admin

“Jezikom ulice” – Street art blog.

Kaže da ulična umetnost nije nešto što je planirala. Ulična umetnost je nju pronalazila. Zavodila je sa zidova. Sve dok se nije zaljubila. A onda je počela i sama da je traži. Isto tako kaže i da više ne zna normalno da ide ulicom. Stalno se zagledava u detalje.

Voli umetnost, a odlučila je da ovu voli najviše. Jednostavno je. Bezuslovno je raduje. Blog “Stih na asfaltu” je došao kao potreba da tu radost uhvati rečima.

Jedna koleginica joj je rekla: „Znaš šta, ja se nadam da si ti svesna, a i svi ovi crtači, da si ti kroz svoj blog ovekovečila njihov rad.“ A ona zapravo samo dokumentuje svoj doživljaj. Nije htela da to bude još jedan preslikan sajt na istu temu. Htela je da liči na nju. I da liči na njih. Na predivne umetnike koji, svako na svoj način, beogradske ulice čine zanimljivijim.

Misli da ljudima nije neobično da se jedna devojka bavi time. Misli da je neobičnost danas izumrla kategorija. Da je od same teme mnogo važniji način na koji joj se prilazi. Tu ne postoji muški ili ženski pristup, već isključivo njen pristup.

Blog “Stih na asfaltu” postoji godinu i po dana. Za to vreme upoznala je neke sjajne ljude, talentovane i u beskraj maštovite. Kad se dugo gleda samo ulična umetnost, prsti zagolicaju, pa je i sama pomalo prskala. Dosta toga je naučila o street artu, ali zbog toga nije prestala da se oduševljava. S vremena na vreme dobije poruku: „Zbog tvog bloga počeo/la sam da primećujem”, tad pomisli: “radim pravu stvar.”

Za svoj prvi rad, kaže da je bilo strašno! Crtala je u novembru i bilo je jezivo hladno, a sledećeg dana je pao sneg. Momak joj je bio u fazonu neka, neka, u najtežim uslovima, najbolje se uči!

2

Takođe dodaje da su veoma važan deo svakog crtanja prolaznici. Često ih spominje u svojim tesktovima, zato što su svojim komentarima, tumačenjima i pohvalama važan deo tog procesa

1

Ovo je grafit koji je sama uradila u Amsterdamu. Kaže da je bilo brzinski, od boja koje su preostale pravim crtačima, ali čisto da se zna da je bila tu. Usud ulične umetnosti je to što ima nepredvidiv rok trajanja. Ali voli da veruje da je devojčica sa Holadnijom u kosi i dalje na tom zidu.

3

Ona je Dragana Barjaktarević, autor bloga „ Stih na asfaltu“ devojka koja piše „uličnim jezikom“ i devojka koja za kojom ostaje trag. Prvo rečima, a zatim i sprejevima.

4

Razglednice

Na belom snegu ispred kuće tri guske.

Kontrast naradžastih kljunova  i narandžastih kožica na plovcima na belom.

Ostavljaju tragove koje čisti seljanka metlom od pruća sa maramom oko glave.

U dvorištu u krug trči pas. Juri svoj rep.

Neumorni su. I rep i pas.

Seljak sa šubarom na glavi u gumenim kaljačama, u građevinskim kolicima preko njive gura naramak pruća nasečen pokraj  zaleđene bari.

Zahuktani oznojeni dimnjaci koji stoje kao srećno pripita gospoda koja pušeći se pored vatre i rumeni od vina trljaju ruke da ne promrznu.

Kuće koje dremaju posle ručka.

Na zaleđenoj njivi utopljen u brazdu pokrivenu snegom, zec ušima nagoveštava da je tu.

Odvažna siva čaplja pravolinijskim hodom preko zaleđenog rukavca Dunava.

Širok Dunav, a u magli šleperi.

Pustiš pogled u ravnici i misli ti otrče za njim.

Pogled kroz prozor autobusa na putu kroz Vojvodinu. Besplatna karta za galeriju najlepših slika naivaca.

Samo zato

Sedeli su ljudi,
pecali su,
plovili su,
šetali su,
svađali su se,
ljubili su se,
vozili su bicikle
i šetali sa psima.

A neki su disali na usta, držali se za grudi, gledali u nebo, prolazili prstima kroz kosu i onda dugo čučali zagledani u reku i preko reke, ka drugoj obali, na kojoj je jedna devojka stajala sa rukama raširenim ka nebu, sa glavom zabačenom unazad i ravnom žutom kosom koja joj je padala do pola leđa. Ona je možda dobra, možda nije, možda je tužna, možda ima grip i finog dečka, možda ima dobru platu i bolesnu mačku. Možda je te čupave čizme pozajmila od drugarice samo da bi stala tako, samo da bi izgledala nestvarno tom trenutku i samo da bi taj što čuči pisao o njoj, samo da bi pamtio vilu na popodnevnom suncu, kao naslikanu vodenim bojama.

Čestitka

Srce je za gledanje i smejanje, oči su za ćutanje i plakanje.
Usta su za upoznavanje.
Kosa je da leti na vetru i da se presijava na suncu.
Grudi su za ljubav. Grudi su za gledanje.
Stomak je za zaljubljivanje i za strah.
Kukovi su za nove živote. Kukovi su za uživanje.
Ruke su za letenje. Noge su za grljenje.
Nos je za procenu.
Zubi su za opomenu.
Nokti su za borbu i šminkanje.
Ožiljci su za praštanje.
Šake su utočište.
Mozak je za pokoravanje.
Stopala su umetnost.
Rame je za đavola.
Osmeh je za svemir.
Duša je za istinu.
Srećna Ti nova anatomija.

Talenat u boji

Trenutno je na doktorskim studijama iz slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Do sada je učestvovala na mnogobrojinim izložbama u zemlji i inostranstvu, kako samostalnih tako i grupnih. Poslednja je bila u Mikseru gde je učestvovala na Behance Belgrade Reviews, a pre toga je imala samostalnu u Staroj Pazovi. Trenutno priprema veliku samostalnu izložbu koja će održati sledeće godine u Novom Sadu i još neke grupne.

Slikanjem se bavi od malih nogu, tome je posvećena i to istinski voli i živi. Svoj stil karalteriše kao hrabar, smeo, a najviše od svega iskren i što se toga tiče kaže da prema slikarstvu želi i da ostane iskrena jer je to jedini i pravi put ka ostvarenju i pronalaženju sebe kao umetnika.

Veliki uzor joj je Pikaso. Žao joj je što nije živ jer bi verovatno njega izabrala za mentora. Pored Pikasa, inspiraciju poronalazi u sebi i glavni pokretač su njene emocije. Ne slika ono što vidi već ono što oseća. Kada vidite njene slike, u stvari gledate njen život i njen svet. Kaže da slikarsku inspiraciju provlači i kroz kuhinju i modu, kako slika tako se i oblači i kuva. Imala je ideju da svoju umetnost pored slikarskog platna prenese i na tekstilno platno, ali kako kaže to je još uvek u planu i pokušaju. Problem joj je što je zamislila majice sa štampom preko celog materijala ali to još uvek u našoj zemlji nije moguće i izvodljivo, pa bi morala da se odluči za štampu u inostranstvu. Nisu samo majice ideja koju razvija, ima još mnogo toga na šta želi da primeni slikarstvo, ali i da se zadrži na tome kao osnovnoj tehnici i da ne prelazi u dizajn, jer kako kaže, hoće “ruku” da sačuva jer crtanje je njena primarna ljubav.  Tako da je taj vid njene umetnosti još uvek pod znakom pitanja, mada ne odustaje i volela bi da se i tu oproba jer je oduvek volela originalnost pre svega.

Ima 27 godina i ona je Biljana Milenković slikarka.

biljana 01

biljana 02

biljana 03

biljana 04

MOGLA BIH

Mogla bih da vam kažem da sam jednom u IV osnovne,
svirala Šumana na koncertu pred celom školom tada
i od treme zaboravila kraj, pa sam ga izmislila.
Mogla bih.

Mogla bih da vam kažem da u III osnovne nisam izlazila na veliki odmor,
jer me baka to leto naučila da heklam,
pa sam ostajala sama u učionici da vežbam.
Mogla bih.

Mogla bih da vam kažem da sam jednom imala sveske od recikliranog papira,
da su se lako cepale,
i stranice su bile braon,
i bile su ružne.
A ja sam ih mnogo volela.
po njima si morao da pišeš
tamnim hb olovkama,
da bi se videlo napisano.
Mogla bih.

Ali ne znam,
šta da kažem o sebi,
kao osobi,
koja žali što ne živi u inostranstvu,
gde ne bi bilo čudno,
da svojoj ćerki da ime

Pegi Su.

Objasnio mi je čovek kako to izgleda

Električna gitara, trzalica, šake, ruke, mozak i srce. Udahneš život ljudima. Šest žica, drvo, metal, pamuk, plastika, guma. Uhvatiš frekvenciju svog bića u večnosti. Pojačalo, kablovi, utikači, struja. Duša ti izlazi kroz zvučnike. Vodonik, kiseonik, azot, sagorevanje. Iz zvučnika se penje i neko vreme ti lebdi iznad glave. Bez reči, samo zvuk, bez gledanja, samo pokreti. Onda, ako imaš sreće, ponekad, retko, tvoja duša izleti napolje i preko krovova odleti daleko, ti sviraš bez duše, a ona leti negde, skuplja nešto, kisne i pliva, plače i smeje se i onda se vrati, u tebe i ti gledaš šta si dobio.

Oblikovana ljubav

Odavno se ne govori o keramici. Keramika je bila jedan od omiljenih materijala starijih generacija i nije postojala kuća koja nije imala police koje su predstavljale mini izložbe keramičkih figurica svih oblika. Ako je ne daj bože, neka bila i zakačena i polomljena, brižljivo je leplenja lepkom i vraćana na mesto, jer tu uspomenu ništa nije moglo da zameni.

A onda je vreme učinilo svoje i keramika je polako počela da “izlazi iz mode”. Zamenili su je šablonski oblici, instant materijali i štanc proizvodnja. Međutim, kod nekih ljudi ljubav prema istoj nikad nije izbledela.

Tamara Papestijević je jedna od njih.

Keramiku je odabrala na fakultetu i tada je počela magija. Kaže da je nekad mnogo teško. Glina je čudan saradnik i kod nje ne važe naučena pravila. Glina je živ materijal i ponaša se po svome. Kaže i da ne postoje dva ista predmeta koja su izašla iz peći, slična da, ali potpuno identična, ne. Svaka figura je unikatna na svoj način i svaka ima svoju priču. Nekad se desi da joj ne uspe nijedna, nekad ide samo od sebe.

Tamara je vlasnik male umetničke radionice na Vračaru, “Vrabac”. Ako ste ikada prolazili pored, nemoguće je da niste zastali da pogledate njene izloge. Izlozi su magični. Kreativne rukotvorine koje Tamara pravi, na prvi pogled će vas potpuno razuveriti da je keramika dosadna. Inspiraciju nalazi u svemu, a najviše voli zvezde. Kaže da su zvezde ono što najbolje opisuje nju, pa su stoga i najčešći simbol koji se može videti na njenim radovima.

Pored „zaboravljene“ keramike, zaboravio se i taj divni običaj poklanjanja iste. Nekada nije mogao da prođe nijedan rođendan ili neka druga prilika, da na poklon ne dobiješ minimum jednu keramičku figuricu. Tako da, Nova godina je blizu, a Tamara ima novu kolekciju, specijalnu, novogodišnju, unikatnu po specijalnim cenama. Svratite do galerije „Vrabac“ koja se nalazi u Makenzijevoj 69, i pogledajte. Možda baš vi, svojim poklonom u Novoj godini započnete novu tradiciju na nečijoj polici.

vrabac

vrabac2

vrabac3

vrabac-4

„Bench family“

U Amsterdamu na Prinzen grachtu postoji jedna klupa.  Na prvi pogled sasvim obična klupa, kao i bilo koja klupa na ovome svetu.  Nalazi se negde na sredini kanala ispred male bele kuće sa zelenim vratima. U toj kući živi jedna sasvim obična porodica, kao i bilo koja druga porodica na ovom svetu. Tata, mama i deca. Porodica.

U Amsterdamu je česta pojava da se ispred kuća nalaze klupe.  Na tim klupama obično sede stanari kuća, eventualno neki slučajni prolaznik koji zaluta ili neka umorna duša.

Na klupu „naše“ porodice izgleda je imao običaj da sedne ko je stigao.

Legenda kaže da je porodica iz bele kuće, ispred koje se klupa nalazila, jednog dana na prozor okačila obaveštenje:

„Slobodno sedite….ali  nemojte pušiti marihuanu (duvati – prim.aut) ili neke druge smešne stvari. Naša deca su suviše mlada da bi bila naduvana. Uživajte u najboljoj klupi u gradu!  Poljupci“

julija web 01

Poruka je bila napisana, i na nju se moralo odgovoriti.

Odgovori.

Odgovori su stizali sa svih strana sveta. Svako ko je seo na klupu i iskoristio gostoljubivost ove porodice, osetio je potrebu da joj odgovori i napiše nešto. Poruke su počinjale sa „Dear Bench family….“  Porodica je dobila novo, prikladno, prezime – porodica „Klupa”.

Svaki odgovor i poruka ikad napisani  stoje zalepljeni u prozorima male bele kuće, ispred koje i dalje stoji zelena klupa.  Bench family čuva svaku.

Odgovori su ono što je napisalo ovu priču. Ovo je moja poruka njima.

julija web

Lako je

Na ivici između svetova, na tankoj, labavo razapetoj žici razumljive istine, na vrhovima prstiju, zbunjen ili onesvešćen, glupo samouveren, nesiguran a uporan, zagledan u nešto malo, zagledan u boje, u postavku scene, u formu ili sadržaj, hipnotisan lepotom, zvukovima, značenjem reči, nizovima rečenica, pitanjima, pogledima, pokretima, začaran pokretima i položajima tela, slomljen surovošću, obeshrabren svojim okvirima, ohrabren svojim okvirima, zdrav a bolestan, okupan, sa isečenim noktima i opranim ušima, kroz kap vode zagledan u sve što postoji – čovek lako može da preživi.