admin

KIŠA STROFA I RIFOVA

  1. Nataša Tomašević – Danas sam gledala spot od Maroon 5 za pesmu SUGAR (upadaju na venčanja, mladenci u transu kad ih vide (jer im je to omiljeni bend…),  pa se pitam da li biste (ako se ikad budem udavala) upali na moje venčanje i ODUŠEVILI ME (pošto ste vi moj omiljeni bend)?!

Nije da nismo radili venčanja do sad….samo prijateljima, ali sviramo venčanja nenajavljeni. Dogovor sa mladoženjom ili onim koji plaća. Naravno nije sve u novcu. Prvo ljubav.

  1. Boba Radičanin – Jel’ ste u kontaktu sa Max Cavalerom i iskustva iz druženja sa njim i sa turneje?

Iskreno, nismo baŠ u kontaktu. Soulfly je dosta pomogao na

internacionalnom planu vezano za EyesBurn. Voleli bi kada bi nam se putevi ponovo ukrstili, mada svet je mali videćemo….

  1. Sanjar Neverovatnih Shvatanja- Tvoj omiljeni izvor inspiracije?

Ono sto me okružuje i što živim svakodnevno, o tome pišem. A muzika me svakodnevno inspiriše sa svih strana od Reggae, stoner rocka, world-a, Hip hop-a….etc. Muzika drugih je inspiracija moje muzike, jer celo čovečanstvo je jedan organizam i slični se sličnima raduju i uče jedni od drugih.

  1. Marko Kecman – Kako vidš scenu sada i kada si počeo da se baviš muzikom?

Malo više entuzijazma je bilo …nije bilo interneta i ljudi su se više družili licem u lice….Internet je dosta promenio. Ima stvari koje su njegova prednost, a ima i mana….Mada je domaća scena trenutno jača nego što je svesna, jer ima mnoooogo dobrih bendova…a ja nisam jedan od zadrtih matoraca koji se plaše novih klinaca, naprotiv,  ja navijam za njih. Samo što im savetujem iz svog iskustva da je bolje da poštuju starije, jer će im se istom merom vratiti kad i oni pređu 20. godina bavljenja muzikom. Oni koji ne poštuju starije, neće trajati, jer neće imati ko njih da poštuje kad omatore.

  1. Djordje Djokoš Marić- Da li je istina da vam je bio nuđen neki papreni ugovor od BK music ili BK televizije u otprilike isto vreme kad je 187 bio stalno na BK?

Možda i jeste, čini mi se da jeste, ali to je bilo davno i mislim…koliko se sećam da smo to odbili.

  1. NIkole Milenov- Oduvek me zanimalo čime se članovi benda bave, pored muzike, ako nije tajna?

Jedan je zubar, jedan kuvar, dvojica tonci….a ja nemam ništa drugo sem ovoga čime se bavim.

  1. Vlada Petrović – Da li je Vukašin još uvek u bendu?

Pošto je situacija komplikovana za bend od 7 ljudi, Vukašin i Dule (duvači) će ubuće biti gosti samo na koncertima gde ima uslova i na snimanjima. Inače je sve OK i dalje se družimo i sarađujemo na svim poljima.

  1. Boyan Brukner – U sviranju kog instrumenta najviše uživaš i na kom instrumentu najviše komponuješ?

Trombon i gitara….pa onda glas. Ponekad jako dugo nemam ideja i pomislim da sam završio karijeru kompozitora i tekstopisca…i onda odjednom kiša linija strofa rifova…..

  1. Marija Vlajković – Knjiga koja je ostavila utisak na tebe?

Moram da budem iskren, nijednu knjigu nisam pročitao do kraja. Ja sam čitanje kompenzovao slušanjem muzike. Ploča jednako knjiga.

10. Jasmina Djordjev -Par omiljenih muzičkih autora, bendova..?

Bad Brains, Misty in Roots, Lee Perry, Congos, Burning Spear, Corrosion of Conformity……

MAGIJA DIGITALNOG TRENUTKA

Ideja da se bavi fotografijom javila se iz želje, odnosno potrebe da prenese ljudima makar delić stvarnosti onako kako je ona vidi. Da mogu i oni  isto tako da uživaju u magiji njenog trenutka, jer zapravo je suština svega podeliti doživljaj sa drugima. Ne računajući gomilu „random“ fotografija uslikanih mobilnim telefonom, svoju prvu ozbiljnu fotografiju uradila je tadašnjim Zenit fotoaparatom. Bio je to njen prvi kolor film, a ujedno i prva analogna fotografija. Fotografija je nastala u zabačenoj ulici u njenom naselju, koja ju je posebno inspirisala, jer u njoj već duže vremena nije živeo niko, samo su ostale trošne fasade kuća i neka smirujuća tišina.

Najviše je inspirisana kada ima gomilu obaveza, posebno tokom ispitnih rokova. Inspiraciju nalazi u mnogim stvarima, u suštini nema pravila jer joj ona dolazi neočekivano i u tome je njena čar. Ono što se većinom prožima kroz njene radove su apstraktni i neuobičajeni motivi koji uvijek nose neku poruku, a istovremeno ostavljaju i dovoljno prostora za individualna tumačenja. Kaže da u njenim fotografijama ima dosta biografskog, ali u smislu njenog sopstvenog doživljaja sveta i načina na koji tumači određene događaje i promene koje joj se dešavaju. Mada, često se to zna graničiti i sa snovima, filmovima ili čak poezijom, i u stvari konačno njena fotografija na kraju predstavlja sintezu svega navedenog. Kaže da je fotografija koliko prenesena stvarnost, toliko i beg od iste, i da je na fotografu šta želi da poruči… Kod nje se pokreće celi mehanizam i lavina ideja koje kasnije prenosi na ’digitalno platno’. Trudi se da izvuče maksimum iz onoga što joj je dostupno, iako je nažalost nekad ograničava nedostupnost lokacija za fotografisanje, mogućnosti opreme i slično.

Jedna od velikih želja je da sa fotoaparatom u ruksaku poseti što više mesta i upozna se sa različitim kulturama, koje bi kasnije mogla izraziti na svoj način. Kao primer navodi dve neverovatno inspirativne zemlje,  obe počinju na slovo I i obje posjeduju magiju i savršenstvo prirode… Irska i Island.

Na stranu njenih neskromnih želja, svima bi na kraju poručila:
„ Dokle god vas vodi ideja, samo je pitanje vremena kad će buknuti nešto posebno i kvalitetno!“

Ona je Nišavić Katica, student je na specijalističkim studijama Fakulteta političkih nauka, iz Podgorice. Ima 22 godine.

01

02

03

05

 

Pozorište bez granica

Le Studio je nezavisno pozorište u Beogradu. Mali nezavisni teatar na Dorćolu, koji je pokrenula organizacija Fabrika kroz prozor, kako bi postojećoj kulturnoj sceni grada dodala nešto novo, nešto što će obogatiti i istovremeno začiniti postojeću ponudu. Le Studio je teatar sa potpuno drugačijim konceptom od onog na koji ste navikli kada su pozorišta u pitanju. Zamišljen je kao teatar zajednice – prijateljsko, intimno mesto u kome granica između glumaca i posetilaca skoro da i ne postoji, mesto gde ljudi dolaze da dele. Sve je javno i sve se dešava na korak od publike. Prostor u kome se održavaju predstave ima pedesetak mesta za sedenje i vrlo je neformalan. Sedi se na udobnim jastucima i na taj način se definiše upravo ta magija koju Le Studio ima i vi odmah imate utisak kako pripadate tu. Upravo ta neformalna atmosfera i angažovani repertoar je njihov lični pečat.

Le Studio na prvi pogled zaista ne ostavlja utisak pozorišta, bar ne klasičnog,  na koje smo navikli, ali njihova ideja i nije bila da budu klasični i standardni. Ideja im je da pokažu da svako od ljudi ima svoju priču, ali da i pored toga mogu zajedno. Zamišljen kao pozorište za svakoga, sa predstavama koje su svima razumljive i pogodne za analizu iz sopstvenog ugla i u skladu s tim, teme su društveno-politička pitanja u Srbiji, a reditelj je Francuz Žan-Baptist Demarinji.
Ne žele da liče na druge, žele da pokažu da može i drugačije i itekako uspevaju u tome. Cilj im je da ovo bude pozorište običnih ljudi.

Le Studio postoji već dve godine, i za te dve godine ima stalni repertoar koji izvode. Za te dve godine su uspeli da okupe stalnu publiku, studente, intelektualce, ljubitelje pozorišta, koji su spremni da vide i dožive nešto drugačije i koji se kad pogledaju jednu predstavu željno vraćaju po još.

Težeći da ne stoje u mestu i da unesu novine u svoj rad, a inspirisani značajnom pozorišnom praksom pozorišta iz prošlog veka, Le Studio je rešio da proba nešto novo. Ideja je da se narednih godina pozabavi stvaranjem pozorišta baziranog na zajedničkoj kreaciji, gde svi članovi umetničkog tima potpuno ravnopravno učestvuju u kreativnom porcesu, od “pisanja” do izvođenja.

U subotu 7. februara, ul. Venizelosova 42, – Prvo nezavisno pozorište sa stalnim repertoarom – Le Studio, otvara svoja vrata novoj sezoni predstavom “ Raspareni par”. Glavni zaplet predstave nastaje kada glumački par koji čine Raša i Srećko obojica razvedeni, pod okolnostima koje im je život nametnuo, počinju da žive zajedno i vremenom poprimaju karakteristike bračnog para. U ovoj zajednici Raša je alfa mužjak, a Srećko ženka. Dvojica najboljih drugara, novinara, uviđaju da jedan drugog ne mogu da promene i počinju da se prihvataju sa svim manama i vrlinama.

Preporučujemo vam da odete i pogledate. Garantujemo da ćete se vratiti ponovo, jer teatar Le Studio će vas potpuno uvući u svet u kojem granica između publike i predstave više ne postoji.

SAMO SE SMEJ

Godina je 1968.

Ima 18 punih godina. Još malo pa će da napuni 19.

Fotografija je crno-bela. Na fotografiji su troje mladih, Ljubiša, Mita i ona. Proslava nove godine je. Ona je u maloj crnoj haljini, sa leptir belim rukavima, ima crnu kratku kosu ošišanu na paž i mali šmekerski šešir na glavi. Smeje se, vesela je. Svi na slici su nasmejani. Mladi su. Ta haljina je nošena i ’78 i ’88 na nekim drugim Novim godinama. Moja baka se verila u toj hajini. Na toj fotografiji je ista Lajza Mineli. Na sledećoj fotografiji od salvete pravi brkove i ima isti onaj šešir na glavi. Na toj fotografiji je baš ona.

Godina je ne znam.

Fotografija jedne devojke nemarno naslonjene na vrbino lišće u punom cvatu, koje se spušta do poda. Devojka se gubi u tom lišću. Devojka je u šivenoj cvetnoj haljini sa diskretnom čipkom na donjem porubu i ljubičastim bretelama. Znam da su bretele ljubičaste, iako je fotografija crno- bela. Imam tu haljinu.

Na fotografiji ima dečački kratku kosu i dečiji osmeh. Oči joj kriju ogromne naočare “ala Sofija Loren”, ali ja znam da joj se i oči smeju.

Godina je 1986.

Kameni mol u Kaštel Kambelovcu.

Fotografija je u boji. Na njoj je malo starija devojka, crvene kose prepune sunca. Stoji na prstima, kako bi njena Ionako vitka linija izgledala još vitkije, u malom crnom bikiniju sa rukama pored tela koje su blago izvijene kao krila. Smeje se onome ko je iza fotoaparata. Na molu sedi devojčica, namrštena na sunce i na rasekotinu koju je zaradila trčeći po tom molu. Devojčica se danas smeje isto kao i ona.

Srećan ti rođendan mama. Samo se smej.

Spas

Neke fotografije skoro da ne mogu da preživim. Fotografije često imaju nagoveštaje mirisa koji su jači od samih mirisa. Ne može ništa tako neprijatno da miriše, kao što ja to mogu da zamislim. Dođe mi da se ugušim, muka mi je, samo od gledanja. I od zamišljanja. Prekinem malopre da gledam fotografiju, okrenem glavu, zatvorim prozor na ekranu, mislim na nešto deseto, ali onaj miris što sam ga stvorio me ne pušta. Ustanem, odem u drugu prostoriju, ćoškovi druge prostorije me napadaju, ne daju mi da dišem. Otvorim prozor na terasi, spolja nadire taj miris u talasima. Zatvorim prozor da se spasem. Pas mi je sumnjiv. Gledam ga, ne smem da mu priđem. Skinem povodac i jaknu sa čiviluka, i izađemo. U liftu je pakao, četiri godine se spuštamo četiri sprata. Jedva izdržim. Pomirišem psa, nije do psa, i pas izgleda ništa ne oseća. Nije video fotografiju, inače bi se na licu mesta udavio, s onakvim čulima, mučenik. Napolju malo miriše zima, pa iz šahta krene da kulja ono sa fotke.

Gotov sam – pomislim – Šahtova ima koliko hoćeš, nema mi spasa.

A onda pored nas prođe devojka u žutim čizmama. Miriše na čisto, na omekšivač za veš, jaknu je oprala sto posto, i još neki komad garderobe, i malo miriše na kajsije, to je šampon sigurno. Zamiriše ceo svet od nje, i ja preživim.

Ne znam ko si, ni kako izgledaš, znam te čizme i prepoznao bih te po mirisu. Hvala ti sestro.

PRIČANJE

Jednom smo jedan pas i ja zajedno išli na posao. Prvo je bio brži od mene. Išao je ispred sve vreme i požurivao me je. Ali se vraćao kad bi video da sam zastala iz nekog razloga, da vidi. Da ne propusti to što ja gledam, slučajno. I onda bi opet otrčao ispred mene.
A onda je shvatio da je brži od mene i da ja ne mogu da trčim za njim, ali da idem. Stao je okrenuo se i čekao me. Kad sam ga pomazila, više nije bio brži od mene.
Zajedno smo čekali na semaforu, zajedno prešli ulicu i baš smo se fino ispričali. Svašta nešto saznaš od njih i svašta imaju da ti kažu.

Ne razumem ljude koji ne pričaju sa psima.
Ali razumem ljude koji ne vole da pričaju sa mačkama. Ne možes doći do reči od njih.

Obična prica, obične devojke.

Ljubičaste hulahopke

One su ljubičaste boje, sa donje strane imaju čizme, dve braon čizme sa čupavim okovratnicima, a sa gornje strane se završavaju na kukovima, malo iznad njih, i preko njihovog gornjeg kraja pada džemper, nešto kao tunika, u nijasnama sive i braon i bele, preko ide bunda zbog koje niko nije umro, na dva kraja bunde su šake sa malim noktima, prekratkim za divljenje ali dovoljno dugačkim za obožavanje, bunda sa čupavim okovratnikom za koji bi se čovek zakleo da je neko umro zbog njega ali ipak nije, a iz okovratnika viri tanak vrat, pa glava sa okruglim licem i čelom vanrednog oblika i lepote, oko lica pada kosa, crvenkasta, talasasta, koja se gužva posle pranja, i koja se suši prirodno, nikad fenom. Ta kosa je okvir za dva zelena oka, nešto kao prćast nos i usta u kojima se nalaze dva reda kratkih zuba, od kojih su tačno određeni parovi razmaknuti, prema svemirskom pravilniku za idealan raspored i veličinu zuba u ženskoj vilici. Te ljubičaste hulahopke daju ton, daju život i lepotu toj inače običnoj, od mesa i muzike, krvi i vetra, žutog i crvenog lišća, kostiju i kiše, poezije i sete, od lakih koraka i teških odluka sazdanoj devojčici od sto godina.

INSPIRACIJA NA DNEVNOJ BAZI

  1. Odakle ideja uopšte da se baviš street artom, kada si prvi put došao u dodir sa ovim vidom umetnosti i kada i kako si zaista i počeo da se baviš tim!?

Još kao klinac sam počeo da primećujem potpise tj.  tagove na fasadama zgrada na putu od škole do kuće. Ti tagovi su me inspirisali da uzmem marker u ruke, a potom i sprej  i da za sobom ostavim sličan trag. Sa tagiranja sam ubrzo prešao na crtanje grafita i kroz njih sam razvio ljubav prema uličnoj umetnosti. Po povratku iz Indije sam definitivno rešio da grafite kao umetnosti ispisivanja slova stavim u drugi plan i posvetim se drugim vidovima izražavanja, pre svega crtanju karaktera.

  1. Tvoj prvi grafit/mural koji si uradio i šta je bila inspiracija?

Prvi grafit koji sam uradio je bio grafit generacije u OŠ „Vladislav Ribnikar”, ali ga je domar prekrečio ranom zorom, pre nego što sam stigao u školu da ga fotografišem, tako da ga ni ja sam nisam pošteno video. Što se murala tiče, moj prvenac na ovom polju se nalazi u Bukureštu i inspirisan je svim onim ljudima koji još uvek nisu našli svoj način da polete.

  1. Da li dok radiš na jednom projektu već imaš u glavi šta će biti sledeće ili to dolazi u trenutku?

Imam tu sreću da mi ideje za projekte padaju na pamet na dnevnoj bazi – imam ih toliko da bi mi bio potreban tim od desetak ljudi da bih uspeo sve da ih sprovedem u delo, naravno pod uslovom da nove ideje prestanu da naviru. Zato svakodnevno nailazim na istu dilemu – koji od projekta na kojima bih voleo da radim je u datom trenutku najznačajniji za moj dalji umetnički razvoj. Trenutno sam fokusiran na pripremanje moje prve samostalne izložbe u galerijskom prostoru i trudim se da sve drugo stavim u drugi plan.

397363_382274051842622_508910273_n

  1. Putuješ svuda po svetu i radio si dosta i van naše zemlje, kako dolazi do saradnja koje uspostavljaš sa ljudima na tim putovanjima?

Postoji nekoliko različitih scenarija pa bih te saradanje možda kategorisao u tri različite grupe. Prva grupa su saradnje do kojih dolazi na inicijativu organizacije koja me je pozvala da im se priključim u sprovođenju nekog njihovog projekta. Druga grupa su saradnje do kojih dolazi putem konkursa i prijavljivanja na učešće na različitim manifestacijama. Treća kategorija su saradnje do kojih dolazi tokom mojih privatnih putovanja – gde god odem, ja se uredno javim lokalnim crtačima i skoro uvek uspem da organizujem zajednički odlazak na zid!

  1. Koliko se razlikuje i kakav je stav o uličnoj umetnoti kod nas, a kakav u inostranstvu. da li te ovde gledaju kao umetnika ili kao “ vandala“

Stav ljudi prema uličnoj umetnosti se razlikuje od kulture do kulture – u Brazilu većina stanovnika obožava street art, u Indiji velikoj većini nije jasno zbog čega crtamo na fasadi zgrade, dok u Evropi postoji puno predrasuda prema upotrebi spreja kao alatke za crtanje, tako da su šanse da te neko etiketira kao vanadala kada te vidi sa sprejem u ruci daleko veće. Ja lično nisam imao većih problema sa etiketom „vandala”, verovatno zato što akcenat mojih radova nije na promovisanju mog imena već na unapređivanju zatečenog prostora.

10917328_775129209223769_5905268254542487043_n

  1. Tvoj omiljeni rad?

Portret mog psa Lune je definitivno van konkurencije, jer je obeležio jedan sjajan period u mom životu. Pored toga bih izdvojio mural koji sam oslikao u Ulici vojvode Stepe na Voždovcu na temu „ Find your way to fly”, jer smatram da obeležava trenutak u mom stvaralaštvu u kom sam pomerio sopstvene granice.

424989_260705040666191_1915554982_n

  1. Inspiracija koja te pokreće

Najveća inspiracija mi je želja da svoje snove učinim stvarnim. Poslednjih par godina se svim snagama borim da dokažem da je živeti od umetnosti ipak moguće i deluje mi da sam na dobrom putu – videćemo!

  1. Grafi/mural koji bi voleo da si ti uradio!

Haha, mislio sam da je teško pitanje, ali ustvari i nije toliko – bilo šta od portgualskog umetnika VHILS-a (Alexandre Farto), pre nego što se proslavio naravno!

425146_355290947874266_600955_n-3

Put

Hodaj. Bos po travi. U cipelama sa debelim gumenim đonom. Hodaj nemarno. Hodaj pažljivo, hodaj iz nehata. Hodaj nevešto, gegaj se, hodaj simpatično, zavodljivo i jebozovno, gazi. Hodaj ujednačeno, hodaj uplašeno, sporo, hodaj kao da nema gde da se stigne. Hodaj mirno, samouvereno, da su ti nogavice uvek u nekoliko odličnih položaja u odnosu na obuću. Hodaj kao devojčica, mlada, tinejdžerka građena kao pauk, opipavaj stopalima, oseti čega ima pod nogama. Hodaj kao da su ti oči u stopalima, kao da vidiš kroz prste, kao da su ti ovo najvažniji koraci, kao da su poslednji, kao da su svi koraci najvažniji, kao da ćeš hodati zauvek i kao da ćeš uskoro prestati. Hodaj pobednički, smerno i skromno, hodaj nevino i naivno, hodaj na kolenima, ponizno i veselo, hodaj po blatu koje ti je do nosa, po vodi hodaj, po horizontu prošetaj, hodaj po koršnjama, na vrhovima prstiju, dostojanstveno. I nadaj se da nikad nećeš stići, jer ako stigneš, gotov si.

“Jezikom ulice” – Street art blog.

Kaže da ulična umetnost nije nešto što je planirala. Ulična umetnost je nju pronalazila. Zavodila je sa zidova. Sve dok se nije zaljubila. A onda je počela i sama da je traži. Isto tako kaže i da više ne zna normalno da ide ulicom. Stalno se zagledava u detalje.

Voli umetnost, a odlučila je da ovu voli najviše. Jednostavno je. Bezuslovno je raduje. Blog “Stih na asfaltu” je došao kao potreba da tu radost uhvati rečima.

Jedna koleginica joj je rekla: „Znaš šta, ja se nadam da si ti svesna, a i svi ovi crtači, da si ti kroz svoj blog ovekovečila njihov rad.“ A ona zapravo samo dokumentuje svoj doživljaj. Nije htela da to bude još jedan preslikan sajt na istu temu. Htela je da liči na nju. I da liči na njih. Na predivne umetnike koji, svako na svoj način, beogradske ulice čine zanimljivijim.

Misli da ljudima nije neobično da se jedna devojka bavi time. Misli da je neobičnost danas izumrla kategorija. Da je od same teme mnogo važniji način na koji joj se prilazi. Tu ne postoji muški ili ženski pristup, već isključivo njen pristup.

Blog “Stih na asfaltu” postoji godinu i po dana. Za to vreme upoznala je neke sjajne ljude, talentovane i u beskraj maštovite. Kad se dugo gleda samo ulična umetnost, prsti zagolicaju, pa je i sama pomalo prskala. Dosta toga je naučila o street artu, ali zbog toga nije prestala da se oduševljava. S vremena na vreme dobije poruku: „Zbog tvog bloga počeo/la sam da primećujem”, tad pomisli: “radim pravu stvar.”

Za svoj prvi rad, kaže da je bilo strašno! Crtala je u novembru i bilo je jezivo hladno, a sledećeg dana je pao sneg. Momak joj je bio u fazonu neka, neka, u najtežim uslovima, najbolje se uči!

2

Takođe dodaje da su veoma važan deo svakog crtanja prolaznici. Često ih spominje u svojim tesktovima, zato što su svojim komentarima, tumačenjima i pohvalama važan deo tog procesa

1

Ovo je grafit koji je sama uradila u Amsterdamu. Kaže da je bilo brzinski, od boja koje su preostale pravim crtačima, ali čisto da se zna da je bila tu. Usud ulične umetnosti je to što ima nepredvidiv rok trajanja. Ali voli da veruje da je devojčica sa Holadnijom u kosi i dalje na tom zidu.

3

Ona je Dragana Barjaktarević, autor bloga „ Stih na asfaltu“ devojka koja piše „uličnim jezikom“ i devojka koja za kojom ostaje trag. Prvo rečima, a zatim i sprejevima.

4