admin

Elitistička umetnost za svakog čoveka

U susret 50. jubilarnom Bitef festivalu, našli smo se sa umetničkim direktorom Ivanom Medenicom i proveli popodne u inspirativnom razgovoru – o značaju Bitefa kao festivala koji se čeka od septembra do septembra, o kulturi danas, o mladima i načinu da se oni zainteresuju i pokrenu i pre svega o samoj ideji, misiji i cilju ove institucije koja opstaje već 50. godina i duhom nimalo ne stari. Bitef izbliza, rečima Ivana Medenice.

1. Ove godine se održava 50. Jubilarni Bitef pod sloganom “Na leđima mahnitog bika”, a vizuelni identitet podrazumeva tri lica (Evropa, Afrika i Azija. ) Koja se simbolika krije iza teme koju ste odabrali?
Za vizuelni identitent, odnosno tri različita lica, odnosno lica tri rase, ovogodišnjeg Bitef festivala, kaže je proistekao iz samog podnaslova ovogodišnjeg festivala – “Na leđima mahnitog Bika”, koji je kao rezultat opet proistekao iz selekcije ovogodišnjih predstava, a radila ga je Agencija New Moment. Ideja je potekla iz grčke mitologije i predstavlja Evropu, kao devojku na leđima bika. Takva slika Evrope, je napravljena kao intervencija u koju smo uneli taj pojam “pomahnitali bik” gde se jasno referišemo na krizu u kojoj se današnja Evropa nalazi i kroz koju prolazi, a konkretno smo se koncentrisali na problem emigracije koji je trenutni ključni evropski problem. Toj temi smo pristupili kroz izbor predstava, ne svih, ali dobar deo predstava tretira krizu na jedan osvešćen i kritički način, odnosno bavi se razlozima zbog kojih je do krize došlo i odgovornostima za istu. Ta tema, problem, je jedna linija koncepta, dok je druga linija, suprotno od očekivanja da kada se slavi jubilej nekako se očekuje da ćete da pokažete stare zvezde, velike zvezde Bitefa, i šta one sada rade, međutim koleginica Anja Suša i ja smo misili da bi baš bio dobar štos, i da bi bilo vrlo provokativno i vrlo bitefoskvi u suštini, u tradiciji Bitefa koji je uvek provocirao, da na ovom Bitefu bude prikazan rad reditelja, pisaca i koreografa koji nikad do sad nisu bili na Bitefu, i zato Nova Lica, sa izuzetkom reditelja Andraša Urbana čiju predstavu “Rodoljupci” nismo hteli i nismo mogli da preskočimo. ivan-medenica-i-anja-susa-foto-jelena-todorovic Ivan Medenica i Anja Suša, FOTO Jelena Todorović.

I treća neka koncepcijska linija u svemu tome, jeste da smo ove godine Bitef vratitili nekim njegovim izvornim postulatima, odnosno njegovim korenima iz tog doba 60tih i 70tih, kad je on nastao, i kad je to bio internacionalni festival u najširem smislu te reči. U poslednje vreme, i tu su dolazile određene primedbe i kritike, Bitef se nekako zatvorio u neki evropski pa i regionalni kontekst, regionalni aspekt programa je bio dosta akcentovan, ali činjenica je da je tradicija Bitefa da je on otvoren prema celom svetu, da je zaista u smislu te reči internacionalni festival, nije ni ex – jugoslovenski, nije ni evropski, nije ni zapadni, nego zalazi u sve kulture i otvoren je prema svim kulturama. Naravno u poslednje vreme manje je dolazilo predstava iz drugih kultura, a razlozi su objektivni jer je finansijki bio problem dovesti te predstave. Zato ove godine imamo predstave iz Kine, iz Singapura, iz Libana, nemačke predstave sa afričkim umetnicima, dolazi nam grupa umetnika iz Obale slonovače, i kad se sve to spoji imate tri lica, dakle nova lica, drugačija lica, koja nismo videli, koja predstavljaju tri rase, što upućuje na tu kulturnu raznolikost ovogodišnjeg Bitefa, i to da nam umetnici dolaze iz svih krajeva sveta, a opet na njih je utisnuta ta maska bika, kao neka vrsta žiga, I to je metafora koja može da se čita na ovaj ili onaj način…ali ja je čitam, recimo da je Evropa otvorena prema celom svetu, prima uticaje sa svih strana, a onda opet u jednom trenutku od toga napravi svoj žig, svoju masku i utisne vam nazad na lice.bitef_2016_1468930570

2. Spomenuli ste da ste se negde prepoznali kao potrebna kulturna intervencija u smislu…?
Pa to je sudbina Bitefa, sudbina je kako beše ono: “Sudbina jarca je da rogove nosi”. Mi smo uvek težili ka tome, i to užasno važno reći naročito mladim generacijama, da nije Bitef samo promovisao isključivo nove pozorišne tedencije, jeste, on je tragao za svim novim, radikalnim, različitim, drugačijim, u smislu forme umetničkog izraza, ali Bitef je paralelno kroz te iste predstave promovisao istovremeno neke društvene kulturne vrednosti koje su mnogo šire od čisto nekih estetskih parametara i vrednosti. Tom svojom otvorenošću za sve kulture Bitef je nama ovde prikazivao kulture i Azije i Afrike, jer tada je Bitefu na ruku od koristi bio Pokret nesvrstanih, za koji mlađe generacije danas možda i ne znaju, a koji je predstavljao protivtežu između dva bloka, Zapadnog oko Amerike i Evrope i Sovjetskog Saveza za vreme hladnog rata. Zato nam 50tih, 60tih, 70tih druga rasa, nije bila nikakvo pitanje, i dakle baštineći tradiciju ondašnje Jugoslavije, zaparavo Bitef je probijao te neke stereotipe i predrasude o drugim kulturama, o drugim rasama. U međuvremenu su se desili ratovi, ksenofobija i mladi nažalost danas su mnogo konzervativniji nego što su bili mladi moje generacije, i nisu za to oni krivi, postoji mnogo razloga, tako da je zadatak Bitefa da na to utiče i na neki način to promeni. I to je za mene neki njegov potencijal, i neka njegova snaga.

3. Da li taj konzervatizam mladih, nedovoljna obrazovanost i godine u kojima su bili ograničeni i da saznaju nove stvari, da vide nove stvari, da putuju da se kreću, da li iz tih razloga možda doživljavaju BItef kao elitistički festival koji se bave temama koje nisu za njih?
Bitef stalno prati taj rep da je elististički festival, i to čak nije ni nova stvar, to je i ranije bilo tako. Ima izjava čuvenog francuskog pozorišnog reditelja, koji je osnivač najstarijeg i najznačajnijeg festivala u Evropi, u Avinjonu, a koji se zvao Žan VIlare koji je rekao jedan oksimoron – “Ja pravim elitističku umetnost za svakog čoveka.” E to je nešto što mi sa Bitefom hoćemo. Ne želim da podilazimo širokim narodnim masama, tj. ukusu širokih narodnih masa, mi nećemo komercijalnu umetnost, mi nećemo “Pevaj brate”, i Bitef tu vrstu kompromisa nikad neće praviti, ali mi ne želimo društveni elitizam, da sad tu dolaze samo neki ljudi koji su sebe proglasili sposobnim da razumeju tu neku umetnost, i ne želimo tu vrstu malograđanštine, jer ona nije u tradiciji Bitefa. Mi upravo želimo da se obratimo mladima, jer znamo da oni imaju veliki potencijal, u smislu radoznalosti, otvorenosti, možda im je to neko zatucao, možda im je to neko uništio vaspitanjem, opštom klaustofobijom u kojoj žive, ali prirodno svojstvo mladosti je radoznalost i potreba da se proba zabranjeno voće. Mi hoćemo apsolutno da podmladimo publiku, što ne znači da želimo staru da oteramo. Ali evo meni je to ovako, mene užasno nerviraju deca koja jedu samo šniclu i krompiriće, i koje roditelji podržavaju u tome da jedu samo šniclu i krompiriće i koji čak misle da je to fino, jer to je primitivno. To kao kad putujete negde, ne mora to da bude inostranstvo, može da bude čak i drugi kraj Srbije, pa čak i da nisi navikao na neku drugu hranu, što je ne bi probao? Otkud ti znaš da ti ne voliš punjene paprika, ili neko jelo iz Vojvodine, na primer meso sa sosom od višanja, eto to je tipično vojvođanski, odnosno austrougarski da se meso sa slatkim sosovima servira. Otkud ti znaš da to ne voliš, kako možeš da kažeš da to ne voliš – to su predrasude. E dakle, mi hoćemo da te predrasude razbijemo. Da pozovemo i kažemo tim mladima, ‘ajd sad dođite, ne boli, nikom ništa neće da bude. Dođite, vidite i probajte, kao što biste probali meso sa sosom od višanjama, pa možda vam se i svidi. Dakle, između ostalog misija Bitefa negde jeste i da razbije sve moguće kulturne predrasude i stereotipe, i to nije lak posao, ali to je vrlo inspirativan posao. Evo, ja se odavno nisam pronašao u nečemu kao u ovome što radim, imam jako puno energije, i puno strasti, i volim ovo što radim i radim sa timom fenomenalnih ljudi koji tu strast dele, i mi smo do te mere sigurni da radimo pravu stvar, da je neka naša volja da mi sami ne želimo i radimo na tome da ne budemo elitistički.

4. Negde se bori i želi da postignu da se studentima i mladima dozvoli da besplatno uđu na predstave, ali negde je istina da kultura košta, i o tome nam je rekao sledeće:
Ne možemo da budemo nesvesni u kom vremenu živimo, i ja bih bio najsrećniji da karte za Bitef festival budu smešno jeftine, i da su dostupne svima. Jer tradicija Bitefa je da mogu svi. Ali u krajnjoj liniji, da bi ljudi stvarali određene navike, prvo treba stvoriti potrebe. Zato mislim da je dobro imati mogućnost nekog pustiti prvi drug za džabe, da bi onda on razvio potrebu, a kad razvije potrebu onda će da kaže ovo je meni važno, ja ću za ovo da štedim, ja ću za ovo da odvajam da bih to sebi mogao da priuštim.
Pročitao sam u nekim novinama, neko je rekao “Nemojte se zavaravati putovanjima preko You tuba, i društvenih mreža, nemojte se zavaravati jer to nisu putovanja. Odnosno to može da bude informacija koja će da razvije neku želju za putovanjima, ali dok vi ne osetite i ne iskusite neku kulturu u direktnom kontaktu sa njom vi ništa zapravo o njoj ne znate.”
Za mene lično nema veće sreće od upoznavanja i prepuštanja drugim kulturama. Mene je otac naučio – Kad si u nekoj drugoj sredini uvek pij vino nastalo ispod tog neba. Tako da moramo mladima koje nisu krivi što su rasli u jednoj zatvorenoj, klaustorfobičnoj sredini stvaramo te apetite. Kad stvorimo potrebe, stvoriće se navike, a onda će se bolje i živeti, jer će postojati pritisak od ljudi koji su iskusili bolje, da teže ka boljem, oni će se za to boriti. Jer ko ne zna za bolje, on može da pristaje na neke vrlo skučene svetove u kojima je rođen jer za bolje nije ni čuo.

5. Jedna od inovacija koju ove godine možemo primetiti je potpuno drugačija i na neki način otvorenija komunikacija kako sa medijima, tako i sa publikom, ko je zaslužan za to?
Prvo zatekao sam vrlo kompetentan medijski PR tim i vrlo voljan da sa umetničkom direkcijom se dogovara i pravi zajedničke strateške planove, dok marketinški tim taj koji nalazi načine da tu medije lansira na razumljive načine ono što su koncepcijske odlike selekcije. Mene možda ne mogu uvek ljudi da razumeju, mada ja ne želim da budem hermetičan i trudim se da svaku svoju složenu misao što više približim svima, ali zato postoji marketing. Sa jedne strane radili smo to kroz marketinške kampanje, Face painting, pa promocije, a sa druge strane, moje mlade saradnice vrlo insistiraju na novim medijima, što je meni super tako das mo sad na Facebooku vrlo aktivni, takođe na Instagramu i zaista je Bitef mnogo prisutniji u svim medijima i na društvenim mrežama.biteftim-foto-sonja-zugic Bitef tim, foto Sonja Žugić

6. Šta ste poželeli Bitef festivalu, za jubilarni 50. rođendan?
Pošto ga ja pravim, onda je to nekako dosta diskutabilno, jer ne mogu da mu poželim nešto što ne podrazumeva moju odgovornost. Ali evo, želim Bitefu za 50. rođendan da vrati radost u ovaj grad, koji je nažalost postao mnogo mračan, da mu vrati uživanje u različitosti, da mu vrati osećanje slobode da se probaju neka druga iskustva, da se otvoriš za druge kulture. A ono što najviše želim Bitefu, to je da pomogne Beogradu da vrati samopoštovanje. Beograd je 80tih, bio ozbiljna svetska i evropska metropola, bio je grad koji je po popularnoj muzici, po modi, književnosti, filozofiji, kako bih rekao bio na nekim svetskim vibracijama, a sad zapravo naša klaustorfobija, šovinizam, nacionalizam predstavlja drugo lice jednog kompleksa inferiornosti. A Bitef je jedna manifestacija, jedna institucija i jedan od fenomen, pogotovo ovaj jubilarni 50. koji smo osmislili i napravili, kojim čovek može biti ponosan što je iz Beograda i što u tome učestvuje.

Program ovogodišnjeg Bitefa, pogledajte ovde http://festival.bitef.rs/50bitef16/ i ne propustite da budete deo jedne lepe priče.

Ne znam

Meni je super kako se ljudi prave da razumeju neke stvari pred drugim ljudima, koji se pred njima takođe pretvaraju da iste te stvari takođe znaju.
I na kraju, svi sve znaju.
Ne znam nikog ko ne zna. Možda je to najstrašnija stvar koju ne znam.
A ja ne znam mnogo toga.
Na primer, nikad ne znam kakvo će vreme biti sutra, a i nemam ništa od toga, jer šta mi vredi da to znam danas kad je drugačije vreme.
Nikad ne znam šta će mi život doneti, ali sam naučila da je važno da sama izaberem i spakujem ono što odnosi. To je kao sa garderobom, nikad ne znam šta zapravo hoću da obučem, ali znam šta više ne želim da nosim.
Recimo pingvini ne znaju miris ribe jer je love pod vodom, a riba pod vodom ne miriše.
Tako da pingvini izvan vode kad im pokažeš ribu, ne znaju da im je to hrana.  Ali znaju gde da je nađu.
Dakle u suštini jednostavno je.
Važno je jedino da znaš šta hoćeš da saznaš.
Jednom sam tako mislila da je važno sve da znaš, i sve da shvatiš. Jedva sam se oporavila od toga.

Ili što bi rekao Nil Gejmen “Sva tvoja pitanja imaju odgovore, ako je to ono što želiš. Ali jednom kada saznaš svoje odgovore, više nikad ne možeš da ih ne znaš.”

Ne znam da li ikome želim to. Samo ti znaš.

Istinska životnost i autentično dobra energija

„Sve žene su vasione, samo sam ja crna rupa“ su reči kojima Tea opisuje sebe. Talentovana mlada rediteljka čije ime stoji na zavidnom broju predstava za njene godine, ali ona kaže da se po njoj, ništa ne dešava prebrzo i da je sve u skladu sa njenim razvojnim kapacitetima. Drugačije možda ne bi ni napredovala. Pričali smo sa Teom o pozorištu, o radio drami, o mjuziklima, o svemu… pa je upoznajte kao naše Lice inspiracije.

  1. Ko je Tea Puharić kad je podignuta zavesa, a ko je na kraju dana kad se zavesa spusti?

Ni u pozorištu, ni u stanu, ni u životu ne koristim zavese. Skupljaju prašinu.

tea    2. Kako se rodila ljubav prema pozorištu i radio režiji?

U pozorište sam zaljubljena od kada je komšinicina mama, šaptačica, mene i nju kao decu uvodila na predstave. I pre toga sam obožavala da idem u pozorište, ali su me tad privukli svi ti mistični prolazi i delovi iza scene nedostupni publici. Želela sam još da lutam tuda. To volim i danas kada nema nikoga oko scene. Dugo sam smatrala da mi je pozorište samo hobi, ali su situaciju preokrenuli moji divno lucidni i kreativni drugari iz gimnazije i profesorka književnosti koji su podstakli misao da to može biti više od hobija. A za ljubav prema radio režiji je zaslužna profesorka Branislava Stefanović uz koju sam zavolela radio formate kao utočište i regeneraciju od ponekad prenapornog pozorišnog procesa.

3. Kako „na delu“ izgleda tvoj posao, šta te inspiriše?


Jedan moj profesor je rekao da reditelj primeti fenomen, osmisli pogodan teren za ispitivanje istog i koncept ispitivanja, okupi tim, zarazi ih idejom, da im kvalitetnu i dobro “napumpanu” loptu i snažno je zakotrlja…ako je sve do tad dobro urađeno, onda sedi i posmatra igru, iznova zakotrljavajući loptu ako ode u aut. Mislim da je to najtačniji kratak opis moje profesije. Inspiriše me sve što u sebi ima istinske životnosti i autentično dobre energije. terminal

4. Pored pozorišta, baviš se i sinhronizacijom animiranih filmova, demistifikuj nam malo proces tog rada?


Zapravo, trenutno prvi put radim na sinhronizaciji animiranog filma i toliko uživam da nisam sigurna da li mi prevelika količina serotonina i endorfina dozvoljava da demistifikujem. Ali, ukratko: na osnovu radne verzije animiranog filma se pravi prevod scenarija i pozivaju se glumci na voice testove koji podrazumevaju izvođenje dela iz filma i/ili nekog songa. Sa odabranim i odobrenim glumcima i pevačima se potom snima film u studiju i to ume da bude zahtevnije nego što deluje jer je bitno u jeziku i izvedbi izneti ulogu autentično i u duhu našeg jezika, ali ujedno i biti veoma precizan u pogledu karaktera, trajanja, pauza, izraza lica i glasa likova u originalu. I za glumce i korepetitore i reditelja je to zahtevna mešavina kreacije i oponašanja koja zahteva visok nivo preciznosti i koncentracije. Nisam sigurna da li sam uspela da demistifikujem, ali imam osmeh i dok pišem o ovome jer me kompletan proces ispunjava veoma pozitivnom energijom.

5. Da li je teško “režirati” neki komad za radio i da li si se do sada upuštala u tu avanturu?

 
Upuštala sam se tokom studija, a i sam proces sinhronizacije je veoma blizak radu na radiju. Mislim da je veoma izazovno režirati za radio jer ste ograničeni na samo jedno čulo, a zadatak je postići jednaku katarzu kao u npr. pozorišnom gledaocu kom možete stimulisati sva čula.

6. Ove godine bila je premijera predstave „Frenki i Džoni – obasjani mesečinom“, rađene po tekstu Terensa Mek Nelija a u tvojoj režiji? Sudeći po današnjici to je tema koja je i te kako aktuelna, kako si se odlučila baš za nju?


Da, premijera je bila u Narodnom pozorištu u Beogradu u kojem je na stalnom repertoaru i veoma ste dobrodošli da pogledate. Sloboda Mićalović i Igor Đorđević su mi ponudili da sarađujemo na tom projektu i ono što me je najviše privuklo komadu je hrabrost to dvoje likova u poznim godinama da odbace sve strahove i prepuste se ljubavi, što deluje gotovo nemoguće u vremenu u kojem živimo. Pod utiskom sam da mnogo ljudi danas gubi ljudskost zahvaljujući kulturi sebičluka i ekstremnog i devijantnog tumačenja individualizma. A o strahovima kojima ljudi sami sebe guše i ograničavaju da ne počinjem.11

7. Kao asistent reditelja, radila si na predstavi/mjuziklu “Grk Zorba” u pozorištu na Terazijama? Koliki izazov predstavlja mjuzikl jednom reditelju?


Radila sam i na predstavama Glorija i Producenti u istom pozorištu. Sva tri projekta smatram podjednako važnim jer sam prošla kroz tri potpuno različita procesa režiranja mjuzikla. Mislim da je bilo koja forma muzičkog pozorišta najveći izazov koji pozorišni reditelj može imati jer zahteva daleko celokupniji i viši nivo angažovanosti, obrazovanja, percepcije, energije itd. u odnosu na ostale teatarske forme. Rad u projektima koji spadaju u muzičko pozorište od svakog učesnika iziskuje ozbiljnu psihofizičku spremnost, pa mi je uvek začudno što se mjuzikl kod nas doživljava kao “lakši” ili “niži” oblik teatra.

8. Klasično ili moderno pozorište?


Zavisno od komada, koncepta i prilike.

9. Da li nekad misliš da se sve dešava prebrzo za tvoje godine?


Nikako, sve je u skladu sa mojim razvojnim kapacitetima. Drugačije možda ne bih ni napredovala.dani-kultureekipa predstave: „Odlazni terminal“ koja se igra u UK „Vuk Karadžić“

10. Neki tvoji planovi za ubuduće?


Još projekata, još dece, još kreativnih ideja, neverovatnih mesta za posetiti, inspirativnih razgovora i umetničkih dela, kvalitetnih ljudi, istarske Malvazije…a kad odlučim da je dovoljno – rustična kuća u nekom malom primorskom mestu, jedrilica i mir.

11. Postoji li neko delo koje bi volela da potpišeš kao reditelj?


Šekspirov “Magbet”, kada budem dovoljno zrela za taj komad.

12. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom


Za sad Amsterdam. Nadam se da će uskoro biti i Nepal i Portugal.11873757_886452784763252_8758396511069895420_n

13. Take a book – preporuka knjige po tvom izboru.


Samo jedna? Uh, teško pitanje. “Zli dusi” Dostojevskog…iznova i iznova joj se vraćam.

14. InspirishiMe u tri reči


“Volite se ljudožderi”

Čilo i vedro gledanje na svet

  1. Zašto baš naziv Čilo i Vedro?

Zato što smo mala družina vođena željom da nasmeje dan svima sa kojima deli iste bubice, stanice, ulice, da rasprši čilu i vedru magiju gde god se zadesi i osmehom zapali onaj plamičak dobrote koji se krije u svima nama. Plus volimo srpske reči koje se ne koriste puno. Čilo dete ili vedra osoba, su nam mnogo lepi opisi.14409040_10211060800783058_671869167_n

  1. Odakle ideja da stanice javnog gradskog prevoza ulepšate stihovima srpskih pesnika?

Već duže vreme nam se krčkaju ideje za razmrdavanje GSP svakodnevnice. Bilo je vreme da iskoče iz imaginarnih tokova. 

  1. Na koji način birate stihove i autore?

Svako od nas je kolekcionar stihova koje ga razneže, razvesele, razbude. Birali smo samo takve želeći da i druge rasanimo vedrom rimom.14384020_10211060800583053_1834395612_n

  1. Da li su vam poznate reakcije slučajnih prolaznika i koje su najčešće?

Ljudi se iznenade, razoružaju, utople ili pak povuku.

  1. Sve više je akcija koje izlaze iz okvira digitalnog sveta, da li mislite da su se ljudi uželeli nečeg stvarnog?

Svakako! Mi verujemo u zagrljaj, pogled i osmeh iz dubina.

  1. Svu poeziju pišete ručno, zašto kad je lakše otkucati? 🙂

Kucanje jeste brže i lakše ali pisanje je lepše. Kada pišete poklanjate svoje kvačice, bucmasta i uska slova – dajete jedan deo sebe i osećate se posebno kada vidite svojih ruku delo, spremno da obraduje nekoga.14330869_10211060812743357_405429630_n

  1. Da li su se ljudi udaljili od poezije?

Možda, mi prve nismo toliko bile upućene. Sad imamo otkrivene nove horizonte i nemamo nameru da se vraćamo. Preporučujemo putovanje!14203411_10211060800543052_2088842653_o

  1. Koliko vas čilih i vedrih ima u ekipi i da li drugi mogu da vam se pridruže?

Naša družina broji osam divnih članova bez kojih je ovo naše putovanje nezamislivo. Svi oni su nam se pridružili prvo kao učesnici nekog od naših događaja, a postajali deo spontano i uz prepoznavanje iste talasne dužine. Tu smo, neka nam se jave ☺14384219_10211060819143517_3136723_n

  1. Da li spremate neke nove akcije i hoćete li da ih otkrivate?

Dobijamo poruke podrške uz želju za priključivanjem akciji sa poezijom na GSP stanicama, tako da svakako spremamo njen nastavak. Bićemo i gosti na festivalu u organizaciji Sensa magazina, sa našom radionicom pisanja čestitki koje ćemo deliti prolaznicima, što je inače najdraža radionica naših članova. Puno ideja nam se migolji u rukama i nestrpljivo čeka da ulepša nekome dan, a kada se to bude desilo prvo će najaviti svoj dolazak na našem facebook i instagram profilu.

  1. U sredu slavite prvi rođendan, šta ste naučili za godinu dana i koliko ste odmakli od početka?14393947_10211060800623054_1404022489_o

Postoji jedan citat Pabla Pikasa koji bi najbolje opisao naš put „Prvo je počelo kao ideja a onda je postalo nešto mnogo više. “ Pre godinu dana naša Kristina Đurasinović samo je želela da se prepusti  ritmu muzike na ulicama grada i nestrpljivo čeka one hrabe da joj se pridruže. To je bila muzika koja nas je pozvala na ovu radosnu Čilo i vedro igru gde učimo različite korake ljubavi, srdačnosti, posvećenosti, istrajnosti, doslednosti, tolerancije, strpljenja, traganja za širom pričom i vrednim stvarima.

 

 

O mogućnostima

Jednom mi je jedan bivši poznanik rekao da kad odsviraš nešto, kad ti se dopadne, kad misliš da je to to, treba da ga odsviraš dvostruko sporije, i onda tek počneš da razumeš o čemu se radi. Rekao mi je da bi najbolje bilo da sviraš najsporije što možeš, da učiš da sviraš sporo, da bi na kraju, ako baš imaš sreće, mogao da sviraš toliko sporo da bi neko mogao da pomisli da uopšte ni ne sviraš. Rekao mi je da usporavanjem muzike usporavaš i vreme, pa je sačekao da to u potpunosti ne razumem, a onda mi je rekao da vreme ne postoji, i da nema potrebe da se ono usporava, kad ga već nema. Rekao mi je da se sporost ne odnosi na vreme, nego na istinu. Objasnio mi je da ništa što je konačno ne može da ima ni trunku istine u sebi i da se jedino sporošću umiljavaš večnosti i da će večnost, ako budeš imao ludačke sreće da budeš dovoljno spor, obratiti pažnju na tebe, da će ti pokloniti jedan trenutak u koji će se cela skupiti, daće ti sve odjednom, i ostaćeš sam, zauvek, slobodan u nepostojanju, srećan do besmisla. Na kraju mi je rekao da se ne sekiram jer je za takav ishod neophodno da čovek svira mnogo sporije nego što je sposoban da svira, a to je nemoguće, jer čovek radi samo ono za šta je sposoban. Osim kad mu se baš prohte da uradi nešto nemoguće.

Pozorište – najbolje i najsigurnije mesto za odrastanje

Milena, Minja Bogavac je kako su je jednom opisali, dramaturg, pesnik, glasni provokator, vođa. A mi smo videli i od nje dobili i jednu drugu stranu. Minja je neko ko piše, ko voli, ko brine, ko hoće, ko ne staje i ko je započeo jednu kreativnu i inspirativnu  vožnju na rolerkosteru zvanom život.

  1. Postoji li razlika između Milene i Minje Bogavac, ili je su jedna osoba?

Jedna smo osoba, ali dvolična. Delimo isto telo, kao prevozno sredstvo, u kom se smenjujemo na vozačkom i suvozačkom mestu. Nikada nismo imale dogovor o tome kad koja treba da vozi, ali nekako spontano uvek procenimo situaciju. Milena je moje pravo ime. Veliko ime, za ličnu kartu, pasoš, Zakon, Ugovore, avionske karte, potpise na celovečernjim komadima i romanima.  Minja je nadimak, koji mi je mama smislila pre nego što me je rodila, pa se ustalio kao “malo ime”: za porodicu, prijatelje, društvene mreže, poeziju, novinske članke… Milena sam kad sam ozbiljna ili ljuta; kad sam intelektualna, artikulisana i zvanična. Minja sam kad sam prijateljica, kad se zezam, družim, zaljubljujem; kad sam nezvanična i nežna. Ako vam ovo zvuči komplikovano, verujte da je zapravo mnogo komplikovanije nego što izgleda. U meni postoji još nekoliko identiteta, koja sam u stanju da imenujem. Moj lični egoizam je neka vrsta alter-egoizma. Možda sam se baš zato napravila na spisateljicu, jer ja sam pomalo svaki lik koji sam ikad napisala, i što je još čudnije: svaki lik koji ću tek napisati, iako danas nemam pojma u čemu je njegov problem.

  1. Da li si ti svesno odabrala dramaturgiju ili je dramaturgija nesvesno izabrala tebe?

Logikom alter-egizma, dramaturgija je odabrala Minju. Milena je svesno odlučila da joj to bude poziv i životno opredeljenje. Dakle: oba.

  1. Svojim radom odstupaš od klasičnog pozorišta i više si okrenuta ka eksperimentalnom pristupu kroz jedan drugačiji umetničko-istraživački proces. Koliko je izazov postavljati takve predstave u društvu koje se teško rešava utvrđenog nasleđa?

Pravim pozorište koje korespodencira s vremenom u kom živim, i zapravo mislim da su pred mnogo većim izazovom koleginice i kolege koje u XXI veku prave predstave kao u XIX. Mislim da je u toj situaciji izazov: kako ne poludeti od dosade?! Ono što mene ohrabruje jeste činjenica da su moje “eksperimentalne” predstave gledane, da ih publika voli i komunicira s njima. U našem društvu koje se, kako si kazala, teško rešava utvrđenog nasleđa, pojam eksperimentalnog često se vezuje za hermetične i samodovoljne forme. Moje pozorište to nije! Ono je nepretenciozno, duhovito, provokativno, s obe noge stoji u društvu u kom nastaje i kom se obraća. Procesi kroz koje takve predstave nastaju podjednako su zabavni kao i same predstave: ako nama nije interesantno dok radimo, neće biti ni publici. Najbolja stvar u vezi sa mojim pozivom jeste mogućnost da stalno istražuješ nove pristupe i teme, a taj je “izazov” zapravo šansa i istinska  inspiracija.

  1. Skoro je bila premijera predstave “North Force”, nastale prema dramaturškom prvencu, u režiji Uroša Novovića. Kakve su reakcije publike, s obzirom da se radi o jednoj, za naše društvo i omladinu “osetljivoj temi”?

“North Force” je komad o grupi navijača Crvene zvezde, o onim momcima kojih se plašimo i koje nazivamo huliganima. Ipak, to nije priča o fubdalu, niti o tome ko je bolji: Partizan ili Zvezda? Baveći se navijačima, htela sam da kažem nešto o odrastanju van sistema vrednosti, o narcizmu malih razlika, zlu jednoumlja i zatvorenih, društvenih grupa. To je takođe komad o časti i herojstvu. U njemu jedan mladić  gine u pokušaju da vrati zastavu svoje navijačke grupe, pa se postavlja pitanje je li parče krpe vredno života mlade osobe, pa makar se ta ista krpa zvala zastavom?! Ovo je četvrta beogradska inscenacija komada “North Force”, uradila je grupa mladih ljudi a meni je, kao spisateljici, posebno drago zbog toga što sam i sama bila veoma mlada kada sam napisala tu dramu. Ona je nastala uokviru mog ispitnog rada na prvoj godini studija dramaturgije, pa mislim da je zbog toga toliko privlačna studentima i omladinskim pozorištima. Nema u njoj ničeg smišljenog da provocira ili izaziva burne reakcije. Ako mislite da je tužno što na ulicama Beograda rastu divni, plemeniti mladi ljudi koji su svoj herojski potencijal protraćili na tuče s policijom i urlikanje sa tribina – volećete ovu dramu, bez obzira na to za koga navijate. Kada smo je prvi put postavljale na scenu, Jelena Bogavac i ja, 2002. godine, bile smo fascinirane činjenicom da pred svako izvođenje, ispred Bitef teatra zatičemo interventnu. Policija je predstavu zvala “predstavom visokog rizika”, ali se ipak na njoj nikad nije desilo ništa ružno. Provereno znam da se dopala i najvijačima Partizana, ako su bili dovoljno otvoreni da je pogledaju i o njoj razmisle. Nadam se da će tako proći i nova izvedba i držim palčeve mladoj ekipi, koja je uradila, u KPGTu, sa ogromnom radošću i entuzijazmom, kojim su i mene zarazili.nord-force-2305-2003-16

scena iz predstave „North Force“ (photo: Bitef)

  1. Proces nastanka tvojih predstava je prilično neobičan i nesvakidašnji. Protagonisti ponekad uopšte nisu profesionalni glumci, već “obični ljudi” bez iskustva. Otkud takav pristup i kakvi su rezultati?

Bavim se dokumentarnim pozorištem, dramskom pedagogijom i pozorištem kao vrstom omladinskog rada. U takvom pozorištu, glumački talenat i tehnika su dobrodošli, ali nisu neophodni, jer se na sceni ne pretvaramo da smo neki drugi ljudi, u nekom drugom vremenu i prostoru. Tu smo u svoje ime, a pozornicu koristimo kao prostor za izražavanje sopstvenih priča i stavova. Rezultati su predstave bez iluzije, direktne, otvorene, komunikativne, bez četvrtog zida, aktivističke u istoj meri u kojoj su i umetničke. Postoje naravno i dugoročni rezultati: mladići i devojke sa kojima sam radila, odrasli su u odgovorne, svesne, uspešne ljude. Mnogi od njih su izabrali da se bave prozorištem, a oni koji su krenuli drugim putevima, imaju iskustvo stajanja na sceni, koje im je svakako pomoglo da budu samouvereniji, elokventniji, saosećajniji, hrabriji, sposobni da se nose sa stresnim situacijama. Ove osobine se uče u pozorištu, a korisne su, bez obzira na to kojim se poslom bavite. Zato tvrdim da je pozorište najbolje i najsigurnije mesto za odrastanje. Ono nas uči da mislimo, osećamo i radimo u timu. Verujem da dramska edukacija treba da bude obavezan predmet u svakoj školi, a predstave koje radim sa mladim ljudima, samo pokazuju da se ovim putem mogu ostvariti relevantna, umetnička dela.

  1. Baviš se dosta dokumentarnim pozorištem, možeš li nam nešto više reći o tome?

Dokumentarno pozorište nastaje na osnovu kolektivnog istraživanja nekog društvenog fenomena ili teme. Ono nastaje u zajednici, s ciljem da u nju interveniše, čineći brojne socijalne probleme vidljivim i postavljajući pitanja koja nas se direktno tiču. U ovoj vrsti pozorišta, tekst predstave nije napisan unapred, već nastaje paralelno sa predstavom, na probama, radionicama i kroz igre koje nam, kao timu, pomažu da artikulišemo svoja mišljenja i probleme. U poslednjih nekoliko godina, ovo je jedina vrsta pozorišta koja me iskreno zanima i kada se njom bavim, osećam kako učim, rastem i radim nešto zaista korisno. Godinama unazad nisam sela da sama “izmislim” neku priču, koju zatim raspišem u dramu. Pišem tako što čitam o nekoj temi, razgovaram s ljudima kojih se ta tema tiče, a kasnije dramatizujem teorijske teze ili intervjue. Pišem u probnoj sali, u međugradskom prevozu, pišem tako što transkribujem snimke razgovora, tako što postavljam pitanja i pravim beleške. Takođe, pišem i lične, intimističke tekstove. Tada se ponašam kao da sam dokumentarna građa ja sama, pa se ispitujem, preispitujem i beležim zaključke. Vodim se feminističkom krilaticom: “Lično je političko”, ali i mišlju da smo svi mi mnogo sličniji nego što deluje na prvi pogled. Ono što boli mene, boli i nekog drugog, a jedna od uloga umetnosti jeste i da nam pokaže da nismo sami na svetu. Ispričati svoju priču, znači poslati je da nađe nekog ko se u njoj prepoznaje.muskarcine-predstava

scena iz predstave „Muškarčine“ (photo: Bitef)

  1. Koliko su danas mladi angažovani na polju dramskih umetnosti, i koliko postoji prostora za rad sa njima?

Verujem da je omladinsko pozorište izuzetno značajno: ono je umetnost koliko i obrazovanje, vaspitanje, koliko i politika. Čini mi se da sam u tom mišljenju prilično usamljena, jer nema ni dovoljno prostora ni dovoljno projekata, koji uključuju mlade, a posebno ne na način koji im pomaže da sami izraze svoje stavove i razmišljanja. U Beogradu, gde živi oko dva miliona stanovnika, imamo jednu ili jednu i po omladinsku scenu. Institucije kulture osnovane i namenjene radu sa mladima, ne ispunjavaju svoju funkciju, jer nisu vođene na pravi način. Kada radim s klincima, u pozorištu, ali i u srednjoj školi u kojoj predajem, veoma mi je teško da im objasnim kako je SKC nekad bio kul, kako je to bilo mesto na kom je moja generacija formirala svoju poetiku: hrabru, psovačku, političnu… Slično je sa Domom Omladine gde mladi dolaze da konzumiraju kulturne sadržaje, a mnogo ređe da ih prave i tako grade sopstvenu kulturu i identitet. Malo pozorište “Duško Radović”, od jedne od najznačajnijih institucija za omladinsku kulturu, ne samo u Beogradu, već i u ovom delu Evrope, za nekoliko sezona srozalo se do neprepoznatljivosti… I tako dolazimo do toga da je omladinske predstave moguće praviti još samo u Bitef teatru. Bitef nije omladinsko pozorište, ali je jedino pozorište otvoreno za mlade. To ni u kom slučaju nije dovoljno, jer grad ove veličine treba da ima bar deset ozbiljnih omladinskih kulturnih centara. Kada govorimo o ostatku Srbije, situacija je još tragičnija: ne samo što se mladima ne otvara prostor za rad, već im se i ne nude kulturni sadržaji adekvatni njihovim potrebama. Zbog toga koristim svaku priliku da kažem da su za kulturu i budućnost ovog društva najvažniji pojmovi: mladi i decentralizacija.

  1. Šta podrazumeva inkluzivno pozorište?

Inkluzivno pozorište nastaje u radu sa osetljivim i marginalizovanim grupama. U našoj zemlji, dugi niz godina, ova vrsta pozorišta vezuje se za grupe “Hajde da…”, “ERGstatus” i organizaciju “Per.Art” iz Novog Sada, čija sam dugogodišnja saradnica. “Per.Art” je ekipa koja radi sa grupom glumaca i glumica sa intelektualnom ometenošću, značajna zbog toga što njihove predstave i projekti nisu nikakav humanitarni rad, već ozbiljna, angažovana i relevantna umetnost, koja nam pokazuje da se lepota, ljubav i sloboda nalaze na mestima gde ih vrlo retko tražimo. Članica ove grupe je spisateljica Natalija Vladisavljević, za koju volim da kažem kako je najveća pesnikinja savremenog, srpskog pozorišta. Njena knjiga “Sunce na vagonu” zbirka je najlepših i najzačudnijih izvedbenih tekstova koje sam ikada pročitala. Kao školovana dramaturškinja, morala bih mnogo da se trudim da u izrazu dostignem slobodu koju Natalija postiže lako i  prirodno, a “Per.Art” predstave, među kojima je predstava “Prazan glas” spadaju u neke od najkvalitnijih pozorišnih ostvarenja koja se igraju u Srbiji. Za nas koji pratimo inkluzivno pozorište, od velikog su značaja festivali “Van okvira”, kao i Bitef Polifonija, kao jedan od tradicionalnih pratećih programa Bitefa. Za mene, Polifonija je bila mesto gde sam shvatila značaj vrste pozorišta kojom se sada bavim. To je pozorište u kom nisu bitne kritike relevantnih medija, već ono što ste učinili za zajednicu, praveći prostor njenim manje vidljivim članovima, da kažu ono što misle i osećaju.

  1. Od 1999. godine, radiš u okviru pozorišne trupe Drama Mental Studio, deo si kreativnog studija Centar E8, i pored toga prilično si angažovana u oblastima obrazovanja, mladih i ljudskih prava u Srbiji. Da li takav vid angažovanja možeš objasniti kao potrebu za prevazilaženjem stereotipa?

Mladi, rodna ravnopravnost, ljudska prava, nenasilje – to jesu teme koje me okupiraju, i kao umetnicu i kao aktivistkinju.  U Drama Mental Studiju, porasla sam u ovu osobu koja sam danas. To je kreativni tim koji činimo Jelena Bogavac, Igor Marković i ja, a nas troje, osim što zajedno radimo, u slobodno vreme zajedno i živimo. Mi smo porodica. S Centrom E8 počela sam da sarađujem pre sedam godina, a naš kreativni tim čine moji najbliži prijatelji. Pre svega, Vojkan Arsić i Ivan Stojiljković, zatim mladići s kojima smo se upoznali u radu na predstavi Muškarčine  i ostatak E8 tima, koji se podjednako kreativno bavi produkcijom i realizacijom naših ideja. Zato je s ove dve organizacije pojam rada jedna veoma specifična kategorija: naše radno vreme se nikad ne završava. Neprekidno pričamo o predstavama, projektima, temama koje istražujemo. Bilo da smo na porodičnom ručku, na žurki ili na probi, bavimo se svojim poslom, a najbolja rešenja nekad nam padaju na pamet onda kad izgleda kako se samo zezamo. Volim taj naš zanimljiv život, našu spotnanost, fanatičnost i činjenicu da se beskrajno zabavljamo radeći. Ne znam da li mi to tako zbog prevazilaženja stereotipa, ali znam da se naša privatna uverenja ni malo ne razlikuju od onog što zastupamo u svojim predstavama, performansima, programima i kampanjama. Ako mislite da naši projekti menjaju društvo na bolje, onda je recept: verujte u to što radite i u ljude s kojima sarađujete.

  1. Pre par godina si objavila zbirku kratkih priča “Istorija srca” , a letos je izašao tvoj prvi roman “Ljubav se nosi u tri…”. Izgleda ti je ljubav večita inspiracija za pisanje?

Ljubav i partnerski odnosi su važne teme, i ako mi kažete da vas problem gladne dece u Africi zanima više od ličnog ljubavnog života, ja vam neću poverovati. Tužno je što se ova tema smatra trivijalnom i što je prepuštena na milost i nemislost lošoj literaturi i komercijalnoj muzici. Uverena sam da se o ljubavi može pisati angažovano, politično i hrabro, i to je baš ono što svojom  prozom pokušavam da dokažem: ljubav nije nešto što se događa vam društva i socio-političkog konteksta. Naprotiv, ona je uslovljena ovim stvarima i ako pogledate kakvi sve problemi postoje u jednom društvu, uvidećete da svi oni nastaju  zato što je ljubav izostala sa nekog mesta gde je trebalo da je bude. O mom se radu vrlo često govori kao o angažovanom, ali ja mislim da je u podjednakoj meri melodramatičan. Pisati o ljubavi van patrijarhalnih okvira, seksističkih stereotipa i kič ikonografije, vrlo je važna i prilično hrabra stvar. Pokušavam da se bavim feminističkim herc-romanom, ne bih li ljubavi, kao temi, vratila dostojanstvo. Patrijarhat je prirodni neprijatelj ljubavi. Pisati o ljubavi znači pokušati da ga poraziš.knjiga

  1. Koliko socijalne mreže i sadržaj na istima utiče na tebe i u privatnom i u kreativnom smislu?

Volim internet i bez blama priznajem da sam ovisnica. Društvene mreže su uticale na moj način mišljenja i pisanja, učinile su moju dramaturgiju fragmentarnijom, kolažnom, postmodernom, jasnom, sažetom, nelinearnom, sukcesivnom, oštrom, duhovitom, udaljenom od realizma. Mislim da je pogrešno govoriti kako su društvene mreže loše uticale na  ljude. One su samo učinile stvari vidljivijim, pa ako ste ranije mogli samo da nagađate kakvi su zaista ljudi koje znate na površnom nivou, danas to možete lako da utvrdite, uvidom u njihove online aktivnosti. Pre dvadeset godina, trebalo vam je da upoznate nekog da biste shvatili da je oboleo od narcizma. Danas vam je za to dovoljno da prebrojite količinu selfija na njegovom ili njenom instagramu. Isto tako, ranije su vam bili neophodni sati i sati razgovora da biste utvrdili da li je vaš sagovornik osoba s kojom imate zajedničke teme. Danas se to, bez ikakvih problema, utvrđuje na tviteru. U ovo sam sigurna, jer me Tviter nikada nije prevario: ljudi koje sam upoznala i zgotivila na ovoj mreži, uživo su se ispostavljali podjednako divni, zanimljivi i elokventni. To je privatni deo ove priče, jer sa sigurnošću mogu da tvrdim da su mi društvene mreže u život dovele neke sjajne ljude, koje na drugim mestima, ne bih imala prilike da upoznam.

  1. Ove godine “Bitef” slavi 50. Jubilarnih godina postojanja. Šta je po tebi, kao nekog ko se na neki način definiše kroz Bitef i ko je neodvojiv od ove institucije, osnova uspeha opstanka jedne tako važne priče kao što je ova i koliko je važno da i dalje traje?

Pedeseti Bitef je i petnaesti Bitef na kome radim, a ipak i dalje osećam ogromnu radost kad čujem da sam osoba koja se na neki način definiše kroz ovu instituciju. To je radost  zbog toga što verujem da je Bitef najživlja i najsiturenija tačka na kulturnoj mapi Srbije, pa sam neizmerno srećna i ponosna što sam se izborila za privilegiju da i sama stojim na toj tački i s te tačke posmatram svet. Mi, kao društvo, često patimo od različitih malograđanskih kompleksa i verujemo da je negde drugde sve bolje nego kod nas. Bitef je institucija koja pokazuje da nije baš tako, jer je, zahvaljujući Bitefu, Beograd postao jedno od ključnih mesta na pozorišnoj karti sveta. Uloga Bitefa kroz istoriju se menjala. Za vreme Hladnog rata, Bitef je bio jedino mesto susreta Istoka i Zapada, jedno mesto na kom su umetnici iz Istočne i Zapadne Evrope, mogli da vide jedni druge, da se upoznaju sa umetničkim praksama i socio-političkim uslovima u kojim rade njihove kolege “sa druge strane gvozdene zavese”. Pad Berlinskog zida, obeležio je kraj ovog razdoblja, ali je – u našem kontekstu, označio i početak nečeg mnogo težeg i dramatičnijeg. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Bitef je opstajao dokazujući ne da kultura nema granice, već da se granice koje se postavljaju, mogu preći, upravo zahvaljujući kulturi i umetnosti. Nakon 2000. godine, od kada sam se, na neki način, u istoriju Bitefa uključila i sama, imala sam prilike da shvatim koliko je važno i dobro to što nam predstave najznačajnijih evropskih autora dolaze u goste, pa nismo primorani da ih jurimo i sami otkrivamo, po Evropi. Zahvaljujući Bitefu, nikada se nisam osećala provincijalno, ni na jednom velikom festivalu na kom sam bila. Uvek sam znala ko su ključni autori, šta su predstave koje se ne smeju propustiti, koja pozorišta treba gledati i šta od njih možemo da očekujemo. To je veoma važno, ako se bavite kulturom u okviru jedne male sredine, i jednog malog jezika, kakav je naš. Napohodno je da imate prozor u svet, a festival kakav je Bitef nije samo prozor, već cela terasa, ili da se tako teatarski izrazim: loža, iz koje imate odličan pogled na savremeno pozorište. Pola veka trajanja jednog ovakvog festivala, tradicija je na koju bi svako društvo moralo da bude ponosno, a bogat, gust, angažovan i zanimljiv program koji nas očekuje ove godine, samo je pokazatelj toga da Bitef nije izgubio svoj značaj i da će svoj status u porodici velikih evropskih festivala, uspeti da zadrži. Zato je neophodno da se stalno podsećamo značaja koji Bitef ima za našu kuluturu. Ako taj značaj zanemarimo, biće to kao da smo najvredniju stvar koju imamo zamenili za neku polovnu, konfekcijsku, bez kvaliteta.

  1. Take a book – tvoja preporuka knjige za čitanje?

Moja omiljena spisateljica je Elfride Jelinek. Ako već niste pročitali “Ljubavnice” ili “Rehnic” – trk u knjižaru! Neće vas ostaviti ravnodušnim. Ako volite poeziju, obratite pažnju na zbirku “Okean” Maše Seničić. To je knjižica kojoj se u poslednjih godinu dana često vraćam, isto kao i poeziji Milene Marković ili Vladislave Vojnović. Ako ste naklonjeni teoriji, čitajte Marinu Blagojević Hugson. Njen “Rodni barometar” knjiga je koja na dobar, hrabar, feministički način analizira društvo, a isto važi i za sve knjige Andrijane Zaharijević. Izdavačka kuća Clio nedavno je objavila “Poetiku moderne drame” Žan-Pjer Sarazaka, a za nas koji se bavimo pozorištem, ova knjiga je apsolutno obavezna literatura. I za kraj, ako imate neko dete koje volite, ne dozvolite da mu detinjstvo prođe bez “Pipi Duge Čarape” i “Ronje razbojničke kćeri”. Likovi švedske spisateljice Astrid Lindgren moja su večita inspiracija.

  1. Place to be? – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Bitef teatar. Najmlađe, najluđe, najhrabrije gradsko pozorište, u prostoru nikad osveštane crkve, na skveru koji nosi ime po velikoj Miri Trailović, nedaleko od Artezovog murala sa likom Jovana Ćirilova. Ovaj deo Dorćola, u krugovima u kojima se krećem, zove se Bitef zona. Kad ste u Zoni, Beograd je svet, Beograd šmira da je Berlin i sve je baš po meri ljudi koji vole umetost,   život, pijacu, šareniš, grad i ljude.

  1. InspirishiMe u tri reči!

Rolerkoster, rolerkoster, rolerkoster! … Da li je delovalo?

50. jubilarni BITEF – „Na leđima mahnitog Bika“

Beograd je grad koji već 50 godina može da se pohvali jednim od najznačajnijih festivala za srpsku kulturu, poznatijim kao Beogradski internacioanalni teatarski festival ili kratko i jasno BITEF.

Osnovan je 1967. godine od strane velikana pozorišne umetnosti, „neprikosnovene vladarke teatra“, kako su je zvali, Mire Trailović i čuvenog Jovana Ćirilova, jednog od najznačajnijih delatnika srpskog i jugoslovenskog modernog teatra i kulture uopšte. Osnovan je odlukom Skupštine grada Beograda i danas predstavlja jedan od najznačanijih festivala, čija je uloga neprikosnovena u promociji najnovijh pozorišnih trendova, umetničkih tendencija i propagiranja pozorišnih vrednosti. Osamdesetih, BITEF je Beogradu pokazao najveća pozorišna dostignuća, postavši jedan od nekoliko pozorišnih festivala koji su uspešno spojili eksperimantalne forme i klasična dostignuća, i možda mapirao i zakucao Beograd na sceni svetske moderne pozorišne kulture. Godine 1999. BITEF je nagrađen specijalnom nagradom „Premio Europa per il teatro“ i tako postao prvi internacionalni pozorišni festival koji je oodlikovan ovim priznanjem.

Ove godine, pred kraj septembra tačnije od 24. – 2. oktobra, pod sloganom “Na leđima mahnitog bika” održava se 50. Jubilarni BITEF, i Beograd ponovo nosi ulogu epicentra umetnosti i kulture. Ovogodišnji BITEF okuplja stotine učesnika sa skoro svih kontinenata od Japana do Argentine.  Na Bitefu će se ove godine sresti učesnici iz Argentine, Brazila, Kanade, Karipskih ostrva, SAD, Azerbejdžana, Kine, Gruzije, Indije, Japana, Kazahstana, Koreje, Turske, Tajlanda, Omana, Singapura, Libana, Belgije, Bugarske, Hrvatske, Češke, Nemačke, Grčke, Finske, Francuske, Luksemburga, Moldavije, Austrije, Poljske, Portugala, Rumunije, Slovačke, Slovenije, Španije, Švedske, Velika Britanije, Maroka, Kameruna, Egipta, Obale slonovače, Ruande, Južnoafričke republike i Nigerije…01_foto_vicencio_zaknic_rodoljupciRodoljupci, photo by Vicencio Žaknić
Program Bitefa se kao i do sada, sastoji od glavnog i pratećeg programa festivala uz brojne druge sadržaje koje će ponuditi svojoj publici. Na Bitefu će u okviru glavnog programa biti projekata iz oblasti dramskog pozorišta, savremenog plesa, dokumentarnog teatra, takođe i predavanje-performans, video instalacija i u okviru njega će biti prikazano 12 predstava, tokom devet dana trajanja festivala…a ono što je jedinstveno i zanimljivo je činjenica, da u okviru ovogodišnjeg BITEFa neće nastupati niti se predstaviti nijedan reditelj ni koreograf koji su ranijih godina učestvovali na festivalu i nastupali, što znači da BITEF dosledno opravdava opis “nove pozorišne tedencije” koje se zaista svode na nova imena, odnosno nova lica.

Predstave će se igrati u dva termina, od 19.30 i od 21.30 u Bitef teatru, Narodnom pozorištu, JDP-u, Ateljeu 212, Domu omladine, Pozorištu na Terazijama i u Madlenijanumu, a festival će na velikoj sceni Narodnog pozorišta otvoriti Plesno pozorište TAO iz Kine. zwcktkqturbxy9kmmy4yjhmyme3yzq1ytfjmwu3otnhnwmxmzgznzyzni5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwgaphoto: promo
Kompletan program festivala možete pogledati na sajtu festivala http://bit.ly/2ctv0ce , a prodaja karata je počela 1. septembra na blagajni Bitef festivala koja je smeštena na Pozorištu na Terazijama (Terazije 29).

Ne propustite ovu priliku, jer je poznato da pozorišna sezona ne počinje dok se BITEF ne završi.

Nedostajanje

Nedostaju na ulicama ti otmeni muškarci smirenih, ravnomernih koraka u dugačkim kaputima od tvida.
Muškarci koji diskretno mirišu na kolonjsku vodu i sitnjeni fin duvan.
Nedostaju ti muškarci u sakoima ispod kojih su strogo ispeglane bele košulje sa krutim kragnama i ukras manžetnama.
Nedostaju ti muškarci u cigaret pantalonama, krojenim po meri na centimetar iznad pete od uglačanih salonki i peglanim bočno da imaju bug.
Nedostaju muškarci sa šeširima.
Da prođeš pored njih, da te pogledaju i da te podizanjem šešira sa dva prsta i blagim naklonom, uz osmeh isprate, dok sva važna u suknji i čipkanim rukavicama sa malom damskom torbom u ruci i stidljivim osmehom ispod šeširića, prolaziš tim istim ulicama.
Nedostaju i takve žene, jer to više nije važno.

Muškarci sa osmehom dečaka, ne i ponašanjem.
Muškarci kojima veruješ.
Muškarci koje poštuješ.

Nedostaju muškarci koji su držali do sebe.
I ženu.
I porodicu.
I dom.

Nedostaju meni.

Sve se dešava kad treba da se dešava

Scenski kostimografi su ljudi iz senke, oni koje ne vidimo, a koji su sve vreme prisutni na sceni. Ona je neko ko je definitivno primetan. Njen rad je ovekovečio mnoga pozorišna i filmska dela, i to ne samo kod nas već i u inostranstvu. Dobitnik je prestižnih nagrada, a njeno vreme je tek počelo. Upoznajte naše Lice Inspiracije, kostimografa, Daru Mihajlović.

  1. Ko je Darinka Mihajlović kad je podignuta zavesa, a ko je na kraju dana kad se zavesa spusti?Kada je zavesa podignuta senzibilan posmatrač, a kada se zavesa spusti žena sa ogromnom torbom na ramenu.
  1. Kako se rodila ljubav prema kostimu i kostimografiji?Ta je ljubav, što mi je sada tek postalo jasno, proizišla iz verovanja u postojanje nekog drugačijeg sveta u kome vlada neka druga fizika, samim tim i ljudi nastaju i postoje na neki potpuno drugačiji način. Tako dolazimo do toga da intezivna integracija scenske umetnosti u stvarni život postaje mehanizam odbrane protiv istog.
  1. Kako „na delu“ izgleda tvoj posao, šta te inspiriše?Ova mogu biti dva pitanja..a ako nisu onda bi odgovor bio razmišljanje i doživljavanje ljudi kao i njihovo pozicioniranje kroz spoljnu manifestaciju.
  2. Demistifikuj nam malo proces rada na jednom kostimu.Pošto kostimografija nije baš nezavistan oblik ispoljavanja, onda se kreće od celokupnog koncepta rešavanja nekog dela. Kada imate početni rediteljski koncept onda morate pronaći značenjski smisao kostima u celini.Važno je posvetiti se i analizi ljudi koji treba da nose taj kostim i na osnovu toga se ide ka zadovoljenju zahteva likovnosti, fizičnosti i karaktera 
  1. Postoji li neka specifičnost u tvom radu po kojoj si prepoznatljiva, i da li je moguće vremenom “prepoznati” rad kostimografa?Na ovo pitanje mogu odgovoriti samo ako kažem šta je to što mene lično interesuje u kostimografskom izrazu, a to je čistoća forme i upotreba što preciznijih elemenata u cilju postizanja vizuelne komunikacije.
  1. Da li više voliš da radiš za pozorište ili za film?Iako je u osnovi isti zadatak, proces dolaženja do konačnog je dosta različit. Mislim da mi i film i pozorište pružaju puno vrednog iskustva, pa ne bih baš mogla da napravim razliku.
  1. Za koga više radiš, za reditelja, za glumce ili samu predstavu?Cilj rada na jednom projektu je postizanje konačne homogenosti izraza, pa samim tim ako je zadovoljenje nečijeg interesa bilo dominantnije to postaje vidljivo.
  1. Tvoj kostimografski opus je mapiran ne samo u regionu nego i u inostranstvu, kako si se snašla u svemu tome i postoji li razlika u radu?

    Prvi posao u inostranstvu mi je omogućila Beka Savić, koja je jedana izuzetno darovita i idejno hrabra rediteljka Nemačkog pozorišta.To iskustvo mi je pomoglo da vidim kako stvari funkcionišu na jedan potpuno drugačiji način, gde su mogućnosti za realizaciju daleko veće. Što se tiče snalaženja, nisam imala nikakvih problema, jer kostimografski posao je svuda isti samo što je razlika u uređenosti sistema funkcionisanja.
  1. Da li nekad misliš da se sve dešava prebrzo za tvoje godine?Mislim da se sve dešava u vremenu kada treba da se dešava. Samo je stvar da li smo spremni da prihvatimo nešto ili neunnamed
  1. Da li je kostomografija kao poziv uticao na tvoj lični stil, i kako privatno voliš da se oblačiš?Odeću kupujem na osnovu energetske privlačnosti, i bitno mi je da odevni predmet ima izvesnu istoriju..mesto, trenutak ili neko osećanje koje me vezuje…Nisam sklona definisanju kao imperativu jer smatram da je sklonost ka promeni jako važna stvar u životu.
  1. Postoji li neko delo koje bi volela da “obučeš” na sceni?Pre bih rekla da postoje reditelji sa kojima bih volela da radim neko delo pa u zavisnosti od njihovog izraza vidim šta sve mogu uraditi sa kostimom
  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom?Moze biti bilo koje mesto koje mesto koje u osećaju donese veliku radost.
  1. Take a book – preporuka knjige po tvom izboru

Ne mogu baš odvojiti lako nešto..ali mogu autore: Dz Kuci, A.Bariko,V.Vulf, R.Konstantinović

  1. InspirishiMe u tri reči.

Ne mogu u tri…Izlazak iz zone sigurno uspostavljenog ritma kao potencijalna mogućnost za otkrivanje sebe novog.

Mirno more u Brazilu

Kao i mnogi koji su živi, tako i ja znam datum kad sam se rodio. To je sedmi septembar. Ove godine, hteo sam da ne slavim rođendan, ne zato što mislim da nema šta da se slavi, nego zato što mislim da kad sam već preživeo četrdeset pet godina, bolje bi mi bilo da se pritajim, da ćutim i uživam, da ne talasam mnogo. U tom smislu, odlučio sam da tog dana ove godine slavim Dan nezavisnosti Brazila, jer smo se Savezna Republika Brazil (República Federativa do Brasil) i ja rodili istog datuma. Sve je teklo po planu, u danima koji su prethodili našem rođendanu. A neposredno pred sam početak tog dana, počela je proslava.

Oko same ponoći imao sam neočekivanu posetu, malo posle ponoći neočekivani telefonski poziv, tokom noći sanjao sam neverovatne događaje koje sam, čim sam se probudio, skoro sve potisnuo, istuširao se i otišao do jedne lepe gospođe s kojom sam razmatrao važna pitanja koja se tiču mog zdravlja. Uživao sam u njenoj stručnosti, percepciji, zaključivanju i načinima koje je nalazila da me savetuje tako da ja to razumem.

Izbegavao sam da se javljam na telefon, da ne talasam, prema planu, a telefon mi je išao na ruku svojim neradom. Ipak, i pored toga što nije zvonio, svaki put kad me je zvala jedna lepotica, ja sam sam to primetio, i javljao sam se. Vodila me je u supermarket, jer zna da volim da izlazim po prodavnicama, kupila mi je voće i maslinovo ulje i toalet papir, odvela nas u kafanu, sebe na pivo, mene na kiselu vodu, meso i ljute paprike, bez hleba. Bila je umorna, sva u crnom, strpljiva, i kad je gladna popila dva piva, nepobedivo zarazna.

U telefonu su se ređale dobre čestitke koje sam rado čitao, a onda mi je jedna drugarica saopštila kakav mi je poklon smislila. To je nesvakidašnji poklon, tačno po meri onoga kome je namenjen, mereno ljubavlju. Taj poklon je toliko nežno izmeren ljubavlju, da sam neprekidno morao da mislim na nezavisnost Brazila da ne bih zaplakao.

Došao sam kući, mislio da je gotovo, ali sam ugledao posebnu čestitku koju sam primio od prijatelja koji se uopšte ne bavi čestitkama, pa sam otišao da ga posetim. Razgovarali smo, nismo se štedeli, kao i obično, samo smo znali koji je datum, pa su nam teme bile probrane.

Na kraju, u povratku kući, desilo se ono što mi nikad ne bi palo na pamet da može da se desi. Jedan poznanik mi je rekao – Ivane, srećan ti Dan nezavisnosti Brazila. – Nije baš sam od sebe, mada skoro i da jeste. U svakom slučaju, izgovorio je to.