admin

Balkan

Mapa kaže Beograd se nalazi na Balkanu.

Balkan se nalazi u Evropi, a Srbija nije ušla u Evropu.

Što znači da Srbija, tj Beograd nije na Balkanu.

Možda smo zbog tog paradoksa morali da zatvorimo sva zdanja koja nose ovo ime.

 

*Zgrada bioskopa Balkan je podignuta između 1867. i 1870. i ima tri celine između Makedonske, Braće Jugovića i Bulevara despota Stefana. Prvobitno je zgrada radila kao hotel Balkan u čijoj sali je  tri godine posle prve srpske filmske projekcije prikazan prvi film. Od 1909. do 1911. godine ovde je radila beogradska opera, pa je tako i hotel postao poznat kao hotel „Opera“. 1912. godine u hotelu počeo sa radom stalni bioskop pod nazivom „Grand bioskop porodice Gomon u hotelu Opera“, gde su se povremeno održavale i predstave pozorišta Brane Cvetkovića. U ovom objektu odigrali su se mnogi značajni događaji vezani za istoriju i kulturu Beograda i Srbije. Bio je jedan od bioskopa koji su bili u vlasništvu „Beograd filma“ čiju su privatizaciju pratile mnogobrojne afere. Ne radi od 2010.godine.Izvor: www.011info.com**Hotel je izgrađen 1936. godine, a renoviran 1989. godine. Hotel „Balkan“ spada među najvrednije objekte koje SANU restitucijom potražuje. On je u međuvremen prodat, iako je pod sporom. Ovaj hotel pre rata Samuilo i Golub Janić iz Mavrova zavetovali su Akademiji sa namerom da pomognu podizanju osnovnih škola u gostivarskom kraju, na teritoriji današnje Makedonije. Danas, vlasnik hotela “Balkan” je Dušimir Zabunović. U biznis ušao još 90-ih, kao vlasnik fri šopova i trgovac akciznom robom. Javnosti je postao poznat posle upada u Saveznu upravu carina 6. oktobra 2000. kada je na dan ili dva preuzeo direktorsku funkciju.

Izvor: www.blic.rs, www.novosti.rs,

Sa hotela Balkan skinut je natpis u leto 2014. Iz za sada nepoznatih razloga hotel je zatvoren i ne može se naći nijedna informacija o tome u medijima.

BUDI SNAŽAN, MISLI.

Kad je bila mala, kuća u kojoj  je odrastala u Herceg Novom je imala veliko dvorište. Leti, otac bi izneo televizor u dvorište da bi se gledao fudbal, a ona i brat su to maksimalno koristili za sebe, gledajući  filmove ostatak vremena kad se nije gledao fudbal. Celo to leto su proveli gledajući filmove. Kaže da joj je ostalo u sećanju da su jedno veče gledali „Titanik“ i  da nju film nije pogodio emotivno, u smislu nije pala na ljubavnu priču, ali je probudio jednu drugu emociju u njoj, htela je da ispriča svoju priču o tome. Bratu je u dahu objasnila kako ona vidi tu priču o brodu i kako bi ona to uradila i u tom trenutku je znala dve stvari, da hoće da ispriča svoju priču i da hoće da pravi filmove. Ona je Maja Todorović, dramski pisac.

Dramaturgija je bila jednostavan izbor. To je bila njena šansa da sedi na dve stolice i da balansira između dve svoje ljubavi – filma i pozorišta, a da se pritom nikad ne opredeli za samo jednu. Dopada joj se mogućnost da može da piše za oba, kaže da neke emocije mogu da se dožive i da se iznesu samo u pozorištu, kada postoji razmena energije i živa interakcija između publike i onoga što se događa na sceni. Sa druge strane voli sposobnost  vizuelne mogućnosti koju ti film pruža i činjenicu da nekad ne moraš da koristiš reči, i da sve možeš da objasniš i kažeš jednom slikom. U pozorištu i na filmu opstaješ jedino ako si iskren u tome, moraš da si ti, tvoja emocija, tvoj rad, u tome leži lepota stvaranja. Voli što ne moraš da ima momenat: „To neću napisati,  to ću napisati za sebe..“ Sve piše. Kaže kad si pisac to je to, to si ti, to pišeš za sebe i za druge, nisi više nikad sam u tome, to si odabrao i to je je tvoja dužnost. Smatra da je pisanje ravnopravna kombinacija talenta i rada i da ko god kaže da piše tako što „..ga pukne inspiracija i otvore se svetovi“, samo kaže. Inspiraciju moraš da juriš, kad bi svi sedeli i čekali da nas pukne inspiracija, tada ništa ne bi bilo napisano. Sam proces pisanja kod nje ima etape. Kako kaže užasno dugo ramišlja i smišlja odakle da počne, onda istražuje i sve vreme to oblikuje u svojoj glavi. Kaže da pre nego što stavi na papir mora da je skockano u njenoj glavi, mora da vidi priču i da zna zašto želi da je ispriča, a kad se to poklopi sam proces pisanja je čist rad. Sve je dotiče, kreće od stvari koje je dodiruju svakodnevno, nebitno da li su pozitivne ili ne. Trudi se da prepozna priče koje vrede i koje mogu da te pokrenu da razmišljaš. Važno joj je da je mišljenje jedna od reakcija koje dobija za svoj rad. Ne želi ni po koju cenu da ga nameće drugima, ali želi da ga isprovocira. Smatra da je mislilac jedinka koja mora da postoji, jer mišljenje je jedina stvar kojom možemo da se opiremo stvarima oko nas. Ljudi koji nemaju snage da misle, njima se lako manipuliše.

Na dramskoj sceni istakla se nagradom BDP-a, za najbolji dramski prvenac „Drekavac“ kasnije u režiji Milene Pavlović, iza nje je i nagrada za najbolji dramski tekst za decu „Kinez“, između ostalog selektovan za Meetpoint u Češkoj i MFI scenarističku radionicu pod pokroviteljstvom Medije. Za taj komad kaže da joj je mezimče, da je kroz njega polusvesno ugradila veliki deo sebe, i činjenicu koliko je pogađa neprihvaćenost u društvu na osnovu predrasuda i kako to izgleda kada se ne uklapaš jer nisi ono što se očekuje da trebaš da budeš. Zatim je tu nagrada za najbolji dramski tekst na Sterijinom pozorju za komad „Ipostas“. Iza sebe ima još i kratak film “Sutra“ koji potpisuje i kao scenarista i kao reditelj, a trenutno radi sa rediteljem Zoranom Tairovićem na „Romskoj priči“. Tu je još i „Pakovana devojka“ u režiji Staše Koprivice …a ima tek 25 godina, i njeno vreme tek dolazi.

Stalno ima potrebu da se angažuje, a da to ne bude za lične potrebe. Ima potrebu da pokuša da promeni nešto u društvu, da i drugima bude bolje. Jedan od njenih načina borbe je to što je sa svojim kolegama započela projekat okupacije bioskopa “Zvezda”, koji je poslednjih meseci skrenuo pažnju javnosti, i pokazao da postoje ljudi koji hoće da mogu da promene nešto. Cela ta akcija zamišljena je kao kreativna fabrika ideja, koja će da sistematizuje sve umetnosti i dešavanja na jednom mestu, da se udruženo organizuju i realizuju projekti i da budu dostupni svima. Želja joj je takođe da se uključi u problem obrazovanja mladih u Srbiji. Misli da su mladi zapostavljeni godinama unazad i da im se prebacuje krivica srozavanja nivoa obrazovanosti, a da su u stvari svi deo te krivice. Da veliki faktor predstavljaju godine kanalisanja razmišljanja omladine, zastarelost školstva i nemogućnost napretka. Inspiriše je da menja ljudsku svest, da od male grupe krene da menja, a da promena bude velika. Misli da se danas sve radi na tome da omladini prvenstveno budu privlačni društvene mreže, internet sam po sebi, sadržaj koji se prikazuje putem medija, dok sa druge strane obrazovanje i kultura ispaštaju. Ne postoji dobar sistem vrednosti koji kanališe ono što zaista vredi, sa jedne strane to, a sa druge ne postoji ozbiljna kritika. Osnovna ideja kritike nije samo da pohvali ili da pljune, njen zadatak je da približi široj publici neko delo, da objasni da li je značajno i zašto je značajno. Pošto toga nema, dešava se da pravimo ili banalne stvari koje su dostupne i prilagodljive svima, ili stvari zatvorene i dostupne samo usko ciljanoj grupi ljudi, koji predstavljaju manjinu.

I za kraj kaže da je užasno bitno za sve da shvate da je proceš mišljenja važan. Mišljenje, neisključenost i ne prihvatanje stvari zdravo za gotovo jeste možda bolniji put u životu, ali po njoj kvalitetniji. Čak i ono što boli, postaje deo nas i iz toga mnogo možemo da naučimo. Površnost je ono što je izluđuje i misli da ako samo prođemo kroz život, ne dozvoljavajući da nas dodirnu i dobre i loše stvari, nego biramo šta će da nas dodirne, je isto – kao da nismo ni živeli.

Razumevanje

Jednom sam prolazila Čika Ljubinom ulicom.
Bez nekog posebnog razloga.
Lepa je ulica da se prolazi njom.
Bez nekog posebnog razloga.
Bio je radni dan.Tipičan za radni dan u Beogradu.
Bašte svih kafića su bile pune.
Ljudi koji su sedeli u njima su bili prazni.
Ispred „Monumenta“, na žardinjeri sedeo je beskućnik,
jeo kiflu i pevao naglas.
U Monumentu su sedeli ljudi jeli po izboru i smejali mu se.
Beskućnik je kiflu delio sa golubovima, i pevao.
Ovi u „Monumentu“ su hranili samo sebe, i smejali mu se.
Taj dan sam razumela rečenicu Duška Radovića: „Naše malo može biti nečije mnogo“…kao i onu „udavili se dabogda“ nepoznatog autora.

RESONATE 2015 – KARTA ZA BUDUĆNOST

Razgovarali smo sa Marijom Jelesijević i Barbarom Garčević

Na početku je trebalo da bude ono što je danas. Sada se možda prvi put pojavljuje u svom planiranom, idejnom izdanju. Prvo je trajao dva dana, da bi danas došao do 6 dana trajanja i to podeljen u dva dela. Ove godine  se ravnopravno  dešava  i muzička konferencija, prvi put kao takva i konferencija u svom osnovnom obliku koja postoji od prvog dana. Resonate je festival koji se bavi ulogom i uticajem savremenih tehnologija na muziku i novim tendencijama I inovacijama u muzici uopšte. Sastoji se od radionica, predavanja, debata na aktuelne teme u polju savremene muzike kao umetnosti, ali i u muzičkoj industriji. Live program Resonate festivala čine dnevni deo, koji traje tri dana, i večernji, koji traje svih šest dana.

Osnovna ideja kad je nastajao je da to bude dobar beogradski festival. Da se na Beograd prebaci težište, i da se Beograd konačno shvati kao evropski grad koji takođe ima potencijal, da postane centar i za muziku i za medije i nove tehnologije. To što ne postoji razvijena industrija i što se u nekim stvarima sporije razvijamo u odnosu na svet u pogledu inovacija, nije izgovor da ne pokušamo. I odgovor na to je upravo „Resonate“ festival.

Resonate je festival koji u bukvalnom smislu spaja umetnike da pokrenu debatu o ulozi tehnologije i umetnosti u kulturi,odnosno na koji način to može da se razvija u budućnosti i kako da se zaista primeni. Sastoji se od stručnih predavača koji u okviru programa drže stručne radionice u okviru svojih delatnosti. Vodeći stručnjaci u svojim oblastima, prvenstveno na polju interaktivne umetnosti digitalnih medija, umetnosti i dizajna kroz radionice i svoja predavanja, razgovore, predstave, performanse i panel diskusije istovremeno kako edukuju ljude tako im i pružaju nesvakidašnje iskustvo i dobru zabavu. Na stručne radionice na polju inovacija u digitalnom svetu i svetu digitalnih komunikacija prijavljuju se mahom studenti koji na ovaj način stiču uvid u razvoj novih tehnologija, imaju priliku da vide šta je trenutno aktuelno u svetu i priliku da svoje znanje prošire. Pored stručnih radionica i edukativnog programa, tu je i prateći muzički program koji ove godine zauzima ozbiljan prostor na festivalu. Svako od šest večeri festivala biće ispraćeno nastupom četiri muzičara po jednoj večeri, a imena koja su se ove godine našla na „line -up“ listi festivala, kako strana tako i domaća, su i više nego impozantna. Resonate je festival koji se trudi da pruži priliku ljudima odavde da vide kako evropske tako i svetski poznate zvezde, ali da istovremeno ukažu na domaću scenu. Da se pokaže da i mi u nekim stvarima ne zaostajemo za svetom.  Od izvođača koji će ove godine nastupati na „Resonate“ festivalu tu su ozbiljna imena elektronkse scene i ne samo elektronske: Sons of Magdalene, Terre Thaemlitz , Yuri Landman, Lichens , Bob Osterag, Senyawa, Le Revelateur, Ben Frost, Sculpture, Van Veldhoven… i naši Nemanja Aćimović,  Emika, Olga Bell, Andy Stott, Jan Nemeček, Thinker, SOPHIE, Rahmanee, Feloneezy, Marko Nastić, Vlada Janjić i možda jedno od najočekivanijih imena ovogodišnjeg line up-a „Resonate festivala“ Blixa Bargeld, nemački muzičar poznat po svojoj karijeri u bendu „Einstürzende Neubauten“, a nekima možda poznatiji kako gitarista u bendu Nik Kejva, Bad seeds. Za svaki deo muzičkog  programa odabrani su prostori koji odgovaraju senzibilitetu kako umetnika koji nastupaju tako i energiji, u želji da se grad oživi i pokrene domaća i internacionalna publika da pored Doma omladine Beograda, poseti i najuzbudljivije beogradske klubove: Drugstore, Magacin Depo, Tube, Monsun…Samo biranje prostora i posvećenost uređenju istog je umetnost za sebe. Direktorka festivala Marija Jelesijević  kaže da svakom prostoru pristupa sa posebnom pažnjom i da joj je lično važno da stilski i estetski odgovori zadatku. Kada su opremali Dom Omladine, poveli su se činjenicom da je zgrada izgrađena 60’ ih godina, pa je u saradnji sa antikvarima celokupan eneterijer uredila nameštajem i detaljima u stilu 60’ ih. Kolarac je opet uređivan u skladu sa godinom svoje gradnje. Prošle godine su u novoj zgradi Kinoteke uredili prostor tako, da je većna ljudi dolazila samo da fotografiše isti i kači slike na Instagram. Prostor je govorio dovoljno za sebe. Ove godine im je tema svetlo, tako da budite spremni da doživite neočekivano. Ideja im je pre svega udobnost. Estetika i udobonost je ono, pored kvalitetnog programa, po čemu žele da ih prepoznaju. Za predstavljanje sebe biraju isključivo luksuzne zgrade, dobar nameštaj, najbolju kafu, i da ih pamte po najboljim žurkama. Sama direktorka „Resonate“ festivala kaže da je on za nju lična vožnja i adrenalin, njen lični ekstremni sport.

„Resonate“ je jedini „privatni“, samoodrživi festival koji je krenuo od budžeta od nula evra i opstaje na osnovu prodaje karata i ljudi koji prepoznaju dobru priču i žele da joj se priključe. Karte za ovaj festival su rasprodate mesecima unapred, a čudan je momenat da su karte uglavnom pokupovali stranci, koji su oduševljeni kako konceptom festivala, tako i celokupnim programom koji je ponuđen. Inostrani predavači, koji su učestvovali u priči od prve godine festivala, sada već insistiraju da dođu i budu uključeni u program, čak i volonterski, jer im je energija festivala fascinatna. Otvorenost sa kojom su došli u Beograd učinila je da sada imaju ovde prijatelje kod kojih dolaze. U prilog činjenici da je „Resonate“ kao festival prepoznat u inostranstvu kao kvalitetan festival koji tek razvija svoj potencijal, ide i to da je ove godine akreditaciju za njega tražilo skoro tri puta više inostranih novinara, nego domaćih.

Koncertom benda “Kanda Kodža i Nebojša” u klubu Monsun 9. aprila, “Resonate 2015” predstavlja delić onoga što vas očekuje šest dana u dve programske celine: CONFERENCE i LIVE od 13. do 18. aprila 2015 na različitim lokacijama po gradu. Ne propustite priliku da zaista doživite Berlin u Beogradu!

Sve što vas interesuje o festivalu na adresi: http://resonate.io/2015/



02

03

 

DA ŠUMA PONOVO ZAPEVA

“Heroji ljubavi, oni pravi, ne pamte se dugo, nisu bitni za istoriju, ali u sebi poseduju nešto vrednije, jače od bilo kog vida herojstva. Njihovi postupci se beleže samo u srcima, opstaju zakopani do poslednjeg otkucaja, što je dovoljno dugo da bi ostali zapamćeni onima zbog kojih su to herojstvo činili. 

Pravim herojima je to dovoljno.”

Slaviša Pavlović – Zavet

Ako bi pokušali da na jedan razlog svedemo sve njihove motive zašto su počeli da sade drveće, ljubav prema prirodi, svest o ekološkoj katastrofi koja je iz dana u dan sve izvesnija i potrebu da urade nešto dobro dok još imaju prilike onda bi taj razlog bio: lični interes.

Misle da je priroda najvažnija stvar koju možete i morate imati u svesti. Veruju da smo svi deo prirode na isti način na koji je svaki talas deo istog okeana. Zato, žele da vrate prirodi ono što je od prirode uzeto: Mi sami.
Za sada postoje 3 načina za učešće u „poslu“ kojim se „Šuma peva“ bavi. Prvi i najlakši je donacija. Drugi način je prijavljivanje mesta za sadnju nadležnoj instituciji. Ako ste u gradu, onda je to opštinski ogranak gradskog zelenila. Od samog početka su u kontaktu sa „Zelenilom“ na nekoliko opština u Beogradu i svakoj sadnji je prethodila njihova dozvola. Mesta za sadnju u gradu ima mnogo ali je važno da se svi pridržavamo plana, pa je najbolje da pošaljete zahtev sa “zgodnim mestom”, a „Zelenilo“ će kontaktirati njih, ukoliko je zgodno mesto zaista zgodno.. ili će preporučiti neko zgodnije u neposrednoj blizini. Mole sve koji se odluče da prijave lokaciju, da se ne ljute ako drvo nije zasađeno u željenom kvadratnom metru. „Šuma peva“ će uvek se truditi da poštuje želje svih ljudi koji žele da posade drvo,  ali će pre svega poštovati Zakon. Setite se da je najvažnije da drveća ima što više i da je to osnovni cilj. Takođe, kažu da im je cilj da se organizuju u nacionalnu mrežu… za početak J
Treći način da postaneš deo ove akcije je volonterski rad, odnosno ašov u ruke i pravac na sadnju.

Njihova ideja, misija, vizija, nazovite to kako hoćete, je da opet čuju šumu kako peva.
I kažu da ljudi mogu da računaju da će nastaviti sa sadnjom dokle god su u snazi.

Svi ste dobrodošli da im se pridružite.

O svakom od načina učešća više informacija možete dobiti na njihovom sajtu www.sumapeva.rs ili na FB strani http://bit.ly/sumapevafb

suma blista

Nije 2: Jeste

Ja sam Marko. Imam 44 godine. Jedno 25 godina sam valjao dop na Dorćolu. Na Dorćolu regularno, a u Španiji povremeno, kad odem na more. Štekovao sam ga ispod bobine u Pežou, nikad me nisu provalili, to kad idem u Španiju. Imao sam odličnu ribu, zamalo da se venčamo. Radili smo se kao zmajevi. Zarađivao sam svetski. Od jedne šeme sam zastaklio terasu. Igrao sam preferans neviđeno. Bio sam odličan trgovac, uvek. Uvek keš, nikad ler, i nikad na malo, uvek na srednje, da ne bodem oči ni muriji ni ajkulama. Držao sam i prodavnicu. Jelena se udala za jednog mog ortaka iz osnovne, imbecila. Žive u Australiji. On ima neki lanac prodavnica, imbecil. Treći put je trudna. Zarađivao sam kao zmaj. Sagradio sam na foru jednu gajbu u predgrađu, potkrovlje i to. Dvesta soma na keca sam mogao da dobijem. I dobio sam. Hteo sam da odradim još jednu šljaku sa nekom jakom ekipom i da se povučem negde u zavetrinu. Zafalilo je kinte da se zatvori kombinacija pa sam prodao i gajbu što mi je keva ostavila. Iskeširao sam svoj deo, mirno.

Oterali su me iz kombinacije kao šugavu mačku. Išamarali me kao devojčicu i rekli da se ne pojavljujem više. Posle sam probao s druge strane da uzmem količinu na ler, da se izvučem malo iz bule, da stanem na noge. Ali sačekalo me je staro pravilo – nikad ler, uvek keš. Dobio sam dođi juče.

Živim kod tetke. Hranim se u Narodnoj kuhinji. Neki dan sam dao izjavu za televiziju, za Jutranji program. Pitali su me da li je dosta to što se dobije ovde za jelo. Mahnuo sam bradatom glavom na levo i gore, kao što sam uvek radio kad lažem, i to je jedan tip što je gledao TV u tom trenutku prepoznao, jer me on zna dugo. Rekao sam – Jeste, dosta je.

ŠEST KAO JEDAN

Legenda kaže da ne postoji nijedna priča da je neko zaista upisao keramiku zato što je to želeo. Niko sam nije došao do toga, ali kad ti jednom neko nametne ideju o keramici, to je to. To je momenat kad shvatiš da je to upravo ono što želiš. Keramika nije samo posuđe, ni ćupovi. Ni mačke u staklenim vitrinama „Bidermajer“ nameštaj kolekcije. Keramika ima mnogo pravaca i oblika, od suvenirske, posudne, primenjene keramike, unikatne keramike koja obuhvata skulpturnu, dekorativnu keramiku, instalacije… i dizajn keramike koji svakodnevno dobija novu dimeniziju i sve je smeliji i napredniji.

„Galeriju 1250“, čine 5 žena i jedan muškarac. Svi su po struci keramičari. Druže se još od fakulteta, i još od tad su krenuli u javnost izlaganja, izložbi, sajmova, festivala kao grupa i nekako je spontano tako i ostalo. Iz zadovoljstva su napravili posao. Jedan drugome nisu konkurencija, svi su potpuno različiti, svako ima svoj pojedinačan i prepoznatljiv stil, svoju publiku, i uprkos tome što ih je šestoro, deluju kao jedna osoba. Ideja im je bila da predstave keramiku u svežem izdanju. Da predstave ljudima njihovo viđenje keramike. Da pokažu kako je moguće oplemeniti prostor na jedan novi način, detaljima.

Zašto baš  naziv „Galerija 1250“?

1250 stepeni je temperatura na kojoj se peče porcelan. Kada su smišljali ime za svoju galeriju, svako je imao svoj predlog i svako je imao drugačiji. Problem je bio što se svako bavi drugačijim vidom umetnosti, ali na kraju su došli do toga da im je jedini zajednički imenilac tehnika i porcelan. Tako da su došli do 1250 što je danas jedinstven i prepoznatljiv brend. Sam naziv galerije je ujedno imao i edukativni momenat, i iskreno ko od vas nakon što pročita ovo neće zapamtiti, na koliko stepeni se peče glina?

„Galerija 1250“ je nastala u stvari usled nedostatka prostora za izlaganje. Hteli su da imaju gde da se predstave svojim radom, a situacija je  takva da ljudi nemaju više kao nekad kulturu odlaženja na izložbe kao što je ranije u neka bolja vremena bio slučaj. Iznenađujuće je to, što su ljudi imali sluha za njihovu galeriju.
„Galerija 1250“ su Iva, Miona, Marija, Ivana, Bojana i igor. Inspiraciju nalaze u svemu. Kažu da uglavnom dolazi tako što ideš kroz život i u tebi ostane ono što je najlepše, i to radiš. Svaki komad je lična priča. Ne pravi kompromis zbog modernosti, slušaju isključivo svoje instinkte i svoje srce. Svako ima svoj prepoznatljiv motiv. Iva sebe predstavlja kroz tufnaste i cvetaste šolje, Miona kroz ptice, ribe, životinje uglavnom, a prepoznatljiva je i njena ulična umetnost, Mariju karekterišu brodovi, Ivana se prepustila aprstrakciji i jarkim bojama koje primenjuje na svoje minđuše, Bojana se prepoznaje po minijaturama, crtežima i skulpturama dok je Igor muški sveden, na crno bele kombinacije i uglavnom je koncentrisan na primenjenu keramiku. Sve rade sami, od fakturisanja, preko proizvodnje do prodaje, pa i čišćenja lokala. Iako delaju kao grupa, svako od njih ima zasebnu karijeru i pojedinačna iskustva u radu i izlaganju.
Ušli su potpuno nepripremljeni, ali su su manje više sve učiliu hodu što se pokazalo kao dobra stvar. Kažu, kad je sve na tebi, onda moraš sve i da naučiš i da uradiš, ne možeš da okriviš nekog drugog.
Za svoj posao kažu da je luksuz, da živiš od onoga što  radiš a da to voliš, tad sve poteškoće i problemi se prevazilaze.
„Galerija 1250“ se nalazi u art distriktu „Čumićevo sokače“ u centru grada, pa vi izvolite, oplemenite svoj svet unikatnim komadom talenta.

 

02

01

03

RUPA

Ustala sam sa rupom u stomaku i četiri sata kontemplirala kako da tu rupu popunim. Bilo mi je hladno da izađem i preduzmem nešto, ali toplo da kontempliram. Što znači da sam imala vremena u svom životu da 4 sata samo budem gladna. To je mnogo vremena.
U nekom trenutku, kada je rupa ozbiljno pripretila da će da me proguta, nakanim se da odem do pekare po burek. Krenem ja napolje, uvučena u jaknu i glavom i rukama, samo mi oči vire i gledaju gde idem. Na ćošku kod kafane stoji stariji ciga, sa cegerom iz kog viri pas i prosi. Prosi sa osmehom, i sa psom.
– Daj gospođice koji dinar, Bog će ti da sreću i zdravlje.
„Šarmantna i duhovita“ kao i uvek, dobacim ja cigi:
– Jel, može taj Bog da mi da neki slobodan dan, a? Mislim ako već komuniciraš s njim, da mi središ? I produžim. Čujem smeh iza svojih leđa, i cigu kako dovikuje:
– Evo meni je svaki dan slobodan, pa mi to nije garantovalo ni zdravlje ni sreću. Garantovalo mi samo glad.
Stanem ja. I stojim tako neko vreme pa se okrenem na peti i vratim do njega.

Pas proviri iz torbe pa pomazim psa i pas me lizne. Kaže ciga: ”Sviđaš mu se gospođice, izgleda si dobar čovek.”

Vadim pare i dajem mu, nasmejem se, reko’ , evo da bar glad rešimo kad ne možemo zdravlje i sreću i drugi put krećem ka pekari.
Vraćam se istim putem sa burekom, kad ciga i dalje stoji tu na istom mestu, sa francuskim hlebom.
– Ej gospođice, ‘oćeš malo kifle?
– Ne mogu hvala, samo vi jedite, vi ste gladni.
Kaže ciga: “Jesam, al’ sam i sam. Ako ti gadno ti nemoj. “
I tako gospođica, u svojim tridesetim kod kafane na ćošku stoji i deli kiflu sa ciganinom. Nije joj hladno, smeje se, a nije više ni gladna, a on nije sam.
Ljudi prolaze, gledaju u mene, gledaju u nas, a meni toplo. Užasno mi je toplo. Ona rupa je konačno popunjena. Rupa nije bila glad.
Burek je pojeo pas.

BUNT SAM PO SEBI NE ZNAČI NIŠTA

Pitali ste Ramba Amadeusa

1. Kada ćete da izdate neku knjigu? Zanimljiv Vam je pristup o životu, opstajanju , vaspitanju dece..gledala sam Vas čini mi se u nekoj emisiji na 1 ili 2 programu RTS i bilo je inspirativno, a ja to zovem kad se zapitam da li nešto treba da promenim u svom načinu razmišljanja.

Izdaću je čim je napišem. Radim na tome. Pišem, pa ako pametniji od mene kažu da valja, izdaću je.

2. Kad ćes u Valjevo, svetski Megacare?

Nastup u Vašem gradu zavisi isključivo od namjere domaćina da me pozovu. Koncerti su moj posao, i dolazak zavisi samo od organizatora.

3. Rambo, šta bi još dodao na tvoju listu šta je sve turbo folk danas? Da li je bunt u muzici uopšte više i vredan u ovom sagorevanju naroda i šta je danas miljenica masa?

Bunt sam po sebi ne znači ništa, bez inteligentnih predloga kako da se unapredi društvo. Bunt je svakako neophodan da se ne prihvati sve ono što je ispod civilizacijskih normi savremenog društva. Miljenica masa je kao i uvijek , “hleba i igara”. Danas je društvo “društvo spektakla”, kao i u vrijeme rimskog carstva.

4. Zašto ne upotrebiš svoj intelekt, genijalnost, popularnost i ideje, da spaseš Srbiju?! (Izuzev muzike).

Srbiju kao ni bilo koju drugu državu ne može spasiti vlast, samo narod, jer vlast je uvijek ogledalo naroda. Čim bih se prihvatio vlasti, zamrzili bi me svi misleći da sam ja kriv za sve, meni stvarno to ne treba. A ne bih mogao da pomognem, dok narod ne odluči, i to svaki pojedinac da uredi svoj prostor i oko sebe i odnose sa najbližima. Dok narod bude mislio da jedna ličnost nešto može da uradi, nema od toga ništa.

5. Zašto je otišao svak’ ko valja? Može se valjda i u Srbiji valjati…

Naravno. Mislim da je to i najveći problem, jer talentovani odlaze, umjesto da unaprede sopstvenu državu. Svaka čast kvalitetnima koji ostaju, da unaprede zemlju u kojoj su rođeni.

6. Poslednji bend/izvodjač iz Srbije koji ti se učinio interesantnim?

Aleksandar Stojić, gitarista iz Despotovca i njegov bend „Stoiks“.

7. Kad čujemo ime Rambo Amadeus uvek nam prvo padne na pamet reč bunt. Mislite li da ste pokrenuli, inspirisali umetnike da krenu vašim putem?

Ne znam, valjda jesam. BIlo bi gadno da ovolike godine radim, a da nisam uticao na ljude.

8. Kakvo je bilo detinjstvo u Crnoj Gori?

U SFRJ je djetinstvo svima bilo bezbrižno. Tad je bio socijalizam, koji je mislio o pojedincu.

9. Kako ste zadovoljni Box setom koji je nedavno objavljen?

To su stare, davno izdate pjesme, sada remasterovane. Zadovljan sam ali se više trenutno bavim mojim novim cd-om. Završavam, miksam, pa mi je mozak sav u tome.

10. Omiljeni koncert koji si održao?

Studentski protest 1992., Filozofski fakultet. Stvarno sam se tada osjećao božanski.

11. Kako opstati, a biti cool?

Najvažnije je biti skroman, mali prohtjevi omogućuju da se bude kul.

12. Kada ti je poslednji put neko tražio autogram?

Na Evroviziji, neki Azerbejdžanci, dakle, prije 3 godine.

13. Od svih gradova u Srbiji, zašto baš Požega za pesmu alo Požega?

Pa takav je isječak iz filma, čiji motiv je korišten, ja sam to uzeo zdravo za gotovo. Ready made, što bi rek’o Duchamp.

14. Muzički idol ako ga imaš i šta ti deca slušaju od muzike?

Meni je idol Igor Stravinski, a moji klinci slušaju Soul, R&Blues, Atlantic Soul sedamdesetih, to im se sviđa.

15. Kada ćes pokrenuti ljude u poljoprivredno, ekološko, umetničku zadrugu ili bar stati ispred nje kao medijsko lice?

Kad mi se pruži prilika.

rambo

Nije

Ja sam Soni. Imam 13 godina i lepe crne oči. Rođen sam u Vranju ali živim i radim u Beogradu. Živim po celom gradu a perem šoferšajbne na jednom semaforu. Nemam ćaleta i kevu i nemam gazdu, sve što zaradim je moje. Sekli su me više puta zbog toga, ali sekao sam i ja njih. Imam veliki ožiljak na desnom kuku i preko celog desnog obraza. Sekli su mi osmeh, ali su isekli samo sa jedne strane, pa sam posle ja njih sekao. Ovo je moj semafor i ne isplati im se da me diraju, izračunali su da im se više isplati da me puste. Oni uvek dobro računaju, samo im treba dati prave cifre. Nisam napadan, prolazim polako između automobila, javim se onima koje sam zapamtio, pitam kako su danas i takve stvari. Ako sami traže da im operem staklo, ja perem, ako mi daju neku kintu ovako, ja uzmem. Ima neki tip i riba što su mi skoro uvek daju kintu, samo sam im jednom oprao staklo. Neki dan su mi dali pitu što je ona napravila i ponela sebi za doručak. Krompir i praziluk, domaća, odlična, blaga, bez mnogo bibera. Ljudi umeju te pite da zabibere, ali ona nije. I samo da vam kažem pre nego što se rasplačete, nije moja priča baš tako tužna. Mislim, nije neka vesela pesmica, ali nije ni loše, kako bi moglo da bude. Živ sam i imam svoj semafor. Nije ni to najgore.

foto: Nemanja Špoljarić