admin

DA SVE IDE KAO PODMAZANO

Miroslav Stojanović vlasnik „All nut“ radionice ulja, za Inspirishi Me o tome ko su i šta su, kako je sve počelo…

Sedeli smo jednog divnog dana ispod drveta šljive, kad je dunuo jak vetar i… i šalim se…

All nut je nastao kao težnja da se jedan srpski brend, prezentuje na nov, drugačiji način. U početku smo razmišljali da to uradimo sa već postojećim srpskim proizvodima, a kasnije smo shvatili da to treba da bude nešto potpuno novo. Jestivo ulje od šljive je proizvod od voća, koga ima u izobilju u Srbiji, a po čijem kvalitetu je Srbija poznata. Naravno i trend reciklaže je imao uticaja na našu odluku, pošto smo od koštica šljive koje su se ranije bacale ili koristile kao ogrev , uspeli da napravimo kvalitetan proizvod i puno drugih proizvoda na bazi tog ulja. Kasnije je i ulje koštice kajsija je ušlo u naš asortiman, a opet zbog velike dostupnosti i dobrog kvaliteta ovog voća kod nas.
Kada smo počeli sa proizvodnjom, puno njih je sadilo lešnik, pa danas proizvodimo i ulje lešnika, što zbog svog ukusa, što zbog njegovog delovanja na kožu.
Nakon par godina probnog rada, dobili smo prve količine ulja i nakon obavljanih ispitivanja i dobijenih sertifikata od strane Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, počeli smo i sa proizvodnjom ručno rađene kozmetike na bazi ovih ulja. Otvorena je i radnja u Čumićevom sokačetu, gde su počeli da se okupljaju umetnici iz raznih oblasti i ostali sa idejom nečeg novog i drugačijeg. Čumić je tada izgledao napušteno. Poput nekog đubrista, a pošto mi od otpada pravimo kvalitetan proizvod, to nam je izgledalo kao idealno mesto za novi početak.

Naziv „All nut“ je na engleskom, u želji da se proizvod lakše prezentuje strancima. Ostali natpisi su ćirilični. Iz ljubavi prema tom pismu i sve većem uticaju engleskog, izgledalo nam je kao dobra kombinacija. Ambalaža nije na žalost onakva kakvom smo je zamišljali. Želeli smo da i ona bude od domaćih proizvođača, ali je to u ovom trenutku nemoguće, pošto na tržištu ne postoji nešto tako. Sve što smo uspeli da nađemo od domaćih proizvođača, a zadovoljavalo je postavljene standarde, smo uključili. Ideja je bila da se proizvede kvalitetan proizvod, sa jeftinijom ambalažom, koji će moći da priušti veći broj kupaca. Želim da napomenem i to, da mi u našoj proizvodnji ulja koristimo isključivo domaću sirovinu. Što zbog kvaliteta, što zbog želje da podržimo srpskog proizvođača.
Što se tiče ostalih sirovina, za proizvodnju kozmetike, sve što možemo da nađemo u Srbiji, kupujemo ovde. Dosta kvalitetnih eteričnih ulja kupujemo u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori i želeli bi jednog dana da stvorimo i Balkan brend proizvod.
Proizvodnja hladno ceđenih ulja nije neki komplikovan proces, ako imate kvalitetnu sirovinu i dobru mašinu za ceđenje. Mašine mogu biti hidraulične i puzne. Mi smo imali problem sa sirovinom šljive i kajsije. Napravili smo nekoliko mašina za odvajanje jezgra od koštice i dalje ih usavršavamo.
Pored navedenih jestivih ulja, proizvodili smo i ulje oraha, maka. Želja je da ove godine proizvedemo i ulje maline. Ono po čemu smo prepoznatljivi je ulje šljive, kako zbog njenog ukusa marcipana-persipana koje se savršeno slaže sa slanim i slatkim jelima i daje im jednu potpuno novu dimenziju, tako i zbog uticaja ulja šljive na kožu kroz kozmetičke proizvode.
Dizajn pakovanja smo sami radili u saradnji sa nekim prijateljima, pošto nismo želeli uniformisanost koja se pojavljuje u modernom dizajnu. Dizajn radnje je takođe naš, i jedva čekamo da otvorimo neku novu u Beogradu, sa potpuno novim pristupom prezentacije.
Iznenađeni smo koliko ljudi voli prirodnu kozmetiku, ali na žalost ne može baš veliki broj ljudi da je sebi priušti.
Pored ulja proizvodimo i sirće od maline i kupine, koje odleži u hrastovom buretu oko dve godine. Proizvodimo i brašna od šljive, kajsije i lešnika, kao i namaze od putera ovih voćki sa crnom i belom čokoladom.

Jedini način da shvatite o čemu je reč, je da odete u „All nut“ i lično probate sve.

web-allnut

Beogradski metro

Svakom građaninu treba u proseku 30 do 45 minuta da u Beogradu stigne od tačke A do tačke B.

U centru grada u proseku treba utrošiti 20 minuta za pronalaženje parkinga.

Sve ovo se naravno produžava ukoliko pada kiša, kada iz nekog meni neobjašnjivog razloga Beograd postaje invalid.

U Beogradu je do 2012. godine registrovano ukupno 535 165 vozila.

Većina ljudi ide kolima na posao.

Beogradskim biciklistima je na raspolaganju samo 66 kilometara staza na ukupno 3 lokacije.

Negde 90-tih ušla sam prvi i poslednji put u podzemnu stanicu beogradskog metroa kod Vukovog spomenika.

S obzirom da do tada nisam bila ni u jednom metrou, bio je to jedinstven osećaj.

Uglačani mermerni blokovi obećavali su nešto veliko za nas, za Beograd.

Mislim da je to jedini dan kada sam zaista verovala da će ovaj grad dobiti metro.

Danas, svako jutro kad krenem na posao, vidim deo metroa.

Taman toliko koliko ga Beograd zaista i ima.

*Prizrenska ulica, Terazije.

Mural su naslikali 1987.godine Čedomir Vasić, Igor Stepančić, Vesna Knežević, Radomir Knežević. Urađen je u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda. Mural je inspirisan fotografijom Aleksandra Simića, a osnovni motivi su bili: kapija, metro i reka. Tokom obnove fasade izgled murala je dosta izmenjen. Promenjena je boja pozadine i neki delovi murala su prekrečeni.

Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

** Beogradski metro

Skupština grada je od 1967. do 1982. organizovala i finansirala izradu strateških planova i projekata Beograda sa metro sistemom. Posle 16 godina, naprasno se dogodio urbanistički prevrat i zabranjen je rad Sektora za metro, a naredne četiri godine potrošene su na projekat „Tramvaj za 21. vek“. Ideja o podzemnoj železnici vaskrsla je 1995. kada je u saobraćaj puštena železnička stanica Vukov spomenik, jedna od podzemnih stanica „Beovoza“ i „BG voza“.

Nedoslednost u realizaciji ideja nastavljena je i dolaskom narednih gradonačelnika. Dok je 1997. Zoran Đinđić bio za izgradnju metroa, dolaskom Nenada Bogdanovića na čelo glavnog grada dolazi do preokreta u smeru automobilsko-tramvajskog sistema Beograda. Cenu igranja sa kapitalnim saobraćajnim projektom plaćali su građani. Na to su upozoravali i stručnjaci Akademije arhitekture, jer je, kako kažu, urbanizam kontinualna naučna disciplina, a diskontinuitet, posebno od strategije dugoročnog razvoja grada je – fatalan.

Predstavnici Beograda i dve vlade – Srbije i Francuske, potpisali su 18. novembra 2011. ugovor o početku projekta „Beogradski metro“. Predviđeno je da bude nezavisni šinski sistem čija trasa bi se u starom delu grada kretala pod zemljom, a tamo gde je moguće po površini, s tim da se ne bi preklapala sa ostalim vrstama saobraćaja.

U novembru 2014. objavljeno je da će prethodni plan pretrpeti izmene zbog „Beograda na vodi“, te se početak izgradnje očekuje 2017.godine.

Izvor: www.novosti.rs

22:47

Srce mi kuca,
živ sam.
Srce mi kuca
u 22 i 47
za šankom.
Srce mi kuca,
posle svega.
Dobro je.

Sredio sam se,
noću spavam,
danju živim;
smem poneko pivo,
nisam nešto bolestan,
posle svega.
Dobro je.

Danas sam udario psa
po dupetu.
Išao je sam preko ulice
i ja sam ga udario.
Tog psa koji je od mene
napravio čoveka.
Udario sam ga,
posle svega.
Dobro je.

MI NE IZMIŠLJAMO IDEJE, MI IH OTKRIVAMO

1. Odnos Nikole Puzigaće prema crtežu, nekad i sad?
Nisam znao da crtam ni nekad ni sad. Čak me ni stripovi nisu fascinirali kad sam bio klinac, osim Mister No-a. On je bio realan čovek, dobijao redovno batine. I Alana Forda. A superheroji i ostali nadrealni strip junaci me nisu impresionirali. Ni filmove o njima nikad nisam gledao. Ali kako se sve više susrećem sa dizajnerima ilustratorima tako mi raste poštovanje prema tom svetu. Oni su zaista veliki umetnici. Šta čovek može da uradi kad vidi recimo Boba Živkovića nego da skine kapu i duboko se nakloni.

2. Kako i kad je nastao tvoj prvi poster?
Nisam siguran. Bilo je nešto rapidografom pre 18 godina i bio je neki bend, to je sigurno. Mislim da je bio Massive Attack. U to vreme sam tušem i rapidografom bojio ceo svet. Al’ nisam nikad bio klasičan umetnik crtač sa tušem i temperama ispod noktiju. Verovatno zato što nisam znao da crtam.

3. Kažeš, a ne koristiš reči. Da li je to najveća prednost dizajna?
To je definicija dizajna. Njegova suština i zadatak. I što manje reči iskoristimo to je bolji dizajn. Mada i reči su nekad dizajn. Verujem da se ustvari komunikacija, kojim god kanalom, odvija na nivou energija, a da su reči samo jedna od opcija koje kanališu tu energiju. Samo mi ljudi smo se razmazili jer smo shvatili da je to najlakši način. Pa nam onda drugi kanali komunikaije prelaze u umetnost. A mislim da dve osobe i kad pričaju da ustvari to razumevanje ide na nivou energija, a ne na nivou reči.

4. Na koji način želiš da tvoji radovi inspirišu ljude i koje su povratne reakcije?
Želim da im učine bilo šta lepo koliko god to trajalo. Da li to bio sekund smeha ili inspircija za veliku misao kojom će samom sebi poboljšati život, šta god. Nije svaka reklama dobra reklama, ne podržavam ono da je bitno da izazivaš emociju, dobru ili lošu, da je najgore biti ravnodušan, bolje biti ravnodušan nego izazivati lošu emociju. Ta loša emocija se piše u Kosmosu. I onda Kosmos činimo lošijim mestom. To „ŠOKANTNO“ i „SENZACIONALNO“ ostavljam Blicu i Velikom bratu, ja želim samo lepo.

5. Koliko ti uspeva da na ciničan i duhovit način kroz najrazličitije teme prikažeš realnost I da li misliš da to ljudi razumeju?
Reakcije pokazuju da razumeju. A meni je fascinantno što to razumeju i prihvataju i matorci koji su generacija mojih roditelja i über kul hipsteri. I što te postere na cover stavljaju i ljudi koji su ispod šerovali John Coltrane-a i oni što su šerovali Miligrama. Neverovatno.

6. Da li je to što radiš tvoj način i tvoja borba protiv naše svakodnevnice i okruženja?
Postoje stvari koje nas okružuju i dotiču i koje nas okružuju i ne dotiču. Tu pravimo mnogo grešaka i trošimo energiju. Na primer imati stav o svemu i čvrsto stajati iza njega zvuči prilično inteligentno, a ustvari je to neverovatno trošenje energije na stvari sa kojima nemamo ništa. Život je previše kratak da bi se običan građanin bavio stvarima koje na globalnom nivou ne može da promeni. Mi se bavimo rehabilitovanjem Draže Mihajlovića i podelom za i protiv, i gradimo stavove o tome šta se dešavalo sa pištoljem Saše Jankovića! Mi pomeramo dno sve niže baveći se takvim stvarima. Ja protiv toga ne želim da se borim, ja zaista nemam ništa sa tim. To se u mom Univerzumu ništa nije dešavalo, i ne želim da to ulazi u taj Univerzum.

7. Koliko talenat igra ulogu u tvom poslu, a koliki procenat je rad?
Kao i u svakom drugom poslu, rad je 90%. I onda kad ste na 90% od savršenog dizajna, to je super rezultat. Tako da to može da se postigne radom, a onih 10% je potrebno za magiju, ali ona nije neophodna. Ko može da kaže da je Gatuzo bio talentovan fudbaler, a kakvu karijeru je napravio. Ali sve zavisi šta radimo u dizajnu. Korporativni dizajn može da prođe i sa 50%, ali ako hoćemo magiju i velike ideje onda nam je potrebno i onih 10%. To je već Andrea Pirlo. A za velike ideje nam nije potreban talenat za dizajn nego talenat za ideje. A njega razvijamo tako što čitamo lepe knjige, slušamo lepu muziku i gledamo lepe filmove. Za početak.

8. Koji ton komunikacije najviše voliš da potenciraš kroz svoje radove?
Punk i Ljubav. Ta dva tona su to što želim da svira.

9. Kad si zaista zadovoljan svojim radom, i postoji li nešto na šta nisi toliko ponosan danas?
Nikad ja nisam zadovoljan svojim radom. Kad podvučem crtu zadovoljan sam šta sam uradio do sad, ali ako gledam rad po rad, ni jednim nisam zadovljan 100%. Pričam u dizajnerskom smislu. Idejno sam zadovoljan. Postoje stvari koje danas kad vidim ne mogu da verujem da sam ih uradio, bezveze su. Ali tada su bile dobre, i neću vam reći koje su, i dalje su online. Ali nema ih puno.

10. Ko su tvoji favoriti na dizajnerskoj sceni Srbije i postoje li neki novi klinci koji skreću tvoju pažnju?
Dok sam imao privatni profil na Facebook-u pratio sam šta se dešava na dizajnerskoj sceni, sad baš i ne uspevam, ali generalno naša dizajnerska scena je sjajna, imamo puno dobrih dizajnera, dok sam ih pratio oni su me činili boljim dizajnerom, a sad se dovijam na razne načine da vidim šta se dešava i šta rade klinci. Na primer, kad čujem reč „tipografija“ ja pomislim na Tamaru Pešić. Moj tipografski superstar. Kad čujem „ilustracija“ pomislim na Vanju Vikala odnosno Linnch-a. Vesnu Pešić da ne spominjem, BECHA je prevazišla i dizajn i Srbiju, ona je najveći srpski umetnik.

11. S obzirom na ozbiljnu konkurenciju na dizajnerskoj sceni, šta je po tvom mišljenju to po čemu se ti izdvajaš?
Ne bi bilo okej da ja pričam po čemu se ja izdvajam. Mislim da postoji generalni problem među svim tim sjajnim kreativcima, a to je manjak ambicioznosti. Ne znam za koga kreiraju te stvari, za svoj hard disk? Ne mislim na ove gore pomenute, čim sam ih pomenuo znači da su izašli iz okvira svog hard diska. Mogu da razumem da neko ne želi da bude dizajnerski superstar, uostalom niko nikad neće biti dizajnerski superstar, ali ako kreneš da se baviš dizajnom onda želiš da imaš velike klijente, želiš da radiš velike projekte, samim tim težiš tome da budeš bar uslovno rečeno zvezda, a to ne možeš ako čuvaš radove na hard disku. Danas mini marketi imaju svoje sajtove, a dizajneri ih nemaju. Okače radove na Behance ili čak ni tamo, i misle da će ih angažovati ko? Coca Cola? Pa neće.

12. Dizajn koji bi voleo da si ti uradio?
Logotip „Nike“, kutiju za „Lucky Strike“, novčanicu od 100 nemačkih maraka, etiketu za Levi’s farmerke, omot za album Rolling Stones-a „Sticky Fingers“ i sve omote albuma koje je snimio Sonic Youth.

13. Saradnja za koju bi voleo da se desi?
Kad sam kao klinac počinjao da se bavim dizajnom postavio sam sebi cilj da jednog dana dizajniram omot za Peperse. Nisam i dalje odustao od tog cilja. Nisu najbolji bend na svetu ali dovoljno su dobri i veliki da ispune tu moju ambiciju. Doduše od kad John Frusciante nije u bendu taj cilj je izgubio na emotivnoj vrednosti, ali na profesionalnom nivou je i dalje aktuelan.

14. Da li si ikad ilustrovao svoje prezime i kako?
Haha, nisam. Tu ustvari i ne treba nikakva ideja, copy je već smešan.

15. Šta radiš kad je ekran prazan, a rok ističe?
Meditiram. Molim Kosmos da mi da ideju. Koliki god nam ego bio moramo shvatiti da mi ne izmišljamo ideje, izmišlja ih Kosmos, mi ih otkrivamo. I ako je ne otkrijemo mi, otkriće je neko drugi, jer ona postoji. Noel Gallagher je rekao da je on isto smislio pesmu „Animal nitrate“ ali su je Suede prvi snimili i to je to. Nema ljutnje. A pesma je u najboljih 20 u istoriji muzike. Pesma lebdi kosmosom i samo je pitanje ko će je prvi ukačiti. To je to jezgro znanja o kojem je i Tesla i pričao.

16. Koliko je muzika bitna za tvoj razvoj kao čoveka i uz koju muziku radiš?
Ništa nije toliko uticalo na mene kao muzika. Jedini posao bolji od grafičkog dizajna je biti rokenrol star. Slušao sam muziku i dok spavam. A dok radim slušam ono što mi je u tom periodu aktuelno, bez obzira da li radim ili ne. Sad su mi aktuelni Artan Lili, Joy Division opet, Nick Cave uvek i neki lep deep house uvek.

17. Šta je ono što baš nećeš da staviš na plakat?
Ako ne zaslužuje da se nađe na plakatu onda znači da ne zalužuje da se priča o tome. Tako da ćutimo o tome što nećemo na plakat. Ali bitno je da “ne zasužuje”, a ne da “ne smemo”.

p 01

SVUDA, LJUDI.

U Venlu nam je stao voz. Nestalo struje na liniji i ni makac.
Ok dešava se. Iz Srbije smo. To da nam stane voz i nije neka stvar koja te mnogo uzbuđuje, više te uzbudi na primer kada voz zaista krene i stigne tamo gde treba.
Međutim u Venlu je to mali problem. Posebno, ako vam kažem da je Venlo gradić na granici između Nemačke i Holandije, i da se mi nalazimo malo više u Holandiji, a avion na koji treba da stignemo i vratimo se kući u Nemačkoj. Tu krećeš malo da se nerviraš i možda malo paničiš.
Na stanici smo sedeli na podu. Pored nas je sedela crnkinja i klackala devojčicu u krilu. Malo dalje lik, sa mapom u koju se uporno udubljivao pokušavajući da shvati gde se mi to nalazimo. Svi ljudi su delovali pogubljeno i nervozno, jer izgleda nisu navikli na ovakve situacije, a ja ne znam na šta sam navikla, uglavnom samo ne znam, ja se navikavam u hodu.

Dakle nalazimo se u Venlu. A gde se nalazi Venlo, možda je to tad bilo pravo pitanje. Prišao nam je i na srpskom rekao „Dobar dan“. Studira u Holandiji, živi u Nemačkoj, ali mu je familija poreklom iz Bugarske, pa voli Balkan. Kako je Srbija na Balkanu, voli i Srbiju. Posebno narod, jezik i muziku. Čuo je kako pričamo srpski, pa nam je prišao. Za tih tri sata koje smo proveli zaglavljeni u slepom procepu, na granici dve države, upoznali smo Iva. Saznali smo da doktorira, da su mu laboratorisjki pacovi izuzetno zanimljivi, pogotovo njihov mozak, u detalje nismo ulazili…Saznali smo šta voli da jede, o njegovom poreklu, o muzici, knjigama koje voli, o filmovima koje treba da pogledamo, smejali smo se kulturološkim razlikama i oduševljavali sličnostima. Čak smo posle tri sata bezuspešnog čekanja da se voz pokrene, alternativnim načinom prešli granicu i uspeli da se ukrcamo u voz za Nemačku i stignemo u Keln.

Majkl je iz Minhena. Prišao je ispred Sinagoge u Budimpešti i pitao da se pridruži. Majkl je bio na proputovanju autostopom, imao je plan i rutu i putovao je sam. Na svom putu upoznavao je ljude, fotografisao ih i pisao priče o njima. Svakog vozača koji bi ga pokupio kolima, Majkl bi se slikao sa njim za svoj fotoautostoperski dnevnik koji je objavio kasnije na svom blogu. Proveli smo ceo dan zajedno, u Nacionalnom muzeju, u šetnji celom jevrejskom četvrti, u obilasku parkova pored trga Heroja, pa i samog trga Heroja i naravno završili u pabu. Majkl živi u Berlinu, a o Berlinu uvek može da se sluša. Sve vreme smo se smejali situaciji gde su se srbi i nemac upoznali u Sinagogi.

Deni iz Hajfe je iz voza, koji se vraćao iz Budimpešte, a išao na svadbu svojih rođaka u Sofiji. 7 sati je trajao put. Deni je jevrej. 7 sati pričao je o njegovoj porodici, o tome kako je najmlađi u familji, kako je konstantno meta maltretiranja svog starijeg brata. O njegovom poslu kao snimatelja na nacionalnoj televiziji, o tome kako svaku devojku zavodi tako što joj kuva, o tome šta i kako kuva i koja su mu omijena jela. Pričali smo o muzici o tome koliko se naši narodi razlikuju, a šta su nam sličnosti. Pričao nam je o istoriji svog naroda, a mi smo pokušavali da mu objasnimo apsurde našeg. Zbog zadržavanja na granici od 2 sata, Deniju je pobegao voz i morao je da sačeka 2 sata do prvog autobusa. Završili smo noćnim razgledanjem Beograda i instant upoznavanjem Denija sa nekim najvažnijim momentima Beograda Knez Mihailovom, Kalemegdanom, protrčali kroz Skadarliju, u stvari smo sve vreme tražili banku, a i Skupština je bila blizu.

U Istanbulu smo se zapili u nekoj kafani u koju prvobitno nismo ni hteli da sednemo, a ni da ostanemo. Kafana se nalazila u nekom zavučenom delu Instambula, blizu mora i zvala se „Freedom“. Svuda sa plafona u kafani visile su novčanice gostiju iz celog sveta koji su bili tu. Naravno da smo prvo tražili dinare. Pored nas, gosti su bili Patrik iz Irske, Zigi lokalni lik koji drži hostel, konobarica, devojka iz Istanbula i vlasnica Ketrin, poreklom iz Australije. Zigi je izgledao kao da su ga cigani zaboravili tu i otišli na put bez njega, sa sve minđušom u desnom uvetu, crnom kovrdžavom kosom i šeširom. Zigi nam je preporučio najbolji provod koji smo dozvolili sebi u Istanbulu i poslao nas na Prinčeva ostrva. Patrik je lik koji ima 73 godine i putuje svuda po svetu. Kako stigne u neki grad, već planira sledeći. Nakon Istambula išao je za Dubrovnik. Patrik je markerom na stolu napisao svoje ime i broj telefona, i napisao da traži ženu svog života, da putuje sa njim. I danas me zanima da li mu se neka javila. Ketrin je divna plava pegava žena, ona koju zamišljate da je poreklom od amazonki i da je jedna od žena koje će promeniti svet. Pitala me je da joj kažem nešto o sebi. Rekla sam joj da verujem u Hari Potera, magiju i jednoroge. Rekla je da će me to spasiti. Ispričala mi je priču o svojim prijateljima koji su svojoj devojčici koja ima jedan oblik autizma i u tom svom svetu čvrsto veruje u jednoroge, za rođendan iznajmili belog konja i „napravili“ mu rog. Jahala ga je po plaži, i nikad nije bila srećnija. Ketrin mi je rekla da je važno ono što mene čini srećnom i onaj ko me čini srećnom. Bila je u pravu. Ketrin je neko s’ kim sam se pozdravila zagrljajem prijatelja koga znaš ceo život.

Jedan dan smo rešili da se izgubimo u Istanbulu. Da nemamo plan. Izgubiti se je značilo da ne znamo unapred gde idemo i ne zanima nas samo idemo. Hteli smo do mora. Završili smo u slepoj ulici i sad nema dalje, jedino da se vratimo.
U tom trenutku iz slepe ulice izlazi devojka od negde i govori nam kako dalje ne možemo, a ujedno i pita gde smo hteli uopšte.

-Do mora.

Zastane devojka, pita odakle ste i pošto smo odgovorili vikne nekog i kaže nam idite do njega to mi je kolega on će vam pokazati. Kolega je lik koji izgleda kao da čeka naše bubrege, sprovodi nas kroz kuću za koju se ispostavlja da je ustvari fabrika za preradu i prodaju kože. Nudi nam istinski pravu tursku kožu, ne felš i kinesku kao što prodaju na Bazaru, nego najbolju. Kod njega je najbolja.
Ne moramo da kupimo. Samo da znamo. Zove se Džafar i kad je čuo odakle smo pokazao nam je svoje umeće govorenja srpskog. Na srpskom je naučio da kaže „Svaki dan je dobar dan“. Ponovio nam je to tri puta.
I izveo nas na more.

O Amsterdamu sad neću ni da počinjem…

Burek Zvezda

Oktobra 2009. godine na putu za Portorož, na pumpi blizu Zagreba, klinci koji su se vraćali sa ekskurzije razbili su nam auto. Dok smo se raspravljali sa ravnateljem i čekali policiju da napravi zapisnik, stigle su nas kolege koje su krenule iz Beograda par sati kasnije. Srbin, Makedonac i Amer. Kao u nekom vicu. Od tog trenutka ravnatelj više ne konstatuje nas tri žene i objašnjava kako to nije zbog tablica, da eto to nam se moglo desiti i da smo sa splitskim tablama. Poverovali smo mu samo da bi nam se desilo isto.

No, nakon dolaska policije, prelazim u auto kod Srbina, Makedonca i Amera. Amer žuri na sastanak u Portorož.

Pred granicu sa Slovenijom shvatim poražavajuću činjenicu. Pasoš mi je ostao u kolima na pumpi. Amer ponavlja da baš žuri i da ne može da čeka da pasoš stigne. Izbacuje me iz auta na ničijoj zemlji. Sa mnom izlazi Srbin, da ne budem sama. Kola odlaze.

Na ničijoj zemlji između Hrvatske i Slovenije nema ničega. Bukvalno nema ničega osim granice. Sedamo na ivičnjak i izgledamo kao kurva i makro. Mada, niko nije bio zainteresovan, verovatno nismo izgledali reprezentativno.

Nisam spomenula da je Srbin bio moj novi kolega kome sam do tada znala samo ime. Čekali smo dva sata. Čekali i pričali.

U Portorožu smo prvi put jeli zajedno. Bile su to najbolje hrenovke u lisnatom testu ikada.

Naredne 4 godine uglavnom smo išli zajedno na posao. Jutro je počinjalo punim kesama iz pekare kako bismo bili sigurni da će makar nešto biti ukusno. U kolima nikada nismo pričali, samo smo se dodavali pecivima.

Sada, svakog vikenda, odemo u Zvezdu na burek.

I dalje ne pričamo kad jedemo. Doduše, u poslednje dve godine se poljubimo između zalogaja.

*U Savamali još od 1968. godine postoji pekara koja do dana današnjeg nije promenila svoj način proizvodnje i koja je ostala verna tradiciji – pekara “Crvena Zvezda Savamala”. Ovde ne možete birati između najraznovrsnijih vrsta peciva, dostupne su pogačice, kifle i burek. Beograđani tvrde, sa čvrstim ubeđenjem, da se upravo ovde može kupiti najbolji burek u gradu. A i šire.

Izvor: www.housemikser.rs

Jedan od nas

Sa zavrnutim nogavicama
sa stopalima u reci
sedim i gledam
ništa ne mislim
samo gledam
patke i ljude
čamce i splavove
drveće i zgrade.
Gledam ceo svet
u 6 i 17 ujutru
pušim
i pijem kiselu iz flaše
iz prodavnice
iz Aranđelovca
iz oblaka
iz reke
iz stene
kroz mene
u reku
u oblak
u stenu
u Aranđelovac
u prodavnicu
u flašu.
Jedna patka mi pliva blizu
gledam je a ona ništa
kao da me nema
ali ja sam tu
i ja imam srce patko jedna
koje kuca blizu tvog
i tu nema dileme
to su dva srca koja prave društvo jedno drugom.
Plivaš mi blizu
možda bih te pojeo
možda hranio
možda bih te upucao
a u stvari bih samo sedeo tu
i živeo malo s tobom u blizini
dok oboje držimo noge u vodi
i dok se ne završi ova naša situacija.
Ali nemoj da zaboraviš
i ja sam spreman na sve
kao i svi ostali.

Trenutak sreće u svakom danu

Zapravo nikad i nije zamišljala da će biti arhitekta. Sva mala deca maštaju da će biti učiteljice, doktori, zubari, direktori,… Pred osnovnu školu Aleksandra je želela da bude čistač ulica. Činilo joj se da je užasno uzbudljivo da nosi narandžasto odelo i vozi se na zadnjem delu kamiona. U prvom razredu je odustala od pranja ulica i odlučila da postane veterinar i usvoji malog majmuna (to je valjda negde na TV-u videla)

Ali jedino što je uvek bilo konstantno od najranijeg detinjstva je volela da crta. Možda su njeni prvi crteži nastali tako što su joj roditelji davali salvete i olovku da crta, kako bi mirno sedela u kafani ili nekoj sličnoj prigodi među odraslima, ali ona je stvarno uživala u tome. Satima je sedela i crtala. Negde do polaska u 5. razred na kliznim vratima između trpezarije i dnevne sobe, su njeni roditelji, baba i deda, lepili crteže, i ta vrata su u familiji zvali „izložba“ i nedeljno su menjali postavku.

Posle osmog razreda ideja joj je bila da upiše dizajnersku, ali splet nekih istorijskih okolnosti je hteo da upiše gimnaziju. U tom periodu je baš malo crtala. Ali ipak negde na početku trećeg razreda, odlučila se da krene na pripreme za akademiju. Njeni roditelji su imali drugi plan, predložili su joj da krene na pripreme za arhitekturu. Razmotrila je opciju, i pomislila što da ne, i krenula i godinu dana ozbiljno crtala i učila za prijemni za Arhitektonskom. Položila je prijemni i našla se u nečemu , o čemu baš ništa nije znala. Seća se prvog predavanja u amfiteatru – bukvalno nije razumela ni reč onoga o čemu je profesor govorio, ali na svu sreću, brzo se uhodala. Na Arhitektonskom faksu kaže da je proživela pet neverovatnih, fantastičnih godina.

Kaže da je arhitektura kretaivan posao. Ustvari, misli da je bukvalno svaki posao kretaivan ako mu tako pristupiš i ne radiš ga mehanički, po inerciji.

Dok joj nije bilo postavljeno pitanje, kaže da nikada nije razmiljšljala o tome i dovodila u pitanje da li ljudi razumeju čime se arhitekte bave. Arhitektura nije prosto iscrtavanje tehnickih crteža.

Voli da se bavim konceptom u arhitekturi i teorijom.. Voli da povezujem arhitekturu sa sociologijom, psihologijom, matematikom… Zapravo arhitektura bez svih njih ni ne može da postoji.

Što se arhitekture tiče, mnogo voli svoj diplomski rad. Radila je ekstenziju zgrade Geozavoda. Ideja joj je bila da se tu preseli Muzej grada Beograda, koji u tom trenutku nije imao zgradu. Nekako nikada pre toga nije interesovala za projektovanje muzeja i doživljavala je to kao pomalo mrtvu stvar. A taj projekat je mnogo toga oživeo. Fantastična pozicija ove zgrade omogućila joj je da pored postavke muzeja napravi i na neki način live postavku, tj. pogled na Beograd. Od ilustratorskih radova voli poster „Please try not to yawn!“ Koji je radila za Graphic Design Festival Breda u Holandiji i koji je na njihovom gradskom trgu bio izložen par meseci.

Volela bi da je radila na projektu za neku od fantastičnih modernističkih vila ili zgradu BIGZA. Takođe, nada se da će joj se u budućnosti pružiti prilika da radi ilustraciju za neku dečiju knjigu. U radu, voli da kombinuje i istražuje različite stilove. Od građevina koje su na nju ostavile najveći utisak – zapravo postoji grad koji je na nju kao arhitektu ostavio veliki utisak. Berlin. U njemu postoji mnogo zgrada koje je svaki put kada ih vidi ostave bez daha.

Od skoro je počela i da učestvuje u web projektu #Crtkamo. Jednog ponedeljka je primetila na Twitteru #Crtkamo. Dopala joj se ideja da svake nedelje ima zadatu temu za crtanje – mali nedeljni izazov. #Crtkala je svake nedelje I bukvalno nije moga da dočeka ponedeljak da vidi šta će #Crtkamo tim zadati. U nekom trenutku jedan član #Crtkamo tima je odustao, pa su pozvali nju da pomogne. Tako je sve počelo. #Crtkanje je divna stvar. Nedeljno dobiju i do pedesetak potpuno različitih maštovitih crteža.

LIčno voli da crta jednostavne, skoro dečije crteže, ali sa nekim specifičnim detaljima. Voli da istražuje crtačke tehnike i da ih kombinuje. Za Novu Godinu je dobila tablu za crtanje i sada uživa u otkrivanju njenih mogućnosti. Crtanje nije samo hobi, crtanje provlači i prožima sa svim drugim stvarima koje radi.

U svakom danu postoji trenutak sreće koji pokušava da uhvati, tako da uveče kada legne može da kaže sebi – e ovaj dan nije propao. Te male stvari je inspirišu. Inspirišu je ljudi koji vole svoj posao i koji to što rade rade sa strašću i lakoćom.

Ne inspirišu je dosada i učmalost. Zapravo ne voli rutinu i trudi se da stalno menja stvari – pa makar to bio i put kojim se vraća kući sa posla…

Misli da ljudi treba da neguju ljude i međuljudske odnose. 12 je njen srećan broj i na tom pitanju smo se i zaustavili.

wi-01

wi-02

wi-03

 

Obraz kao đon

Spuštam se niz Balkansku i lik koji čisti cipele preko puta „Moskve“ žicka redom ljude za cigaretu.
Svi prolaze pored ali čujem strendžeri su, ne ignorišu ga ali ne razumeju.
Vratim se i dam mu dve pljuge i krenem, zaustavlja me i pita kuda gospođice, prvo ti očistim patike. Mora usluga za uslugu.- Ma ne treba bre platnene su. Uživaj.
– Nema tako gospođice, dok imam čime da vratim. Daj kad ti kažem vidi kakve četke imam, lice da čistiš njima.
– Sve se gospođice da očistiti, sve sem prljavog obraza. Stavi patiku nemoj te sramota, ovo mi je posao. To sam izabrao da radim, snalazim se, a da radiš nije sramota. Sramota je da kradeš, da piješ i da biješ ženu. Rad je rad.
Dao mi je ruku jer nisam dobra sa ravnotežom na jednoj nozi i sve vreme držao dok mi je čistio patike. Svašta mi je još napričao, i o deci i o ženi i o sebi, sve sa osmehom.
Dok sam se glasno smejala tu sa njim, shvatila sam da on sve vreme sedi na zemlji, a ja stojim iznad njega blago pognuta, kao da mu se klanjam i pomislim da i treba da bude tako. Treba da se klanjaš pred tuđim radom. Na kraju, ostavila sam mu paklu, rukovala i otišla. Sve vreme sam gledala u svoje patike.
I možda zato kažu: Pogledaj čoveku u cipele i znaćeš kakav je. Moje su za danas čiste.

Čekanje

Prstima niz suncobran spustila je nadu

Zgazila cipelom za šetnju po gradu

Čekanje polako topilo je Sunce

I strepnja mračna ispunila srce

Jer šta ostaje od žene koja čeka

Samo izgorela kontura i senka

Mural žene su oslikali 1995-96 – Čedomir Vasić i pomoćnici: Dušan Miljuš i Đorđe Đurić. Mural se nalazi u ulici Srpskih vladara, pored zgrade nekadašnjeg bioskopa Zvezda.

Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović