admin

BROJANJE

Tvoj život je broj.

Prvo što ti urade kad se rodiš, prebroje te.

Dve ruke, dve noge, deset prstiju, dva oka. Dužina 47 cm, težina 3,14 kg. Ocena od 1 do 10. Beba br 19.

Koliko imaš godina? 31.

Ne koliko si puta dočekao zalazak sunca. Ili plesao na semaforu iako muzika svira samo u tvojoj glavi. Ne kako ti se naboraju nozdrve dok se smeješ, i kako ti je napukao kec jer si pao sa motora i veštački materijal je morao da zameni tvoj zub. Ne kako lupaš vrhom stopala o beton dok čekaš prevoz, iako je samo tebi poznato zašto to radiš, ili lupaš nesvesno cigaretom o površinu stola ili šanka, pa lizneš pre nego što je zapališ. Ne. Koliko imaš godina? – 31.

Koliko si studirao? 13 godina.

Ne to što znaš na primer da uvek ide voda u kiselinu jer si zapamtio skraćenicu VUK, a na kiselina u vodu. Ne to što znaš da postoje prirodni brojevi i oni drugi koji nisu neprirodni, nego su … evo i posle toliko godina ne znaš šta su. Ne to što u životu naučiš da je Temišvar prvi grad u Evropi u kom su zasvetlele ulične svetiljke 1884. Ne ni to što znaš da je Pitija svoja proročanstva predskazivala tako što je slala vođe vojski na ravan da se takmiče u trčanju, i na osnovu toga koji je bio brži ocenjivala i spremnost vojske i predviđala ko će pobediti u ratu. Ne na osnovu toga što znaš da crv ima pet srca. Ne. Koliko si studirao? – 13 godina.

Koliko se znate? 15 godina.

Ne to što je bila tu kada ti je bilo teško i ćutala sa tobom kada nisi znala šta da kažeš. Ne to što je pričala umesto tebe kada nisi mogla da pričaš, ili nisi htela ili znala šta. Ne to, što je razumela kada nisi bila tu, a sačekala da budeš tu kada ti je potrebna. Ne to što pošalje razglednicu svaki put. Ne to, što te čuva, i što je čuvaš. Ne ni to što ste ljute jedna na drugu, a ne govorite to jedna drugoj jer ste u svemu ljute na sebe u onoj drugoj. Ne. Koliko se znate? – 15 godina.

Koliko ste bili zajedno? …….Zar stvarno ne znamo koliko vredi, ako ne izmerimo?

Broj cipela? -38- Veličina? – M. Broj zuba? 28.

Koliko je potrebno da se napiše ovo? 10 minuta.

Koliko razmišljaš o tome? Ceo život.

Plan

Da sedim mirno, da gledam, da mi fokus bude na tri metra, da ne cupkam, da mirno razumem da je sve kako mora da bude, da sam nasmejan u sebi, veseo i tužan, da sam dobar, da sam čist, okupan i da mi je kosa meka, da mi je duša čista i savest mirna, da sam malo gladan ali taman toliko da to tek primetim, i umoran tek toliko da osećam da sam živ. Da sam stalno bos i da mi je uvek toplo, čak i kad mi je hladno. Da naučim da ne mogu nikuda da odem i da zato nemam ni odakle da se vratim. Da nikad ne budem organizovan i da nikad ne saznam gde šta stoji. Da se oslobodim svake navike, da se navikama smejem kao lošim vicevima, i da im budem zahvalan jer su mi bile najbolja škola. Da sebe ozbiljno shvatam jedino dok uništavam svoje telo, dok rušim kuću u kojoj mi živi duša.

Harmonična bajka

Počele su da se bave improvizacijama sasvim slučajno.
Kako i sama reč improvizacija nalaže. Na jednoj od proba, Katarina je inspirisana trenutkom, samo počela da svira temu njihove, sada već prve improvizacije, a Ljubica se pridružila. I to je bio moment kada nastaje njihova muzička magija. Sviraju originalne kompozicije koje su fuzija klasike, džeza i balkanskih etno motiva. Svaki njihov nastup je drugačiji, svaki je za sebe poseban i svaki predstavlja priču za sebe.
Ta magija traje već nepune dve godine.
Pored toga što nastupaju samostalno kao duo, za dve godine njihove saradnje imale su priliku da rade sa najrazličitijim ljudima. Sarađuju sa najazličitijim muzičarima, DJ-evima, kao i sa raznim vizuelnim umetnicima, jer su kako kažu veoma inspirisane multimedijalnom umetnošću.
Inspiraciju nalaze u najrazličitijim sferama. Nekada je to priroda, neretko ljudi, ali najviše od svega atmosfera trenutka stvaranja i rasploženja. Kako kažu za sada je uticaj Balkanskih melodija u mixu sa ritmovima koje nosi klasična i jazz muzika, nešto što ih najviše nagoni na stvaranje.
Upoznajte Katarina & Ljubica Duo. Nesvakidašnji ansambl koji komponuje i izvodi autorsku muziku različitih žanrova, odnosno Katarinu Ranković, klavir, vokal i Ljubicu Damčević, violina, vokal – talentovane, mlade i školovane muzičarke.

web 01

web 02

web 03

web 04

 

Photo by: Piroshky Photography

TIŠINA

Muzikom najviše kažem. Tako što tad ćutim. Jedino tad i ćutim. Muzikom ništa ne mogu da sakrijem. Muzikom ili ne mogu da pričam ili ne mogu da ćutim. Nema sredine.

Moje pričanje, samo, nikad nema sredinu.

U svom životu često mislim da ne mogu da nađem tu sredinu.

Ili poletim, ili tresnem, nikako da naučim da balansiram.

Možda je to neko skriveno tumačenje mog straha kroz život da gledam hodače po žici. Volim to uzbuđenje koje raste u meni dok ih gledam kako se spremaju da naprave prvi korak. Kad zakorače, već ne mogu da ih gledam, možda ipak malo samo, jer je lepo, ali kroz prste. Lakše je. Dok održavaju ravnotežu nikako ih ne gledam. Žmurim.
Bojim se da će da padnu i da ću ja to videti. Bojim se pada. I taj strah me koči da u stvari vidim ono najlepše, da vidim umetnost hodanja po žici.

Tako je i u ljubavi. Bojim se pada, sve vreme hodanja po žici. Tako ljudi sa mnom propuštaju ono najlepše. To je zato što od straha tada najviše ćutim o svemu. Ne čuju muziku. Muzika sve vreme svira u meni, a ja je stalno utišavam, jer se i tad bojim, da možda smeta jer je glasna.

Ali sve vreme u stvari znam, da me je samo strah od ljudi koji nemaju sluha. I onda pojačam.

ULIČARENJE SA FOTOAPARATOM

Inspirisani dvogodišnjim uličarenjem sa fotoaparatom u ruci i njegovim pogledom kroz objektiv – razgovarali smo sa fotografom Igorom Čokom.

  1. Po obrazovanju si diplomirani etnolog – antropolog, da li to utiče na način na koji posmatraš ljude?

U uvodniku za e-book „Subverzivna estetika ulice“, napisao sam da se osećam pre kao antropolog sa fotoaparatom u ruci, nego kao fotograf. Taj antropološki plašt u opservaciji svakodnevnih socio kulturnih procesa i prizora sa kojima se susrećem tokom fotografisanja ulice, u najvećoj je meri presudan za ovakvu priču. Za drugačiji pristup, razumevanje i analizu tih procesa, za komunikaciju sa licima koji su tema mojih fotografija kada radim direktne, lične priče i za pozadinski rad „nevidljiv“ u samom procesu stvaranja, ali transparentan u finalnom, obrađenom obliku fotografije. Nije poenta uslikati, recimo, prosijaka na ulici, samo zato što je prosijak i

Deluje „atraktivno“. Kako je to slikovito opisao jedan ozbiljni, iskusni fotoreporter: „slikanje prosjaka je kao slikanje ribica u akvarijumu“. Ali ako uhvatite u kadru, recimo, prosjaka koji nema pola leve noge, pritom je bos, a pored njega je reklamna kesa butika cipela „Office shoes“, e to već dobija sasvim drugu dimenziju i kontekst. I tu nastupa antropolog, tj. mogućnost da u naizgled običnom detalju prepoznate mnogo dublji kontekst.

  1. Svoj život si posvetio rokenrolu i uličnoj fotografiji, koliko uličnog ima u rokenrolu, a koliko rokenrola na ulici?

Negde je to spoj koji ne može da funkcioniše jedan bez drugog, procesi koji se prirodno i sjajno subverzivno nadovezuju. Kao srce i duša. Dišu zajedno. Kada uličarim sa fotoaparatom u ruci, obavezno imam soundtrack u ušima koji me prati i koji kreira atmosferu. Mnogo puta sam imao situacije da tokom tog procesa vidim ono što upravo čujem. I to su sjajni momenti. Volim taj osećaj kada muzika ponese, kad osetite onaj „klik“ koji će izoštriti senzore i uočiti zanimljive detalje koji bi možda u drugim uslovima pobegli oku.

  1. Način na koji hvataš momente svojim fotoaparatom čini da tvoje fotografije pričaju priču. Da li su ti momenti slučajni ili ih „čekaš“?

Pa suština fotografije jeste da ispriča priču. Da ne bude nasumični detalj koji nešto prikazuje, ali ne znate šta. Ulica je u tom smislu često puta klopka, ali i nevidljivi saveznik. Beograd je kao grad savršen za uličnu fotografiju, isticanje ulične priče, upravo zbog svojih ekstrema, kontrasta kojima obiluje. Nimalo dosadan, štaviše, katkad vrlo uzbudljiv grad, iskren, bez foliranja u toj svojoj izmučenosti, interakciji i prljavosti koja ima šmek velegrada. Ako deset puta prolazite istom rutom, svaki put ćete zateći različit kontekst. Beograd ne voli da pozira, ne pati od estetskih kompleksa kao druge manje ili veće evropske metropole. Mnogo je više andergraund u tom socijalnom obolu. Kad izađete na ulicu, presudno je imati ideju, znati šta je neki zamišljeni cilj, šta želite da fotografišete, na koje segmente da usmeravate pažnju. I tu nema pravila oko slučajnosti i čekanja. Naravno, postoje momenti, situacije kada imate „priču“, kompoziciju kojoj fali detalj i onda ga strpljivo čekate. Ali je mnogo uzbudljivije kada pustite da vas ulica nosi i iznenađuje trenucima u kojima morate reagovati jer su trenutni, jedinstveni, neponovljivi. To je zgodna mentalna gimnastika koja vas tera da razmišljate u trenutku o više stvari – kompoziciji, specifičnosti priče, podešenim parametrima fotoaparata da sve to ispadne kako treba… Često puta se desi da propustim kadar, nemam vremena/strpljenja da čekam, ili je u pitanju situacija koju nije baš etički fotografisati,  i onda vam karma to vrati na drugoj strani, iznenadi vas u nekoj novoj situaciji… Desi se da danima uličarim, a ne snimim ništa ili bar ništa vredno pomena, a onda u jednom danu me zapljusne cunami situacija koje sam morao ovekovečiti. I sve se dešava spontano, autentično, onako kako jeste, pa sa sve svesnom greškom u kompoziciji, a to ulica toleriše.

  1. Autor si e-book izdanja Knin – monografija jedne realnosti, a sada je izašao i tvoj novi projekat „Subverzivna estetika ulice“, šta je inspiracija za oba?

Knin – monografija jedne realnosti je lična priča. Radi se o gradu u kom sam rođen i koji sam napustio pre dvadeset godina pred kraj rata u Hrvatskoj. Napustili smo ga tada svi i ostavili da skonča, u hropcu i do tada poznatom obliku. Susreli smo se taj grad i ja nakon skoro dvadeset godina, i zatekao sam ga u nekom novom izdanju, u mnogočemu neprepoznatljivom. Bilo mi je interesantno dokumentovani efekte tih kulturoloških procesa. Poigravati se novom vizuelnom estetikom, etničkom simbolikom, reliktima nove istorije koju pišu pobednici,  i reliktima prošlosti. Osećaj je bio – kao da sam došao u neki sasvim nepoznat grad čije zidine pamtim, ali ne poznajem ljude i njihove nove svakodnevne rituale. Jer starosedeoca tamo više gotovo i da nema.  Opet, mali grad svedenog sadržaja je sam po sebi mnogo veći izazov za uličnu fotografiju i dobar trening za oko od velegrada u kome doslovno imate sve na tacni.

„Subverzivna estetika ulice“ je opet druga dimenzija. Naša realnost i naš život. Suočavanje sa kontrastima i situacijama koje su uporna konstanta još od početka devedesetih, beskrajna igra propadanja koja će možda, svoj pravi efekat imati kao dokumennt za nekih 10 – 20 godina… Ali, treba je uočiti, arhivirati. Ukazati, ma koliko god to bilo degutantno, jer ako okrećemo glavu od ovakvih stvari, može nam biti samo gore.

  1. Crno bela fotografija ili u boji?

Crno – bela, definitivno. Ali, crno – bela analogna. Razvijena i izrađena na foto papiru u svom punom efektu. Ne skenirana i digitalizovana. Crno –belo je život, kolor su efekti. Lično mi je bitniji socijalno – dokumentaristički kontekst fotografije od likovnog doživljaja iste. Tu srebro i nijanse sive nekako transparentnije izražavaju emocije. Lično, obožavam da radim sa crno- belim negativima, srednjim formatom, taj proces nastanka fotografije i tu monohromnu esenciju. I koliko mogu da primetim, mnogi ozbiljniji fotografi se vraćaju filmu. Mada, hvatam sebe kako mi negde, u poslednje vreme prija i obrada fotografija u boji, ali sa tim nekim pastelnim tonovima, posebno kada radim ulične portrete.

  1. Koliku ulogu u kritici društva ima tvoja umetnost?

Poenta dokumentarističkog pristupa jeste kritika stvarnosti i društva, aluzija na efekte paradoksalnih situacija koje nam se odvijaju pred očima. Od kulturoloških, preko dnevno-političkih do socijalnih. Ljudima je generalno, muka od hard core socijale, ali je zapravo, neprimereno i stalno okretati glavu od takvih situacija. Što čovek svesnije, u ovom slučaju fotografski, ulazi dublje u to socijalno podzemlje, susreće neverovatne kontraste, apsurdne situacije koje su itekako refleksija efekata stvarnosti koju proživljavamo. Nisu tu samo beskućnici i prosjaci, to je negde uobičajeni deo folklora svakog velikog grada. Poenta je u sitnicama, detaljima koji se dešavaju ispred nosa, a koji prosto vape da budu uhvaćeni, arhivirani jer na neveratno bizarne i apstraktne načine kritikuju društvo i ukazuju na paradokse. Ponekad se iskreno, baš i ne osetim prijatno u količini tih detalja, ali to je to. Naša realnost. Fotografija je najbolji kritičar društva, posebno ako iza nje stoji jasna, efektna, angažovana vizuelna priča koju posmatrač treba da shvati i razluči na sebi svojstven način, ali da se ne udalji od njene suštine.

  1. Šta te inspiriše i koji motiv koji je baš karakterističan za tebe?

U ovom serijalu inspiracija je priliko široka, inspiracija je konstantan proces koji se širi i rađa nove detalje. Zajednička konstanta je ulica, kostur se detalji, masa za oblikovanje je poigravanje apstrakcijom kao oružijem za kritiku društva i neverbalna komunikacija između aktera, simbola i objekata na fotografijama koje imaju neki svoj konstantni diskurs. Recimo, poigravanje simbolikom lepotnog ideala kojim nas bombarduju sa bilborda, izloga ekskluzivnih butika ili trećih izvora. Taj, nerealni prisutni glamur koji u svojoj zamišljenoj kompoziciji redovno naleće na prizore stvarnosti i biva „zaprljan“ prizorima koji narušavaju  šljašteći kontekst i vraćaju priču u blato stvarnosti. Volim i da pričam sa ljudima sa margine, obilazim beskućnike po debelom minusu, da im priđem, doprem do njih lično, uspostavimo kontakt i međusobno poverenje, ma koliko god to bilo teško. Da ne bude jednostrano zadovoljstvo – dar sa uzdarjem, što bi rekli antropolozi – oni meni fotografiju/dušu, ja njima nešto što će da im donese radost. Makar trenutnu.

  1. Šta bi bila tvoja poruka generacijama koje dolaze?

Da slušaju dobar rokenrol, da se ne zadovolje mainstream i površnim vrednostima, da grebu ispod površine. U skrivenim uglovima čuče mnoga zadovoljstva koja čekaju da budu otkrivena i pruže neslućenu radost. Onima koji ulaze u svet fotografije – da se ne lože na skupocene aparate sa milijardama megapisela, jer ne fotografiše aparat, nego onaj ko stoji iza aparata. Neka budu svoji, originalni. I puno čitanja, čitanja i čitanja.

web 01

web 03

web 04

web 05

Miss Beograda

Poznajem devojku. Nosi naočare. Mlada je. Ima ravnu kosu. Vuče jednu nogu. Hoda s štapom. I ruka s te strane je malo muči. Grče joj se mišići. Nasmejana riba. U frci je da uđe u bus. Ne zna kako će telo danas da je sluša. Lepotica. Neko joj kaže – Šta se praviš važna s tim štapom. Ona kaže – Povredila sam se na skijanju. A nije. Povredio je život, rekao joj je da nema leka, da može da bude malo bolje ili malo gore, ali da je to to. Rekao joj je da je došlo na red ono što se dešava drugim ljudima. Ali ona ga ne čuje, ne zanima je šta on priča. On se dere, on vrišti na nju, ali nju to ne zanima, ona ima svoje planove. Nema ona vremena za te njegove izmišljotine od teških bolesti. Ne može on toliko da joj rastvara mišiće koliko ona može da bude nezaintesovana za to.

Išli smo neki dan da popijemo piće, i da pojedemo nešto, u jednoj finoj kafani. Toliko života na jednom mestu nisam video nikad, koliko sam video u njenim očima, kroz te njene naočare, i kroz taj štap, i to kako vuče tu svoju lepu nogu, to je oda životu, to je najlepša pesma koju sam čuo.

Dođe mi da zamolim život da ostavi njene mišiće na miru, ali znam da ne moram, on je već prestravljen njenim osmesima.

ART Linč

Vanja Vikalo, poznatiji kao Linnch, ilustrator je i dizajner karaktera, a dolazi iz Herceg Novog. Prvenstveno se bavi ilustracijom, ali isto tako sve više eksperimentiše sa live videom.

Na umetičkoj sceni je prisutan godinama. Prvenstveno u Crnoj Gori odakle je poreklom, a zatim i u Srbiji i u Hrvatskoj. Kako za sebe kaže, u principu crta od svoje treće godine. Još u osnovnoj školi se zainteresovao za vektorsko crtanje i ljubav prema tome se nastavila i dalje. Sa kolegom sa fakulteta, 2009. godine,  pokrenuo je studio D-bend sa fokusom na alternativnom kreativnom izrazu, uz vrlo jasno izbegavanje korporativnog pristupa dizajnu. Imali su vrlo jednostavnu, ali jasnu ideju da nikako ne žele da se bave korporativnim dizajnom i dizajnirati banke, nego praviti interesantne dizajnove za interesantne klijente. Tako da su narednih godina D-Bendu klijenti bili razni brendovi i različite organizacije, među kojima su Exit Festival, Kidspatch, Zla Zla…

Projekat Exit Shop koji su dizajnirali 2009. godine, bio je prikazan na svim popularnim blogovima koje su i sami pratili tada, a posebnu popularnost je doživeo u Aziji, pa je tako doživeo i nekoliko publikacija u Kini. Nakon tog uspeha 2011. godine, pokreću festival “Sinestezija” u Herceg Novom.

Festival „Sinestezija“ zamišljen je kao ulični galerijski prostor i poligon za umetničke, zvučne i vizuelne intervencije. Učestvalo je nebrojeno kako domaćih tako i stranih street art umetnika i performera, a festival je naišao na jako dobar odziv kod ljudi. Prvenstveno je bio pokrenut iz želje da se iskoristi potencijal Herceg Novog i da mu se da savremeni duh.

Od nedavno je u saradnji sa prijateljem, Noyzom (Who See) osnovao i studio za produkciju videa/filmova koji su nazvali „Rudnik film“, a u kome se prvenstveno bave animiranim pričama. Kaže da mu je ovaj projekat izuzetno značajan jer je kroz njega naučio tonu stvari. Do sada se potpisao kao ilustrator na spotovima „Dinamida“ grupe Who See,  „Idemo“ punk grupe Goblini, radio je animaciju u videu za Gramophondzije, kao i koncept karaktera u spotu „Nema spavanja“ Who See-a, koji su uradili za Guaranu.

Za sebe kaže da bi najradije samo to i radio; ilustrirao, kreirao storytelling svojih karaktera i stvarao animirane filmove, koji polako postaju sledeća tačka razvoja njegovog vizualnog izražaja. Nada se konstantnom napredovanju i jako ga interesuje u kom pravcu može sve ovo otići.

Za početak…stiže njegov novi sat. Budite u toku.

http://rudnik-film.tumblr.com/

https://www.facebook.com/linnchlinnch

web 01

web 03

web 05

web 06

 

REČI

Čudna stvar su reči. Rečima sve možeš da kažeš, isto tako o rečima možeš da kažeš rečima.
Reč osmeh. Pokazivanje stisnutih zuba razvučenih u polu mesec. Ili ne pokazivanje zuba samo stisnuta usta razvučena u polu mesec. Ili blago razdvojeni zubi, na čas stisnuti na čas ne, razvučeni u polu mesec ili nekad čak i u skoro pun mesec. Tih ili glasan.
Isto tako sećanje na trenutak koje te preplavi iznenada tako da ti je toplo, da sve ispred sebe vidiš u bojama, da čuješ muziku koja je svirala u tom trenutku, da vidiš lice tog nekog ko se smeje isto kao ti. Osmeh.
Reč suze. Slana tečnost koja se skuplja u kanalima tvojih očiju i određenom putanjom pada preko tvog lica. Može direktno preko obraza, pravolinijski. Može i iz ugla, unutrašnjeg ili spoljašnjeg zavisi od oblika oka. Nekad samo jedna, nekad nebrojeno.
Isto tako tuga koja te preplavi da je jedina boja koju vidiš siva, da muzika ne svira ili ti nisi sposoban da je čuješ, da je lice koje pokušavaš da vidiš zamagljeno, a ti tako želiš da ga vidiš. Suze.
Reči Volim te. Nekome reči. Nekome za ceo život.
Ljubav. Samo reč?

Obična priča, obične devojke.

Kritično, na biciklu

Po definiciji fizike – kritična masa je najmanja količina fisione materije potrebne za održavanje nuklearne lančane reakcije. U Beogradu – Kritična masa je grupna vožnja po ulicama grada koja za cilj ima podizanje svesti o ravnopravnom učešću biciklista u urbanom saobraćaju.

Događaj, kao takav, nastao je 1992. godine u San Francisku i danas se održava više u više od 300 gradova širom sveta. Sa istom idejom je počela i kod nas. Kritičnamasa je grupna vožnja koja se „po pravilu“ održava svake poslednje subote u mesecu, sa ciljem da se na taj način promovišu vožnja bicikala i bezbednost u saobraćaju. Nekada je opisuju i kao vrstu političkog protesta na biciklima, ili kao „društveni pokret“, ali učesnici insistiraju da bi Kritična masa trebalo da se posmatra kao spontano okupljanje, kao jedna vrsta „proslave“, a ne kao organizovane demonstracije. Pre svega su samo miroljubivi skup koji slave biciklizam, sa ciljem i željom da se poveća broj biciklista u urbanoj sredini.

Da bi učestvovao u Kritičnoj masi, potrebno je samo da se pojaviš i da poneseš sa sobom dobru volju i sopstvenu energiju. Mogu da učestvuju i trotinetaši, roleraši, skejteri, važna je pozitivna energija i poruka koja se prenosi. Kritične mase su često tematske jer time žele da skrenu pažnju na važna pitanja koja se tiču kako bicikala kao učesnika u saobraćaju, tako i svih građana.

Danas se Kritičnamasa organizuje i u Beogradu, Novom Sadu, Šapcu, Vršcu, Sremskoj Mitrovici i drugim gradovima širom Srbije.

Budi i ti deo toga. Na bicikl i vozi. Osim što ćeš da doprineseš promeni načina razmišljanja o biciklu kao prevoznom sredstvu, učinićeš dobre stvari za okolinu i za sebe. Neke činjenice kažu da biciklom stižeš brže, lepše ćete spavati, izgledaćete mlađe, razmišljaćete brže, bićeš zdraviji u boljoj kondiciji, čuvaćeš planetu…Zato budi kritičan, ali na biciklu i u masi.

sl1

sl2

Crni pas, pokisao, u ponoć, zove se Dok Holidej i kaže:

Dok prolazite,
znam sve o svakom od vas,
samo kad vas pogledam.

Dok prolazim,
ulicama i putevima,
prolazima i podrumima,
tražeći ostatke sa vaših stolova,
znam šta mislite
o tome što ne znam kad ću sledeći put da jedem
i gde ću da spavam.

Dok mi zavidite,
što ništa ne moram
i što sve mogu,
što uzmem sve što hoću
a hoću sve što vidim,
i što sam slobodan
na načine o kojima samo možete da sanjate.

Dok se otimam za svaki sat života,
sa kolima kojima me jurite
i mrežama kojima me hvatate,
iz svojih toplih stanova
i stabilnih veza,
drago mi je,
kako mi je samo drago
što nisam jedan od vas.