admin

Čekanje

Prstima niz suncobran spustila je nadu

Zgazila cipelom za šetnju po gradu

Čekanje polako topilo je Sunce

I strepnja mračna ispunila srce

Jer šta ostaje od žene koja čeka

Samo izgorela kontura i senka

Mural žene su oslikali 1995-96 – Čedomir Vasić i pomoćnici: Dušan Miljuš i Đorđe Đurić. Mural se nalazi u ulici Srpskih vladara, pored zgrade nekadašnjeg bioskopa Zvezda.

Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

Soma

Kroz prozor čajne kuhinje
u jednoj agenciji na Dedinju
dok čekam sastanak,
u 13 i 52
vidim crnu pticu na grani.
Mačka
stoji na drvetu pored,
gleda u pticu a ptica ništa.
Daleko je mačka
ali namešta se, pojela bi pticu
a ja opet samo gledam
ne mislim ništa.
Gledam šta će da bude.
I onda ptica
u 13 i 56
napravi okret na grani,
majke mi Jelice
ne mako se s mesta
obrnula se ko gimnastičar na vratilu
glavom na dole a nogama se drži
i na pola puta mahne krilima,
jednom,
i vrati se da stoji.
Gleda mačka
gledam ja
a ptica ništa.
I onda još jednom
isti okret.
Da poludi čovek od te ptice.
Tu već vidim
da ptica kaže mački
daleko si sestro
toliko daleko
da mogu da ti pokažem gimnastiku,
i znam
da meni ne kaže ništa.
Jer sam dovoljno glup
čim idem na sastanke,
i ona to zna.
Onda ptica odleti
mačka ostane na svojoj grani
a ja u 14 nula nula
ulazim na sastanak
i umesto da im pokažem
stoj na rukama
ja krenem da im objašnjavam
zašto da mi daju soma.
Kao da ne znam da meni
ne fali soma
nego mi fali herca.

U KADRU

  • Nešto o tebi, tvoje odrastanje, detinjstvo, prvi susret sa kamerom/ fotoapartom/ filmom?

Sećam se da je jedna od filmskih slika koja mi se prva urezala u pamćenje bio kadar iz “Aliena”, 3. dela čini mi se, u kojem Sigourney Weaver leži na ogromnoj vlažnoj tamnobraon koži vanzemaljca koji je obuhvata i preklapa pipcima. Slika je relativno tamna i monohromatična, mislim da sam je imao sa 6 godina na nekom posteru, a tek kasnije sam video film i povezao to. Prizor je verovatno trebao da bude jeziv, ali je bilo nešto snažno i lepo u tome, u samom fizičkom osećaju koji pruža.

  • Šta te je inspirisalo i kako si došao na ideju da se baviš baš ovim i da upišeš FDU – smer kamera?

Kameru na FDU sam upisao misleći da ću da se bavim fotografijom, a nisam mislio da mogu da upišem fotografiju na Primenjenim jer nisam nikad dobro crtao. Jako brzo posle sam se preorijentisao više na film.

  • Približi nam malo svoje zanimanje i objasni nam kako to sve izgleda iz ličnog ugla?

Posao direktora fotografije se tiče celokupnog vizuelnog aspekta filma – rada sa kamerom, svetlom, koordinacija sa sektorima kostima i scenografije, i na prvom mestu bliska saradnja sa rediteljem.

U praksi, ovaj posao često može da se svede na donekle tehničko izvršavanje određene vizuelne estetike gde nema puno prostora za ostvarivanje ličnog pristupa, što nije nešto što preterano želim da radim

  • Obzirom da si najviše do sada filmova potpisao kao direktor fotografije, koliko misliš da vizuelni aspekt filma zaista određuje film, to jest da li je „fotografija“ ono što određuje ton filma?

U zadnjih nekoliko godina sam imao priliku da radim kao direktor fotografije na više kratkih i jednom dugometražnom filmu gde sam sarađivao sa rediteljima sa kojima delim sličan odnos prema filmu i slikama. To često podrazumeva instinktivno razumevanje oko stvari koje je teško verbalno objasniti, načina na koji se pristupa snimanju likova, prostora, kompoziciji i svetlu. Takva saradnja donosi stvaranje zajedničkog jezika i estetike, pogotovu u vizuelnom smislu. Generalno nastojim da radim u što prirodnijim uslovima, bez veštačkog svetla i u prostorima koji su autentični, sa što manje scenografskih intervencija. Ovo omogućava stvaranje intimnije i prirodnije atmosfere na samom setu, otvara prostor za više slobode, ali s druge strane podrazumeva ozbiljnu pripremu pri izboru lokacija i doba dana kada je svetlo najpogodnije

  • Ti do sad i tvoji planovi za budućnost?

U poslednjih godinu dana se ponovo aktivnije bavim fotografijom i malo se vraćam manjim, samostalnim projektima. Video instalacija “Night Walks” realizovana je u Galeriji G12HUB prošlog decembra, a trenutno planiram izložbu fotografija i eventualno štampanje foto-knjige.

Za nekih mesec dana idem u Kinu, gde sam prošle godine proveo 3 meseca snimajući film. Sada završavamo snimanje ali mi je i dalje nadrealno da se to zapravo dešava. Generalno zadnjih godinu dana sam stalno bio van zemlje zbog poslova, koji možda nisu bili finansijski previše isplativi ali su mi dali dinamiku koju sam oduvek hteo u životu.

Od jeseni sam ponovo stacioniran, ali u Nemačkoj, gde odlazim na master.

https://vimeo.com/89212689

05

30

46a

Ostrvo

U jednom trenutku se nalazim na najprometnijem mestu na svetu.

Najpromentnije mesto u mom svetu, jer se ja u tom trenutku nalazim na njemu.

Stojim na sred Bulevara. Oko mene je haos. Ljudi prolaze kroz tebe bez gledanja, ili prolaze gledajući kroz tebe. Niko ne obraća pažnju. Svi žure. Zaobilaze, guraju se, psuju, viču, cokću, prevrću očima, dobacuju, frkću, pljuju, odmahuju rukama, prete rukama, a ja stojim. I razmišjam kako je na onoj ženi što je malopre baš ružno opsovala dok je gurala drugu ženu, pre nego što je ušla u autobus, lepa marama i kako joj lepo stoji. I kako se na gospodinu kog je klinac u prolazu potkačio ramenom, baš sevnula neka tuga jer je verovatno izostalo ono izvinite, kojem je on kao klinac učen,  i kako drugarica koja pokušava drugarici da odgovori na postavljeno pitanje, u stvari odgovara pozadini drugaricinog telefona u koji ova gleda negledajući drugaricu, i momka koji ide tri koraka ispred devojke, koja polako zastaje iza njega čekajući da i on primeti momenat gde ih je dvoje bilo na tom putu kojim su se zaputili, i ljude koji gledaju isto tako kao ja, i ljude koji ne gledaju i ljudi koji ne žele da vide.

I onda naglo skrenem u jednu manju bočnu ulicu. Udaljena samo nekoliko koraka od mesta na kome sam malopre stajala. Mesto na kome sam sad je “miljama” udaljeno od najprometnijeg mesta na svetu, iako je zapravo udaljeno samo nekoliko koraka. Ulica je prazna, polu mračna i jedva šira od dva paralelno parkirana automobila.  Stojim izopštena iz te buke i gledam sve te ljude i taj haos poluparalisana. Pitam se da li se mi uopšte vidimo, osim kad se izopštimo iz svega toga, i ostanemo sami. Da li smo mi samo ostrva od ljudi koja se mimoilaze sa drugim ostrvima u ogromnom okeanu zvani život, pa čak I kad smo deo arhipelaga i dalje insistiramo na tome da budemo ostrvo. Kad smo postali tako sebični.

U tom trenutku, neko mi potkači lakat i ja pokleknem iznenađena. Okrenem se i snimim klinca koji je pokušao da prođe pored mene, ali očigledno zamišljen nije me primetio i udario je u mene. Iz ruke mu je ispala knjiga koju je čitao u hodu: “Izvinite, molim vas izvinite, nisam obratio pažnju.”

Nasmejala sam se i rekla, sve je u redu. I jeste, moje ostrvo je tad zapljusnuo talas. Tako i najveće bure počinju, jednim talasom. A ja, ja čekam plimu.

Kosmaj

Krpelja napiješ rakijom, pa ga izvadiš polako pincetom pomerajući levo desno. Bacanje rakije, al krpelj umire srećan.

Kad kruniš kukuruz najbolje da koristiš kočanjku. Meni ne uspeva da bude lakše, jer kočanjka bode.

Piletu kad odrubiš glavu sekirom pustiš ga, ono i dalje skače. Užasno zabavno da gledaš kad si mali, samo užasno kad porasteš.

Domaće kozije mleko je baš zdravo. Neka ga, nisam bolesna.

Na vrhu drveta trešnje su najlepše. Lako je da se popneš, frka je uvek za silazak.

Skakanje u blato posle letnje kiše.

Skupljanje zlatica u čašu.

Kupanje kišnicom jer nema regularne vode.

Poljski wc na mesečini.

Miris vršidbe.

I kapije grada u povratku.

Isparavanje asfalta.

Kosmaj je ostao iza kuće babe i dede.

Kosmaj u Beogradu više ne postoji.

Nije važio za jedan od boljih, ali u njemu sam odgledala Bekstvo iz Šošenka.

Hvala mu.

Kriminalnom privatizacijom „Beograd filma“ februara 2007, izgubljeno je 14 bioskopa, među kojima su i oni u centru grada koji su pod zaštitom države – „Balkan“, „Odeon, „Kozara“, „Jadran“, „Kosmaj“, „Zvezda“, i čine deo arhitektonskog nasleđa 19. veka.

Kad dođu gosti iz inostranstva

Vodite ih u svoj omiljeni WC, recite im zašto vam je baš taj omiljen, nemojte da se stidite ako imate bizarne prohteve kad je WC u pitanju, možda imaju i oni. Pokažite im gde naročito volite da stanete i da pogledate u visinu ili odakle se najbolje i najdalje vidi niz neku ulicu. Na primer ima taj pogled niz ulicu Vojvode Milenka. Tuda može da se ide u Urgentni centar, kad je neko blizak tamo dospeo nekako. Tuda može da se ide na posao. Može da se spušta tom ulicom kad se ide kod jednog tipa u Sarajevskoj. Odatle se vidi kad neko bombarduje zgradu CK, koja se lepo vidi i danju i noću. Vidi se odlično i kad je noću u plamenu. Meni kad se neko sviđa ja ga odvedem u Vojvode Milenka i objasnim mu šta se sve vidi sa jednog mesta u toj ulici. Sve prstom pokazujem i objašnjavam.

Nemojte nikoga da vodite u kafić, kafići su svuda isti, kafe aparati su svuda isti, isto pivo se distribuira po celom svetu. Novine su svuda iste kao i vesti u njima. Onima koji vam se sviđaju recite šta volite da jedete, kako to spremate, objasnite im koliko volite svoju ženu, ispričajte im kako ste se upoznali i recite im koliko vaša besna tinejdžerka provodi vremena u kupatilu i koliko vas to čudi. Pričajte o cipelama koje vas žuljaju, o tome kako komšija ima finu decu, kako se ta deca zovu i koliko imaju godina. Kad vam neko dođe u goste, odmah mu recite šta vas je činilo srećnim sa 19 a šta sa 30 godina. Ako imate 40 i znate šta vas čini srećnim, to objavite u novinama. Platite oglas i recite nam svima. Nećemo vas slušati i mislićemo da ste ludi ali vi ćete bar svoje uraditi.

Sa vetrom u leđa

Kad je bila mala Jelena Radenković je želela da bude novinar. Zapravo su je prvo zainteresovali prezenteri vesti, valjda zato što je to bilo vreme kada se u svakoj kući informativni kanali i informativne emisije najviše i gledali i oko čega se najviše polemisalo, zbog sveopšte situacije u zemlji…pa joj je to tad delovalo užasno ozbiljno I važno.
Kasnije u srednjoj školi, počinje i da se bavi time i postaje novinar na lokalnoj televiziji i radiju, sa idejom da novinarstvo bude njen životni poziv. Paralelno je maštala da postane muzički urednik, vodila je i uređivala nekoliko muzičkih emisija na radiju i televiziji i sve je nekako išlo tim tokom…Posle toga je nekako logično usledio i Faklutet političkih nauka i odsek žurnalistika, na kome je izdržala skoro tri godine, a gde je u međuvremenu počela da shvata kako je bavljenje istraživačkim novinarstvom u našoj zemlji u neku ruku potpuno besmisleno i polako počinje da odustaje od cele te priče.

Sa druge strane još kad je bila mala učili su je da kad je lepo vreme ne sedi se u kući, tako da su joj junski i septembarski rokovi unapred bili zagarantovana depresija u četiri zida. Trebalo joj je nešto kreativnije, nešto dinamičnije i tako je FDU postao sledeći  logičan izbor.

Produkcija je postala novi pravac njenog života.

Novinarstvo i produkcija imaju dosta zajedničkih elemenata, izmedju ostalog – komunikaciju, tako da se ispostavilo da joj  je iskustvo u novinarstvu bilo dragoceno. I generalno, ideja da će učiti o filmu i kasnije biti učesnik u realizaciji filmskog projekta od stvaranja ideje do bioskopske projekcije ju je neverovatno pokretala .

Ne voli da definiše šta znači biti producent. Nikada nije uopšte volela definicije, a naročito u slučaju ovog pitanja, jer se odgovori razlikuju od zemlje do zemlje. Producent u Americi i producent u Srbiji su recimo potpuno dva različita pojma. Suštinski, producent je neko ko će da izgura ideju od njenog nastanka do realizacije, ko zna da odabere kvalitetnu ekipu saradnika, obezbedi uslove za rad, ko može i ume da funkcioniše i uslovima u kojima se projekat dešava, i koji može da predvidi razne okolnosti koje usput mogu da se dese i da ima rešenje čak i za one nepredviđene. I na kraju da uspe da realizuje projekat do kraja, na zadovoljstvo svih.

Uloga prroducenta je  važna isto  koliko i uloga ostalih članova kreativnog tima. On je tu da učestvuje u procesu od početka do kraja, tako da je ta uloga neminovno jako bitna, ali bez ostalih učesnika u procesu i njihove jednake posvećenosti –ništa.jr_01

Danas, ovde i sada kaže da je teško baviti se produkcijom. Ne samo filmskom produkcijom, već bilo kojim segmentom kulture. Kaže da je sa produkcijom u advertajzingu nešto lakše,  i to je oblast koju sada istražuje i koja joj je trenutno izazov – posebna vrsta mentalne discipline koju ranije nije imala…

Do sada je radila na pozamašnom broju projekata. Od NGO projekata, preko filma, televizije, muzičkih spotova, festivala i advertajzinga. Misli da je važno za nekoga ko želi da se bavi produkcijom da proba sve, da bi se kasnije profilisao za ono što mu najviše leži. Bila je organizator na domaćim dugometražnim filmovima,  producent desetak kratkih igranih filmova, spotovima za Stray dogg, Sars, video kampanjama za Exit, Turističku organizaciju Srbije, X factor, festival Cinema City, Slobodna Zona, mnogo projekata u okviru produkcijske kuće Tuna Fish studio…
Od omiljenih projekata bi izdvojila kratki film Marka Đorđevića “Na drugoj obali”,  talentovanog mladog reditelja sa kojim joj je bilo zadovoljstvo saradjivati za vreme studija. Tim projektom su  uspeli da izađu iz studentskih okvira i naprave kratki film vredan pažnje…Generalno, svi radovi za vreme studija su joj posebno dragi, jer je to tad predstavljalo posebnu energiju i entuzijazam…

Takodje, Cinema City, joj je takođe jedan od omiljenih, jer je to jedini festival u zemlji koji se najviše posvećuje mladim autorima i debitantskim filmovima na pravi način… Omiljen joj je i zbog divnih ljudi i atmosfere.

I sve se to potrudila da sama i ostvari. Jelena je neko koga kad vidite na ulici izgleda kao zalutala francuskinja u Beogradu sišla sa stranica nekog modnog magazina. Po danu ne vidi ništa bez svojih sunčanih naočara, a crveni karmin joj je tajno oružje protiv umora i brzine života. Njene žurke u Dalmatinskoj važe za najbolje kućne žurke, pa je zbog istih zamalo i ostala bez kuće.

Bicikl vozi kad god može, i da se ona pita ne bi ni silazila sa njega.
Vozi ga kako kaže da joj vetar oduva loše misli, bez cilja i zacrtane rute, koliko noge izdrže. Voli muziku koja šapuće, i ne propušta nijedan koncert bendova koje voli. Inspiraciju nalazi u jakim i jedinstvenim ljudima, a inspirišu je hrabrost i pre svega ljubav. Njeno vreme tek dolazi.

A njena lična želja je, da kao producent potpiše dugometražni igrani film.

jr_02

DANI

Ponedeljak, 17:20, Beograd, Nušićeva.

Starija gospođa koja markerom po bilbordu sa slikom Robi Vilijamsa piše velikim crnim slovima: „ŠTA ĆE NAM TUĐI MOMCI, KAD SU NAŠI 100 PUTA BOLJI!“

Utorak,  21:39, Beograd, Terazije.

Zgužvano zavrnuti rukavi na sakou, salonke na tanku štiklu, crni koso matematički sečen paž, crveni ruž. Udubljen pogled u izlog u kome se pod reklamnim reflektorima nalazi tirkizna torba i bledo siva svilena ešarpa.

Sreda, 13:30, Beograd, Bulevar M. Milankovića.

Šest različitih sudbina za jednim stolom. Šest različitih priča. Šest nespojivih spojenih ljudi. Razumeju se osmehom. Guraju dan, zajedno.

Četvrtak, 15:20, Beograd.

Kancelarija matičara, Opština Stari grad. Venčanje.

Ona ima sunčane naočare ala Sofija Loren, cvet u kosi i punđu kao Odri u “Tifaniju”.

On ima krem sako i svet u reveru. Mirišu na puder.

Njih dvoje i kumovi. Ispred ih čeka harmonikaš. Imaju 70 godina.

Petak, 22:47, Beograd, Knez Mihailova.

Dva sladoleda u velikim kornetima, jedan pored drugog šetaju, rame uz rame. Polako. Bez žurbe. I smeju se naglas. Obasjani svetlima izloga koji gledaju njih.

Subota, 11:20, Beograd, Tašmajdan

Starija žena, u smeđem kaputu sa uredno obmotanom cvetnom maramom oko vrata, kratke kose složene u sitan minival, sa rukama mirnim, prekrštenim u krilu. Sama na klupi ispred “Poslednje šanse” na Tašu. Gleda. Nasmejana.

Nedelja.

Zvuk aparata za brijanje. Zvuk miksera koji muti šlag. Otvoreni prozori i prostiranje veša dok se komšije dovikuju. Miris pržene kafe, i pad zrnce  na vrelu ringlu dok miriše cela kuća. Supa sa rezancima i rinflajš. Zvuk lupanja tanjira.

Zvuk escajga koji zvecka. Radio Beograd jedan i emisija u podne. Buka, smeh i pričanje punim ustima. Televizor posle ručka. Smiraj dana. Mir. Dom. Bilo gde.

Jugobanka, Jugootac

Ne pričam sa ocem 4 meseca.
Ta činjenica i ne pravi neku bitnu razliku s obzirom da nikada nismo zapravo razgovarali.
Ipak, svakog vikenda pomislim na njega kada ugledam stari mural Jugobanke.
Čovek sa bradom u teksas jakni gleda u boje koje se slivaju niz zgradu.
Taj čovek me podseća na mog oca.
I njemu sam uglavnom gledala u leđa.

*Ugao Rajićeve ulice i Knez Mihajlove. Fasada nekadašnje Jugobanke. Mural je naslikan 1984. povodom proslave 25. maja u organizaciji Gradske konferencije Saveza omladine Beograda u saradnji sa Jugobankom i Komgrap-om. Naslikao ga je Čedomir Vasić sa grupom studenata FLU (Mirko Ognjenović, Perica Donkov, Igor Stepančić, Darija Kačić, Vesna Knežević). Mural je obnovljen 2000. godine.Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

Očigledno

Svako može da se rodi bilo gde. Gde god mu padne na pamet. Ja sam se prvi put rodio u Beogradu. Rodio sam se na jednom crvenom krovu kod Cvijićeve, i odmah sam ugledao šest velikih lipa u dvorištu. Obranih cvetova, sećam se. Kasnije sam se rodio u spavaćoj sobi jednog stana u Ruzveltovoj, a još malo kasnije u kupatilu tog istog stana. Sećam se da sam se jednom rodio na uglu Svetozara Markovića i Krunske i još jednom u Šumatovačkoj na Neimaru. Rađao sam se i po kafanama i pozorištima, jednom sam se baš kvalitetno rodio u pozorištu a jednom u ulici 29. novembra, u jednoj velikoj zgradi kod Dunav stanice. Poslednji put sam se rodio na Ušću, na samom ušću Save u Dunav. A posle tog poslednjeg puta, rađam se svakog jutra, sam od sebe. Niko ne treba da me rodi, ja lepo sam uzmem i rodim se. A ako mogu ja, sigurno može i svako drugi. To je očigledno.