Zapravo nikad i nije zamišljala da će biti arhitekta. Sva mala deca maštaju da će biti učiteljice, doktori, zubari, direktori,… Pred osnovnu školu Aleksandra je želela da bude čistač ulica. Činilo joj se da je užasno uzbudljivo da nosi narandžasto odelo i vozi se na zadnjem delu kamiona. U prvom razredu je odustala od pranja ulica i odlučila da postane veterinar i usvoji malog majmuna (to je valjda negde na TV-u videla)
Ali jedino što je uvek bilo konstantno od najranijeg detinjstva je volela da crta. Možda su njeni prvi crteži nastali tako što su joj roditelji davali salvete i olovku da crta, kako bi mirno sedela u kafani ili nekoj sličnoj prigodi među odraslima, ali ona je stvarno uživala u tome. Satima je sedela i crtala. Negde do polaska u 5. razred na kliznim vratima između trpezarije i dnevne sobe, su njeni roditelji, baba i deda, lepili crteže, i ta vrata su u familiji zvali „izložba“ i nedeljno su menjali postavku.
Posle osmog razreda ideja joj je bila da upiše dizajnersku, ali splet nekih istorijskih okolnosti je hteo da upiše gimnaziju. U tom periodu je baš malo crtala. Ali ipak negde na početku trećeg razreda, odlučila se da krene na pripreme za akademiju. Njeni roditelji su imali drugi plan, predložili su joj da krene na pripreme za arhitekturu. Razmotrila je opciju, i pomislila što da ne, i krenula i godinu dana ozbiljno crtala i učila za prijemni za Arhitektonskom. Položila je prijemni i našla se u nečemu , o čemu baš ništa nije znala. Seća se prvog predavanja u amfiteatru – bukvalno nije razumela ni reč onoga o čemu je profesor govorio, ali na svu sreću, brzo se uhodala. Na Arhitektonskom faksu kaže da je proživela pet neverovatnih, fantastičnih godina.
Kaže da je arhitektura kretaivan posao. Ustvari, misli da je bukvalno svaki posao kretaivan ako mu tako pristupiš i ne radiš ga mehanički, po inerciji.
Dok joj nije bilo postavljeno pitanje, kaže da nikada nije razmiljšljala o tome i dovodila u pitanje da li ljudi razumeju čime se arhitekte bave. Arhitektura nije prosto iscrtavanje tehnickih crteža.
Voli da se bavim konceptom u arhitekturi i teorijom.. Voli da povezujem arhitekturu sa sociologijom, psihologijom, matematikom… Zapravo arhitektura bez svih njih ni ne može da postoji.
Što se arhitekture tiče, mnogo voli svoj diplomski rad. Radila je ekstenziju zgrade Geozavoda. Ideja joj je bila da se tu preseli Muzej grada Beograda, koji u tom trenutku nije imao zgradu. Nekako nikada pre toga nije interesovala za projektovanje muzeja i doživljavala je to kao pomalo mrtvu stvar. A taj projekat je mnogo toga oživeo. Fantastična pozicija ove zgrade omogućila joj je da pored postavke muzeja napravi i na neki način live postavku, tj. pogled na Beograd. Od ilustratorskih radova voli poster „Please try not to yawn!“ Koji je radila za Graphic Design Festival Breda u Holandiji i koji je na njihovom gradskom trgu bio izložen par meseci.
Volela bi da je radila na projektu za neku od fantastičnih modernističkih vila ili zgradu BIGZA. Takođe, nada se da će joj se u budućnosti pružiti prilika da radi ilustraciju za neku dečiju knjigu. U radu, voli da kombinuje i istražuje različite stilove. Od građevina koje su na nju ostavile najveći utisak – zapravo postoji grad koji je na nju kao arhitektu ostavio veliki utisak. Berlin. U njemu postoji mnogo zgrada koje je svaki put kada ih vidi ostave bez daha.
Od skoro je počela i da učestvuje u web projektu #Crtkamo. Jednog ponedeljka je primetila na Twitteru #Crtkamo. Dopala joj se ideja da svake nedelje ima zadatu temu za crtanje – mali nedeljni izazov. #Crtkala je svake nedelje I bukvalno nije moga da dočeka ponedeljak da vidi šta će #Crtkamo tim zadati. U nekom trenutku jedan član #Crtkamo tima je odustao, pa su pozvali nju da pomogne. Tako je sve počelo. #Crtkanje je divna stvar. Nedeljno dobiju i do pedesetak potpuno različitih maštovitih crteža.
LIčno voli da crta jednostavne, skoro dečije crteže, ali sa nekim specifičnim detaljima. Voli da istražuje crtačke tehnike i da ih kombinuje. Za Novu Godinu je dobila tablu za crtanje i sada uživa u otkrivanju njenih mogućnosti. Crtanje nije samo hobi, crtanje provlači i prožima sa svim drugim stvarima koje radi.
U svakom danu postoji trenutak sreće koji pokušava da uhvati, tako da uveče kada legne može da kaže sebi – e ovaj dan nije propao. Te male stvari je inspirišu. Inspirišu je ljudi koji vole svoj posao i koji to što rade rade sa strašću i lakoćom.
Ne inspirišu je dosada i učmalost. Zapravo ne voli rutinu i trudi se da stalno menja stvari – pa makar to bio i put kojim se vraća kući sa posla…
Misli da ljudi treba da neguju ljude i međuljudske odnose. 12 je njen srećan broj i na tom pitanju smo se i zaustavili.
