admin

Zalet

Ja bih uveče organizovao sahrane. Sahrane u trećoj smeni. U sumrak da sahranjujemo svoje najmilije, meni to ima smisla. A kad bismo već menjali termin, mogli bismo da počnemo da sahranjujemo i dane. Svaki dan da sahranimo, da više nikad ne mislimo na njega. Da odamo počast sebi što smo ga doživeli i preživeli. Ako smo se dobro proveli, napravimo veselu sahranu, ako nismo, ćutke ga ispratimo. Ali ga ispratimo, dobro ga zakopamo da ne može da se vraća. Jer dani umeju da se vraćaju, umeju da dođu i traže da ih živimo opet. A mi se pecamo.

A na ljudske sahrane treba da idemo često. Smrt je najbolji učitelj, čini mi se. Kad bismo stvarno razumeli da ćemo jednog dana umreti, mislim da bismo mnogo bolje živeli. Svoju smrt ćemo svakako doživeti ali slutim da će onda biti kasno za učenje. Dakle, moj predlog je – sahrane da se organizuju uveče i svako veče da idemo na sahrane, pre izlaska ili pre spavanja, kako ko. Spremiš se, ako si u fazonu šminkanja našminkaš se, i odeš na sahranu. Imaš umrlice u novinama, onolike, pa izabereš. Ne moraš da praviš gužvu tamo, odeš na 15 minuta, izjaviš saučešće, vidiš ta lica, lica ljudi koji trenutno gledaju istini u oči, i nastaviš dan kao i inače. Samo malo drugačije.

Moguće je da ćeš posle izvesnog kritičnog broja pohađanih sahrana malo manje ili malo više visiti u kafani, još manje ili još više ispred televizora, da ćeš biti bolji ili gori prema ženi i deci, prema kevi, prema psu i svima na koje naletiš. Razumećeš šta ti se stvarno radi u životu, dok ga imaš. Počećeš više da nalećeš na samog sebe. I kad preko dana opet počneš da žuriš, kad opet pomisliš da nemaš vremena, uveče će te sačekati sahrana, da te podseti kuda si se to zaleteo.

Umetnost je svašta, ali nije laž.

  1. Izuzetno si talentovan za to čime se baviš! U kom uzrastu si došao do saznanja da poseduješ taj talenat i na koji način isti održavaš, “zalivaš“?

O, najlepše hvala na ljubaznom komplimentu! Pretpostavljam da se pitanje odnosi na pisanje, jer za to sam nadležan; muzike ne bi bilo bez Laneta i Radeta, mojih drugara koji se bave komponovanjem, te naših čarobnjaka iz benda koji sprovedu u delo i ožive sve što oni zamisle. Elem, kako se “zaliva” pisanje? Čitanjem, naravno. A i stalnim pisanjem. Ideja je ideja, doći će ili neće doći, ali ono za šta svakako možeš da se pobrineš jeste “trening”: zanatski deo posla je nešto poput crvenog tepiha za dobru ideju. Što se uzrasta tiče, za jezik i pisanje zainteresovao sam se veoma rano, dobra priča me je kupila u najranijem uzrastu (da, bio sam jedno od one nesnosne dece koja stalno nekoga vuku za rukav da im čita ili ispriča priču:) No, ako govorimo o muzici, odgovor je sličan: “zaliva” se slušanjem. Jednu vrstu ljudi talentovaniji od sebe kompleksiraju – drugu vrstu inspirišu. Vazda bolje biti u ovoj drugoj kategoriji. Treba upijati druge autore bukvalno do samozaborava, kao da nikad ništa nisi stvarao – paradoksalno, samo tako ćeš ostati svoj.

  1. Da li možeš da izdvojiš trenutak kada si bio najponosniji na sebe?

Hah, zvučaće ti smešno. Sećam se jednog opštinskog takmičenja iz gramatike srpskog jezika, osnovna škola; imao sam pirsinge, vozio rolere, bio obučen dripački – i imao sam sjajnog nastavnika, kome je bilo važno šta znam i šta mogu. Dok smo čekali rezultate, neke devojke su komentarisale kako nisu sigurne u ovaj i onaj odgovor; onda su me pogledale i rekle (onako namerno, baš da čujem): “Nema veze, barem sigurno nismo poslednje.” To je samo maleni primer onoga sa čime se u našoj sredini (u stvari, na celom globusu) srećeš stalno: mediokriteti ti se rugaju naprosto zato što se ne oblačiš kao teča kad si klinac, naprosto zato što ne razumeju šta radiš, naprosto zato što ih nije briga šta radiš. Ali to ih ne čini boljima od tebe. Osvojio sam prvo mesto i kroz tu salu se, do tipa koji dodeljuje nagrade, dokotrljao na rolerima da je primim. Kako je samo ta pobeda bila slatka. Retko kad u kasnijem životu imaš prilike da tako jasno nekome zabiješ srednji prst u oko i okreneš nekoliko puta, da se rupa bolje izdubi. Metaforički, naravno:)

Foto Ana Kašćelan

Foto Ana Kašćelan

  1. Kada će biti izdat drugi deo trilogije „Rubikova stolica“?

Mnogo hvala na interesovanju! Trilogija se zapravo zove “Malterego”, “Rubikova stolica” je naslov prve sezone/knjige. Intenzivno radim, svestan da sam probio sve sopstvene prognoze, ali ME2 je daleko obimniji od prvog dela i traži više vremena, a i sama struktura romana prilično je drugačija: ovog puta nema novinskih članaka i Leovog bizarnog dnevnika između glava/epizoda, već smo u tim intermecima u jednoj sasvim drugoj knjizi. Osim toga, Leo se zapravo drži obećanja da neće pisati o Malteregu i ovog puta vodi stvarni dnevnik, što daje mnogo više prilika za literarne pasaže i, uslovno rečeno, književniji pristup. Priča se nastavlja nekoliko godina kasnije od trena gde je stala, ali se direktno nadovezuje na taj tren i posledice. Mislim da je ME2 nešto najbolje što sam do sada uradio, ali na to se ne vredi oslanjati, jer autori uvek to misle o svom poslednjem delu – inače ne bi ni imalo smisla da ga objavljuju, je li:) Sve u svemu, još nekoliko meseci. Znam, pretvaram se u R. R. Martina po tempu rada, ali barem nisam ni približno tako prokleto dobar da milioni ljudi pate dok čekaju:) Svima koji iščekuju ovu knjigu veoma sam zahvalan i (trenutno) uveren da vas priča neće razočarati. Trenutno, do prve kreativne depresije:)

  1. Koju vrstu muzike slušaš dok pišeš?

Uvek, uvek instrumentalnu, ili barem neku koja tome naginje. Budući da se bavim rečima, tekst me zanima i odvlači mi pažnju. To može biti svašta što mi u tom trenu zvuči zanimljivo, ali generalno gledam da nađem nešto što se “temperaturno” poklapa sa scenom koju pišem.

  1. Gde prestaje scena, a počinješ ti?

Mislim da to nije sasvim primereno pitanje ni za pozorišne glumce, kamoli za nekog poput mene:) Sve si to ti. Moderno doba donelo je mit o glamuru i glumatanju, takozvanom “poziranju”, i otuda privid da ljudi imaju svoje javne i svoje privatne, “Klark Kent” identitete:) Ali veruj mi, nikada nisam video da je neko drugačiji javno i privatno – javnost samo daje širi prostor kretenima da pokažu koliko su zapravo kreteni, i onima koji to nisu da se jasnije vidi da nisu. To je sve što se tu dešava. Ekrani nas razdvajaju i tvore sumnju, ali ti si ti. Umetnost je svašta, ali nije laž. U stvari, umetnost i seks su jedina polja ljudskog delovanja gde ne možeš da foliraš – tu si tačno ono što jesi.

  1. Odakle ljubav prema Transformersima?

Hah, iz sirotinjskog detinjstva devedesetih:) Svi u komšiluku imali smo ih svega nekoliko, a robna kuća prepuna, a nemaština. I onda se ovako, pod relativno stare dane, osvećujem:) Kolekcionarstvo je zabavno, to je lep hobi, upoznaš sjajne ljude koji vole to isto – jedino je malo strašno što bi ovo isto izjavio i neko na samitu serijskih ubica:) Ali zez na stranu, mislim da su Transformersi najzanimljivije igračke ikada smišljene – divim se tim dizajnerima, ljudima koji imaju moć da tako nešto osmisle. A kad su stvarno dobri, Transformersi su nešto poput rubikovih kocki, sjajno vežbanje kefala. Da ne pričam o tome koliko je Optimus moćna figura heroja i vođe, pravi moralni kompas za milione dece već trideset godina. A uopšte nije naivno ko ti je heroj i moralni kompas kad si dete.

  1. Kada možemo očekivati tvoj sledeći nastup?

Zavisi gde:) Ovog petka smo u Pančevu, potom na Love Festu, pa na Nišvilu. A pripremamo veliki, najveći beogradski koncert do sada za deseti oktobar. Širite dalje:) Razmišljam da se, s obzirom na svoju visinu/nizinu, za reklamnu kampanju slikam pored metra (ili lenjira, ehm) i stavim slogan: “Najveći od najmanjeg!” 🙂 Avaj, za sve informacije gde smo/kad smo skoknite u bilo koje doba na www.facebook.com/marcelodefacto. Tamo je sve.

Moj život „akording“ to Bajaga

Znaš šta Bajaga, pre 20 godina si me zajebao na foru.

Ono tvoje „brdo za razmišljanje“, u mom slučaju, realno je planinski venac.

Možda su nekad neki i pomislili, ma s’ njom će biti lako, ona je iz Banata, ta brdo ni u najavi nije videla. S njom će sto posto nekako sve glatko da ide… ma važi. Čitala “ona” grčku mitologiju, više puta, a svi znamo za Sizifa i onaj njegov kamen. S tim što mene toliko zabavlja to što kamen stalno ide gore – dole, da ja to za razliku od Sizifa ne radim po kazni, nego što bi moja baba rekla “jer nemam pametnija posla”. Pritom, što sam starija ja svoj kamen sve manje guram, a sve više se spotičem o njega.

Moj kamen je analiza. Ne znam da li ste ikad razmišljali, ali ta se reč rimuje sa paraliza. S punim pravom.

Parališe sposobnost da shvatiš da je sve to za džabe.

I tim nekim danima kad se spotaknem i tresnem celom dužinom, da sve boli, ja pustim Bajagu jer moja neka teorija je da je Bajaga objasnio sve u životu i da su odgovori njegove pesme.

O jutrima

“Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo.”

O ljubavi

“Nemoj da brineš, kad srce zna.”

O ćutanju

“…Dođi i ostani tu.“

O mestu među ljudima

“Nemoj nikad biti gore, jer svi gore i pregore“.

O stavu prema životu

“…Onda pesme drugi deo, da promenim ja bih hteo, jer ne volim depresivne krajeve.“

O stavovima i mišljenju

“…Psi laju na karavane, a karavani prolaze… “

O strahu

“…Hiljadu užasa i strahova u noći, hiljadu stvari o kojim ne želiš da pričaš
hiljadu onih o kojim nećes moći

O politici i stanju o državi.

“Ovo se teško, može nazvati život.“

O prošlosti.

“Za jedan dan desilo se trista, ova zemlja više nikad neće biti ista.“

O principu

“Samo kamenje oblik ne menja…”

O meni

“Ne znam da l’ je paranoja il’ eksperiment, u glavi mi diriguje ludi dirigent…”

O nama

“Pozovi me, kad ti trebam ja.”

I posle nek mi neko kaže, kao, Bajaga nije sve u životu objasnio, ma važi. Jok i nije.

Ubedio me da je život lep, protiv svih pravila i zakona. Bajaga je kriv za sve.

Spisak

Ovako sam išao – Jagićeva, Vojvode Šupljikca, pa onda jedna što ne znam kako se zove, pa Požarevačka, Tomaša Ježa, Save Kovačevića i onda pored kafane Kalenić na onaj pešački prelaz na početku Maksima Gorkog. A na prelazu imam šta da vidim, red za javnu garažu do ugla sa Kursulinom. Red ide preko pešačkog prelaza. Neko stane kolima na prelaz i smeta svima, a neko ne stane. Malo sam posmatrao, seo sam na betonski stubić i gledao ko staje na prelaz a ko ne staje, i popisao sam ih sve, podelio u četiri kategorije, i evo vam sad da i vi znate kako se ko ponašao tog dana u redu za parking.

Ko nije stao na prelaz:
1. Urbani mamin sin sa zulufima. Taj je stao metar od prelaza, najpristojnije, da ne moraš da se misliš da l’ će da krene dok prelaziš.
2. Ciganin sa fazoniranom bradom u nekom crvenom kršu, karavanu. Leva ruka napolju i u njoj cigareta. Vrućina, red, neki trube, a on miran k’o Buda.
3. Baba i deda u crnom Fiatu Punto. Deda je vozio. Iz aviona se vidi da su pristojan svet.
4. Debeo tip sa zagrebačkim tablicama u nenormalno napucanom Pežou.
5. Matori sa cvikerima za sunce i Šiljom zalepljenim na zadnje staklo. Neki Fiat karavan.
6. Jedna dobra riba. Smeđa talasasta kosa, cvikeri za sunce, razmaknuti gornji kečevi, puši, sluša neku elektroniku. Oko 35 godina, srebrno prstenje, bretele. Sivi Punto.
7. Sedokosi matori u srebrnoj Hondi. Gospodin čovek.
8. Matori šmeker sa malo dužom kosom. Malo podbuo, vidi se da voli kafanu. Gleda ribe i uredno stoji gde treba.

Ko je stao na prelaz:
1. Debeli sa detetom i ženom u crvenim kolima. Žvaće žvaku. Trubi. Kreten.
2. Matori sa kačketom u sivom Audiju. Ima onaj nadmen pogled karakterističan za ne mnogo pametne ljude.
3. Jedno službeno vozilo. Sivi auto, tip sa opasnom frizurom, brojanica na retrovizoru. Svira mu ono nešto domaće što nisu narodnjaci ali i jesu, ono što ne znaš šta je ali se osećaš kao da te je sramota.
4. Matori u belom džipu. Nekad sam sklon da ih razumem, te u džipovima. Ti automobili su viši od ostalih i oni stalno ostale gledaju s visine, prvo čisto tehnički a onda se to izgleda uvuče i dublje.
5. Tetka sa silikonima u usnama, vozi kabrio, puši i blene okolo. Njoj baš stoji ta uloga. Ona nije u fazonu na silu, ona je u fazonu na glupost.
6. Brz klinac, sa cvikerima na glavi. Beli BMW.
7. Mercedes sa zatamnjenim staklima. Kod njega je već dovoljno dobro što uopšte hoće u garažu. Taj bio mogao da ostavi kola i na pešačkom.

Ko me je razočarao, za koga sam mislio da neće, ali je ipak stao na sred pešačkog:
1. Mali mercedes, crveni. Baš fino tip izgleda, kovrdžav, neobrijan. Možda se zamislio, ali to nije opravdanje, stao je na pešački, smetao je konkretno jednoj trudnici i nema šta, ubeležio sam ga.
2. Lepa gospođa u Opelu, sivom. Došlo mi je da joj oprostim, jer je što bi rekao moj kum – senzualna je, ali u poslednjem trenutku nisam.

I jedan što me je prijatno iznenadio:
1. Crni Lexus, ogroman, nov, čist. Faca ko da će sve da nas pobije ali mirno stoji i pušta ljude da prođu. To je ono – liči, a nije.

Folirant

„Treba mi nova reč za ljubav. Treba mi reč – da znači.“

Moj drug Ivan, mi tako sa vremena na vreme, kad odlutam pred njim naglas u svojim razmišljanjima i monolozima, iznenada samo kaže – tebe je čika Kapor trebalo da upozna, ja bih to čitao.

Pošto se to nije dogodilo, uzmem ja njega da čitam. Ponovo.

Momu Kapora sam otkrila davno. U jednoj od mnogobrojih svađa sa mamom, i neretkih tinejdžerskih izliva besa i dokazivanja svoje nezavisnosti i bunta. Mama mi je na takvo jedno moje demonstriranje elokvencije i stava “popila sam svu pamet ovog sveta”, ne dižući pogled sa sudova koje je prala, jer za razliku od mene koja sam imala sve vreme ovog sveta da mitingujem, mama je pazila na šta troši svoje, samo kratko rekla, – “Koji si ti folirant”.

– Šta si mi rekla?

– Da si folirant, i nisam ja, nego Momo Kapor, eno ti knjiga u predsoblju u vitrini, pa pročitaj, ili ako nećeš da čitaš, operi ove sudove.

I da se ne foliramo, mama je već tad bila u pravu. Često razmišljam o tome dok perem sudove.

Čitala sam ga davno, ali sad sam počela da ga razumem. Mnogo stvari sam počela tek sad da razumem, sve sem te ljubavi. Te kaporovske. Jer Kapor je preromantičan, ali za one koji nemaju romantičnu sliku o tome.

Nekad, pročitaš tu njegovu reč – ljubav, i ti odmah vidiš probleme, i besparicu i sitnu decu, i račune i dugove, i male memljive gajbe, i zagoreo nedeljni ručak i pasulj razblažen suzama, i ćutanje okrenutih leđa, i poderane čarape i krpljene gaće, i raspar tanjire, i bajate muškarce i sive žene, i lepo ti je.

A danas je važno da je ljubav lepa, a bajata je. Kao i reč.

A najtužnije je, niko to neće da izgovori naglas, još manje da napiše. Ne zato što nedostaju druge reči, nego da ne razočara druge koji dokle god su zaneseni pričom i dok aplaudiraju čine da se predstava koja se igra nikad ne završi. Jer je lepa.

– Koji smo mi Foliranti.

Sve je nama nešto ljubav. I odjednom je svi znamo. Kao da se ta ljubav imala i mogla da se nauči, kao bicikl.

Kao da nam je poklonjena, prvo ona mala, kad u početku imamo oslonac i dohvatamo zemlju, jer je u svakom trenutku važno da možemo da stanemo na svoje noge, ali ipak ne sami, nego uz pomoćne točkiće koji nam pomažu da savladamo početak. Pa tek povremeno se odgurnemo i pokušamo sami da održimo ravnotežu. I naučimo.

A posle ona velika, kojom već znamo da upravljamo, znamo kad treba da kočimo, kad da stanemo, koje prepreke da izbegnemo i kako. Više nema onog nesigurnog krivudanja, nema straha da ćemo da padnemo i da ćemo se povrediti, jer hej, naučili smo da vozimo.

– Koji smo mi Foliranti.

I znate šta, nemam pojma da vozim, ali imam bicikl i umem da foliram. I neretko sam najveći folirant od svih.

I mislim da imam odgovor na to neko pitanje koje mi je postavljeno, a nisam odmah znala šta da kažem, pa sam isfolirala.

Razmislila sam. Ne treba meni neko da skoči sa mnom, treba mi da ume sa mnom da se dočeka. Jednostavno.

Platonski, beogradski, kaporovski.

 

 

Mesta

Razgovarao sam s drugaricom i rekla mi je da je negde pročitala da su najtužnija ona mesta na kojima si nekad bio srećan. Odmah sam shvatio da to odavno znam ali je ovo bio prvi put da čujem sklopljeno u jednu rečenicu. Rekla mi je i da se pre nekoliko dana iznenada našla na jednom takvom mestu, i ne samo to, bio je tu i taj s kim je bila srećna, samo što sad više nisu srećni zajedno. Ponudio joj je kafu, i to je trenutak u kome je lepo osetila da treba da ode. Međutim, to nije obična kafa, takvu kafu samo on ume da skuva i ona tu kafu najviše voli, ili je volela. Ovom prilikom, plašila se da će to biti najtužnija kafa na najtužnijem mestu. Ipak, prihvatila je.

Rekla mi je – Kafa je bila kao nekad. Dok sam sedela tamo i gledala ga, na trenutak mi se učinilo da ću se raspasti od tuge. Nisam se raspala. Posle, kad sam izašla, malo sam plakala, ali sam se brzo smirila. Tek sutradan sam shvatila šta se desilo. Postala sam velika devojčica, a to do sada nisam ni primetila. Kao da mi je ta kafa obeležila sve oslonce koje sam u sebi tokom života napravila. Tamo gde sam ranije curila, sad sam se skupljala. Ne mislim na snagu, mislim na mir. Nisam počela da mislim da je lako, samo mi je palo na pamet da može da bude. A samo mesto, ono za mene jeste jedno od  najtužnijih na svetu.

MAKE IT NICE – ZAKUVAJ!

  1. Koji sve sastojci su bili potebni da se zakuva ova priča?
    Ljubav prema hrani, druženje uz hranu, zvuči malo izlizano ali jeste tako, volimo da jedemo i volimo da kuvamo za naše prijatelje. Zadovoljstvo nam je da kuvamo za ljude koji stvarno vole da jedu.
  2. Programer i dva kuvara, otkud ovaj spoj?
    Nikola: Drugari smo oko 10 godina, delimo istu pasiju za kuvanjem i dobrom hranom. Kada blejite sa dva kuvara o hrani se priča non stop, da li je to o nekim novim receptima ili o dešavanjima na svetskoj kulinarskoj sceni. Proveli smo zajedno 4 meseca u USA, radeći u restoranu tako da sam iskusio rad u kuhinji, koji me je još više zanteresovao za kuvanje.
    S obzirom da ‘’food blogging’’ postaje ozbiljno zanimanje, rešili smo da spojimo naše dve profesije i da svako na svoj  način doprinese zajedničkom cilju.15133906_1543178402363960_596795003_o
  1. Odakle inspiracija i ideja da nastane baš blog o hrani?
    Išla je neka emisija o kuvanju na B92; Priča je bila da se pošalje recept što kreativnijeg jela. Spremili smo puževe koje smo par dana pre toga pokupili na Košutnjaku. Slikali smo jelo mobilnim telefonom, poslali i za dva dana dobili e-mail da smo osvojili nagradu. To je mislimo bio trenutak kada smo odlučili da pokrenemo celu tu blog priču jer mislimo da imamo da ponudimo dosta interesantih i nesvakidašnijh stvari od kojih će vam kretati voda na usta :).1172663_1966956966863264_766537036_n
  2. Kako ste počeli da kuvate, i ko je krivac za vašu ljubav prema kulinarstvu?
    Ivan: Još od malena sam pomagao majci oko kuvanja, i pored nje se i rodila ljubav prema kuvanju. Kad bi mesila hleb dala bi mi parče testa i ja sam pravio svoj hleb. Kad sam prvi put ušao u profesionalnu kuhinju shvatio sam da to želim da radim do kraja zivota.
    Dušan: Oduvek je postojala ta želja da kuvam i pomažem u kuhinji, prvo je to sve bilo amaterski kod kuće za društvo i porodicu, kasnije sam odlučio da mi to bude poziv i skroz se prepustio tome. Uvek se trudim da guram sebe dalje i više, da napredujem i usavršim svoj zanat. Krivci su svi ljudi sa kojima sam radio do sada, jer su oni oblikovali moju svest o hrani i pokazali mi šta treba i ne treba raditi svojim primerom.
  1. Gde pronalazite recepte koje predstavljate na svom blogu i da li ih spremate u original ili dodajete nešto svoje?
    Trudimo se da svaki recept bude originalan ,naravno tu se nalaze i biće uvek neki klasici kojima moramo da damo respect. Inspiraciju za recepte nalazimo u svakodnevnom životu i našim navikama u ishrani. Dosta čitamo o hrani tako da nam nije problem da skinemo tehnike i improvizujemo sa namirnicama nama dostupnim koje su u sezoni.
    Volimo da radimo sa jeftinim delovima mesa, to nam je uvek bio izazov tako da možete da očekujete malo kaloričnija i jača jela, Winter is coming!zakuvavanje_recept_marinirana_svinjetina_u_sajderu_na_kremastoj_palenti_i_ukiseljenim_pecurkama1
  1. Svaka tema na blogu predstavlja kratku foto priču. Da li mislite da je fotografija jela danas izuzetno važna kad se neko jelo predstavlja?
    Kada je reč o hrani, a posebno kada pričamo o “fine dining-u”, prezentacija je uvek bila i ostaće bitna. A kako živimo u virtuelnoj eri i ovo je internet priča najbolji način da prikažemo tu prezentaciju je kroz dobru fotografiju.
    Da, mislimo da je fotografija zapravo jedan od ključnih faktora koji presuđuje da li će neko uopšte kliknuti na link i pročitati post.
  1. Koliko je vremena potrebno da nastane jedan blog post, i na koje sve detalje obraćate pažnju pri kreiranju istog?
    Nikola: Pa ovako, u teoriji mogli bismo da radimo jedan blog post dnevno, ali kako svi imamo svoje poslove i ostale privatne obaveze to se razvuče u nekih 5 6 dana. Ivan i Dušan nešto zakuvaju, slikaju i zatim napišu neku osnovnu strukturu teksta. Onda sledi odabir fotografija, sređivanje u Photoshopu.
    Kako nemamo previše vremena, oko tekstova nam pomažu drugarice Marija i Sanja kojima dajemo ogroman “Shoutout!”. Konačno, kada su svi sastojci za post gotovi ja sve to upakujem za web, sherujem, twitujem itd… (nerd stuff :))
    Maksimalno se posvetimo kvalitetu samog jela, prezentacije, teksta i trudimo se da na kraju sve to ima neki lepi smisao.
  1. Da li imate svoj “gilty pleasure”, odnosno čemu ne možete da odolite kad je hrana u pitanju?
    Nikola: Curry piletina i Bolonjez pasta
    Ivan: Rare burger, sa karamelizovanim lukom, gorgonzolom i majonezom
    Dušan: Pjeskavica na Zelenjaku u 4 ujutru.
  1. Da li je planirano da se zakuvava isključivo on – line, ili postoje i neki off line planovi za budućnost?
    Postojao je plan za neki manji „street food“ lokal, ali je zbog finansija taj plan stavljen na čekanje, i odlučili smo da za sad svoje ideje i ceo naš prilaz i koncept hrane delimo online. Možda kasnije bude prilike za nešto drugo.
    U planu su nam organizacija POP UP događaja koji bi funkcionisali preko kupona, takođe radimo uveliko na žurci povodom proslavljanja početka rada i ujedno promocije bloga, naravno svi će biti pozvani i obavešteni na vreme :).zakuvavanje_recept_tart_sa_slanom_karamelom_slika2
  1. Šta umete da spremite za 10 minuta?
    Ivan:  Grilled cheese sendvič
    Dušan: Doručak u krevetu
    Nikola: Monte Cristo sendvič
  1. InspirishiMe u 3 reči!
    “MAKE IT NICE!”zakuvavanje_recept_ramen_slika1

 

 

Linkovi na kojima možete više da se informišete o ovim momcima i projektu „Zakuvavanje“:

http://zakuvavanje.rs/

https://www.facebook.com/zakuvavanje/

http://zakuvavanje.rs/tart-sa-slanom-karamelom-belom-cokoladom-i-pistacima/

http://zakuvavanje.rs/ramen/

http://zakuvavanje.rs/marinirana-svinjetina-u-sajderu-na-kremastoj-palenti-i-ukiseljenim-pecurkama/

 

 

 

 

 

 

Ukus Beograda

  1. Projekat „Ukus Beograda“ postoji već godinu i po dana i profilisao se kao gastro vodič kroz Beograd. Kako je uopšte počela ova priča i odakle ideja da hrana bude tema kojom ćete se baviti?
    Priča je počela na Twitter-u preko kog smo se svi upoznali i prepoznali se po načinu na koji smo pisali o životu naše generacije u Beogradu, ali još mnogo više o hrani – sa specifičnom kombinacijom zaljubljenosti i poštovanja, prema kojoj se gurmani međusobno prepoznaju na svim meridijanima.received_10154174600542856
  2. Ko čini tim koji se krije iza svega, i da li vas je spojila ljubav prema hrani, prilika za dobar posao ili oba?
    Nas četvoro autora: Nikolu, Aleksandru, Vanju i Jelenu, okupila je ljubav, poštovanje i znanje prema hrani, mogli smo na tu temu da pričamo uživo satima. Ideja o projektu je verovatno svima čučala negde iza kulisa naših svakodnevnih poslova i samo čekala priliku da se javi. Uz pomoć dva izuzetna kompjuterska maga, dali smo joj formu – ali i osnovne poslovne temelje. Prepoznali smo zajedno da ova oblast nije pokrivena na srpskom internetu i shvatili da je to naša šansa. Želeli smo da sebi damo oduška od svakodnevnih poslova kojima se bavimo i da pokažemo kako dobra ideja i ljubav, kao i vera u ono što radite donosi uspeh.
  3. Kako se postaje kritičar hrane, odnosno koje uslove moraš da ispunjavaš da bi se bavio ovom profesijom i da li postoji način da se to nauči?
    Kod nas je to malo specifično: godine izolacije i niskog životnog standarda su uticale da je hrana u našoj sredini na prvom mestu stavka sa Maslovljeve skale ljudskih potreba, a mnogo manje nauka i umetnost. Da bi jedan ovakav projekat zaživeo, osim kućnog gastro vaspitanja, entuzijazma i “kretanja po gradu” bilo je neophodno da mnogo učimo, budemo radoznali i otvoreni, spremni na kritiku kritike i uložimo sopstveni novac i vreme da istražimo ponudu. Do sada je bilo pokušaja da se napravi nešto slično, ali osim entuzijazma i finansija, falili su i marketinški pristup, ali i ljubav prema književnosti. Sve četvoro mnogo čitamo, što nam olakšava da opišemo ono što predstavljamo na interesantan način, a pomaže i to što smo “preko dana” u poslovima u marketingu i odnosima s javnošću. Nije dovoljno voleti pun tanjir i imati apetit. Ipak, volimo da naglasimo da mi nismo klasični kritičari hrane, mi smo, u stvari, istraživači i nemamo neko formalno obrazovanje u ovoj oblasti._mg_0978
  4. Kako ste se vi prepoznali u ovoj profesiji i šta je bilo presudno?
    Verovatno je presudio talas reakcija koje su dobile prve priče na našem sajtu. Videli smo da publika jako iskreno reaguje i da su naši tekstovi doveli do konkretnih akcija – naši čitaoci pročitaju, ustanu i krenu po preporuci. U okolnostima u kojima naši sugrađani imaju vrlo ograničene budžete za posetu restoranima, autentična priča nekog ko je već bio, značajno smanjuje rizik od greške i uzalud potrošenog novca. Hranu poznajemo, čitamo mnogo o gastronomiji na internetu i trudimo se da što više i što češće putujemo i svoja putovanja iskoristimo da što više toga isprobamo i saznamo.
  5. Kako ste se podelili međusobno, odnosno da li svi sve ocenjujete ili svako ima svoju specijalnost?
    Iako smo od samog početka imali ideju kako da se pojedinačno profilišemo, neke lične preferencije smo otkrivali vremenom. Tako su se Aleksandra i Nikola izdvojili kao posvećeni ljubitelji mesa, sve tri ženske članice su obožavaoci italijanskih specijaliteta… Nikola je tradicionalista, Jelena rado srlja u egzotiku i neistraženo, Vanja uživa u laganim zalogajima i finim enterijerima, dok je Aleksandra sjajan poznavalac kontinentalne kuhinje zahvaljujući putovanjima i životu van Srbije.
  6. Koliko ličnog se unosi u ocenjivanje određenog restorana ili jela, i da li je moguće ograditi se od emocija, kad su više ili manje omiljena jela u pitanju?
    Svakako je moguće ograditi se od emocija, ali mi smo to svesno odlučili da izbegnemo. Naime, u Beogradu je to do našeg portal bio jedini princip izveštavanja o hrani – kroz klasične novinske opisne tekstove, koji čine da svaki lokal zvuči manje više isto i ne možete da doživite da li je to baš za vas ili ne. Mi, naprotiv, lične impresije pažljivo uključujemo u svaki opis. Na taj način, čitaoci mogu da osete atmosferu, modus operandi koji razlikuje pristup gostu u svakom restoranu i stvore unapred utisak o mestu na kom nikada nisu bili. Zbog toga verujemo da je jedna od glavnih poluga uspeha našeg projekta upravo to što nam ljudi veruju – jer pišemo sa emocijama.a10
  7. Šta sve preporučujete i kakve zanimljive informacije mogu da se nađu na vašem sajtu?
    Osim restorana o kojima pišemo, volimo da delimo informacije o interesantnim gastro događajima u gradu, intervjue sa šefovima kuhinja koji su nas zainteresovali, edukativne tekstove o manje poznatim pojmovima i specifičnostima svetskih kuhinja. Posebno volimo da pišemo o vinima i pomažemo promociju domaćih proizvođača u čijim vinima i sami uživamo.
  8. Šta po vama jedan restoran mora da zadovolji što se tiče hrane i usluge?
    Ono što nas sve uvek iznova oduševi je inovativnost u jelovniku. Osim toga, condicio sine qua non je upotreba svežih sastojaka i veština pripreme, naravno. Danas u gotovo svakom restoranu u Beogradu možete poručiti burger, odrezak ili pizzu. Ono što ih razlikuje su sastojci, priprema i prezentacija, ali i cena. Najbolji kuvari pripremaju remek dela u svakom formatu, baš kao što to čine stvaraoci i u svakoj drugoj umetnosti. Usluga je za nas četvoro obično presudna za konačan sud o restoranu. Edukacija osoblja kod nas je i dalje na niskom nivou, iako naravno ima izuzetaka. A neizostavna je za uspeh restorana, jer se, bez obzira na to što restoran može da ima najukusniju hranu u gradu, ukoliko vas osoblje ne tretira onako kako očekujete, nećete više vratiti. To je ono na čemu, čini nam se, beogradski ugostitelji moraju najviše da rade.113083314_1709069726011610_565486110136153295_n
  9. Da li sami birate restorane koje ocenjujete ili ih posećujete po prethodim preporukama?
    Uvek biramo sami. Kada neki restorani ubrzano stiču popularnost, volimo da ih posetimo kako bismo videli da li je ta poseta rezultat kvaliteta ili agresivnog marketinga. Obožavamo da otkrivamo neizvikana, a kvalitetna mesta, ali i da uživamo u ponudi restorana koji održavaju svoj nivo godinama i čuvaju tradiciju koja je proslavila beogradsko ugostiteljstvo. Novi restorani se otvaraju gotovo svakodnevno i u tom smislu, inspiracije i izbora nam stvarno ne manjka.
  10. Da li ciljano idete u određeni restoran i najavite kad i zašto dolazite ili se desi da spontano sednete negde, a nakon toga napišete recenziju?
    Jedan od prvih dogovora koje smo napravili kada smo tek postavljali projekat je bila da se restoranima NE najavljujemo. Izuzetno nam je stalo da je ono što u restoranu doživimo potpuno autentično i što približnije onome što će doživeti naši čitaoci. Na taj način, niko nema priliku da lažira utisak ili se prikaže boljim no što zaista jeste. Posete su samo donekle spontane, jer uglavnom imamo svoj interni raspored narednih mesta koje ćemo posetiti, koji liči na pravi tajni plan.
  11. Kakve su reakcije kad izađe vaša ocena nekog restorana? Da li se nekad desilo da je neko negativno reagovao na vašu kritiku?
    Reakcije su uglavnom dobre. Restorani koji su dobro ocenjeni vole da se pohvale našim utiscima i podele ih na svojim profilima na društvenim mrežama. Izuzetno negativne ocene, naravno nemaju takav prijem kod ugostitelja, ali većina ih, čini nam se, doživljava dobronamerno i koristi kao priliku da unapredi svoje poslovanje. Međutim, imali smo i nekoliko veoma oštrih reakcija na negativne tekstove, koji su išli čak i do ličnog vređanja kao i otvorenih pretnji nama kao autorima. Ko bi rekao da je ovo jedan opasan hobi?!
  12. Poslednjih godina kulinarstvo je izuzetno atraktivna tema kod nas, i sve više ljudi obraća pažnju na spremanje hrane kao na umetnost, šta mislite kako je do toga došlo?
    Po našem mišljenju, razvoju kulinarstva kod nas, ali i u svetu, doprineo je nemerljivo internet, a posebno društvene mreže. Dok su nekada najskuplji i najbolji restorani imali priliku da svoje znanje i veštine predstave isključivo svojim (imućnim) gostima, danas svako od nas može da jednim klikom sazna kako izgleda, na primer, poslastica cronut iz jedne njujorške poslastičarnice, koja je osvojila sve svetske mreže, baš kao i čuveni makaron kolačići. Restorani više nego ikada ulažu u marketing, a svetski internet i TV kuvari rade na tome da recepte iz restorana predstave konzumentima – od izbora namirnica do serviranja – u sopstvenoj kuhinji i trpezariji. Naravno, neizmerno nam je drago zbog tog trenda i nadamo se da će potrajati i generalno unaprediti kulinarstvo kao deo kulture življenja.13043417_1707787182806531_7687037413020864953_n
  13. Šta je po vama ukus Beograda?
    Jedna od misija ovog projekta je i da se filtriraju i izdvoje ukusi koji će zaista najbolje predstaviti naš grad i staviti ga na mapu svetskih gastro prestonica. To je proces koji će verovatno potrajati i teći uporedo sa našim razvojem celokupnog društva, ali se unapred radujemo proširenju liste na kojoj se svakako već nalaze Moskva šnit i ćevapčići na kajmaku, koje gotovo svi gosti Beograda traže. Svetske prestonice sada uglavnom imaju prepoznatljive ukuse koji su potekli iz brze hrane i dostupni su svima, kao što su londonski fish&chips, njujorški ili čikaški hotdogovi i korndogovi ili španski ćurosi. Mi smo, na žalost, izgubili šansu za brendiranje piroškama kod Atine, ali pažljivo pratimo i čekamo novu uličnu zvezdu. Raduje nas što znamo da najbolji beogradski hoteli rade na kreiranju svojih signature jela ili deserata kojim će predstaviti naš grad turistima.
  14. InspirishiMe u tri reči (ili u vašem slučaju u 12 🙂)
    Jelena: Osmeh je viralan.
    Aleksandra: Follow your bliss
    Vanja: Emocije su tajni začin
    Nikola: Pronađi svoju sredinuzajednickafb

Sve što vas zanima o njima, možete saznati na sledećim linkovima, ili se priključiti njhovom Viber public chat – www.viber.com/ukusbeograda

ukusbeograda.rs

https://www.facebook.com/ukusbeograda

https://twitter.com/ukusbeograda

https://www.instagram.com/ukusbeograda/

 

Najvažnija sporedna stvar na svetu

Samo su ih poskidali i pobacali na zemlju. Nisu oklevali ni jedan sekund jer oklevanje bi značilo gubljenje vremena, a oni nisu imali vremena za to. Nabacane na zemlju jedna preko druge stajale su tako, bez ikakvog reda i smisla, a oni su već uveliko smisleno jurili dalje i njima je to bilo sasvim u redu. O jaknama nije imalo kad da se razmišlja. Morao je da se igra fudbal. Veliki odmor traje 15 minuta, i tih 15 minuta nije za razmišljanje.

Njih desetorica podelili su se u dva tima. Većina jedva do pola stative visoki, a nekoliko njih možda rukama i može da dohvati prečku, ali kad se baš onako istegne na prstima ili skoči sa obe noge rukama podignutim u vis. Jure po dvorištu, i to im je u tom trenutku najvažnija stvar na svetu.

Kao muve bez glave, levo – desno po onom terenu, fokusirani na loptu koja je u tom trenutku jedini njihov svet do kog im je stalo da se okreće.

Za to vreme, njih četiri, tri smeđe, dve sa ravnom kosom, jedna kovrdžava i jedna plava, sa krznom na kapuljači preko koje pada nemarna pletenica sa mašnom na kraju, koje su se ne znam odakle pojavile, i koje do tada nisam primetila, kreću da uzimaju one jakne sa zemlje i počinju da ih slažu iza gola, jednu po jednu.

Oni će to tek primetiti.

A meni se sve složilo. Konačno mi je jasna ta najvažnija sporedna stvar na svetu.

 

Zauvek

Sedeo sam za stolom, na šljunku, i gledao veliku livadu ispred sebe. Duvao je vetar. Na tom mestu često duva vetar.

Naišao je pas koga poznajem, ženka. Pozdravili smo se. Bila je raspoložena za igru, trčala je oko mene, šljunak joj je prštao oko nogu, spuštala je grudi do tla i mahala njuškom. Ja sam prvo žalio što mi telo nije pokretljivije, da bih mogao da se igram s njom onako kako sam želeo, pa sam žalio što nisam pas. Onda je naišao drugi pas, pa sam ušao u njegovo telo, telo crnog psa s belom flekom na grudima. Oteo sam mu telo.

Gurnuo sam je njuškom po desnoj plećki  i zaleteo se ka livadi. Trčala je za mnom, pratila me je lako, lepa i brza. Noge su me slušale, nokte sam zarivao u meku zemlju, vukao i odbacivao se, vlati trave dodirivale su mi grudi. Ona je sve vreme bila iza mene, ugledao bih je pri skretanjima, smeđe žutu mrlju na ivici vidnog polja. U jednom trenutku sam usporio, pa sam stao, okrenuo se ka njoj, a ona me je preskočila i nastavila da trči. Pratio sam je. Dugo smo trčali. Nikad se nismo vratili.