admin

„Bench family“

U Amsterdamu na Prinzen grachtu postoji jedna klupa.  Na prvi pogled sasvim obična klupa, kao i bilo koja klupa na ovome svetu.  Nalazi se negde na sredini kanala ispred male bele kuće sa zelenim vratima. U toj kući živi jedna sasvim obična porodica, kao i bilo koja druga porodica na ovom svetu. Tata, mama i deca. Porodica.

U Amsterdamu je česta pojava da se ispred kuća nalaze klupe.  Na tim klupama obično sede stanari kuća, eventualno neki slučajni prolaznik koji zaluta ili neka umorna duša.

Na klupu „naše“ porodice izgleda je imao običaj da sedne ko je stigao.

Legenda kaže da je porodica iz bele kuće, ispred koje se klupa nalazila, jednog dana na prozor okačila obaveštenje:

„Slobodno sedite….ali  nemojte pušiti marihuanu (duvati – prim.aut) ili neke druge smešne stvari. Naša deca su suviše mlada da bi bila naduvana. Uživajte u najboljoj klupi u gradu!  Poljupci“

julija web 01

Poruka je bila napisana, i na nju se moralo odgovoriti.

Odgovori.

Odgovori su stizali sa svih strana sveta. Svako ko je seo na klupu i iskoristio gostoljubivost ove porodice, osetio je potrebu da joj odgovori i napiše nešto. Poruke su počinjale sa „Dear Bench family….“  Porodica je dobila novo, prikladno, prezime – porodica „Klupa”.

Svaki odgovor i poruka ikad napisani  stoje zalepljeni u prozorima male bele kuće, ispred koje i dalje stoji zelena klupa.  Bench family čuva svaku.

Odgovori su ono što je napisalo ovu priču. Ovo je moja poruka njima.

julija web

Lako je

Na ivici između svetova, na tankoj, labavo razapetoj žici razumljive istine, na vrhovima prstiju, zbunjen ili onesvešćen, glupo samouveren, nesiguran a uporan, zagledan u nešto malo, zagledan u boje, u postavku scene, u formu ili sadržaj, hipnotisan lepotom, zvukovima, značenjem reči, nizovima rečenica, pitanjima, pogledima, pokretima, začaran pokretima i položajima tela, slomljen surovošću, obeshrabren svojim okvirima, ohrabren svojim okvirima, zdrav a bolestan, okupan, sa isečenim noktima i opranim ušima, kroz kap vode zagledan u sve što postoji – čovek lako može da preživi.

Put do sna, biciklom

  1. Okidač koji te je naterao da započneš svoju avanturu?

Okidač je bio kada sam se jedne večeri prisetila saveta mog pokojnog oca, da je u životu najvažnije da radiš ono što voliš. Deceniju i po unazad, radila sam poslove koji manje ili više donose novac ali koji me nisu ispunjavali. Neke sam čak mrzela. Kada sam se prisetila očevog saveta, zapitala sam sebe šta je to što sam ja želela da radim, o čemu sam maštala kad sam bila dete? O tome da budem pisac i da živim slobodno. Izvan svih sistema. Logično, upitala sam sebe, a zašto to onda i ne radim? Šta me sprečava da se usudim da uradim nešto što niko drugi pre mene nije uradio na našim prostorima? Osuda okoline? Strah? Tada sam shvatila da moram makar da pokušam, pa ako i ne budem uspela, barem  ću sebi moći da kažem da sam probala.

  1. Šta je ono što tebe inspiriše i pokreće na tvoja putovanja?

Pokreće me želja za kretanjem, za promenom, za upoznavanjem sveta i sebe, za slobodom i stvaranjem – jer pisanje o proživljenom neodvojivi je deo mog putovanja.

  1. Najupečatljivija iskustva sa tvog putovanja?

Najupečatljivije iskustvo su – ljudi. Ljudi koji su mi pomagali kad sam bila u nevolji, kad nisam imala gde da spavam, kad nisam imala novca ni dovoljno da jedem. Ljudi koji su me puštali u svoje domove, u okrilje svojih porodica kao da sam im rod najrođeniji iako me vide tad i najverovatnije nikad više. Često smo se sporazumevali samo govorom tela i osmesima jer nisu govorili nijedan strani jezik. Neosporno, najupečatljivije iskustvo sa putovanja je to da su ljudi svuda isti, bez obzira na boju kože, veru, jezik kojim govore – svuda su dobri i žele da pomognu čoveku u nevolji. Zahvaljujući svim tim ljudima koji su mi pomogli da se i sama otvorim i da otvorena srca prihvatam sve što mi se dešava, naučila sam da je svet divno mesto. Razlike su samo formalne: boja kože, jezik, običaji, dok je sve ostalo isto. Kada pričate sa mladim Nepalcima ili sa mladim Česima ili sa mladim Turcima – svi imaju vrlo slične želje kao i mladi iz Srbije: da se školuju, da se osamostale i rade posao koji vole, da zarađuju za dobar život, da zasnuju porodicu, da putuju ili da se bave nekim svojim hobijem.

  1. Koliko je sve to tebe promenilo i koliko su tvoja putovanja uticala na tebe?

Mislim da sam postala tolerantnija, smirenija, a nesumnjivo sam nasmejanija – sada mi osmeh ne silazi s lica. Nadam se i da sam makar malo postala bolji čovek.

  1. Koje su po tebi pozitivne, a koje negativne strane „samačkog “ putovanja?

Za samo putovanje kao putovanje bolje je kad je čovek sam. Lokalno stanovništvo uvek će pre prići jednoj osobi jer dvoje ili dvojica ili dve – čine zajednicu. Lakše je pustiti jednu osobu u život nego dve ili više njih. Takođe, kada putujete na ovaj način koji podrazumeva veliki fizički napor, ako ste sami, ne morate da pravite kompromise već možete  da stanete kad hoćete I gde hoćete. S druge strane, mnogo je lepo kada imate nekog pored sebe, da sa njim podelite sve što doživite. Taj nedostatak ja nadoknađujem pišući blog i deleći sa mojim čitaocima sve što mi se na putu dešava.

  1. Od svega što si do sada videla, naučila, proživela kroz različite zemlje, kulture i ljude, šta je to što bi preporučila ljudima ovde da se ugledaju na to i da možda prihvate kao deo svoje kulture?

Nezahvalno je davati preporuke ili savete tog tipa. No, ja bih jako volela kada bismo makar malo mogli da usvojimo azijsku radost zbog samog života, ne očekujući da nam bilo šta pripada. Budizam uči ljude da ne očekuju ništa i da im ništa ne pripada, dok mi mahom rastemo nezadovoljni, jer smatramo da smo uskraćeni za mnogo toga na šta odnekud polažemo pravo.  Zato ćete i u najsiromašnijim krajevima Azije videti ljude koji se neprekidno osmehuju i koji su pozitivni.

  1. Proputovala si ceo svet , živiš svoj san, videla si sve što si mogla i možda nisi mogla da zamisliš, kako se osećaš zbog toga?

Nisam proputovala ceo svet, tek jednu četvrtinu. Sećam se kad sam prvi put počela da razmišljam o tako dugom putovanju, pri pomisli na to kolika je planeta, obuzimao me je strah. Nisam mogla ni da zamislim da se može – korak-po korak, okret po okret točka – sve to preći. A onda se desilo ono što se dešava kao kad dete raste: najpre mu se njegova ulica čini ogromnom, pa kad nju upozna, njegov kvart mu izgleda kao velika nepoznanica i kao izazov, a kad i tamo upozna svaku zgradu i svaki ćošak, upušta se u otkrivanje grada koji takođe u početku deluje nepregledno i zastrašujuće, sa svim mogućim opasnostima koje krije. Ali kroz neko vreme i on mu postaje poznat i tesan. Tako je i sa svetom, sa stranim zemljama i daljinama. Što više toga vidiš, to ti svet postaje sve manji i svuda se osećaš dobro, na poznatom terenu, skoro kao kod kuće.

  1. Najneočekivanija stvar koja ti se dogodila?

Događala su mi se brojna ‘čuda’ – kako volim da nazivam te neočekivane događaje koji se logički ne mogu objasniti, već samo svrhovito: da mi ponude smeštaj, baš kad mi je to neophodno jer sam bolesna ili iznurena ili nemam gde pošto sam u gradu i ne mogu da kampujem, a nemam da platim hostel, da mi neko pošalje donaciju baš kada mi urgentno treba novac. Da se usred pustinje bez ijednog znaka na koju stranu treba da pođem pojavi čovek koji mi pokaže put. Da mi se pridruži neko na deonicama puta koje su prezahtevne za samu ženu. Da nikad ne budem sama za praznike do kojih držim, iako sam u zemlji gde se slave drugi običaji ili veruje u drugog Boga – jer  se uvek desi da me baš na te dane pozovu u svoje domove. Da mi stigne ponuda da pišem i da mi to bude plaćeno baš kada ostanem bez izvora prihoda… To se dešava svim putnicima a nije reč o čudima, već o sinhronicitetima koje je objasnio još Jung.

  1. Šta je sledeće? Šta je dalje tvoj put?

Ja nastavljam svoje putovanje koje je – za sada – način mog života. Trenutno sam u Tajlandu i idem na jug, na ostrva: Maleziju, Indoneziju, Filipine, a na proleće planiram da se ‘prebacim’ u Japan i Koreju. Sledeće godine bih volela da pređem u Latinsku Ameriku.

10.Iz svega toga što radiš, kako živiš život, koja bi bila tvoja poruka mladima?

Da ne odustaju od svojih snova nikada, bez obzira koliko im izgledali nemogući i nedostižni i bez obzira na to što možda niko drugi ne veruje u njih. Važno je samo da ti veruješ i da ga slediš. I ako ne odustaneš, sigurno ćeš ga ostvariti. Samo treba uvek imati na umu da nema lakog ni brzog puta do sna – ali ni ničeg lepšeg kad se on jednom počne živeti.

snezana 01

snezana 03 (1)

snezana 04

snezana 06

Sećanje

Dvoje su se venčali
i slikali ispred Hrama Svetog Save.
A ja sam u tom trenutku prolazila pored.
I oni su se poljubili,
dok su zvonila zvona sa Hrama.
Poljubili su se za fotografiju.
Oni su odmah posle poljupca,
oboje uzeli svoje telefone i gledali u njih.

A ja sam gledala u njih i mislila,
kako je lepo ljubiti se, dok zvona zvone svetosavsku himnu.

Oni se toga verovatno neće ni sećati,
a moguće je i da nisu primetili.
Ali ja jesam.
To je moje sećanje.
I divno je.

SAMO PRIČA, SAMO O PIVU

Popili smo pivo i razgovarali sa Ognjenom Vučkovićem.

Svoje prvo pivo probao je 1992. godine. U malom marketu negde u Subotici, kupio je Franciskaner pšenični.  Koštao ga je ceo nedeljni džeparac. Bila je to godina sankcija i nije baš bilo izbora, ali to je bio njegov izbor. Kaže da mu je otac govorio, da dobro pivo možeš da prepoznaš – tako što nije mutno. Ovo je bilo mutno. Možda je  njegovo prvo pivo  bilo “malo čudnije”,  ali je samo pivo postalo to nešto što ga je na neki način obeležilo u životu.

Manje više ceo svoj život je proveo u kafani, nekad sa jedne, nekad sa druge strane šanka. Bio je u različitim pričama sa različitim ljudima i uvek je pivo bilo deo svake te priče.  Sve što je postojalo na tržištu, imali su to u kafani, ali vremenom je tržište postalo malo i obzirom na vreme u kojima su vodili posao, nisu mogli da nađu uvoznike.Te granice su morale biti pomerene. Danas, uvoznicima imponuje da nude i uvoze svoja piva. Danas tržište radi za njega.

Samo pivo je otvoreno, nije siguran, septembra ili oktobra 2013. godine. Ne zbog keša, ne zbog ličnih ili materijalnih interesa, isključivo zbog piva i to dobrog piva. Da imaš izbor da piješ dobro pivo. Ne zanima ga komercijalizacija piva. Ne zanima ga da bude popularan, da se usklađuje sa trendovima ili još gore da im podilazi. Zanima ga samo da prodaje pivo. Otvorili su kafanu, isključivo da bi prezentovali pivo i da prosečan konzument ovde,  ima opciju da proba nešto novo.
Da se on pita, u lokalu ne bi bilo ni muzike. Kaže da muzika nije ono što treba da definiše atmosferu. A atmosfera je sjajna. Non stop je puno, nekad se desi da nemaš gde da sedneš, ali da stojiš ti niko neće zabraniti. Možda si u početku samo mušterija ali ne znači da na kraju nećeš biti i prijatelj. A zna se da najbolja prijateljstva počinju u kafani.

Nije hteo ni da definišu da li su pub ili bar,  pa su se definisali kao sve. Svako je dobrodošao i zato nije bitno kako se zovu, važno je samo pivo.

Pivo je bio njegov hobi, od koga je vremenom napravio posao. Kod kuće ima sačuvanih preko 2000 etiketa piva, a ukupno je probao preko 5000 vrsta piva u svom životu. Svi koji ga znaju, nemaju dilemu šta će mu doneti sa putovanja. Donose mu piva sa svih krajeva sveta.

Po njemu, ne postoji najbolje pivo. Takođe ne postoji najbolje pivo koje je ikada probao.

Kaže da uvek, svaki dan u toku noći, kada bi te neko probudio i tražio da mu kažeš koje je najbolje pivo koje si pivo, uvek možeš da nabrojiš 3 do 5, ali to se menja. Ukus piva zavisi od toga šta si jeo, kako se osećaš. Da li si zaljubljen, da li si ostavljen. Da li je leto ili zima, gde i sa kim se nalaziš i u kakvom si društvu. Svaki taj trenutak ima svoje najbolje pivo.

Na pitanje, da li je zadovoljan, rekao je: „ Volim pivo, radim sa pivom, prodajem pivo. Šta ima bolje?“

Balkanska 13, Beograd, preko 130 razloga da posetite ovo mesto i onaj jedan najvažniji Samo Pivo.

plaza

Kaleidoskop

Gledam predivne slike. Šareni staklići se razmeštaju po dnu zatvorenog durbina.

Tražim bolji način da koračam, ugao pod kojim mi je najzgodnije da hodam po ulicama, između zgrada, pored tržnih centara, pored hladnih ljudi koji gledaju u izloge, traže stvari, da kupe, da nose, da se gledaju i da lepo izgledaju, svima nama koji smo živi sad kad i oni.

Dobro je što ima sve da se kupi, pa možemo lepo da izgledamo. Dobro je što možemo da se sakrijemo, bar ponekad, bar kad se srećemo s drugim ljudima. Kad već ne možemo dok smo sami sa sobom.

E to bi bilo nešto, skupiš pare, kupiš neku skupu jaknu i cvikere za sunce, kapu sa etiketom na čelu, montiraš se, gledaš se u ogledalu i sviđaš se samom sebi. Ja bih, na primer, mnogo voleo da ima takva jakna, cvikeri i kapa.

A opet, nisu loši ni ovi staklići što se razmeštaju, dok ih tresem i dok ih slabo zimsko sunce slabo oživljava. Ipak su to predivne slike.

KIČMA MORA DA IZDRŽI

1. Kojo, da li bi se kandidovao u sledećem „krugu“ ?

Naravno da ne.

2. Da li postoji audio zapis pesme „Depresija“ iz filma „Dečko koji obećava“ ?

Pa ne, možda postoji originalna traka iz studija Enca Lesića, (nažalost nedavno preminulog), negde u dokumentaciji Avala filma, ali koliko znam ta je kuća u problemu.

3. Šta znači ime Disciplina Kičme?

Bubnjar s kojim sam osnovao ovu grupu Nenad Krasavac – Kele i ja smo dali takvo ime grupi. Ja sam predložio Disciplina, a Kele kičme. Značenje je prilično jasno, uspravna kičma, nepokolebljivost, nema saginjanja itd, zar ne? Mada je u stvari pri davanju imena grupi najbitnija zvučnost tih reči.

4. Koja je uopšte pozadina ideje stvaranja Zelenog Zuba kao lika, počevši od imena, pa do osobina i ukusa u jelu i piću?

Zeleni Zub se prvi put oglašava svojim recenzijama koncerata i tekstovima u jugoslovenskom rock časopisu “Džuboks”, 1980. godine, a kasnije se pojavljuje i kao producent albuma Discipline kičme, grupe Boye, (postoji i album Discipline kičme “Zeleni Zub na planeti dosade”, na kojem je i pesma “Zeleni Zub”, iz 1989),  da bi sve to kulminiralo filmskom ekranizacijom njegovih doživljaja, u filmu “Kako je propao rokenrol”. Samo ime Zeleni Zub zaista ima veze sa tadašnjim stanjem i bojom zuba ovog koji vam sad odgovara na pitanja, a što se osobina tiče, većina toga je u vezi ili aludira na nešto iz opusa Discipline kičme. Ako misliš konkretno na “te čelično-plave oči kao glečeri jezera Mičigen…”, to je citat iz mog omiljenog serijala pisanih romana “Vajat Erp”, čija bukvalno svaka epizoda sadrži taj opis, dok je “ukus u jelu i piću” Zelenog Zuba naravno “ukus u jelu i piću” njegovog tvorca.

5. Da li Zeleni zub stvarno prezire slavu?

Da, on ne ide na partije i nekave promocije, ne pojavljuje se često u javnosti i između ostalog je i iz tog razloga evoluirao u Crnog Zuba (Black Tooth) devedesetih.

6. Postoji li plan da se duvačka sekcija vrati u Disciplinu?

Pa ne, ne možemo nazad da se vraćamo, a od od pre godinu dana imamo usnu harmoniku u grupi, koja osim svoje boje, u starim pesmama rekreira te duvačke linije. Tužna činjenica je i da je originalni trubač Zerkman preminuo prošle godine.

7. Postoji li mogućnost objavljivanja DVD-a, sa svim svim dosad snimljenim video spotovima , uživo nastupima i slično od DaK?

To bi bilo dosta glomazno, grupa postoji već  33 godina, međutim, upravo se ovih dana konačno pojavljuje dugo najavljivani boxset u izdanju Mascom records, po imenu “Ove ruke nisu male…3”, koji se sastoji od 3 CD-a, jednog DVD-a i bookleta. Na CD-ima se nalaze “Najlepši hitovi!Uživo” (1986), “Dečija pesma”(1988), “Zeleni Zub na planeti dosade” (1989), “Nova iznenađenja za nova pokolenja” (1991), uz dodatne bonuse, dok je na DVD –u kolaž raznoraznih video – snimaka, TV nastupa, nekih spotova, intervjua, kao i koncerata iz tog perioda karijere Discipline kičme. Prilično jako izdanje, moram da primetim.

8. Kojo, da li i pored discipline, kičma može da izdrži sve ovo?

Mora, jer drugačije ne ide.

9. Da li je buka u modi?

Zauvek. To su  te neprolazne vrednosti.

10. Kojo, šta ti daje snagu za onako odlične i žestoke svirke uživo? Bio sam pre par godina u Varaždinu i bilo je odlično… 

Hvala lepo. Band se uvek raduje svakom nastupu, što se verovatno da osetiti. Inače, bina je mesto gde se zaista suočavaš sa samim sobom i gde nema vremena ni mogućnosti za one situacije ili greške koje možda i činiš svakodnevno. Sam čin uključivanja u pojačalo je inače svojevrsni ritual, ta iskonska buka koja se desi tog momenta je ono realno i istinito. Sve dokle god tako osećaš muziku i svoje sviranje, publika će to takođe shvatiti na isti način, tako ja to doživljavam.

11. Kada možemo očekivati koncert u Zagrebu?

Pa svirali smo Tvornicu u maju ove godine i bilo je jako dobro, puno ljudi, mislim da smo tamo ponovo u slično vreme iduće godine.

12. Kad ćes u Australiju?

Možda nekad… Kada neka grupa ima produkte, dakle izdanja licencirana ili realizovana na tom i tom tržištu, onda ona može da razmišlja i o nastupima u toj zemlji. Sve ostalo je sviranje za iseljeničke matice, ili po nekim malim klubićima, skvotovima ili je pak u domenu nekih izolovanih slučajeva, što sve samo po sebi ne mora da bude loše. Ako je neko zainteresovan i uspemo da se dogovorimo, tu smo.

13. Da li bi se slikao sa svojim fanovima DaK?

Pa to sve vreme i radim, otkako je autogram prestao da bude aktuelna stvar, jer sada svi imaju foto-aparat u mobilnom i samo se slikaju i to kače po FB profilima. Neki put to i odbijem, kad vidim da je ta osoba neko ko se samo slika sa navodnim celebriti ličnostima, pa eto da doda još jednu u svoju kolekciju, pritom je jasno da ne zna nijednu moju pesmu.

14. Postoji infromacija o početku događaja „Neukusu treba reći NE!“ u SKC-u, ali do kada će da traje? Da li se zna kada bi otprilike mogla da nastupa Disciplina Kitchme?

Sve se zna. Ulaz je već od 17.30, Za Dž., 18osam23, Bo i Straight Mickey and The Boyz će svirati po pola sata, prvi band počinje u 18.30, a Disciplin A Kitschme će nastupiti oko 21.30. Sve neće trajati duže od ponoći.

15. Kojo, jel’ tačno da je Disciplina Kičme najbolja jugoslovenska grupa svih vremena ?

Apsolutno tačno, ko drukčije kaže, kleveće i laže.

16. Kojo, šta smo ovo uradili od zemlje?

Ne znam šta ste uradili, niti šta vam je to trebalo. (Ovo nije upućeno direktno onome koje postavio pitanje.)

KADAR JEDNOG ČOVEKA

Pre godinu dana sam bila na izložbi. „ David Bowie by Duffy 72 -80.”, u muzeju umetničke fotografije FOAM u Amsterdamu. Čudno je. Gledaš fotografije nekoga kome se diviš i u koga si praktično bezmalo ceo život zaljubljen, kao umetnika, performera i muzičara i samo u jednom trenutku shvatiš  – to nisu njegove fotografije, samo je on na njima. To su fotografije jednog drugog izvrsnog umetnika Briana Duffy-a.

U sklopu izložbe puštali su dokumentarni film o samom fotografu „ The man who shot the sixties“. Gledala sam ga bez daha. Upoznala sam i neku Francuskinju koja mi je prišla posle projekcije. I ona je kao i ja, bila sama na izložbi, sedela je pored mene i  obe smo gledale ovaj dokumentarac. Samo nas dve smo se smejale. Na kraju me pitala da li hoću sa njom da podelim trenutak, jer naprosto mora da podeli sa nekim to što je videla. Podelile smo. Ispričale smo se kao da smo prijateljice koje dele neko lepo sećanje. Pričale smo o fotografu, ne o Bowie- u.

Rekla je da je  jasno da je Bowie dovlači ljude ovamo, ali oni ne izlaze samo sa njim odavde. Duffy ipak duša ove izložbe. On je izložba.

Čudno je i što to i nisu njegovi najbolji radovi, ali da sada kad znaš šta je iza ovoga što vidiš, moraš da vidiš dalje.

Mislim da je i Duffy u nekom trenutku isto tako morao da vidi dalje. U jednom momentu ogorčen na posao kojim se bavi zbog novca, a ne iz ljubavi, spalio je ceo svoj rad. U jednom danu.

Rekao je nešto, što sam zapisala kasnije.. i to mi se urezalo za sva vremena.

Otprilike: „ Mi nismo bili umetnici. Nije postojala stvar kao što je umetnički fotograf. Mi smo bili radnici. Kao vodoinstalateri, i mi smo radili svoj posao. Samo smo za razliku od nekih drugih fotografa, mi bili dobri u tome.

– Pogledajte tu utičnicu tamo na zidu. Gledam u nju, tako je izolovana i sama. Da li je namerno tako postavljena. I da li je to umetnost? Jeste, ako ti tako kažeš! …Nikad ne verujte umetniku. Svi su oni gomila lažova. Vole da se izražavaju tako pompezno da bi sebi dali na važnosti, including moa.

THE WORK IS THE STATEMENT, RIGHT? “, nakon čega je opušteno slegao ramenima.

 

A ŠTA POČINJE U 40toj?

Na pitanja je odgovarao Dejan Vučetić Vuča, pevač benda.

1.Na rock sceni ste više od 20 godina i jedan ste od najtraženijih i naslušanijih bendova. Šta se po vašem mišljenju konkretno najviše promenilo na muzičkoj sceni za tih 20 godina i da li je bolje ono nekad ili ovo danas?

– Neke stvari su danas bolje, lakše je snimiti pesmu, spot… Mogućnost promocije vlastitog rada je bila znatno skromnija kad smo mi počinjali. Sa druge strane, danas je i pored lake dostupnosti muzike putem interneta, postalo teže dopreti do slušaoca. Problema i prepreka ima puno, ali srećom, ima dovoljno muzičara se sa punim entuzijazmom bave ovim poslom.

2. Kako sa ove vremenske distance gledate na album “ O danima „? Da li postoji neki poseban razlog zbog koga su na nastupima pesme sa ovog albuma ponajmanje zastupljene?

– O danima je album sa najmanje singličnih pesama i razlikuje se od ostalih po nekoj naglašenoj psihodeličnoj atmosferi. Meni je jedan od omiljenih naših albuma, znam i da ga dosta naših slušalaca izdvaja na posebno mesto. Povremeno na probama i koncertima izvodimo neke pesme sa tog albuma, ali je tačna primedba da je album “ O danima“ uživo najmanje zastupljen od svih. Tu grešku moramo da ispravimo.

3. Koji je vaš stav po pitanju politike i trenutnih političkih dešavanja? Da li se bavite aktuelnim svetskim temama poput Kosova, Rusa i EU i domaćim kao što su huligani iovo što se u poslednje vreme dešava sa bioskopom Zvezda?

 – Mislim da iima previše lepih stvari u životu, a premalo vremena da bi ga trošili na priče o politici, bilo globalnoj ili lokalnoj. Vrlo retko razgovaramo o tome, ne bavimo se tim temama.

4. Da li ste uopšte za političko svrstavanje ili direktnu delokratiju, partokratiju. I koliko je važno da je umetnik i politički osvešten, aktivista?

– Svaki mladi umetnik ima priliku da izrnese svoj stav o raznim stvarima koje primećuje, tako smo i mi u svom radu imali neke trenutke u kojima smo iznosili svoje političko mišljenje manje ili više eksplicitno. Ali mislim da se na tome ne treba dugo zadržavati i protiv sam preteranog politizovanja i aktivizma u umetnosti.

5. Koliko za sebe možete da kažete da kroz ples i lakonsku poeziju, u stvari prikazujete surovu realnost?

– Trudimo se da kroz muziku najiskrenije moguće dočaramo svoje mišljenje o svim realnim i nerealnim stvarima koje nas zanimaju. Pošto nije sve crno-belo, tako su i pesme koje pravimo svuda u rasponu od bezbrižnih do preozbiljnih.

6. Šta se desilo sa spotom za pesmu Sistem i zašto ga još uvek nema na Jutjubu?

– S tim u vezi, da li je istina da je poslednja kopija spota koja je postojala u arhivi Trećeg Kanala uništena petog oktobra 2000-e godine? Ako je to netačna informacija, da li postoji ikakva mogućnost da taj spot uskoro ugleda svetlost dana na internetu?

–  Ne znam. Prvi put čujem da postoji priča da je uništen u požaru. Spot možda ima Nikola Đuričko, on ga je režirao. Prosledićemo informaciju našem detektivskom odeljenju i oni će ustanoviti istinitost datih informacija.

7. Da li vam više leže klupski i intimniji nastupi ili više volite svirke u okviru  festivala ikoncerte u velikim dvoranama?

– Volimo i jedno i drugo. Prednost klupskih svirki je u tome što se brže i lakše ostvari kontakt sa publikom, blizu smo jedni drugima i brzo se napravi željena atmosfera. Veći prostori imaju svoju lepotu u prizoru velikog broja ljudi koji nam pružaju podršku i to je veoma inspirativno i može da bude priličan izazov na izvođačkom planu.

8. Postoji li možda plan izdavanja knjige o bendu i dosadašnjem radu? 

– Nismo o tome razmišljali i ne postoje planovi, iako imamo dosta interesantnih priča i zanimljivog arhivskog materijala.

9. Kada će novi album? Obećan je na jesen…

…Ali nismo rekli koja jesen…

10. Ako je život počeo u 30.oj, šta počinje u 40.oj?

– Počinje osnovna škola života.

 

 

Jaka svetlost u kupatilu

Čista slika. Precizni kontrasti.
Prozirne nepravilne obrve, kratka kosa van svake frizure, veseo pogled iz očiju punih suza.
Veliki nos pažljivo izvajan nežnim linijama udaraca i padova.
Krive usne u osmehu. Žuto-sivi zubi, istrošeni, pred kraj roka trajanja.
Retka crno-bela brada na sivo-roze koži. Masivni obrazi i mekan podbradak.
Utisnuti podočnjaci, špicasti. Najpravilnije uši na svetu, crvene i roze, skoro providne.
Bore oko očiju, oko usta, bore svuda, plitke. Suze teku, polako, i ostavljaju tragove po obrazima, kaplju, i napuštaju sliku. Onda se tragovi suše i ostaju na licu, jedva oivičeni belim, slanim crtama.
Lepota ljudskog lica. Duša u kostima, koži i mišićima, i njihovom preplitanju.
Jasan odraz sopstvenog lica u ogledalu.