanje i objasni nam kako to sve izgleda iz ličnog ugla?

Posao direktora fotografije se tiče celokupnog vizuelnog aspekta filma – rada sa kamerom, svetlom, koordinacija sa sektorima kostima i scenografije, i na prvom mestu bliska saradnja sa rediteljem.

U praksi, ovaj posao često može da se svede na donekle tehničko izvršavanje određene vizuelne estetike gde nema puno prostora za ostvarivanje ličnog pristupa, što nije nešto što preterano želim da radim

  • Obzirom da si najviše do sada filmova potpisao kao direktor fotografije, koliko misliš da vizuelni aspekt filma zaista određuje film, to jest da li je „fotografija“ ono što određuje ton filma?

U zadnjih nekoliko godina sam imao priliku da radim kao direktor fotografije na više kratkih i jednom dugometražnom filmu gde sam sarađivao sa rediteljima sa kojima delim sličan odnos prema filmu i slikama. To često podrazumeva instinktivno razumevanje oko stvari koje je teško verbalno objasniti, načina na koji se pristupa snimanju likova, prostora, kompoziciji i svetlu. Takva saradnja donosi stvaranje zajedničkog jezika i estetike, pogotovu u vizuelnom smislu. Generalno nastojim da radim u što prirodnijim uslovima, bez veštačkog svetla i u prostorima koji su autentični, sa što manje scenografskih intervencija. Ovo omogućava stvaranje intimnije i prirodnije atmosfere na samom setu, otvara prostor za više slobode, ali s druge strane podrazumeva ozbiljnu pripremu pri izboru lokacija i doba dana kada je svetlo najpogodnije

  • Ti do sad i tvoji planovi za budućnost?

U poslednjih godinu dana se ponovo aktivnije bavim fotografijom i malo se vraćam manjim, samostalnim projektima. Video instalacija “Night Walks” realizovana je u Galeriji G12HUB prošlog decembra, a trenutno planiram izložbu fotografija i eventualno štampanje foto-knjige.

Za nekih mesec dana idem u Kinu, gde sam prošle godine proveo 3 meseca snimajući film. Sada završavamo snimanje ali mi je i dalje nadrealno da se to zapravo dešava. Generalno zadnjih godinu dana sam stalno bio van zemlje zbog poslova, koji možda nisu bili finansijski previše isplativi ali su mi dali dinamiku koju sam oduvek hteo u životu.

Od jeseni sam ponovo stacioniran, ali u Nemačkoj, gde odlazim na master.

https://vimeo.com/89212689

05

30

46a

Ostrvo

U jednom trenutku se nalazim na najprometnijem mestu na svetu.

Najpromentnije mesto u mom svetu, jer se ja u tom trenutku nalazim na njemu.

Stojim na sred Bulevara. Oko mene je haos. Ljudi prolaze kroz tebe bez gledanja, ili prolaze gledajući kroz tebe. Niko ne obraća pažnju. Svi žure. Zaobilaze, guraju se, psuju, viču, cokću, prevrću očima, dobacuju, frkću, pljuju, odmahuju rukama, prete rukama, a ja stojim. I razmišjam kako je na onoj ženi što je malopre baš ružno opsovala dok je gurala drugu ženu, pre nego što je ušla u autobus, lepa marama i kako joj lepo stoji. I kako se na gospodinu kog je klinac u prolazu potkačio ramenom, baš sevnula neka tuga jer je verovatno izostalo ono izvinite, kojem je on kao klinac učen,  i kako drugarica koja pokušava drugarici da odgovori na postavljeno pitanje, u stvari odgovara pozadini drugaricinog telefona u koji ova gleda negledajući drugaricu, i momka koji ide tri koraka ispred devojke, koja polako zastaje iza njega čekajući da i on primeti momenat gde ih je dvoje bilo na tom putu kojim su se zaputili, i ljude koji gledaju isto tako kao ja, i ljude koji ne gledaju i ljudi koji ne žele da vide.

I onda naglo skrenem u jednu manju bočnu ulicu. Udaljena samo nekoliko koraka od mesta na kome sam malopre stajala. Mesto na kome sam sad je “miljama” udaljeno od najprometnijeg mesta na svetu, iako je zapravo udaljeno samo nekoliko koraka. Ulica je prazna, polu mračna i jedva šira od dva paralelno parkirana automobila.  Stojim izopštena iz te buke i gledam sve te ljude i taj haos poluparalisana. Pitam se da li se mi uopšte vidimo, osim kad se izopštimo iz svega toga, i ostanemo sami. Da li smo mi samo ostrva od ljudi koja se mimoilaze sa drugim ostrvima u ogromnom okeanu zvani život, pa čak I kad smo deo arhipelaga i dalje insistiramo na tome da budemo ostrvo. Kad smo postali tako sebični.

U tom trenutku, neko mi potkači lakat i ja pokleknem iznenađena. Okrenem se i snimim klinca koji je pokušao da prođe pored mene, ali očigledno zamišljen nije me primetio i udario je u mene. Iz ruke mu je ispala knjiga koju je čitao u hodu: “Izvinite, molim vas izvinite, nisam obratio pažnju.”

Nasmejala sam se i rekla, sve je u redu. I jeste, moje ostrvo je tad zapljusnuo talas. Tako i najveće bure počinju, jednim talasom. A ja, ja čekam plimu.

Kosmaj

Krpelja napiješ rakijom, pa ga izvadiš polako pincetom pomerajući levo desno. Bacanje rakije, al krpelj umire srećan.

Kad kruniš kukuruz najbolje da koristiš kočanjku. Meni ne uspeva da bude lakše, jer kočanjka bode.

Piletu kad odrubiš glavu sekirom pustiš ga, ono i dalje skače. Užasno zabavno da gledaš kad si mali, samo užasno kad porasteš.

Domaće kozije mleko je baš zdravo. Neka ga, nisam bolesna.

Na vrhu drveta trešnje su najlepše. Lako je da se popneš, frka je uvek za silazak.

Skakanje u blato posle letnje kiše.

Skupljanje zlatica u čašu.

Kupanje kišnicom jer nema regularne vode.

Poljski wc na mesečini.

Miris vršidbe.

I kapije grada u povratku.

Isparavanje asfalta.

Kosmaj je ostao iza kuće babe i dede.

Kosmaj u Beogradu više ne postoji.

Nije važio za jedan od boljih, ali u njemu sam odgledala Bekstvo iz Šošenka.

Hvala mu.

Kriminalnom privatizacijom „Beograd filma“ februara 2007, izgubljeno je 14 bioskopa, među kojima su i oni u centru grada koji su pod zaštitom države – „Balkan“, „Odeon, „Kozara“, „Jadran“, „Kosmaj“, „Zvezda“, i čine deo arhitektonskog nasleđa 19. veka.

Kad dođu gosti iz inostranstva

Vodite ih u svoj omiljeni WC, recite im zašto vam je baš taj omiljen, nemojte da se stidite ako imate bizarne prohteve kad je WC u pitanju, možda imaju i oni. Pokažite im gde naročito volite da stanete i da pogledate u visinu ili odakle se najbolje i najdalje vidi niz neku ulicu. Na primer ima taj pogled niz ulicu Vojvode Milenka. Tuda može da se ide u Urgentni centar, kad je neko blizak tamo dospeo nekako. Tuda može da se ide na posao. Može da se spušta tom ulicom kad se ide kod jednog tipa u Sarajevskoj. Odatle se vidi kad neko bombarduje zgradu CK, koja se lepo vidi i danju i noću. Vidi se odlično i kad je noću u plamenu. Meni kad se neko sviđa ja ga odvedem u Vojvode Milenka i objasnim mu šta se sve vidi sa jednog mesta u toj ulici. Sve prstom pokazujem i objašnjavam.

Nemojte nikoga da vodite u kafić, kafići su svuda isti, kafe aparati su svuda isti, isto pivo se distribuira po celom svetu. Novine su svuda iste kao i vesti u njima. Onima koji vam se sviđaju recite šta volite da jedete, kako to spremate, objasnite im koliko volite svoju ženu, ispričajte im kako ste se upoznali i recite im koliko vaša besna tinejdžerka provodi vremena u kupatilu i koliko vas to čudi. Pričajte o cipelama koje vas žuljaju, o tome kako komšija ima finu decu, kako se ta deca zovu i koliko imaju godina. Kad vam neko dođe u goste, odmah mu recite šta vas je činilo srećnim sa 19 a šta sa 30 godina. Ako imate 40 i znate šta vas čini srećnim, to objavite u novinama. Platite oglas i recite nam svima. Nećemo vas slušati i mislićemo da ste ludi ali vi ćete bar svoje uraditi.