admin

Prijatelji

Ne volim kategorije najbolja drugarica i najbolji drug.
To mi je nekako klinački i detinjasto. To je važno samo kad ne postoji ništa po čemu si ti lično važan, nego važnije zvučiš u dvoje.
Važnije zvučiš kad imaš etiketu, i tako markiran vrediš. Neko misli da je to društveni ili bračni status, neko misli da je to prezime, neko poreklo ili verska pripadnost, neko se trudi da to istakne titulom, neko zanimanjem.
To etiketiranje je recimo važno u osnovnoj školi, kad je više stvar statusa u društvu da ne budeš sam, nego da imaš tog nekog sa kim si bolji nego sa drugima, i baš taj ti je najbolja drugarica ili najbolji drug. Tako je lakše. Tako ljudi ne vide samo tebe.
I uvek je lakše stati pred svet u dvoje. Ali postoji razlika kad sa nekim stojiš, a kad se kriješ iza etikete.
I to ne važi samo za prijatelje.
To važi i za ljubav, i za porodicu, i u poslu i u bilo kojoj grupi kojoj se opredeliš da pripadaš, postaneš deo nečega. Postaneš etiketa.
Najbolja drugarica, devojka, supruga, majka, baba, pravnik, frizerka, autolimar, gej, vegetarijanac, knjigoljubac, nacista, liberal, panker, šminker, fotograf, hipster…
I tako misliš da si dobar, jer si prihvaćen i jer smo naučeni da dobre stvari uvek imaju etiketu. A ne znaš da li si dobar, jer prestaneš da se preispituješ kao pojedinac, i počneš da ne razmišljaš van te grupe, i mišljenje grupe postane vremenom i tvoje mišljenje. I prema drugima nisi odgovoran kao pojedinac, već te štiti kolektivna odgovornost. Zatim počneš da se ponašaš po nametnutom obrascu i pravilima koja grupa izmišlja, i polako vremenom zaboraviš ko si ti sam, zaboraviš kakav si.
Onda vremenom shvatiš da drugima nije ni važno ko si i kakav si, već im je jedino važno kakav si sa njima. I ono što je najveći problem, što često ne vidimo, a to je priča sa drvetom i šumom,to je da vremenom svaka grupa sebe počne da smatra posebnom i počne da misli da je bolja od druge grupe. Tad počinje borba.
Onda odrasteš, i shvatiš da postoje mnogi ljudi sa kojima si dobar u raznim stvarima.
Muški ljudi.
Sa kojima možeš satima da piješ u kafani i da im pričaš sve te ženske nedoumice o muškarcima, i da ih pitaš do iznemoglosti da protumače sve ono što ti ne razumeš kod tih istih muškaraca. I koji te trpe. I čije devojke te trpe.I koji su tu zbog tebe.
I ženski ljudi.
Sa kojima, u tim istim kafanama analiziraš satima sve što saznaš od muških ljudi. Danima. Mesecima. Godinama.
I nikad ne shvatite, pa morate stalno ispočetka.
Tad si već u periodu života kad shvatiš da je najbolja drugarica samo etiketa, i te ljude zoveš prijateljima. Prijatelj mu dođe onda kao, unikat u svetu brenda, etiketiran, ali poseban komad koji imaš samo ti.
Ali kad zanemariš tu etiketu sa kojom potvrđuješ vaš odnos i definišeš njegov status, da li nekad zaista vidiš tu osobu, to što jeste i da li si zadovoljan onim što vidiš.
Da li vidiš da je prijatelj je pre svega čovek. Od krvi i mesa. Sa manama.
Vrlo često suprotnog mišljenja od tebe. Čak većinom i ne volite iste stvari.
Da prijatelj nije tu da bi tebi bilo dobro, nego jer ste dobri.
Sa njim se najlakše posvađaš. Sa njim umeš da se posvađaš.
Njega najlakše opsuješ.
Njemu najteže kažeš izvini, a opet najlakše pozoveš kad ti je najteže, i ne izvinjavaš se.
Njemu možeš da kažeš da greši, a ne treba ti on da ti kaže, nego i sam znaš kad si ti pogrešio.
Prijatelj razume i kad se ne javiš, i ne pita zašto.
Prijatelj je tu kad se javiš i ne pita zašto si se baš tad javio.
Prijatelj ne očekuje, i ono što je najvažnije ne sme da bude tvoje očekivanje.
Prijatelj ne može da te razočara. Tvoje očekivanje može.
Prijatelj ne mora da se ponaša kako ti smatraš da je ispravno. I neverovatno mi je kako nesvesno podržavamo i namećemo ponašanja i ideje za koja prvenstveno mi mislimo da su ispravna. Ili opet svesno, jer zašto bismo sebe menjali, kad smo mi ti koji su ispravni.
Prijatelj razume kad ti je nešto važno, i nije sujetan što je on tad manje važan.
Prijatelj nikad ne meri koliko ti je važan.
Prijateljstvo nije takmičenje. Prijateljstvo nije poklon.
Prijatelji su ljudi s kojima deliš, kojima ne daš, koji mogu, kojima nećeš, i nisu samo prijatelji.
Oni su postali tvoja porodica. Porodica koju si sam izabrao i zaslužio.
Prijatelj je neko sa kim i ne moraš da pričaš o svemu tome, i ne pitaš se da li ste prijatelji ako o svemu i ćutite.

Prijatelj je neko koga čak jako retko i nazoveš prijateljem.
Uglavnom kažeš njegovo ime i nesvesno dodaš prefiks – moj.

Upoznavanje

U početku mi je bilo teško, morao sam krvnički da se uzdržavam, a onda je počelo da klizi. Rekao sam sebi – Probaj da ćutiš, bez obzira koliko ti se čini da ti je sve jasno i da je neophodno da to kažeš. – Brzo sam postao statista. Svi su bili svesni da sam prisutan, ali toliko sam dugo ćutao da više niko od mene nije ni očekivao ništa drugo.

Kad se situacija završila, bilo mi je jasno da sam izabrao pravu priliku za prvo plansko ćutanje. Da sam govorio ništa se ne bi promenilo, a to je odličan razlog da čovek ne progovori ni reč. Bio sam tu, ali nisam smetao sam sebi, nije me ometao zvuk sopstvenog glasa dok sam slušao, a onda, kad sam i sam u potpunosti prestao od sebe da očekujem bilo kakvu izjavu, otvorio mi se beskrajan svet slušanja. Upoznavao sam ljude koje dobro poznajem na nove načine, jer sam ukinuo sebe, i posvetio se samo njima. Kao da sam gledao film, iz samog filma.
Imam velike planove s ćutanjem.

Strast prema životu

1. Ko je Marina Mićanović kad nije modni kreator, tango plesačica ili profesionalni šminker?
Teško je ovo troje razdvojiti. Strast koju osećam dok radim bilo šta od navedenog, razlikuje se samo u izražaju. Verbalni ili neverbalni, sa produktom ili bez, podjednako sam inspirisana da ne mogu da favorizujem jedno više od drugog 🙂 I sve je potpuno moj svet u kojem nema granica. 13340070_1116648105060317_2989003889523178701_o

2. Prema čemu se prvo rodila ljubav, i izdavajaš li neku od ove tri strasti malo više od drugih?
Prvo je to bio makeup, zatim ples pa moda…svo troje sam uspela da spojim u jednu priču koju živim, volim i u kojoj istinski uživam. Ne izdvajam…ne mogu da izdvojim, jer sve je tako jako i sve mi daje ogroman prostor za lični i profesionalni napredak.10857802_850565798364868_36553564219042495_n11427258_855366147884833_5506415784500902899_o

3. Čime su inspirisane tvoje kreacije i kome su namenjene?
Nemam konkretnu inspiraciju, u smislu perioda, epohe ili slično…teško je to rečima objasniti šta osećam dok mi “slike” mojih kreacija nadolaze,i sa kojim nestrpljenjem čekam da ih realizujem. U početku nisam shvatala šta se to događa, ali posle je bilo lako. Te “slike” često mi ne daju da spavam, ali to su mi najslađe neprospavane noći, ispunjene kreativnim radom.

4. Da li kreiraš isključivo za žene, ili možda u budućnosti vidiš svoje modele i na muškarcima?
Za sada samo za žene, i torbe, koje mogu da nose i muškarci i žene. Volim univerzalnost. Za dalje ću osetiti već, kao što je sve do sada i bilo.

5 .Kako je došlo do toga da se pojaviš na Fashion weeku u Njujorku, i to ne jedno nego dva puta! I kakvi tvoji utisci o tome?
Poslala sam mail. Nisam imala šta da izgubim. Jesam se uplašila i ako mi odgovore, i ako ne odgovore, ali sam pisala. Kada sam dobila potvrdan odgovor, iskreno, nisam verovala da je bilo “tako lako”. Ustvari bilo je moguće. Kao što je sve moguće. Tako je nastao prvi NY, a drugi je bio mnogo lakši, jer jednom kad uđeš u taj krug, onda te i sami zovu, ako si im zanimljiv, tj. ako im je tvoj rad zanimljiv. Onog momenta kad sam prošetala ulicama NY osetila sam koliko tamo pripadam. Koliko šarenolikosti ima tamo i koliko se baš tamo uklapam. Sa svim onim što radim i ne radim, i sa svom tom energijom koja inspiriše i pokreće. A generalni utisci o reviji, za vreme i posle, su jako pozitivni i rezultirali su, što je nakon ovoliko rada nekako i prirodno.12744740_973533369401443_5847863248870709774_n12733401_973512739403506_8285916321648988739_n13466400_10209503858304503_1446953804374310393_n

6. Kakve su reakcija i komentari njujorkške publike na tvoje kolekcije?
Reakcije su bile neočekivano dobre! Meni je u tom trenutku najvažnije da mi se modeli dobro iznesu, da su “zategnuti” kako sam ja to zamislila, bez ikakvog očekivanja, želeći ponekad da se samo što pre završi, jer tenzija i osećaj su vrlo intezivni, posebno kad se predstavljaš njujurškoj publici! 14457362_1118051211616324_908552890352250488_nsafe_image

7. Dobila si ponudu i da kreiraš kostime za predstavu na Brodveju, da li si ikada sanjala da je tako nešto moguće?
E to su one životne šanse. 🙂 To je rezultat kad rizikuješ, kad si otvoren, a posebno kad si spreman. Nisam sanjala ni NY, a kamoli nešto najlepše na svetu, pozorište na Brodveju, što mi je od početka studija za modu, bila želja. I to samo pozorište. Ono što je potrebno za to, i za realizaciju, je tehnička stvar, a to je moje prisustvo tamo, što je takodje rešivo i moguće. 🙂

8. Koji ljudi su po tebi modne inspiracije, i na neki način uzori u tome što radiš?
U vizuelnom smislu nemam uzore, ali u smislu energije i modnih iskustava, tu su moje kolege koje volim da slusam i pratim njihov rad.

9. Postoje li komadi koji su tvoji „fashion guilty pleasure“ i kojima ne možeš da odoliš?
Ne postoje 🙂 . Ponekad poneka moja kreacija, ali vrlo brzo dolazi novi “flesh” modela, koji je još zanimljiviji.

10. Koliko se tvoj lični stil razlikuje od tvojih kreacija?
Razlikuje se dosta. Moj lični svakodnevni stil je svedeniji u formi, ali izražen u bojama. Dok na sceni (revijama) ima i jednog I drugog. Ali svaku svoju kreaciju obožavam da nosim. Tad sam u potpunom spoju sa svojom iskreiranom emocijom. 14141867_10201962835949700_411705120711831115_n14457360_1118051334949645_6025755636093472102_n

11. Mladi dizajneri na koje bi skrenula pažnju su…?
Svi! Samo da ne odustaju, a procesi umeju da budu jako teški.

12. Place to be? (mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom)
New York!

13. Take a book (knjiga po tvojoj preporuci)
Moj izbor su knjige koje sam počela da čitam kad sam počela da plešem, a povezane su sa radom na sebi, svom biću, i telu. Od “procesa prisutnosti”, preko “Moć sadašnjeg trenutka”, i još mnogih od Ekarta Tola, do pojedinih Loven-ovih knjiga. To je literature koja mi je pomogla da osvestim sebe jos više i učinili da mi moji lični procesi budu lakši da prevaziđem kad upadnem u “krizu”. 🙂

14. Inspirishime u 3 reči.
Strast prema zivotu!
13508891_10209504089550284_2847289463750900580_n

photo credits:art photography by Nikola Bradonjic – NYC Freelance photographer, Kris Connor/Getty Images For Art Hearts Fashion, photo Nikola Čubrilo

Vruć vetar

„Da odem u Grčku…makar na 5 dana… paradajz k’o lubenica, lubenica k’o kuća, a kuća bela, na suncu, a sunce toplo, vruć vetar, ljudi blagi…i svi igraju..i tri stola, dve flaše i obavezno muzika…“

Na film sam počela da obraćam pažnju kod scene u kojoj glavna glumica recepcionaru hotela, zadubljenog u ekran televizora, nakon napornog dana izgovara – Lift vam je pokvaren, a umesto usluge, dobija rečenicu – Shhhhh, Antoni Kvin!
I ni ne upuštajući se u dalju raspravu, gledajući recepcionara koji plešući u stolici upada u zanos, svom kolegi pomirenim glasom izgovara:
„Moramo da idemo stepenicama.“
– Zašto?
– Zato što je ovo Grčka.

U Grčkoj sve možeš objasniti tom rečenicom – to je Grčka.
U filmu Grk Zorba, postoji scena gde Alan Bejts i Entoni Kvin gube celu životnu ušteđevinu, i šta oni rade – igraju!
Tako cela zemlja funkcioniše, ili ne.
Ako tuš ne radi – oni igraju.
Ako toalet nije ispravan – oni igraju. Usput dobiješ i malo grčke filozofije – opusti se, piški napolju, možda je tvoja sudbina da baš tada napišeš prelepu poemu o nebu, a zatim, igraju.
Počela sam da se smejem naglas, dok je u glavi počinjao da se odmotava neki drugi film.
Nalazim se u Atini, i spremam se za svadbu. Grčku, i mrsnu i pravoslavnu, svadbu moje drugarice.
Venčanje je bilo, i prošlo, a onda je počelo svadbeno veselje.
Te noći, nakon ceremonije, na betonskom prostoru između mladenačkog stola i bazena, prvi put sam videla kako se pleše sirtaki.
Na improvizovani podijum izašao je muškarac, Grk, glava porodice. Sin, muž, otac, deda, svekar, brat. Sam na sred podijuma, sa glavom usmerenom ka nebu, kao da od Bogova čeka znak. Oko njega u polukrugu, sa jednim kolenom na zemlji, i rukama koje daju ritam, okupljena je njegova porodica.
Kreće prvi takt muzike i muškarac počinje da pleše. Celo telo mu se okreće u ritmu i jedna ruka u zamahu stiže drugu, toliko brzo, da u jednom trenutku pomisliš da je on taj koji okreće ceo svet. Zatim zastane, pa desnom rukom se blago povije ka levoj nozi, kao da čini naklon muzici koja ga pokreće, napravi pokret da izgleda kao da mazi zemlju po kojoj igra, pa se naglo podiže gore i raširenih ruku kao da grli život ili ga poklanja, punim plućima udahne vazduh, i iz sveg glasa uzvikne – Opa!
Kako muzika brza, njegovi pokreti postaju življi, a onda iznova opet zastane, pa desnom rukom lupi o petu desne cipele koju podigne sa strane, a zatim istu naglo spusti i lupi nogom o pod, kao da stavlja tačku na ovaj čin. I sve vreme se glasno smeje. I njegova porodica se smeje.
I nigde ne žuri, jer mu se ne žuri i ponavlja ovo, do poslednjeg takta muzike. A to traje čitavu večnost.

Plakala sam. Plakala sam onoliko dugo koliko mi je bilo potrebno. Plakala sam od sreće.
Sirtaki nije ples. Sirtaki je porodična slava, Sirtaki je koren iz koga raste porodično stablo, Sirtaki je kuća, Sirtaki je jezik, Sirtaki je hrana i piće, Sirtaki je život. Sirtaki je nepregledna dubina duše koju vidiš u nečijim očima. Sirtaki je ljubav.
Na odlasku prišao mi je mladoženjin otac, Grk, da mi se zahvali što sam došla.
Rekla sam, hvala vama, ni ne znate šta ste mi poklonili.
Nikad neću zaboraviti ovo.Sad znam šta želim. Želim da plešem Sirtaki.
Pogledao me je i rekao sledeće: – Znaš, Sirtaki je igra čoveka koji u svojoj duši nosi duboku bol. Ali, ponosnog čoveka. Koji možda neće reći da voli, ali će uvek da pleše. Zato, nemoj mnogo da razmišljaš, korake zna tvoje srce, ti samo slušaj muziku.

Mikro svet kratkog filma

1. Kako je nastao MikroFAF festival, osnovna ideja i njegovi počeci?
Počeo je 2009, kada smo razmišljali kako baš mnogo ljudi pravi filmove, pošto su tada već kamere postale dostupnije i internet bio u ekspanziji. Pozvali smo ljude čije smo filmove viđali po Jutjubu zatrpane među gomilom drugih klipova, jer smo imali želju da te stvari tako ne lutaju po internetu, već da ih publika vidi na projekcijama. Raspisali smo konkurs i, na naše iznenađenje, javilo se dosta ljudi. I tako je nastao prvi festival u trajanju od dva dana. Super smo se podružili, razmenili utiske, i primetili da su se tu ljudi upoznali i dobili motivaciju da rade dalje, što je i nama bila motivacija da nastavimo sa festivalom. A isprva smo mislili da to bude samo jedan događaj, čisto kao eksperiment, jer je tako i počelo. Događaj smo nazvali Mikro festival amaterskog filma jer su bili u pitanju kratki filmovi, i jer je stvarno bio mikro, pošto smo bili u prostoru kafe-galerije Freedom koja je imala 10 stolova.dsc_0093

2 .Šta misliš, odakle toliko interesovanje kod ljudi, pa se toliko ljudi prijavilo na taj prvi konkurs?
Kod ljudi koji se izražavaju kroz filmove, u principu kao i u svakoj umetnosti, pitanje je feed back-a. Sad na internetu postoji ta neka kodirana komunikacija preko društvenih mreža, koja kao prvo nije uživo, a i ništa ne može da zameni projekciju u bioskopu sa publikom i živu razmenu utisaka. Tako da mislim da je ljudima bilo jako važno, naročito debitantima, da svoje radove vide u nekom pravom svetlu, među živom publikom i u festivalskoj atmosferi. MikroFAF im je pružio priliku da se njihovi filmovi gledaju, komentarišu, nagrađuju i ponude publici. Ta scena je definitivno već postojala, mi smo je samo podržali kroz festivalsku formu.dsc_0037dsc_0104

3. Koliko se festival razvio od prvog, do danas sedmog po redu, koliko učesnika imate sada, iz kojih sve zemalja s obzirom da ste postali „svetski “ festival?
Na početku smo prikazivali sve filmove koji se prijave, i to je bilo oko 40-ak, 50-ak filmova. Vremenom je počelo da se prijavljuje sve više autora, i sve više filmova iz inostranstva, tako da smo na III Mikro FAF-u uveli selekciju, i sad nam se po konkursu prijavljuje oko 200 filmova, a mi smo nažalost u mogućnosti da prikažemo opet samo 40-ak, u toku dva dana. Naravno, voleli bismo da se to promeni i da festival traje duže, i radimo na tome. Sad je već postalo uobičajeno da dobijamo prijave ne samo iz okolnih zemalja i Evrope, već i iz Amerike, Kanade, Rusije, Brazila, Australije, Irana, Indije, Venezuele, Egipta, Izraela, Afrike, Koreje, Novog Zelanda… Počeli su da stižu i klasični nezavisni kratki filmovi. Zato smo pre par godina uveli i tu kategoriju. Glavna nagrada se i dalje odnosi na kratki amaterski film. Takođe smo nastavili da uvodimo još posebnih kategorija svake godine, pa je to jedne godine bio poetski film, jedne godine ekološki film, pa angažovani film, a ove godine ćeto biti viralni video jer je to fenomen koji nam je interesantan kao nešto što se pojavilo i buknulo sa internetom i društvenim mrežama.

4. Koliko ljudi razumeju pojam „viralni video“, i u kom kontekstu ga vi koristite?

Ljudi ga uglavnom povezuju sa brojem pregleda – lajkova i šerova, pa smo mi baš zato odlučili da organzujemo i tribinu na temu Film i novi mediji, u kojoj će učestvovati Ivan Ikić režiser, Caca Sekulić, filmska teoretičarka i kustoskinja, i Maša Seničić, scenarista, gde ćemo baš pokušati da objasnimo kakav dodir ima viralni video sa filmom. Oni imaju dosta dodirnih tačaka, a opet viralni video ima to nešto što donose novi mediji, to je interaktivnost, serijalnost, često je to i live streaming, tako da je on nešto na granici klasičnog filma, performansa, dokumentarnog zapisa, skeča, eksperimentalnog videa… Nama je iteresantno da vidimo gde to vodi i koja je veza između filma, u klasičnom smislu shvaćenom, i viralnih videa koji su trenutno čini mi se najgledaniji oblik „kratkog filma“ jer su dostupni na internetu.Print

5. Zagrevanje za festival organzovali ste 3. i 4. oktobra u UK Parobrod, dok se glavni program održava 7. i 8. (petak i subotu) u Muzeju Jugosloveske kinoteke u zgradi u Kosovskoj ulici. Šta to sve možemo da očekujemo tokom ova dva dana?

Uvertira je bila u Parobrodu i tu smo napravili retrospektivu najzapaženijih filmova sa dosadašnjih šest izdanja festivala, i prikazali smo zanimiljivu mešavinu od strogo amaterskih filmova do profesionlanih, a po sadržaju od šarmantnih, blesavih do zaista ozbiljnih filmova. U Kinoteci počinjemo festival tribinom Film i novi mediji: Između zabave i profesionalizma, zatim imamo takmičarske programe, sa pauzama između blokova gde ljudi mogu da razmenjuju iskustva i da se povezuju, a to je ono što je nama mnogo važno. Tu ćemo imati mali „Mikro šank” i “Mikro Fijuk” štand. Drugi dan takođe imamo tri takmičarska bloka, i na kraju dodelu nagrada. A oba dana, to je već sad tradicija našeg festivala, nakon završetka projekcija su žurke, od kojih će prva, u petak, biti u klubu „Petak“ (Lomina br. 14.) a druga, u subotu, u klubu „Strogi centar“ (Gospodar Jevremova br. 43). Ove godine takođe imamo posebnu nagradu filmske škole Milutina Petrovića “Preditor”, a našu tradicionalnu nagradu MIkropolis će dodeliti tročlani žiri koji čine: Milutin Petrović, Miloš Tomić i Miloš Gojković aka. Gojko iz Čačka. Dodeliće nagrade u tri kategorije: najbolji “uradi sam film”, najbolji nezavisni film i najbolji viralni video.mikropolis-nagrada

6. Kakve sve filmove ste do sada nagrađivali i kakvog to zanačaja ima za autore?
Pored Mikropolisa, naše nagrade su često i u vidu dalje edukacije autora, kao što je kurs filmske režije. Dalje učenje i usavršavanje i jeste glavni cilj festivala. Naravno da autorima znači kada istaknemo njihove filmove, kasnije ih dodatno promovišemo, i kada znaju da su na pravom putu jer su dobili priznanje od strane sturčnog žirija. Nagrađivani filmovi su zaista bili svih rodova i vrsta, jer ono što se nagrađuje jeste trud, ideja i njen odjek i potreba da se zamišljeno realizuje bez obzira na okolnosti. Recimo, Film Prekid Nikole Stojanovića nagrađen je na V MikroFAFu. To je bio njegov prvi film. Od tada, on je u “uradi sam” produkciji snimio još nekoliko odličnih filmova, a ove godine je upisao FDU. Postoji još mnogo takvih primera, da su autori “probil led” na MikroFAF-u.

7. Da li si zadovoljna gde je danas Mkro FaF u odnosu na početak, u šta je izrastao i šta bi volela da se dalje dešava?
Da, naročito zato što na početku nismo očekivali ovakav odjek ni ovoliko pažnje, ni od strane publike, a nismo očekivali da će uopšte toliko filmova doći do nas. Mi smo mali tim entuzijasta i opstajemo uz podršku prijatelja i ljudi koji prepoznaju značaj amaterskog filmskog stvaralaštva, tako da sam zadovoljna kako to sve teče. Nismo očekivali ni toliko odjek iz inostranstva. Svake godine smo naravno pred novim izazovima, a ono što bih volela da se promeni jeste da festival traje duže i da možemo da ugostimo sve autore iz inostranstva, što trenutno nismo u mogućnosti.

8. S obzirom na stanje u kulturi danas i kako se ne ulaže dovoljno u kulturne sadržaje, zašto je važno da jedan ovakav festival postoji i opstaje?
Amaterski film je nezaobilazan deo istorije kinematografije i naravno da je važno da se ova scena razvija, prati i podržava. MikroFAF je značajan jer ohrabruje razmenu iskustava svih koji žele da se izraze filmskim jezikom i ne ustručavaju se da eksperimentišu i samoobrazuju se u sferi filma, jačajući ovu alternativnu stvaralačku snagu filmske kulture. A to što niko ne ulaže u kulturu, nekako nije se mnogo odrazilo na kvalitet festivala, jer se mi, iako sve manje sredstava imamo, ipak sve više razvijamo. Mislim da ljudi bez obzira na to da li ima sredstava ili nema, kad imaju nešto kažu, oni će naći načina. Naročito u amaterskom filmu, gde nemaš nekog od koga zavisiš i ko će da ti daje neke producentske zahteve, imaš potpunu slobodu. I zato su ovi filmovi specifični i bitni i toliko raznovrsni. Nema elitizma, u festival se uključuju ljudi svih nivoa znjanja, obrazovanja I profesija. Mislim da je festival važan i jer demistifikuje tu predstavu o amaterskom kao nečemu pežorativnom, koja i dalje postoji kod ljudi, pa čak i kod eminentinih filmskih autora.

9. Šta tebe inspiriše da se baviš ovim, da neguješ amaterski film i ovaj festival.
Mene motiviše to što je ovo projekat u kome sam od samog početka i što vidim koliko znači učesnicima i publici. Tolika količina ljudi se sa velikim interesovanjem raspituje tokom cele godine kad će sledeći festival, kad će konkurs za prijavu filmova, ko će ove godine biti u žiriju, gde će biti… Ta energija koja se oko festival stvorila, odsustvo elitizma, i otvorenost ljudi da jedni s drugima razmenjuju utiske meni je inspiracija da se ovim i dalje bavim. Naravno, privlači me i to što i ovaj festival i amaterska filmska scena sami od sebe idu u nekom pravcu, a ja sam tu da primetim te novonastale aspekte i bavim se njima. I uvek me raduje kada neko snimi svoj prvi film nakon već duge karijere u nekoj drugoj sferi i javi se na festival. Za mene film nije profesija, to je način izražavanja, i svi imaju pravo da se izražavaju tim jezikom.

Kuc kuc ko je niko

Jesen je stigla, nisam je video ali sam je osetio, mada nisam obraćao pažnju na nju. Jutros mi je neko kucao na vrata, ja sam otvorio, a ispred vrata stajala je pesma, napisana na papiru. Ovako je pisalo:
Ljubav ti je pred vratima
beži
kroz prozor
preko krova
niz oluk
kroz kapiju
uz stepenice
do svojih vrata
i videćeš
nema tu nikoga
osim tebe.
Uneo sam pesmu u kuću i naslonio je na zid. Pročitao sam je još nekoliko puta, obukao sam se, poneo sam pesmu i izašao da tražim jesen. Bio sam spreman da je tražim onoliko koliko je potrebno, dok je ne nađem, bez ikakve sumnje bih je tražio do kraja života, pa i posle toga, ne bi imala mira od mene, nikada, jer sam znao da mi je ona ostavila pesmu, a ja tu pesmu nisam želeo.
Čim sam izašao iz kuće ugledao sam je. Stajala je naslonjena na lipu, s lipe je ubrzano opadalo lišće, a ja sam joj rekao da je zaboravila pesmu ispred mojih vrata. Bez reči je uzela svoju pesmu i otišla, kao da mi je zato pesmu i dala, da bih je ja vratio.

Zrak sunca

O šumi ništa ne znaš dok se u njoj ne izgubiš.
Kao ni o životu, kao ni o strahovima, kao ni o ljubavi.
Jer jedino kad se izgubiš, znaš ili naučiš – da li umeš da se vratiš.
Kad se iz nepoznatog razloga nađeš u gustoj šumi, i sve oko tebe je mračno, postoji taj jedan trenutak kada se iznenada zrak sunca probije kroz granje, preseče mrak i obasja te.
Razlije se po tvom licu i zaslepi toliko da te natera da zatvoriš oči.
Nikad ne znaš kad će, a ni da li će da se desi.
Čudno je kako tada pomisliš da time što si zatvorio oči ne vidiš mrak, nego boje. Boje koje se smenjuju iz nijanse u nijansu unutar tvojih kapaka, a nijedna nije kao prethodna, i u momentu kada vidiš sledeću, prethodne ne možeš ni da se setiš.
U tom trenutku osećaš dve stvari – toplinu i olakšanje. U tom trenutku više ne razmišljaš o tome kako izgleda mrak. U tom trenutku je samo taj trenutak. I ništa više. U tom trenutku vidiš boje, boje koje su sve vreme u tebi dok ti misliš da kad zatvoriš oči ne vidiš ništa. I samo uživaš, i ne razmišljaš da li će proći, i ne razmišljaš koliko će trajati. Ne razmišljaš. Samo osećaš.
Takva je depresija.
Takva je ljubav.
Takav je život.
Danas bih sebe objasnila tako.
Zrakom sunca u mojoj sobi, u kome vidim svu prašinu svog života u haotičnom vrtlogu koja nema neku preciznu putanju, a koja jednostavno u tom trenutku izgleda savršeno.

Ramenom

Odvalio sam jedan pregradni zid u stanu. Ramenom, i onda sam ga iščupao rukama. Nije to bio zid od cigala, to je u stvari bila drvena pregrada, ali okrečena kao noseći zid na koji se nastavljala, izgledala je kao da je zauvek tu. Ipak, nema je više.
Došla mi je drugarica da sređujemo malo po mom stanu, da ga spremimo za krečenje, razmontirali smo neke stvari koje su oduvek tu, pa sam se verovatno zbog toga ohrabrio i sklonio tu pregradu koja mi je uvek smetala, ali sam je uzimao zdravo za gotovo. Sprečavala je dnevnu svetlost da iz kuhinje slobodno pada na trpezarijski sto, ali sad je više nema, jer sam je odvalio za pet minuta.
Nisam mogao sam da je sklonim iz kuće, ali mi je pomogla drugarica. Zajedno smo je izneli u prošlost.
Dođe mi da pomislim da sam to mogao odavno da uradim, ali ja sam veliki dečko pa znam da bih to sigurno odavno uradio, da sam mogao. Tog dana su se prvi put stekli uslovi da pomislim da je to moguće, i to je prvi trenutak kad je to postalo moguće, trenutak u kome se pregradni zid pretvorio u dasku koju sam odvalio ramenom.
Sad sedim za trepzarijskim stolom, gledam kroz kuhinjski prozor, ka Dunavu, i dalje, u beskraj, i ne čudim se, to mi je normalno, kao što mi je nekad bilo normalno da s tog mesta gledam u zid.

Elitistička umetnost za svakog čoveka

U susret 50. jubilarnom Bitef festivalu, našli smo se sa umetničkim direktorom Ivanom Medenicom i proveli popodne u inspirativnom razgovoru – o značaju Bitefa kao festivala koji se čeka od septembra do septembra, o kulturi danas, o mladima i načinu da se oni zainteresuju i pokrenu i pre svega o samoj ideji, misiji i cilju ove institucije koja opstaje već 50. godina i duhom nimalo ne stari. Bitef izbliza, rečima Ivana Medenice.

1. Ove godine se održava 50. Jubilarni Bitef pod sloganom “Na leđima mahnitog bika”, a vizuelni identitet podrazumeva tri lica (Evropa, Afrika i Azija. ) Koja se simbolika krije iza teme koju ste odabrali?
Za vizuelni identitent, odnosno tri različita lica, odnosno lica tri rase, ovogodišnjeg Bitef festivala, kaže je proistekao iz samog podnaslova ovogodišnjeg festivala – “Na leđima mahnitog Bika”, koji je kao rezultat opet proistekao iz selekcije ovogodišnjih predstava, a radila ga je Agencija New Moment. Ideja je potekla iz grčke mitologije i predstavlja Evropu, kao devojku na leđima bika. Takva slika Evrope, je napravljena kao intervencija u koju smo uneli taj pojam “pomahnitali bik” gde se jasno referišemo na krizu u kojoj se današnja Evropa nalazi i kroz koju prolazi, a konkretno smo se koncentrisali na problem emigracije koji je trenutni ključni evropski problem. Toj temi smo pristupili kroz izbor predstava, ne svih, ali dobar deo predstava tretira krizu na jedan osvešćen i kritički način, odnosno bavi se razlozima zbog kojih je do krize došlo i odgovornostima za istu. Ta tema, problem, je jedna linija koncepta, dok je druga linija, suprotno od očekivanja da kada se slavi jubilej nekako se očekuje da ćete da pokažete stare zvezde, velike zvezde Bitefa, i šta one sada rade, međutim koleginica Anja Suša i ja smo misili da bi baš bio dobar štos, i da bi bilo vrlo provokativno i vrlo bitefoskvi u suštini, u tradiciji Bitefa koji je uvek provocirao, da na ovom Bitefu bude prikazan rad reditelja, pisaca i koreografa koji nikad do sad nisu bili na Bitefu, i zato Nova Lica, sa izuzetkom reditelja Andraša Urbana čiju predstavu “Rodoljupci” nismo hteli i nismo mogli da preskočimo. ivan-medenica-i-anja-susa-foto-jelena-todorovic Ivan Medenica i Anja Suša, FOTO Jelena Todorović.

I treća neka koncepcijska linija u svemu tome, jeste da smo ove godine Bitef vratitili nekim njegovim izvornim postulatima, odnosno njegovim korenima iz tog doba 60tih i 70tih, kad je on nastao, i kad je to bio internacionalni festival u najširem smislu te reči. U poslednje vreme, i tu su dolazile određene primedbe i kritike, Bitef se nekako zatvorio u neki evropski pa i regionalni kontekst, regionalni aspekt programa je bio dosta akcentovan, ali činjenica je da je tradicija Bitefa da je on otvoren prema celom svetu, da je zaista u smislu te reči internacionalni festival, nije ni ex – jugoslovenski, nije ni evropski, nije ni zapadni, nego zalazi u sve kulture i otvoren je prema svim kulturama. Naravno u poslednje vreme manje je dolazilo predstava iz drugih kultura, a razlozi su objektivni jer je finansijki bio problem dovesti te predstave. Zato ove godine imamo predstave iz Kine, iz Singapura, iz Libana, nemačke predstave sa afričkim umetnicima, dolazi nam grupa umetnika iz Obale slonovače, i kad se sve to spoji imate tri lica, dakle nova lica, drugačija lica, koja nismo videli, koja predstavljaju tri rase, što upućuje na tu kulturnu raznolikost ovogodišnjeg Bitefa, i to da nam umetnici dolaze iz svih krajeva sveta, a opet na njih je utisnuta ta maska bika, kao neka vrsta žiga, I to je metafora koja može da se čita na ovaj ili onaj način…ali ja je čitam, recimo da je Evropa otvorena prema celom svetu, prima uticaje sa svih strana, a onda opet u jednom trenutku od toga napravi svoj žig, svoju masku i utisne vam nazad na lice.bitef_2016_1468930570

2. Spomenuli ste da ste se negde prepoznali kao potrebna kulturna intervencija u smislu…?
Pa to je sudbina Bitefa, sudbina je kako beše ono: “Sudbina jarca je da rogove nosi”. Mi smo uvek težili ka tome, i to užasno važno reći naročito mladim generacijama, da nije Bitef samo promovisao isključivo nove pozorišne tedencije, jeste, on je tragao za svim novim, radikalnim, različitim, drugačijim, u smislu forme umetničkog izraza, ali Bitef je paralelno kroz te iste predstave promovisao istovremeno neke društvene kulturne vrednosti koje su mnogo šire od čisto nekih estetskih parametara i vrednosti. Tom svojom otvorenošću za sve kulture Bitef je nama ovde prikazivao kulture i Azije i Afrike, jer tada je Bitefu na ruku od koristi bio Pokret nesvrstanih, za koji mlađe generacije danas možda i ne znaju, a koji je predstavljao protivtežu između dva bloka, Zapadnog oko Amerike i Evrope i Sovjetskog Saveza za vreme hladnog rata. Zato nam 50tih, 60tih, 70tih druga rasa, nije bila nikakvo pitanje, i dakle baštineći tradiciju ondašnje Jugoslavije, zaparavo Bitef je probijao te neke stereotipe i predrasude o drugim kulturama, o drugim rasama. U međuvremenu su se desili ratovi, ksenofobija i mladi nažalost danas su mnogo konzervativniji nego što su bili mladi moje generacije, i nisu za to oni krivi, postoji mnogo razloga, tako da je zadatak Bitefa da na to utiče i na neki način to promeni. I to je za mene neki njegov potencijal, i neka njegova snaga.

3. Da li taj konzervatizam mladih, nedovoljna obrazovanost i godine u kojima su bili ograničeni i da saznaju nove stvari, da vide nove stvari, da putuju da se kreću, da li iz tih razloga možda doživljavaju BItef kao elitistički festival koji se bave temama koje nisu za njih?
Bitef stalno prati taj rep da je elististički festival, i to čak nije ni nova stvar, to je i ranije bilo tako. Ima izjava čuvenog francuskog pozorišnog reditelja, koji je osnivač najstarijeg i najznačajnijeg festivala u Evropi, u Avinjonu, a koji se zvao Žan VIlare koji je rekao jedan oksimoron – “Ja pravim elitističku umetnost za svakog čoveka.” E to je nešto što mi sa Bitefom hoćemo. Ne želim da podilazimo širokim narodnim masama, tj. ukusu širokih narodnih masa, mi nećemo komercijalnu umetnost, mi nećemo “Pevaj brate”, i Bitef tu vrstu kompromisa nikad neće praviti, ali mi ne želimo društveni elitizam, da sad tu dolaze samo neki ljudi koji su sebe proglasili sposobnim da razumeju tu neku umetnost, i ne želimo tu vrstu malograđanštine, jer ona nije u tradiciji Bitefa. Mi upravo želimo da se obratimo mladima, jer znamo da oni imaju veliki potencijal, u smislu radoznalosti, otvorenosti, možda im je to neko zatucao, možda im je to neko uništio vaspitanjem, opštom klaustofobijom u kojoj žive, ali prirodno svojstvo mladosti je radoznalost i potreba da se proba zabranjeno voće. Mi hoćemo apsolutno da podmladimo publiku, što ne znači da želimo staru da oteramo. Ali evo meni je to ovako, mene užasno nerviraju deca koja jedu samo šniclu i krompiriće, i koje roditelji podržavaju u tome da jedu samo šniclu i krompiriće i koji čak misle da je to fino, jer to je primitivno. To kao kad putujete negde, ne mora to da bude inostranstvo, može da bude čak i drugi kraj Srbije, pa čak i da nisi navikao na neku drugu hranu, što je ne bi probao? Otkud ti znaš da ti ne voliš punjene paprika, ili neko jelo iz Vojvodine, na primer meso sa sosom od višanja, eto to je tipično vojvođanski, odnosno austrougarski da se meso sa slatkim sosovima servira. Otkud ti znaš da to ne voliš, kako možeš da kažeš da to ne voliš – to su predrasude. E dakle, mi hoćemo da te predrasude razbijemo. Da pozovemo i kažemo tim mladima, ‘ajd sad dođite, ne boli, nikom ništa neće da bude. Dođite, vidite i probajte, kao što biste probali meso sa sosom od višanjama, pa možda vam se i svidi. Dakle, između ostalog misija Bitefa negde jeste i da razbije sve moguće kulturne predrasude i stereotipe, i to nije lak posao, ali to je vrlo inspirativan posao. Evo, ja se odavno nisam pronašao u nečemu kao u ovome što radim, imam jako puno energije, i puno strasti, i volim ovo što radim i radim sa timom fenomenalnih ljudi koji tu strast dele, i mi smo do te mere sigurni da radimo pravu stvar, da je neka naša volja da mi sami ne želimo i radimo na tome da ne budemo elitistički.

4. Negde se bori i želi da postignu da se studentima i mladima dozvoli da besplatno uđu na predstave, ali negde je istina da kultura košta, i o tome nam je rekao sledeće:
Ne možemo da budemo nesvesni u kom vremenu živimo, i ja bih bio najsrećniji da karte za Bitef festival budu smešno jeftine, i da su dostupne svima. Jer tradicija Bitefa je da mogu svi. Ali u krajnjoj liniji, da bi ljudi stvarali određene navike, prvo treba stvoriti potrebe. Zato mislim da je dobro imati mogućnost nekog pustiti prvi drug za džabe, da bi onda on razvio potrebu, a kad razvije potrebu onda će da kaže ovo je meni važno, ja ću za ovo da štedim, ja ću za ovo da odvajam da bih to sebi mogao da priuštim.
Pročitao sam u nekim novinama, neko je rekao “Nemojte se zavaravati putovanjima preko You tuba, i društvenih mreža, nemojte se zavaravati jer to nisu putovanja. Odnosno to može da bude informacija koja će da razvije neku želju za putovanjima, ali dok vi ne osetite i ne iskusite neku kulturu u direktnom kontaktu sa njom vi ništa zapravo o njoj ne znate.”
Za mene lično nema veće sreće od upoznavanja i prepuštanja drugim kulturama. Mene je otac naučio – Kad si u nekoj drugoj sredini uvek pij vino nastalo ispod tog neba. Tako da moramo mladima koje nisu krivi što su rasli u jednoj zatvorenoj, klaustorfobičnoj sredini stvaramo te apetite. Kad stvorimo potrebe, stvoriće se navike, a onda će se bolje i živeti, jer će postojati pritisak od ljudi koji su iskusili bolje, da teže ka boljem, oni će se za to boriti. Jer ko ne zna za bolje, on može da pristaje na neke vrlo skučene svetove u kojima je rođen jer za bolje nije ni čuo.

5. Jedna od inovacija koju ove godine možemo primetiti je potpuno drugačija i na neki način otvorenija komunikacija kako sa medijima, tako i sa publikom, ko je zaslužan za to?
Prvo zatekao sam vrlo kompetentan medijski PR tim i vrlo voljan da sa umetničkom direkcijom se dogovara i pravi zajedničke strateške planove, dok marketinški tim taj koji nalazi načine da tu medije lansira na razumljive načine ono što su koncepcijske odlike selekcije. Mene možda ne mogu uvek ljudi da razumeju, mada ja ne želim da budem hermetičan i trudim se da svaku svoju složenu misao što više približim svima, ali zato postoji marketing. Sa jedne strane radili smo to kroz marketinške kampanje, Face painting, pa promocije, a sa druge strane, moje mlade saradnice vrlo insistiraju na novim medijima, što je meni super tako das mo sad na Facebooku vrlo aktivni, takođe na Instagramu i zaista je Bitef mnogo prisutniji u svim medijima i na društvenim mrežama.biteftim-foto-sonja-zugic Bitef tim, foto Sonja Žugić

6. Šta ste poželeli Bitef festivalu, za jubilarni 50. rođendan?
Pošto ga ja pravim, onda je to nekako dosta diskutabilno, jer ne mogu da mu poželim nešto što ne podrazumeva moju odgovornost. Ali evo, želim Bitefu za 50. rođendan da vrati radost u ovaj grad, koji je nažalost postao mnogo mračan, da mu vrati uživanje u različitosti, da mu vrati osećanje slobode da se probaju neka druga iskustva, da se otvoriš za druge kulture. A ono što najviše želim Bitefu, to je da pomogne Beogradu da vrati samopoštovanje. Beograd je 80tih, bio ozbiljna svetska i evropska metropola, bio je grad koji je po popularnoj muzici, po modi, književnosti, filozofiji, kako bih rekao bio na nekim svetskim vibracijama, a sad zapravo naša klaustorfobija, šovinizam, nacionalizam predstavlja drugo lice jednog kompleksa inferiornosti. A Bitef je jedna manifestacija, jedna institucija i jedan od fenomen, pogotovo ovaj jubilarni 50. koji smo osmislili i napravili, kojim čovek može biti ponosan što je iz Beograda i što u tome učestvuje.

Program ovogodišnjeg Bitefa, pogledajte ovde http://festival.bitef.rs/50bitef16/ i ne propustite da budete deo jedne lepe priče.

Ne znam

Meni je super kako se ljudi prave da razumeju neke stvari pred drugim ljudima, koji se pred njima takođe pretvaraju da iste te stvari takođe znaju.
I na kraju, svi sve znaju.
Ne znam nikog ko ne zna. Možda je to najstrašnija stvar koju ne znam.
A ja ne znam mnogo toga.
Na primer, nikad ne znam kakvo će vreme biti sutra, a i nemam ništa od toga, jer šta mi vredi da to znam danas kad je drugačije vreme.
Nikad ne znam šta će mi život doneti, ali sam naučila da je važno da sama izaberem i spakujem ono što odnosi. To je kao sa garderobom, nikad ne znam šta zapravo hoću da obučem, ali znam šta više ne želim da nosim.
Recimo pingvini ne znaju miris ribe jer je love pod vodom, a riba pod vodom ne miriše.
Tako da pingvini izvan vode kad im pokažeš ribu, ne znaju da im je to hrana.  Ali znaju gde da je nađu.
Dakle u suštini jednostavno je.
Važno je jedino da znaš šta hoćeš da saznaš.
Jednom sam tako mislila da je važno sve da znaš, i sve da shvatiš. Jedva sam se oporavila od toga.

Ili što bi rekao Nil Gejmen “Sva tvoja pitanja imaju odgovore, ako je to ono što želiš. Ali jednom kada saznaš svoje odgovore, više nikad ne možeš da ih ne znaš.”

Ne znam da li ikome želim to. Samo ti znaš.