admin

Jugobanka, Jugootac

Ne pričam sa ocem 4 meseca.
Ta činjenica i ne pravi neku bitnu razliku s obzirom da nikada nismo zapravo razgovarali.
Ipak, svakog vikenda pomislim na njega kada ugledam stari mural Jugobanke.
Čovek sa bradom u teksas jakni gleda u boje koje se slivaju niz zgradu.
Taj čovek me podseća na mog oca.
I njemu sam uglavnom gledala u leđa.

*Ugao Rajićeve ulice i Knez Mihajlove. Fasada nekadašnje Jugobanke. Mural je naslikan 1984. povodom proslave 25. maja u organizaciji Gradske konferencije Saveza omladine Beograda u saradnji sa Jugobankom i Komgrap-om. Naslikao ga je Čedomir Vasić sa grupom studenata FLU (Mirko Ognjenović, Perica Donkov, Igor Stepančić, Darija Kačić, Vesna Knežević). Mural je obnovljen 2000. godine.Izvor: studija „Istorijat oslikavanja murala u Beogradu“, Jovana Stojanović, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović

Očigledno

Svako može da se rodi bilo gde. Gde god mu padne na pamet. Ja sam se prvi put rodio u Beogradu. Rodio sam se na jednom crvenom krovu kod Cvijićeve, i odmah sam ugledao šest velikih lipa u dvorištu. Obranih cvetova, sećam se. Kasnije sam se rodio u spavaćoj sobi jednog stana u Ruzveltovoj, a još malo kasnije u kupatilu tog istog stana. Sećam se da sam se jednom rodio na uglu Svetozara Markovića i Krunske i još jednom u Šumatovačkoj na Neimaru. Rađao sam se i po kafanama i pozorištima, jednom sam se baš kvalitetno rodio u pozorištu a jednom u ulici 29. novembra, u jednoj velikoj zgradi kod Dunav stanice. Poslednji put sam se rodio na Ušću, na samom ušću Save u Dunav. A posle tog poslednjeg puta, rađam se svakog jutra, sam od sebe. Niko ne treba da me rodi, ja lepo sam uzmem i rodim se. A ako mogu ja, sigurno može i svako drugi. To je očigledno.

PLAVI ZEC, ČUDNI ZEC, NACRTAN NA NETU

 

  1. Ko je Ana Petrović, gde je odrasla, i čime se sve bavi?

Ja sam ona mala iz ulaza 38a. Tu na prvom spratu živim sa mojim kućnim ljubimcem, patuljastim kunićem, po imenu Toni. Komšije često u toku dana mogu čuti moje glasno: „Ne Toni!“. To znači da mi kunić opet izvlači rese iz tepiha. Odrasla sam u Beogradu u Profesorskoj koloniji gde živim i danas. Tu je odrasla i moja mama i moj deda. Igrali smo se u istom parku. Deda je vozio kuglager kolica, a moj brat i ja BMX. Malo iznad u Ulici 27. marta odrastao mi je drugi deda i njegova porodica. Volim svoj kraj, te ulice su mi bliske i dobro poznate.

Osim što se povremeno ljutim na Tonija, volim da crtam. Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafika i knjiga. Bavim se ilustracijom. Ilustrujem knjige za decu i odrasle. Trudim se da od toga živim. U slobodno vreme radim i ilustracije i stripove u kojima su glavni likovi bezazleni Toni, šarmantna Cici i namrgođeni Biki. Teme su iz svakodnevnog života. Stripovi su kratki sa malo teksta. Trudim se da budu efektni, lucidni i pre svega iskreni. Mogu se naći na internetu, povremeno ih šaljem na grupne izložbe.

  1. Kako se rodila ideja da se baviš baš stripom?

Ilustracija je nešto čime sam planski želela da se bavim. Strip je došao spontano. S obzirom da ja ne pričam mnogo, za moje izražavanje su dovoljna tri lika i četiri kvadrata.

  1. Zašto plavi zec? Kako su nastali likovi Toni Zec, zečica Cici i bik Biki i čije osobine oni nose?

Takođe spontano. Zec je bio jedna od životinjica koje sam crtala po sveskama, knjigama, školskim klupama. Iz nekog razloga, počela sam da crtam samo zeca. Vremenom je dobio ime i svoj karakter. Toni Zec je veseo i spontan. Dodala sam mu još neke likove kako bi imao s kime da komunicira i ulazi u konflikt. Bila mu je potrebna sušta suprotnost. To je Biki. On je veliki, nezadovoljan i surovi realista. Kao šlag na torti pojavio se i ženski lik, šarmantna i dopadljiva Cici. Povremeno crtam i jednu baku i jednu mačku, a možda će nastajati i neki novi likovi. U svakom slučaju Toni, Biki i Cici ostaće glavni junaci. Oni su zapravo delovi moje ličnosti dovedeni do ekstrema. Bezazlenost, nezadovoljstvo i šarm.

z 01

  1. Ove životinje žive obične ljudske živote, i nalaze se u svakodnevnim situacijama bile one lepe ili ružne, ali uvek duhovito prikazuju besmisao neke situacije. Da li su te situacije prvenstveno autobiografske?

Svakako. Retko kad na internetu postavljam svoje podatke i fotografije. Ali neke stripove smatram i više nego ličnim. Mislim da kroz njih ljudi mogu da me upoznaju i prepoznaju, i to mnogo bolje nego kroz datum rođenja, status veze ili fotografije sa letovanja. Ovi likovi žive običnim ljudskim životom zato što ja tako živim. Ne mogu da crtam nešto što mi je nepoznato. Spominjem Cvijićevu ulicu, trolu, baku, muziku, nezadovoljstvo i slične stvari iz mog života.

  1. Za sada se tvoji stripovi mogu videti i čitati samo na internetu, da li za ubuduće planiraš da Toni Zec dobije i svoju štampanu verziju?

Imam dosta ideja što se Tonija tiče. Jedna od njih je samostalna izložba. Nadam se da ću uspeti da je izvedem ove godine. Volela bih da za života uradim i jedno obimnije štampano izdanje sa Tonijevim avanturama. Za ovo ostvarenje biće mi potrebno dosta vremena. Trenutno smišljam priču u glavi i povremeno je stavljan na papir. Imam ideja, ali imam i prepreka. Novac je naravno najveća. U borbi za egzistenciju ne ostaje mi mnogo vremena za stvaranje onoga što najviše volim.

  1. Koliko se ljudi učitavaju u tvoje stripove i priče i da li dobijaš komentare i kakve?

Moji likovi su jednostavni i njihovi problemi su svakodnevni. Ljudi se prepoznaju u njima. Naročito u biku. Radila sam i bedževe. Bikijev bedž je nosio natpis Ne izgledam srećno, a verujte i nisam. Taj bedž je odneo najviše simpatija. Drago mi je, ali mi je i žao. Biki je oličenje današnjeg Srbina. Mnogo nezadovoljstva. Ali kada dodaš malo humora, kad ga iskreno izneseš i shvatiš da nisi jedini sa takvim problemom, bude ti lakše. Zanimljivo mi je da pratim komentare i reakcije ljudi. Pozitivni su, neki su vrlo kreativni i duhoviti. Podstiču me da i dalje crtam. Prija kad vidiš da tvoj rad i razmišljanje imaju smisla i drugima. Dešavalo mi se da ljudi pomisle da sam baš njih crtala, ili da u razgovoru o nekim besmislenostima današnjice kažu: „Ovo je kao iz Aninog stripa.“

  1. U čemu sve nalaziš inspiraciju u životu?

U svemu. Prvenstveno u umetnosti. Muzika, film, pozorište… Parafraziraću jednu misao muzičarke Björk. Ona smatra da postoje životne emocije i situacije kada su je bolje razumele knjige i filmovi nego prijatelji. Dešavalo mi se slično. Neki put provedem sate i sate u sortiranju i preslušavanju muzike. Ona me uvek inspiriše na nešto novo. Ne mogu živeti i crtati u tišini. Inspiraciju pronalazim i u kućnim ljubimcima. Pre Tonija to je bio porodični pas Baki. Baki je bio mešanac sa pijace, ali vrlo dostojanstven i karakteran. Zanimljivi su mi i ljudi sa margine. Njihove priče su uvek autentične. Takođe pratim statuse i kreacije drugih ljudi na internetu. Ima baš dosta kreativinih i duhovitih ljudi. Često mi se desi da vidim nešto originalno i tada ljubomorno  pomislim: „Zašto se ja ovoga nisam setila?“.

  1. Da li je tvoj humor razumljiv svima i koliko misliš da mlađe generacije shvataju formu stripa danas?

Dešavalo mi se da ljudi neki strip razumeju na drugačiji način od mene. Imala sam jedan strip vezan za selidbu i pakovanje stvari u novine. Ljudi su to doživeli kao kritiku novinarstvu, što nije bila moja početna ideja. Komentari mi pomažu da i ja shvatim šta sam zapravo nacrtala. Zanimljivo je šta se sve može razumeti iz samo četiri kvadrata. Mlađe generacije strip o selidbi će shvatiti opet na neki svoj način. Mislim da je ovakva forma stripa bliska svim generacijama.

  1. Koliko je važno imati svoj „kreativni ventil“ i šta još sem crtanja ispunjava?

Mislim da je bitno imati bilo kakav ventil. Pogotovu danas i pogotovu u Srbiji. Na internetu smo svi povezani, možemo pratiti međusobna razmišljanja i njima se tešiti. Za mene je crtanje i profesija, i zabava i terapija. Ne moramo se svi baviti profesionalno umetnošću. Nailazim i na radove amatera i hobista. Deluju vrlo autentično i iskreno. Često čujem pitanje: „Kada si počela da crtaš?“ Odgovaram im: „Isto kad i ti. Samo što si ti prestao/la a ja nisam.“ Nije teško biti kreativan, potrebno je pronaći odgovarajuću formu. To može biti strip, muzika, grafiti, dizajn majica, pisanje… Ali pre svega moraš biti iskren u svom izražavanju.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100004957840924

https://www.behance.net/Petroviceva

 

z 02

z 03

z 04

 

 

PRIRODNO, SUPERNATURAL

„Supernatural“ je festival u prirodi koji je prvenstveno edukativan i aktivistički, a uz to nudi i kvalitetan zabavni sadržaj za sve uzraste. Kroz „Supernatural“ svake godine prođe više od 10.000 posetilaca festivala. Supernatural je pre svega pokret koji ima za cilj da podigne ekološku svest kod ljudi u Srbiji. Oko sebe okuplja mlade ljude iz oblasti umetnosti, dizajna, filma, arhitekture, obrazovanja kao i profesionalce iz ekologije i ekološkog menadžmenta koji svojim radom, zalaganjem i nesebičnim učešćem doprinose da svake godine ovaj festival bude sve sadržajniji i kvalitetniji. Njihov pokret podrazumeva konstantan rad na konkretnim ekološkim i umetničkim projektima koji doprinose održivom razvoju Srbije, očuvanju i unapređenju prirode, životne sredine i na kraju očuvanju Planete Zemlje.

Festival se dešava svake godine 22. aprila, kada je ujedno i Svetski dan planete Zemlje, a ove je četvrti po redu na Adi Huji, već poznatoj lokaciji na desnoj strani obale Dunava. Neguju koncept dnevnog festivala kako bi posetioci mogli da se druže, nauče ponešto novo ili obnove svoje znanje iz ekologije i zaštite životne sredine, i to sve uživajući u dnevnom svetlu i prirodi. Ove godine, takođe pored ostalog sadržaja žele da skrenu pažnju i na neophodnost sanacije rukavca Ade Huje, zbog čega će se na festivalu između ostalog realizovati i potpisivanje Peticije za čišćenje rukavca Ade Huje. Ada Huja je do pre nekoliko godina bila obeležena i smatrala se slepim crevom Dunava i mestom na kome se istovarivalo smeće i šut, a nakon ulaganja, sređivanja i pokušaja da se to mesto oplemeni i sredi sve više postaje lepo mesto u prirodi za odmor i rekreaciju.

Ulaznica za deveti Supernatural festival ove godine je račun iz određenih beogradskih Maxi ili Tempo prodavnica na kome su zaokruženi kupljeni Supernatural proizvodi. Kupovina dva Supernatural čaja po ceni od ukupno 400 dinara ili Supernatural čaja i Supernatural meda po ceni od ukupno 550 dinara omogućava besplatan ulaz na festival za jednog posetioca. Spisak Maxi i Tempo prodavnica u kojima se prodaju Supernatural proizvodi dostupni su kako na sajtu festivala tako  na svim sajtovima objekata koji su se priključili akciji.

Vrlo je važno da čuvamo prirodu i brinemo o planeti na kojoj živimo. Počnimo od malih stvari. Nedelja, 26. april 2015. u Supernatural parku na Adi Huji od 12-20 časova, idi, ponesi dobro rasploženje i pokaži da ti je stalo jer kako je neko davno rekao „Priroda neće slediti čoveka, ljudi moraju poštovati zakone prirode“.

Zalet

Ja bih uveče organizovao sahrane. Sahrane u trećoj smeni. U sumrak da sahranjujemo svoje najmilije, meni to ima smisla. A kad bismo već menjali termin, mogli bismo da počnemo da sahranjujemo i dane. Svaki dan da sahranimo, da više nikad ne mislimo na njega. Da odamo počast sebi što smo ga doživeli i preživeli. Ako smo se dobro proveli, napravimo veselu sahranu, ako nismo, ćutke ga ispratimo. Ali ga ispratimo, dobro ga zakopamo da ne može da se vraća. Jer dani umeju da se vraćaju, umeju da dođu i traže da ih živimo opet. A mi se pecamo.

A na ljudske sahrane treba da idemo često. Smrt je najbolji učitelj, čini mi se. Kad bismo stvarno razumeli da ćemo jednog dana umreti, mislim da bismo mnogo bolje živeli. Svoju smrt ćemo svakako doživeti ali slutim da će onda biti kasno za učenje. Dakle, moj predlog je – sahrane da se organizuju uveče i svako veče da idemo na sahrane, pre izlaska ili pre spavanja, kako ko. Spremiš se, ako si u fazonu šminkanja našminkaš se, i odeš na sahranu. Imaš umrlice u novinama, onolike, pa izabereš. Ne moraš da praviš gužvu tamo, odeš na 15 minuta, izjaviš saučešće, vidiš ta lica, lica ljudi koji trenutno gledaju istini u oči, i nastaviš dan kao i inače. Samo malo drugačije.

Moguće je da ćeš posle izvesnog kritičnog broja pohađanih sahrana malo manje ili malo više visiti u kafani, još manje ili još više ispred televizora, da ćeš biti bolji ili gori prema ženi i deci, prema kevi, prema psu i svima na koje naletiš. Razumećeš šta ti se stvarno radi u životu, dok ga imaš. Počećeš više da nalećeš na samog sebe. I kad preko dana opet počneš da žuriš, kad opet pomisliš da nemaš vremena, uveče će te sačekati sahrana, da te podseti kuda si se to zaleteo.

Đura

Nekoliko metara niz moju ulicu, u zgradi škole za strane jezike Đuro Salaj, na poslednjem spratu živeli su čika Vita i tetka Jelka. Bili su dugogodišnji prijatelji mog dede i često smo kao klinci odlazili kod njih sa bakom. Imali su mačku kojoj se ne sećam imena, ali se sećam da nikad nije izlazila ispod fotelje kad dođu gosti. Bezuspešno sam pokušavala da je izmamim napolje. Ona je samo sijala svojim očima i čekala da odem. Bila je baksuz, što bi rekao deda.
Ipak, mačka nije bitna u ovoj prici, bitan je čika Vita, jer on je imao nešto zbog čega je svaki odlazak kod njih bio poseban i željno isčekivan. Imao je ključ bioskopa „Đuro Salaj“.
Razmišljala sam tada koliko bitan i važan treba da bude neko ko zasluži ključ bioskopa!
Mnogo godina kasnije baka mi je ispričala da je čika Vita još od mladosti održavao bioskop, pa su mu ustupili prostor na vrhu zgrade da tu živi i tu je proveo ceo svoj život.
Tada, za mene, on je prosto bio čovek u koga netremice gledaš čekajuci da izgovori „hajde deco da vas ušunjam na balkon, mislim da nema gužve“.
Čika Vita me je prvi pustio u bioskop, nisu me pre toga vodili ni mama, ni tata, ni baka, ni deda. I to ne na bilo koje mesto, nego na balkon. Tačno tamo odakle mozes da pipnes snop svetlosti koji rađa sliku. Ne sećam se koji je bio film, ali osetiti ga pod prstima…bila je to hemija od starta.
Đura. Tako smo ga zvali i godinama kasnije.
Sad kad razmislim, istina je da ja ne znam ko je bio Đuro Salaj, ali znam da je čika Vita bio kućepazitelj bioskopa sa njegovim imenom.
Pre nekog vremena bioskop je promenio ime u Akademija 28., a tih godina umro je i čika Vita.
Danas, nažalost, ovo je jedan od retkih bioskopa koji i dalje radi.

*Bioskop u sklopu R.U. “Đuro Salaj“ je počeo sa radom 1957. godine. Repertoar tadašnjeg bioskopa su u početku činili filmovi iz života, rada i organizovanja radničke klase u sklopu sindikalnog organizovanja. Kasnije, posle 1960. godine, počelo se sa prikazivanjem igranih filmova domaće i strane produkcije. Krajem 1996. godine pristupilo se ozbiljnoj rekonstrukciji bioskopa i otvaranju još dve sale, uz aktiviranje scene “Masleša“. Pomenute sale na lokaciji u Nemanjinoj ulici od 1997. godine zvanično su pod imenom “Bioskop A28“

Izvor: www.akademija28.com

**Đuro Salaj (Valpovo, 1889 — Zagreb, 20. maj 1958) je bio revolucionar i komunistički političar, predsednik Centralnog odbora Jedinstvenih sindikata Jugoslavije i junak socijalističkog rada.

Izvor: Wikipedia

17.5 km

Tri emocije.
Mi više nismo mi.
Pozorište „Pinokio“  u Zemunu više nije na starom mestu.
Umrla mi je baka.

Jednom sam negde pročitala, ili sam čula, mada kad pogledaš zaista nije ni važno odakle mi, da je život kao vožnja bicikla. Jednom kad naučiš, više nikad ne zaboravljaš. Zauvek znaš da voziš. Možeš tu i tamo da budeš nesiguran ako dugo nisi vozio, ali čim zavrtiš pedale, znaš da znaš.

Moj prvi bicikl bila je ljubičasta Violeta. Dobila sam ga za 5 ili 6 rođendan, ne sećam se. Sećam se da su mi ga baka i deda uneli u kuhinju, da je mama plakala od sreće i da sam tad prvi put saznala da možeš da plačeš i kad si srećan. Sećam se da su svi očekivali moju reakciju, a ja sam samo gledala u njega. Dobila sam bicikl. Moj prvi bicikl.

U početku sam ga vozila sa pomoćnim točkovima i uglavnom su mi mama ili tata pridržavali sic, kako bih održala ravnotežu. Dva komada pomoćnih točkova, sa leve i desne strane zadnjeg točka. Bili su beli i užasno su me nervirali. Nisam htela pomoćne točkove.

Htela sam odmah da vozim kao što veliki voze. Sama, bez oslonca i bez pomoći.

Posle „Violete“ sam od roditelja dobila trotinet.

Možda su mislili da ne treba uvek da sedim i okrećem pedale, nego da je vreme da naučim da vozim tako što ću da stojim na svojim nogama. To nije bio bilo kakav trotinet. Zadnji točak mu je bio ekscentričan, što je u prevodu značilo da mu je centralno težište bilo pomereno. Da bi pokrenula trotinet  morala sam da skačem sve vreme. Bilo bi suviše lako da sam morala samo mirno da stojim i ponekad se odgurnem nogom. Ne, morala sam da skačem. I to ne bilo kako, nego da pronađem ritam tog zadnjeg ekscentričnog točka i tek kad postanemo jedno, kad uhvatim ritam, trotinet je išao lako i bez problema. Vozila sam ga celu osnovnu školu.

U srednjoj školi sam prerasla trotinet, a moji nisu imali para za novi bicikl, tako da sam uredno ostavljena na milost i nemilost dedinom „Rog“ biciklu iz 1910., koji sam našla u podrumu. Čak sam se svađala sa mojima da ne smem da vozim pored muzeja, jer će me juriti da im vratim postavku. Moji su bili jasni, ima dva točka, sic, svetlo i zvonce i radi. Bicikl je. Na njemu sam najviše prešla. Bio je pretežak. Bio je zastareo. Bio je sve što nisu bili moderni, sjajni, nabudženi brzinci mojih prijatelja koje sam potajno želela da imam, ali me nikad nije izneverio. Stizala sam uvek i svuda. Danas kad razmislim shvatim da više ne mislim koji sam bicikl vozila u to vreme, sećam se samo sa kim sam se vozila u to vreme i  gde sam sve stigla na njemu.

Na faksu sam položila za auto. Tad sam mislila da sam užasno kul. Dugo nisam vozila bicikl.

Nisam htela više da vozim sama. Nesvesno sam vratila pomoćne točkove. Sa obe strane. I ostavila ga da stoji. I stajao je tako godinama. Nevožen.

Uvek sam imala izgovor. Uglavnom za sebe. Nemam lanac, ukrašće mi ga. Duva vetar, biće mi hladno. Ne mogu da vozim po kiši. Niko ne ide biciklom. Gde ću ga ostaviti? Kako ću sama da ga unosim i iznosim? Samo pravim sebi situaciju da moram da brinem o nečemu. Ne želim da vodim računa o biciklu. Želim da ne razmišljam.

A onda sam samo rešila da je dosta izgovora. Imam bicikl, i voziću ga. Da vidim, sećam li se kako se to radi. Da vidim da li mogu ponovo da ga vozim sama. Da nemam plan, da nemam cilj. Da ne znam kuda, samo da okrećem pedale i održavam ravnotežu i vozim. Pa gde stignem. I odjednom, ništa mi nije smetalo. Ni sunce koje mi je sve vreme išlo u oči, ni vetar, ni kamenčići koji su me ubijali uz put, ni prašina. Ništa.

17.5 kilometara. 5 gusaka, dve krave, jedna koza. Jedan beo i jedan crn konj. Jedan galeb. Jedna kolska kola natovarena granjem. 4 cigančića, od toga jedan prebačen jednom nogom preko ograde, jedan u dvorištu, jedan sa motikom koji glumi da okopava baštu, i jedan sa fudbalskom loptom koji drži fudbalsku loptu dok drugom rukom sprečava da mu ne padnu gaće. Čovek koji metlicom čisti kosilicu nakon košenja travnjaka ispred kuće. Dvoje komšija na klupi naslonjeni na štapove u ozbiljnim popodnevnim razgovorima. Žena koja naslonjena na dovratak gleda ko prolazi ulicom. Otac i sin na pecanju, i sin koji umesto ribe vadi razočaran travu iz jezera. 4 kornjače, dve u vodi, dve na obali na suncu. Momak i devojka koji dele limenku piva. Alkoholičar ispred trafike koji glasno nešto objašnjava Bogu, a onda se još glasnije smeje i nateže pivo. Žabe. Ptice. Drveće. I zvuk točkova koji se kreću.

U nekom trenutku sam se uspravila, pustila volan i nasmejala se. Nisam mogla da prestanem da se smejem. Onda sam raširila ruke na nekoj nizbrdici i pomislila kako ću sad da zamišljam da letim. A onda sam sama za sebe izgovorila naglas: Jebote, koliko je lepo.

Legla sam na neku livadu i ležala tako neko vreme. Bicikl je bio parkiran ispred mene. Gledala sam u njega, pa u nebo i jedina stvar koja mi je prolazila kroz glavu je rečenica nekog čoveka koji mi je na početku vožnje pomogao da podignem sic. Rekao mi je: – Ići će malo teže u početku, zarđao je, moraš da ga voziš češće inače će da zapeče pa nećeš moći nikako. A ako nemaš uvek vremena da voziš, bar podmaži, može i tako ponekad.

On je mislio na bicikl. Ja nisam.

Hvala mu.

Sedma umetnost, osam milimetara

  1. Nešto o tvom odrastanju, prvo sećanje na film, prvi susret sa istim?

Sećam se svog ujaka Milana koji se bavio fotografijom. Sećam se da je imao kameru. Ja sam njega mnogo voleo, bio je zabavniji od svih drugih rođaka, nije se oženio, nije imao decu, delovao je slobodno, bio je duhovit, za razliku od svih ostalih „odraslih“ koji su samo kukali i žalili se na svoje probleme. Ponavljao sam non stop da ću ja isto kao ujka Milan, da imam kameru i fotoaparat i da neću da se ženim.  Naravno, ujka Milan se posle par godina oženio i dobio dete, tako da se moja teorija potpuno srušila.  

  1. Odakle ideja uopšte da postaneš reditelj i baviš se režijom?

Nisam siguran. U srednjoj školi sam puno čitao, svirao sam gitaru u bendu, ali uzbuđenje koje sam osećao dok sam gledao filmove je ipak bilo posebno. U tom srednjoškolskom periodu sam pogledao neke filmove koji su me potpuno „oduvali“ i onda se javila ta želja da i ja pravim filmove.

  1. Prvi film koji si ikada uradio i šta te je inspirisalo?

Prvi film sam snimio 2005. Zove se „Tanka Linija“, insipirisan je Borhesom i Kafkom i bio je moj pokušaj da pokažem koliko sam pametan i neponovljiv. Naravno, taj film je pretenciozna  i polupismena  budalaština i nema veze sa životom.

  1. Koliko je teško jednom mladom reditelju danas da snimi film?

Zavisi šta. U studentskim uslovima, snimiti kratki film, sa drugarima, iz entuzijazma i mladalačke energije, moguće je vrlo lako. Ali, kada taj period prođe, onda postaje izuzetno  teško i komplikovano. Film je preskupa igračka, a o stanju u srpskoj kulturi i društvu sve znaju i ptice na grani.

  1. Do sada si se više držao forme kratkog filma, kada i da li planiraš neki dugometražni?

Moj sledeći korak je dugometražni film. Kratki filmovi su zabavni, ali dugometražni mi je sada izazov. Snimiti dugometražni film je mukotrpan i dug proces. Težak iz mnogo razloga. U fazi sam pisanja scenarija, aktivno radim na tom scenariju, i čekam sledeći konkurs. Tragam za nečim što će biti, nadam se,  potpuno drugačije od mojih prethodnih filmova.  

  1. Ako je po IMDB-u, iza sebe imaš zavidan broj radova. U tri filma se pojavljuješ kao pisac/scenarista, 4 rediteljska ostvarenja, u 6 filmova si potpisan kao asistent reditelja, a u jednom se pojavljuješ i kao glumac…Kako se snalaziš u svim tim ulogama?

Sve što je stvaralački proces na filmu ili je blizu rediteljskog posla  mi je zanimljivo i želim da radim. Odlučio sam da ću po svaku cenu ostati na filmu i da, bar za sada, neću otići na televiziju ili u marketing. Posao pomoćnika ili asistenta režije je posao od kog živim, a koji mi pritom pruža priliku da budem u bliskom kontaktu sa iskusnijim rediteljima i da od njih učim.

  1. Koliko i da li ima biografskog u tvojim pričama i filmovima?

Iskreno, ne znam ni da li bih drugačije umeo da pišem. Sve u mojim filmovima je „ukradeno“ iz života, iz mog ili iz tuđeg. Naravno, ja to obrađujem, ubacujem u različite forme. Možda će se neki ljudi zbuniti kada pogledaju moj poslednji film i shvate koliko je stilizovan, ali bez obzira na taj apsurd i stilizaciju, on je i dalje slika stvarnosti koju ja vidim.

  1. Svojim diplomskim filmom „Izlaz u slučaju opasnosti“ si prošao selekciju na festivalu kratkometražnog filma u Klermon Feranu, koliko je to značajno i koliki uspeh predstavlja za tebe?

Uspeh je veliki, Klermon Feran je jedan od najznačnijih festivala kratkog filma na svetu. Selekcija tog festivala je odlična i kvalitet filmova je na visokom nivou. Sama činjenica da je moj film među njima je dovoljan uspeh za mene. Film je prikazan u sali koja prima 1500 gledalaca i koja je bila rasprodata. Neverovatan je osećaj kada osluškujete reakcije tolikog broja ljudi na vaš film, kada željno iščekujete njihov osmeh ili aplauz.  

  1. Koliko si do sada učestvovao na festivalima što takmičarski što revijalno, i kakve su najčešće reakcije koje dobiješ od publike i kritike?

Imam pristojan broj festivala i nagrada iza sebe. Moji filmovi imaju specifičan humor, za koji nikada nisam siguran da li će ga ljudi,  koji nisu odavde, razumeti. Uglavnom nailazim na pozitivne komentare, pune pohvala. Najviše mi imponuje to što moji filmovi, gde god da sam ih prikazivao, „štrče“. Znatno se razlikuju i ljudi me po toj specifičnoj stilizaciji i humoru prepoznaju. Sećam se, meni možda i najdraže projekcije filma koju sam imao. U Minhenu sam bio sa filmom „Stevan M. Živković“. Jedna gospođa  je sedela iza mene, konstantno se smejala i ponavljala „scheisse, scheisse“. Posle projekcije filma sam imao razgovor sa publikom koji je trajao duže od samog filma, ljudi su konstatno postavljali pitanja, razgovor smo morali da prekinemo zbog naredne projekcije. Čudno je to, kada ti se desi da film koji si snimio o svom rodnom gradu i o mentalitetu ljudi koji tamo žive, toliko fascinira neku gospođu iz Minhena.    

10. Šta misliš da danas najviše nedostaje mladima?

Iluzija da je išta moguće promeniti. Nedostaje im vere i nade u bilo šta. Mi smo generacija koja svoje ideale nikada nije ni imala i koja je prerano postala svesna da neće promeniti svet.

11. Film koji bi voleo da je tvoj?

Nezgodno pitanje, ali ako moram da odgovorim, onda je to film „Frozen Stories“, poljski kratki film koji sam gledao pre par godina. Apsolutno remek delo. Taj film je blizak mom senzibilitetu, baš sam bio ljubomoran kada sam ga pogledao. Film je o izboru za najdepresivniju osobu u Poljskoj. Dvoje mladih i izgubljenih radnika u hiper-marketu su izabrani da budu kandidati. Šef ih motiviše da budu najdepresivniji i da pobede tako što im po ceo dan, preko razglasa, govori: „Nikada, ništa u životu nećete uraditi, zauvek ćete raditi u odeljku za mesne prerađevine. Vaši životi nemaju smisla…“ Upoznao sam i reditelja tog filma, Gregora Jarozuka, koji je podjednako depresivan kao i njegovi junaci,  sada sprema svoj debitantski dugometražni film. Jedva čekam da vidim šta će napraviti.

12. Imaš li neki uzor u svom radu?

Veliki broj reditelja koji su uspeli da izgrade svoju poetiku i koji su svojim filmovima  „tragali“ i „išli dalje“. U njih spadaju: Martin Skorseze, Stenli Kjubrik, Miloš Forman, Braća Koen, Vudi Alen, Bernardo Bertoluči, Dejvid Finčer, Sem Mendez, Alfonso Kuaron, Federiko Felini, Lars Von Trir, Roman Polanski, Emir Kusturica, Goran Marković, Aleksandar Petrović…Evo sada otkrivam Rubena Ostlunda i Urlika Zajdla. Naravno, trudim se da nikog od njih ne kopiram, već da samo pomalo kradem.

13. Koji filmovi su, po tvojoj preporuci vredni gledanja?

Ima ih mnogo. Evo nekih koje sam gledao u poslednjih nekoliko meseci: Calvary, Party Girl, Gone Girl, Nebraska, Im keller, Foxcatcher, Inside Llewyn Davis, Paradise: Love, Paradise: Faith, Paradise: Hope, Force Majeure, Birdman, Ničije dete, a željno iščekujem filmove Otadžbina i Panama, koji će se pojaviti ove godine.

14. Inspiracija koja te pokreće?

Inspiriše me to što ne znam ko sam i šta hoću i što nekako pokušavam da spoznam sebe i ovaj suludi svet u kom živim.

01

02w

Galeb

Leteo sam. Leteo sam i ronio sam. Leteo sam i ronio sam i lovio sam. Doručkovao sam pet malih riba. Gutao sam, nisam žvakao. Još uvek varim. Dve su žive u meni. Žive u meni. Neće dugo. Varim ih surovo, obično, ne mislim na njih, varim ih kiselinom i kontrakcijama. Njihov život se rastvara da bi se moj nastavio, još malo, još samo toliko koliko je potrebno, koliko je neophodno, koliko sam sposoban da ga produžim, da još malo sačuvam ovo telo da bi moja duša imala gde da živi.

Juče sam pojeo goluba na rivi. Dok su turisti hodali oko mene, vukao sam ga pored spomenika. Bilo je krvi. Fotografisali su nas. Te fotografije sada putuju, ljudi ih nose nekuda u svojim fotaparatima i telefonima. Golub i ja u igri života i smrti. Ja pobednik, za sada.

Prošle godine sam se rodio. I dalje živim s roditeljima. Ne gledamo televiziju. Ponekad letimo zajedno. Sve ređe.

Najviše volim da uhvatim vazdušnu struju i da pustim da me nosi. Život ponekad može da bude lep.

Balkan

Mapa kaže Beograd se nalazi na Balkanu.

Balkan se nalazi u Evropi, a Srbija nije ušla u Evropu.

Što znači da Srbija, tj Beograd nije na Balkanu.

Možda smo zbog tog paradoksa morali da zatvorimo sva zdanja koja nose ovo ime.

 

*Zgrada bioskopa Balkan je podignuta između 1867. i 1870. i ima tri celine između Makedonske, Braće Jugovića i Bulevara despota Stefana. Prvobitno je zgrada radila kao hotel Balkan u čijoj sali je  tri godine posle prve srpske filmske projekcije prikazan prvi film. Od 1909. do 1911. godine ovde je radila beogradska opera, pa je tako i hotel postao poznat kao hotel „Opera“. 1912. godine u hotelu počeo sa radom stalni bioskop pod nazivom „Grand bioskop porodice Gomon u hotelu Opera“, gde su se povremeno održavale i predstave pozorišta Brane Cvetkovića. U ovom objektu odigrali su se mnogi značajni događaji vezani za istoriju i kulturu Beograda i Srbije. Bio je jedan od bioskopa koji su bili u vlasništvu „Beograd filma“ čiju su privatizaciju pratile mnogobrojne afere. Ne radi od 2010.godine.Izvor: www.011info.com**Hotel je izgrađen 1936. godine, a renoviran 1989. godine. Hotel „Balkan“ spada među najvrednije objekte koje SANU restitucijom potražuje. On je u međuvremen prodat, iako je pod sporom. Ovaj hotel pre rata Samuilo i Golub Janić iz Mavrova zavetovali su Akademiji sa namerom da pomognu podizanju osnovnih škola u gostivarskom kraju, na teritoriji današnje Makedonije. Danas, vlasnik hotela “Balkan” je Dušimir Zabunović. U biznis ušao još 90-ih, kao vlasnik fri šopova i trgovac akciznom robom. Javnosti je postao poznat posle upada u Saveznu upravu carina 6. oktobra 2000. kada je na dan ili dva preuzeo direktorsku funkciju.

Izvor: www.blic.rs, www.novosti.rs,

Sa hotela Balkan skinut je natpis u leto 2014. Iz za sada nepoznatih razloga hotel je zatvoren i ne može se naći nijedna informacija o tome u medijima.