admin

Nije

Ja sam Soni. Imam 13 godina i lepe crne oči. Rođen sam u Vranju ali živim i radim u Beogradu. Živim po celom gradu a perem šoferšajbne na jednom semaforu. Nemam ćaleta i kevu i nemam gazdu, sve što zaradim je moje. Sekli su me više puta zbog toga, ali sekao sam i ja njih. Imam veliki ožiljak na desnom kuku i preko celog desnog obraza. Sekli su mi osmeh, ali su isekli samo sa jedne strane, pa sam posle ja njih sekao. Ovo je moj semafor i ne isplati im se da me diraju, izračunali su da im se više isplati da me puste. Oni uvek dobro računaju, samo im treba dati prave cifre. Nisam napadan, prolazim polako između automobila, javim se onima koje sam zapamtio, pitam kako su danas i takve stvari. Ako sami traže da im operem staklo, ja perem, ako mi daju neku kintu ovako, ja uzmem. Ima neki tip i riba što su mi skoro uvek daju kintu, samo sam im jednom oprao staklo. Neki dan su mi dali pitu što je ona napravila i ponela sebi za doručak. Krompir i praziluk, domaća, odlična, blaga, bez mnogo bibera. Ljudi umeju te pite da zabibere, ali ona nije. I samo da vam kažem pre nego što se rasplačete, nije moja priča baš tako tužna. Mislim, nije neka vesela pesmica, ali nije ni loše, kako bi moglo da bude. Živ sam i imam svoj semafor. Nije ni to najgore.

foto: Nemanja Špoljarić

GDE GOD VIDIŠ ZGODNO MESTO, TU NEŠTO POSADI

Prvenstveno ga je inspirisala potreba da makar malo popravi stvari oko sebe kojima treba popravka. Duboko veruje u lični primer i voli da obične, zapuštene i neugledne stvari (u ovom slučaju komade zemlje) pretvori u nešto spektakularno.

Reakcije ljudi u njegovom okruženju su uglavnom veoma poztivne. Ljudima se ideja gerilskog ozelenjavanja veoma dopala. Ponekad samo ljudi ne razumeju da “Gerila Baštovani” nisu besplatno komunalno preduzeće i da je njihov cilj oduvek i prvenstveno inspirisanje ljudi da dovedu prirodu u urbanu sredinu.

Misli da danas ljudi mnogo manje brinu o prirodi nego što bi trebalo da brinu, u svakom pogledu. I baš zato što odbijamo prijateljstvo sa prirodom, ona nas kažnjava, pa lekciju da nismo sami i jedini na ovoj planeti učimo na teži način, kroz poplave i kataklizme. Ne trebamo mi da se brinemo o prirodi, ona se odlično brine o sebi već milionima godina. Treba samo da shvatimo da ne smemo da se ponašamo rušiteljski. Ideja da mu se priključe i sarađuju sa njim se sviđa gotovo svima, ali nešto manji broj ljudi je spreman za konkretnu akciju. Mada, postoje i oni diskretni heroji, koji samo sade kada i gde to njima odgovara, bez velike pompe, što je odlično.

Najčešće sade one biljke  kojima ne treba mnogo nege, koje dobro podnose sušu i zahtevaju malo ili nimalo nege. Jedno od glavnih oružja su mu bombe od semena, kuglice humusa pomešane sa semenom biljaka. Momčilo kaže da je njih dovoljno samo diskretno baciti na neku neuglednu površinu i već posle prve kiše, one će “eksplodirati” u biljku.

Kaže i da se uvek se odlično oseća kada zagrli hrast ili bor. Obožava kantarion i matičnjak, voli miris noćne frajle i kalopera, a ljute papričice ga uvek razvesele.

“Gerile” (ne)organizuju poprilično anarhistički. Gde god vide zgodno mesto tu nešto posade, a uvek su otvoreni i za nove predloge.

Njegov veliki san je park zaboravljenih voćki. To bi bio neobičan park u gradu sačinjen samo od starih autohtonih sorti voća. Njegove plodove mogli bi da koriste svi. Voće u našim životnim prostorima stvarno unosi jednu fantastičnu energiju. Planirana je takođe i gerila kalemarskih akcija kakve su već sprovedene u Sijetlu.

Strast prema biljkama neguje od malih nogu. Dete je koje je raslo na livadama i u šumama, i već 22 godine bavi se proučavanjem i upoznavanjem lekovitih biljaka. Kroz to veliko učenje shvatio je da su biljke mnogo aktivnije nego što se na prvi pogled čini i da se sa njima zaista može komunicirati.

Ljudima ima da poruči: “Češće se šetajte šumom. Lekovito je.”

Svako ko ima želju i volju da postane gerila baštovan, može! Treba samo da izađe ispred svoje zgrade i da tu želju realizuje.

A kakav je osećaj kada izraste nešto što si sam posadio, Momčilo kaže da je fantastičan. Mešavina ponosa, ljubavi i zadovoljstva.

Zato, ovog proleća započni svoju zelenu gerilu!

01

02

03

04

45 obrtaja

Kao klinka imala sam poseban odnos prema pločama.
Pomno sam posmatrala sve kevine i ćaletove ploče i samo čekala momenat da ostanem nasamo sa njima.
Uglavnom sam se hvatala za Shirley Bassey i Vasilisu Prekrasnu. Ove dečije su bile moje pa samim tim i dostupne i nezanimljive, ali kevine i ćaletove su bile pravo blago. Janis Joplin me tad plašila, a Bijelo dugme me nervirala naslovnica. Pisalo je „Bitanga i princeza“, a meni ta žena na slici ni malo nije ličila na princezu. Naravno da sam mislila da moja slika treba da bude umesto njene, ali mi nije bilo jasno ni šta je ono „Bitanga“, tako da sam tu ploču uglavnom ostavljala na miru..

Ostale ne. Izvučem ih sve redom, sednem na pod i prostrem svuda oko sebe. Lepo ih proučim, jednu po jednu, pogledam obe strane  omota, zagledam ćoškove da nisu savijeni ili oštećeni i pročitam sve šta je napisano od naslova autora do „Jugoton“ ili Label Records natpisa.
Potom izvučem ploču iz kutije pa iz zaštitnog celofana i zagledam nju sa svih strana i uzmem četkicu za čišćenje.

Sećam se bila je bordo, presvučena roza plišem na strani kojom se čistila površina ploče, a sama četkica je bila bela. Kutija u kojoj je stajala ta četkica za čišćenje ploča bila je čudnog trouglastog  oblika, i puknuta sa jedne strane.
S tim zaista nemam ništa, mislim ne priznajem i dalje.

Onda lepo očistim ploču, pažljivo, prvo sa jedne, a onda sa druge strane. Kružnim pokretima od unutrašnjosti ka spoljašnosti. Sve ovo radim polako, sa polu izbačenim jezikom, jer je to uvek bio znak da se baš koncentrišem dok radim neki posao.
Onda kad je lepo očistim, spustim je na pod i napravim trkalište za moje automobile – kružna staza.
Onda dobijem batine.

Spisak

Ovako sam išao – Jagićeva, Vojvode Šupljikca, pa onda jedna što ne znam kako se zove, pa Požarevačka, Tomaša Ježa, Save Kovačevića i onda pored kafane Kalenić na onaj pešački prelaz na početku Maksima Gorkog. A na prelazu imam šta da vidim, red za javnu garažu do ugla sa Kursulinom. Red ide preko pešačkog prelaza. Neko stane kolima na prelaz i smeta svima, a neko ne stane. Malo sam posmatrao, seo sam na betonski stubić i gledao ko staje na prelaz a ko ne staje, i popisao sam ih sve, podelio u četiri kategorije, i evo vam sad da i vi znate kako se ko ponašao tog dana u redu za parking.

Ko nije stao na prelaz:
1. Urbani mamin sin sa zulufima. Taj je stao metar od prelaza, najpristojnije, da ne moraš da se misliš da l’ će da krene dok prelaziš.
2. Ciganin sa fazoniranom bradom u nekom crvenom kršu, karavanu. Leva ruka napolju i u njoj cigareta. Vrućina, red, neki trube, a on miran k’o Buda.
3. Baba i deda u crnom Fiatu Punto. Deda je vozio. Iz aviona se vidi da su pristojan svet.
4. Debeo tip sa zagrebačkim tablicama u nenormalno napucanom Pežou.
5. Matori sa cvikerima za sunce i Šiljom zalepljenim na zadnje staklo. Neki Fiat karavan.
6. Jedna dobra riba. Smeđa talasasta kosa, cvikeri za sunce, razmaknuti gornji kečevi, puši, sluša neku elektroniku. Oko 35 godina, srebrno prstenje, bretele. Sivi Punto.
7. Sedokosi matori u srebrnoj Hondi. Gospodin čovek.
8. Matori šmeker sa malo dužom kosom. Malo podbuo, vidi se da voli kafanu. Gleda ribe i uredno stoji gde treba.

Ko je stao na prelaz:
1. Debeli sa detetom i ženom u crvenim kolima. Žvaće žvaku. Trubi. Kreten.
2. Matori sa kačketom u sivom Audiju. Ima onaj nadmen pogled karakterističan za ne mnogo pametne ljude.
3. Jedno službeno vozilo. Sivi auto, tip sa opasnom frizurom, brojanica na retrovizoru. Svira mu ono nešto domaće što nisu narodnjaci ali i jesu, ono što ne znaš šta je ali se osećaš kao da te je sramota.
4. Matori u belom džipu. Nekad sam sklon da ih razumem, te u džipovima. Ti automobili su viši od ostalih i oni stalno ostale gledaju s visine, prvo čisto tehnički a onda se to izgleda uvuče i dublje.
5. Tetka sa silikonima u usnama, vozi kabrio, puši i blene okolo. Njoj baš stoji ta uloga. Ona nije u fazonu na silu, ona je u fazonu na glupost.
6. Brz klinac, sa cvikerima na glavi. Beli BMW.
7. Mercedes sa zatamnjenim staklima. Kod njega je već dovoljno dobro što uopšte hoće u garažu. Taj bio mogao da ostavi kola i na pešačkom.

Ko me je razočarao, za koga sam mislio da neće, ali je ipak stao na sred pešačkog:
1. Mali mercedes, crveni. Baš fino tip izgleda, kovrdžav, neobrijan. Možda se zamislio, ali to nije opravdanje, stao je na pešački, smetao je konkretno jednoj trudnici i nema šta, ubeležio sam ga.
2. Lepa gospođa u Opelu, sivom. Došlo mi je da joj oprostim, jer je što bi rekao moj kum – senzualna je, ali u poslednjem trenutku nisam.

I jedan što me je prijatno iznenadio:
1. Crni Lexus, ogroman, nov, čist. Faca ko da će sve da nas pobije ali mirno stoji i pušta ljude da prođu. To je ono – liči, a nije.

Sve je f*ckin fine

Marko Prokić tvorac brenda f.ckinfine za #InspirishiMe

  1. Da li si ti odabrao profesiju kojom se baviš ili je pre ona odabrala tebe?

Izgleda ovo drugo. Tek kad sam dogurao do kraja saobraćajnog fakulteta i počeo da radim to što sam kao tamo naučio, shvatio sam čime neću u životu da se bavim. Zapravo sam najsrećniji bio kada sam saznao da će nešto što sam samo voleo moći da mi bude i posao.

  1. Zašto baš „F*ckinfine“ izraz i  kako je nastao?

Nije dovoljno da je slika, rad lep sam po sebi, ako nema neku priču iza svega. Fckin je ta lična polovina.

  1. Postoji li poseban razlog zašto si odabrao hand lettering kao način da umetnički izraziš svoje emocije?

Svako slovo u hand letteringu je posebno iscrtano, tada je i tu takvo i sledeće “isto” će se bar za malo razlikovati. Tako nestabilno rukom nastala slova su zapravo idealna da prenesu to sto sam želeo.

  1. Da li ti inspiracija dolazi u trenutku ili sve napisano ima mnogo dužu i dublju priču koja stane ponekad u dve reči?

Nekoliko godina, koliko ih se iza sećam i taj trenutak. Jer da nije njih, ne bi bilo ni njega. Tako nekako otprilike.

  1. Kako je nastala tvoja kolekcija Portret Beograda i da li si zaista uspeo da “preneseš” svoj Beograd?

Na poziv Kulturnog Centra Beograda probao sam da smestim sve one svima poznate slike u jednu svoju, a ipak zadato komercijalnu. Ako taj aspekt uzmemo kao merodavan mislim da jesam, jer ulazi u treću godinu na suvenirima Beograda. Moj Beograd je malo mračniji, ali i lepši.

  1. Koliko mladi neafirmisani umetnici danas imaju priliku da izlože svoje radove i koliko, i da li ponekad imaš utisak da su na umetničkoj sceni zastupljeni isti ljudi godinama?

Mislim da danas imaju više nego ikada. Dosta galerija u Beogradu je potpuno otvoreno za izlaganje mladim umetnicima, a da li ih je dovoljno, i galerija i novih umetnika, to je neka druga priča.

  1. Ko su ljudi koji su svojim radom skrenuli tvoju pažnju ovih dana?

Ovih dana i svih ostalih svi koji mi i inače skreću pažnju i koje volim. Ima ih dosta, ako bih nabrajao preskočio bih sigurno nekoga, a ne namerno. Skrenu mi pažnju i ovi što kopiraju sve i svakoga. I ovi što kradu sve i svakoga. Da nabrojim njih?

  1. Postoji li neka muzička podloga iza tvog stvaranja?

Uglavnom ne. Ako bi tražili jednu grupu kao neki zvučni identitet iza svega, onda bi to bio Radiohead. Ako pravac, jazz.

  1. Imaš li omiljeni među svojim radovima?

Imam. I omiljeni i one koje bih voleo da nikada nisam poslao u svet.

10. Koliko je ironija tvoje omiljeno umetničko sredstvo?

Možda i najomiljenije. To me pravi malo hejterom, jel da?

11. Kako se osećaš kad si sam sebi copywriter?

Nesigurno. Čak ni ne smem to tako da posmatram, upravo iz tog razloga. Opet, sa druge strane, to je ono iz mene, proživljeno i preživljeno i kao takvo istinito. Valjda mu odatle snaga.

12. Kada si poslednji put zapalio baklju? (ovo su mi rekli da te pitam)

Hahahahha. Pre neki dan, i sticajem okolnosti nije uopšte na utakmici nego na oproštaju sa kolegama iz McCanna.

just-ask_01

 

OD TRIGLAVA DO ĐEVĐELIJE, OD ĐERDAPA PA DO JADRANA

Pitali ste Who See Klapu- i na vaša pitanja odgovorio Dedduh Dobri Stari

  1. Koji su to kvaliteti koji vas izdvajaju od drugih?

Dedduh: Ne vjerujem da imamo neke posebne kvalitete, ili ako ih imamo prije bi ih nazvao harizmom. Imamo taj prepoznatljiv i svima drag primorski šarm… tako su nam rekli.

  1. Šta vas je navelo na Hip-hop i kako se u to uklapa vaš primorski mentalitet?

Dedduh: Na hip hop nas je navelo to što smo vazda voljeli muziku, a nikad nismo znali ni da pjevamo ni da sviramo. Za to je hip hop kao stvoren. Naravno da se malo šalim, ali makar što se mene tiče ima tu jedno 2% istine. Kao što vidite, hip hop i bokeški sleng idu ko bijelo vino i kisjela voda.

  1. Kako je grupa dobila ime?

Dedduh: To je duga i nezanimljiva priča, potpuna budalaština. Na kraju krajeva ime nam ni ne znači ništa osim na ,,tarzanskom˝ jeziku. Postoji neka simbolika ali kao što rekoh u prvoj rečenici…

  1. Da li mislite da su vaši tekstovi promenili nečije poglede na svet?

Dedduh: Zasigurno znam da su naši tekstovi uticali na promjenu pogleda na svijet kod mene samog. Noyz i ja smo od samih početaka jako samokritični pa nas tekstovi navode da često razmišjamo o njima.

  1. Koji su vaši muzički uzori?

Dedduh: Ne znam… mijenja se to iz časa u čas. U zavisnosti od raspoloženja… ali, evo recimo, stari roots reggae bendovi, novi reggae/rap izvođači…

  1. Koja je to ekipa koja vas spremna prati?

Dedduh: To je segment iz Noyzovog teksta iz pjesme ,,Bar – Bari˝ i ta ekipa je, recimo, često u prvim redovima na našim nastupima.

  1. U kojim sve gradovima možemo očekivati vaš nastup u skorije vreme?

Dedduh: Možete nas očekivati od Triglava do Đevđelije, od Đerdapa pa do Jadrana.

  1. Idete li dalje peške polako il’ nemate kad?

Dedduh: U skladu s modernim vremenom i sami smo se ,,ubrzali˝ ali opet smo na nivou prepoznatljivosti primorskog mentaliteteta. Ipak kad bismo išli pješke polako ko zna kad bi i đe stigli. Danas se živi nenormalno brzo i to mi se ni najmanje ne dopada.

  1. I za kraj, đe se kupate?

Dedduh: Kupam se u kadi, u moru, u znoju, u malom dječjem bazenu, na kiši, jedino nikako da mi se desi da se okupam u novcu.
Pozdravljam vas!

Dedduh Dobri Stari

Who See Klapa

_K2B0260

Jednostavno je

Zeleni venac, 14 časova. Pljušti kiša.
Stanem ispod nadstrešnice, jer nemam kišobran. Pored mene stoji čovek koji isto nema kišobran.
Čovek koji stoji je lud. Tako kaže nauka i konvencionalni nazivi.
Dakle, stojimo „lud“ čovek i ja ispod nadstrešnice, jer nemamo kišobran.
Nadstrešnica je dovoljna za nas dvoje.
On se smeje, ja namrštena.
Našoj nadstrešnici prilazi žena sa kišobranom i staje pod nju.
Nas dvoje bez kišobrana u tom trenutku imamo neki prećutni zajednički stav : „Mi imamo nadstrešnicu, ti imaš kišobran“.
Kad on progovara: „Jednostavno je. Ne možeš i kišobran i nadstrešnicu u životu.“
I ona se smeje, i kaže mu : „Ali lep mi je.“ I nastavlja da mu se smeje.
I shvatim i ona je „luda“, kako kaže nauka i konvencionalni nazivi.
Njih dvoje su par.
I stiže autobus i mi ulazimo. On ulazi i smeje se, za njim ide ona i smeje se. I ne zatvara kišobran, jer joj je lep, i još primećuje jedan bačeni na ulici i govori njemu da ga uzme da i on ima kišobran. I smeju se.
I on joj čuva mesto u autobusu. I kavaljer je.
U normalnom svetu, oni smrde. U njihovom svetu, to nije važno.
Svi se sklanjaju od njih, ali se oni ne sklanjaju jedan od drugog. Oni se i dalje smeju.
A mi ostali. Mi ćutimo. Nemamo izraz. Mi niti smrdimo niti mirišemo. Bezizražajni smo.
Nema ko od nas da se skloni, nemamo ni kome da se približimo u tom autobusu.
Možemo i da nismo u njemu.
Niko ne bi primetio da nismo ušli, niko i ne primeti kad uđemo.
Njih svi primete, svako svojim pogledom.
A njih dvoje se i dalje smeju.

Onda sam počela i ja da se smejem. I znate šta.
Suviše smo mi normalni za ovu kišu.
Zato smo tužni.
Stvar je u lepom kišobranu.

Lepota

Prekjuče mi je jedan ozbiljan tip objasnio ovo, u dahu, od reči do reči, baš ovako:

Samo da je se dokopamo, lepote. Da nam bude važna. Da naučimo da nas samo lepota zanima.

Opušten čovek je spreman za lepotu.

Svako može da se opusti. To se radi tako što se opustiš. Zamisliš da nije bitno ništa, osim onoga što osećaš. Zamisliš da imaš prava da osećaš šta god hoćeš, da je dozvoljeno da tebi bude lepo ono što je tebi lepo, a ne ono što ti je neko rekao da treba da ti bude lepo, da ne mora da te bude sramota što je nešto lepo samo tebi, ni što ti je lepo ono što je i većini.

Mora da se plače zbog lepote, često. Ako se ne plače, nije lepota, ili nisi opušten. Lepota je učiteljica. Svako je lep i sve je lepo. Ne postoji ništa što nije lepo. Ne postoji. Pogledaj, šta ima što postoji a da nije lepo? Ako postoji, lepo je. Bezobrazluk je reći da nešto nije lepo, ako postoji. Ako si tu da vidiš nešto, bilo šta, to mora da je lepo. Ako ne vidiš da je lepo, ne vidiš dovoljno široku sliku. Na dovoljno širokoj slici, sve je lepo. Na dovoljno dugačkoj vremenskoj liniji, sve je bezvredno, ali dok postoji, lepo je.

Prolećem oslikani M-Art

Od malena voli crtanje i slikanje i to je uvek bilo deo nje. Kada je završavala gimnaziju i planirala šta će dalje, jednostavno je znala da to „dalje“ mora da ima veze sa umetnošću. Profesija modnog dizajnera je definitivno bila pravi izbor za nju jer je predstavljala spoj umetnosti i mode, dve sfere koje najviše voli.

Kada je započela studije na smeru – Odevna tehnologija, znala je da nije pogrešila i njena ljubav prema modi i stvaranju iste samo je rasla.

Oslikavanje odeće je započela pre godinu dana u cilju da zaista u praksi spoji umetnost i modu. Dizajn je sam po sebi umetnost, ali zamisao da garderobu dizajnira i dodatno je ručnim radom učini unikatnijom joj se činila pravim izborom. Tako je nastao njen lični brend  M-Art.

Prvi komad garderobe koji je oslikala bila je obična majica na bretele, a motiv je bio cveće – jedan od čestih motiva na njenim stvarima. Budući da se do tada nije susrela sa slikanjem po tekstilu, bila je i sama iznenađena koliko je ta slika izgledala efektno na majici. Sledeća stvar bila je haljina koju je sama osmislila i sašila, a motivi koje je na njoj oslikala bile su bulke…

Inspiraciju pronalazi svuda. Najviše voli da slika cveće i geometrijske motive. Često neki komad garderobe zamisli na jedan način, ali četkica krene svojim putem i na kraju završi sa nečim što joj uopšte nije bila prvobitna zamisao, ali na kraju izgleda još bolje!

Motive bira u zavisnosti od toga na čemu ih slika. Da li je to elagantna haljina, suknja ili možda obična majica. Pre samog oslikavanja prethode skice na papiru, često i preko desetak skica za samo jedan komad,  da bi došla do željenog izgleda.

Za ovih godinu dana koliko se bavi oslikavanjem je dosta napredovala, i ona kao umetnik i garderoba koja nosi M-Art logo. Počela je od običnih majici, a sada prvu godinu rada obeležava kolekcijom, tačnije sa 4 mini kolekcije. Tu ćete ovog marta pronaći suknje, haljine, kombinezone, košulje. Deo toga je oslikan, deo je dočaran na drugi, jednako unikatan način. Smatra da se kao dizajner dosta razvila od završetka studija i da će se to postepeno sve više prenositi na njene kreacije.

Ona je Nina Kranjčević, diplomirani inženjer odevne tehnologije. Voli modu, umetnost, životinje.  Ono što definitivno ne voli je nepravda, a ono što definitivno vama treba da skrene pažnju na nju je njena unikatna ručno oslikana garderoba.

01

02

03

Brdo, pas, šuma, stepenice

Tu gde ja radim, blizu, ima jedno brdo.

Nemojte odmah da zamislite veliko brdo. U stvari ne znam kakvo da zamislite, ja sam iz Banata. Kod nas, kad iskopaju rupu pa lopatom nabacaju zemlju iz te rupe na stranu, mi i tu gomilu zovemo brdo. Zimi kad smo išli na sankanje, išli smo na taj neki breg kod zabavišta i na njemu smo se sankali. Spuštali se od doručka do ručka, pa na ručak, pa opet nazad na breg do večere. Pre par godina sam otišla do tog brega i shvatila da mi je njegov vrh sad u visini očiju. Tako da zamislite nešto što je za vas brdo.

Elem, na to brdo vode stepenice. To pouzdano znam jer sam videla svojim očima. Bio je dan kad sam videla, sunce sijalo, nije bilo šanse da ne vidim jasno te stepenice, tako da sam sigurna da na to brdo vode stepenice. Nisam se popela njima, ali hoću, imam plan. E sad, ni te stepenice, ni to brdo ne bih bili toliko važni da ja znam šta tamo gore ima, a ne znam. Zato i imam plan da se popnem. Ima jedan red drveća, koji sam nazvala šuma, ali i to ne uzmite zdravo za gotovo jer nekome i jedno drvo čini šumu, i od njega ništa ne vidi, pa i tu zamislite ono što je za vas šuma. Tako da za sad imamo brdo, stepenice koje vode na vrh brda i šumu koja je na vrhu. E sad, sve to mene uopšte ne bi interesovalo da gore nema i jedan pas.

Svaki dan stojim na stanici preko puta tog brda i zagledam se u tu šumu i pratim kako se spušta mrak. Znam kad se tačno spustio, jer je brdo tamno, a nebo svetlo  i kad i brdo i nebo postanu tamni, tad znam da je potpuno pao mrak. Pas sedi sve vreme na liniji između brda i neba. Nekad šeta levo desno, pa se opet vrati i nastavi da sedi. Pas je crn i velik. I svaki dan sedi na tom brdu i ja svaki dan gledam u tog psa. Zanima me da li i on gleda mene kako svaki dan stojim na istom mestu i čekam autobus. Nekad prošetam levo desno, pa opet nastavim da stojim. Zanima me i zašto stalno sedi na tom jednom mestu. Zanima me i da li pas zna da imam plan da se popnem na brdo i da li možda čeka da vidi da li ću zaista to da uradim. Zanima me i da li zna da sam danas gore videla dva psa. Zanima me da li ga uopšte i zanimam.

Epilog:

Sedim s’ psom na stepenicama.

Kažem mu: „Prljave su mi patike.“
Jednom je zevnuo, jednom zalajao.

Kaže: „Mnogo razmišljaš.“