admin

DA ŠUMA PONOVO ZAPEVA

“Heroji ljubavi, oni pravi, ne pamte se dugo, nisu bitni za istoriju, ali u sebi poseduju nešto vrednije, jače od bilo kog vida herojstva. Njihovi postupci se beleže samo u srcima, opstaju zakopani do poslednjeg otkucaja, što je dovoljno dugo da bi ostali zapamćeni onima zbog kojih su to herojstvo činili. 

Pravim herojima je to dovoljno.”

Slaviša Pavlović – Zavet

Ako bi pokušali da na jedan razlog svedemo sve njihove motive zašto su počeli da sade drveće, ljubav prema prirodi, svest o ekološkoj katastrofi koja je iz dana u dan sve izvesnija i potrebu da urade nešto dobro dok još imaju prilike onda bi taj razlog bio: lični interes.

Misle da je priroda najvažnija stvar koju možete i morate imati u svesti. Veruju da smo svi deo prirode na isti način na koji je svaki talas deo istog okeana. Zato, žele da vrate prirodi ono što je od prirode uzeto: Mi sami.
Za sada postoje 3 načina za učešće u „poslu“ kojim se „Šuma peva“ bavi. Prvi i najlakši je donacija. Drugi način je prijavljivanje mesta za sadnju nadležnoj instituciji. Ako ste u gradu, onda je to opštinski ogranak gradskog zelenila. Od samog početka su u kontaktu sa „Zelenilom“ na nekoliko opština u Beogradu i svakoj sadnji je prethodila njihova dozvola. Mesta za sadnju u gradu ima mnogo ali je važno da se svi pridržavamo plana, pa je najbolje da pošaljete zahtev sa “zgodnim mestom”, a „Zelenilo“ će kontaktirati njih, ukoliko je zgodno mesto zaista zgodno.. ili će preporučiti neko zgodnije u neposrednoj blizini. Mole sve koji se odluče da prijave lokaciju, da se ne ljute ako drvo nije zasađeno u željenom kvadratnom metru. „Šuma peva“ će uvek se truditi da poštuje želje svih ljudi koji žele da posade drvo,  ali će pre svega poštovati Zakon. Setite se da je najvažnije da drveća ima što više i da je to osnovni cilj. Takođe, kažu da im je cilj da se organizuju u nacionalnu mrežu… za početak J
Treći način da postaneš deo ove akcije je volonterski rad, odnosno ašov u ruke i pravac na sadnju.

Njihova ideja, misija, vizija, nazovite to kako hoćete, je da opet čuju šumu kako peva.
I kažu da ljudi mogu da računaju da će nastaviti sa sadnjom dokle god su u snazi.

Svi ste dobrodošli da im se pridružite.

O svakom od načina učešća više informacija možete dobiti na njihovom sajtu www.sumapeva.rs ili na FB strani http://bit.ly/sumapevafb

suma blista

Nije 2: Jeste

Ja sam Marko. Imam 44 godine. Jedno 25 godina sam valjao dop na Dorćolu. Na Dorćolu regularno, a u Španiji povremeno, kad odem na more. Štekovao sam ga ispod bobine u Pežou, nikad me nisu provalili, to kad idem u Španiju. Imao sam odličnu ribu, zamalo da se venčamo. Radili smo se kao zmajevi. Zarađivao sam svetski. Od jedne šeme sam zastaklio terasu. Igrao sam preferans neviđeno. Bio sam odličan trgovac, uvek. Uvek keš, nikad ler, i nikad na malo, uvek na srednje, da ne bodem oči ni muriji ni ajkulama. Držao sam i prodavnicu. Jelena se udala za jednog mog ortaka iz osnovne, imbecila. Žive u Australiji. On ima neki lanac prodavnica, imbecil. Treći put je trudna. Zarađivao sam kao zmaj. Sagradio sam na foru jednu gajbu u predgrađu, potkrovlje i to. Dvesta soma na keca sam mogao da dobijem. I dobio sam. Hteo sam da odradim još jednu šljaku sa nekom jakom ekipom i da se povučem negde u zavetrinu. Zafalilo je kinte da se zatvori kombinacija pa sam prodao i gajbu što mi je keva ostavila. Iskeširao sam svoj deo, mirno.

Oterali su me iz kombinacije kao šugavu mačku. Išamarali me kao devojčicu i rekli da se ne pojavljujem više. Posle sam probao s druge strane da uzmem količinu na ler, da se izvučem malo iz bule, da stanem na noge. Ali sačekalo me je staro pravilo – nikad ler, uvek keš. Dobio sam dođi juče.

Živim kod tetke. Hranim se u Narodnoj kuhinji. Neki dan sam dao izjavu za televiziju, za Jutranji program. Pitali su me da li je dosta to što se dobije ovde za jelo. Mahnuo sam bradatom glavom na levo i gore, kao što sam uvek radio kad lažem, i to je jedan tip što je gledao TV u tom trenutku prepoznao, jer me on zna dugo. Rekao sam – Jeste, dosta je.

ŠEST KAO JEDAN

Legenda kaže da ne postoji nijedna priča da je neko zaista upisao keramiku zato što je to želeo. Niko sam nije došao do toga, ali kad ti jednom neko nametne ideju o keramici, to je to. To je momenat kad shvatiš da je to upravo ono što želiš. Keramika nije samo posuđe, ni ćupovi. Ni mačke u staklenim vitrinama „Bidermajer“ nameštaj kolekcije. Keramika ima mnogo pravaca i oblika, od suvenirske, posudne, primenjene keramike, unikatne keramike koja obuhvata skulpturnu, dekorativnu keramiku, instalacije… i dizajn keramike koji svakodnevno dobija novu dimeniziju i sve je smeliji i napredniji.

„Galeriju 1250“, čine 5 žena i jedan muškarac. Svi su po struci keramičari. Druže se još od fakulteta, i još od tad su krenuli u javnost izlaganja, izložbi, sajmova, festivala kao grupa i nekako je spontano tako i ostalo. Iz zadovoljstva su napravili posao. Jedan drugome nisu konkurencija, svi su potpuno različiti, svako ima svoj pojedinačan i prepoznatljiv stil, svoju publiku, i uprkos tome što ih je šestoro, deluju kao jedna osoba. Ideja im je bila da predstave keramiku u svežem izdanju. Da predstave ljudima njihovo viđenje keramike. Da pokažu kako je moguće oplemeniti prostor na jedan novi način, detaljima.

Zašto baš  naziv „Galerija 1250“?

1250 stepeni je temperatura na kojoj se peče porcelan. Kada su smišljali ime za svoju galeriju, svako je imao svoj predlog i svako je imao drugačiji. Problem je bio što se svako bavi drugačijim vidom umetnosti, ali na kraju su došli do toga da im je jedini zajednički imenilac tehnika i porcelan. Tako da su došli do 1250 što je danas jedinstven i prepoznatljiv brend. Sam naziv galerije je ujedno imao i edukativni momenat, i iskreno ko od vas nakon što pročita ovo neće zapamtiti, na koliko stepeni se peče glina?

„Galerija 1250“ je nastala u stvari usled nedostatka prostora za izlaganje. Hteli su da imaju gde da se predstave svojim radom, a situacija je  takva da ljudi nemaju više kao nekad kulturu odlaženja na izložbe kao što je ranije u neka bolja vremena bio slučaj. Iznenađujuće je to, što su ljudi imali sluha za njihovu galeriju.
„Galerija 1250“ su Iva, Miona, Marija, Ivana, Bojana i igor. Inspiraciju nalaze u svemu. Kažu da uglavnom dolazi tako što ideš kroz život i u tebi ostane ono što je najlepše, i to radiš. Svaki komad je lična priča. Ne pravi kompromis zbog modernosti, slušaju isključivo svoje instinkte i svoje srce. Svako ima svoj prepoznatljiv motiv. Iva sebe predstavlja kroz tufnaste i cvetaste šolje, Miona kroz ptice, ribe, životinje uglavnom, a prepoznatljiva je i njena ulična umetnost, Mariju karekterišu brodovi, Ivana se prepustila aprstrakciji i jarkim bojama koje primenjuje na svoje minđuše, Bojana se prepoznaje po minijaturama, crtežima i skulpturama dok je Igor muški sveden, na crno bele kombinacije i uglavnom je koncentrisan na primenjenu keramiku. Sve rade sami, od fakturisanja, preko proizvodnje do prodaje, pa i čišćenja lokala. Iako delaju kao grupa, svako od njih ima zasebnu karijeru i pojedinačna iskustva u radu i izlaganju.
Ušli su potpuno nepripremljeni, ali su su manje više sve učiliu hodu što se pokazalo kao dobra stvar. Kažu, kad je sve na tebi, onda moraš sve i da naučiš i da uradiš, ne možeš da okriviš nekog drugog.
Za svoj posao kažu da je luksuz, da živiš od onoga što  radiš a da to voliš, tad sve poteškoće i problemi se prevazilaze.
„Galerija 1250“ se nalazi u art distriktu „Čumićevo sokače“ u centru grada, pa vi izvolite, oplemenite svoj svet unikatnim komadom talenta.

 

02

01

03

RUPA

Ustala sam sa rupom u stomaku i četiri sata kontemplirala kako da tu rupu popunim. Bilo mi je hladno da izađem i preduzmem nešto, ali toplo da kontempliram. Što znači da sam imala vremena u svom životu da 4 sata samo budem gladna. To je mnogo vremena.
U nekom trenutku, kada je rupa ozbiljno pripretila da će da me proguta, nakanim se da odem do pekare po burek. Krenem ja napolje, uvučena u jaknu i glavom i rukama, samo mi oči vire i gledaju gde idem. Na ćošku kod kafane stoji stariji ciga, sa cegerom iz kog viri pas i prosi. Prosi sa osmehom, i sa psom.
– Daj gospođice koji dinar, Bog će ti da sreću i zdravlje.
„Šarmantna i duhovita“ kao i uvek, dobacim ja cigi:
– Jel, može taj Bog da mi da neki slobodan dan, a? Mislim ako već komuniciraš s njim, da mi središ? I produžim. Čujem smeh iza svojih leđa, i cigu kako dovikuje:
– Evo meni je svaki dan slobodan, pa mi to nije garantovalo ni zdravlje ni sreću. Garantovalo mi samo glad.
Stanem ja. I stojim tako neko vreme pa se okrenem na peti i vratim do njega.

Pas proviri iz torbe pa pomazim psa i pas me lizne. Kaže ciga: ”Sviđaš mu se gospođice, izgleda si dobar čovek.”

Vadim pare i dajem mu, nasmejem se, reko’ , evo da bar glad rešimo kad ne možemo zdravlje i sreću i drugi put krećem ka pekari.
Vraćam se istim putem sa burekom, kad ciga i dalje stoji tu na istom mestu, sa francuskim hlebom.
– Ej gospođice, ‘oćeš malo kifle?
– Ne mogu hvala, samo vi jedite, vi ste gladni.
Kaže ciga: “Jesam, al’ sam i sam. Ako ti gadno ti nemoj. “
I tako gospođica, u svojim tridesetim kod kafane na ćošku stoji i deli kiflu sa ciganinom. Nije joj hladno, smeje se, a nije više ni gladna, a on nije sam.
Ljudi prolaze, gledaju u mene, gledaju u nas, a meni toplo. Užasno mi je toplo. Ona rupa je konačno popunjena. Rupa nije bila glad.
Burek je pojeo pas.

BUNT SAM PO SEBI NE ZNAČI NIŠTA

Pitali ste Ramba Amadeusa

1. Kada ćete da izdate neku knjigu? Zanimljiv Vam je pristup o životu, opstajanju , vaspitanju dece..gledala sam Vas čini mi se u nekoj emisiji na 1 ili 2 programu RTS i bilo je inspirativno, a ja to zovem kad se zapitam da li nešto treba da promenim u svom načinu razmišljanja.

Izdaću je čim je napišem. Radim na tome. Pišem, pa ako pametniji od mene kažu da valja, izdaću je.

2. Kad ćes u Valjevo, svetski Megacare?

Nastup u Vašem gradu zavisi isključivo od namjere domaćina da me pozovu. Koncerti su moj posao, i dolazak zavisi samo od organizatora.

3. Rambo, šta bi još dodao na tvoju listu šta je sve turbo folk danas? Da li je bunt u muzici uopšte više i vredan u ovom sagorevanju naroda i šta je danas miljenica masa?

Bunt sam po sebi ne znači ništa, bez inteligentnih predloga kako da se unapredi društvo. Bunt je svakako neophodan da se ne prihvati sve ono što je ispod civilizacijskih normi savremenog društva. Miljenica masa je kao i uvijek , “hleba i igara”. Danas je društvo “društvo spektakla”, kao i u vrijeme rimskog carstva.

4. Zašto ne upotrebiš svoj intelekt, genijalnost, popularnost i ideje, da spaseš Srbiju?! (Izuzev muzike).

Srbiju kao ni bilo koju drugu državu ne može spasiti vlast, samo narod, jer vlast je uvijek ogledalo naroda. Čim bih se prihvatio vlasti, zamrzili bi me svi misleći da sam ja kriv za sve, meni stvarno to ne treba. A ne bih mogao da pomognem, dok narod ne odluči, i to svaki pojedinac da uredi svoj prostor i oko sebe i odnose sa najbližima. Dok narod bude mislio da jedna ličnost nešto može da uradi, nema od toga ništa.

5. Zašto je otišao svak’ ko valja? Može se valjda i u Srbiji valjati…

Naravno. Mislim da je to i najveći problem, jer talentovani odlaze, umjesto da unaprede sopstvenu državu. Svaka čast kvalitetnima koji ostaju, da unaprede zemlju u kojoj su rođeni.

6. Poslednji bend/izvodjač iz Srbije koji ti se učinio interesantnim?

Aleksandar Stojić, gitarista iz Despotovca i njegov bend „Stoiks“.

7. Kad čujemo ime Rambo Amadeus uvek nam prvo padne na pamet reč bunt. Mislite li da ste pokrenuli, inspirisali umetnike da krenu vašim putem?

Ne znam, valjda jesam. BIlo bi gadno da ovolike godine radim, a da nisam uticao na ljude.

8. Kakvo je bilo detinjstvo u Crnoj Gori?

U SFRJ je djetinstvo svima bilo bezbrižno. Tad je bio socijalizam, koji je mislio o pojedincu.

9. Kako ste zadovoljni Box setom koji je nedavno objavljen?

To su stare, davno izdate pjesme, sada remasterovane. Zadovljan sam ali se više trenutno bavim mojim novim cd-om. Završavam, miksam, pa mi je mozak sav u tome.

10. Omiljeni koncert koji si održao?

Studentski protest 1992., Filozofski fakultet. Stvarno sam se tada osjećao božanski.

11. Kako opstati, a biti cool?

Najvažnije je biti skroman, mali prohtjevi omogućuju da se bude kul.

12. Kada ti je poslednji put neko tražio autogram?

Na Evroviziji, neki Azerbejdžanci, dakle, prije 3 godine.

13. Od svih gradova u Srbiji, zašto baš Požega za pesmu alo Požega?

Pa takav je isječak iz filma, čiji motiv je korišten, ja sam to uzeo zdravo za gotovo. Ready made, što bi rek’o Duchamp.

14. Muzički idol ako ga imaš i šta ti deca slušaju od muzike?

Meni je idol Igor Stravinski, a moji klinci slušaju Soul, R&Blues, Atlantic Soul sedamdesetih, to im se sviđa.

15. Kada ćes pokrenuti ljude u poljoprivredno, ekološko, umetničku zadrugu ili bar stati ispred nje kao medijsko lice?

Kad mi se pruži prilika.

rambo

Nije

Ja sam Soni. Imam 13 godina i lepe crne oči. Rođen sam u Vranju ali živim i radim u Beogradu. Živim po celom gradu a perem šoferšajbne na jednom semaforu. Nemam ćaleta i kevu i nemam gazdu, sve što zaradim je moje. Sekli su me više puta zbog toga, ali sekao sam i ja njih. Imam veliki ožiljak na desnom kuku i preko celog desnog obraza. Sekli su mi osmeh, ali su isekli samo sa jedne strane, pa sam posle ja njih sekao. Ovo je moj semafor i ne isplati im se da me diraju, izračunali su da im se više isplati da me puste. Oni uvek dobro računaju, samo im treba dati prave cifre. Nisam napadan, prolazim polako između automobila, javim se onima koje sam zapamtio, pitam kako su danas i takve stvari. Ako sami traže da im operem staklo, ja perem, ako mi daju neku kintu ovako, ja uzmem. Ima neki tip i riba što su mi skoro uvek daju kintu, samo sam im jednom oprao staklo. Neki dan su mi dali pitu što je ona napravila i ponela sebi za doručak. Krompir i praziluk, domaća, odlična, blaga, bez mnogo bibera. Ljudi umeju te pite da zabibere, ali ona nije. I samo da vam kažem pre nego što se rasplačete, nije moja priča baš tako tužna. Mislim, nije neka vesela pesmica, ali nije ni loše, kako bi moglo da bude. Živ sam i imam svoj semafor. Nije ni to najgore.

foto: Nemanja Špoljarić

GDE GOD VIDIŠ ZGODNO MESTO, TU NEŠTO POSADI

Prvenstveno ga je inspirisala potreba da makar malo popravi stvari oko sebe kojima treba popravka. Duboko veruje u lični primer i voli da obične, zapuštene i neugledne stvari (u ovom slučaju komade zemlje) pretvori u nešto spektakularno.

Reakcije ljudi u njegovom okruženju su uglavnom veoma poztivne. Ljudima se ideja gerilskog ozelenjavanja veoma dopala. Ponekad samo ljudi ne razumeju da “Gerila Baštovani” nisu besplatno komunalno preduzeće i da je njihov cilj oduvek i prvenstveno inspirisanje ljudi da dovedu prirodu u urbanu sredinu.

Misli da danas ljudi mnogo manje brinu o prirodi nego što bi trebalo da brinu, u svakom pogledu. I baš zato što odbijamo prijateljstvo sa prirodom, ona nas kažnjava, pa lekciju da nismo sami i jedini na ovoj planeti učimo na teži način, kroz poplave i kataklizme. Ne trebamo mi da se brinemo o prirodi, ona se odlično brine o sebi već milionima godina. Treba samo da shvatimo da ne smemo da se ponašamo rušiteljski. Ideja da mu se priključe i sarađuju sa njim se sviđa gotovo svima, ali nešto manji broj ljudi je spreman za konkretnu akciju. Mada, postoje i oni diskretni heroji, koji samo sade kada i gde to njima odgovara, bez velike pompe, što je odlično.

Najčešće sade one biljke  kojima ne treba mnogo nege, koje dobro podnose sušu i zahtevaju malo ili nimalo nege. Jedno od glavnih oružja su mu bombe od semena, kuglice humusa pomešane sa semenom biljaka. Momčilo kaže da je njih dovoljno samo diskretno baciti na neku neuglednu površinu i već posle prve kiše, one će “eksplodirati” u biljku.

Kaže i da se uvek se odlično oseća kada zagrli hrast ili bor. Obožava kantarion i matičnjak, voli miris noćne frajle i kalopera, a ljute papričice ga uvek razvesele.

“Gerile” (ne)organizuju poprilično anarhistički. Gde god vide zgodno mesto tu nešto posade, a uvek su otvoreni i za nove predloge.

Njegov veliki san je park zaboravljenih voćki. To bi bio neobičan park u gradu sačinjen samo od starih autohtonih sorti voća. Njegove plodove mogli bi da koriste svi. Voće u našim životnim prostorima stvarno unosi jednu fantastičnu energiju. Planirana je takođe i gerila kalemarskih akcija kakve su već sprovedene u Sijetlu.

Strast prema biljkama neguje od malih nogu. Dete je koje je raslo na livadama i u šumama, i već 22 godine bavi se proučavanjem i upoznavanjem lekovitih biljaka. Kroz to veliko učenje shvatio je da su biljke mnogo aktivnije nego što se na prvi pogled čini i da se sa njima zaista može komunicirati.

Ljudima ima da poruči: “Češće se šetajte šumom. Lekovito je.”

Svako ko ima želju i volju da postane gerila baštovan, može! Treba samo da izađe ispred svoje zgrade i da tu želju realizuje.

A kakav je osećaj kada izraste nešto što si sam posadio, Momčilo kaže da je fantastičan. Mešavina ponosa, ljubavi i zadovoljstva.

Zato, ovog proleća započni svoju zelenu gerilu!

01

02

03

04

45 obrtaja

Kao klinka imala sam poseban odnos prema pločama.
Pomno sam posmatrala sve kevine i ćaletove ploče i samo čekala momenat da ostanem nasamo sa njima.
Uglavnom sam se hvatala za Shirley Bassey i Vasilisu Prekrasnu. Ove dečije su bile moje pa samim tim i dostupne i nezanimljive, ali kevine i ćaletove su bile pravo blago. Janis Joplin me tad plašila, a Bijelo dugme me nervirala naslovnica. Pisalo je „Bitanga i princeza“, a meni ta žena na slici ni malo nije ličila na princezu. Naravno da sam mislila da moja slika treba da bude umesto njene, ali mi nije bilo jasno ni šta je ono „Bitanga“, tako da sam tu ploču uglavnom ostavljala na miru..

Ostale ne. Izvučem ih sve redom, sednem na pod i prostrem svuda oko sebe. Lepo ih proučim, jednu po jednu, pogledam obe strane  omota, zagledam ćoškove da nisu savijeni ili oštećeni i pročitam sve šta je napisano od naslova autora do „Jugoton“ ili Label Records natpisa.
Potom izvučem ploču iz kutije pa iz zaštitnog celofana i zagledam nju sa svih strana i uzmem četkicu za čišćenje.

Sećam se bila je bordo, presvučena roza plišem na strani kojom se čistila površina ploče, a sama četkica je bila bela. Kutija u kojoj je stajala ta četkica za čišćenje ploča bila je čudnog trouglastog  oblika, i puknuta sa jedne strane.
S tim zaista nemam ništa, mislim ne priznajem i dalje.

Onda lepo očistim ploču, pažljivo, prvo sa jedne, a onda sa druge strane. Kružnim pokretima od unutrašnjosti ka spoljašnosti. Sve ovo radim polako, sa polu izbačenim jezikom, jer je to uvek bio znak da se baš koncentrišem dok radim neki posao.
Onda kad je lepo očistim, spustim je na pod i napravim trkalište za moje automobile – kružna staza.
Onda dobijem batine.

Spisak

Ovako sam išao – Jagićeva, Vojvode Šupljikca, pa onda jedna što ne znam kako se zove, pa Požarevačka, Tomaša Ježa, Save Kovačevića i onda pored kafane Kalenić na onaj pešački prelaz na početku Maksima Gorkog. A na prelazu imam šta da vidim, red za javnu garažu do ugla sa Kursulinom. Red ide preko pešačkog prelaza. Neko stane kolima na prelaz i smeta svima, a neko ne stane. Malo sam posmatrao, seo sam na betonski stubić i gledao ko staje na prelaz a ko ne staje, i popisao sam ih sve, podelio u četiri kategorije, i evo vam sad da i vi znate kako se ko ponašao tog dana u redu za parking.

Ko nije stao na prelaz:
1. Urbani mamin sin sa zulufima. Taj je stao metar od prelaza, najpristojnije, da ne moraš da se misliš da l’ će da krene dok prelaziš.
2. Ciganin sa fazoniranom bradom u nekom crvenom kršu, karavanu. Leva ruka napolju i u njoj cigareta. Vrućina, red, neki trube, a on miran k’o Buda.
3. Baba i deda u crnom Fiatu Punto. Deda je vozio. Iz aviona se vidi da su pristojan svet.
4. Debeo tip sa zagrebačkim tablicama u nenormalno napucanom Pežou.
5. Matori sa cvikerima za sunce i Šiljom zalepljenim na zadnje staklo. Neki Fiat karavan.
6. Jedna dobra riba. Smeđa talasasta kosa, cvikeri za sunce, razmaknuti gornji kečevi, puši, sluša neku elektroniku. Oko 35 godina, srebrno prstenje, bretele. Sivi Punto.
7. Sedokosi matori u srebrnoj Hondi. Gospodin čovek.
8. Matori šmeker sa malo dužom kosom. Malo podbuo, vidi se da voli kafanu. Gleda ribe i uredno stoji gde treba.

Ko je stao na prelaz:
1. Debeli sa detetom i ženom u crvenim kolima. Žvaće žvaku. Trubi. Kreten.
2. Matori sa kačketom u sivom Audiju. Ima onaj nadmen pogled karakterističan za ne mnogo pametne ljude.
3. Jedno službeno vozilo. Sivi auto, tip sa opasnom frizurom, brojanica na retrovizoru. Svira mu ono nešto domaće što nisu narodnjaci ali i jesu, ono što ne znaš šta je ali se osećaš kao da te je sramota.
4. Matori u belom džipu. Nekad sam sklon da ih razumem, te u džipovima. Ti automobili su viši od ostalih i oni stalno ostale gledaju s visine, prvo čisto tehnički a onda se to izgleda uvuče i dublje.
5. Tetka sa silikonima u usnama, vozi kabrio, puši i blene okolo. Njoj baš stoji ta uloga. Ona nije u fazonu na silu, ona je u fazonu na glupost.
6. Brz klinac, sa cvikerima na glavi. Beli BMW.
7. Mercedes sa zatamnjenim staklima. Kod njega je već dovoljno dobro što uopšte hoće u garažu. Taj bio mogao da ostavi kola i na pešačkom.

Ko me je razočarao, za koga sam mislio da neće, ali je ipak stao na sred pešačkog:
1. Mali mercedes, crveni. Baš fino tip izgleda, kovrdžav, neobrijan. Možda se zamislio, ali to nije opravdanje, stao je na pešački, smetao je konkretno jednoj trudnici i nema šta, ubeležio sam ga.
2. Lepa gospođa u Opelu, sivom. Došlo mi je da joj oprostim, jer je što bi rekao moj kum – senzualna je, ali u poslednjem trenutku nisam.

I jedan što me je prijatno iznenadio:
1. Crni Lexus, ogroman, nov, čist. Faca ko da će sve da nas pobije ali mirno stoji i pušta ljude da prođu. To je ono – liči, a nije.

Sve je f*ckin fine

Marko Prokić tvorac brenda f.ckinfine za #InspirishiMe

  1. Da li si ti odabrao profesiju kojom se baviš ili je pre ona odabrala tebe?

Izgleda ovo drugo. Tek kad sam dogurao do kraja saobraćajnog fakulteta i počeo da radim to što sam kao tamo naučio, shvatio sam čime neću u životu da se bavim. Zapravo sam najsrećniji bio kada sam saznao da će nešto što sam samo voleo moći da mi bude i posao.

  1. Zašto baš „F*ckinfine“ izraz i  kako je nastao?

Nije dovoljno da je slika, rad lep sam po sebi, ako nema neku priču iza svega. Fckin je ta lična polovina.

  1. Postoji li poseban razlog zašto si odabrao hand lettering kao način da umetnički izraziš svoje emocije?

Svako slovo u hand letteringu je posebno iscrtano, tada je i tu takvo i sledeće “isto” će se bar za malo razlikovati. Tako nestabilno rukom nastala slova su zapravo idealna da prenesu to sto sam želeo.

  1. Da li ti inspiracija dolazi u trenutku ili sve napisano ima mnogo dužu i dublju priču koja stane ponekad u dve reči?

Nekoliko godina, koliko ih se iza sećam i taj trenutak. Jer da nije njih, ne bi bilo ni njega. Tako nekako otprilike.

  1. Kako je nastala tvoja kolekcija Portret Beograda i da li si zaista uspeo da “preneseš” svoj Beograd?

Na poziv Kulturnog Centra Beograda probao sam da smestim sve one svima poznate slike u jednu svoju, a ipak zadato komercijalnu. Ako taj aspekt uzmemo kao merodavan mislim da jesam, jer ulazi u treću godinu na suvenirima Beograda. Moj Beograd je malo mračniji, ali i lepši.

  1. Koliko mladi neafirmisani umetnici danas imaju priliku da izlože svoje radove i koliko, i da li ponekad imaš utisak da su na umetničkoj sceni zastupljeni isti ljudi godinama?

Mislim da danas imaju više nego ikada. Dosta galerija u Beogradu je potpuno otvoreno za izlaganje mladim umetnicima, a da li ih je dovoljno, i galerija i novih umetnika, to je neka druga priča.

  1. Ko su ljudi koji su svojim radom skrenuli tvoju pažnju ovih dana?

Ovih dana i svih ostalih svi koji mi i inače skreću pažnju i koje volim. Ima ih dosta, ako bih nabrajao preskočio bih sigurno nekoga, a ne namerno. Skrenu mi pažnju i ovi što kopiraju sve i svakoga. I ovi što kradu sve i svakoga. Da nabrojim njih?

  1. Postoji li neka muzička podloga iza tvog stvaranja?

Uglavnom ne. Ako bi tražili jednu grupu kao neki zvučni identitet iza svega, onda bi to bio Radiohead. Ako pravac, jazz.

  1. Imaš li omiljeni među svojim radovima?

Imam. I omiljeni i one koje bih voleo da nikada nisam poslao u svet.

10. Koliko je ironija tvoje omiljeno umetničko sredstvo?

Možda i najomiljenije. To me pravi malo hejterom, jel da?

11. Kako se osećaš kad si sam sebi copywriter?

Nesigurno. Čak ni ne smem to tako da posmatram, upravo iz tog razloga. Opet, sa druge strane, to je ono iz mene, proživljeno i preživljeno i kao takvo istinito. Valjda mu odatle snaga.

12. Kada si poslednji put zapalio baklju? (ovo su mi rekli da te pitam)

Hahahahha. Pre neki dan, i sticajem okolnosti nije uopšte na utakmici nego na oproštaju sa kolegama iz McCanna.

just-ask_01