admin

INSPIRACIJA NA DNEVNOJ BAZI

  1. Odakle ideja uopšte da se baviš street artom, kada si prvi put došao u dodir sa ovim vidom umetnosti i kada i kako si zaista i počeo da se baviš tim!?

Još kao klinac sam počeo da primećujem potpise tj.  tagove na fasadama zgrada na putu od škole do kuće. Ti tagovi su me inspirisali da uzmem marker u ruke, a potom i sprej  i da za sobom ostavim sličan trag. Sa tagiranja sam ubrzo prešao na crtanje grafita i kroz njih sam razvio ljubav prema uličnoj umetnosti. Po povratku iz Indije sam definitivno rešio da grafite kao umetnosti ispisivanja slova stavim u drugi plan i posvetim se drugim vidovima izražavanja, pre svega crtanju karaktera.

  1. Tvoj prvi grafit/mural koji si uradio i šta je bila inspiracija?

Prvi grafit koji sam uradio je bio grafit generacije u OŠ „Vladislav Ribnikar”, ali ga je domar prekrečio ranom zorom, pre nego što sam stigao u školu da ga fotografišem, tako da ga ni ja sam nisam pošteno video. Što se murala tiče, moj prvenac na ovom polju se nalazi u Bukureštu i inspirisan je svim onim ljudima koji još uvek nisu našli svoj način da polete.

  1. Da li dok radiš na jednom projektu već imaš u glavi šta će biti sledeće ili to dolazi u trenutku?

Imam tu sreću da mi ideje za projekte padaju na pamet na dnevnoj bazi – imam ih toliko da bi mi bio potreban tim od desetak ljudi da bih uspeo sve da ih sprovedem u delo, naravno pod uslovom da nove ideje prestanu da naviru. Zato svakodnevno nailazim na istu dilemu – koji od projekta na kojima bih voleo da radim je u datom trenutku najznačajniji za moj dalji umetnički razvoj. Trenutno sam fokusiran na pripremanje moje prve samostalne izložbe u galerijskom prostoru i trudim se da sve drugo stavim u drugi plan.

397363_382274051842622_508910273_n

  1. Putuješ svuda po svetu i radio si dosta i van naše zemlje, kako dolazi do saradnja koje uspostavljaš sa ljudima na tim putovanjima?

Postoji nekoliko različitih scenarija pa bih te saradanje možda kategorisao u tri različite grupe. Prva grupa su saradnje do kojih dolazi na inicijativu organizacije koja me je pozvala da im se priključim u sprovođenju nekog njihovog projekta. Druga grupa su saradnje do kojih dolazi putem konkursa i prijavljivanja na učešće na različitim manifestacijama. Treća kategorija su saradnje do kojih dolazi tokom mojih privatnih putovanja – gde god odem, ja se uredno javim lokalnim crtačima i skoro uvek uspem da organizujem zajednički odlazak na zid!

  1. Koliko se razlikuje i kakav je stav o uličnoj umetnoti kod nas, a kakav u inostranstvu. da li te ovde gledaju kao umetnika ili kao “ vandala“

Stav ljudi prema uličnoj umetnosti se razlikuje od kulture do kulture – u Brazilu većina stanovnika obožava street art, u Indiji velikoj većini nije jasno zbog čega crtamo na fasadi zgrade, dok u Evropi postoji puno predrasuda prema upotrebi spreja kao alatke za crtanje, tako da su šanse da te neko etiketira kao vanadala kada te vidi sa sprejem u ruci daleko veće. Ja lično nisam imao većih problema sa etiketom „vandala”, verovatno zato što akcenat mojih radova nije na promovisanju mog imena već na unapređivanju zatečenog prostora.

10917328_775129209223769_5905268254542487043_n

  1. Tvoj omiljeni rad?

Portret mog psa Lune je definitivno van konkurencije, jer je obeležio jedan sjajan period u mom životu. Pored toga bih izdvojio mural koji sam oslikao u Ulici vojvode Stepe na Voždovcu na temu „ Find your way to fly”, jer smatram da obeležava trenutak u mom stvaralaštvu u kom sam pomerio sopstvene granice.

424989_260705040666191_1915554982_n

  1. Inspiracija koja te pokreće

Najveća inspiracija mi je želja da svoje snove učinim stvarnim. Poslednjih par godina se svim snagama borim da dokažem da je živeti od umetnosti ipak moguće i deluje mi da sam na dobrom putu – videćemo!

  1. Grafi/mural koji bi voleo da si ti uradio!

Haha, mislio sam da je teško pitanje, ali ustvari i nije toliko – bilo šta od portgualskog umetnika VHILS-a (Alexandre Farto), pre nego što se proslavio naravno!

425146_355290947874266_600955_n-3

Put

Hodaj. Bos po travi. U cipelama sa debelim gumenim đonom. Hodaj nemarno. Hodaj pažljivo, hodaj iz nehata. Hodaj nevešto, gegaj se, hodaj simpatično, zavodljivo i jebozovno, gazi. Hodaj ujednačeno, hodaj uplašeno, sporo, hodaj kao da nema gde da se stigne. Hodaj mirno, samouvereno, da su ti nogavice uvek u nekoliko odličnih položaja u odnosu na obuću. Hodaj kao devojčica, mlada, tinejdžerka građena kao pauk, opipavaj stopalima, oseti čega ima pod nogama. Hodaj kao da su ti oči u stopalima, kao da vidiš kroz prste, kao da su ti ovo najvažniji koraci, kao da su poslednji, kao da su svi koraci najvažniji, kao da ćeš hodati zauvek i kao da ćeš uskoro prestati. Hodaj pobednički, smerno i skromno, hodaj nevino i naivno, hodaj na kolenima, ponizno i veselo, hodaj po blatu koje ti je do nosa, po vodi hodaj, po horizontu prošetaj, hodaj po koršnjama, na vrhovima prstiju, dostojanstveno. I nadaj se da nikad nećeš stići, jer ako stigneš, gotov si.

“Jezikom ulice” – Street art blog.

Kaže da ulična umetnost nije nešto što je planirala. Ulična umetnost je nju pronalazila. Zavodila je sa zidova. Sve dok se nije zaljubila. A onda je počela i sama da je traži. Isto tako kaže i da više ne zna normalno da ide ulicom. Stalno se zagledava u detalje.

Voli umetnost, a odlučila je da ovu voli najviše. Jednostavno je. Bezuslovno je raduje. Blog “Stih na asfaltu” je došao kao potreba da tu radost uhvati rečima.

Jedna koleginica joj je rekla: „Znaš šta, ja se nadam da si ti svesna, a i svi ovi crtači, da si ti kroz svoj blog ovekovečila njihov rad.“ A ona zapravo samo dokumentuje svoj doživljaj. Nije htela da to bude još jedan preslikan sajt na istu temu. Htela je da liči na nju. I da liči na njih. Na predivne umetnike koji, svako na svoj način, beogradske ulice čine zanimljivijim.

Misli da ljudima nije neobično da se jedna devojka bavi time. Misli da je neobičnost danas izumrla kategorija. Da je od same teme mnogo važniji način na koji joj se prilazi. Tu ne postoji muški ili ženski pristup, već isključivo njen pristup.

Blog “Stih na asfaltu” postoji godinu i po dana. Za to vreme upoznala je neke sjajne ljude, talentovane i u beskraj maštovite. Kad se dugo gleda samo ulična umetnost, prsti zagolicaju, pa je i sama pomalo prskala. Dosta toga je naučila o street artu, ali zbog toga nije prestala da se oduševljava. S vremena na vreme dobije poruku: „Zbog tvog bloga počeo/la sam da primećujem”, tad pomisli: “radim pravu stvar.”

Za svoj prvi rad, kaže da je bilo strašno! Crtala je u novembru i bilo je jezivo hladno, a sledećeg dana je pao sneg. Momak joj je bio u fazonu neka, neka, u najtežim uslovima, najbolje se uči!

2

Takođe dodaje da su veoma važan deo svakog crtanja prolaznici. Često ih spominje u svojim tesktovima, zato što su svojim komentarima, tumačenjima i pohvalama važan deo tog procesa

1

Ovo je grafit koji je sama uradila u Amsterdamu. Kaže da je bilo brzinski, od boja koje su preostale pravim crtačima, ali čisto da se zna da je bila tu. Usud ulične umetnosti je to što ima nepredvidiv rok trajanja. Ali voli da veruje da je devojčica sa Holadnijom u kosi i dalje na tom zidu.

3

Ona je Dragana Barjaktarević, autor bloga „ Stih na asfaltu“ devojka koja piše „uličnim jezikom“ i devojka koja za kojom ostaje trag. Prvo rečima, a zatim i sprejevima.

4

“Jezikom ulice” – Street art blog.

Kaže da ulična umetnost nije nešto što je planirala. Ulična umetnost je nju pronalazila. Zavodila je sa zidova. Sve dok se nije zaljubila. A onda je počela i sama da je traži. Isto tako kaže i da više ne zna normalno da ide ulicom. Stalno se zagledava u detalje.

Voli umetnost, a odlučila je da ovu voli najviše. Jednostavno je. Bezuslovno je raduje. Blog “Stih na asfaltu” je došao kao potreba da tu radost uhvati rečima.

Jedna koleginica joj je rekla: „Znaš šta, ja se nadam da si ti svesna, a i svi ovi crtači, da si ti kroz svoj blog ovekovečila njihov rad.“ A ona zapravo samo dokumentuje svoj doživljaj. Nije htela da to bude još jedan preslikan sajt na istu temu. Htela je da liči na nju. I da liči na njih. Na predivne umetnike koji, svako na svoj način, beogradske ulice čine zanimljivijim.

Misli da ljudima nije neobično da se jedna devojka bavi time. Misli da je neobičnost danas izumrla kategorija. Da je od same teme mnogo važniji način na koji joj se prilazi. Tu ne postoji muški ili ženski pristup, već isključivo njen pristup.

Blog “Stih na asfaltu” postoji godinu i po dana. Za to vreme upoznala je neke sjajne ljude, talentovane i u beskraj maštovite. Kad se dugo gleda samo ulična umetnost, prsti zagolicaju, pa je i sama pomalo prskala. Dosta toga je naučila o street artu, ali zbog toga nije prestala da se oduševljava. S vremena na vreme dobije poruku: „Zbog tvog bloga počeo/la sam da primećujem”, tad pomisli: “radim pravu stvar.”

Za svoj prvi rad, kaže da je bilo strašno! Crtala je u novembru i bilo je jezivo hladno, a sledećeg dana je pao sneg. Momak joj je bio u fazonu neka, neka, u najtežim uslovima, najbolje se uči!

2

Takođe dodaje da su veoma važan deo svakog crtanja prolaznici. Često ih spominje u svojim tesktovima, zato što su svojim komentarima, tumačenjima i pohvalama važan deo tog procesa

1

Ovo je grafit koji je sama uradila u Amsterdamu. Kaže da je bilo brzinski, od boja koje su preostale pravim crtačima, ali čisto da se zna da je bila tu. Usud ulične umetnosti je to što ima nepredvidiv rok trajanja. Ali voli da veruje da je devojčica sa Holadnijom u kosi i dalje na tom zidu.

3

Ona je Dragana Barjaktarević, autor bloga „ Stih na asfaltu“ devojka koja piše „uličnim jezikom“ i devojka koja za kojom ostaje trag. Prvo rečima, a zatim i sprejevima.

4

Razglednice

Na belom snegu ispred kuće tri guske.

Kontrast naradžastih kljunova  i narandžastih kožica na plovcima na belom.

Ostavljaju tragove koje čisti seljanka metlom od pruća sa maramom oko glave.

U dvorištu u krug trči pas. Juri svoj rep.

Neumorni su. I rep i pas.

Seljak sa šubarom na glavi u gumenim kaljačama, u građevinskim kolicima preko njive gura naramak pruća nasečen pokraj  zaleđene bari.

Zahuktani oznojeni dimnjaci koji stoje kao srećno pripita gospoda koja pušeći se pored vatre i rumeni od vina trljaju ruke da ne promrznu.

Kuće koje dremaju posle ručka.

Na zaleđenoj njivi utopljen u brazdu pokrivenu snegom, zec ušima nagoveštava da je tu.

Odvažna siva čaplja pravolinijskim hodom preko zaleđenog rukavca Dunava.

Širok Dunav, a u magli šleperi.

Pustiš pogled u ravnici i misli ti otrče za njim.

Pogled kroz prozor autobusa na putu kroz Vojvodinu. Besplatna karta za galeriju najlepših slika naivaca.

Samo zato

Sedeli su ljudi,
pecali su,
plovili su,
šetali su,
svađali su se,
ljubili su se,
vozili su bicikle
i šetali sa psima.

A neki su disali na usta, držali se za grudi, gledali u nebo, prolazili prstima kroz kosu i onda dugo čučali zagledani u reku i preko reke, ka drugoj obali, na kojoj je jedna devojka stajala sa rukama raširenim ka nebu, sa glavom zabačenom unazad i ravnom žutom kosom koja joj je padala do pola leđa. Ona je možda dobra, možda nije, možda je tužna, možda ima grip i finog dečka, možda ima dobru platu i bolesnu mačku. Možda je te čupave čizme pozajmila od drugarice samo da bi stala tako, samo da bi izgledala nestvarno tom trenutku i samo da bi taj što čuči pisao o njoj, samo da bi pamtio vilu na popodnevnom suncu, kao naslikanu vodenim bojama.

Čestitka

Srce je za gledanje i smejanje, oči su za ćutanje i plakanje.
Usta su za upoznavanje.
Kosa je da leti na vetru i da se presijava na suncu.
Grudi su za ljubav. Grudi su za gledanje.
Stomak je za zaljubljivanje i za strah.
Kukovi su za nove živote. Kukovi su za uživanje.
Ruke su za letenje. Noge su za grljenje.
Nos je za procenu.
Zubi su za opomenu.
Nokti su za borbu i šminkanje.
Ožiljci su za praštanje.
Šake su utočište.
Mozak je za pokoravanje.
Stopala su umetnost.
Rame je za đavola.
Osmeh je za svemir.
Duša je za istinu.
Srećna Ti nova anatomija.

Talenat u boji

Trenutno je na doktorskim studijama iz slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Do sada je učestvovala na mnogobrojinim izložbama u zemlji i inostranstvu, kako samostalnih tako i grupnih. Poslednja je bila u Mikseru gde je učestvovala na Behance Belgrade Reviews, a pre toga je imala samostalnu u Staroj Pazovi. Trenutno priprema veliku samostalnu izložbu koja će održati sledeće godine u Novom Sadu i još neke grupne.

Slikanjem se bavi od malih nogu, tome je posvećena i to istinski voli i živi. Svoj stil karalteriše kao hrabar, smeo, a najviše od svega iskren i što se toga tiče kaže da prema slikarstvu želi i da ostane iskrena jer je to jedini i pravi put ka ostvarenju i pronalaženju sebe kao umetnika.

Veliki uzor joj je Pikaso. Žao joj je što nije živ jer bi verovatno njega izabrala za mentora. Pored Pikasa, inspiraciju poronalazi u sebi i glavni pokretač su njene emocije. Ne slika ono što vidi već ono što oseća. Kada vidite njene slike, u stvari gledate njen život i njen svet. Kaže da slikarsku inspiraciju provlači i kroz kuhinju i modu, kako slika tako se i oblači i kuva. Imala je ideju da svoju umetnost pored slikarskog platna prenese i na tekstilno platno, ali kako kaže to je još uvek u planu i pokušaju. Problem joj je što je zamislila majice sa štampom preko celog materijala ali to još uvek u našoj zemlji nije moguće i izvodljivo, pa bi morala da se odluči za štampu u inostranstvu. Nisu samo majice ideja koju razvija, ima još mnogo toga na šta želi da primeni slikarstvo, ali i da se zadrži na tome kao osnovnoj tehnici i da ne prelazi u dizajn, jer kako kaže, hoće “ruku” da sačuva jer crtanje je njena primarna ljubav.  Tako da je taj vid njene umetnosti još uvek pod znakom pitanja, mada ne odustaje i volela bi da se i tu oproba jer je oduvek volela originalnost pre svega.

Ima 27 godina i ona je Biljana Milenković slikarka.

biljana 01

biljana 02

biljana 03

biljana 04

MOGLA BIH

Mogla bih da vam kažem da sam jednom u IV osnovne,
svirala Šumana na koncertu pred celom školom tada
i od treme zaboravila kraj, pa sam ga izmislila.
Mogla bih.

Mogla bih da vam kažem da u III osnovne nisam izlazila na veliki odmor,
jer me baka to leto naučila da heklam,
pa sam ostajala sama u učionici da vežbam.
Mogla bih.

Mogla bih da vam kažem da sam jednom imala sveske od recikliranog papira,
da su se lako cepale,
i stranice su bile braon,
i bile su ružne.
A ja sam ih mnogo volela.
po njima si morao da pišeš
tamnim hb olovkama,
da bi se videlo napisano.
Mogla bih.

Ali ne znam,
šta da kažem o sebi,
kao osobi,
koja žali što ne živi u inostranstvu,
gde ne bi bilo čudno,
da svojoj ćerki da ime

Pegi Su.

Objasnio mi je čovek kako to izgleda

Električna gitara, trzalica, šake, ruke, mozak i srce. Udahneš život ljudima. Šest žica, drvo, metal, pamuk, plastika, guma. Uhvatiš frekvenciju svog bića u večnosti. Pojačalo, kablovi, utikači, struja. Duša ti izlazi kroz zvučnike. Vodonik, kiseonik, azot, sagorevanje. Iz zvučnika se penje i neko vreme ti lebdi iznad glave. Bez reči, samo zvuk, bez gledanja, samo pokreti. Onda, ako imaš sreće, ponekad, retko, tvoja duša izleti napolje i preko krovova odleti daleko, ti sviraš bez duše, a ona leti negde, skuplja nešto, kisne i pliva, plače i smeje se i onda se vrati, u tebe i ti gledaš šta si dobio.