admin

20. oktobar

Danas je godišnjica oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Jutros me je probudio vojni orkestar koji je svirao himnu. Brzo sam se spremio i krenuo na posao, ali ne pre nego što sam se naslušao muzike vojnog orkestra i nagledao njihovih plavih uniformi. Stajali su ispred ulaza u spomen park oslobodiocima Beograda i svirali. Neko od političara je položio venac, u stvari neki drugi ljudi su ga položili a on je samo kao nešto popravio. Voleo bih da jedne godine dođu samo vojnici da sviraju, ovi u odelima samo smetaju.

Jutro je bilo sunčano i vetrovito. Kad god bih hodao po suncu bilo mi je vrućina, ali u hladovini mi je bilo hladno. Usput, na putu do posla, dok sam hodao prvo malim, pa onda sve većim ulicama slobodnog Beograda, video sam jednog starog psa koji se vukao uzbrdo, jednog starog čoveka koji je prodavao bosiljak u plastičnim saksijama, mladu devojku nesvakidašnje lepote koja je sedela na zidiću ispred fakulteta, i pred sam kraj svog puta, sreo sam jednog poznanika koji mi je rekao da je izuzetno srećan. Rekao mi je da mu je pre nekoliko dana bilo toliko loše da je bio ubeđen da mu više nikad neće biti dobro, a onda je to ipak nekako prošlo, i sad je srećan jer mu nije loše. Dobro mi je zato što mi nije loše – tako mi je rekao.

Ta njegova rečenica na mene je ostavila snažan utisak, pa sam raskopčao jaknu i preko poslednjeg pešačkog prelaza prešao brzo i lako, kao vetar.

Znanje je moć


1. Ko je Mona Lacko?

www.instagram.com/monalackountitled-1

2. Da li je moda izabrala tebe ili si ti odabrala modu?
Sigurna sam da sam ja nju odabrala.

3. Na najstarijem i najuticajnijem takmičenju mladih i neafirmisanih modnih dizajnera u regiji –Portanova Fashion Incubatoru, plasirala su se među pet najboljih u finalu kao prva predstavnica iz Srbije, da li si očekivala tako nešto, i šta je to značilo za tebe?

Bio je red da neko probije led, a slučajem okolnosti sam to bila ja. Sve što mogu da kažem što se Portanova Fashion Incubatora tiče da je jedno lepo iskustvo I svakako ohrabrujem naše mlade, neafirmisane dizajnere da se prijave sledeće godine imožda pobede kao prvi predstavnici iz Srbije.

4. Kolekcija kojom si se predstavila inspirisana je techno underground kulturom, što je oduševilo publiku, s obzirom da ovako nešto već dugo nismo imali prilike da vidimo na pisti, odakle baš ova tema kao inspiracija?

Samo je bilo pitanje vremena kada ću se pozabaviti sa ovom temom, s obzirom da sam i sama deo techno kulture već duže vreme. Kolekcijom FRAU TECHNO sam želela prikazati nekadašnju energiju mladih ljudi i buntovništvo kontra politici, tačnije underground techno scenu ranih 2000ih godina u Srbiji. dsc_0116dsc_0129dsc_0194dsc_0214

5. Stičemo utisak da su tvoje kreacije tematski opredeljenje, da izazivaju i prenose jasne poruke, kome su namenjene?
Namenjene su svim ljudima. Poruke koje šaljem su nastale ujedinjenjem onoga što me okružuje, što nas okružuje. Problematična pitanja kao što su LGBT subkultura kontra navijačka subkultura, Islam kontra Evropa, mladi ljudi kontra politika, su pitanja koja izazivaju u meni potrebu da odgovorim na njih, u ovom slučaju semiotikom mode.

6. Da li kreiraš isključivo za žene, ili možda u budućnosti vidiš svoje modele i na muškarcima?
Kao dizajner ja se apsolutno ne oslanjam isključivo na žensku ili mušku modu. Kreiram odeću koja je polno ne definisana i koju svako može nositi. Ako pogledate prethodne kolekcije one su prikazivane i na muškom I na ženskom telu. MONA LACKO je brand u kojem je naglasak na unisex motivu, odnosno zanemarivanju polnih ‘nalepnica'(non-binary fashion) sa akcentom na korišćenju nekonvencionalnih materijala i tekstura.

7. Koji ljudi su po tebi modne inspiracije, i na neki način uzori u tome što radiš?
“Obični” kreativni ljudi sa prelepim idejama i pozitivnim duhom.

8. Postoje li komadi koji su tvoji „fashion guilty pleasure“ i kojima ne možeš da odoliš?
Pa ne znam, ne bih rekla…ali ako je neko primetio nešto, neka mi javi! Haha

9. Koliko se tvoj lični stil razlikuje od tvojih kreacija?
Moje kreacije su ja i to se lako primeti. Ne znam koliko je to sebično (ja smatram da nije), ali kada kreiram onda to prvenstveno radim po svojoj želji, odnosno ono što bih ja nosila.

11. Šta su po tebi neizostavni detalji kad je moda za 2017. u pitanju?
Mislim da se opet dešava modni revival i da će 2017e biti neizostavni detalji iz ranih 2000ih godina.

10. Bez kog modnog detalja ne možeš da zamisliš svoj stil?
Patike koje imaju futuristički dizajn.

11. Koliko ljudi danas imaju smelosti, a koliko slepo robuju trendovima i tvoj neki savet?

Nažalost mislim da je na našim prostorima slepo robovanje trendovima učestalije, ali svakako postoji i druga strana (bolja strana). Sve više primećujem kod mlađih generacija izuzetnu otvorenost ne samo prema modi već i prema umetnosti I kulturi. Ja uvek naglašavam njihovu značajnost, jer između ostalog oni su u najvećoj meri publika koja kapira to što ja radim i zahvaljujući njima svi mi koji se bavimo savremenom umetnošću u Srbiji imamo podršku.dsc_0981-2dsc_0971-3dsc_0981-3
kolekcija XTAL

12. Place to be? (mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom)
Studio11

13. Take a book (knjiga po tvojoj preporuci)
Viktor Peljevin “S.N.U.F.F.”

14. Inspirishime u 3 reči!
Znanje je moć.

photo credits: Ognjen Tadić, VASSO

Hej, slučajni prolazniče!

1. Kako ste došli na ideju da započnete ovaj projekat, i zašto Kulturiranje?
ALEKSANDAR: Vrlo spontano! Mima, Milan i ja smo razgovarali o trenutnom stanju kulture, obrazovanju i dešavanjima u Beogradu i zbog nezadovoljstva koje smo osećali, dobili smo inspiraciju za ovaj, nazovimo ga, projekat – #Kuluriranje ali on je mnogo više od toga. Ime je nastalo iz iste spontanosti – želeli smo nešto novo, sveže ali razumljivo i što bi se reklo, ’’straight to the point’’. Takođe, želeli smo da ime bude univerzalno, tiče se svih nas, ne postoji uža ciljna grupa.

2. Koje su najčešće teme kojima se Kulturiranje bavi?

MIMA: Pre nego što nastane novi ‘’Hej slučajni prolazniče!’’ plakat, istražujemo stari Beograd, malo poznate informacije o kulturnim i kultnim mestima koje naš Beograd čine—spojem najrazličitijih vidova umetnosti, ukusa,boja, burne istorije,hedonističkog života i neverovatnog duha. Teme su sve što inspiriše i sve što nas kao Beograđane čini ponosnim.dorcol

3. Kako birate mesta na kojima lepite svoje plakate?
ALEKSANDAR: Plakate lepimo u zavisnosti od lokacije, zgrade ili događaja koji je u toku, ili će se odvijati u Beogradu. Najčešće to bivaju vidljiva mesta kao što su bandere, zgrade, ponekad drveće, a ponekad i klupe i parkovi. Dešavalo se i da su slučajni prolaznici želeli primerak plakata za sebe.

4. Predstavnici iste mlade generacije, pa me interesuje koliko današnju omladinu uopšte interesuju ovakve informacije?
MILAN: Mislim da su mladi sve manje zainteresovani da čuju informacije vezane za istoriju i kulturu države u kojoj žive. Ali, takođe smatram da je i loš plasman informacija od strane obrazovnih institucija, delom zaslužan za njihovo neznanje. Ipak, sudeći po broju mladih koji nam se svakodnevno javljaju, izgleda da se cela ova ideja pokazala kao veoma delotvorna.

5. Da li je kultura postala nešto na šta je potrebno skretati pažnju?
MILAN: Kultura u našoj zemlji je odavno marginalizovana i kao takva svakako jeste nešto na šta treba skretati pažnju. Zato smo i odlučili da napravimo plakate koji sa nasumično odabranih zidova „vrište“ na slučajne prolaznike.kultura-na-striku

6. Da li su reakcije okoline na vaše širenje kulture pozitivne ili negativne?
MIMA: Skoro svaki dan dobijamo pozitivne reakcije, konstruktivne kritike, pohvale, pitanja kako smo započeli Kulturiranje, kao i predloge za nove ideje. Negativnih reakcija nije bilo u značajnoj meri, kao što rekoh, to suviše bile pozitivne kritike i ukazivanje na neku sitnu grešku.

7. Da li su kulturne institucije i ustanove prepoznale potencijal za saradnju sa vama, i da li vi to vidite kao jednu od budućih opcija?
MILAN: Za jako kratko vreme nam se javilo nekoliko značajnih beogradskih institucija kulture. Trenutno, u saradnji sa jednom, radimo na realizaciji nekih novih projekata. Naravno, uvek smo raspoloženi za nove ideje, savete, saradnje…
kinoteka

8. Šta vam je trenutno važno kad je projekat Kulturiranje u pitanju, a koji su vam budući planovi?

MIMA: Trenutno nam je jako važna aktivacija na društvenim mrežama i širenje naše poruke što većem broju ljudi. Platforme kao što su Instagram i Facebook su nam dale mogućnost da dobijemo feedback od slučajnih prolaznika, koji su nam, prvenstveno, pružili podršku ali i kroz svoje umetničko oko pokazali kako oni doživljavaju kulturu i ono što radimo. Takođe, kao što je Milan naveo, radimo na projektu sa jednom od beogradskih institucija i mnogo se tome radujemo.

9. Na koji način ljudi mogu da učestvuju sa vama?
ALEKSANDAR: Mislim da ljudi u najvećoj meri učestvuju sa nama tako što čitaju plakate i uče o svom gradu. Ono što nam je najveći cilj jeste da ispričaju prijatelju/ici neku interesantnu informaciju koju su pročitali, da diskutuju o tome, da dobiju želju da se dodatno informišu i napokon, aktiviraju na polju kulture.

10. Raspisali ste konkurs i zamolili ljude da predlože/ uradedizajn vašeg logo-a. Da li se neko odazvao, i kako teče ta priča?
KULTURIRANJE: Čim smo okačili taj post, za vrlo kratko vreme, dočekalo nas je dosta mejlova, gde nas je nesebičnost ljudi i njihova želja za doprinos kulturi apsolutno oduševila i pokrenula da radimo još vise, još šire i još svestranije.Još uvek nismo izabrali finalni logo, tako da ako neko želi, slobodno nam i dalje može poslati predlog.

Ljubav koja nema cenu

Pročitala sam skoro rečenicu, koja me nesvesno učinila ljubomornom. Ljubomornom što je nisam ja napisala.
Rečenica glasi:
„Ne kupuj plagijat, ne blamiraj se, jer stvarno nije sramota nemati para, sramota je pretvarati se da ih imaš.“
Na prvo čitanje ovo je pre svega modni savet, a onda kad se malo zamisliš, kroz sva ponovljena čitanja, shvatiš da si upravo dobio najbolji savet za život i veoma vrednu vaspitnu lekciju.
Nije sramota nemati, ali nije tu kraj.
Nije sramota i reći. Nije sramota ne znati i ne umeti. Nije sramota nemati mišljenje. Nije sramota ćutati, ni prećutati. Nije sramota pogrešiti, ali ni nužno biti u pravu.
Nije sramota biti povređen, ali povređen za sebe. Nije sramota moliti. Nije sramota tražiti. Nije sramota pitati, i čuti, a i ne poslušati. Nije sramota izgubiti se. Nije sramota pomoći, ali ne i ako ćeš da pamtiš da si pomogao. Nije sramota gledati svoja posla. Nije sramota ne brinuti.
Nije sramota voleti različitost. Nije sramota dozvoliti mogućnost da postoji različitost, pre svega u odnosu na sebe.
Nije sramota stajati po strani.
Nije sramota ne učestvovati u bitkama, pa čak i kad za tebe dobijaju rat.
Nije sramota priznati. Nije sramota pohvaliti. Nije sramota odustati.
Nije sramota misliti samo na sebe. Nije sramota razumeti. Nije sramota i ne razumeti.
Nije sramota biti običan.
Nije sramota ne ispuniti tuđa očekivanja. Nije sramota nemati očekivanja, od sebe.

Sramota je pretvarati se.
Sramota je imati potrebu da za druge budeš dobar čovek, jer ne želiš da osećaš stid, što za sebe nisi.
Sramota je ne voleti sebe, a ta se ljubav ne kupuje.
Ta ljubav jedina nema ni etiketu ni cenu, a najviše vredi.

Preslikavanje unutrašnjeg sveta

Dočekala nas je u svom stanu koji ljubomorno možemo da kažemo, liči na jedan od onih francuskih modnih studija, ili bar na ono kako zamišljamo da izgledaju modni studiji u Parizu.
Na stolu i po zidovima su bile skice njenih radova, a svuda po sobi uredno okačeni modeli koje je kreirala poslednjih godina, kao i modeli kojima se priprema da se predstavi kao mladi modni kreator, u novembru, na ovogodišnjoj, modnoj manifestaciji BAFE. Uz kafu, pričali smo o njoj, obrazovanju, modi, uticajima i afinitetima, pa vam sada prenosimo šta nam je za InspirishiMe, o sebi ispričala Nataša Milutinović, naše lice inspiracije.

1. Ko je Nataša lično, a ko kada je Nataša Šnajder?

Hm…Nataša lično… u dodiru sa svojim unutrašnjim svetom sa kojim svakodnevno priča, u kome joj je dozvoljeno da mašta, da crta i da boji kako ona želi, da smišlja i da se igra… Sebe hranim putovanjima, planinarenjem, čitanjem, druženjem i raznim drugim vrstama uživanja. Veliki sam uživalac uživanja i lepog.
Kada sam Nataša Šnajder, tada sam hladnija, racionalnija, pragmatičnija. Osluškujem druge, osećam ih i pretvaram svoje želje u stvarnost u skladu sa spoljnim svetom, kroz formu, oblik, model, gotov proizvod.

2. Odakle želja da talenat za likovne umetnost preusmerim na modu?

Od malena se u mojoj porodici šilo i kreiralo i mašta pretvarala u stvarnost kroz odevni predmet. Moja baka po mami je volela da šije i savršeno je plela. Volela je da se igra bojama, mustrama i da iz nekadašnjih Burdi vadi šnitove i pretvara u nešto novo po svojoj zamisli. Kasnije moja mama je tu i tamo šila, dok je moja tetka izvodila nezamislive ludorije na šivaćoj mašini koje su oduvek bile primećivane i hvaljene. Ja sam jos kao mala znala da ću se jednog dana i ja baviti poslom koji će imati veze sa šivenjem, u mom slučaju modno kreiranje. Par meseci po završetku studija likovnih umetnosti, odesek slikarstvo, sam već počela da razmišljam koji je to posao pored slikarstva kojim bih najviše volela da se bavim…nije mi trebalo puno vremena da se setim svoje stare ljubavi… pa da, odluka je pala, bila je to moda.
14502984_994537784002986_5987772238399154083_n14656329_1001347326655365_5015230256040785884_n14681794_999821033474661_183086224190012531_n

3. Koji je to prvi odeni predmet koji sam kreirala… ?

Ako bih se setila baš prvog prvog, onda je to bilo kada sam imala nekih deset godina i od raznobojnih krpica iz bakine šivaće mašine ja sam sebi ručno, iglom i koncem napravila top, koji se vezivao crvenom vrpcom oko vrata i na leđima. Sećam se bilo je leto i jako vruće i vozili smo bicikle po ulici u kraju a meni je trebalo nešto praktično, a atraktivno…
Ako bih se setila prve ozbiljne kreacije bilo je to pre nekih deset godina, i ta prva kreacija je bilo odelo, ženski sako i pantalone.

4. Postoji li neko ko ti je bio inspiracija da kreiraš modele koje potpisuješ?

Pa pojedinačno rekla bih ne, ali gledano malo šire rekla bih kraj pedesetih i šezdesete. Klasičnost u kroju, čiste forme, savršenstvo u jednostavnosti konstrukcije odevnih predmeta i besprekornost izvedbe, to je ono što i danas jako volim u radu.

5. Šta moda predstavlja za mene i da li to prenosim na svoje kreacije?

Moda je za mene kao u slikarstvu, prazan list ili belo platno. Otvorena mogućnost neslućenih razmera da se unutrašnji svet preslika vani. Koliko uspemo da prenesemo iz sebe na belo platno tj.na odevni predmet zavisi samo od nas, tj. koliko uspešno čujemo sebe i koliko smo dobro izdefinisali svoju želju i zamisao. Iza svega toga stoji veliki rad na sebi na raznim poljima vaspitanja i obrazovanja.

6. Potpisuješ kolekciju suknja ti i ja, a tu je i kolekcija kojom ćes se ove godine pojaviti na devetom po redu BAFE u. Da li su ove priče povezane međusobno ili je svaka za sebe?

Moja prva stilski i modno zaokružena kolekcija je pod nazivom Suknja ti & ja, i već dve godine uspešno zadovoljava i oduševljava kako staru tako i novu publiku, koja je u konstantnom porastu. Moja druga linija odevnih predmeta je pod imenom Nataša Šnajder, i usko je bazirana i opredeljena na ženska odela i mantile. To je svet opojnih mirisa i jasnih formi. Spoj klasike sa taman dovoljnim oplemenjivačima sadašnjice, u vidu dezena materijala koji su u funkciji ukrašavanja odevnog predmeta. Ove godine, posle tek šest meseci postojanja ove druge modne linije, Nataša Šnajder, imamo jedinstvenu priliku da se predstavimo na predstojećem 9.po redu BAFE-u koji će biti održan u prostorijama SKC-a gde će se predstaviti preko četrdeset neafirmisanih mladih dizajnera iz zemlje i regiona. Rekla bih da su Suknja ti & ja i Nataša Šnajder dve najbolje drugarice u suštini jako slične ali isto toliko i različite, sa izraženom crtom individualizma. Različito ucrtanim putevima koji vode ka istom cilju, a to je uspeh. 14568160_1747435265522125_8921126987420476304_n703776_1664828300449489_8837835538287590968_o13235692_1693152400950412_8444299487640538127_o11872140_1664834237115562_315673070582624599_o

7. Šta za jednog maladog kreatora znači pojavljivanje na ovakvom dogadjaju?

Pojavljivanje na ovakvoj vrsti dogadjaja koju isto tako organizuje grupa mladih profesionalaca nadasve entuzijasta, za mene znači uzajamna podrška i razumevanje. Značenje koje za mene kao modnog dizajnera ima ova vrsta događaja je predstavljanje mog rada široj publici, gde očekujem da dobijem povratnu informaciju od publike i prvog reda u publici kako bih imala najbolje smernice za dalje. Isto tako ovo je sjajna marketinška prilika za najbolju reklamu, a to će biti glas publike… naravno ako sve prođe kako treba! 😉

8. Šta poručuješ kolekcijom kojom se pojavljuješ na ovogodišnjem BAFE-u, kome je namenjena?

Ovogodišnoj kolekcijom Nataše Šnajder, poručujem svim damama i damicama da uživaju u svojoj ženstvenosti i u svojoj snazi. Jako je bitno da otkrijemo sa samom sobom da snaga može da leži u u nežnosti. Zato budimo hrabre i nežne u isto vreme! Uživajmo u svim svojim lepotama. Eto, mislim da moja odela na neki način kroz boju, dezene, i kroj treba da oslikavaju ovakvu jednu priču.

9. Da li privatno nosiš svoje modele ili imaš stil nevezan za to?

Privatno retko nosim svoje modele, i moj stil je nakako nevezan za njih, jer ih vidim kao umetnost namenjenu drugima, da uživaju noseći ih, dok mene zadovoljava i samo gledanje, kao kakve umetničke slike…ali da u svom ormaru imam par omiljenih svojih kreacija i svaki put kada ih ugledam ja se obradujem kao poklonu, što mi uliva sigurnost za dalje.

10. Da li ćeš ostati fokusirana na odeću ili imaš planove da proširiš kolekciju nekim modnim detaljima?

Za sada ću ostati fokusirana na odeću iako mi se već rađaju neke nove ideje za neke modne aksesoare i već mi polako ne daju mira. Videćemo koliko ću izdržati mirna.

11. Place to be
Vrh planine, nebo, sunce.

12. Take a book
Trenutno, G.Dalovej.

13. Inspirishi me u tri reči?
Kvalitet, ljubav prema ljudima, odanost. 14611043_997545130368918_75887248729275012_n

Natašin rad možete videti i pratiti na stranicama: Suknja, ti i ja i Nataša Šnajder

fotografije u tekstu: Aleksandar Aleksić

Prijatelji

Ne volim kategorije najbolja drugarica i najbolji drug.
To mi je nekako klinački i detinjasto. To je važno samo kad ne postoji ništa po čemu si ti lično važan, nego važnije zvučiš u dvoje.
Važnije zvučiš kad imaš etiketu, i tako markiran vrediš. Neko misli da je to društveni ili bračni status, neko misli da je to prezime, neko poreklo ili verska pripadnost, neko se trudi da to istakne titulom, neko zanimanjem.
To etiketiranje je recimo važno u osnovnoj školi, kad je više stvar statusa u društvu da ne budeš sam, nego da imaš tog nekog sa kim si bolji nego sa drugima, i baš taj ti je najbolja drugarica ili najbolji drug. Tako je lakše. Tako ljudi ne vide samo tebe.
I uvek je lakše stati pred svet u dvoje. Ali postoji razlika kad sa nekim stojiš, a kad se kriješ iza etikete.
I to ne važi samo za prijatelje.
To važi i za ljubav, i za porodicu, i u poslu i u bilo kojoj grupi kojoj se opredeliš da pripadaš, postaneš deo nečega. Postaneš etiketa.
Najbolja drugarica, devojka, supruga, majka, baba, pravnik, frizerka, autolimar, gej, vegetarijanac, knjigoljubac, nacista, liberal, panker, šminker, fotograf, hipster…
I tako misliš da si dobar, jer si prihvaćen i jer smo naučeni da dobre stvari uvek imaju etiketu. A ne znaš da li si dobar, jer prestaneš da se preispituješ kao pojedinac, i počneš da ne razmišljaš van te grupe, i mišljenje grupe postane vremenom i tvoje mišljenje. I prema drugima nisi odgovoran kao pojedinac, već te štiti kolektivna odgovornost. Zatim počneš da se ponašaš po nametnutom obrascu i pravilima koja grupa izmišlja, i polako vremenom zaboraviš ko si ti sam, zaboraviš kakav si.
Onda vremenom shvatiš da drugima nije ni važno ko si i kakav si, već im je jedino važno kakav si sa njima. I ono što je najveći problem, što često ne vidimo, a to je priča sa drvetom i šumom,to je da vremenom svaka grupa sebe počne da smatra posebnom i počne da misli da je bolja od druge grupe. Tad počinje borba.
Onda odrasteš, i shvatiš da postoje mnogi ljudi sa kojima si dobar u raznim stvarima.
Muški ljudi.
Sa kojima možeš satima da piješ u kafani i da im pričaš sve te ženske nedoumice o muškarcima, i da ih pitaš do iznemoglosti da protumače sve ono što ti ne razumeš kod tih istih muškaraca. I koji te trpe. I čije devojke te trpe.I koji su tu zbog tebe.
I ženski ljudi.
Sa kojima, u tim istim kafanama analiziraš satima sve što saznaš od muških ljudi. Danima. Mesecima. Godinama.
I nikad ne shvatite, pa morate stalno ispočetka.
Tad si već u periodu života kad shvatiš da je najbolja drugarica samo etiketa, i te ljude zoveš prijateljima. Prijatelj mu dođe onda kao, unikat u svetu brenda, etiketiran, ali poseban komad koji imaš samo ti.
Ali kad zanemariš tu etiketu sa kojom potvrđuješ vaš odnos i definišeš njegov status, da li nekad zaista vidiš tu osobu, to što jeste i da li si zadovoljan onim što vidiš.
Da li vidiš da je prijatelj je pre svega čovek. Od krvi i mesa. Sa manama.
Vrlo često suprotnog mišljenja od tebe. Čak većinom i ne volite iste stvari.
Da prijatelj nije tu da bi tebi bilo dobro, nego jer ste dobri.
Sa njim se najlakše posvađaš. Sa njim umeš da se posvađaš.
Njega najlakše opsuješ.
Njemu najteže kažeš izvini, a opet najlakše pozoveš kad ti je najteže, i ne izvinjavaš se.
Njemu možeš da kažeš da greši, a ne treba ti on da ti kaže, nego i sam znaš kad si ti pogrešio.
Prijatelj razume i kad se ne javiš, i ne pita zašto.
Prijatelj je tu kad se javiš i ne pita zašto si se baš tad javio.
Prijatelj ne očekuje, i ono što je najvažnije ne sme da bude tvoje očekivanje.
Prijatelj ne može da te razočara. Tvoje očekivanje može.
Prijatelj ne mora da se ponaša kako ti smatraš da je ispravno. I neverovatno mi je kako nesvesno podržavamo i namećemo ponašanja i ideje za koja prvenstveno mi mislimo da su ispravna. Ili opet svesno, jer zašto bismo sebe menjali, kad smo mi ti koji su ispravni.
Prijatelj razume kad ti je nešto važno, i nije sujetan što je on tad manje važan.
Prijatelj nikad ne meri koliko ti je važan.
Prijateljstvo nije takmičenje. Prijateljstvo nije poklon.
Prijatelji su ljudi s kojima deliš, kojima ne daš, koji mogu, kojima nećeš, i nisu samo prijatelji.
Oni su postali tvoja porodica. Porodica koju si sam izabrao i zaslužio.
Prijatelj je neko sa kim i ne moraš da pričaš o svemu tome, i ne pitaš se da li ste prijatelji ako o svemu i ćutite.

Prijatelj je neko koga čak jako retko i nazoveš prijateljem.
Uglavnom kažeš njegovo ime i nesvesno dodaš prefiks – moj.

Upoznavanje

U početku mi je bilo teško, morao sam krvnički da se uzdržavam, a onda je počelo da klizi. Rekao sam sebi – Probaj da ćutiš, bez obzira koliko ti se čini da ti je sve jasno i da je neophodno da to kažeš. – Brzo sam postao statista. Svi su bili svesni da sam prisutan, ali toliko sam dugo ćutao da više niko od mene nije ni očekivao ništa drugo.

Kad se situacija završila, bilo mi je jasno da sam izabrao pravu priliku za prvo plansko ćutanje. Da sam govorio ništa se ne bi promenilo, a to je odličan razlog da čovek ne progovori ni reč. Bio sam tu, ali nisam smetao sam sebi, nije me ometao zvuk sopstvenog glasa dok sam slušao, a onda, kad sam i sam u potpunosti prestao od sebe da očekujem bilo kakvu izjavu, otvorio mi se beskrajan svet slušanja. Upoznavao sam ljude koje dobro poznajem na nove načine, jer sam ukinuo sebe, i posvetio se samo njima. Kao da sam gledao film, iz samog filma.
Imam velike planove s ćutanjem.

Strast prema životu

1. Ko je Marina Mićanović kad nije modni kreator, tango plesačica ili profesionalni šminker?
Teško je ovo troje razdvojiti. Strast koju osećam dok radim bilo šta od navedenog, razlikuje se samo u izražaju. Verbalni ili neverbalni, sa produktom ili bez, podjednako sam inspirisana da ne mogu da favorizujem jedno više od drugog 🙂 I sve je potpuno moj svet u kojem nema granica. 13340070_1116648105060317_2989003889523178701_o

2. Prema čemu se prvo rodila ljubav, i izdavajaš li neku od ove tri strasti malo više od drugih?
Prvo je to bio makeup, zatim ples pa moda…svo troje sam uspela da spojim u jednu priču koju živim, volim i u kojoj istinski uživam. Ne izdvajam…ne mogu da izdvojim, jer sve je tako jako i sve mi daje ogroman prostor za lični i profesionalni napredak.10857802_850565798364868_36553564219042495_n11427258_855366147884833_5506415784500902899_o

3. Čime su inspirisane tvoje kreacije i kome su namenjene?
Nemam konkretnu inspiraciju, u smislu perioda, epohe ili slično…teško je to rečima objasniti šta osećam dok mi “slike” mojih kreacija nadolaze,i sa kojim nestrpljenjem čekam da ih realizujem. U početku nisam shvatala šta se to događa, ali posle je bilo lako. Te “slike” često mi ne daju da spavam, ali to su mi najslađe neprospavane noći, ispunjene kreativnim radom.

4. Da li kreiraš isključivo za žene, ili možda u budućnosti vidiš svoje modele i na muškarcima?
Za sada samo za žene, i torbe, koje mogu da nose i muškarci i žene. Volim univerzalnost. Za dalje ću osetiti već, kao što je sve do sada i bilo.

5 .Kako je došlo do toga da se pojaviš na Fashion weeku u Njujorku, i to ne jedno nego dva puta! I kakvi tvoji utisci o tome?
Poslala sam mail. Nisam imala šta da izgubim. Jesam se uplašila i ako mi odgovore, i ako ne odgovore, ali sam pisala. Kada sam dobila potvrdan odgovor, iskreno, nisam verovala da je bilo “tako lako”. Ustvari bilo je moguće. Kao što je sve moguće. Tako je nastao prvi NY, a drugi je bio mnogo lakši, jer jednom kad uđeš u taj krug, onda te i sami zovu, ako si im zanimljiv, tj. ako im je tvoj rad zanimljiv. Onog momenta kad sam prošetala ulicama NY osetila sam koliko tamo pripadam. Koliko šarenolikosti ima tamo i koliko se baš tamo uklapam. Sa svim onim što radim i ne radim, i sa svom tom energijom koja inspiriše i pokreće. A generalni utisci o reviji, za vreme i posle, su jako pozitivni i rezultirali su, što je nakon ovoliko rada nekako i prirodno.12744740_973533369401443_5847863248870709774_n12733401_973512739403506_8285916321648988739_n13466400_10209503858304503_1446953804374310393_n

6. Kakve su reakcija i komentari njujorkške publike na tvoje kolekcije?
Reakcije su bile neočekivano dobre! Meni je u tom trenutku najvažnije da mi se modeli dobro iznesu, da su “zategnuti” kako sam ja to zamislila, bez ikakvog očekivanja, želeći ponekad da se samo što pre završi, jer tenzija i osećaj su vrlo intezivni, posebno kad se predstavljaš njujurškoj publici! 14457362_1118051211616324_908552890352250488_nsafe_image

7. Dobila si ponudu i da kreiraš kostime za predstavu na Brodveju, da li si ikada sanjala da je tako nešto moguće?
E to su one životne šanse. 🙂 To je rezultat kad rizikuješ, kad si otvoren, a posebno kad si spreman. Nisam sanjala ni NY, a kamoli nešto najlepše na svetu, pozorište na Brodveju, što mi je od početka studija za modu, bila želja. I to samo pozorište. Ono što je potrebno za to, i za realizaciju, je tehnička stvar, a to je moje prisustvo tamo, što je takodje rešivo i moguće. 🙂

8. Koji ljudi su po tebi modne inspiracije, i na neki način uzori u tome što radiš?
U vizuelnom smislu nemam uzore, ali u smislu energije i modnih iskustava, tu su moje kolege koje volim da slusam i pratim njihov rad.

9. Postoje li komadi koji su tvoji „fashion guilty pleasure“ i kojima ne možeš da odoliš?
Ne postoje 🙂 . Ponekad poneka moja kreacija, ali vrlo brzo dolazi novi “flesh” modela, koji je još zanimljiviji.

10. Koliko se tvoj lični stil razlikuje od tvojih kreacija?
Razlikuje se dosta. Moj lični svakodnevni stil je svedeniji u formi, ali izražen u bojama. Dok na sceni (revijama) ima i jednog I drugog. Ali svaku svoju kreaciju obožavam da nosim. Tad sam u potpunom spoju sa svojom iskreiranom emocijom. 14141867_10201962835949700_411705120711831115_n14457360_1118051334949645_6025755636093472102_n

11. Mladi dizajneri na koje bi skrenula pažnju su…?
Svi! Samo da ne odustaju, a procesi umeju da budu jako teški.

12. Place to be? (mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom)
New York!

13. Take a book (knjiga po tvojoj preporuci)
Moj izbor su knjige koje sam počela da čitam kad sam počela da plešem, a povezane su sa radom na sebi, svom biću, i telu. Od “procesa prisutnosti”, preko “Moć sadašnjeg trenutka”, i još mnogih od Ekarta Tola, do pojedinih Loven-ovih knjiga. To je literature koja mi je pomogla da osvestim sebe jos više i učinili da mi moji lični procesi budu lakši da prevaziđem kad upadnem u “krizu”. 🙂

14. Inspirishime u 3 reči.
Strast prema zivotu!
13508891_10209504089550284_2847289463750900580_n

photo credits:art photography by Nikola Bradonjic – NYC Freelance photographer, Kris Connor/Getty Images For Art Hearts Fashion, photo Nikola Čubrilo

Vruć vetar

„Da odem u Grčku…makar na 5 dana… paradajz k’o lubenica, lubenica k’o kuća, a kuća bela, na suncu, a sunce toplo, vruć vetar, ljudi blagi…i svi igraju..i tri stola, dve flaše i obavezno muzika…“

Na film sam počela da obraćam pažnju kod scene u kojoj glavna glumica recepcionaru hotela, zadubljenog u ekran televizora, nakon napornog dana izgovara – Lift vam je pokvaren, a umesto usluge, dobija rečenicu – Shhhhh, Antoni Kvin!
I ni ne upuštajući se u dalju raspravu, gledajući recepcionara koji plešući u stolici upada u zanos, svom kolegi pomirenim glasom izgovara:
„Moramo da idemo stepenicama.“
– Zašto?
– Zato što je ovo Grčka.

U Grčkoj sve možeš objasniti tom rečenicom – to je Grčka.
U filmu Grk Zorba, postoji scena gde Alan Bejts i Entoni Kvin gube celu životnu ušteđevinu, i šta oni rade – igraju!
Tako cela zemlja funkcioniše, ili ne.
Ako tuš ne radi – oni igraju.
Ako toalet nije ispravan – oni igraju. Usput dobiješ i malo grčke filozofije – opusti se, piški napolju, možda je tvoja sudbina da baš tada napišeš prelepu poemu o nebu, a zatim, igraju.
Počela sam da se smejem naglas, dok je u glavi počinjao da se odmotava neki drugi film.
Nalazim se u Atini, i spremam se za svadbu. Grčku, i mrsnu i pravoslavnu, svadbu moje drugarice.
Venčanje je bilo, i prošlo, a onda je počelo svadbeno veselje.
Te noći, nakon ceremonije, na betonskom prostoru između mladenačkog stola i bazena, prvi put sam videla kako se pleše sirtaki.
Na improvizovani podijum izašao je muškarac, Grk, glava porodice. Sin, muž, otac, deda, svekar, brat. Sam na sred podijuma, sa glavom usmerenom ka nebu, kao da od Bogova čeka znak. Oko njega u polukrugu, sa jednim kolenom na zemlji, i rukama koje daju ritam, okupljena je njegova porodica.
Kreće prvi takt muzike i muškarac počinje da pleše. Celo telo mu se okreće u ritmu i jedna ruka u zamahu stiže drugu, toliko brzo, da u jednom trenutku pomisliš da je on taj koji okreće ceo svet. Zatim zastane, pa desnom rukom se blago povije ka levoj nozi, kao da čini naklon muzici koja ga pokreće, napravi pokret da izgleda kao da mazi zemlju po kojoj igra, pa se naglo podiže gore i raširenih ruku kao da grli život ili ga poklanja, punim plućima udahne vazduh, i iz sveg glasa uzvikne – Opa!
Kako muzika brza, njegovi pokreti postaju življi, a onda iznova opet zastane, pa desnom rukom lupi o petu desne cipele koju podigne sa strane, a zatim istu naglo spusti i lupi nogom o pod, kao da stavlja tačku na ovaj čin. I sve vreme se glasno smeje. I njegova porodica se smeje.
I nigde ne žuri, jer mu se ne žuri i ponavlja ovo, do poslednjeg takta muzike. A to traje čitavu večnost.

Plakala sam. Plakala sam onoliko dugo koliko mi je bilo potrebno. Plakala sam od sreće.
Sirtaki nije ples. Sirtaki je porodična slava, Sirtaki je koren iz koga raste porodično stablo, Sirtaki je kuća, Sirtaki je jezik, Sirtaki je hrana i piće, Sirtaki je život. Sirtaki je nepregledna dubina duše koju vidiš u nečijim očima. Sirtaki je ljubav.
Na odlasku prišao mi je mladoženjin otac, Grk, da mi se zahvali što sam došla.
Rekla sam, hvala vama, ni ne znate šta ste mi poklonili.
Nikad neću zaboraviti ovo.Sad znam šta želim. Želim da plešem Sirtaki.
Pogledao me je i rekao sledeće: – Znaš, Sirtaki je igra čoveka koji u svojoj duši nosi duboku bol. Ali, ponosnog čoveka. Koji možda neće reći da voli, ali će uvek da pleše. Zato, nemoj mnogo da razmišljaš, korake zna tvoje srce, ti samo slušaj muziku.

Mikro svet kratkog filma

1. Kako je nastao MikroFAF festival, osnovna ideja i njegovi počeci?
Počeo je 2009, kada smo razmišljali kako baš mnogo ljudi pravi filmove, pošto su tada već kamere postale dostupnije i internet bio u ekspanziji. Pozvali smo ljude čije smo filmove viđali po Jutjubu zatrpane među gomilom drugih klipova, jer smo imali želju da te stvari tako ne lutaju po internetu, već da ih publika vidi na projekcijama. Raspisali smo konkurs i, na naše iznenađenje, javilo se dosta ljudi. I tako je nastao prvi festival u trajanju od dva dana. Super smo se podružili, razmenili utiske, i primetili da su se tu ljudi upoznali i dobili motivaciju da rade dalje, što je i nama bila motivacija da nastavimo sa festivalom. A isprva smo mislili da to bude samo jedan događaj, čisto kao eksperiment, jer je tako i počelo. Događaj smo nazvali Mikro festival amaterskog filma jer su bili u pitanju kratki filmovi, i jer je stvarno bio mikro, pošto smo bili u prostoru kafe-galerije Freedom koja je imala 10 stolova.dsc_0093

2 .Šta misliš, odakle toliko interesovanje kod ljudi, pa se toliko ljudi prijavilo na taj prvi konkurs?
Kod ljudi koji se izražavaju kroz filmove, u principu kao i u svakoj umetnosti, pitanje je feed back-a. Sad na internetu postoji ta neka kodirana komunikacija preko društvenih mreža, koja kao prvo nije uživo, a i ništa ne može da zameni projekciju u bioskopu sa publikom i živu razmenu utisaka. Tako da mislim da je ljudima bilo jako važno, naročito debitantima, da svoje radove vide u nekom pravom svetlu, među živom publikom i u festivalskoj atmosferi. MikroFAF im je pružio priliku da se njihovi filmovi gledaju, komentarišu, nagrađuju i ponude publici. Ta scena je definitivno već postojala, mi smo je samo podržali kroz festivalsku formu.dsc_0037dsc_0104

3. Koliko se festival razvio od prvog, do danas sedmog po redu, koliko učesnika imate sada, iz kojih sve zemalja s obzirom da ste postali „svetski “ festival?
Na početku smo prikazivali sve filmove koji se prijave, i to je bilo oko 40-ak, 50-ak filmova. Vremenom je počelo da se prijavljuje sve više autora, i sve više filmova iz inostranstva, tako da smo na III Mikro FAF-u uveli selekciju, i sad nam se po konkursu prijavljuje oko 200 filmova, a mi smo nažalost u mogućnosti da prikažemo opet samo 40-ak, u toku dva dana. Naravno, voleli bismo da se to promeni i da festival traje duže, i radimo na tome. Sad je već postalo uobičajeno da dobijamo prijave ne samo iz okolnih zemalja i Evrope, već i iz Amerike, Kanade, Rusije, Brazila, Australije, Irana, Indije, Venezuele, Egipta, Izraela, Afrike, Koreje, Novog Zelanda… Počeli su da stižu i klasični nezavisni kratki filmovi. Zato smo pre par godina uveli i tu kategoriju. Glavna nagrada se i dalje odnosi na kratki amaterski film. Takođe smo nastavili da uvodimo još posebnih kategorija svake godine, pa je to jedne godine bio poetski film, jedne godine ekološki film, pa angažovani film, a ove godine ćeto biti viralni video jer je to fenomen koji nam je interesantan kao nešto što se pojavilo i buknulo sa internetom i društvenim mrežama.

4. Koliko ljudi razumeju pojam „viralni video“, i u kom kontekstu ga vi koristite?

Ljudi ga uglavnom povezuju sa brojem pregleda – lajkova i šerova, pa smo mi baš zato odlučili da organzujemo i tribinu na temu Film i novi mediji, u kojoj će učestvovati Ivan Ikić režiser, Caca Sekulić, filmska teoretičarka i kustoskinja, i Maša Seničić, scenarista, gde ćemo baš pokušati da objasnimo kakav dodir ima viralni video sa filmom. Oni imaju dosta dodirnih tačaka, a opet viralni video ima to nešto što donose novi mediji, to je interaktivnost, serijalnost, često je to i live streaming, tako da je on nešto na granici klasičnog filma, performansa, dokumentarnog zapisa, skeča, eksperimentalnog videa… Nama je iteresantno da vidimo gde to vodi i koja je veza između filma, u klasičnom smislu shvaćenom, i viralnih videa koji su trenutno čini mi se najgledaniji oblik „kratkog filma“ jer su dostupni na internetu.Print

5. Zagrevanje za festival organzovali ste 3. i 4. oktobra u UK Parobrod, dok se glavni program održava 7. i 8. (petak i subotu) u Muzeju Jugosloveske kinoteke u zgradi u Kosovskoj ulici. Šta to sve možemo da očekujemo tokom ova dva dana?

Uvertira je bila u Parobrodu i tu smo napravili retrospektivu najzapaženijih filmova sa dosadašnjih šest izdanja festivala, i prikazali smo zanimiljivu mešavinu od strogo amaterskih filmova do profesionlanih, a po sadržaju od šarmantnih, blesavih do zaista ozbiljnih filmova. U Kinoteci počinjemo festival tribinom Film i novi mediji: Između zabave i profesionalizma, zatim imamo takmičarske programe, sa pauzama između blokova gde ljudi mogu da razmenjuju iskustva i da se povezuju, a to je ono što je nama mnogo važno. Tu ćemo imati mali „Mikro šank” i “Mikro Fijuk” štand. Drugi dan takođe imamo tri takmičarska bloka, i na kraju dodelu nagrada. A oba dana, to je već sad tradicija našeg festivala, nakon završetka projekcija su žurke, od kojih će prva, u petak, biti u klubu „Petak“ (Lomina br. 14.) a druga, u subotu, u klubu „Strogi centar“ (Gospodar Jevremova br. 43). Ove godine takođe imamo posebnu nagradu filmske škole Milutina Petrovića “Preditor”, a našu tradicionalnu nagradu MIkropolis će dodeliti tročlani žiri koji čine: Milutin Petrović, Miloš Tomić i Miloš Gojković aka. Gojko iz Čačka. Dodeliće nagrade u tri kategorije: najbolji “uradi sam film”, najbolji nezavisni film i najbolji viralni video.mikropolis-nagrada

6. Kakve sve filmove ste do sada nagrađivali i kakvog to zanačaja ima za autore?
Pored Mikropolisa, naše nagrade su često i u vidu dalje edukacije autora, kao što je kurs filmske režije. Dalje učenje i usavršavanje i jeste glavni cilj festivala. Naravno da autorima znači kada istaknemo njihove filmove, kasnije ih dodatno promovišemo, i kada znaju da su na pravom putu jer su dobili priznanje od strane sturčnog žirija. Nagrađivani filmovi su zaista bili svih rodova i vrsta, jer ono što se nagrađuje jeste trud, ideja i njen odjek i potreba da se zamišljeno realizuje bez obzira na okolnosti. Recimo, Film Prekid Nikole Stojanovića nagrađen je na V MikroFAFu. To je bio njegov prvi film. Od tada, on je u “uradi sam” produkciji snimio još nekoliko odličnih filmova, a ove godine je upisao FDU. Postoji još mnogo takvih primera, da su autori “probil led” na MikroFAF-u.

7. Da li si zadovoljna gde je danas Mkro FaF u odnosu na početak, u šta je izrastao i šta bi volela da se dalje dešava?
Da, naročito zato što na početku nismo očekivali ovakav odjek ni ovoliko pažnje, ni od strane publike, a nismo očekivali da će uopšte toliko filmova doći do nas. Mi smo mali tim entuzijasta i opstajemo uz podršku prijatelja i ljudi koji prepoznaju značaj amaterskog filmskog stvaralaštva, tako da sam zadovoljna kako to sve teče. Nismo očekivali ni toliko odjek iz inostranstva. Svake godine smo naravno pred novim izazovima, a ono što bih volela da se promeni jeste da festival traje duže i da možemo da ugostimo sve autore iz inostranstva, što trenutno nismo u mogućnosti.

8. S obzirom na stanje u kulturi danas i kako se ne ulaže dovoljno u kulturne sadržaje, zašto je važno da jedan ovakav festival postoji i opstaje?
Amaterski film je nezaobilazan deo istorije kinematografije i naravno da je važno da se ova scena razvija, prati i podržava. MikroFAF je značajan jer ohrabruje razmenu iskustava svih koji žele da se izraze filmskim jezikom i ne ustručavaju se da eksperimentišu i samoobrazuju se u sferi filma, jačajući ovu alternativnu stvaralačku snagu filmske kulture. A to što niko ne ulaže u kulturu, nekako nije se mnogo odrazilo na kvalitet festivala, jer se mi, iako sve manje sredstava imamo, ipak sve više razvijamo. Mislim da ljudi bez obzira na to da li ima sredstava ili nema, kad imaju nešto kažu, oni će naći načina. Naročito u amaterskom filmu, gde nemaš nekog od koga zavisiš i ko će da ti daje neke producentske zahteve, imaš potpunu slobodu. I zato su ovi filmovi specifični i bitni i toliko raznovrsni. Nema elitizma, u festival se uključuju ljudi svih nivoa znjanja, obrazovanja I profesija. Mislim da je festival važan i jer demistifikuje tu predstavu o amaterskom kao nečemu pežorativnom, koja i dalje postoji kod ljudi, pa čak i kod eminentinih filmskih autora.

9. Šta tebe inspiriše da se baviš ovim, da neguješ amaterski film i ovaj festival.
Mene motiviše to što je ovo projekat u kome sam od samog početka i što vidim koliko znači učesnicima i publici. Tolika količina ljudi se sa velikim interesovanjem raspituje tokom cele godine kad će sledeći festival, kad će konkurs za prijavu filmova, ko će ove godine biti u žiriju, gde će biti… Ta energija koja se oko festival stvorila, odsustvo elitizma, i otvorenost ljudi da jedni s drugima razmenjuju utiske meni je inspiracija da se ovim i dalje bavim. Naravno, privlači me i to što i ovaj festival i amaterska filmska scena sami od sebe idu u nekom pravcu, a ja sam tu da primetim te novonastale aspekte i bavim se njima. I uvek me raduje kada neko snimi svoj prvi film nakon već duge karijere u nekoj drugoj sferi i javi se na festival. Za mene film nije profesija, to je način izražavanja, i svi imaju pravo da se izražavaju tim jezikom.