admin

Sećanje

Dvoje su se venčali
i slikali ispred Hrama Svetog Save.
A ja sam u tom trenutku prolazila pored.
I oni su se poljubili,
dok su zvonila zvona sa Hrama.
Poljubili su se za fotografiju.
Oni su odmah posle poljupca,
oboje uzeli svoje telefone i gledali u njih.

A ja sam gledala u njih i mislila,
kako je lepo ljubiti se, dok zvona zvone svetosavsku himnu.

Oni se toga verovatno neće ni sećati,
a moguće je i da nisu primetili.
Ali ja jesam.
To je moje sećanje.
I divno je.

SAMO PRIČA, SAMO O PIVU

Popili smo pivo i razgovarali sa Ognjenom Vučkovićem.

Svoje prvo pivo probao je 1992. godine. U malom marketu negde u Subotici, kupio je Franciskaner pšenični.  Koštao ga je ceo nedeljni džeparac. Bila je to godina sankcija i nije baš bilo izbora, ali to je bio njegov izbor. Kaže da mu je otac govorio, da dobro pivo možeš da prepoznaš – tako što nije mutno. Ovo je bilo mutno. Možda je  njegovo prvo pivo  bilo “malo čudnije”,  ali je samo pivo postalo to nešto što ga je na neki način obeležilo u životu.

Manje više ceo svoj život je proveo u kafani, nekad sa jedne, nekad sa druge strane šanka. Bio je u različitim pričama sa različitim ljudima i uvek je pivo bilo deo svake te priče.  Sve što je postojalo na tržištu, imali su to u kafani, ali vremenom je tržište postalo malo i obzirom na vreme u kojima su vodili posao, nisu mogli da nađu uvoznike.Te granice su morale biti pomerene. Danas, uvoznicima imponuje da nude i uvoze svoja piva. Danas tržište radi za njega.

Samo pivo je otvoreno, nije siguran, septembra ili oktobra 2013. godine. Ne zbog keša, ne zbog ličnih ili materijalnih interesa, isključivo zbog piva i to dobrog piva. Da imaš izbor da piješ dobro pivo. Ne zanima ga komercijalizacija piva. Ne zanima ga da bude popularan, da se usklađuje sa trendovima ili još gore da im podilazi. Zanima ga samo da prodaje pivo. Otvorili su kafanu, isključivo da bi prezentovali pivo i da prosečan konzument ovde,  ima opciju da proba nešto novo.
Da se on pita, u lokalu ne bi bilo ni muzike. Kaže da muzika nije ono što treba da definiše atmosferu. A atmosfera je sjajna. Non stop je puno, nekad se desi da nemaš gde da sedneš, ali da stojiš ti niko neće zabraniti. Možda si u početku samo mušterija ali ne znači da na kraju nećeš biti i prijatelj. A zna se da najbolja prijateljstva počinju u kafani.

Nije hteo ni da definišu da li su pub ili bar,  pa su se definisali kao sve. Svako je dobrodošao i zato nije bitno kako se zovu, važno je samo pivo.

Pivo je bio njegov hobi, od koga je vremenom napravio posao. Kod kuće ima sačuvanih preko 2000 etiketa piva, a ukupno je probao preko 5000 vrsta piva u svom životu. Svi koji ga znaju, nemaju dilemu šta će mu doneti sa putovanja. Donose mu piva sa svih krajeva sveta.

Po njemu, ne postoji najbolje pivo. Takođe ne postoji najbolje pivo koje je ikada probao.

Kaže da uvek, svaki dan u toku noći, kada bi te neko probudio i tražio da mu kažeš koje je najbolje pivo koje si pivo, uvek možeš da nabrojiš 3 do 5, ali to se menja. Ukus piva zavisi od toga šta si jeo, kako se osećaš. Da li si zaljubljen, da li si ostavljen. Da li je leto ili zima, gde i sa kim se nalaziš i u kakvom si društvu. Svaki taj trenutak ima svoje najbolje pivo.

Na pitanje, da li je zadovoljan, rekao je: „ Volim pivo, radim sa pivom, prodajem pivo. Šta ima bolje?“

Balkanska 13, Beograd, preko 130 razloga da posetite ovo mesto i onaj jedan najvažniji Samo Pivo.

plaza

Kaleidoskop

Gledam predivne slike. Šareni staklići se razmeštaju po dnu zatvorenog durbina.

Tražim bolji način da koračam, ugao pod kojim mi je najzgodnije da hodam po ulicama, između zgrada, pored tržnih centara, pored hladnih ljudi koji gledaju u izloge, traže stvari, da kupe, da nose, da se gledaju i da lepo izgledaju, svima nama koji smo živi sad kad i oni.

Dobro je što ima sve da se kupi, pa možemo lepo da izgledamo. Dobro je što možemo da se sakrijemo, bar ponekad, bar kad se srećemo s drugim ljudima. Kad već ne možemo dok smo sami sa sobom.

E to bi bilo nešto, skupiš pare, kupiš neku skupu jaknu i cvikere za sunce, kapu sa etiketom na čelu, montiraš se, gledaš se u ogledalu i sviđaš se samom sebi. Ja bih, na primer, mnogo voleo da ima takva jakna, cvikeri i kapa.

A opet, nisu loši ni ovi staklići što se razmeštaju, dok ih tresem i dok ih slabo zimsko sunce slabo oživljava. Ipak su to predivne slike.

KIČMA MORA DA IZDRŽI

1. Kojo, da li bi se kandidovao u sledećem „krugu“ ?

Naravno da ne.

2. Da li postoji audio zapis pesme „Depresija“ iz filma „Dečko koji obećava“ ?

Pa ne, možda postoji originalna traka iz studija Enca Lesića, (nažalost nedavno preminulog), negde u dokumentaciji Avala filma, ali koliko znam ta je kuća u problemu.

3. Šta znači ime Disciplina Kičme?

Bubnjar s kojim sam osnovao ovu grupu Nenad Krasavac – Kele i ja smo dali takvo ime grupi. Ja sam predložio Disciplina, a Kele kičme. Značenje je prilično jasno, uspravna kičma, nepokolebljivost, nema saginjanja itd, zar ne? Mada je u stvari pri davanju imena grupi najbitnija zvučnost tih reči.

4. Koja je uopšte pozadina ideje stvaranja Zelenog Zuba kao lika, počevši od imena, pa do osobina i ukusa u jelu i piću?

Zeleni Zub se prvi put oglašava svojim recenzijama koncerata i tekstovima u jugoslovenskom rock časopisu “Džuboks”, 1980. godine, a kasnije se pojavljuje i kao producent albuma Discipline kičme, grupe Boye, (postoji i album Discipline kičme “Zeleni Zub na planeti dosade”, na kojem je i pesma “Zeleni Zub”, iz 1989),  da bi sve to kulminiralo filmskom ekranizacijom njegovih doživljaja, u filmu “Kako je propao rokenrol”. Samo ime Zeleni Zub zaista ima veze sa tadašnjim stanjem i bojom zuba ovog koji vam sad odgovara na pitanja, a što se osobina tiče, većina toga je u vezi ili aludira na nešto iz opusa Discipline kičme. Ako misliš konkretno na “te čelično-plave oči kao glečeri jezera Mičigen…”, to je citat iz mog omiljenog serijala pisanih romana “Vajat Erp”, čija bukvalno svaka epizoda sadrži taj opis, dok je “ukus u jelu i piću” Zelenog Zuba naravno “ukus u jelu i piću” njegovog tvorca.

5. Da li Zeleni zub stvarno prezire slavu?

Da, on ne ide na partije i nekave promocije, ne pojavljuje se često u javnosti i između ostalog je i iz tog razloga evoluirao u Crnog Zuba (Black Tooth) devedesetih.

6. Postoji li plan da se duvačka sekcija vrati u Disciplinu?

Pa ne, ne možemo nazad da se vraćamo, a od od pre godinu dana imamo usnu harmoniku u grupi, koja osim svoje boje, u starim pesmama rekreira te duvačke linije. Tužna činjenica je i da je originalni trubač Zerkman preminuo prošle godine.

7. Postoji li mogućnost objavljivanja DVD-a, sa svim svim dosad snimljenim video spotovima , uživo nastupima i slično od DaK?

To bi bilo dosta glomazno, grupa postoji već  33 godina, međutim, upravo se ovih dana konačno pojavljuje dugo najavljivani boxset u izdanju Mascom records, po imenu “Ove ruke nisu male…3”, koji se sastoji od 3 CD-a, jednog DVD-a i bookleta. Na CD-ima se nalaze “Najlepši hitovi!Uživo” (1986), “Dečija pesma”(1988), “Zeleni Zub na planeti dosade” (1989), “Nova iznenađenja za nova pokolenja” (1991), uz dodatne bonuse, dok je na DVD –u kolaž raznoraznih video – snimaka, TV nastupa, nekih spotova, intervjua, kao i koncerata iz tog perioda karijere Discipline kičme. Prilično jako izdanje, moram da primetim.

8. Kojo, da li i pored discipline, kičma može da izdrži sve ovo?

Mora, jer drugačije ne ide.

9. Da li je buka u modi?

Zauvek. To su  te neprolazne vrednosti.

10. Kojo, šta ti daje snagu za onako odlične i žestoke svirke uživo? Bio sam pre par godina u Varaždinu i bilo je odlično… 

Hvala lepo. Band se uvek raduje svakom nastupu, što se verovatno da osetiti. Inače, bina je mesto gde se zaista suočavaš sa samim sobom i gde nema vremena ni mogućnosti za one situacije ili greške koje možda i činiš svakodnevno. Sam čin uključivanja u pojačalo je inače svojevrsni ritual, ta iskonska buka koja se desi tog momenta je ono realno i istinito. Sve dokle god tako osećaš muziku i svoje sviranje, publika će to takođe shvatiti na isti način, tako ja to doživljavam.

11. Kada možemo očekivati koncert u Zagrebu?

Pa svirali smo Tvornicu u maju ove godine i bilo je jako dobro, puno ljudi, mislim da smo tamo ponovo u slično vreme iduće godine.

12. Kad ćes u Australiju?

Možda nekad… Kada neka grupa ima produkte, dakle izdanja licencirana ili realizovana na tom i tom tržištu, onda ona može da razmišlja i o nastupima u toj zemlji. Sve ostalo je sviranje za iseljeničke matice, ili po nekim malim klubićima, skvotovima ili je pak u domenu nekih izolovanih slučajeva, što sve samo po sebi ne mora da bude loše. Ako je neko zainteresovan i uspemo da se dogovorimo, tu smo.

13. Da li bi se slikao sa svojim fanovima DaK?

Pa to sve vreme i radim, otkako je autogram prestao da bude aktuelna stvar, jer sada svi imaju foto-aparat u mobilnom i samo se slikaju i to kače po FB profilima. Neki put to i odbijem, kad vidim da je ta osoba neko ko se samo slika sa navodnim celebriti ličnostima, pa eto da doda još jednu u svoju kolekciju, pritom je jasno da ne zna nijednu moju pesmu.

14. Postoji infromacija o početku događaja „Neukusu treba reći NE!“ u SKC-u, ali do kada će da traje? Da li se zna kada bi otprilike mogla da nastupa Disciplina Kitchme?

Sve se zna. Ulaz je već od 17.30, Za Dž., 18osam23, Bo i Straight Mickey and The Boyz će svirati po pola sata, prvi band počinje u 18.30, a Disciplin A Kitschme će nastupiti oko 21.30. Sve neće trajati duže od ponoći.

15. Kojo, jel’ tačno da je Disciplina Kičme najbolja jugoslovenska grupa svih vremena ?

Apsolutno tačno, ko drukčije kaže, kleveće i laže.

16. Kojo, šta smo ovo uradili od zemlje?

Ne znam šta ste uradili, niti šta vam je to trebalo. (Ovo nije upućeno direktno onome koje postavio pitanje.)

KADAR JEDNOG ČOVEKA

Pre godinu dana sam bila na izložbi. „ David Bowie by Duffy 72 -80.”, u muzeju umetničke fotografije FOAM u Amsterdamu. Čudno je. Gledaš fotografije nekoga kome se diviš i u koga si praktično bezmalo ceo život zaljubljen, kao umetnika, performera i muzičara i samo u jednom trenutku shvatiš  – to nisu njegove fotografije, samo je on na njima. To su fotografije jednog drugog izvrsnog umetnika Briana Duffy-a.

U sklopu izložbe puštali su dokumentarni film o samom fotografu „ The man who shot the sixties“. Gledala sam ga bez daha. Upoznala sam i neku Francuskinju koja mi je prišla posle projekcije. I ona je kao i ja, bila sama na izložbi, sedela je pored mene i  obe smo gledale ovaj dokumentarac. Samo nas dve smo se smejale. Na kraju me pitala da li hoću sa njom da podelim trenutak, jer naprosto mora da podeli sa nekim to što je videla. Podelile smo. Ispričale smo se kao da smo prijateljice koje dele neko lepo sećanje. Pričale smo o fotografu, ne o Bowie- u.

Rekla je da je  jasno da je Bowie dovlači ljude ovamo, ali oni ne izlaze samo sa njim odavde. Duffy ipak duša ove izložbe. On je izložba.

Čudno je i što to i nisu njegovi najbolji radovi, ali da sada kad znaš šta je iza ovoga što vidiš, moraš da vidiš dalje.

Mislim da je i Duffy u nekom trenutku isto tako morao da vidi dalje. U jednom momentu ogorčen na posao kojim se bavi zbog novca, a ne iz ljubavi, spalio je ceo svoj rad. U jednom danu.

Rekao je nešto, što sam zapisala kasnije.. i to mi se urezalo za sva vremena.

Otprilike: „ Mi nismo bili umetnici. Nije postojala stvar kao što je umetnički fotograf. Mi smo bili radnici. Kao vodoinstalateri, i mi smo radili svoj posao. Samo smo za razliku od nekih drugih fotografa, mi bili dobri u tome.

– Pogledajte tu utičnicu tamo na zidu. Gledam u nju, tako je izolovana i sama. Da li je namerno tako postavljena. I da li je to umetnost? Jeste, ako ti tako kažeš! …Nikad ne verujte umetniku. Svi su oni gomila lažova. Vole da se izražavaju tako pompezno da bi sebi dali na važnosti, including moa.

THE WORK IS THE STATEMENT, RIGHT? “, nakon čega je opušteno slegao ramenima.

 

A ŠTA POČINJE U 40toj?

Na pitanja je odgovarao Dejan Vučetić Vuča, pevač benda.

1.Na rock sceni ste više od 20 godina i jedan ste od najtraženijih i naslušanijih bendova. Šta se po vašem mišljenju konkretno najviše promenilo na muzičkoj sceni za tih 20 godina i da li je bolje ono nekad ili ovo danas?

– Neke stvari su danas bolje, lakše je snimiti pesmu, spot… Mogućnost promocije vlastitog rada je bila znatno skromnija kad smo mi počinjali. Sa druge strane, danas je i pored lake dostupnosti muzike putem interneta, postalo teže dopreti do slušaoca. Problema i prepreka ima puno, ali srećom, ima dovoljno muzičara se sa punim entuzijazmom bave ovim poslom.

2. Kako sa ove vremenske distance gledate na album “ O danima „? Da li postoji neki poseban razlog zbog koga su na nastupima pesme sa ovog albuma ponajmanje zastupljene?

– O danima je album sa najmanje singličnih pesama i razlikuje se od ostalih po nekoj naglašenoj psihodeličnoj atmosferi. Meni je jedan od omiljenih naših albuma, znam i da ga dosta naših slušalaca izdvaja na posebno mesto. Povremeno na probama i koncertima izvodimo neke pesme sa tog albuma, ali je tačna primedba da je album “ O danima“ uživo najmanje zastupljen od svih. Tu grešku moramo da ispravimo.

3. Koji je vaš stav po pitanju politike i trenutnih političkih dešavanja? Da li se bavite aktuelnim svetskim temama poput Kosova, Rusa i EU i domaćim kao što su huligani iovo što se u poslednje vreme dešava sa bioskopom Zvezda?

 – Mislim da iima previše lepih stvari u životu, a premalo vremena da bi ga trošili na priče o politici, bilo globalnoj ili lokalnoj. Vrlo retko razgovaramo o tome, ne bavimo se tim temama.

4. Da li ste uopšte za političko svrstavanje ili direktnu delokratiju, partokratiju. I koliko je važno da je umetnik i politički osvešten, aktivista?

– Svaki mladi umetnik ima priliku da izrnese svoj stav o raznim stvarima koje primećuje, tako smo i mi u svom radu imali neke trenutke u kojima smo iznosili svoje političko mišljenje manje ili više eksplicitno. Ali mislim da se na tome ne treba dugo zadržavati i protiv sam preteranog politizovanja i aktivizma u umetnosti.

5. Koliko za sebe možete da kažete da kroz ples i lakonsku poeziju, u stvari prikazujete surovu realnost?

– Trudimo se da kroz muziku najiskrenije moguće dočaramo svoje mišljenje o svim realnim i nerealnim stvarima koje nas zanimaju. Pošto nije sve crno-belo, tako su i pesme koje pravimo svuda u rasponu od bezbrižnih do preozbiljnih.

6. Šta se desilo sa spotom za pesmu Sistem i zašto ga još uvek nema na Jutjubu?

– S tim u vezi, da li je istina da je poslednja kopija spota koja je postojala u arhivi Trećeg Kanala uništena petog oktobra 2000-e godine? Ako je to netačna informacija, da li postoji ikakva mogućnost da taj spot uskoro ugleda svetlost dana na internetu?

–  Ne znam. Prvi put čujem da postoji priča da je uništen u požaru. Spot možda ima Nikola Đuričko, on ga je režirao. Prosledićemo informaciju našem detektivskom odeljenju i oni će ustanoviti istinitost datih informacija.

7. Da li vam više leže klupski i intimniji nastupi ili više volite svirke u okviru  festivala ikoncerte u velikim dvoranama?

– Volimo i jedno i drugo. Prednost klupskih svirki je u tome što se brže i lakše ostvari kontakt sa publikom, blizu smo jedni drugima i brzo se napravi željena atmosfera. Veći prostori imaju svoju lepotu u prizoru velikog broja ljudi koji nam pružaju podršku i to je veoma inspirativno i može da bude priličan izazov na izvođačkom planu.

8. Postoji li možda plan izdavanja knjige o bendu i dosadašnjem radu? 

– Nismo o tome razmišljali i ne postoje planovi, iako imamo dosta interesantnih priča i zanimljivog arhivskog materijala.

9. Kada će novi album? Obećan je na jesen…

…Ali nismo rekli koja jesen…

10. Ako je život počeo u 30.oj, šta počinje u 40.oj?

– Počinje osnovna škola života.

 

 

Jaka svetlost u kupatilu

Čista slika. Precizni kontrasti.
Prozirne nepravilne obrve, kratka kosa van svake frizure, veseo pogled iz očiju punih suza.
Veliki nos pažljivo izvajan nežnim linijama udaraca i padova.
Krive usne u osmehu. Žuto-sivi zubi, istrošeni, pred kraj roka trajanja.
Retka crno-bela brada na sivo-roze koži. Masivni obrazi i mekan podbradak.
Utisnuti podočnjaci, špicasti. Najpravilnije uši na svetu, crvene i roze, skoro providne.
Bore oko očiju, oko usta, bore svuda, plitke. Suze teku, polako, i ostavljaju tragove po obrazima, kaplju, i napuštaju sliku. Onda se tragovi suše i ostaju na licu, jedva oivičeni belim, slanim crtama.
Lepota ljudskog lica. Duša u kostima, koži i mišićima, i njihovom preplitanju.
Jasan odraz sopstvenog lica u ogledalu.

KAD SE SLIKE SLOŽE

Marijana Knežev. Ima 24 godine, živi u Novom Sadu i uspešno spaja studije  Prava i umetnost. Prava su ono što je ona odabrala, a umetnost je ono što je odabralo nju.

Prvi koraci u umetnosti napravljeni su nedugo nakon njenih prvih koraka. Crtala je gde god je videla priliku, nesvesno štapićem u pesku, kredom na betonu, prstima po zamagljenom prozoru, pa i “ na žalost “ njene mame, po torti koja je bila spremljena za svadbu, na kojoj je Marijana nacrtala svoje delo, kada se na njoj stegao šlag.

Trenutak kada slika, bira sama. Inspiracija ne bira trenutak kad će da se pojavi. Obično je to kada joj je potreban beg od realnosti. Crtanjem ulazi u svoj svet mašte, iz koga se vraća nazad ispunjena i zadovoljna i sve bude lakše. Tako se opredelila i za kolaže, jer je to tehnika koja daje mnogo prostora za eksperimentisanje i stvaranje nečeg drugačijeg, a ona je neko koga privlače nesvakidašnje, originalne, neobične i do sad neviđene stvari.

Prvi njen kolaž je nastao, kad je imala 12. godina.

Odlepila im se pločica u kupatilu i ona je tu odmah videla materijal koji bih mogla da iskoristi! Na otpaloj pločici nacrtala je  lakovima za nokte pejzaž, a umesto trave zalepila crni čaj. Roditelji su to podržali i tako ukrašenu zalepili nazad. Pločica je bila zalepljena odmah iznad kade i upadala je u oči tako da su je gosti hvalili i pitali odakle im, i to je Marijanu podstaklo da nastavi u tom smeru. Samo je pločicu zamenila papirom.

Zato ne budite lenji, u februaru mesecu ako ste u Novom Sadu, pravac u “ Fridu ”, Miletićeva 31, jer Marijana sledeća samostalna izložba je upravo tamo. Imate mesec dana da vidite kako izgleda kad se slike slože.

382464_3894680496911_1735268713_n

 

483986_3894679856895_932454948_n

 

599481_3894683256980_1017137222_n

 

1545916_10202797141601052_1621891238078989475_n

 

SAM_0832

SAM_1988

Čitam – Čitaš. Kad pročitaš, pokloniš.

Da li su knjige ono što izumire u današnjem modernom svetu. Da li  taj poseban miris i šuškanje strana dok je listaš, zamenjuju tri kratka slova pdf, koja sve više uzimaju primat nad klasičnim čitanjem. Da li ćemo i biblioteke zameniti folderom na svom kompjuterom isto kako smo bioskope zamenili torentima i kaučom u sobi. Nećemo, dokle god ima ljudi kojima je stalo.

„Čitam – čitaš“ je grupa mladih ljudi koja se okupila sa idejom da očuva, rehabilituje i popularizuje knjige. Oni žele da nađu način da ih učine dostupnim ljudima i da pokažu da su knjige važne. Festival Čitam – čitaš održava se simbolično na Kosančićevom vencu, na mestu Prve srpske Narodne biblioteke koja je nastradala za vreme bombardovanja Beograda u požaru 1941.

Ulaz na festival je knjiga, ili dve. Festival ima za cilj da posetioci razmenjuju polovne, pročitane knjige jedni sa drugima, ali isto tako i da poklone knjige za ljude koji nisu u mogućnosti da ih kupe sami. Takođe svi posetioci su aktivni učesnici aktivnosti koje su povezane sa knjigom, edukacijom, kreativnom književnošću, stvaralaštvom. Svi su na svoj način “ organizatori ”.

Festival se održava u junu, ali ove divne ljude imate priliku da vidite i 29. novembra u Domu Omladine, gde su se udružili sa izdavačkom kućom “ Clio” i u okviru ovogodišnjeg Šminkenbala, žele da približe čitanje mladim ljudima na jedan inovativan način. Tu će mladi kroz zabavu, ali prvenstveno druženje i razmenu mišljenja i stavova, razmeniti svoja iskustva i probuditi u sebi želju za čitanjem.

Dakle 29. novembra, pravac “ Šminkembal “ i budi na jedno veče glavni junak  neke druge priče. Mi čitamo, a ti?

1614052_713350542039294_2250966908792425829_o

 

10270664_761483487217611_4528260409015726615_n

 

10380678_743017342405947_1085754190484671801_o

PRAZNIK, TO JE.

Prva pesma koju sam ikad napisala zvala se “Praznik to je“. Imala sam sedam godina i baka je mislila da sam je prepisalaod nekog. Trebalo je dva kućna saveta i minimum tri čitanja baba tetkama, baba ujnama i komšiluku da mi poveruju.
Nakon čega su me naravno proglasili za neprikosnoveni talenat i svako je insistirao da sam baš na njegovu stranu porodice povukla. Pesma je bila o Danu Republike.
Jugoslavija je tada imala ispred sebe jednog talentovanog mladog komunistu, a da toga nije bila ni svesna. Sledeće godine kad sam na sam Dan Republike trebala da postanem pionir i na priredbi pročitam svoju pesmu, koja je u međuvremenu bila nagrađena, oni ukinu pionire.
Ej! Nikad im neću oprostiti crvenu maramu. Morala je mama da mi kupi sličnu na pijaci jer sam plakala ispred škole što nisam dobila jednu. Prevarili su me sa sedam godina. Prevarili su dete, koje nije zaboravilo. Nisam mogla da shvatim kako su ukinuli nešto u šta je cela zemlja verovala. Tada sam postala nepartijski čovek. Nikom se nikad nisam zaklela i marame nosim isključivo u boji kojoj ja hoću.
Eto, danas, ako ništa drugo bar imam za biografiju kratku priču o tome kako nisam došla na red da budem komunista, i kako sam počela da pišem. Od te pesme danas imam samo početak.

“ Sutra kada zora zarudi i sunce čitav grad probudi,
ljudi će okačiti zastave plave, bele i crvene boje.
Jer Praznik to je.“